МАЈКА БОЖИЈА - "НОВА РАДОСТ" ЗА ХРИШЋАНЕ

Последњи дани земаљског живота Божије Мајке. Њено успење - Пресељење са земље на Небо. О поштовању Пресвете Деве Богородице. Њено застуПништво у Небесном Савету.

Пред само време Свога преславног успења Пресвета Дева Марија опет се вратила у Јерусалим са свог путовања на Атон и на острво Кипар васкрслом Лазару.
Њена слава као Богомајке већ се распространила по земљи и изазвала против Ње непријатељство многих завидљивих и гордих Јудеја, који су јој радили о глави. Но Бог Ју је чувао од непријатеља.
Живећи код светог Јована Богослова у Јерусалиму, Пресвета Дева Марија пребивала је у непрестаној молитви, имала постојано Божанствену жељу да сазерцава Сина Свога, Који седи с десне стране Бога Оца. Често је посећивала места која је Син Њен и Бог освештао стопалима пречистих ногу Својих. Горећи непрестаном љубављу према Богу, Пресвета Дева често је уздисала и молила се за Своје пресељење у блажене обитељи Сина Свога и Бога нашега. И како Јој је било предсказано ваплоћење Сина Божијег од Ње, тако је Господ Њој открио и о Њеном блаженом успењу.
Прилике које су претходиле успењу Божије Мајке и које су га пратиле, познате су у Православној Цркви од времена апостолских.
УI веку о успењу Богомајке писао је Дионисије Ареопагит. УII веку приповест (предање) о телесном пресељењу Пресвете Деве Марије на небо налази се у делима Мелитона епископа Сардског. У IV веку на предање о успењу Богомајке указује свети Епифаније Кипарски. У V веку Јувеналије, патријарх Јерусалимски, о успењу Богородице говори грчкој царици Пулхерији: "Иако у Светом Писму нема приказивања околности Њене кончине, ипак ми знамо о њима по најдревнијем и највернијем предању". То предање је подробно сабрано и изложено у Црквеној историји Никифора Калиста у XVI веку.
Из те историје о преславном успењу Божије Мајке познато је следеће:
Последњих дана земаљског живота Божија Мајка је непрестано горела од жеље да остави земаљску долину н да се пресели у небеске обитељи, да би што пре видела Сина Свога. Она се често молила на гори Јелеонској (Маслинској), оној истој са које се вазнео на небеса Господ и Син Њен.
Три дана пре наступања преславног Њеног успења, Господ је к Њој послао Арханђела Гаврила који Јој је служио од самог детињства, благовестио Јој о рођењу од Ње Христа, Спаситеља света и био неодступни чувар у све дане Њеног живота.
Једном је Пресвета Дева Марија, по обичају Своме, узносила Своје пламене молитве Господу на гори Јелеонској. Уједанпут стао је пред Њу небесни посланик, Архангел Гаврило, са радосном вешћу за Њу: "Син Твој, и Бог наш очекује Тебе са свима Анђелима и Арханђелима, са Херувимима и Серафимима, са свима небесним духовима и душама праведних у Своме Горњем Царству, да би Ти, Мајка Његова, живела и царствовала с Њим у веке бесконачне". А у знак истинитости својих речи и Њене победе над смрћу телесном он Јој је уручио рајску гранчицу од палминог дрвета која је сијала светлошћу небеске благодати. Уручујући ту гранчицу, Благовесник је додао да ће она бити ношена испред самртног одра за време погребења пречистог Њеног тела.
Каквом се великом и неизрецивом радошћу испунила Преблагословена Дева Марија чувши да је наступило време да вечно гледа Божанску Славу Свога Љубљеног Сина!
Испуњена побожним страхом, Она је пала на земљу, заблагодарила Богу и са осећањем Свога смирења, које је свагда украшавало Богомајку, овако је молила Господа: "Ја не бих могла бити достојна да примим Тебе, Владику Мога, у утробу Своју, да ниси Ти Сам помиловао Мене, слушкињу Своју! Сачувала сам поверено Ми Благо, и молим Те, Царе Славе, огради Ме од силе пакленог подручја! Небеса н Анћели пред Тобом свагда дрхте, утолико ће пре пролазни (смртни) човек, од земље саздан, који нема у себи ничег доброг осим оног што прима од Тебе по неизрецивој Твојој благости".
Затим је Владичица молила Господа да приликом Свог успења Она види свете апостоле, који су се разишли по васељени (свему свету), проповедајући Јеванђеље.
Окончавши молитву, Пресвета Дева Марија вратила се дому Своме. Лице Њено је у то време сијало небеском Славом светлије него лице Мојсија, који је беседио са Богом на Синајској гори. Дом у који је Она ступила, ускомешао се од невидиве Божанске Силе и Славе којом је Она била преиспуњена.
Пречиста је почела да се припрема за Свој преславни исход (одлазак) из земаљске долине. Пре свега обавестила је о томе Свога љубљеног и усвојеног сина, светог Јована Богослова. у чијем дому је живела и коме је сада дошла, а исто тако и свима осталима домаћима који су у то време били присутни. Затим је Она затражила да се приправе светиљке, окади тамјаном и учини све што је потребно за погреб. А рајску гранчицу коју је донео Арханђел, уручила је светом Јовану Богослову, заповедивши да је носи испред ковчега. А Јован Богослов је одмах јавио о скором престављењу Божије Мајке светом апостолу Јакову, брату Господњем и првом епископу у Јерусалиму, а исто тако и свим сродницима и ближњима, при чему је назначио и дан преставл5ења. Апостол Јаков, са своје стране, раширио је вест о томе међу својом паством не само у Јерусалиму, него и по свој његовој околини. Услед тога стекло се мноштво верних у дому у коме се налазила Божија Мајка, и почели су горко да плачу због скорог растанка са Оном Коју су тако богобојажљиво поштовали. Пресвета Дева убрзо је утешила све сабране око Себе тиме да их Она неће оставити напуштене и да ће бити брза Помоћница и Заступница онима који буду Њој прибегавали. Успокојивши оне који су је окруживали Она је објавила предсмртно завештање. Две одежде, које су Јој остале, заповедила је да се предају двема сиромашним удовицама које су Јој служиле за време Њеног живота. Она је заповедила да се Њено тело сахрани близу Јерусалима у Гетсиманији, која се налази крај горе Јелеонске, где су почивали Њени праведни родитељи Јоаким и Ана, а такође и свети Јосиф, Њен бивши обручник.
У време када је Она била тешила окупљене и саопштавала им Своју последњу вољу, уједанпут настаде шум силни и мноштво облака окружи дом у коме беше присутна Божија Мајка. На тим облацима Анђели су по заповести Божијој донели апостоле са разних крајева васељене. Они су се радосно сусрели пред дверима дома и, не могући да схвате шта се с њима десило, питали су један другог: "Зашто нас је сабрао Господ?"
Али ево радосно их поздравља свети Јован Богослов, који им је изашао у сусрет и саопштава им разлог правог чуда које се догодило са њима. Апостоли, ушавши у дом и угледавши Пресвету Богородицу како лежи на постељи, овако су је поздравили:" Благословена си Ти од Господа, Који је створио небо и земљу." Она им је рекла: "Мир вама, браћо, коју изабра Господ". И питала их је на који начин су дошли к Њој. Апостоли су јој испричали како је сваки из оног краја у коме је проповедао, Духом Божанске Силе био узет и донесен овамо на облаку. Прославивши Бога за то што је Он испунио молбу и жељу Њеног срца да види апостоле пред своју кончину, Пречиста им је рекла: "Господ вас је довео к Мени да утеши душу Моју којој настаде време да се разлучи од тела, по дугу смртне природе". Чувши од Ње о Њеном престављењу, почели су да тугују, говорећи: "На Тебе смо гледали као на Самог Владику нашег и Учитеља док си Ти пребивала у свету. Ти си била утеха наша, па како да поднесемо тугу срца наших сада када се Тебе лишавамо? Ми се радујемо томе што се Ти пресељаваш у вечност и по извољењу вољи Христа Спаситеља и што се завет Божији на Теби испуњава, али уједно и тугујемо што остајемо убоги и што овде више нећемо видети Тебе, нашу Мајку и Утешитељку". Но Божија Мајка за час је пружила утеху, исто тако као што је дала и оним вернима, који су Јој дошли пре апостола и такође јадиковали. Рекла им је: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови! Не помућујте својом жалошћу Моју радост, већ се са Мном заједно радујте што одлазим Своме Сину и Господу! А ви, предавши тело Моје да се погребе у Гетсиманији, вратите се сваки на своју страну на проповед Јеванђеља. А по одласку Мојем, ако буде благоугодно Господу, са Мном ћете се свагда виђати (сретати)".
За време ове беседе Божије Мајке са апостолима појавио се пред Њом и радосно је поздравио апостол Павле: "Радуј се, Мајко живота, Ти коју благовестим! Мада се ја и нисам наслађивао гледајући својим очима Господа мога Исуса Христа до Његовог вазнесења на небо, сада ипак, угледавши Тебе, као да видим Њега". Са светим Павлом појавили су се и његови блажени ученици: Дионисије Ареопагит, Јеротеј, Тимотеј и други од седамдесеторице апостола.
Називајући их све по имену, Пресвета Богородица их је позивала к Себи и тешила, величајући њихову веру и труд уложен у благовест Христову.
Најзад, наступи петнаести август, трећи и последњи дан после арханђелске благовести. Ближио се трећи час дана када је требало да се догоди престављење Божије Мајке. Пречиста Дева Марија лежала је на велелепном украшеном одру, очекујући долазак Сина и Господа Свога. У дому је горело мноштво светиљки, а апостоли су започели славословље Богу. За време молитве уједанпут се отвори кров дома, и Божанска Слава обасја све присутне. Сви они задрхташе. Пред њиховим очима појавио се Сам Цар Славе Христос, са небројеним мноштвом Арханђела, Анђела и свих Небеских Сила, а такође и са праведним душама светих праотаца и пророка.
Угледавши Господа како се приближава, Мајка Божија радосно је ускликнула (запојала) Своју уобичајену песму: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, што погледа на смерност слушкиње своје", и придигавши се са одра, поклонила се Своме Господу. Приближивши Јој се и гледајући Је очима испуњеним љубављу, Господ је рекао: "Приђи сада, најдража Мати Моја, и уђи у дом вечног живота". Пресвета Богородица опет је поновила пред Господом Своју молитву да Њу Он сачува од сваке сатанске власти, и, успокојена од Њега, одговорила Му Је речима псалма Давидовог: "Готово је срце Моје, Боже, готово је срце Моје", и при том поновила пређашње своје речи: "Нека Ми буде по речи Твојој!" После тога поново је легла на одар и, не осећајући никакву немоћ од које страда смртни човек пред своју кончину, предала пречисту душу Своју у руке Сина Свога, Господа и Бога. И тога часа разлегло се радосно анђелско појање у коме се често понављао анђелски поздрав: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си ти међу женама!"
Тако је свечано од самог Господа била преношена у Горње обитељи пречиста душа Богомајке уз пратњу свих Небеских чинова. Апостоли, удостојивши се да виде такав чудесан призор, испраћали су Је умилним очима, и, као да су заборавили све око себе, дуго су стајали ужаснути, гледајући на небо. Дошавши себи и поклонивши се Господу, Који је вазнео на небеса душу Мајке Своје, Преблагословене Деве Марије, окренули су се самртном одру Њеном и видели да Њено лице сија као сунце, необичном Небесном Светлошћу, и осетили су чудесан миомирис који превазилази све земаљске мирисе. Сви су са страхом и побожношћу целивали Њено пречисто тело. Сви који су страдали од болести добијали су исцелење од њега, само додирнувши одар.
После тога почело је преношење пречистог тела Богородице на место погребења које је Она одредила. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, брат Божији и други, највиши од њих, понели су на својим раменима одар са пречистим телом. Јован Богослов узео је рајску палмину гранчицу и понео је испред погребне поворке. Свечана поворка уз многобројни сабрани народ, упутила се од Сиона, из дома Јована Богослова, кроз цео град Јерусалим у Гетсиманију. Успут је започело уобичајено погребно пјеније (опело) Давидовим псалмом: "На излазак (исход) Израиља из Египта",са припевом "алилуја" на сваки стих. Појали су такође и друге свечане и благодарствене псалме. За време ове свечане поворке (литије) над пречистим телом Богородице и над онима који су га окруживали, надносио се, као облак обасјан необичном Светлошћу, велики круг, налик на венац, а у исто време у ваздуху се чуло дивно анђелско појање. За време такве свечане литије (поворке), која се не може описати ни на каквом језику човечијем, догодило се нешто невероватно. Многи од житеља Јерусалима, неверни Јевреји, зачувши погребно пјеније и угледавши свечану поворку, дојавили су о томе првосвештеницима и књижевницима јудејским. Свагда ван себе од гнева и мржње према Исусу Христу и Његовим следбеницима, они су се и сада, дочувши са каквим почастима су испраћали ревносни следбеници Христови тело Пресвете Богородице, испунили гневом и завишћу. А старешине јудејске сместа су послале своје слуге и војнике и подстакле многе у народу да са оружјем и тољагама нападну хришћане, издавши при том следећу наредбу: све који окружују одар са пречистим телом Богородице, разјурити, ученицима нанети ране, а тело Богомајке спалити огњем. Но, свемоћ Божија није им допустила такав злочин. Чим је разјарена гомила неверних почела да се приближава свештеном сабрању следбеника Христових, онај светли круг облака који се до сада надносио над самим одром Богомајке и над оним који су га окруживали, спустио се на земљу и одвојио неверне од верних, који су тако постали безбедни. Осим тога, Анђели Божији невидиво пратећи свештени сабор верних, за казну једнима и ради одвраћања других од сваке зле замисли, погодише слепилом све дрске, тако да су неки од њих већ ту, стешњени код градских зидина, разбили своје главе, а други незнајући куда да иду, тражили пратиоце.
После тога свештена поворка наишла је на путу на једног јудејског свештеника по имену Атоније, који је дрско стао да сипа (бљује) разна богохуљења пред одром Богородице, срамотећи Њу и Пречистог Сина Њеног, Господа нашега Исуса Христа. Незадовољан тиме, он се љутито устремио на одар, са намером да обори на земљу тело Пресвете Владичице наше. Но само што су његове дрске руке додирнуле одар, зачас су их одсекли Анђели невештаственим мачем Божије одмазде, и остале су да висе на одру, као да су прилепљене, а сам он оборен на земљу, са страшним криком је завапио: "Тешко мени!" Ужасна казна уразумила је безумника и он се, увидевши свој грех кајао и позивао апостоле: "Помилујте ме слуге Христове!" Апостол Петар заповедивши носитељима да зауставе одар, рекао му је: "Добио си што је заслужено. Дакле, сада знај да је Господ Бог осветник, и Он неће закаснити. А твоје ране не можемо исцелити ми, него Сам Онај Кога ви неправедно распесте. Господ наш ће те исцелити. Но, Он те неће исцелити све док не поверујеш у Њега свим срцем својим и не исповедиш устима да је Исус истинити Месија, Син Божији". Атоније је завапио: "Верујем да је Он Спас света Христос, од пророка предсказан!" Чувши то свети апостоли и сви верујући обрадовали су се спасењу изгубљене душе, а апостол Петар му је заповедио да припоји своје руке одсеченим деловима, који су висили на одру, и да са вером призива име Пречисте Деве Богородице. Када је Атоније то учинио, зачас су одсечене руке срасле и постале сасвим здраве, носећи знак одсецања - црвену црту, као неку нит око лакта. Тада се Атоније, павши пред одар, поклонио Христу Богу Рођеном од Пречисте Деве и, остајући на коленима величао Ону Која Га је родила многим похвалама. Уставши, он се придружио апостолима и пошао са њима за пречистим телом Богомајке у Гетсиманију. Тако су и многи други погођени слепилом, познавши свој грех и с вером дотакнувши часни одар Владичице Богородице, брзо задобили исцелење, јер Најмилосрднија од свих мајки, као што је Рођењем Својим радост причинила свој васељени, тако и Успењем Својим није хтела никога да остави жалосним.
Стигавши у Гетсиманију, апостоли, при свеопштем плачу народа, давши Пречистој последњи целив, савршили су погребење часнога тела Њеног, положивши га у пештеру и заградивши улаз у њу великим каменом. Окончавши погреб, апостоли нису журили да се удаље, већ су провели у Гетсиманском селу три дана, појући псалме крај гроба Богомајке даноноћно. За све то време у ваздуху се разлегало појање невидљивог хора Небесних Сила, који је славио Бога и величао пренепорочну Мајку Божију.
