O BELOM MONASTVU

Arhiepiskop Jovan San-Franciskanski (Šahovski)

Prvi dijalog

Mirjanin: Razmišljao sam, ali mi je teško da do kraja shvatim monaštvo. Postoji nešto tajanstveno u toj crkvenoj pojavi … To je neka knjiga, zapečaćena ako ne sa sedam onda u svakom slučaju sa nekoliko pečata …Rado bih porazgovarao na tu temu, upravo sa vama, monahom, koji je prešao granicu razdvajanja od sveta, i čak i hrišćanskog društva. Da li je istina da ste se odvojili i od hrišćanskog društva?

Sveštenomonah: Šta smatrate hrišćanskim društvom?

Mirjanin: Sve verujuće u Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista.

Sveštenomonah: Ali takvih je veoma malo!

Mirjanin: Ja ne mislim da ih je “veoma” malo …Desetine pa čak i stotine hiljada crkava postoje na svim krajevima sveta i ispunjavaju se narodom, koji priznaje Isusa Hrista – Bogočoveka. Milioni ljudi Mu se poklanjaju, čitaju Jevandjelje, čine dobro po zapovestima, osvećuju se Tajnama … Koliko knjiga, časopisa, naučnih radova se posvečuje na svim krajevima sveta i na svim jezicima Carstvu Božijem, Carstvu Tvorca nad čovečanstvom!

Sveštenomonah: Ali ja mislim da je hrišćana malo …Manje, nego što čak možemo i da zamislimo.

Mirjanin: Vi žeilte da kažete da uopšte niko nije hrišćanin, da svi mi izdajemo Gospoda u svom srcu i da ni vi sami ne znate da li se možete nazvati hrišćaninom …

Sveštenomonah: Ne, ja imam u vidu nešto drugo. Naravno, i to je pravilno da smo svi mi nedostojni da se zovemo hrišćanima i ne možemo odredjeno da kažemo ko će se pokazati kao hrišćanin na Poslednjem Sudu, ali ja sada mislim na nešto drugo. Verujte mi da je hrišćana malo … Hajde da kratko razmotrimo šta znači taj pojam: “hrišćanin”. Znači li on to kao što ste rekli, da čovek “priznaje” Isusa Hrista za Bogočoveka, ili nešto više pd toga? Razlike izmedju onih “koji priznaju” i ne priznaju može i da ne bude, jer je strašno reći ali i zli duhovi se ne mogu odupreti “priznanju” Sina Božijeg. “Veruju i drhte”, kako za njih kaže apostol Jakov. Pročitajte u Jevandjelju 2-I stih 3-e glave od Marka, kako su nečisti duhovi ispovedali Gospoda Isusa Hrista za Sina Božijeg, a u Delima je rečeno kako su zli duhovi ispovedali imena Hristovih apostola, napadajući sinove prvosveštenika Skeve … A da satana poznaje Sveto Pismo, vidimo na primeru kada je kušao Gospoda, a i ljudi koji su raspeli Gospoda su dobro poznavali Sveto Pismo … Postoji veliki broj vernika koji veruju verom koja u sebi nema ljubavi prema Bogu, i ne drhte ni angelskim svetim trepetom radosti, niti čak demonskim trepetom mučenja. O, to je strašna i grozna pojava u čovečanstvu! Nestala je trepetnost hrišćanstva. Ako želite da znate šta je monaštvo, ja ga odredjujem novim za mene samog terminom; trepet. Trepet (strah) po Bogu. Trepet pred Bogom. Angelski, sveti trepet srca, duha.

Mirjanin: Ali svaki hrišćanin može da ima – “trepet”!

Sveštenomonah: Naravno da svako može da bude monah – u svom srcu. To vidimo savršeno jasno u Žitijima svetih, u crkvenoj istoriji i oko sebe u svetu.  Prorok i car David je imao više žena, a bio je monah: imao je trepet, i to takav da je postao najomiljeniji učitelj pustinjaka, veliki starac celog monaštva. “Gotovo je srce moje, gotovo je srce moje!” – to je monaštvo. “Neću ućutati radi Siona i radi Jerusalima se neću umiriti” – to je ono monaštvo Nebeskog Jedinog Manastira – Jerusalima, čiji su samo odraz svi ovozemaljski manastiri. Apostol Petar je imao ženu, a bio je monah: “Gospode, Ti sve znaš. Ti znaš da Te ljubim!”

Apostol Pavle je stub monaštva, koji je napisao zavet monašenja, koji se uvek čita na postrigu, reči iz 6-e glave poslanice Efescima, kao poklik borbe za svetu trepetnost Bogu predanog srca. Kako je čudno to delo – monaštvo! Kako je predivno, svetlo: odgovor, pred licem celog vidljivog i nevidljivog sveta, na Božiji priziv: “Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski”. Odgovor – i to za ceo život … Kakav je to izazov svetu, i to pre svega takozvanom “hrišćanskom”, ali koji u životu tvrdi da su jevandjelske zapovesti “neživotne”, “previše visoke” ili “neprilagodjene” “u potpunosti” k životu. Kakva je to sramota za hrišćanine, koji tako govore i misle! Oni time precrtavaju celo Jevandjelje i bogohulno prave “neživotnim” Onoga, Koji je sam Ovaploćeni Život i izvor svakog života. Upravo takvi hrišćani nemaju u sebi trepeta. Oni ne drhte kada otvaraju Jevandjelje ili celivaju Sveti Krst Gospodnji, ili Ikonu Nosioca života Nebeskog Jerusalima. Oni ne drhte na molitvi, ne drhte videvši oko sebe sablazan i mogućnost da se zaprljaju na vjeki. Prljajući se, oni terpere gledanjem okom srca veliku svetost Svetog nad svetim, Kome je otkrivena svaka naša promena misli, svaki pokret našeg srca. Trepetnost pred Bogom je nit Duha Svetog, koja prolazi morima, pustinjama, gradovima, selima i šumama, povezujući srca Istinske Hristove Pravoslavne Crkve na zemlji u jedan nevidljivi, ali hramoničan hor ljubavi prema Tvorcu. U tom horu je izmedju glasa istinskog “monaha” i istinskog “hrišćanina” samo ta razlika što monah pred celom ovozemaljskom Crkvom svedoči svoje poslušanje Jevandjelju, a hrišćanin samo u svom tajnom pokajanju. U svojim spoljašnjim delima, oba treba da svedoče istovetno. A to je naravno i razumljivo: zar postoje dva Jevandjelja, dva hrišćanstva? Istinsko hrišćanstvo je Jedina Sveta Pravoslavna Crkva. Ona ima mnogo formi, ustava i odeždi za svoje ljude, ali Njena reč je upućena jedino ka ljudskom srcu. U Crkvi ima mnogo zajednica, ali je Jedno Carstvo. Sve duše se razlikuju jedna od druge po liku (jer je lik – neponovljivi obraz duše!), ali su sve nastale od Boga i idu k Njemu na Sud …Jedan je Zakon, jedna je Ljubav, jedno Carstvo, jedan Car …I jedan trepet u srcu: trepet vere koja vidi, krotke nade, razuma, jasnosti, rukovodjenja i sile … Jedan Zakon, jedna Ljubav.

Mirjanin: Ali kako odrediti ko ima “trepet”, a ko ne?

Sveštenomonah: To se ne može odrediti. To će odrediti Božiji Sud. Sud će se odvijati tačno po Jevandjelju. Prema preciznim rečima iz Jevandjelja možemo unapred da uvidimo za šta ćemo biti osudjeni i kako možemo da budemo pomilovani milulućom ljubavlju.

Mirjanin: Ali kako – pomilovani?..

Sveštenomonah: Mislim da je naše pomilovanje, naš večni život – u tom trepetu strahopoštovanja pred Tvorcem. Strah da zgrešimo, rastužimo najuzvišeniju Ljubav. Čak i najmanji trepet – zrnce duha, ako nije plod, to zrnce drugog rodjenja, o kome je Spasitelj govorio sa Nikodimom i bez koga niko neće ući u Carstvo Božije. Trepet ljubavi prema Božijoj svetlosti je priznak te bračne odežde bez koje niko neće ući u Carstvo.

Mirjanin: Meni je sve čudno to što govorite …Jer monaštvo je nešto “izdvojeno” iz hrišćanstva.

Sveštenomonah: Oprostite, ali se ne slažem. Nije izdvojeno, niti podvučeno. Monaštvo je “pravoslavno hrišćanstvo”. Zbog čega se mi nazivamo “pravoslavnim” hrišćanima? Po tome što se monasi nazivaju monasima. Hrišćanstvo se proširilo po svetu, i javila se potreba, neophodnost da se ono projavi, kao ponovna blaga vest, ali sada već ne mnogobožcima, već uspavanim hrišćanima. Kada bi svi pravoslavili Boga, onda mi ne bi trebalo da se nazivamo pravoslavnima: kada bi svi hrišćani imali strahopoštovanje pred Bogom, onda ne bi bilo potrebe izlaziti iz njihove sredine i isticati taj izlazak. Šta je zaista “pravoslavlje”? To je precizna saglasnost ustrojstva života i vere prema novom Zavetu čoveka sa Tvorcem – Jevandjelskom Otkrovenju. Opštenje sa Crkvom Svetih, molitva za Crkvu ljudi na zemlji koji se nisu očistili – to je sve otkrovenje, tačno i javno odgovarajuće našem opštem srodstvu duša ljudske porodice, našom organskom povezanošću jedinstvom stvaranja. Tu povezanost treba da osećamo i spoznajemo. Ona nam je otkrivena u Jevandjelju i zadata kao lekcija privremenog života. Monaški zaveti su zajednički znak svih hrišćana. Izdvajajući se iz “hrišćanstva” monasi povezuju to “hrišćanstvo” sa Nebeskom Crkvom.

Mirjanin: Zaista monaštvo se može shvatiti kao osećaj tog jedinstva Crkve … ali ipak malo smućuje to podvlačenje “posebnog” puta, “drukčijeg”, - “monaškog”.

Sveštenomonah: Vi ste sada izrekli jednu veoma duboku misao, da je monaštvo kao “drukčiji put” i istovremeno istinski osećaj jedinstva Crkve. To i jeste širina uskog jevandjelskog puta. Naravno, monaštvo je osećaj jedinstva u Hristu, i naravno ono jeste poseban put. Ali poseban naravno, ne od hrišćanstva, već od obamrlog, neosoljnog takozvanog “hrišćanstva”. Od prvih vekova ovozemaljske istorije Crkve istinski hrišćani su se ne mireći se sa nepravdom i licemerjem, uklanjali od usrednjene crkvene sredine vernika: jedni u pravo monaštvo, drugi u lažno monaštvo, u lažno revnovanje za istinu, u raskol, u sektaštvo. Tako se nastavlja i danas. Naravno danas je situacija još složenija: u samo monaštvo je prodreo taj isti “ovaj svet”, od koga je ono bežalo. Monaštvo u istoriji nije izbeglo udeo hrišćanstva. Ono je stopama “hrišćanstva” počelo da vlada svetom i čak i da mu služi prefinjenije, družeći se sa bogatstvom sveta, s njegovim “moćnicima” i poznatima, hodajući sa zvezdama i ordenima, uz praznu molitvu i odsustvo ljubavi i milosrdja. Široki rukavi rase su postali farisejsko okrilje. I čiste duše su počele da se sa gnusnošću odvajaju od takvog monaštva, kao da se odvajaju od ovoga sveta, težeći jevandjelskoj čistoti i jednostavnosti.