По Божијем смотрењу (провиђењу) догодило се да једино апостол Тома није био на погребу пречистог тела Богомајке, већ је стигао у Гетсиманију тек трећег дана. Силно се жалостио и туговао апостол Тома, што се није удостојио да види преславно престављење Божије Мајке и да прими од Ње последњи благослов и целив (поздрав). Жалили су због њега и сви свети апостоли и одлучили су на савету своме да одвале камен од гроба да би Тома барем видео тело Пресвете Богородице и целивавши га, добио малу утеху и радост у жалости својој. Али када су одвалили камен видели су да је гроб празан, и ужаснули су се што не виде тело Богомајке, већ само погребне повоје. Стајали су у недоумици, размишљајући шта би то значило. Затим, побожно целивавши у гробу остављену плаштаницу, од које је истицао дивни миомирис, они су се помолили заједно Господу да им Он открије шта се десило са пречистим телом Божије Мајке.
Дакле, без сумње по нарочитом Божијем смотрењу, догодило се да је свети Тома закаснио на погреб пречистог тела Божије Мајке. То закашњење послужило је за то да свети апостоли ради утешења Томе пронађу Њен гроб, и преко тога сва Црква уверила се у васкрсавање Пресвете Богородице, исто као што је и раније неверје Томино послужило утврђивању вере у васкрсење Христово.
Увече су апостоли сели за трпезу да храном поткрепе своје изнурено тело. Тада су имали овакав обичај: прво место су остављали незаузетим и на њему постављали узглавље, и на узглављу комад хлеба, у част и у спомен Господа Христа. По окончању обеда, уставши и заблагодаривши Богу, узели су тај комад, и узносећи га, славили велико име Пресвете Тројице, завршавајући молитвом: "Господе, Исусе Христе, помози нам", а затим су појели тај комад као благослов Господњи. Тако су апостоли чинили не само онда када су бивали заједно, него и када се догађало да неко од њих буде сам. Тако је било устројено међу њима у Гетсиманији и сада за заједничком вечерњом трпезом. Седећи за трпезом, они су само о једном размишљали и беседили - шта се десило са пречистим телом Божије Мајке, које нису нашли у гробу. А када су, завршивши обед, устали од стола и по обичају, узносећи комад хлеба, одвојен у част Господа, почели да славе Пресвету Тројицу, тада су уједанпут зачули горе анђелско појање. Погледавши нагоре, ка небу, угледали су у ваздуху Пречисту Деву, Мајку Бога нашега. Живу, окружену мноштвом Анђела и обасјану неизрецивом Славом, и чули су од ње утешни поздрав: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане!" Обрадовани апостоли, уместо уобичајеног призивања: "Господе, Исусе Христе...", ускликнули су: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тиме су се свети апостоли уверили, и сву Цркву уверили, да је Пречисту Мајку Божију Син Њен и Бог у трећи дан васкрсао и са телом узвео на небо. Господ је преселио Пренепорочну Мајку Своју у небесне обитељи. Како је сам Он васкрсао у трећи дан и у четрдесети се вазнео на небеса са пречистим Својим телом, тако је и Мајка Његова у трећи дан по Својој смрти чудесним смотрењем Божијим са телом била узведена на небеса, по предсказању пророка Давида: "Устани Господе, у починак Твој, Ти и ковчег светиње Твоје" (Пс. 131,8).
А свети апостоли, по окончању свих тих чудеса и тајни Божијих опет су били подигнути и пренесени на облацима сваки у онај крај где је проповедао реч Божију.
Престављење Божије Мајке назива се "Успење" зато што Она "као да је накратко смрћу уснула, ускоро се из ње, као из сна пренула, и мртвило гробно као снени од очију дремеж отрвши, спазила бесмртни у светлости лица Господња живот и славу".
Кончина Оне Чији је сав живот био непрекидни низ чудеса од самог Њеног зачећа, кончина Мајке Божије превасходно је била блажено "Успење" и "Престављење" од земље на небо и била је праћена, као што говори горе наведено предање, многим чудесима, беспримерним и својственим само Јединственој Мајци Божијој. Знаменити црквени песмопојци - свети Косма Мајумски и Јован Дамаскин у својим песмопојима (песмама духовним), познатим у богослужбеним књигама под именом канона, са чувством искрене духовне радости прослављали су празник Успења Божије Мајке.
Из осећања побожног поштовања према Пресветој Богородици православни хришћани су од првих времена изражавали поштовање Божије Мајке. У томе су они видели свештени дуг, сталну обавезу сваког следбеника Христовог. Први хришћани призивали су Је постојано у својим молитвама, знајући Њено високо достојанство и силу Њеног заузимања пред Богом.
Из Литургије, приписиване апостолу Јакову, а која несумњиво припада Цркви Јерусалимској, види се да је Црква онога времена славила Приснодеву Марију, као Свету, Пречисту, Преблагословену и Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодеву Марију.
Побожно поштовање Богомајке, каквим је Црква свагда била преиспуњена, нарочито јасно се показује у похвалним словима у Њену част, изговореним од Светих Отаца и учитеља Цркве III и IV века. Они сведоче у својим делима да су древни хришћани у својим молитвама прибегавали к Деви Марији као Заступници и Помоћници. Тако се Њој молила света мученица Јустина за време својих страдања и преподобна Марија Египћанка у тренуцима свога кајања за грехе, молећи Њено заступање (помен 1. априла).
Побожно поштовање древних хришћана према Божијој Мајци било је тако велико да су нам они предали све о Њеном животу па чак и о Њеном спољашњем изгледу. По казивању светог Амвросија Медиоланског заснованом на речима Дионисија Ареопагита и Игњатија Богоносца, "Пресвета Богородица, живећи на земљи, била је Дева не само телом, него и духом, у срцу смирена, у речима богомудра, у разговорима стрпљива, у читању Писма неуморна, у напорима бодра, у беседи целомудрена, као да је одувек беседила с Богом. Она никога није увредила, свима је желела само добро, никога се није гнушала, није презирала чак ни најубогијег човека, никога није исмејавала. Из Њених уста излазиле су само речи благодати, а у делима су се огледали скромност и девственост. Њен спољашњи изглед показивао је Њено унутрашње савршенство, изражавајући незлобивост и милосрђе. Све дане Своје Она је претворила у пост. Сну се предавала само кад је захтевала потреба, али и тада, док се тело Њено одмарало, духом је Она бдила, у сну понављала прочитано или размишљала о испуњењу предвиђених намера или је предодређивала нове. Из дома је излазила само у цркву и то у присуству рођака. Ипак, ако се Она и појављивала ван дома Свога у пратњи других, онда је најбољи чувар Себи била Она Сама. Други су штитили само Њено тело, а нарав (обичаје, навике, начин живота) Своју Она је чувала Сама."
Свети Епифаније Кипарски и за њим Никифор Ксантопул, који су живели - први у IV веку, а други у XIV веку, на основу предања до њих доспелих, спомињу ово о спољашњем изгледу Приснодеве Марије:
"Била је средњег раста. Боја лица као боја пшеничног зрна, светлосмеђа коса, донекле боје злата, очи сјајне, поглед продоран, зенице као плод маслине, обрве мало повијене и тамне, нос благо издужен, уста слична цвету руже, и слаткоречива (милорека), лице не сасвим обло али не и зашиљено већ нешто издужено, такође и прсти издужени. У Њој није било никакве гордости, већ једноставности без најмање притворности, није било никакве размажености (разнежености), него у свему савршено смирење. Њена одећа била је проста, а као доказ служи Њена риза, која се и сада чува. Једном речју, у свим Њеним делима Божанствено је сијала преизобилна благодат".
Побожни хришћани, девственици и девственице, у подвизима свога благочешћа крепили су се не само молитвама Пресветој Деви, него и примером Њеног анђеоског живота.
У време јереси и иконоборства као примерни поштоваоци славе Богомајке служили су побожни цареви Константин, Јустинијан и други. Атанасије Велики против аријанаца говори: " Ако Рођени од Деве јесте Цар, Господ и Бог, - онда и Ону која Га је родила треба назвати у правом и првенственом смислу: "Царицом, Госпођом и Богородицом". "Радуј се, Маријо, Мајко Божија! исповедао је Њу Ефески Васељенски Сабор низложивши (надвладавши) Несторија. - Ти си - Покров свега света, Ти си Неугасива свећа,Ти си венац девствености, Скиптар Православља, Сместилиште (Прималиште) Несместивог, Мати и Дева!"
Православна Црква, непрестано штићена покровом своје Заступнице Небесне, не само да је сачувала древне свештене дане поштовања (чествовања) Божије Мајке, него их је још и умножила.
Од дана успења Божије Мајке или боље рећи, од часа Њеног пресељења са земље на небо, за сваког хришћанина је настала "нова радост". Хришћанин, гоњен свим бурама земаљске судбине, стекао је верну Заступницу на небесима. Међу легионима Анђела и Небесних Сила од тога времена он (хришћанин) има ЈЕДНУ, која више него било ко од житеља неба, разуме и уздах и сузу, и горки и често непромишљени вапај срца, растрзаног унутрашњом борбом или разорним налетима спољашњих бура. Она све разуме: "Њој су познате све немоћи човечије".
Сада у Небеском Савету сваки хришћанин има своју Представницу: подражавајући Сина Свога, посредника између Бога и човека, Она за сваког посредује, Она се за сваког моли. Зато на целој земљиној кугли, у пространом хришћанском свету, нема царства, нема народа, који не би побожно поштовао свету Деву.
Но ни једна хришћанска земља, ни један хришћански народ није тако преиспуњен чудесним знамењима Њене милости, као наше Отачаство, руски народ или, боље рећи, православна Русија.
Немогуће је набројати сва безбројна избављења од невоља, сва исцелења и утехе, дароване руком Богомајке, скривена од света и позната само Богу и онима који су их задобили. Но, обратимо пажњу на оне светле тачке у историји нашег Отачаства које су обасјане нарочито јарким и обилатим зрацима доброчинстава Царице Небесне.
Својим посредовањем и заступањем пред Богом Мајка Божија је засадила, неговала и распространила православну веру у нашем Отачаству и много пута га је спасавала од пропасти у данима страшних несрећа. Познато је из историје да су Руси били некада незнабошци и да су се клањали идолима. Па ко је засадио хришћанску веру у нашем Отачаству? Мајка Божија. Ево како о томе приповеда историја.
Када су кнежеви руски, Асколд и Дир, са моћном војском на лађама допловили до самог Константинопоља и почели да опседају град, тада су се његови житељи, застрашени многобројношћу непријатеља, обратили Богу и Богородици са молитвом за помоћ и заступање, и, изневши из Влахернског храма тамо чувану ризу Богомајке, уз молитву је погрузили у море. Тога часа подигла се силна бура, од које је већина лађа са људима потонула. А људи који су се спасли од потапања, видевши такво чудо, поверовали су у Христа, и, вративши се у своје Отачаство, причама о чудесном догађају убедили многе земљаке да приме веру хришћанску. Тако је Богомајка била посејала прва семена вере хришћанске у нашем Отачаству. И ускоро после тога велики кнез Владимир, убеђен примерима хришћана, а нарочито примером велике кнегиње Олге, примивши свето крштење у Цариграду и доневши са собом у Кијев икону Богомајке, саградио је овде први храм у Њену част. Затим је убедио Русе да одбаце идолослужење и прихвате веру хришћанску. Тако је уведена и утврђена посредовањем Мајке Божије хришћанска вера у нашем Отачаству.
Увођењем и утврђивањем хришћанске вере јачала је и утврђивала се моћ Русије такође посредовањем и заступањем Мајке Божије пред Богом. Шта све није претрпело Отачаство наше од непријатеља вере хришћанске. Због међусобних сукоба обласних кнежева Русија се обагрила потоцима крви. Чинило се да је погибељ била неминовна. Но, Мајка Божија, по молитвама верујућих, пројављивала је Своје заступање и покров над Русијом. Тако је, чудесним знамењем Своје моћи и заступања, Она спасла од разарања и пропасти Новгород и тамо дала нову силу и крепост моћи Руса.
Изгледало је као да су страшне навале татарских хорди, које су читава два столећа поробљавале Русију, претиле да угрозе не само њену моћ, но и само постојање. Но народ руски који је и усред саме покорености умео да сачува веру у Исуса Христа, преклонивши колена са вером и смирењем пред Њим и Његовом Пречистом Мајком, преклињао Ју је за милост, и она није оклевала да му покаже Свој покров и заузимање.
Тако, са Донском иконом Богомајке, ношеном у табору војника, велики кнез Димитрије Донски на Куликовом пољу извојевао је славну победу над многобројним хордама Мамаја, татарског кана.
Тако, по молитвама становника Москве пред Владимирском иконом Богородице у XIX столећу, не само Москва, него и сва Русија била је избављена од најезде и разарања од Тамерлана, татарског кана, заступањем и покровом Мајке Божије.
У XVI веку, молећи се пред том истом чудотворном иконом Богородице, Московљани су се избавили од најезде страшног завојевача Махмет-Хиреја, који је већ стајао са силном војском близу Москве.
Године 1612, током несрећних дана међуцарства, Москва и Отачаство наше избавили су се од покоравања Пољацима, молећи се пред Казанском иконом Богомајке.
А 1812. године чиме је спасено од поробљавања Отачаство наше од Наполеона, императора француског? Зар није заступањем Богомајке, чија је Смоленска икона била проношена у руским пуковима за време, спомена достојне, Бородинске битке?
Ко може да наброји сва доброчинства од покрова и заступања Божије Мајке која су се излила на наше Отачаство и на свет православни? Она су безбројна. више их је од песка морскога, чему је живо сведочанство мноштво Њених чудотворних икона које истачу безбројна чудеса свету православном.
Мајка Божија је једина несумњива Нада и Посредница грешних. Она спасава и милује све који притичу под Њен Матерински покров. Она је - милости неоскудни Источник, Бедем необориви, Посредница пред Творцем непроменљива, Уздање и Представница свих верних, који се уздају у Њу.
"Кроз Њу - говори блажени Августин - Бог је сишао на земљу, да би се преко Ње људи удостојили да усходе к Њему".
"Она - као што говори светитељ Димитрије Ростовски ставши између Бога и грехова наших, као Посредница, не допушта гресима нашим да прилазе близу пред Бога и гласом Својих молитава одбија глас грехова наших смртних, који вапију на пас".
Њој јединој је изјавио Господ и Син Њен да ће се свака Њена молба испунити, и да ће се Њеним Матерњим мољењем одвратити од грешних праведни гнев Божији, који се на њих подиже.
Дева Марија је Владичица - најмилосрднија од свих синова и кћери човечијих, као Кћер Бога Оца, Који је Љубав, Мајка Бога Слова (Речи) - Љубави наше - и Изабрана Невеста Духа Свесветога, Који је Љубав Једносуштна Оцу и Слову (Речи)!
Како не прибегавати таквој Владичици и не очекивати од Ње сва блага духовна!?
Сви се обраћајте за помоћ Божијој Мајци. Она, Владичица, рана је бесовима (злим дусима) и прва наша Помоћница!
О, колико похвала и благодарења узноси душа хришћанска Прссветој Владичици. Али није довољно љубити Пресвету Деву, неопходно је и подражавати и Њен најсветији живот, Њену чистоту, Њену непорочност, Њену кротост, милосрђе, смирење, савршену преданост вољи Божијој. Само тада можемо да се дрзнемо да Је назовемо Мајком својом и само тада наше молбе Њој су благопријатне и нама спасоносне.
Атонски оци, као насељеници Њеног земаљског наслеђа удела - поседа, старајући се за Њено поштовање, поставили су као правило да сви, који хоће да имају у Пресветој Деви брзу Услишитељку њихових мољења,умножавају поздраве Њој: "Богородице Дево, радуј се, Благодатна Маријо, Господ је с тобом, Благословена си Ти мећу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших". Ову молитву читали су ујутру и увече по три пута са земним поклонима и полагано, то јест срдачно, стално са мишљу да сваки тренутак нашег живота може бити последњи и да треба да будемо спремни, ако нас изненада позове Господ на суд, јер у чему кога затекне Господ, у томе ће му и судити.
Пресвета Дева, је велика Помоћница роду хришћанском, а нарочито подвижницима у духовном животу и онима који су пожелели да се отрезне од греховног живота.
Стога ми не треба да Јој чинимо нажао, јер Она нас љуби. Ако хоћемо да кажемо нешто ружно, ако злоба кипи у нама, треба се сетити: "Божија Мајка ме љуби и плакаће због тога, нећу то рећи". Ако хоћемо да учинимо нешто рђаво, онда треба рећи себи: "Нећу то учинити, јер ће то увредити Божију Мајку". Ако помислимо на нешто зло и опако, одмах рецимо: "То ће Њу ожалостити,нећу да смишљам зло". Растужује Њу и наша нечистота, и зато избегавајмо нечистоту, будимо бољи. И најзад, огорчава Њу одсуство љубави код нас. А љубав треба свагда да је мећу нама јер је Господ то заповедио, говорећи: " Ово вам заповедам: да љубите једни друге". И ми треба да љубимо, треба да у свему поступамо из љубави, јер Богомајка љуби оне који испуњавају закон Њеног Вољеног Сина. И ако будемо поступали тако, прибегавајући Њој у свему, старајући се да Је не огорчимо, онда ће нам Она послати не само Своје божанствене дарове, него ће нас покривати Својим светлим омофором и сада и у векове векова. Амин.

ДУХОВНА ЛЕСТВИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА

Говорећи да су хришћанима дарована велика обећања Божија, кроз која они могу да постану причасници божанске природе, апостол Петар у другој својој посланици (1,47), даје нам поуку, како доћи до тих дарова.
Ради тога, говори он, треба избећи похотну страст која влада у свету и свом ревношћу задобијати веру. А затим у вери пројавити врлину, то јест добра дела, а у врлини знање, то јест разум духовни, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.
Дакле, вера, добра дела, знање, уздржање, трпљење, побожност, братољубље, љубав, јесу степени духовне лествице светог апостола Петра.
Све ово има мећу собом тесну унутрашњу везу, сваки (степен) производи онај следећи, а следећи узвисује, усавршава и укрепљује претходни.
1. Пројавите у вери вашој врлину. Наравствено - духовни живот почиње вером. Вера је први степен на лествици нашег спасења. Вера треба да буде срдачна, искрена, нелицемерна, несумњива, жива и делатна. Ако тако верујеш, ако си усадио у себи такву веру, онда ћеш је неминовно показивати делима - стараћеш се да испуњаваш вољу Божију, да стремиш ка свему што је добро: у мислима, речима и делима. Такво расположење за добро, стремљење ка испуњењу воље Божије и држање заповести Господњих, развија и васпитава у теби наравствену делатну снагу духа - ВРЛИНУ, коју рађа вера.
Дакле, истинска, срдачна, жива вера раћа врлину, твори добра дела. Са своје стране, врлина узвишава и укрепљује веру, даје јој више наравствених вредности, јер сама вера без добрих дела, без делатног стремљења ка добру, сасвим је недовољна за спасење душе.
"Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти?" Осим тога, таква је вера нечиста, сујетна, недејствена, па чак и мртва: "Вера, ако нема дела, мртва је сама по себи" (Јак. 2,14, 17).
А у врлини је ЗНАЊЕ (расудљивост, разумност).
Стремећи ка добру у свему: у мислима, речима, делима и настојећи да испуни вољу Божију, хришћанин се опитно учи да истинито суди о стварима, да разликује Божије од човечијег, истинско добро од лажног, стварно зло од привидног, правду од неправде, то јест да развија у себи практично хришћанско искуство - свету благоразумност у свим делима. То јесте наравствено расућивање, знање духовно, хришћанско благоразумље.
Дакле, врлина ствара духовно знање, али и сама од њега задобија савршенство, јер каква је врлина корисна, ако је не прати знање (разум)? "Ревност не по разуму" (Римљ. 10,2).
А у знању је УЗДРЖАЊЕ.
Духовно знање (разум) открива хришћанину где је добро и зло, где истина и лаж, - у њему самом, у његовом поквареном срцу, открива мноштво рђавих мисли, порочних склоности, злих похота и страсти, и хришћанин јасно види како су пуста и лажна њихова завођења и како су оне опасне за развој и усавршавање духовног живота. Увиђајући то, он почиње мало-помало да се одупире порочним склоностима, труди се да се уздржава од задовољавања злих похота, искорењује страсти и на тај начин стиче ново наравствено савршенство - уздржање од злих похота и страсти, чинећи своје срце чистим. А чистота срца узвисује и развија његово духовно знање, јер чистим срцем, по речи Божијој способни су да душевним оком виде Бога и ствари Божанске: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".
А у уздржању је ТРПЉЕЊЕ.
Када се хришћанин мужаствено бори са унутрашњим непријатељима свога спасења, у то време нападају на њега непријатељи спољашњи: разнородна искушења и саблазни - лаж, клевета, оговарање, прекори, подсмевања, прате га на свим путевима наравствене делатности. Превртљивост и невоље у служби, домаћи раздори и несугласице, оскудица у издржавању и снабдевању (материјалном обезбеђењу) себе и својих домаћих, губитак имовине, нарушавање здравља, све ово он често трпи на себи самом! Искушења на сваком кораку! А колико се овде захтева од хришћанина трпљења. трпљења мужаственог, често дуготрајног! Такво трпљење развија у себи хришћанин, који је стекао духовно уздржање, научивши се да одолева чулним жељама, и побеђујући страсти.
Трпљење је ново, више наравствено савршенство, јавља се иза уздржања. Са своје стране, п трпљење даје велику снагу и крепост. Нестрпљење (нетрпљење) сред искушења, униније у невољама слабост је духа, а дух споља ослабљен природно постаје неспособан да побеђује унутрашње своје непријатеље.
А у трпљењу је ПОБОЖНОСТ.
Стекавши уздржање. научивши се добродушном подношењу невоља, трпљењу сред искушења, хришћанин усходи на нови степен наравствено-духовне лествице - развија и одгаја у себи побожност (благочешће).
Побожност је наравствено-побожно настројење хришћанина, његових мисли, осећања и делања, једно (јединствено) прослављење пресветог имена Божијег у души и срцу, искрена жеља да се благоугоди Господу, појачано старање да се испуни Његова света воља.
Ово је делокруг многих врлина и наравствених савршенстава: овде је и страх Божији и живо уздање у Бога, и свецела преданост Богу, и смирење, и искреност мисли и осећања, речи и дела, и чистота намера и побуда. "Побожност је корисна у свему пошто она има обећање живота садашњега и будућега" (1. Тим.4,8).
Она преноси достојанствену вредност претходним подвизима - трпљењу и уздржању. Хришћанин који поседује истинску побожност, још брижљивије чисти своје срце од страсти и похоте, знајући да је Господу мрска чак и нечиста помисао, да само чисти срцем виде Бога, а да се у искушењима и напастима још више укрепљује духом, будући уверен да Господ неће пустити "да се искушате (хришћани) већма него што можете, него ће учинити са искушењима и крај, да можете поднети" (1. Кор. 10, 13), знајући још да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Римљ. 8,18).
А у побожности је БРАТОЉУБЉЕ.
Побожност одуховљује и освештава мисли, осећања и дела хришћанина, побуђује нарочити покрет у његовом срцу, и у њему се из љубави према Богу развија љубав према ближњима, испрва не према свима, већ само према истоверној браћи развија братољубље.
Хришћанин почиње да љуби искрено у Господу све који исповедају с њим исту веру. Сада за њега нема ни роба ни слободњака, не постоје разлике у звању (сталежу) и имању (положају), полу и узрасту, за њега су сви хришћани деца једнога Оца Небеснога, сви су искупљени Најдрагоценијом Крвљу Сина Божијег, крштени у једној истој купељи Крштења - у име Оца и Сина и Светога Духа - сви подједнако призвани на спасење, свима, коначно Он дарује од Божанске силе све "што је потребно за живот и побожност" (2. Петр. 1, 3). Хришћанин свима срдачно жели спасење и делатно доприноси спасењу свих - молитвама, речју саосећања, утехе, поуке и својим примером.
Са своје стране и братољубље даје силу побожности п предаје јој савршенство: " Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је" (1. Јов. 4,20).
А у братољубљу је ЉУБАВ.
Најзад, хришћанин усходи на највиши степен наравственог савршенства - љубав.
Љубав према Богу, побуђујући љубав хришћанина према једноверној браћи, све више је распрострањује. Љубеће срце хришћанина се, такорећи, шири, и оно сада својом љубављу обухвата све људе, не разликујући њихово звање, положај, веру, - он љуби чак II непријатеље своје. Таква љубав је врхунац савршенства - највиши, последњи степен духовне лествице.
И преподобни Исаак Сиријски говори: "Ко љуби све подједнако, милосрдно и недељиво,тај је достигао савршенство".
А апостол Павле учи: " А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол. 3, 14).

 СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ОСНОВА СПАСЕЊА Упути ме, Господе, путем Твојим и поћи ћу у истини Твојој (Пс. 85,11)

У православном хришћанском вероучењу посебно место припада учењу о спасењу.
Шта је спасење? Од кога долази? Зашто је неопходно?
На сва та питања православни хришћани треба да знају тачне и јасне одговоре.
Спасење је пре свега избављење од греха, очишћење од сваке нечистоте, избављење од власти обичаја овога света, противних заповестима Христа, од насиља ђавола, од робовања трулежности, од долазећег гнева Божијег и осуде, и коначно, од вечне смрти и муке са ђаволом.
Спасење човека припремио је Бог од вечности. Њему је извор љубав Божија, милосрђе и дуготрпљење Божије према човечијем роду.
Бог је благоизволео да спаси човека Јединородним Својим Сином, Кога ми називамо својим Спаситељем. Он је Бог нашег спасења, Који је дошао у свет да спасе изгубљеног човека. Дакле, спасење је дело Божије. Оно нам је засијало низашта, то јест на дар.
А каква је улога додељена човеку у делу спасења? Узима ли човек учешћа у своме спасењу или не?
Без обзира на то што је спасење чист дар Божије љубави и што оно не зависи од дела човекових, ипак Господ спасава човека у случају ако човек има веру у Христа Спаситеља Који је дошао у свет, ако радосно прима благовест, то јест Јеванђеље, иште помирење с Богом у својој савести и није у непријатељству са Богом, и моли се Богу за своје спасење.
Ево неопходних услова нашега спасења: вера, нада, љубав, молитва, чистота савести, наравствен (моралан) живот, покајање.
Хоћу да вам, вазљубљени, укажем на нека правила која ће вам помоћи да стекнете молитвени дух и да имате непорочност пред Богом.
Господ не тражи много од нас, не захтева подвиге који превазилазе наше телесне снаге. Сву своју пажњу дужни смо да обраћамо на унутрашње стање срца, да би смо уз Божију помоћ изгнали из њега све страсти и постали живи храм Духа Светога.
Далек је од духовне мудрости ко упражњава телесне подвиге, а не брине о заповестима Господњим. Као и у свему, тако је, нарочито у духовном животу човека, важна суштина дела а не форма. Господ је рекао: "Сине дај ми срце своје".
Да би смо учинили своје срце благопријатном жртвом Богу и припремили душу своју за вечно блаженство, треба да живимо по заповестима Божијим, држећи основна правила:
1. Ујутру и пред ноћ свој крстић целивај са молитвом Распетом Христу.
2. Моли се: дан не започињи без молитве и пред ноћ не лежи без молитве. Ако нема времена за испуњавање молитвеног правила, онда прочитај кратко правило преподобног Серафима Саровског: Царе Небесни - једанпут. Оче наш - трипут. Богородице Дево - трипут. Верујем - једанпут.
3. Не гради своје благостање на несрећи другог.
4. Имај три основне врлине:
- никога не осуђуј,
- не гаји ни према коме мржњу,
- свима од срца све опраштај.
Оци Свете Православне Цркве у својим побожним размишљањима овако расуђују о темељу спасења:
1. Треба да целиваш свој крстић ујутру кад се пробудиш, и пред ноћ када лежеш у постељу са молитвом Распетом Христу.
На Крсту је Господ Исус Христос оставио Светлост и Љубав и од њега невидиво зраче благодатни зраци Светлости и Љубави. И када га ми целивамо, онда ти благодатни зраци продиру у нашу душу, срце, карактер, савест. И човек постаје освећен, благочестив, а зла сила не може да му нашкоди.
Крстић треба носити на грудима, јер у чему нас Господ затекне, у томе ће нам и судити.
Целивајући пред ноћ свој крстић, не заборави да се сасвим искрено и скрушена срца покајеш за оне грехе у које си запао протеклог дана.
Неколико тренутака топлог покајања и бићеш очишћен Духом Светим од сваке нечистоте, бељи од снега и са Њим сједињен, као са Оцем и Сином.
2. Имај тврду веру у Бога и Промисао Божији. Што год да се догоди с нама у животу, све прихватајмо као од руке Божије нама на корист: добре воље подноси жалости, болести, лажне оптужбе (клевете), оговарање, прекоре, уза све то не буди озлојеђен, већ се радуј и благодари Богу за спасоносни Промисао Његов, што нас Господ љуби и шаље нам искупљујући крст за грехе наше: "Кога љубим онога и корим" - говори Господ.
3. Отворено исповедати Христа јесте велика врлина. Колико јетаквих хришћана који говоре: "верујем у Бога", али на делу не верују. Колика уста постају нема када треба у неком друштву бранити славу Божију и Његових светих! Враг се само о томе и стара да угаси веру у срцу и да све истинске хришћане доведе до богозаборава. Зато видимо л,уде који су тек само по пуком имену хришћани, а по делима чисти незнабошци.
Не стиди се да правилно стављаш на себе крсни знак, јер истинитим крстом побеђујеш злу силу: "Крстом ограђени, врагу се супротстављамо, не бојећи се његовог лукавства и замки..." Клањај се не само икони (лику) Христа Бога, но и обличју (изображењу) Крста Његовог, зато што је он знамење победе Христове над ђаволом и над свом војском противничких сила, због чега они дрхте и беже кад га виде изображеног.
Многе незналице, које машу руком испред свога лица, правећи се као да се крсте, узалуд се труде, јер не изображавају на себи правилан, истински крст. Таквом се махању радују злодуси, а када Анђели виде како озбиљно изображавају крст они који се крсте достојанствено (правилно), одмерено састављајући три прста своје десне руке и стављајући своју руку на чело, и на стомак (груди), и на десно раме, а затим и на лево, тада се они веселе. А тада се и Анђео чувар радује и помаже нам.
Дакле, одбацимо лажни стид, лажни страх и отворено и мудро, са расуђивањем исповедајмо Христа и идимо за Христом. Хришћани се и разликују од незнабожаца, секташа, маловерних тиме што отворено, али мудро исповедају Христа. Јер "ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима" (Мк. 8,38).
4. Држите постове телесне и духовне по црквеном уставу: Велики, Петровски, Успенски, Божићни, а такође држите пост и у дане: среду и петак. Болеснима и остарелима телесни пост се олакшава (ублажава).
5. Чините са љубављу добра дела ближњима и клоните се злих дела.
Сматрајте пропалим онај дан у коме нисте учинили ни једно дело ближњем или сте причинили зло ближњем. Нипошто не градите своју добробит на несрећи другог. Добрим платити за зло. За све се молити и свима желети спасење.
6. Молити се. А молити се треба нерасејано да би се са молитвеном речју и молитвеном мишљу спојило и молитвено осећање. Понекад у дуготрајној молитви тек само један тренутак буде заиста угодан Богу и представља праву молитву и истинско служење Богу. Главно у молитви је присност срца Богу, осведочена сладошћу Божијег присуства у души.
Дан не почињи без молитве и не иди на спавање без молитве, моли се и пре дневног одмора. У току дана прпнуди себе на непрестану молитву: држи у срцу и имај на уму молитву Исусову или "Богородице Дево радуј се...", а постојано и свуда размишљај о Богу, то такође спада у молитву. Ако не изгубимо молитву и размишљање о Богу, онда нам неће бити страшни никакви непријатељи, ни врачи, ни чаробњаци јер су с нама Господ и Божија Мајка: "Ако и у ад сиђем, неће се уплашити срце моје, јер си Ти, Господе, са мном".
Старајте се да свакодневно, ако можете, читате Псалтир, Апостол, Јеванђеље.
Ко има времена за молитву, похвално је да испуњава потпуно правило са канонима, поклонима, акатистима. Веома је корисно свакодневно читати Богородично правило - дневно 150 молитава "Богородице Дево, радуј се..." ово правило се може читати и без поклона, чак и за време кретања (успут), а у болести седећи и лежећи. Многи су опитно познали велику корист од испуњавања Богородичног правила.