Mirjanin: To je sve tačno što kažete. Ja sam sam pokajani mirjanin, ali nisam mogao bez negodovanja da gledam na cenovnik (ne mogu drukčije da ga nazovem) molitvi jedne savremene monaške obitelji, koja je pojednostavila obraćanje dobrovoljnim darodavcima, davši im novčanu procenu za molitve različitog trajanja, koje naravno na osnovu samo toga ne samo da ništa ne koštaju, već predstavljaju mrzost u Božijim očima. Oprostite što govorim tako direktno.

Sveštenomonah: Vi govorite saglasno Duhu Jevandjelja, i zbog toga su vaše reči mnogo više monaške, nego molitve tih monaha. Svi treba da revnuju za Hristovu istinu, i ne štiteći je u svetu, nećemo je zaštititi ni u sebi. Odista, taksiranje molitve je hula na Duha Božijeg. A taj greh se ne oprašta … I paralelno nazadovanju monaškog života počelo je da se obnavlja “belo monaštvo” (upravo iz takvih portiva, kakvim ste u duši razobličili monahe-srebroljupce!) – belo, prvovekovno, mučeničko hrišćanstvo u svetu, istinski Hristovi učenici. Pred svakim plamenim srcem, koje čezne za nebeskim životom se danas otvaraju tri puta: put crnog monaštva, oblačenje u odeždu spoljašnjeg odvajanja od ovoga sveta; put belog monaštva – oblačenje samo svoga srca u odeždu tog odvajanja, uz načine života svih ljudi, i na kraju, treći put – odvajanje od jedinstva crkve, pod ovim ili onim predlogom, - put manje duhovne ljubavi prema braći, a znači i prema Bogu. Poslednje mislim na “sektaše”. I zašto se odvajati? Želiš li da plamtiš ljubavlju ka Bogu biraj put belog ili crnog monaštva … Sam Gospod, Vladika naš, je u Svom Sopstvenom Najsvetijem Liku ostavio Svojim vernima te puteve. On ih je Sam spojio u Sebi budući Nazorej-Stranik u ovome svetu, uzimajući vino i jedući sve ono što svi jedu, - sva dela ruku Svojih. Apostoli su već bili čisti beli monasi: i apostol Petar sa ženom, i apostol Pavle – bez žene.

Mirajnin: Sada shvatam vaše razmišljanje! Ono mi je veoma blisko i u suštini jednostavno! Samo mislim da će nama svetskim hrišćanima biti veoma teško da se saglasimo s njom – treba reći ono što jeste – mi smo zaista navikli da gledamo na svoje svetsko hrišćanstvo, kao na dozvolu da živimo po svojim sopstvenim zapovestima, birajući za sebe iz Jevandjelja “opšta” pravila ponašanja; i ako bi svako od nas sastavio tablicu, šta iskreno smatra obaveznim za sebe, onda u toj tablici ne bi bilo zapisano ono što predstavlja suštinsku karakteristiku istinske Hristove vere. I naravno tamo ne bi bila zapisana osnova Jevandjelja: ljubav prema Bogu od sveg srca, ne bi bila zapisana ljubav prema Bogu od sveg uma, od sve volje, od celog bića i pristrasnosti … I te tablice bi bile prosto pravila časnog mnogobožačkog ponašanja … Zadivljujuće je kako Gospod provideći sve, direktno ukazuje hrišćanima: “Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju šta činite? Ne čine li tako i neznabošci?” (Mt. 5, 46-47).

Sveštenomonah: Sve je to tačno. U vekovima istorije Crkve Hristove “crno monaštvo” je bilo samo spoljašnje svedočanstvo ljubavi prema Bogu, i samo spoljašnje svedočanstvo odricanja od sveta (ne naravno njegove prirode, već greha koji je zarazio prirodu). O tome jasno gobvori Jevandjelje Postriga, u vreme kada apostol Postriga razjašnjava delo te ljubavi i tog odricanja od zla … Najzadivljujuće je to što je to spoljašnje svedočanstvo moralo da se projavljuje vekovima istorije u dalekim pustinjama i “gudurama” gde su odlazili ljudi kojih “svet nije bio dostojan” (Jevr. 11, 38). Hristovo Jevandjelje je dato ljudima da bi sve koji su poverovali u Njega učinilo monasima – “drukčijima”, od onih koji se mogu nazvati “svojima” u ovom svetu.

Drugi dijalog

Mirjanin: Želim samo da s vama podelim razmišljanja povodom našeg jučerašnjeg razgovora. Shvatam vašu tačku gledišta.

Sveštenomonah: Ona – nije moja, ona je crkvena … Ja sam je samo iskazao svojim rečima, svojim jezikom.

Mirjanin: Bilo kako bilo, ali pitanje monaštva je sad za mene veoma produbljeno. Ne mogu a da ne osetim saglasnost vaših reči sa jevandjelskim rečima o služenju Bogu u Duhu i Istini. Zaista, sve forme su samo svedočanstvo duha. Ako se oduzme duh – forma postaje prazna korica … Znate li za nekog od savremenih učitelja Crkve, koji bi na za nas mirjane razumljivom jeziku i našim teriminima govorili o tome istom? Sveti Oci prvih vekova su malo … teški za usvajanje. Ja još i mogu da ih pričitam, a moja žena i moja ćerka in neće ni čitati … iskreno vam kažem.

Sveštenomonah: Veoma cenim vašu iskrenost, ali vas uveravam u to da u tome što ste rekli nema nikakve jeresi. Učiteljstvo u Crkvi se nikada neće prekinuti, i u svim vekovima Crkva će davati svetu svoje učitelje, koji će u sve vekove imati jednog Duha Svetog i govoriti jednu te istu istinu Reči Božije, ali u raznim psihološkim formama, svaki put u formi koja je najrazumljivija za datu epohu, dato društvo i narod. U crkvi se odvija večno, neprekidno pronošenje blage vesti Otkrovenja, živo gorenje večne Istine Jevandjelja. Sveti Oci su Zlatousti, naprimer Kapadokijci, ali zaista “potežak” je njihov jezik za naše vreme; vi ste to potpuno pravilno primetili. Literarne forme iz IV veka malo doprinose usvajanju svetootačkih misli u našem veku. Potrebni su novi učitelji Crkve. Oni ne govore ništa novo, ali o svemu govore na novi način. U naše vreme je svetootačka istina Pravoslavlja zadivljujuće otkrivena u reči i delima oca Jovana Kronštatskog. Njegov dnevnik je knjiga “Moj Život u Hristu” – “Belo Dobrotoljublje”. Kao što su 35 autora “crnog” petotomnog Dobrotoljublja sastavili “monašku bibliju”, tako tom Dnevnika Kronštatskog predstavlja istinsko rukovodstvo za život u Hristu u svetu. Svaki hrišćanin, koji je organizovao svoj život saglasno tom Dnevniku, dostiže iste one rezultate koje dostiže svaki monah, koji ispunjava učenje Dobrotoljublja. I jedan I drugi će se pokazati preciznim izvršiocima jevandjelskih zapovesti, i ućiće u “mir Gospodnji” različitim spoljnjim sopstvenim životnim putevima.

Mirjanin: Ja sam samo čitao odlomke iz tog duhovnog Dnevnika oca Jovana Kronštatskog. I nekako, priznajem, nisam obratio posebnu pažnju na njih.

Sveštenomonah: To se i meni desilo na početku čitanja. Ali kada mi je Gospod otvorio oči i kada sam uvideo da misli o.Jovana nisu obične misli, koje dolaze iz uma, već da su to misli Duha – Božije otkrovenje, svim srcem sam se privoleo blaženom Dnevniku o.Jovana, koji je njega samog doveo na vrh svetosti i koji za našu epohu predstavlja najneophodnije duhovno rukovodstvo hrišćanina. Otac Jovan odgovara na sva pitanja savremenog mučenja duha i daje – iskazuje Duhom – jasne pouke iskustva ljubavi i straženja nad sobom. On bukvalno kao živ gleda sa stranica svoga Dnevnika i odgovara vam na sve vaše tajne misli i osećanja.

Mirjanin: Imao sam prilike da sretnem dosta porodica, u kojima se po molitvama oca Jovana desilo neko čudo, neko isceljenje, neki duhovni preporod.

Sveštenomonah: Rećiću vam da je on doprineo monašenju velikog broja ljudi. I belo i crno duhovništvo Rusije, i čak i arhipastirstvo, se nalazilo pod njegovim direktnim uticajem. On ne samo da je bio veliki starac – duhovnik Rusije, već je bio i harizmatik-prorok, poslan da prizove Rusiju na pokajanje. Poslan je pred opasnost, kako bi njegova reč ostala pred svima i rukovodila zbunjeni i rasejani ruski narod ka jedinom spasenju duha: ka “životu u Hristu”. Njegova apologetika Pravoslavlja je vrednija od svih apologetičkih traktata. Jer on je – sav u Hristu, i kao apostol Pavle mogao bi da kaže za sebe: “Ne živim više ja, već živi Hristos u meni”. 

Mirjanin: Recite mi da li je istina da je on bio devstvenik u braku?

Sveštenomonah: Da, to je istina. I po tom pitanju je projavio punoću tog lika hrišćanina-monaha, o kome smo razgovarali. On je “beli monah” … I priziva hrišćane na belo monaštvo. Jer razmislite, Sam Gospod, Tvorac, Koji nam se javio i obukao našu ovozemaljsku odeždu je bio – da se osmelim da tako kažem – “Beli Monah”. On je bio “Nazorej” …tadašnje monaštvo, i – ravnoteža u svetu … I razmislite, kada se Gospod molio u Svojoj Velikoj Molitvi za svet, za njegovo spasenje, On je pominjao pred Ocem Svojim Nebeskim samo bele monahe – bračne ili nebračne, ali samo Njegove istinske hrišćane … “Ja se za njih molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji …Ja sam im dao riječ Tvoju, i svijet ih omrznu, jer nisu od svijeta, kao ni Ja što nisam od svijeta. Ne molim da ih uzmeš sa svijeta, nego da ih sačuvaš od zloga…Od svijeta nisu, kao ni Ja što nisam od svijeta …”(Jn. 17). – To je molitva za bele monahe, za istinsku Hristovu Crkvu, koja živi jednim duhom na zemlji, kao na nebu. Razlika je samo što je ovde na zemlji vojevanje za istinu, a tamo – trijumf Istine … Uostalom, i tamo postoji vojevanje, a i ovde ima trijumfa.

Mirjanin: Bilo bi interesantno znati kako bi se prema tim vašim razmišljanjima odnosili monasi na Svetoj Gori …Jer čini mi se da ste vi bili u toj monaškoj državi?

Sveštenomonah: Ja sam tamo čak primio svoj prvi postrig … došao sam tamo kao “crni hrišćanin” (prema našoj novoj terminologiji), kajući se za svoj bludni, samoljubivi život, a otišao sam odatle kao “beli monah” – na rad, u svet … Uostalom, može se reći slobodno i obratno.

Mirjanin: A da li ste s nekim na Svetoj Gori razgovarali na tu temu?

Sveštenomonah: Ja ni sa kim tamo nisam razgovarao na tu temu, ali je sa mnom o tome razgovarao na Svetoj Gori poznati starac-podvižnik, koji je živeo sam na planinskim liticama, i svakodnevno služio Liturgiju u svojoj maloj crkvi. Taj podvižnik je čovek višeg duhovnog obrazovanja (i čak pedagog): prezrevši dijalektičku kulturu ovoga sveta pošao je na Svetu Goru da se uči unutrašnjem delanju srca u Hristu. I tamo živi već 40 godina. Eto taj shimnik je zamislite mene mladog, koji sam težio ka monaštvu i već bio pred postrigom, veoma zadivio svojom primedbom da je “monaštvo” stanje …nenormalno” (čuo sam takvu frazu iz usta svetogorskog shimnika!). Ali sada je pojasnio svoju misao da svi hrišćani treba da žive monaškim stremljenjem ka Bogu i ako bi svet Crkve bio zaista izdvojen iz ovoga sveta (a to bi bilo normalno, dovoljno je za to čuti Gospodnje reči iz 17-e glave od Jovana), monaštvo bi izgubilo svoje savremeno značenje, utopivši se u toj istinskoj Crkvi. I kao što mi je starac naprimer ukazao na život nekih gradova i sela u Severnoj Africi, koji su u prvim vekovima hrišćanstva živeli manastirskim duhom – čak i po spoljašnjem – sa svim ženama i decom … I sam mogu da se setim lika prepodobnog Makarija, koji je vodjen Duhom, išao iz pustinje u Aleksandriju, kako bi video one koji treba da budu iznad njega, i koji ulaze u kuću kod dve porodične žene.

Mirjanin: To što vi pričate je veoma interesantno. Koliko smo se mi zaista udaljili od duha istinskog Pravoslavlja Hrišćanskog Života! Kakvi napori danas treba da se učine u Crkvi kako bismo se očistili.

Sveštenomonah: Da, treba da se očistimo i osolimo Duhom.  I da revnujemo čistom revnošću ljubavi prema velikoj svetinji Otkrovenja, koja nam je data … Neka vam čak i bude čudno ovo što ću reći: ja bih želeo da se vrate ona prvohrišćanska vremena, kada nisu puštali u hram Božiji i da bi se udaljili od naših vremena, kada pozivamo na učešće u Najsvetijoj Evharistiji čak i posmatrače sa strane, često se mučeći svojim koncertnim pevanjem i posebno umetničkim ikonopisom … nije li to oskvernjenje svetinje? Blagoslovena su bila vremena, kada su ipodjakoni proveravali veru i duh onih koji su ostajali na Liturgiji vernih.

Mirjanin: A danas se Svetim Darovima ne poklanjaju čak ni oni koji stoje u Crkvi, ljudi koji učestvuju u Tajni ..Istina, tako je sramno gledati na taj svet, koji stoji (čak ponekad i bez najmanjeg poklona!) pred Hristovim Telom Koje se iznosi na Carskim Vratima.

Sveštenomonah: Teško je boriti se za svetu Crkvu u svetu. Trnovit je put onih koji su prizvani na to delo. A na to se prizivaju svi crni hrišćani, beli monasi, crni monasi, beli hrišćani. To je sveto delo. Borba za Hristovu istinu, krotku, koja se u svetu skoro ni ne štiti. Naravno, može se upasti iz krajnosti lenjosti u drugu krajnost – strašnog revnovanja za svetost. Na tom putu je takodje bilo grešaka u istoriji Crkve, i duše koje su se osetile “čistim” i “svetim” u radikalnijem smislu nego što je to moguće saglasno apostolskim poslanicama, su počele da projavljuju neumerenu revnost, već ne za domostrojno očišćenje ljudi, nego za njihovo odvajanje od Crkve. Duh lenjosti za Crkvu se čak ponekad poistovećuje sa tim duhom lažne revnosti za Pravoslavlje. Ali, idući za Svetim Ocima, izvršiocima jevandjelskog duha, pronaćićemo carski put revnovanja za Crkvu. Lik oca Jovana Kronštatskog nam pruža mnogo toga za razumevanje tog pravog puta. Opasnost postoji i s desne strane, ali ne treba zbog toga ležati u jami na levoj strani puta.

Mirjanin: Čujem da danas u Rusiji ima mnogo tajnih monaha i monahinja. To je nova pojava u crkvenom životu.

Sveštenomonah: Ta pojava je znak carskog očišćenja ljudi. To je za Crkvu značajniji znak nego sijanje kupola i obnavljanje ikona … Treba osluškivati Duh Crkve, Njenu krotku, molitveni, ali nepokolebljivu – s krvlju – borbu u svetu, za Svetinju Svetih sveta.

Treći dijalog

Mirjanin: Pročitao sam apostolsku poslanicu, koja se čita na Postrigu (Efes. 6. stihovi 11-17), i ponovo sam poželeo da porazgovaram sa vama. Misao o «belom monaštvu», kao o opštehrišćanskom stanju u naše vreme raspada mirske hrišćanske kulture, me trepetno teši svojom jednostavnošću, svojim tako svetlim mogućnostima unutrašnjeg odvajanja od svega što postoji u propadljivom svetu, uz spoljnju sjedinjenost sa svetom i formama njegovog života. U tom kretanju vere i volje se ovaploćava moja davnašnja zavetna misao o realizaciji istinske Pravoslavne Kulture. Jer treba početi sa plamenim očišćenjem svoga «unutrašnjeg čoveka», potpunog (a ne polovičnog!) oslobadjanja od svih atmosferskih pritisaka «ovoga sveta! Čovek treba da se rodi u drugoj kulturi, da prodiše drukčijim lakšim, posebnim vazduhom. I sve se to može predivno ostvariti pored radne mašine, u toj igli, pored tezge u prodavnici, gde se radja i sva pohota materijalnih svetskih revolucija. I kako je to velika uteha! Razmatrajući apostolsku poslanicu koja se čita na Postrigu, zadivilo me je da je nju Crkva uzela iz poslanice, koja je neosporno upućena svim hrišćanskim dušama, svakom njihovom zvanju i položaju.

Sveštenomonah: Da, ta poslanica se sastoji iz pouka svima – i očevima, i deci, i slugama, i gospodarima, i ženama, i muževima; svakome apostol daje svoju pouku, a na kraju izvodi zaključak (“na kraju, braćo moja …” st.10) i daje … deo poslanice koji se čita na Postrigu – osnovu monaškog delanja! Kakav najuverljiviji dokaz u korist tog “belog monaštva”, koji su u sebi nosili i kome su stremili svi hrišćani u svim vekovima, koji su u sebi imali duh apostolske Crkve.

Mirjanin: Jerusalimski hrišćani nisu čak imali ni svoju imovinu, a to već nije manastirski idioritam (1), već istinska kinovija! (2).

Sveštenomonah: Belo hrišćansko monaštvo u svetu je naravno zamišljeno kao ogromni Idioritam cele crkve, u svim manastirskim idioritmovima, s njihovim sopstvenim kelijskim monaškim domaćinstvima, a duhovni nivo je bio nivo prosečnog blagočestivog života u svetu. Episkopi su igumani za bele monahe; sveštenici, nastojatelji parohija – starci … Kao da se povećala odgovornost celog duhovništva! Episkopi ne bi završavali u administraciji, ni sveštenici u ispravljanju predivnih službi … Uzvišenije dostignuće je prinošenje Crkvi sve svoje imovine, kinovije zajednice … Ali ovu poslednju formu nije suštinski ispuniti bukvalno. Može se i tajno odrešiti od svih “svojih” vrednosti. Gospod gleda na srce. Zajedničko stremljenje vernih ka svecelosti služenja Bogu će pokazati sve te dopunske forme u svim životnim situacijama vernih, pastve i onih organizovanih od strane svog episkopa. Organizacija nije suštinska, niti njeni planovi, već razumevanje jevandjelskog duha, za primanje punoće i čistote, obećane svima smrću u Hristu – za vrednosti sveta i vaskrsenja za nove vrednosti. Suštinski je psihološki prelaz hrišćana sa duševnog na duhovno tle. U tome i jeste zadatak crkvene kulture.

Mirjanin: Kakva je suštinska razlika izmedju tog dubokog, trezvenog delanja Crkve, ukorenjenog u dubinama Večnog Života i raznih beskrvno-mrtvih teorija furijerizma, sen-simonizma i krvavo-“živih” teorija naših dana, koje obuhvataju samo promenljivu i beznadežnu čovekovu opnu … Ukoliko su prve teorije idoli, koji zahtevaju zombiranje ljudske duše, onda druge zahtevaju i zobmiranje tela …”Knez ovoga sveta”, teži da podražava Cara Svetova, takodje zahtevajući celokupnost služenja njemu, i ukoliko čovek odbaci istinsku celovitost belog hrišćanstva, njegova duša će neumitno poći putem služenja mrtvom i mračnom duhu. Taj duh – o, kako sam to spoznao na svom malom životnom iskustvu – zahteva galsko, egipatsko služenje sebi, i ne zadovoljava se manjim. A čovečanstvo to ne vidi. Ono je zaista presno u svojoj kulturi. Istoriju zemlje osoljava odista samo malo stado Bele Hristove Crkve. O, kako je ona daleka od zaprljanih hrišćana! Kako svi treba da imaju na umu to Stado i da čuvaju od izopačivanja sećanje na Belu Crkvu. Jer ta belina duha je srce sveta! Svet njome kosmički diše, a da uopšte nije toga svestan. Ja sam još pre susreta s vama razmišljao o “Istoriji Crkve” i došao sam do pomisli, da je ta “istorija” u suštini samo propoved Hristove Istine u svetu – raznošenje ognja Života – i – organizacija sjedinjenja i zaštite tih probudjenih duša od duha tame, pohote i zlobe … A udzbenici naše savremene “crkvene istorije” nas nisu tome učili, niti su nas tome vaspitavali. U tim udzbenicima nikada ništa nisam nalazio sem intriga i spoljnih faktora. I nije čudo što crkveno društvo prosto ne poznaje svoju Crkvu i ne zna šta treba da radi u “hrišćanskom” svetu. Jedni hrišćani se okreću činjenju dobrih dela, drugi umetnosti, treći religioznom poklonjenju nacionalizmu, četvrti socijalnim reformama, peti staroobredništvu, šesti “naučnom” bogoslovlju, sedmi još nečim žele da umire svoju savest, dotaknutu jevandjelskim duhom, koji se u njima nije ugradio. I onda je to hrišćanstvo – izvor svih zala, beda i neverovatnih stradanja Hristove Crkve. Reka istorijskih slabosti hrišćana ističe iz tog izvora.