Ми се молимо Свеблагој и Пренепорочној Мајци Божијој, а Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу - Узвишенију од сваке славе, а Она нама самима припрема вечну славу. Ми Њој често говоримо: "Радуј се!", а Она Сина Свога и Бога моли: "Сине Мој љубљени! Дај им вечну радост јер су Ме поздравили радошћу!" (протојереј Јован Кронштатски).
Ако нас је савладала велика сусталост, онда пре спавања прочитајмо макар и кратку молитву, али не повлађујмо лењости.
Ако нема времена за испуњење целог јутарњег или вечерњег правила, онда прочитајте макар четири основне молитве (правило преподобног Серафима Саровског).
7. Имајте три основне врлине:

- Никога не осуђивати.
- Никога не мрзети.
- Свима од срца опраштати.
А то значи усвојити заповест Христову о љубави: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе" (Мт. 22,37-39).
8. Често исповедајте грехе своје и достојно се причешћујте Светим н Животворним Христовим Тајнама.
Због испуњења тог невеликог правила Господ нас неће лишити Царства Небесног.
 СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ПОУКЕ СХИ-ИГУМАНА САВЕ

СТАРЧЕВИ САВЕТИ И ПОУКЕ САБРАНИ НА ОСНОВУ УСПОМЕНА ЊЕГОВЕ ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

Заповест нову дајем вам:
да љубите једни друге,
као што ја вас љубих...

(Јн. 13,34)

У овој глави покушаћемо да наведемо оне поуке којима је старац духовно хранио како своју духовну децу, које је имао на хиљаде, тако и сав остали страдални народ, жедан спасења. Његове поуке биле су прожете благодатном мудрошћу, снажном вером и молитвеношћу.
У својим саветима и поукама старац се пре свега руководио поукама Светих Отаца православне Цркве, а нарочито подвижника последњег времена: епископа Теофана Затворника, преподобног Серафима Саровског, приснопамјатног протојереја Јована Сергејева, старца јеромонаха Варнаве и његовог ученика схиархимандрита Захарије, јеросхимонаха Партенија Кијевског, старца јеросхимонаха Амвросија Оптинског и старца Силуана Атонског, јер су њихове поуке, једноставне и дубоке, кратке и важне, без ичег сувишног или високопарног, биле веома блиске његовом срцу. Нико од њих не ставља хришћанима претешко бреме, него саветују да се почне од малог и да се буде задовољан тиме. Када пак човек довољно ојача у борби са злом које га искушава, онда приступа коренитој промени своје греховне природе, али тако да прође неповређено.
Толико је љубави, кротости и смирења у тим једноставним и искреним књигама Светих Отаца, толико мудрости и духовне опитности! У њима се говори о савршеној хришћанској љубави, о свепраштању, о томе колико смо далеко од распетог Христа.
"Не жудите за земљом - понавља старац речи епископа Теофана - јер све је на земљи пропадљиво, само је загробна срећа вечна, непромењива и истинска. А та срећа зависи од тога како ћемо проживети наш живот".
Старац, који је и сам увек молитвено тражио милост Божију и помоћ свише, свима је саветовао да се моле и да посећују храм Божији то небо на земљи јер без свете Цркве нема спасења.
- Ако је неко био на гробу митрополита Трифона (у Москви на Немачком гробљу), видео је следеће речи које су тамо исписане: "Децо моја, љубите храм Божији. Храм Божији, то је небо на земљи". Он се упокојио недавно, 1. (14.) јуна 1934. године. Био је наш савременик, смели молитвеник и близак пријатељ старца Захарије. Он је заједно са уплаканим народом на црквеном молебану умолио Господа да одгоди смрт старца Захарије, који је управо почео да се сели у вечност. И старац Захарија је после тог молебана поживео још 2. године, надживевши и самог митрополита Трифона.
Ето колика је снага црквене молитве! Зато и ја вама, чеда моја љубљена, дајем такву заповест: Љубите храм Божији! Не пропуштајте црквене службе. Јер сам Христос је уредио Свету Цркву. Он по Своме неизрецивом милосрђу и дуготрпљењу неће смрт грешника. Он никада не допушта да човек пропадне, а да претходно не покуша да га уразуми. Као чедољубиви отац, Господ се својски труди око нашег спасења, усмерава нас ка том циљу, исправља наше грехове и удостојава нас вечних добара. Кроз Свете Тајне Господ прашта грешнику и освећује га даровима Духа Светога...
Отац Сава је говорио још и ово:
- Чувајте велики дар Божији - савест. Она нас сједињује са небом и покорава нашу слабу и грешну вољу светој и свесилној вољи Божијој. Савест - то је глас Божији у људском срцу, глас Анђела чувара. Брижно се старајмо да сачувамо своју савест од утицаја свега лошег, што би могло да је ослаби, упропасти и уништи, па да више не буде глас Божији. Када људи не слушају глас Божији у своме срцу и када њихова савест ћути, онда им више није страшно да греше. За таквог човека се каже да нема савести, да ју је изгубио.
Ништа се не може урадити против савести. Неки људи се потпуно заваравају, и код куће и на послу. Будимо праведни и искрени - будимо хришћани не само по имену, него и на делу. Неки пак имају лажни стид, лажни страх - сами измишљају да их прате и боје се да се прекрсте. Као што се каже у Псалтиру: Тамо се устрашише страха, где страха не беше (Пс. 52,6). Не треба се стидети тога што си хришћанин, треба се молити. И само се правилно осењујте крсним знамењем - тим оружјем против мрачне силе: Господе, Крст Твој си нам да као оружје против ђавола!" пева света Црква. Немојмо умножавати своје грехове неправилним изображавањем крсног знамења. Непажљиво махање руком је - исмевање крста.
Старац препричава поуке преподобног Серафима Саровског о крсном знамењу и моли све да по могућству прочитају ове поуке преподобног.
"Крсно знамење - то је обраћање Светој Тројици. Такође, три прста састављамо у име Свете Тројице; сложили смо их у једно - у част јединства Божијег; Господ је један у три лица: у име Оца и Сина и Светога Духа. Приносећи прсте челу освећујемо свој ум, узносећи се молитвом ка Првом Лицу Свете Тројице - Богу Оцу, Творцу свега видивог и невидивог. Додирујући истим тим прстима доњи део груди, молитвом се узносимо ка Богу Сину, рођеном од Оца, преживљавамо све Његове муке, које је преживео ради нашег спасења, и освећујемо своје срце и своја осећања. Затим подижемо прсте на рамена и говоримо "и Светога Духа", молећи Треће Лице Свете Тројице да не остави нашу вољу и да сва наша дела усмери ка добродетељи (врлинама), како бисмо задобили Духа Светога у срцима нашим.
Потом смирено и побожно, са страхом Божијим, надом и дубоком љубављу завршавамо говорећи:"Амин", тј. заиста,нека буде тако, и клањамо се. Како је болно гледати немарно махање једом руком! Превременим поклоном ми ломимо крст. Потрудимо се да се избавимо од греховне навике. Треба се покајати због тога на исповести, како би свештеник разрешио тај грех, и трудити се да га више не понављамо!"
Старац је ревносно позивао на духовно узрастање:
- Неопходно нам је да узрастамо у благодатном животу и да се учимо да побеђујемо своје страсти. А ми живимо по стихијама света и заборављамо на Христа. Избави нас Господе од духовног слепила, од зле кратковидости! Духовно слепило је теже и опасније од физичког. Нека нас Господ избави од живота без духовног узрастања, и од неправилног, нездравог узрастања!
У сваком човеку постоји искра Божија. Не гушимо ту искру својим земаљским страстима: жељом за "веселим" животом, умишљеном срећом," проводом"," задовољствима". Као што богиње изједају лепоту лица, тако утроба изједа сву лепоту душе. И човекова душа остаје празна, све више и више тоне у дубину порока. Претварајући свој живот у јурњаву за зарадом, човек оставља пут служења добру и правди Божијој и полази путем безбожности и безакоња.
Отац Сава је учио да треба пролазити поред те "усахле траве" - испразне људске среће:
- Избави нас Господе од те несрећне тежње - говорио је он јер треба да тежимо побожности! Променимо свој плотски живот у духовни, истерајмо страсти из нашег срца!
Старац је учио да почетак ревносне борбе са страстима треба да буде страх Божији, јер је он почетак премудрости. А премудар је онај ко је задобио Духа Светога, трудећи се да изврши све заповести Христове и бојећи се да гресима не увреди Спаситеља. Ако је човек премудар онда је и смирен; и што је духовнији, то јасније види колико је велик Господ и колико је он као човек ништаван и беспомоћан.
"У погледу страха који хришћанин нужно мора да има - говорио је епископ Венјамин (Милов) тај страх заузима прво место међу добродетељима, на њиховом почетку, и сведочи о томе да је човек духовно жив за Бога, те да благодат Духа Светога сија у мраку грешне душе".
Страх Господњи је као и свака добродетељ дар Божији хришћанину. Он се дарује онима који се покоравају Његовој заповести. Господ нас позива на ту велику добродетељ: Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас (Пс. 33,11).
Страх Божији подсећа на Други долазак и Страшни Суд, где ће се одлучивати о човековом месту у вечности. А плодови страха Божијег су велики, јер Свето Писмо каже: Бог ћe испунити вољу оних који га се боје, и молбу њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144,19). Како велика утеха и обећање!
Као носилац страха Божијег, старац је својим личним примером и својим поукама и све друге учио овој великој добродетељи.
Бојећи се Бога више од свега, он се није плашио никаквих људских претњи, него је смело извршавао вољу Божију. Старац је са страхом служио Господу у лицу својих ближњих, а онда се радовао Њему са трепетом.
"Како је славна добродетељ, која презире сву превртљивост овог живота! - кличе свети Јован Златоуст - Она своје подвижнике чини јачима, вишима, непобедивима. Они немају потребе ни за имањем, ни за новцем - потребна им је чврста воља и постојан дух, па ће тада њихова добродетељ победити сва људска лукавства". И старац је, баш како каже свети Јован Златоуст, увек излазио као победник. Говорио је:
"Свуда треба имати страх Божији. Током богослужења на то нас подсећа Велика јектенија: "За овај храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега Господу се помолимо". Видите? Ко може да стоји у храму? Само онај ко има страх Божији. И када се приступа Чаши: "са страхом Божијим и вером приступите". Видите ли колико је неопходан страх? Без њега се не може служити Господу! А да бисте душу научили на страх Божији приликом молитве, треба сабрати ум, треба дати најпре души и мислима да се умире, одложити земаљске бриге. Блажен је човек који се боји Господа (Пс. 111,1). "Где је страх Господњи,тамо се извршавају све заповести" кажу Свети Оци. Људи се међутим прилепе за земљу, брину о пропадљивом и не могу мислима да се одвоје од земље, а требало би да на земљи живимо онако како се окреће точак - он се дотиче земље само једном својом тачком. Старац Партеније је говорио: "Ко је стекао страх Божији, за њега на земљи нема ни туге, ни брига само радости".
Старац је много поучавао народ о вери у Бога и у Промисао Божији. Говорио је: "У основи спасења лежи вера. Вера је за дело нашег спасења исто што н темељ за зграду. Ако је темељ поткопан зграда се неизбежно руши. Где нема вере тамо су необуздане страсти које човека одвлаче у понор зала. Вера је - највеће благо у земаљском животу; она човека сједињује са Богом.
Ако има чврсту веру човек може да учини све. Како каже протојереј Јован Сергејев: "Нападају те силни, невидљиви, неуморни непријатељи? Победићеш! Нападају спољашњи, невидљиви непријатељи? Победићеш! Нападају те страсти? Одолећеш им! Притискају те невоље? Одбићеш их! Клонуо си духом? Добићеш храброст! Све се са вером може победити, па и само Царство Небеско може се задобити! Верујте у Бога, молите му се, чините добра дела! Та три крила подићи ће нас до престола Божијег!"
Молитви је старац придавао нарочит значај. Он је говорио овако:
Нема на земљи важнијег посла од молитве. Молитва рађа и све остале добродетељи. Код Светих Отаца је био закон - терати себе на молитву: код куће, у цркви, приликом обављања различитих послова, у шетњама, или у било које друго време.
Са Господом треба говорити што једноставније, као син са Оцем. Не мудруј на молитви! Плаши се тога да најсветије Име Његово произносиш без учешћа ума и срца. Ко расејано стоји на молитви пред Богом, а тим пре ко стоји немарно, тај само вређа Господа и неће добити благодат него осуду.
У Светом Писму се каже: Проклет да је свако ко немарно обавља дело Божије. И обрнуто, ко се Богу макар и мало помоли са искром истинске вере, тај ће добити неизрециву радост.
Молитва је - радост душе! Ако немаш времена да се помолиш, падни на колена и кратко реци: "Господе, прими моју потребу да Те хвалим и да Ти благодарим, и услиши ме недостојног!" Али учини то са осећањем пламене преданости Господу, са осећањем човека који можда и жури, али је спреман да се на један миг у потпуности и без остатка преда Господу. Јер није уопште важно то колико траје молитва, него колико је пламена, а распламтелост (душе) не може да траје дуго, чак ни код савршених богољубаца. На молитву станеш као осуђени грешник, а одеш помилован и оправдан. Молитва узводи човека са земље на небо!
Када се молимо Господу, Мајка Божија се радује и благодари Своме Сину што је наша срца надахнуо на молитву и што нам увек помаже ако Му се обратимо за помоћ. Не заборављајте на молитву нашој Помоћници и Заступници!
Отац Сава није оптерећивао народ дугачким молитвеним правилима, него је учио као преподобни Серафим Саровски:
- Боље је извршити мало, али са топлотом и побожношћу, јер Богу није потребна форма, него суштина. Њему је потребно наше срце.
Преподобни Серафим је по заповести Саме Царице Небеске дао ново, лакше правило својим духовним чедима - дивјејевским сестрама, знајући како је тешко хришћанима последњих времена да се спасавају. А обичним људима преподобни Серафим Саровски је заповедао овакво молитвено правило:
"Када се устане од сна, стати пред иконе и прочитати молитву Господњу "Оче наш" (три пута) у част Пресвете Тројице, потом песму Богородици: "Богородице Дјево радуј се" (три пута) и једном Символ вере: "Вјерују". Ове молитве како је објашњавао преподобни Серафим - представљају темељ хришћанства. Прва је - као молитва коју је дао Сам Бог - образац свих осталих молитава. Другу је Арханђел Михаило донео са неба Дјеви Марији. Мајци Господњој. Символ вере пак садржи укратко све спасоносне догмате хришћанске вере.
У келији нека свако тихо чита молитву Исусову, а ако га окружују људи - "Господе помилуј", и тако до ручка. Непосредно пре ручка опет кратко правило. После ручка: "Пресвета Богородице, спаси ме грешног". Кад си сам: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице помилуј ме грешног". Пре спавања - опет кратко правило, осенити се крсним знамењем и на починак. Уз држање овог простог правила може се достићи мера хришћанског савршенства".
Тако је учио преподобни Серафим, Саровски чудотворац. Старац схиигуман Сава је такође учио да се не треба исцрпљивати прекомерним молитвеним подвизима.
- Ујутро, када сс пробудиш из сна - говорио је - одмах целивај свој крстић, уз молитву: "Пролиј Господе кап Најсветије Крви Твоје у срце моје које је исушено од страсти и грехова, и нечистота душевних и телесних. Амин". Потом, када се умијеш и оденеш. стани пред иконе и са топлом вером срца читај: "Царју Небесни", једанпут, "Оче наш" - три пута, "Богородице Дјево, радуј се" - три пута, и "Вјерују" - једанпут. Ово правило назива се правилом преподобног Серафима Саровског. Затим читај јутарње молитве према молитвенику. После читај Псалтир, колико можеш, макар једну катизму или чак једну славу!
Старац је некима давао благослов да читају само неколико редова, али је свима саветовао да свакодневно и без попуштања читају Псалтир, апостолске Посланице и Јеванђеље - једну главу или макар једно зачало. Ревносним молитвеницима отац Сава је давао благослов да читају и додатне молитве које им је делио, а које је позајмио од отаца подвижника последњег времена. При крају старчевог живота све његове молитве, затим писане и усмене поуке, а такође и духовни стихови обједињени су у одговарајућим књигама: "Духовно-моралне поуке" и другим.