Sveštenomonah: Radujem se i divim, dragi moj, vašem trepetnom vidjenju crkvene istine. To što govorite je – gorka istina. Uostalom, u njoj je slatko to što nam je ona sada otkrivena i ne obmanjuje nas. Jednom kad je spoznamo, ona nas neće savladati … Mi se učimo da se borimo; kao deca “počinjemo da hodamo” u tome. Apostol Postriga govori samo i isključivo o suštini naše borbe za večni život prema Hristovom učenju. Vi potpuno tačno kažete da se danas čak treba boriti za sećanje na Hristovu Svetlost (ne samo na samu Svetlost!). To je apokaliptički momenat. Apostol kaže da imamo samo jednog neprijatelja, i on je – bestelesan, očima nevidljiv, i zbog toga posebno opasan, i borba protiv njega zahteva izuzetne mere, o kojima današnji vernici uopšte ne razmišljaju, i zbog toga su potkradeni u onom najvećem – trepetu Hristovog Duha, lišeni su soli svoje vere. Bestelesni neprijatelj je djavo, a njegove sluge zli duhovi su najrealnija pojava u svetu, koja deluje u smetenoj, sujetnoj ili ozlobljenoj duši. Zli duhovi su isto toliko realni kao i svetle sile nevidljivog sveta – Angeli, koji deluju u dubinama ljudskog duha i njegovom svetu savesti. Ta živa, opitna vera u bestelesni svet, koji prožima naš telesni svet takodje odvaja istinske od lažnih hrišćana. Hrišćani ovoga sveta se nad tim mogu čak i šaliti, sami naravno ne shvatajući da se smeju i šale nad Jevandjeljem. Veran Gospodu, beli monah-hrišćanin, zna šta predstavlja koren njegovog života. I apostol otkriva nepobitnu Božiju istinu – da sva unutrašnja borba ljudi ne treba da se vodi protiv ljudi, sebi sličnim po grehovnosti, već protiv ciljno vojinstvujućih bestelesnih sila zla, koje su potčinile dušu čoveka i čovečanstva, dušu svih svetskih inetersovanja, koje su postale potpuno telesne, ovozemaljske, nemajući nebeski duh večnosti. “Knez ovoga sveta” – tako je palog andjela nazvao Sam Bog. Znači on vlada svetom u nekom dubokom – javnom i tajnom smislu. On nije tvorac i svedržitelj sveta, ali je on knez, i prvi uslov za one koji primaju hrišćansko krštenje je trostruko odbacivanje satane od sebe, i sebe od satane, pri čitanju zaklinjućih molitvi, posle čega tek sledi sjedinjenje duše sa Hristom. I to odricanje od satane na krštenju, hrišćani koji su kršteni kao mladi, ne shvataju, jer ni roditelji ni kumovi ih ne uče tome, smatrajući tajnu obnovljenja običnim obredom, običajem. A to odricanje od satane treba sve vreme da bude pred očima hrišćanina i neprekidno da ga naoružava protiv unutrašnjeg zla u svojoj duši i da ga primorava da ka njoj neprekidno priziva svetle sile i Blagodat Samoga Cara Slave, Gospoda našega Isusa Hrista, sjedinjujući se s Njime u Isusovoj molitvi.

Čistota duha poziva na neprekidno molitveno očišćenje (“Gospode pomiluj”) i ukrepljenje (“Gospode, ukrepi”) u životu. Ta praksa osvežava dušu, hrani je, preobražava, istančava je, razvejava od nje zamke zlih, mračnih isparenja duha, kojima obično diše u misrkim situacijama, naravno to ne primećujući i budući pogružena pažnjom i interesovanjem za sve spoljašnje. “Knezovi te vazdušne oblasti”, vladari “tame ovoga veka”, “duhovi zlobe podnebesne” – kako ih naziva apostol – su istinski neprijatelji čoveka i čovečanstva, istinski vinovnici hiljade padova ljudske slobodne volje i koreni svih bolesti i stradanja sveta. Ali ljudi nisu toga svesni, jer su slepi, a i njihove vodje su takodje slepe. I tako slepi vode slepe, i svet se kreće ka jami. Mi jedni drugima nismo neprijatelji, već su nam svima neprijatelji demoni. A mi smo braćo bolesni i naravno slabi – svako je bolestan od svoje bolesti zla. Mi treba jedni drugima da opraštamo i da se volimo, treba da shvatimo da grešimo po prinudi, zbog ropskog položaja, i krivi smo samo (i neizmerno!) zbog toga što ne tražimo pomoć, ukrepljenje, isceljenje i oproštaj za svoju zlu volju, za volju koja ne teži sveceloj Hristovoj ljubavi. Mi smo svi bolesni u zlu. Crkva je bolnica za lečenje bolesnika, jer su u njoj izlečeni svi koji su istinski u njoj. A otrovni mirkob naše bolesti i naših stradanja, neprijatelj naš, zli duh, koji navodnjava atmosferu našeg ovozemaljskog života svojim mijazmama, koje ne ulaze samo u ljude već i u životinje, proniče u sve naše pore, i uništava se jedino Božijom Blagodaću. Ljudi često bivaju demoni sami sebi, ali još češće bivaju posednuti. Stepeni posednutosti su naravno razni, i ima mnogo njenih oblika. Sveti Dimitrije Rostovski se ovako obraćao narodu u crkvi: “Oprostite mi braćo, ukoliko svakog grešnika, koji ne razmišlja o svojim gresima nazovem posednutim”.

Ljudi zbog toga imaju neverovatnih nevolja i moralno i fizički, jer imaju mogućnost da “budu trezveni” (to jest da poslušaju Spasiteljeve reči: “stražite i molite se”), postupajući suprotno onome kako inače treba: primaju u srce zmiju i odbacuju čuvara-duha. Zlo je bliže paloj i u Hristu neobnovljenoj prirodi, i greh joj je sladak. Greh je mrzak, odvaratn i mučan obnovljenoj čovekovoj prirodi, a istina i ljubav su joj slatki, a Andjeo-Čuvar je životni prijatelj. Za ogromnu većinu ljudi je uobičajeno stanje da im je greh čas sladak, čas mučan, a svetost ih čas raduje i privlači, a čas plaši, muči i pritešnjuje … Važno je da se ti procesi odvijaju svesno, kako bi čovek mogao da ih prati u svojoj duši i unosi u njih svoju slobodnu volju, tu najveću i najdragoceniju odrednicu, od koje će sve zavisiti …Gospod “voli i namere”, kako kaže Vasršnja Reč, ali ukoliko su one usmerene ka svetlosti.

Sopstveno predavanje u belomonaško poslušanje Gospodu Isusu Hristu je čisto, potpuno “pronalaženje sebe”. Početak osećaja svojih istinskih vrednosti – u dubokoj svesti o svojoj ništavnosti. Umire staro zrno telesnog sveta, telesnih pomisli, a radja se novi klas mnogih duhovnih zrna. To radi Gospod Hristos – Jedina Nada sveta. Naša je samo iskra ljubavi. Naravno, mi smo svi samoljubivi, ali naši izvori i koreni našeg života druže moje, treba da budu na vodama Presvete Trojice – Oca Nebeskog, Sina – Usinovatelja čoveka i Duha, Utešitelja, u očekivanju tog trenutka usinovljenja!

Primedbe:

(1) Idioritmom se naziva manastir u kome svaki monah ima svoje kelijsko domaćinstvo, svoju trpezu.

(2) Kinovija je opštežiteljni manastir, sa zajedničkom trpezom, u kome monah nema ništa svoje (i jedan i drugi ustav postoje i danas na Svetoj Gori).

Žička beseda Svetoga Save o pravoj veri

(1) Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvanoga, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša [vaših] i pred oči uma [vašeg], i razumite ih.
(2) Premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju, i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog tela [Svog], prosveti rod naš; i posla u sav svet Svete Apostole, rekavši im: "Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Ali pošto oni sami do nas ne dođoše, to oci naši, čuvši u istini reči njihove, poverovaše im. I preblagi Bog, Koji ima beskrajnu milost i ne želi da pogine nijedan od nas, po istoj toj prvoj zapovesti i istim načinom po nauci i propovedi Svetih Apostola uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći da preko mene "ispuni nedostatke" otaca naših; i Duhom Svojim Svetim zapovedi mi da vam objavim ovu reč svoju o vašem spasenju, koju vičuvši sa ljubavlju je sačuvajte, da bismo i mi bili zajedničari reda svetih.
(3) Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, "temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi" Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je -- prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje [vere] bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da "savršen bude čovek Božji", a ne da zbog nedostatka [jednoga] hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: "Spasava vera, koja kroz ljubav dela".
(4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu.
(5) I jednoga od Trojice, ne Oca ni Svetoga Duha, no od Boga Oca rođenoga Sina i Boga, Logosa, nadvremeno i od Njega Roditelja nerazdeljivo rođenoga, a ne stvorenoga, jednosuštnog Roditelju i uvekpostojećeg sa Njim; Koji je [Logos] dobrotom [Svojom] sve priveo iz nebića u biće, i Koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao sa nebesa i uselio se u utrobu Djeve i sjedinio Se s telom oduševljenim, i dušu razumnu i umnu suštinski primio od te iste Prečiste Djeve Marije (Bogorodice). On, od Boga Oca jednosuštni Njemu Bog Logos, zbog premnogog čovekoljublja [Svog] izvoleo je, voljom Oca i Duha [Svetog], da spase Svoje stvorenje; sišavši iz Očevog naručja, odakle se nije odvojio, (i ušavši u utrobu Prečiste Djeve) i uzevši na sebe ne ranije začeto telo oduševljeno dušom razumnom i umom, proiziđe [iz Djeve] Bog ovaploćen, rodivši se neizrecivo i sa i sačuvavši nepovređenim devstvo One koja je rodila; ne pretrpevši ni slivanje niti promenu, nego ostade ono što beše a postade ono što ne beše; uzevši na Sebe obličje sluge, istinski a ne priviđenjem upodobi se nama u svemu osim greha.
(6) Njega znamo kao savršenoga Boga i savršenoga Čoveka, ne drugoga i drugoga, nego jednoga i istoga pre ovaploćenja i po ovaploćenju, jednu složenu Ipostas; Njega jednog istog u dvema savršenim prirodama i svojstvima, i u dvema prirodnim voljama i dejstvima, oboma sjedinjenim po Ipostasi neizmenljivo. Ispovedamo Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg božanska [dela] kao Bog, i Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg čovečanska [dela] kao čovek. Jer On ne beše podložan prirodnim nuždama, nego se po volji [Svojoj] rodio, po volji gladneo, po volji žedneo, po volji bio umoran, po volji se bojao, po volji umro, istinski, a ne prividno, pretrpeo sva prirodna i besprekorna stradanja čovečanska. I On, Bezgrešni, bi raspet i smrt okusi, i treći dan vaskrse telom ne videći truležnost, i ljudsku suštinu nepovređenu i neosmrćenu vaskrse, i uzvevši je na nebesa sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima; kao što se uznese telom Svojim tako će doći i dati svakome po delu njegovom. Jer veli: "Vaskrsnuće mrtvi i ustaće koji su u grobovima, i oni koji činili dobro" sa pravom verom "otići će u život večni, a koji su činili zlo -- u vaskrsenje suda."
(7) Uz to, mi se klanjamo i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom i ostavšeg nepromenjeno, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima . Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečesnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše (naše) ka prvoobraznom liku i um uznoseći na ono što je neshvatljivo.
(8) Ovo je bogoljubivi (moji), dogmat pravoslavnih Otačkih predanja. Sledujući njima, i mi tako verujemo i tako ispovedamo, a sve jeretike i svaku jeres njihovu proklinjemo.
(9) Primamo svih sedam Vaseljenskih sabora: prvi, koji je bio u Nikeji, 318 Svetih Otaca; drugi, u Konstantinovom gradu, 150 Svetih Otaca; treći, raniji, u Efesu, 200 Svetih Otaca; četvrti u Halkidonu, 630 Svetih Otaca; peti, opet u Konstantinovom gradu, 164 Svetih Otaca; šesti, opet u Konstantinovom gradu gradu, 170 Svetih Otaca. I još onaj, malo kasnije bivši u Nikejskoj mitropoliji, sedmi Sabor 350 Svetih Otaca, protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne izobražavaju ih i ne poklanjaju im se, bezbožno klevetajući hrišćane. A primamo i sve Svete sabore koji su se Božjom blagodaću u razna vremen a i mesta sabirali radi utvrđivanja pravoslavnog jevanđeoskog učenja, koje prima Saborna Crkva. A onih kojih se odrekoše ovi Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.
(10) Jer mnogu jeres u razna vremena i razdoblja đavo izmisli, i mnogi kukolj zloverja kroz sluge njegove jeresenačelnike poseja u vaseljeni radi kvarenja i smućivanja prave vere, koje mi proklinjemo, i s njima one koji izmisliše zle dogmate, i gnušamo se svake nečastive jeresi.
(11) Mi pak stremimo se većma ka svakoj pobožnosti kojoj nas uče bogomudre sluge Božje: Proroci, Apostoli i Svetitelji, kao što i sam Gospod Isus Hristos Sin Božiji reče, kada od Oca dođe na zemlju ovaplotivši se i rodi se po drugi put, od prečiste prisno djeve, i dogmate domostroja Očevog i Svog izvrši divno, i zaista neizrecivo razape se na krstu, i treći dan vaskrse, i po vaskrsenju Svome ostade ovde na zemlji četrdeset dana; i kada htede uzići na nebo ka Ocu [Svome], zapovedi učenicima Svojim Apostolima govoreći: " Idite i naučite sve krajeve krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio". I opet: "Propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju; ko poveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se". Ovo je dakle prava vera: krstiti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
(12) I tako, mi koji smo hrišćani obećali smo: moliti se Bogu svome svagda, (držeći zapovesti Njegove i uvek tvoreći volju Njegovu). Jer je "vera bez dela mrtva", po reči Jakovljevoj. No, braćo i čeda moja ljubljena, kao što i napred rekoh, oboje [treba] da sa strahom i trepetom držimo [i čuvamo]. Držite (stoga) reč Božju i svetu veru Hristovu, i prizivajte čistim srcem presveto Ime Njegovo, i ne leneći se u svetim molitvama pripadajte k Njemu ispovedajući grehe svoje, plačući sa suzama pred Njim i Njemu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda mu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda dan i noć neprestano. Jer Bog, kada Ga ljudi ispovedaju i mole Mu se, sam uverava ljude i duhovno ulazi verom u srca onih koji dobro slušaju nauku Njegovu. Jer duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja misli ljudskih, nego je to propovedana sveta vera Božja na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Isusu Gospodu našem, o Kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, i Apostoli naučiše, i Mučenici ispovediše, i svi Sveti sačuvaše, i Prepodobni oci besprekorno održaše kao na nedeljivom krajeugaonom Kamenu crkvenom Hristu Koji je Premudrost i Sila Očeva [i to sačuvaše] svetoduhovski i silno i krepko i čvrsto i pouzdano u veri --, Koji [Hristos] i do sada mnoge uverava i utvrđuje i svima potvrđuje Svoju veru božansku. On, Preblagi Čovekoljubac, i do nas dostiže Svojom bogatom milošću, ispravljajući naše nedostatke, hoteći kao Pastir istiniti da nas, zabludele ovce, sakupi u nebeski tor (Svoj). Dosežući do toga tora misaonim i duševnim očima (našim), mi Mu se svagda molimo pripadajući Mu u svaki čas, i ispovedajući Mu se, kako On sam daruje iskazati to ili pomisliti i neizrečeno sačuvati. I mi, satvorivši volju Njegovu, dobićemo od Njega spasenje u ovom veku i u budućem, ako verno sačuvamo zapovesti Njegove koje nam je sam Gospod zapovedio da držimo i obećao nam za to nebesku nagradu, rekavši: "Zaista vam kažem: Ko održi reč Moju neće vidjeti smrti vavijek".
(13) Da, čeda moja ljubljena, šta je pouzdanije i pravednije od ove reči koju Hristos sam posvedočava i potvrđuje istinom? Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti doveka? Jer samo to neokušanje smrti već je daleko od greha, jer je okušanjem greha ukus smrti ušao u sav rod ljudski do Hrista. Radi toga okusi smrt On, Koji je bezgrešan i besmrtan po [Svom] prvom rođenju od Oca, no okusi je radi nas, i postrada, da i mi verom u Njega okusimo besmrtnost, kao što reče Prorok: "Okusite i vidite kako je dobar Gospod". Veoma je dakle dobar [Gospod] i pravedna i veran i svima rečima Svojim, i sva su dela Njegova u veri. Zato čeda moja bogoljubljena, mi koji Ga ljubimo treba da činimo dela vere u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili od Njega besmrtnu veru, toliki dar -- da ne umremo nikada!
(14) Zato, ako ovo sačuvate, bićete blaženi (od Boga u vekove, i blažena biće srca vaša, i blažene biće duše vaše, i bićete blaženi) vi koji ste primili veru Božju i sačuvali je u čistoti. Gledajući na besmrtni dar Hristov, tvorite svagda besmrtna dela u Hristu: veru čistu i molitvu čestu, imajući prema Njemu ljubav i nadu, i savest čistu pred Bogom i ljudima, post i bdenje, na zemlji ležanje, istinu u svemu, čistotu telesnu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetog krštenja -- prosvećenja Božjeg, kojim se odrekosmo Satane i svih dela njegovih. I svagda ljubiti pokajanje i ispovedanje grehova svojih i plakanje nad njima; umiljenje, smirenje, pravednost, poučenje, ispravljanje života svoga, mržnju na greh; ne opijanje, ne bludničenje, nego, naprotiv, čist život kakav je Božjim očima ugodno gledati.
(15) Jer Bog je jedan od početka i u beskonačne vekove. I ovo je prva zapovest rečena onima koji Ga ljube: da svaki od vas "ljubite Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svim umom svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom". I neka budu reči ove, koje vam ja danas zapovedam, napisane na srcima vašim i u dušama vašim, da se bojite Gospoda Boga Svedržitelja, i u Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome uznosite čast i slavu, i Njemu jedinome priljubljujte se, i Imenom Njegovim ne kunite se, nego neka je vaša reč po Apostolu: da da, i ne ne. I uopšte, neka se nikako ne spominje među vama drugi Bog, osim Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju; ničemu "od onoga što je na nebu gore i što je na zemlji dole i što je u vodi pod zemljom, da se ne poklonite niti mu poslužite", osim Gospodu Bogu vašem, u Koga se krstiste i poverovaste, i odrekoste se tajnoga srama, i postadoste zajedničari dobre vere Njegove i saučesnici besmrtnosti Njegove. Njega jedinoga neodstupno se držite, jer je "pred očima Njegovim sve otkriveno", kao Što reče Apostol", i "jer je Bog naš oganj koji spaljuje"; i "uzvraća za grehe očeva na deci do trećega i četvrtoga kolena, onima koji Ga ne ljube i ne tvore volju Njegovu, a čini milost na hiljade i desetine hiljada onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove". Jer je on "Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog Veliki i Silini i Strašni". Da "držite zapovesti Njegove, i da izvršujete pre očima Njegovim sve reči koje vam zapovedih", "da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi budete doveka, ako činite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim", Kome (neka je) slava i bespočetnost u beskonačne vekove, amin.

U IME OCA I SINA I SVETOGA DUHA!