Ономе ко је био веома заузет својом дужношћу старац је дозвољавао да скрати молитвено правило, али уз следећи услов: да та скраћена молитва буде усрдна. Онда се она рачунала као цело правило. Говорио је:
Избегавајте празно ишчитавање правила. Испуњавајте се молитвеним духом да би душа окусила радост, благодарење за милост Божију, тугу због грехова, и да би молитва постала храна, живот душе! Немојмо празним ишчитавањем правила хранити унутрашњег фарисеја, него га испуњавајмо уз сву усрдност и без попуштања, па макар га понекад и скратили. О, како блажено стање бива код оних који са љубављу и без попуштања обављају молитвено правило! Они већ овде, на земљи, спознају како је благ Господ!
Старац је тражио да се молитва Исусова свагда носи у срцу, где год да се налазимо; многима је давао бројанице, чак и онима који нису били монаси.
То је најважнија и због своје краткоће најпогоднија молитва! говорио је. То је најсигурнији пут ка спасењу! Душу онога ко са пажњом срца твори Исусову молитву не могу да повреде ђавоља искушења. Сам Господ се усељава у срце онога ко је чита. Заволите усамљеност! Учите своје срце непрестаној молитви! Какву ћете само радост добити од тога! Услед унутарњег пребивања Господа у вама постаћете трпељиви, пуни љубави, смирени. Онима који су стекли Исусову молитву Бог дарује небеску љубав према свима, чак и према непријатељима. Потрудите се да стекнете ту свету небеску радост како бисте се заједно са Анђелима радовали своме покајању и покајању сваког заблуделог човека. Но, колико је Исусова молитва једноставна и кратка толико је и тешка. Да бисте је привили уз срце треба пре свега да се потрудите око његовог очишћења. Реци својој души: "Доста смо се трудили око сујетних и пропадљивих ствари, доста смо служили греху, сада се сетимо оног најважнијег стицања благодати, и без лењости послужимо Богу", баш као што се каже у јутарњој молитви: "Раније сам служио лажљивом сатани, а сада ћу пре свих да служим Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога". И треба да замолимо Господа да нас очисти и освети! А само то тражење Господа - радост је за срце. Нека се радује срце оних који траже Господа (Пс. 104,3). И оно што се тражи свакако ће бити нађено, јер Оно само одавно и жељно тражи нас. "Тражите и наћи ћете...", "Свако ко моли, добиће". Немојте да мислите да Господ не чује молитве. Он се први стара о исправљању грешника. А људи сами неће да се мало боре против себе, да се мало притегну, него су малодушни и просто не допуштају Господу да их спасе и да им помогне. Веома добро чине они који Исусову молитву сједињују са дисањем. То значи дисати именом Исусовим! Таква молитва зближава срце са Богом, освећује га, и Господ као да ставља печат на њега, те зли духови више не могу да му науде. Када молитва постане дисање, сатана више није страшан, јер човека чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ увек са њима: да их спасава, покрива н избавља од непријатеља. Благодат тако преображава срце да човек стаје изнад земље и страсти. Таква душа не гледа ништа на земљи, него је у потпуности предана Богу, јер благодат доноси такву сладост и такву радост, да душа заборавља на све земаљско. И ми треба да подстичемо себе на задобијање непрестане молитве. Овако треба сједињавати молитву са дисањем:
Пре ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах "помилуј ме грешног". После ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах " молитвама Богородице помилуј ме грешног". У било које време, на било ком месту, уз било који посао, увек у своме срцу треба да дозивамо Њега, па макар и кратко: "Господе помилуј!", "Господе, помози!". Ако успемо да објаснимо себи шта значи непрестана молитва, онда ће нам бити лако да разумемо да је она неопходна за пажњу према самом себи, како бисмо дошли к себи, јер често бивамо изван себе. Ми бивамо свуда, само не у себи, не у своме срцу, у своме унутарњем човеку. Стално треба да присиљавамо себе на задобијање постојане молитве, а преко ње и свих других добродетељи.
После причешћивања Светим Тајнама Христовим обавезно треба творити молитву Исусову, како би била сачувана благодат, јер је та молитва важнија од читања књига или разговора са људима који доводе само до осуђивања.
Када су старца упитали: "Шта је боље радити у слободно време? Читати духовне књиге или молити се?", он је одговорио:
Боље је наизменично молити се и читати јер неискуснима молитва може да досади, и они ћe је тада обављати без изгарања духа. А ко се сродио са молитвом, тај већ молитву цени више него читање, а тим пре више него испразно провођење времена или разговор са људима. Таквом човеку је са људима досадно, он жуди за усамљеношћу, тражи разговор са Богом. Боље је не читати књиге него имати само молитву; боље је бити сиромашан духом и наследити Царство Божије, како каже Господ: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Сиромашни духом - то су они који су осиромашили умом ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А онога ко се непрестано моли Господ ће наградити читавим богатством Своје благодати. Епископ Теофан је једном монаху причао: "Док сам био студент Духовне Академије, нас тројица пошли смо у Кијево Печерску Лавру код јеросхимонаха Партенија, од кога смо желели да добијемо поуке. Он нам је рекао: - Ви учени монаси знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито неопходно: ум и срце увек треба узносити ка Богу. Ја сам од детињства тако чинио, и сада осећам душевни мир".
Тако и ми треба да чинимо, дајући све за молитву. Потреба за усамљеношћу указује на добро духовно стање. А ако некога узнемирују свакојаке помисли, треба их одбијати; ако опет одвлаче пажњу, опет их одбијати, и никако им не повлађивати и не поводити се за њима. То и јесте подвиг трезвености.
Бдите и молите се, да не паднете у напаст - каже Господ. Бдети - значи пратити сваки корак своје душе и не пристајати на наговоре лукавих духова. Старац је строго разобличавао оне који се нису трудили око молитве: " Ако нема молитве, неће бити ни благодати Божије. Не треба бити лењ, него присилити себе и молити помоћ од Господа. О, како ћете само зажалити на самрти због тога што нисте извршавали своје молитвено правило, али тада ће већ бити касно!"
Старац је био веома строг према онима који су разговарали у храму, нарочито према женама. "Жена да не поучава у храму!" - строго је понављао речи апостола.
- Ако не чујете оно што се чита у храму - говорио је - онда је боље да у себи изговарате молитву Исусову. Потрудите се да нарочито пажљиво слушате читање Апостола и Јеванђеља.
А да би подстакао усрдност и пажњу често је питао:
- Шта је данас читано из Јеванђеља? Ко ће да каже?
На исповести је увек објашњавао различите делове службе. На пример:
- Када свештеник и ђакони излазе из северних двери и са Јеванђељем улазе на Царске двери, тај тренутак се зове "Мали вход" и символички означава излазак Исуса Христа на проповед. Ко буде живео хришћански, ко буде живео према учењу Јеванђеља, тај ће ући у Царство Небеско.
Када свештенослужитељи за време певања Херувимске песме изађу на северне двери и пођу према Царским дверима, тај тренутак носи назив "Велики вход". Символички он означава одлазак Исуса Христа на добровољна страдања ради нас грешних. Ко се буде кајао и причешћивао, ући ће у Царство Небеско. За време "Тебе појем,Тебе благословим..." читава Црква, сви присутни у храму, дужни су да се моле заједно са свештенослужитељима да Отац Небески ниспошаље Духа Свога Светог на нас и на предложене Дарове, и три пута у себи треба да читају молитву: "Господе, Који си Пресветог Духа Свог у трећи час ниспослао апостолима Својим, Њега, Благи, не одузми ни од нас, него обнови нас који ти се молимо!"
У том тренутку ни једна душа не треба да остане хладна сви треба да се разгоре љубављу према Богу. Наше душе ће тада горети као кандила, као миомирисне кадионице, као тамјан који се узноси ка небу, јер у том часу се савршава страшна и животворна Тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Пречисто Тело и Крв Христову - и на престолу се појављује Бог у телу.
Веома је корисно молити се у три сата ноћу. Многи се обично тргну у то време јер их буди глас Анђела Чувара, али је мало оних који се моле... једноставно се окрену на другу страну и наставе да спавају. А Господу ће се давати одговор због немарног односа према времену за молитву.
Чим се пробудиш потруди се око молитве; прочитај макар и лежећи "Господе, Који си Пресветог Духа Свог..." или "Милосрђа двери",или "Изабраној Војвоткињи", или "Богородице Дјево, радуј се". То је добри час Царице Небеске и Она ће наградити све који су јој верни. Неки у то време читају Богородично правило.
Старац је гајио нарочиту, може се рећи нежну и предану љубав према Мајци Божијој и није налазио речи да би изразио и Њену љубав према људима, и своју љубав према Њој.
Један од оних који живе на земљи имао је дивно виђење прекрасних рајских насеља, где се по лепоти нарочито издвајао један двор. Он упита:
- Ко тамо живи?
- Мајка Божија - одговорише му.
- А где је она сада, зашто је нема?
- На земљи... помаже људима.
Отац Сава је на молитви нарочито често прибегавао Мајци Божијој и називао Ју је "Громом за демоне", јер за њих нема ничег страшнијег од јављања Мајке Божије. Они не могу да погубе човека осим уколико сам човек не одступи од Пресвете Богородице.
Читав старчев живот протицао је под покровом Владичице, нарочито након што му је сам светитељ Николај саопштио да Њој треба да се обраћа за помоћ. Волео је да прославља Мајку Божију. И као да је увек молитвено стајао пред Њом:
- Радуј се, Ти која си измирила Бога и човека!
- Радуј се, јер се спасавају сви који Ти са вером приступају! Старац је чак понекад у олтару, у слободним тренуцима, на глас са Њом разговарао, заборављајући да је окружен људима.
Отац Сава је причао како се схиигуман Алексије молио Мајци Божијој. Он је често разговарао са Њом као да је види! Схиархимандрит Захарија такође је разговарао са Мајком Божијом као да је види и својој духовној деци је заповедао: "Молите се Мајци Божијој, Игуманији и Заступници вашој, и ништа не чините док од ње не узмете благослов; верујте да ће вам Она помоћи да задобијете постојану молитву и ону љубав према свима, која ће обрадовати ваше срце".
И ја вас молим, мила моја децо - говорио је старац Сава да се усрдно молите Пресветој Владичици, да увек и за свако дело од Ње узимате благослов, а када се то дело оконча да Јој заблагодарите за помоћ коју вам је послала. И нарочито вас све молим да испуњавате Богородично правило150 молитава "Богородице Дјево, радуј се" и да читате Псалтир. Богонадахнуту свету књигу Псалтир написао је пророк Давид подстакнут од Духа Светога. Мајка Божија је читавог свог живота читала Псалтир. Читање Псалтира човеку доноси велику корист. Један благочестиви хришћанин је имао усрдну жељу да чита Псалтир, а потом је због свога немара охладнео. У сну му се јавила Мајка Божија и умилним гласом рекла: "А ти чедо треба да читаш Псалтир. То је твој живот!"
Ми треба да одлазимо у Цркву, да се достојно причешћујемо Светим Тајнама и да макар један сат дневно читамо Псалтир ради нашег вечног радосног живота.
Једном је отац Сава у животопису јеросхимонаха Партенија наишао на место где се говорило о томе да је он допустио сумњу да је Пресвета Дјева била прва монахиња на земљи. Задремао је и видео како од светих врата Кијево Печерске Лавре долази Величанствена Монахиња у мантији и са жезлом у рукама. Приближивши му се, рекла је: "Партеније, ја сам - монахиња!" Он се пробудио и од тог тренутка је Пресвету Дјеву називао Игуманијом Кијево Печерске Лавре.
У књизи приснопамјатног протојереја Јована Сергејева Кронштатског "Мој живот у Христу" пише: "Умиљавај се, човече Божији, Творцу и Мајци Божијој, као истински син или кћер. Умиљавај се, обраћајући им се од срца својим пламеним молитвама, па нећеш бити посрамљен, него ћеш убрзо и сам у срцу осетити умилење од Духа Светога".
Отац Сава је хтео да му ово место буде појашњено, те се зато неколико дана усрдно молио. И онда му се отац Јован јавио да би га поучио. Након тог виђења баћушка је својој духовној деци почео да саветује да општем молитвеном правилу додају скраћено правило преподобног Серафима Саровског, молитве савремених подвижника побожности и да читају акатист Владичици Богородици - Свечасној Игуманији. А оно главно што је саветовао, јесте да треба бити миран према свима, мирно подносити гнев ближњега, и не плашити се претњи, јер претње ни најмање не могу да утичу на нашу будућност, пошто he се догодити само оно што је Божија воља.
Код епископа Теофана баћушка је такође пронашао поуку - када он саветује да се понекад треба молити сопственим кратким молитвама, које ће да излазе из пламеног молитвеног срца. И ми смо од баћушке добили доста таквих молитава за различите прилике у животу.
У књизи о блаженом монаху Корнилију Псковском речено је да се он, познајући људску слабост, кајао за друге, и да је њихове грехе исповедао као сопствене. И отац Сава је хтео тако да чини, али је његов старац то сазнао и није му благословио, него га је овако посаветовао: "Плачи са оним ко плаче и састрадавај са оним ко тугује. Тако ћеш туђим недостацима исправити сопствени, јер ко је пролио топле сузе због грехова ближњег, тај је и себе самог исцелио од онога због чега је оплакивао брата." Уз Божију помоћ, баћушка је често са сузама исповедао богомолитеље н жалио због људских слабости.
"Код неодложних дужности на послу или код куће треба скратити подвиге поста и молитве. Кротко служење ближњима стоји изнад ишчитавања молитвеног правила и посећивања храма које надилази твоје силе. Господ то не тражи".
Папирић са таквим садржајем добила је једна жена која је била његово духовно чедо и која се налазила у недоумици око тога шта да чини: да ли да иде у храм или да обавља послушање?
А отац Сава ју је претекао одговоривши на њено питање пре него што га је поставила.
Отац Сава је овако говорио о молитви:
Када читаш молитве буди свестан тога да их читаш Самом Господу Богу, Пречистој Владичици Богородици или угодницима Божијим - светима који невидљиво стоје пред тобом. Неки ће рећи да су недостојни да би стајали пред Господом и да би Му се смело обраћали. Али уместо да се колебамо, треба да верујемо да нас Господ не лишава благодати не зато што смо ми то заслужили, него по Својој нарочитој милости и крајњем снисхоћењу. На крају крајева, неће нас дела спасити, него милост Божија. Прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се уздајте у Њега. Ова нада неће посрамити оне који служе Господу са страхом. Потрудимо се да испунпмо најважнији услов да би Господ услишио наше молитве које су Њему упућене: да живимо побожно и да се држимо свих заповести Божијих.
На питање "Шта да се ради када је молитва хладна и немарна?", старац је одговорио:
- Када је срце хладно, када нема жеље да се моли, онда се сети како си грешан, а умом понављај: "Господе, помилуј!", "Господе, помилуј!", и повезуј те молитве са дисањем, на удах и издах. Када Господ озари слепило душе ужасни се свога немара и почни да благодариш: "Слава Моћи Твојој, Господе!", без журбе, са топлим осећањем, са тврдом вером да Господ све види и све чује.
И не заборави да дозиваш у помоћ Мајку Божију, јер је Она - наша Прва Помоћница!
Ако сте веома уморни и не можете да се молите, онда реците Господу: "Господе, уморна сам, идем на починак. Бесконачно сам сагрешила пред Тобом, пред Мајком Божијом, светим Анђелом Чуваром и свима светима. Господе! Даруј ми опраштај свих грехова, телу сан, души мир". Поклоните се и идите на починак. Али тако се може радити само када сте заиста уморни, без размажености и самосажаљења.
Никада не журите на молитви. Немирна, журна молитва није угодна Господу. Свака света реч представља велику стваралачку силу. Свака реч молитве приближава нас Богу.
Стекните навику да се молите, нарочито непрестаном молитвом. Неки траже молитву за оца, ћерку, брата, сестру, а сами се око молитве уопште не труде - све пребацују на свештеника. Треба човек и сам да се моли. Знате ли како тешко бива свештенику? Јер он део грехова онога за кога се моли узима на себе.
Отац Сава је причао како је једна духовна ћерка старца Захарије тражила од њега да се помоли за њену другарицу која је имала веома тежак порођај. Старац је упита: "Зар ти није жао мене?" Она одговори: "Ви сте баћушка духовно јаки". Старац је прихватио њену молбу, али после се на њене очи ваљао по поду у страшним мукама.
- А како само упокојени жуде за нашим молитвама! - наставља старац. - Они често у сну траже наше молитве. Био је овакав случај: нека жена је умрла и пре но што је била сахрањена три ноћи се јављала у сну својим суседима, мужу и жени, како тобоже стоји иза затворених врата и моли да је пусте. Родбина је хтела да је сахрани само са земаљским почастима, без опела, али су суседи били довитљиви па су је пренели у храм где ју је свештеник одмах опојао.
Када улазите у свој или у било чији дом где се налазе свете иконе, помолите се и поклоните пред иконама, па тек онда поздравите домаћине. Исто чините и када одлазите. Увек се сећајте Господа и предност дајте Њему.
Сваки посао започињите молитвом. У молитвенику постоји нарочита молитва пред почетак посла. У век је прочитајте, па ћете добити Божији благослов и посао ћете успешно обавити. А онда не заборавите да заблагодарите Господу. Без помоћи Божије узалуд ћемо се трудити и мучити. Један монах је поделио са мном своју тугу: "Баћушка, зашто је то тако? Трудим се да све радим што боље могу, а сви су незадовољни са мном". "А читаш ли ти молитву пре почетка сваког посла из молитвеника?" - питам га. "Не, не читам". "Е од сада читај, па ћеш видети разлику" - кажем му.
Тај монах ми је после захваљивао због овог савета; био је изненађен колико му је поменута молитва помогла. Чувајте сасуд свог срца да буде чист. Оградите га непрестаном молнтвом. Да не буде као башта лењог домаћина, где свако живинче може да упадне и уништи засаде... Због тврде вере и непрестане молитве душа прима Духа Светога и постаје сасуд Божанске благодати, те тако чиста и непорочна без тешкоћа извршава сваку заповест Божију. Јер реч Господња каже: Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,4- 5).
Подстичимо себе да бисмо се сјединили са Господом, јер без напора нико никада неће добити Царство Божије. То је важан услов за добијање вечног блаженства, а ако њега нема, онда душа није за Царство Небеско, она није способна за живот са Богом у вечности; она неће бити способна да уће у то блаженство светих ако овде на земљи не навикне да буде у јединству са Богом!
Сви ми хоћемо да уђемо у Царство Небеско! А то зависи од нас самих! Тако ћемо се по својој моћи подвизавати, да бисмо се овде толико зближили са Господом, да би нас тамо, у вечности,
Он препознао као своје пријатеље. Побојмо се немара и лакомислености и служимо Господу са страхом и радујмо се са трепетом, да би нам Господ показао Своја обећања и рекао: Ходитe благословени Оца Мојега; Примите Царство које вам је Припремљено (Мт. 25,34), Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11,28).
После једног молебана, поводом подсмеха присутне омладине, старац је приметио:
- Ево ми смо се сада помолили, али не сви једнако. Молитва то је побожно осећање, молитва то је дар Божији, и није свима дат. Зато онај ко тај дар нема, не може да се моли.
Музичар узме своју виолину и са осећајем производи звуке. Сви слушају и диве се: "Какав дар!" Или сликар наслика дивну слику и такође се сви диве његовом дару. А молитва - беседа са Богом - превазилази осећај певача, музичара, уметника! И смејати се над осећањима верног човека недолично је и страшно!
У небеским обитељима такође ће се певати молитве, али не покајне него похвалне, које ће прослављати Бога: "С нама је Бог!" и "Тебе Бога хвалим!". Неће се певати: "Господе, помилуј" и "Подај Господе", него: "Теби, Господе!", јер сада за све молимо Бога да нам помогне, док ће на небу бити само љубави и појања! Тамо је Црква која слави Господа, док се овде на земљи она бори. Хришћани су - војпици Христови. Они се боре против својих страсти, против духова зла, зато наше молитве Богу више представљају мољење. Молимо да нам Господ помогне да савладамо мрачну силу која ратује против нас и да као победници уђемо у вечну и прослављену Цркву.
Старац се увек трудио да нас подсети на велику добродетељ (врлину) духовну разборитост.
- Пројавите у добродетељи разборитост - учи нас првоврховни апостол Петар (2. Пет. 1,5). У Светом Писму Сам Бог од нас захтева духовну мудрост, непорочност и опрез: Будите мудри као змије и безазлени као голубови. У сваком свом делу руководите се следећим хришћанским размишљањем: да није дело које сам планирао противно Богу, да није штетно за мог ближњег? Ако и после оваквог строгог испитивања ваша савест буде мирна, онда спроведите своју намеру у дело - говорио је старац. Увек будите предани вољи Божијој, не противите јој се, ослушкујте је и осматрајте. Увек се држите средине. Крајност никада и ни у чему није за похвалу. Само не оклевајте у делу спасења и не одлажите дан свога покајања. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење. Трудите се да останете без земаљских награда како бисте добили небеске.
Расуђивање је драгоцени дар, и Свети Оци га поштују више од свих добродетељи, јер се кроз расуђивање душа противи страстима. Једно исто дело можемо да учинимо тако да се у једном случају претвара у добро, а у другом - у зло, ако не будемо имали благочестиве разборитости. Тако и рад може да буде продуктиван и непродуктиван. Као са дугметом: ако га пришијемо дебелим концем биће чврсто и рад he бити продуктиван, а ако пришијемо танким концем наш рад ће бити непродуктиван, тј. дугме ће се брзо откинути па ћемо морати поново да га пришивамо. Тако је и са молитвом и са сваким другим послом који треба да започнемо изображавањем крсног знамења: ако га изобразимо правилно, са страхом Божијим и молитвом, онда ће то наше дело да буде спасоносно и доћи ће до Бога. А ако немарно и брзо машемо руком, без унутарње молитве, онда тиме само вређамо Бога, и никакве користи нећемо имати. Такво дело само умножава грех.
Када се клањате пред светим иконама, пазите да некога не одгурнете, да то не би узнемирило његову душу и одвукло га од молитве. Када идете да молите милост од Бога, пазите да не увредите ближњег. А када идете да се причестите Светим Тајнама Христовим, онда нарочито пажљиво читајте Исусову молитву, ни са ким не разговарајте, не скрећите нигде свој поглед и своје мисли, идите да се причестити спокојне душе, тугујући само због грехова.
Човек треба да размишља о ономе што говори - шта да каже и како да каже - да не би речју убио човека. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших - учи апостол Павле (Еф. 4,29). А ако вас други вређају, гледајте на то не као на увреду, него као на лек који вам је Господ припремио и на прилику да добијете венац због трпљења, кроз које се очишћује свака нечистота срца.
Старац је умешно користио сваку погрешку својих духовних чеда како би из ње извукао лекцију за наук другима и за исправљање онога ко је погрешио. Једном је за време молебана пред чудотворном иконом Успења Мајке Божије нека жена која се молила почела да се клања икони. Баћушка ју је кротко зауставио и замолио да то више никада не чини. Обраћајући се њој, он је свима објаснио зашто се не треба клањати иконама за време богослужења. Рекао је:
- Мислите да ћете се поклонити и добити благодат, а заправо ћете само да погрешите. Зашто? Зато што ми сви стојимо и молимо се, беседимо са Мајком Божијом, и Она нас са пажњом слуша, а ви је у том тренутку заклањате од народа, вређајући на тај начин и Мајку Божију и оне који се моле. У свакој прилици треба бити увиђаван. Ево, на пример, сада ћете добити свету водицу... Сачувај нас Боже да добијену благодат не изгубимо због неразумне журбе! Вода се просипа, ствара се бука. Треба да се потрудимо да нам се благодат привије уз срце, да би се задржала у њему и да би нас духовно хранила, да би нас руководила, да би душа постала чиста, светла и мирисна.
Дакле са побожношћу и страхом Божијим да примамо свету водицу, само прво да се поклонимо икони Мајке Божије и крсту. Када задобијемо благодат треба брижљиво да је чувамо и да се не одвајамо од ње. Видиш, на пример, јако и здраво дрво, али се грана одвалила од њега и осушила. Тако и ми када се одвојимо од благодати, наша душа се осуши. И Господ нам кроз Јеванђеље каже: Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,6).
Храбрећи за борбу са искушењима, старац је упозоравао:
- После добијене духовне радости и топлоте срца, треба бити спреман на свакојака ђавоља искушења.
Господ шаље те слатке тренутке када се срце предаје Њему, да би таквом утехом и сладошћу богоопштења задржао човекову душу уз Себе. У тренутку искушења треба да прикупимо сву снагу и да молимо Бога за помоћ, како бисмо победили грех, како бисмо га се одрекли н показали да заиста љубимо Господа, не само на речима него и на делу. Господ шаље такве милости ради победе над грехом! Борба против греха сматра се за мучеништво. Ако хоћеш да служиш Господу, припреми се за искушења, јер ће мрачна сила хтети да уништи твој добар почетак. Не попуштај јој - па ће ти благодат Божија помоћи да све победиш. Преподобног Серафима Саровског су на смрт претукли разбојници. Господ је допустио такво искушење преподобном да би се људи помоћу тога спасли. Када су зликовце ухватили и хтели да им суде, преподобни је замолио да их не кажњавају: "Ако их казните, ја ћу отићи одавде!" - рекао је. И због преподобног зликовцима су опростили. Потом су се они покајали и постали су истински хришћани.
Преподобни Серафим је наследио особине Христове: желео је да се сви спасу, а то значи - да задобију Духа Светога. Ето поуке и за све нас: да урежемо у своме срцу његове духовне подвиге, начин на који је живео, и да се угледамо на њега. Ко искрено жели преображај свога срца, неуморно ће молити Бога за то, па ће му Он Сам показати излаз из тешкоћа. Довољно је само да стреми ка Господу, и Господ ће му отворити двери спасења, двери истинског покајања.
Праведне у Царство Божије води апостол Петар, а грешне - Сама Царица Небеска. Али кључеви ада су код Самог Христа! Свемилостиви Господ никоме не жели пропаст, никога неће да преда мучењу, не жели смрт грешника, него да се обрати и да буде жив.
Онај код кога се снажно развила страст празнословља, коме је тешко без сабеседника, ко се боји усамљености, боји да остане сам са собом, он треба са сузама да моли Господа да му помогне да се избави од расејаности и непажње према себи, да га научи да се моли и да прониче у своје срце, да следи сваки свој поступак и да све своје мисли и дела усмерава ка Богу. Стално треба да вапије: "Господе, помози ми да се избавим од празнословља и од испразних размишљања, и научи ме богомислију!"
Време је кратко и треба га чувати. Сваки дан и сваки минут треба да посветимо вечности. Губитак времена се не може надокнадити! "Губитак времена је тежи од било ког другог губитка" кажу Свети Оци. Значи, ако човек изгуби велику количину новца, то није тако страшно и драгоцено, јер, као прво, може да се надокнади, и што је главно - без новца се може живети неко време, али ако човек изгуби драгоцено време које је могао да употреби за своје спасење и за спасење својих ближњих, онда губи више од милиона, јер никаквим материјалним драгоценостима неће моћи да откупи своју душу из ада, пошто ће душа ад избећи ако је њен живот испуњен добродетељима, тј. када човек све сате и минуте свога живота употребљава за молитву, за добра дела, за умножавање вере, наде, љубави и на задобијање свих добродетељи.
Старац се усрдно борио против тврдичлука и похлепе, против недостатка саосећања према ближњима и бесплодног прикупљања богатства. Говорио је да су такви људи - који живе само за сопствено задовољство, а о сиромашној браћи неће ни да размишљају налик јеванђелском богаташу. Старац је позивао имућне људе да помажу сиротињи.
На примеру природе он показује међусобну повезаност створења Божијих:
Стихије природе надопуњују једна другу, и природа разумном бићу (човеку) даје своја блага: светлост, топлоту, влагу и на тај начин одржава у животу и њега и сав органски свет. А ми, разумна бића (људи), често се претварамо у тврдице које су глуве за вапаје своје браће. Треба да делимо мећу собом, да се потрудимо око доброг нестицања, да дајемо без шкртости и охолости, него дарежљиво, кротко и са смирењем. Тврдичлук и похлепа убијају душу, а и у земаљском животу доводе до тешких последица.
Постоји следећа прича: " Ишла три човека путем, па пронађу благо и реше да га узму. Пренесу благо на друго место, и одреде измећу себе једнога да оде у град и купи вина, како би се провеселили. Када он оде, друга двојица се договоре да га убију и да онда богатство поделе само на два дела. Онај пак купи у граду вина, па оде у апотеку и набави отров да би га сипао у вино и отровао своје другове, те да благо остане само њему. На крају свако своју заверу спроведе у дело... Онај дође из града, а ови га убију, па се напију вина и тако се отрују. На крају су све три душе погинуле".
Тврдичлук и похлепа представљају најпогубније страсти. То је Јудин грех! Зато будимо милосрдни.
Милосрђе је велика добродетељ! Патријарх Јован Милостиви је сматрао да му је пропао дан ако није учинио милост ближњем. Добри људи сами траже прилику да помогну. Мајка Божија се нарочито радује када људи чине милостињу ближњима, и веома се жалости због људске окрутности и немилосрдности.
У једној породици дошло је до несреће. Страдалници затраже од оца Саве да се помоли за њих, а и сами стану да се моле Господу да олакша њихова страдања, но несрећа не пролази. И онда старац на молебану каже:
- Догађа се да Господ пошаље људима несреће због њихове немилосрдности. Страдалници се моле Господу да их избави. А Господ као да не чује њихову молитву, не олакшава њихову патњу. Заправо. Он све чује, али оклева, јер ишчекује наше милосрђе. Међутим, милосрђа од нас нема - зато нема ни милости од Господа. Људи се затворе у круг своје породице и не примећују да око њих има сиротиње, да има оних којима је потребна помоћ. Јесте ли видели некад како деца улове голубове па им вежу крила да не могу да полете? Тако је и са човеком који је везан за новац, за ствари - њему су, баш као и оном голубу, везана крила душе, и она не може да се вине у небеске обитељи; Господ не прима молитве таквог човека.
Неко је на том месту упитао старца:
- А ако новца и ствари нема, за шта онда човек може да буде везан?
Старац одговори:
- Ко нема средстава за милостињу, а завиди онима који их имају, тај је такође среброљубац - воли богатство. Сачувај нас Господе од такве страсти! Будимо задовољни оним што нам је најнеопходније за одржавање тела: да се оденемо да нам не буде хладно, да се окрепимо храном да нам тело не изнемогне, како би могло да прати душу у служењу Господу. А све што је сувишно пропаст је за душу! Нарочито треба да се бојите раскоши и праћења моде. Не скупљајте новац, а све што вам је сувишно поделите сиромашнима. А неки остављају новац за "црне дане". То је страшна ствар: "црни дан", "црни фонд" - и само име каже да су то ђавоља посла. Довољно нам је да се бринемо о данашњем дану! У молитви Господњој ми Господа молимо: "Хлеб наш насушни дај нам данас". Немојмо бити налик јеванђелском богаташу. Не тражите ништа на овој грешној земљи, ту немамо сталног дома - ми смо на земљи странци и дошљаци.
Постоје и страсни љубитељи књига. То је такође облик стицања. Такви људи имају на пример књиге са акатистима које им бескорисно леже, јер нити их сами читају, нити дају другима. А духовно благо не треба држати сакривено. Оно што сам не стижеш да прочиташ понуди другима. Ту се ради о духовном милосрђу које је угодно Богу.
Немојмо избегавати прилику да учинимо доброчинство, да примимо госта. Господ нас на страшном Суду неће питати: "Колико сте молитава прочитали?", него: "Наг бејах, јесте ли ме оденули? Гладан бејах, јесте ли ме нахранили? У тамници бејах, јесте ли ме посетили?" За такве милости као што је утешити убогог, помоћи некоме у старости, примити под свој кров онога ко нема никога и ко је беспомоћан, добићемо велику милост од Господа! Ето шта Господ од нас очекује: милосрђе и праштање увреда. Велика је добродетељ - молити се за оне који те вређају! Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23,34). Праштајтe ако шта имате против кога;да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша (Мк. 11,25).
Велико ћемо дело Божије да учинимо ако утешимо тужнога, јер туга доноси духовну смрт. Добро је читати свете књиге, ићи у храм, али није мање добро утешити ближњег ако за тим постоји потреба. Онај ко нема саосећајности и милосрђа према људима, нека се уплаши речи Светога Писма: Јер ћe ономе бити суд без милости који не чини милости (Јак. 2,13). А милостиве очекује велика милост на последњем Суду. Блажени милостиви, јер ћe бити помиловани.
Милостиња је уведена не због оних који примају него због оних који дају, јер ови последњи од тога добијају велику корист. Доброчинства доносе корист не толико онима који их примају, колико онима који их дају, јер та добродетељ даје им смелост пред Богом. Боље је дати, него тражити!