Danasnjim praznikom. braco i sestre, otkrivena nam je velika tajna radi cega je covek stvoren i sta treba od sebe da uradi, zasto se deca radjaju na ovaj svet i kako ih treba vaspitati. Gospod preko Svoje Svete Crkve iz godine u godinu, iz generacije u generaciju, upucuje poruku nama ljudima i kazuje nam sta treba da ispunimo da bismo sluzili Njemu - Bogu i Tvorcu nasemu.
Nije li sunce ogromno kandilo, koje je Gospod upalio u ovome svetu, koji je On stvorio kao hram? Nisu li zvezde svecice, koje je Gospod upalio da bi ljudi, kada sa zemlje pogledaju, pomislili: sta je nasa duznost u ovome svetu? Duznost nam je, braco i sestre, da Boga slavimo! Gle, zvezde kao svece plamte da bismo se mi ljudi neprekidno molili Gospodu. Kako je cudesan svet! Mesec i sve sto je na nebu predstavlja jedan divan ikonostas koji nas male gresne ljude treba da podseca na Boga, da nas pokrece na molitvu. Sve nam kazuje vecnu istinu da je Bog stvorio ovaj svet kao hram i zivot u njemu kao bogosluzenje, a ljude u ovome svetu kao bogosluzitelje.
Kada Bogu sluzimo, mi sebi sluzimo i svojoj vecnosti. Tako sav trud, koji mi hriscani ulazemo da sluzimo Bogu, trud je ustvari koji mi ulazemo da sluzimo sebi, svome vecnom spasenju u ovome svetu. Kada sluzimo bliznjima svojima, kada prosjaku udelimo, kada siromaha pomognemo, mi ustvari sebi sluzimo, osiguravamo tim delima sebi Carstvo nebesko. Kada dusu svoju ispunjujemo molitvom, kada telo svoje ukrocujemo postom i osecamo da je ovaj svet hram Bozji, tada u celom bicu nasem blesne istina i dolazimo do saznanja da je ovaj svet toliko tajanstven, toliko cudesan, toliko divan, da je sav Bozji. Mi ljudi stvorili ga nismo. To je Gospod dao svima nama. Tada se u dusi radja beskrajna milina koja nagoni u um molitvu saznanja te mi slusamo u umu svome reci: o duso moja, o ume moj! Smiri se pred Gospodom i reci: Gospode, Ti si sve, ja sam nista! Osecamo neizmernu radost sto smo ljudi, radost sto smo hriscani. I zaista tada osecamo da je Carstvo nebesko nase, i da je ovaj sav vidljivi svet nas hram Bozji.
A kakva je odlika hrama Bozjeg, braco i sestre? Bogosluzenje, neprekidno bogosluzenje, to je odlika hrama Bozjeg. A Bogu se neprekidno sluzi svetim mislima, svetim osecanjima, svetim raspolozenjima, svetim delima, svetim postupcima.
Proverimo sebe, sluzimo li mi Bogu? Jesu li nase misli - svet misli? Jesu li nasa osecanja - sveta osecanja? Jesu li nasa dela - sveta dela? Jesu li nasi postupci sveti? Da li slucajno ne krijemo neko sramno delo? Gle, moze biti da u ocima ljudi, u ovome svetu, izgledamo cestiti i posteni, a u sebi skrivamo bogzna kakve zmije, bogzna kakve grehe, bogzna kakva tajna dela! Trgnimo se, jer tim delima ne sluzimo Bogu nego djavolu. Svaka nasa zavist - to je tamjan djavolu, svaka preljuba i bludni greh - nase kadjenje djavolu, nase potpuno predavanje na sluzbu djavolu. Sve nase zavisti, mrznje, kletve, ogovaranje, psovke, to je smirna za djavola i izvor nasih nevolja koje nas zasluzeno prate.
Gospod Isus Hristos, dosavsi u ovaj svet, dosao je da nas ljude vrati Bogu, da nas ljude vrati vecnome coveku, onome sto je besmrtno i vecno u svima svetovima - da nas ljude ucini vecnim bicima. To daje i moze dati samo On, cudesni Gospod Isus Hristos, i niko vise u ovome svetu. A mi imamo primer, najsavrseniji primer Hrama Bozjeg u Presvetoj Bogomajci, Presvetoj Bogorodici! Eto nam uzora. To sto je Ona u najvecoj meri, neka se svaki od nas trudi da postane hram Bozji, po silama svojim i moci svojoj!
Presveta Bogomajka uvedena je danas u sveti Hram da zivi u njemu, u trecoj godini Svojoj, i zivela je do dvanaeste godine svoje u Hramu. Radi cega! Da nam otkrije veliku tajnu - tajnu svetog vaspitanja. Da nam kaze radi cega je covek stvoren i sta treba od sebe da uradi, zasto se deca radjaju na ovaj svet i kako treba njih vaspitati. Presveta Bogorodica je devet godina danonocno vaspitavana kako se sluzi Bogu. Svoju dusu cistila je neprekidnim molitvama, postom, citanjem svetih knjiga, slusanjem svestenika Bozjih, ucestvovanjem na bogosluzenjima. Sav zivot njen bio je ociscavanje - uznosenje bica Njenog, duse Njene iz ovoga u onaj svet. Sva se svetila i osvetila, sva se cistila i ocistila od svake najtananije i najnevidljivije necistote duhovne i telesne. I tako sluzeci Gospodu i Bogu neprekidno svim srcem, svom dusom, svom snagom, svom mislju, Ona je ocistila Sebe, ucinila Sebe najcistijom od svih i udostojila se da postane Majkom Bozjom.
Danas je Praznik velike Istine, velike Pravde. Presveta Bogomajka nam je pokazala i kaze nam, da ljudsko bice u ovome svetu zivi ne samo zemljom i od zemlje, nego Nebom, zivi od neba. Kao sto nasa malena zemaljska zvezda zivi od sunca i od bezbroj zvezda koje su nad njom, tako i mi ljudi zivimo ne samo zemljom, nego i Nebom, zivimo Bogom. Mi u ovome svetu imamo najvecu i najsvetiju duznost, da zivot svoj pretvorimo u neprekidno sluzenje Bogu, u neprekidno bogosluzenje. To je najveci podvig koji covek moze uciniti u ovome svetu. Presveta Bogorodica je to jedina ucinila i pokazala nam Svojim primerom da smo mi stvoreni za to da sluzimo Bogu kroz ceo svoj zivot, i da ceo zivot nas bude neprekidno bogosluzenje.
Mi hriscani znamo tu istinu o mudrosti Bozjoj, o skoli Bozjoj, Crkva je skola Bozja, glavni Hram Bozji. Crkva Hristova, Crkva Presvete Bogomajke nas uci da mi u ovome svetu moramo sluziti Bogu. Sluziti Bogu i samo tvoriti Njegove zapovesti, izbegavati svaki greh, i kajati se zbog greha. Jer Presveta Bogomajka je dala svima nama sile i moci da se borimo sa grehom i pobedimo greh, i da tako sluzimo Bogu i svetinji zivota. Rodila nam je Boga i Gospoda Hrista koji je sisao u ovaj svet da nas ljude osveti, da istera iz nas grehe, da istera iz nas smrti, sve sto truli u nama; da nas napuni Vecnom Bozanskom Pravdom, Vecnom Bozanskom Istinom, Ljubavlju, Miloscu, Dobrotom. Radi toga je Gospod dosao u ovaj svet, a bezumni ljudi raspeli su Ga. No, po velikoj milosti Svojoj On je vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt, da nas ucini zaista velikima, i pred Andjelima i pred svima Nebeskim silama. I jos to nije sve, nego On je unizio Sebe toliko da je, eto, i u Svetom Pricescu Sav prisutan. I mi pricescujuci se Svetim Pricescem, ustvari pricescujemo se Njime Bogom i Gospodom.
Cesto mi zaboravimo tu glavnu istinu. Umesto da sluzimo Bogu mi sliuzimo - kome? Kroz greh, kome se sluzi? Gresima svojim mi isterujemo Boga iz svoje duse. Greh i jeste ta demonska sila koja goni iz duse covekove ono sto je Bozje, i tako pretvara srce nase, bice nase u idoliste. Jer kada zivimo grehu, onda mi sluzimo djavolu. I ceo zivot nas prevrce se i gubi svoju bozansku vrednost, bozanske sile, jer greh uvek uvodi sa sobom svako zlo, a nase je da se borimo protiv greha, da sluzimo Bogu, a ne djavolu. A znajte, svaki od nas sluzi djavolu kada sluzi grehu, kada nece da se kaje zbog greha, kada ne izgoni greh iz sebe, nego ga cuva u dusi. To je najgore idolopoklonstvo proglasiti greh za svoj zivot, za nacin svoga zivota.
Danasnji veliki sveti Praznik neka nas, na molitve Presvete Bogomajke, ispuni svakim Bozanskim dobrom, svakom Bozanskom silom, da bismo od danas ziveli zivotom svetim, zivotom dostojnim vec-nosti, zbog koje nas Gospod Hristos poziva dosavsi u ovaj svet. Jer Bog je dosao u ovaj svet da nas pozove Vecnom Zivotu i da nam da Vecni Zivot. Njemu, Preko Presvete Bogomajke, neka je cast i slava sada i uvek i kroza sve vekove. AMIN.

sastavio: jerodjakon Vasilije (Srbljan)

Episkop Hrizostom: ZAPLOVIMO MALO REKOM ISTINSKOG ŽIVOTA

Sveti apostol Matej zabelezio je u svome Jevandjelju neobicnu Spasiteljevu rec. Jedan od ucenika, prica jevandjelist, pristupio je bio Gospodu Hristu i rekao: “Gospode, dopusti mi da odem i ukopam oca svoga.” Gospod mu je na to odgovorio: “Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace.”

Zive ljude nazvao je Gospod mrtvima!

I to ne samo tom prilikom. U Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova Gospod porucuje jednom coveku od polozaja: “Znam tvoja dela; imas ime da si ziv, a mrtav si.”

Ne zvuce li vam, braco i sestre, cudno te reci kojima se ziv covek oglasuje mrtvim? A kako ipak veliku istinu te reci kazuju. O, koliko je mrtvih medju nama, braco: koliko ljudi mrtvih za Boga i za velike duhovne vrednosti, mrtvih za ostale ljude, mrtvih za sve sto nisu oni licno! Koliko ljudi ima u kojima kao da se nesto ugasilo i koji ne osecaju prisustvo Onoga Koji ozivljava i nadahnjuje sve i Koji nas ceka na kraju svih puteva; koliko ih ima koji, kad iz izvesnih drustvenih obaveza i navrate u hram Bozji, stoje tupo i bezizrazno, cija dusa ne zadrhti nijednim treptajem i iz cijih se grudi ne izvije nijedno osecanje divljenja i strahopostovanja pred tim neizmernim velicanstvom koje upravlja svetovima i nasim zivotima.

Pa koliko ima ljudi u kojima se ugasio smisao za vise vrednosti. Koliko ih je koji su mrtvi za pravdu, za koje je pravo samo ono sto je njima u interesu i koji ce dopustiti da sav svet propadne samo da njima bude dobro. Koliko ih ima mrtvih za istinu, koji se danas kunu u jedno a sutra u drugo, koji ce - ako im je u interesu - reci da je belo crno i crno belo i koji svoja nedela oblace u zvucne i lepe reci i predstavljaju ih kao podvige i vrline.

Pa koliko ih ima koji su mrtvi i neosetljivi za druge ljude, koji zive samo za sebe i koje tudja nesreca i nevolja uopste ne dira. Uzmite samo jedan primer. Dok toliko nase brace tesko strada, dok je mnogo porodica u samom Beogradu vise gladnih nego sitih, dok su hiljade i hiljade nasih porodica u crno zavijene, dok su citava nasa sela pretvorena u zgarista i citave nase pokrajine formalno istrebljene, dotle kod nas, u srpskom Beogradu, skoro u svakom lokalu, iz dana u dan, i iz veceri u vecer, bez predaha i bez prestanka, tresti muzika i ima sveta kome je do provoda i do veselja. Recite, braco, da li u tim ljudima koji se mogu veseliti na ovom nasem tuznom i pretuznom groblju jos uvek zivi i kuca srpsko i ljudsko srce?!

Pa koliko ima ljudi koji su neosetljivi i mrtvi za tudji bol. Sada se prikupljaju i sredjuju svedocanstva o stradanjima nasih najnovijih mucenika. Tesko je coveku da procita i dve strane od onoga sto su ljudi ljudima cinili i mogli ciniti. Stedeci ovo sveto mesto, spomenucu samo jedan od laksih slucajeva.

U selu Prologu, blizu Livna, zivela je samo jedna srpska porodica od sedam clanova. Bezdusnim ljudima je i ova jedna porodica bila trn u oku i zato su, kad je nastao ovaj sveopsti pokolj, izveli nju jedne noci u polje i streljali. Kad su sutradan dosli da pokopaju leseve, nasli su jednu devojcicu od deset godina jos u zivotu. Sedela je medju lesevima, naslonjena na mrtvu majku i plakala. Videvsi da ponovo dolaze oni koji su poubijali sve njene, obratila se jednom i rekla: “Ciko, ja sam ziva; nemojte me ubiti!” Pomislilo bi se da ce ta molba iz usta tog malog ranjenog stvorenja i kamen dirnuti. Ali, medju tim ljudima nije se naslo nijedno osetljivo i zivo za tudji bol, srce koje bi se smilovalo na to dete koje nikome nikakva zla nije ucinilo, na te tuzne i preklinjuce oci koje su svu noc plakale, i to malo, slomljeno, ali zeljeno zivota srce koje je svu noc medju lesevima drhtalo. Nisu je postedeli.