Старац је волео да даје сиромашнима и своја чеда је молио да чине исто. Ипак, молио је да се све чини са расуђивањем и подсећао нас да није сиромах само онај ко стоји са испруженом руком. Много је оних који не просе, али немају кришку хлеба за данас. Филарет Милостиви је једном срео скромно одевеног и заиста сиромашног чиновника. Ушао је у његову кућу и, ужаснувши се сиромаштва које је тамо затекао, платио све његове дугове.
Некима је старац чак овако говорио:
- Идеш на посао, имаш новца само за један оброк, и сретне те сиромашни брат. Дај му све што имаш, а себи кажи: "Па добро, издржаћу због њега до увече, док се не вратим кући". И ради те мале милости много грехова ће ти се опростити. Тако и у свему другом поступајте са љубављу и расуђивањем!
Као одговор на такву старчеву поуку многа његова духовна чада су заиста постала задовољна само оним најпотребнијим, а све сувишно - као што је пређашњи раскош у уређењу дома и у одевању отишло је на доброчинства. И сва средства из "црних фондова" корисно су употребљена.
Старац уопште није ценио новац. Говорио је:
- За све ће нам узвратити Господ, за сваку чашу хладне воде коју смо дали у име Његово. Јер ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју (Мк. 9,41). Господ неће оставити човека без награде ни за најмање добро дело. На пример, човек посипа песком стазу да се неко не би оклизнуо и пао, и Господ га већ овде награђује за то добро земаљском наградом, а очекује га и небеска награда.
Старац је високо ценио духовно милосрђе, тј. бригу о спасењу душе ближњег, жељу да се човек одвоји од греха. Он сам се стално молио за помиловање и обраћење грешника овим речима:
- Господе! Не мене ради, него ради благодати свештенства и велике схиме, не погуби дело руку Твојих! Нека престану да служе сатани и нека се обрате Теби, да се и у њима прослави свето име Твоје! Господе, Теби је све могуће! Ти си рекао: Ако ко од вас залута са пута истине, па Га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти и покрити мноштво грехова (Јак. 5,19 20), и: молите се Богу једни за друге (Јак. 5,16). Научи и њих да се моле, и спаси све!
Обраћајући се народу, старац је говорио:
- Милосрђе Божије је бесконачно! Ми вређамо Господа, а Он нам опет пружа руку помоћи и изводи нас из ада. Ми га разгневљујемо, а Он шаље Анђеле Своје да нас изведу из подземља. Молите се: "Господе! Дај нам снагу да разапнемо своје тело са страстима и похотама, да више не бисмо вређали Твоје величанство!"
Ни у ком случају, ни у каквим околностима не падајте у униније, не очајавајте. Униније убија енергију која је неопходна да бисте у срце добили Духа Светога. Онај ко падне у униније губи молитву и умире за духовне подвиге. Знајте да вас у тренутку унинија и очајања Господ не оставља, него ви остављате Господа. Чак и када вам је веома тешко, призовите духовно Господа Исуса Христа, Који живи у вашем срцу. Он очекује ваш позив.
Немојте да се разочарате и да вам живот пада тешко. Он постаје несносан само за зле људе, а онај ко верује у Исуса Христа и узда се у Њега, тај треба да се радује животу и да воли живот. Наш земаљски живот је неопходан као припрема за вечни: да бисмо овде славили Бога, чинили добро ближњима и уским путем на који је указано у Јеванђељу задобијали Вечно Царство. Живот нам није дат ради земаљског весеља: Блажени су који плачу, а не они који се смеју.
Униније, лењост и немар - то су три чудовишта која су поробила људски род. Зато свакога дана треба да се молимо Царици Небеској: "Одагнај од мене, убогог и грешног слуге Твога, униније, заборавност, неразумност, лењост...". Не треба се везивати ни за шта земаљско, него само за Господа. На земљи смо странuци и дошљаци, зато треба да се трудимо да увек будемо спремни за прелазак у вечност, јер не знамо дан ни час своје смрти, а речено је: У чему вас затекнем, за (по ћу вам и судити. Да не бисмо очајавали, треба увек да будемо спремни на патње. Господу није угодно роптање. Треба да учимо да се радујемо у невољама. Невоље су двери Царства Небеског! Као што се смењују дан и ноћ, тако се у нашем животу смењују туге и радости. Јер и туге и радости пролазе. Одмори у радости, док нема туге. А после радости се не плаши, очекуј тугу и мирно је подноси. Што је више патњи, то је ближе спасење! Често ми патње и сами тражимо, али боље је препустити се у простоти срца вољи Божијој, јер изнуђени крст се тешко носи. Најчешће нам Господ шаље патње због наших грехова, и одмах потом милује душу која се покаје. Туга се јавља и код праведника: многе су њихове патње, и од свих ће их избавити Господ. Кроз патње Господ васпитава човека за вечни живот. Кроз напоре и патње стиче се милост, благонаклоност и благодат Божија. Благодат не може да се укорени тамо где су смех, раскош, осуђивање, празнословље, лењост, непријатељство, завист, оговарање и друге наше уобичајене слабости.
Старац, који је сам стално живео у невољама и патњама, трудио се да утеши пре свега оне који су у невољама и болесне. Без обзира на то што су његова духовна чеда живела у различитим градовима и селима, он им је преко других чеда слао утеху: реч поздрава или поуке, или какав поклон, или просфору, или листиће са молитвама или духовним стиховима. Једном је у онима које је послао рекао:
- Тамо посебно утешите Анастасију...
А у то време једно од његових духовних чеда, поменута Анастасија, много је туговала и патила. Никако јој није полазило за руком да по некоме пошаље писамце у коме би старцу открила своју тугу. То ју је већ доводило до очајања. И од једном преко непознатог човека добија од старца дарове и следећу песму:

Не бој се, друже мој,
неугодности и одрицања,
не бој се тих страшних таласа,
не бој се када буре свакодневних сумњи
разбијају твој мали брод!

Неколико пута са сузама радосницама она је ишчитавала ове стихове. У њеном срцу појавио се мир, почела је другачије да размишља, туга је ишчезла и крст живота учинио јој се сасвим лак.
Старац је много говорио о крсту домаћег живота - како задобити спасење у кући, у обичном породичном окружењу:
- Нас, верне, ђаво нарочито снажно напада нарушавањем мира. Они који ревнују за побожност често од својих укућана доживљавају нетрпељивост, па чак и непријатељство, иако они који их нападају не показују отворено да је то због благочешћа. Е, ту покажи трпљење. Не узнемиравај се, не очајавај, него се сети Спаситељевих речи: непријатељи човеку постаће домаћи његови (Мт. 10,36). А своје недостатке исправљајте, и обратите пажњу на оно за шта вас ближњи оптужују, на страсти које они виде у вашем срцу, јер у свакодневном домаћем животу све страсти се слободно манифестују и члановима породице су добро познате. То није исто као изван куће, када се кријемо мећу онима који нас слабо познају. Посматрајте себе непристрасно, испитујте се. Можда је наш карактер заиста тежак, можда се грубо и сурово односимо према ближњима, можда бивамо неправедни према њима и слично. Отворите своје срце за дружељубивост и благочестиву снисходљивост, раширите своје срце љубављу и чврсто се држите побожности! Трудите се да будете кротки, да не будете раздражљиви, не приговарајте, понешто прећутите. Када осетите да ваша покуда може да изазове пожар, прогледајте ближњем кроз прсте и интензивно се за њега молите, јер се љубав свему нада и све трпи (1. Кор. 13,7).
Може се рећи да свака породица за сваког њеног члана представља манастир, понекад чак и са тежим и строжим режимом живота него у правом манастиру. Трагајте за миром у души и за тиме да мирно живите једно са другим, а ако је мир нарушен, трудите се да што пре једно другом опростите. Ја ћу све то да осетим! Сатана нарочито силно војује против оних који су предани и служе Богу. Зато ћемо се трудити да будемо благодарни Господу што нам кроз слање патњи јасно показује да му нисмо страни: Ја оне које љубим карам и поправљам (Отк. 3,19). Никада немојте да завидите грешницима, који живе безбедно, без болести и патњи. Страшно је то стање - када Господ не кажњава за грехе. На такве непокајане грешнике односе се речи Божије: Ревност је Моја одступила од тебе. А утеха се даје као награда за мирно подношење патњи. Ако будете свима праштали, ако све будете искрено, истински и без лицемерја љубили, онда ћете и сами увек и свуда бити утешени. Живите у миру и слози. Како је само тешко мени, као вашем духовном оцу, ако мећу вама нема мира!
У једној породици све време су били присутни сукоби. Жалосна душа била је већ измучена од сталних напада. Дошла је старцу, али јој није пошло за руком да са њим поразговара. Он јој је дао да прочита један кратак текст на тему: "Свети Оци о увредама". Када је прочитала тај текст, све јој је било јасно. Увређеност и туга ишчезоше. Старац је врло често показивао вредност патњи:
Не бојте се патњи! Не трудите се да се што пре избавите од њих, него их искористите да се учите трпљењу и смирењу. Јер се кроз патње савршава наше спасење. Кроз патњу сазнајемо колико нам је Господ близу: Господ је близу скрушенима у срцу - чујемо у Псалмима Давидовим. Кроз патње схватамо да без Бога ништа не можемо да учинимо. И та свест о сопственој немоћи и слабости одгаја у нама смирење, па се појављује смирена молитва која доноси душевни мир. Тада у душу улази сила Божија која лечи немоћи и надопуњује недостатке. Кроз патње се стиче духовно расуђивање, опит. Понекад за грехе није довољно само покајање, него је потребна и очишћујућа казна, страдање. Признајмо да смо грешници и немојмо роптати и туговати због патњи које доноси живот, него се трудимо да будемо благодарни Богу за искупљујућа страдања, јер је Сам Господ претрпео крсна страдања за грехе света.
Понекад се страдања шаљу невином човеку како би му се због трпљења умножили венци, а и да би човек, по узору на Господа, страдао за друге. Имати савршену љубав, значи - страдати за ближње. Како велику награду добија онај ко патње подноси без роптања! Отац Небески Сам позива оне који пате: Познајте Мене, и излићу вам благонаклоност Моју у изобиљу.
Од Господа тражите помоћ у подношењу патњи, како вели апостол Петар: Све своје бриге положите на Њега (1. Пет. 5,7). Треба једноставно да Га замолимо: "Господе, ево какву бригу имам и због чега тугујем, сву своју наду полажем на Тебе, помози ми!" У сваком делу и за сваку ситницу молите помоћ и благослов од Бога, па ће благодат Божија да озари вашу душу и да је прекрије.
Када вам буде нарочито тешко, када понестане снаге за молитву, предахните: изађите на улицу или мало прилегните, а потом опет станите на молитву. У време невоље чешће се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Јер срце услед честог достојног причешћивања постаје меко и добро. Оно је спремно свима да опрости и све да воли. Зло лице постаје радосно, душа све више стреми ка горњем свету и прелести света је више не привлаче: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13.14). И светитељ Василије каже: "Причешћивање оживљава душу".
Једном после Литургије старац је у духовном усхићењу изговорио беседу којом је изразио своја узвишена размишљања о Литургији и о причешћивању. Присетио се како је приснопамјатни протојереј Јован Сергејев Кронштатски волео да служи Божанску Литургију и да причешћује народ.
Литургија и свето Причешће - наставио је отац Сава - израз су дивног милосрђа Божијег и незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник који са вером и покајањем приступи светом Причешћу, по човекољубљу Божијем постаје убељен, чист и светао. У Светим Тајнама Сам Господ долази да помогне души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим добродетељима, те је на тај начин доводи до високог савршенства. Потрудимо да будемо достојни таквог човекољубља Божијег, како се не бисмо причешћивали на суд и на осуду, приступајући Чаши без страха Божијег, без вере, без покајања, без свести о својој грешности и кривици пред Богом.
Преподобна Марија Египћанка као велика грешница није могла да прекорачи праг јерусалимског храма. Али чим је чврсто одлучила да стане на пут истинског покајања и да се не враћа на пређашње грехе, истога дана удостојила се не само да уђе у храм, него и да се причести Светим Тајнама Христовим.
И та велика грешница постала је потом праведница и света.
Старац се од других свештенослужитеља разликовао, па се чак и разилазио са њима, по својој пламеној жељи, одлучности и ревности да свакога причести.
- Не лишавајте благодати оне који хоће достојно да се причесте и сједине са Христом, не просуђујте о њиховој недостојности и неприпремљености, јер им је Судија Сам Христос! - говорио им је.
Али неки духовници из манастира су се због своје строгости ипак оштро супротстављали старцу у овом спасоносном делу.
- Не јурите према Чаши, није то некаква супа! - чуло се чак и од проповедника са амвона на рачун оних богомолитеља који су се често причешћивали.
А старац је поклоницима говорио:
- Док обилазите света места, свуда се причешћујте, у свим храмовима, у свим манастирима. Чак и ако услед сплета околности не будете у прилици да прочитате правило пред свето Причешће. На путу се сва молитвена правила замењују Исусовом молитвом. Само да у вама буде присутна скрушеност срца и жеља да се сједините са Христом.
Уосталом, и велики старац преподобни Серафим Саровски је својим Дивјејевским сестрама заповедао да се што чешће причешћују Светим и Животворним Христовим Тајнама: "Што чешће, то боље - говорио је - јер благодат која се дарује кроз причешће тако је велика, да човек, ма колико да је недостојан и грешан, само ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу Који нас све искупљује, чак и ако је од главе до пете био прекривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, и постајаће све светлији и светлији, док се сасвим не просветли и не спасе". И светитељ Јован Златоуст је говорио: "Одлагање исповести је страшно и представља несрећу, а ако се исповест не одлаже - спасење је извесно и поуздано". Други мудри архипастири, као на пример Димитрије Ростовски, такође су учили да покајање не треба да се одлаже, него чим сагрешиш треба да пожуриш на исповест и да се причестиш Светим Тајнама Христовим.
Можемо ли себе да лишимо таквог благодатног сједињења са Христом, поготово у ово тешко време? - питао је отац Сава.
Причешћујмо се ради опроштаја грехова, ради добијања вечне радости и, што је најважније - да бисмо прихватили Господа, да бисмо живели са Њим, да бисмо Га волели више од свега на свету, да бисмо Му служили, да бисмо свагда били са Христом! Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56) - говори Сам Господ, позивајући нас на сједињење са Собом. Након причешћивања нарочито треба да чувамо Господа у своме срцу, а не да Га љутимо новим греховима. После смрти ћемо бити страшно кажњени ако не будемо чували благодат Духа Светога. А ако нам се данас и догоди да се на некога наљутимо или да некога осудимо, треба да се потрудимо да ту мрљу на души опет чистимо покајањем. Најбоље је да тај дан проведемо у ћутању и молитви, или да више читамо Свето Писмо и поуке Светих Отаца, јер душа је тада посебно отворена према добру и дивне јеванђелске речи продреће дубоко у срце.
За човека је важно да сачува спокојство духа, и да не подлегне раздражености и гневу. А ако се већ раздражи, веома је важно да у том тренутку обузда језик или да оде, да се повуче. Своју раздражљивост и гнев убијајте Исусовом молитвом и молитвом "Богородице Дјево, радуј се". Прочитајте у томтренутку нешто из Јеванђеља, ако је могуће. Чак и ако због раздражености ништа не можете да разумете, ипак читајте, јер ће зраци благодати кроз читање да уђу у душу. Видећете како брзо ћете после да се смирите. А ако се поново раздражите, неуспех и немир срца не треба да вас узнемире, Потрудите се да постепено искорените своју напраситост и да молите Господа за помоћ.
Једној слушкињи Божијој, коју је на исповести чуо како се жали на своју напраситост, старац је рекао:
Веома си много узела на себе. Чини према својим силама, па се нећеш раздраживати и узнемиравати. Тада неће бити сујете! Неће те узнемиравати то што људи не цене твоје напоре. Све чини ради Господа, према својим силама, а од људи не очекуј похвале и захвалност. Награду увек очекуј од Господа, а не од људи! Је ли јасно? Тако ћеш се избавити од немира, а и ја ћу се за то помолити.