A koliko je hiljada takvih i gorih slucajeva bilo!

To pak sve svedoci, braco i sestre, da ima ljudi koji ne znaju za Boga, koji ne znaju za dusu, kojih se niko ne tice; ima ljudi koji imaju ime da su zivi, a mrtvi su - mrtvi duhom i mrtvi srcem. A od tih se zivih leseva niko nicemu dobrom, velikom i stvarnom neka ne nada.

Ali zasto kad je u pitanju osudjivanje coveka gledati samo na druge? Ta pogledajmo malo i na svoj zivot. Zar smo i mi malo puta, zaneti sobom, zaboravljali na Boga i na one oko nas? Koliko se puta i nase srce steglo kad je trebalo uciniti nesto za drugog? Koliko smo puta prosli kraj coveka koji je bio u nevolji i otisli dalje svojim putem kao onaj levit iz Spasiteljeve price? I uopste, koliko ima neuradjenog i propustenog u nasem zivotu! Kako smo umeli brizno cuvati sebe i zaliti i vremena i truda kad je trebalo raditi delo Bozje! Zar smo jednom s malo truda i zrtve mogli nekome prirediti veliku radost i - nismo! Koliko nam je puta neko pristupio otvorena srca i s puno ljubavi i mi mu nehajno okrenuli ledja? Koliko su puta i iz naseg srca pomolile svoje otrovne glavice: netrpeljivost, zajedljivost i zluradost! Koliko smo puta bez ikakvih obzira naneli bol cesto svome najrodjenijem, kako smo mu bez milosti ranjavali srce i stvarali i u njegovoj i u svojoj dusi pakao i posle proklinjali zivot i cas kada smo se rodili!

I - s druge strane - kako je toplo prostrujao neki novi zivot kroz nas: kad smo predavali sebe Bogu, kad smo otvarali srce svoje, kad smo se s ljubavlju i poverenjem odnosili prema nekome, kad smo voleli, kad smo cinili dobro, kad smo prastali i kad smo davali i zrtvovali nesto od sebe. Kako nam je u tim momentima bio blizak Bog, kako smo ga duboko osecali, kako smo mu se toplo molili! Kako je iz duse sve nesto pevalo i pevalo sa svim bicima i svima svetovima Bogu velikome! Kako se s ociju skidao neki veo, kako su se sirili vidici, kako nam je pridolazila snaga i kako su zivotne tegobe postajale nistavne. Drukcije smo shvatali, drukcije osecali; u drugom je pravcu bila nastrojena volja. “Sve je bilo izmenjeno: reci Svetog pisma, reci molitve i crkvenih pesama dotada tako obicne postajale su tako pune smisla, ljudi dotada tako daleki postajali su blizi i ravnodusnost prema njima pretvarala se u sazaljenje i ljubav. Spolja se u stvari nije nista izmenilo: to su bile iste reci koje smo bezbroj puta slusali i isti ljudi koje smo jos juce sretali, ali je iznutra nesto udahnulo svemu nov zivot i - sve je postalo drukcije.”

U cemu je tajna i otkud ta promena?

U svetoj Knjizi Bozjoj stoji napisano da je andjeo Gospodnji s plamenim macem u ruci branio praroditeljima pristup drvetu Zivota, kad su zazeleli da zive po svome i za sebe. I danas je uskraceno uzimanje ucesca u istinskom, radosnom, blagodatnom, stvaralackom zivotu onima koji hoce da zive sami za sebe, a mimo Boga i bez ljubavi prema drugima.

Jevandjelje nam je otkrilo taj cudni zakon zivota, da licnost otrgnuta od Boga i ljubavi prema drugima i zauzeta jedino sobom zamire i da se njene istinske snage, kao u otkinute grane, gase. I, da ona ozivljava kad prevazidje sebe, kad zaboravi na sebe, kad voli i kad zivot svoj utka u zivot Bozji i zivot drugih.

Oni koji su bdili i strahovali do samozaborava nad svojim detetom znaju vrlo dobro koliko zivotna snaga pridolazi onome ko zaboravi sebe, ko zivi za drugog i kad bez granica voli.

I, ukoliko je samozaborav i samopregorenje potpunije, ukoliko je ljubav veca, ukoliko je predavanje Bogu svesrdnije, utoliko je u dusi toplije, utoliko se licnost vecma prosiruje i bogati zivotnim snagama, utoliko vise postize i utoliko su njena dela veca i trajnija.

Braco moja, nema vece radosti nego osetiti Hrista i Njegovu ljubav u srcu svom i nema vece srece nego usreciti drugog. Ko zivi a to ne oseti i ne dozivi, taj slobodno neka ne broji svoj zivot u zivot. A oni koji to dozivljavaju i iz te povezanosti s Hristom i ljudima crpe snagu, ti stvarno zive i stvaraju.

Retko da je ko u citavoj istoriji sveta iz ljubavi prema Hristu i ljudima tako malo stedeo sebe, kao sto je to slucaj sa sv. apostolom Pavlom. Valja samo procitati Dela apostolska i poslednje glave II Poslanice Korincanima, pa videti sta je taj sveti covek sa radoscu pretrpeo za delo Bozje. Ali je ta dragovoljna i iz ljubavi ucinjena zrtva bila jos ovde, na zemlji, bogato nagradjena. Retko da je ko u istoriji tako punim zivotom ziveo, tako duboko osecao i tako mnogo uradio kao on. Taj je mali, slabi starac s Bozjom pomoci formalno srusio citav stari svet sa svim njegovim shvatanjima, verovanjima i zabludama i na njegovim rusevinama podigao jedan novi, cija je atmosfera zracila blagodatnim ozarenjem dusa.

U nasoj pak istoriji niko nije tako istinski ziveo ni toliko uradio koliko onaj carevic-monah koji nije pozalio sebe, nego je svim bicem goreo u sluzenju Bogu i drugima. Koliko je vladalacke dece brizno cuvalo svoj udobni, lepi zivot i odzivelo svoj besplodni vek ne ostavivsi cak ni imena. A ovaj je zrtvovao svoj licni zivot, savladjivao se, mucio, trcao, ucio, pomagao, mirio i stvarno sacuvao zivot za sebe i za vecnost i dao da plodove tog zivota uzivamo i mi posle toliko stotina godina.

Ali, mozda nije svakome od nas dato da bude sveti Pavle i sveti Sava. Ne cekajmo priliku da cinimo dela koja ce zadiviti svet, nego cinimo ono sto je i sada i u svakom trenutku u moci svakome od nas.

Braco moja, ako ste tesko podnosili zivot, ako ste se stideli sebe i ako ste nosili prazninu i pakao u dusi:

kad ste ziveli ne znajuci za Boga,

kad ste propustali da cinite dobro,

kad ste bili neosetljivi za drugog i ziveli samo za sebe,

onda se molite Bogu da vas iskusenja te vrste sto manje preovladaju.

I s druge strane, ako ste osecali radost u dusi i priliv novog zivota:

kad ste se, kao dete majci, s potpunim poverenjem predavali Bogu,

kad ste osecali u molitvi kako vam Njegovo prisustvo zagreva dusu,

kad ste sve sto dolazi iz Njegove ruke primali sa zahvalnoscu,

kad ste radili Njegovo delo i tvorili Njegovu volju,

kad ste stajali na stranu istine i pravde,

kad ste prastali i molili da vam oproste,

kad ste voleli i goreli od zelje da cinite dobro,

kad ste, gdegod ste stali i mogli, sejali radost,

onda idite i tako dalje cinite.

Neka vas ne zbunjuje sto svet ide drugim putem. Pustite, po Spasiteljevoj reci, neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace i neka samoljubivi i samozivi sahranjuju sebe u sebi, a vi idite u zivot za svojim Gospodom. I propovedajte taj zivot onima koji jos imaju usi da cuju, i oci da vide, i srce da osete i da razumeju. Amin.

(11 / 24. oktobar 1942.)

Episkop Hrizostom: Tihi glas, Pozarevac 1986, str. 57-62

O ČITANJU SVETOG PISMA I SVETIH OTACA

Da bismo citali Sveto Pismo i svete Oce, moramo najpre da imamo istu veru kao sveti Oci. Zato je istinski pocetak svega upoznavanje sa osnovnim hriscanskim ucenjima, onim sto i daje snagu i jednomislenost svim Ocima. No, spasenje sa kojim se upoznamo i u koje poverujemo mora se razviti, osecati, imati u sebi, jer je bez toga vera mrtva. Kako to uciniti? Sledeci svetim Ocima! Jedini put spasenja je sledjenje savetima svetih Otaca. Treba znati da Oci svesno grade jedan na drugom. Njihovo je stvaralastvo u tome sto oni ucenja svojih prethodnika primenjuju na sebi i svom vremenu, te istinu nepromenjeno prosledjuju dalje - istinu koju i mi moramo primeniti na sebi.

Istinsko pravoslavno obrazovanje se danas odvija u manastirima sa duhom svetosti i iskusnim starcima, parohijama na celu kojih je svestenik koji ne odobrava grehe svoje pastve, vec je stalno bodri na visi duhovni zivot, te u bogoslovijama starog kova sa uciteljima koji svoju veru zive, sto je sve danas veoma retko.

Glavno zanimanje novoobracenog hriscanina, kao i iskusenika u keliji, treba da bude proucavanje Evandjelja. Sveto Pismo cuva se na za to narocito odredjenom mestu u nasem obitavalistu, a i noseci ga prema njemu se moramo odnositi sa postovanjem. Citanju treba da prethodi skrusena molitva, puna vere i ljubavi prema Hristu, da nam Gospod otvori duhovne oci i ispuni srce blagodacu, da osetimo i shvatimo istinu i zivot napisanih reci. Drevni hriscanski obicaj je da se pre uzimanja Knjige ruke operu, te da zene za vreme citanja imaju pokrivenu glavu, a muskarci otkrivenu. Sveti Oci preporucuju citanje u osami, stojeci ili klececi. Ono treba da bude uporno, i da se cita sto je moguce vise, tako da nam se um, kako kazu, kupa u Svetom Pismu. Pocinje se postojanim ucenjem zapovesti datih u Matejevom i Lukinom Evandjelju. Otvarajuci Sveto Evandjelje, budi svestan da ces po odnosu prema njemu biti sudjen, da ce to odrediti tvoj vecni udeo. Njime ces saznati kakva je Bozja volja i koliko si udaljen od nje. Ucenje zapovesti je neodvojivo od njihovog izvrsavanja. Izvrsavanjem evandjelskih zapovesti i ostali delovi Pisma postaju lakse razumljivi. Sveto Pismo nije tek knjiga, vec zivot, i mozemo ga pojmiti jedino ako ga zivimo. Cini da bi razumeo! Sa Pismom uporedjuj i ocenjuj ne samo svoje postupke, vec i misli i zelje. Tako se stice trezvenost. Uzmi jednu vrlinu i neka njeno ispunjavanje bude tvoja glavna dnevna duznost. Kad ti ona predje u naviku, osvajanje svake sledece vrline ce biti lakse i lakse, sve do poslednje. Ugledajmo se na Presvetu Bogorodicu, Koja rece: “Neka mi bude po rijeci tvojoj” (Lk. 1, 38), Koja “cuvase sve rijeci ove i slagase ih u srcu svojemu” (Lk. 2, 19), i Koja i nama zapoveda: “Sto god vam rece ucinite” (Jn. 2, 5).