- Треба да се плашите похвала од људи - наставља старац обраћајући се свима - нарочито када вас хвале незаслужено. Ћутите и ништа не одговарајте у том тренутку, само у себи будите свесни да вас хвале више него што заслужујете. А ако почнете да противречите, родиће се лицемерје. Јер свима нама је ипак својствено да осећамо извесно задовољство због похвале. Сви смо ми у прелести, тј. високо ценимо себе, гордимо се, сујетни смо, и зато сваки дан треба да молимо Господа: Господе, пошаљи ми милост Твоју, избави ме од прелести, од умишљености, просвети ме светлошћу благодати Твоје". То је велика несрећа када човек изгуби смирење и себе готово да сматра за светог. Страшно је то када је човек уображен - то је демонска гордост! Неке људе Господ из таквог стања спасава тешком казном: шаље им се душевна болест, или бивају уразумљени тако што падну у најсрамнији грех, па их онда тежина тога греха некако опомене, поврате се, постану свесни тога колико су слаби, покају се и поправе. Али много таквих несрећника погине, нарочито ако није било никога да их опомене. Сачувај нас све Господе од такве демонске прелести! Никада се не треба гордити због својих способности, дарова и других природних особина. Јер Господ их одузима кажњавајући гордост.
Старац је могао да уочи то страшно стање код људи, па је таквима саветовао да скрате молитвене подвиге:
- А ти Нина, мање да се молиш! - говорио је једном свом духовном чеду.
- Што је човек виши у духовном погледу, то боље види колико је Господ велик и колико је он сам слаб и беспомоћан, и тим пре ће се у смиреној молитви поклонити пред величанством Божијим, те ће у свему за себе тражити помоћ Свесилног. Старац Захарија је говорио: "Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто".
Једном је отац Сава на исповести рекао:
Чиме истребити гордост и задобити смирење? Преподобни Серафим учи: "Ћутањем. Ћутањем се побеђују велики греси". Бог се супротставља гордима, а смиренима даје благодат.
Пошто је сам представљао узор смирења, старац се свим својим силама и даровима трудио да ту драгоцену особину усади сваком човеку. Говорио је:
- Смирењу се диви и Сам Бог: Али на кога ћу погледати? каже Господ - ако не на невољнога и на онога ко је кротак и смирен, и ко дрхти од речи Моје (Ис. 66,2). Но, у чему се састоји смирење? Смирени човек у своме срцу себе сматра грешнијим од свих других, никога не понижава, никога не осуђује, не тражи богатство, не тражи славу и част, храбро трпи понижења, прекоре и нападе, јер мисли да је то и заслужио; према свима се љубазно опходи, свакоме је спреман да помогне, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Смирење се појавило са Подвигоположником Господом Исусом Христом и Његовом Пречистом Мајком. Оно представља венац и украс свих добродетељи. Оно што је за усахлу земљу киша, то је за људску душу смирење! Носите у својим срцима Спаситељеве речи: Научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29).
На Велики Четвртак (1967. године) старац је током Литургије изговорио проповед следећег садржаја:
- Данас је велики дан када се сећамо Тајне Вечере. Данас је зачета нарочита Света Тајна - Тајна причешћа. У јеванђелском догађају који описује прање ногу ученицима од стране њиховог Учитеља, открива се велика добродетељ - смирење. Таквим Својим чином Господ и нас подстиче да служимо својим ближњима. Који год положај да заузимамо, не треба да губимо смирење. Служимо и најмањој својој браћи онако како је Учитељ служио Својим ученицима!
Господ је и на земљу дошао кроз Сасуд смирења. Он дуго није долазио: прошло је много векова, но и даље је оклевао, пошто на земљи није било Сасуда смирења. Чак ни мећу Његовим ученицима није било таквог смирења: ученици који су Му били најближи хтели су да у Царству Небеском седну један са једне а други са друге стране Господу, због чега су остали негодовали против њих. Само се Мајка Божија показала као достојан Сасуд, те се зато и слави због смирења: Јер погледа на смирење слушкиње Своје...
Други моменат данашњег јеванђелског догађаја учи нас послушању и покорности. Петар је плануо ревношћу па је приговорио Учитељу: Господе, зар Ти моје ноге да опереш? Никад Ти нећеш опрати моје ноге. На то му је Исус рекао: Ако те не оперем, немаш удела са мном. Тад Петар рече Господу: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу (опери) (Јн. 13,6,9). Ето како је важна покорност! Добро послушање је изнад поста и молитве!
Светитељ Јоасаф Белгородски је још у детињству усвојио ту добродетељ послушања и покорности. Када је имао осам година, његов отац је у сну видео како Мајка Божија покрива његовог сина епископском мантијом. Изненадио се и помислио: "Зашто? Па ми у породици немамо чак ни свештеника!" Али ујутро је заборавио на сан и ма колико да се трудио, није могао да га се сети. Сетио се тога сна тек када је Јоасаф постао епископ. Помози нам Господе да се сви научимо смирењу, трпљењу, послушности и покорности вољи Божијој! У свакој души гори искра Божије љубави, у свакој се души може наћи добро, али ми смо навикли да у другима видимо само пороке. То је зато што не пазимо на себе. Ако будемо пазили на себе, на свој духовни живот, онда нећемо имати времена да разматрамо туђе грехове; подозрење не може бити својствено хришћанину, зато га не прихватајте. Осуђивање у основи потиче од гордости. Више пазите на себе, читајте свете књиге и примењујте оно што прочитате; исправљајте првенствено себе. Онај ко осуђује друге никада неће бити смирен, таквоме се човеку неће дати Исусова молитва. Молитва је - дар Божији, и даје се због живота испуњеног добродетељима. Ми видимо само оне који греше, а не видимо оне који се кају. Господ им је због покајања још давно опростио грехе, али људи их још увек осуђују. Никада не седајте на престо Судије и не вређајте Господа. Себе сматрајте горим од свих.
Старац је користио све методе утицаја како би људе очистио од страсти и грехова. Једном нам је послао песму под насловом "Језик". Ми смо је са интересовањем прочитали и одушевљено смо закључили да она тачно одсликава истину. Ускоро потом, међу нама је букнула свађа. Заборавивши песму, пустили смо на вољу својим језицима и тек када смо оцрнили душу гресима, схватили смо да нас је старац песмом заправо упозорио на предстојеће искушење и да је хтео да уста оградимо ћутањем. Ми смо били неразумни и то смо тек касније схватили, тако да смо на делу могли да научимо колико зла долази преко језика.
Старац је често говорио:
- Не треба да се чудите и жалостите ако на земљи видите неправду. Како каже апостол: нова пак небеса и нову земљу очекујемо, где правда обитава. Дакле, овде код нас, на нашој земљи, нема правде. Зато се према неправди на земљи треба односити мудро и никада се ни због чега не треба узнемиравати.
Старац је стално учио да срце треба чувати од лењости, зависти, сујете и телесне страсти. Говорио је:
Треба волети рад и ценити га. Земаљска добра одговарају небеским. У зависности од расположења срца према неком делу Господ ће оцењивати наш труд. Треба се бојати немара у било ком послу. Свако дело треба извршавати часно и са љубављу, и све треба чинити у славу Божију, а не због похвале. Свако дело треба започињати молитвом, тражећи од Господа благослов за труд, а када се заврши - захвалити за помоћ. Само да ни у чему не буде сујете! Сујета је страшнија од гордости. То је тако деликатна, мрачна и погубна страст! Због сујете човека напушта благодат.
Старац Партеније каже: "Душа која тражи спасење и свесна је своје немоћи треба да мрзи почасти које долазе од људи"
Старац је многима давао листић на коме је био одштампан следећи поучни одломак: "Много је добрих осећаја, али главни је осећај да си лош", а затим и молитва протојереја Јована Сергејева: "Господе! Не дај да о себи помислим као о добром човеку, него као о најгорем од свих, и да никога не осуђујем, а да о себи судим строго. Амин".
- Чувајте се зависти! - говорио је старац јер завидљив човек никада неће добити благодат Духа Светога. Ако некоме завидите, значи да осуђујете Самог Господа зато што вама није дао она добра којима је наградио неке од ваших ближњих.
Као истински чувар чистоте и целомудрености, старац је био вешт лекар за све који болују од телесне страсти. Он није одмах покушавао да такве преваспита него је ћутао и својом тајном молитвом деловао на њихово срце, очекујући прави тренутак.
- Лук не треба нагло затегнути, јер може да пукне. Време је - велики исцелитељ! Време ће проћи и страст ће да утихне говорио је у таквим случајевима.
Али то време давао је ради упорне духовне борбе против страсти. Саветовао је да се не попушта својој похоти и да се избегава свака прилика за сусрет и разговор са особом према којој се oceћa страст, те да све мисли о тој особи треба одбацивати од себе као смртоносни отров.
То је најгора страст; Господ се гнуша те страсти. Блудници и прељубочинци неће наследити Царство Небеско! Сатана се грохотом смеје над онима који су се оскврнули грехом сладострашћа. Треба да се учимо да на лепог човека гледамо као на створење Божије, и да одагнавамо од себе све похотне страсти, па ће све да нестане. Телесни грехови се очишћују пре свега смирењем. Гашење телесних страсти и њихово потпуно ишчезавање и јесте циљ подвижништва. На лепе људе тада ћете гледати као на букет цвећа, и нећете више осећати никакву похоту, никакву страст. Видећете само хармонију лепоте и пропорцију у свему - дивно дело Творчево!
Једном је старац Сава водио групу богомолитеља, у којој су биле само жене и девојке, по пећинским испосницама. Старац је почео да их поучава о томе како треба да се владају у мушком манастиру, да не би представљале саблазан.
Довољан је један неопрезан и нецеломудрен поглед, па да букне пожар. А то је страшна несрећа за монаха! Као што слама букне од огња, тако срце колебљивог монаха бива рањено када види такву жену или девојку. Жена је - огањ, а монах слама. Не дај Боже да се нека од вас покаже као такав зао огањ. Тешко човеку кроз кога долази саблазан! Осим тога, жене данас шију нескромну одећу, иду непокривене главе, усуђују се да са незнабожачким фризурама приступају Светој Чаши. Не идите за модом! Због ње људи губе стидљивост. Апостол Павле каже да жена треба да се украшава смирењем, кротошћу и стидљивошћу, а не плетењем косе и одећом. Зато мајке треба да се труде да њихове ћерке и за кућу облаче скромну одећу, а поготово за цркву и манастир, како никога не би саблазниле и како не би увредиле Господа.
Колико је само било таквих грешница које су боловале од телесне страсти, да би потом под мудрим руководством старца постале целомудрене и заволеле чистоту!
Старац је био лекар и исцелитељ не само душевних рана, него и телесних болести, при чему је понекад користио само молитву и светиње, а понекад је саветовао и примену лекова.
Приликом главобоље саветовао је да се чита тропар светом Јовану Претечи на Усековање главе и да се у кући држи икона Усековања.
Једна од његових духовних чеда никада се старцу није пожалила на бол у стомаку који ју је мучио; трудила се да не обраћа пажњу на тај бол, па тако ни код лекара није одлазила. Но, старац јој је дао флашицу маслиновог уља и маслине, и благословио јој да то увек употребљава као лек за желудац. Бол је нестао. Другој жени је за бол у стомаку благословио да пије балзам Шестаковског. Болест је била излечена. "Шипков сок је боље средство од разних других" - говорио је једном приликом својим духовним чедима, гледајући при томе једну од њих. Она је схватила да то отац њој прописује некакав рецепт, па је послушно испунила његов благослов и тако се избавила од онога од чега је боловала. Старац је свима саветовао да као опште средство за јачање организма користе кљукву, мед и грожђе, као и сок од шаргарепе. Код унутрашњег рака саветовао је да се 2 пута дневно пије по супена кашика воћног ликера од орахових љуски које одстоје у алкохолу, и то најмање 20 дана. Пре употребе ликер треба помешати са млеком: 3 кашике млека на једну кашику ликера.
Код спољашњега рака саветовао је да се на рану или отеклину ставља пропасирани лук заједно са сапуном у следећој пропорцији: 500 грама лука и један комад наренданог жутог домаћег сапуна. То се помеша и стави у стаклену посуду. Код камена у бубрегу, болова јетре и мокраћног мехура саветовао је да се пије чај од ланених влакана.
Много сличних савета могло се чути од старца, али за душевно и телесно здравље саветовао је пре свега - топлу молитву Богу, чешће достојно причешћивање Христовим Тајнама и уздржавање од сваког претеривања. Пошто телесне болести често потичу од душевних обољења која настају услед грешног живота, и пошто је медицина у лечењу таквих болесника немоћна, отац Сава је од Светих Отаца узимао нарочита молитвена правила која је давао болеснима, те је тако, лечећи благодаћу Христовом душе, исцељивао и телесне болести.
Старац је свима саветовао да буду строжи према себи и да не повлађују својим прохтевима.
За своје претеране прохтеве човек добија казну кроз болести говорио је.
- Најбоља средства су просфора, света водица и свето масло! Њима се треба лечити у почетку, а ако је вера слаба онда се могу применити и друга средства.
- Ето, та вода из многих светих извора: пиј је са вером и болест ће проћи! - говорио је често.
Ипак, старац је признавао неопходност обраћања и светским лекарима. Говорио је:
- Бог и светским лекарима даје разум и дар лечења, само што онда болесник треба да моли Господа за своје исцелење кроз светске лекаре и светске лекове.
Многим својим духовним чедима старац није давао благослов да се лече обичним лековима, тј. хемијским препаратима. Он је лечио молитвом и светињом. Знајући за огромну корист коју душа има од страдања и болести, понекад би болесне само залечио, како би их избавио од унинија, али не и излечио до краја, да не би били лишени награде у животу после смрти.
Старац Варнава је говорио своме ученику (старцу Зосими): "Захвали Богу за болест, и помоћ тражи само од Господа. Ја ти гарантујем пред Богом да ћеш живети 100 година. А ако се будеш обраћао докторима - нећеш толико поживети, умрећеш раније".
Старац Амвросије, који је испитао корист од болести, такође није саветовао монаху да се лечи, него само да се залечи, како не би пао у постељу и био на терет другима.
- Старац Амвросије је сматрао - говорио је отац Сава - да је телесна болест, која се поднесе са радошћу и благодарењем Господу, виша и јача од поста, напора и телесних подвига. Бог од болесног не тражи телесне подвиге, него само трпљење са смирењем и благодарење Њему. А трпљење са смирењем и благодарношћу - велики је подвиг! Атонски старац Силуан био је веома болестан, имао је рак. Обратио се лекару, и лекар му је отворено рекао да су му остала још три дана живота. "Не, мени Дух Свети каже да ћу живети још три месеца" - каже старац. Доктор није поверовао Силуановим речима.
А старац је заиста поживео још три месеца, након чега је зачуђени доктор поверовао. И сада међу вама има оних који знају да имају рак, па не очајавају, него иду и моле се. Ево и овде стоје међу нама. И шта да раде? Да очајавају? Не! Само да моле опроштај од Господа! Или као што се молио схимонах Силуан: "Господе, пошаљи ми Духа Твога Светога, да Те познам Духом Твојим Светим". И молите се Мајци Божијој, као што се молио старац Захарија: "Исцели, Чиста немоћ моје душе и Твојим молитвама подај ми здравље!" Ипак, покорност вољи Божијој је изнад свега! У молитви Господу можемо да откријемо све своје жеље и да молимо од Њега све што је корисно за душу, али на крају просби и молитава треба увек показати своју синовску покорност и рећи: "Не како ја хоћу, него како Ти хоћеш, Господе!"
Благосиљајући је за пут, старац је једној жени која је била његово духовно чедо дао просфору, свећу, тамјан и комадић угља:
- Тај угаљ може да се једе, да се издроби или чак сажваће зубима. Он добро помаже код болести желуца.
Она је учинила онако како је старац рекао, и болестје прошла.
Знајући колико су данас људи слаби, отац Сава, по узору на новије Свете Оце, никоме није одређивао претерани пост. Он је био присталица духовног поста: не љутити се, не осуђивати, не гордити се!
- Ако видиш да су твоје снаге ослабиле, окрепи се храном и сном, да не би страдала молитва - говорио је - али никога немој да осуђујеш, не љути се, присиљавај себе на ћутање и молитву.
Своја духовна чеда старац је ограђивао од сујете.
- Лако за себе умислиш: "Ја сам испосница, ја сам подвижница" - говорио је - но телесни пост ништа не значи без духовног поста. Светитељ Јован Златоуст каже: " Ко пост ограничава само на уздржавање од хране, тај га веома понижава. Не треба само уста да посте, треба да посте и око, и слух, и руке, и ноге, и читаво наше тело".
Али здравим људима старац није давао благослов да у време поста једу мрсну храну, по примеру преподобног Серафима Саровског који је говорио: "Хлеб и вода - никоме не шкоде".