U Pismu je opisano poreklo, smisao i svrsetak svega i svakoga. Posto je ono sveta istorija celog sveta, osobito Naroda Bozjeg - Crkve, i istorija ovaplocenog Boga Slova, i zbirka brojnih zitija, posto mu je svaki delic povezan sa nasim zivotom, ono nam nikada ne moze dosaditi. Dok ga citamo, sam Hristos govori svakome pojedinom od nas, a citanjem se mi molimo i pricamo sa Njim. Citanje Pisma usredsredjuje nas rastreseni um i, ako se trudimo na ociscenju od strasti, daruje znanje o Bogu. Sve sto nedostaje nasoj dusi i duhu, kao i odgovor na svako moguce pitanje, nalazi se u Pismu, a ako ga ne mozemo naci, pribegnimo pomoci Otaca. U Pismu nema nista nevazno, svaka rec je vecna istina, pa se ono prvi put obicno procita brzo, a zatim sve sporije i sporije. Svaka procitana rec je seme baceno u nasu dusu, i ono neprimetno i polagano prelazi u prirodu duse, cisteci nas, osvecujuci i preporadjajuci. Jer, svaka rec Pisma je rec Bozja i ima moc da leci i telesna i duhovna obolenja. Sve od apostolskog doba pa do ovih nasih poslednjih vremena, Sveto Pismo je sluzilo i sluzi kao oruzje za izoblicavanje laznih ucenja i kao cuvar prave vere.

Poucavati druge Pismu i tumaciti ga pre no sto steknemo ociscenje nije dozvoljeno, jer bismo tako govorili bez Duha, sami od sebe, te ispali mudri u svojim ocima, podlezuci kletvi iz Pisma (Is. 5, 21; Pric. 26, 12). Svojevoljno razumevanje bozanske Knjige prati postanak svake jeresi. Postoje izvesni demoni koji nam, dok smo jos pocetnici, tumace Sveto Pismo. To najvise vole da cine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su ucili svetske nauke, da bi ih, varajuci ih malo po malo, bacili u jeres i bogohulstvo. To bogoslovlje, bolje reci bogoborstvo, prepoznacemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj necistoj radosti koja se u tim trenucima javlja. Zato je obavezno i citanje tumacenja od svetih Otaca, prvenstveno blazenog Teofilakta ili beseda svetog Jovana Zlatousta, cime se izbegavaju nasa olaka objasnjenja. Jedino onima koji dostignu duhovno savrsenstvo Gospod otkriva duhovni smisao Bozje reci. Otacka tumacenja i uopste sve njihove spise narocito mrze jeretici svih vremena: spisi Otaca otkrivaju pravi smisao Svetog Pisma, koji bi neprijatelji istine hteli da unakaze radi utvrdjivanja svojih umovanja. Jeresonacelnik Evtihije je, zeleci da razdvoji nerazdvojivo, na jednom saboru lukavo rekao: “Sveto Pismo treba vise postovati nego Oce.” Pravoslavna Crkva, naprotiv, uci svoja ceda da se u svemu povinuju otackim uputstvima, zadrzavajuci ih od gorde svojevoljnosti i drskosti prema reci Bozjoj, te samim tim dokazuje svoje duboko postovanje prema Svetom Pismu.

Pratimo kako su povezana citanja iz Starog i Novog zaveta na sluzbama Bozjim, koristimo pravoslavne unakrsne napomene koje povezuju razlicite delove Svetog Pisma, gledajmo na svakoj stranici Hrista. Ipak, budimo svesni da nikada necemo moci sve razumeti i prodreti u sve dubine bozanstvene Reci. Srazmerno cistoti duse, javlja joj se Bog, otkrivajuci joj Bozju rec, koja je za plotske oci prikrivena neprozirnom zavesom ljudske reci. Dok su zapadni naucnici, nadahnuti duhom prelesti, iseckali Pismo na komadice, pravoslavni Knjigu posmatraju kao nerazdeljivu celinu. Dok prvima vise nista nije jasno i sve im postavke bivaju ubrzo oborene, drugima Bog sve potrebno razjasnjava i potvrdjuje ih u veri. Mi citamo uvek u zajednistvu sa svim clanovima Tela Hristovog, po svim krajevima sveta i kroz sva pokolenja. Ziveci po Pismu, bice nam lako i da pamtimo njegove stihove, koji inace tesko ostaju u srcu. Ucenje Pisma naizust je beskorisno i stetno ako to nije propraceno zivotom po njemu.

U duhovni zivot i borbu postepeno ulazimo, po osnovnim savetima sv. Teofana Zatvornika, sv. Ignjatija Brjancanjinova ili sv. Tihona Zadonskog, kao nama vremenski najblizih i najrazumljivijih, a i stoga sto se kod njih mogu naci iscrpni odgovori na najrazlicitija pitanja. Posle ovakvog utvrdjivanja mozemo poceti i sa citanjem otackih saveta za teze podvige, svetih ave Doroteja, Teodora Studitskog, ave Varsanufija i Jovana Proroka (pocev od 216. odgovora), Jovana Lestvicnika, Jefrema Sirina i Jovana Kasijana. Tek posle izvesnog vremena moze se preci i na dublje duhovne knjige - Dobrotoljublje, egipatski (skitski) Otacnik, dela svetog Simeona Novog Bogoslova. Nije dovoljno procitati samo jednu ili dve knjige: ta, i pcela ne skuplja med sa jednog ili dva cveta, vec sa mnogih. Tako jedan otac poucava veri i pravilnom misljenju, a drugi poslusnosti, smirenju i trpeljivosti, jedan samounizavanju i ljubavi prema Bogu i bliznjem, a drugi tihovanju i molitvi.

Mada svi pravoslavni borci, bilo kaludjeri ili mirjani, pocetnici ili iskusni, vode jedan te isti duhovni zivot, ipak nisu ni sve podviznicke knjige za svakoga - jedni su saveti za otselnike, drugi za monahe u opstezicu, treci za mirjane; jedni su za pocetnike, drugi za vestake. Vrlo je vazno i znati da upraznjavanje umno-srdacne molitve postaje moguce jedino u uslovima monaskog poslusanja, sa iskusnim duhovnim rukovodjom! Oci su priznavali monasko poslusanje za narociti dar Svetoga Duha, koji brzo dovodi do svetosti. Poslusanje mogu izvrsiti jedino oni ljudi koji od Boga prime taj dar odozgo. No podvig punog poslusanja kod iskusnog duhovnog nastavnika (koji vidi u dusu) nije dat nasem vremenu, cak ni u manastirima.

Osam vekova posle Rozdestva Hristova, crkveni sveti pisci su poceli da se zale na nestajanje duhovnih rukovodja i na pojavljivanje mnostva laznih ucitelja. Sto je vise vremena prolazilo od javljanja na zemlji Bozanstvene Svetlosti, to se povecavao nedostatak istinitih nastavnika, povecavalo se obilje laznih ucitelja. Oci su vec tada zapovedili da se zbog nedostatka nastavnika obratimo ka citanju otackih spisa. Ali, sta uopste znaci monaska vrlina poslusanja? Ona je priznanje da je ljudski razum pao, a zatim i njegovo odbacivanje silom vere. Mada je duhonosnih rukovodja gotovo svugde nestalo, sustina poslusanja ostaje! Nama su, kako kazu svi pozniji sveti Oci, za rukovodjenje dati Sveto Pismo i otacki spisi. Rukovodjenje tim spisima tece mnogo sporije i slabije; na tom putu je vise spoticanja: knjiga napisana na hartiji ne moze zameniti zivu knjigu coveka.

Na nasem putu je od koristi i savet bliznjih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Nas danasnji podvig je povezan sa mucenistvom slicnim Lotovom mucenju u Sodomu: i mi se mucimo odasvud okruzeni umovima koji su pogazili vernost Istini i stupili u bludnu vezu sa lazju, koji su se zarazili mrznjom protiv bogonadahnutih spisa, naoruzavsi se na njih hulom, klevetom i paklenim osmejkom.

Svako pitanje Oci resavaju. Ali, moramo im pristupati sa strahom Bozjim i smernoscu, kao Uciteljima - da bismo od njih ucili, posto su oni sve ono sto mi nismo. Zato se moramo osloboditi samovolje te biti krajnje podozrivi prema svojoj ispraznoj i svetovnoj mudrosti. U svakom trenutku moramo biti svesni da je Ocima otkrio istinu sam Bog, te da mi nismo tu da ih sudimo, niti da ih ocenjujemo merilima koja vaze za ogrehovljene ljude. Cesto ono sto se kod njih cini kao nepostenost, samoljublje, nasilnost ili ludost jesu tajni putevi Duha Bozjeg, koji se iskazu kao najuzvisenije postenje, najistancanije covekoljublje i najdublja premudrost.

Mi niposto ne smemo usvajati tek golo znanje - uciti podatke, vec prvenstveno od Otaca uciti kako da pobedjujemo strasti, jer ovo vodi spasenju, a prethodno pogubljenju. “Znanje nadima!” (1. Kor. 8, 1) Sticanje pukog znanja lisava coveka blagih plodova: smernosti, poboznosti, krotosti, straha Bozjeg. Sledstveno, citanje dogmatskih knjiga za pocetnike nije dobro, posto one um uzvisuju, tako da se prvo moraju citati zitija i saveti Otaca, koji um unizavaju. Briga za spasenje sopstvene duse ucinice nas izvanredno pazljivim: naterace nas da i najprostije tacke godinama razmatramo, ulazeci tako u njihovu srz. Ova pazljivost nedostaje savremenim izucavaocima Otaca.

Sveti Oci ne dovode svoga citatelja u zagrljaje ljubavi ni na visine vidjenja - dovode ga do razmatranja svoga greha, svoga pada, do ispovedanja Iskupitelja, do placa nad sobom pred milosrdjem Sazdatelja. Oni nas najpre uce kako da obuzdamo necista stremljenja naseg tela, da ga ucinimo lakim, sposobnim za duhovnu delatnost; potom se obracaju ka umu, ispravljaju njegov nacin misljenja, njegov razum, cisteci ga od misli koje smo usvojili po nasem padu, zamenjujuci ih mislima obnovljene prirode covecje, zivo izobrazene u Evandjelju. S ispravljenjem uma sveti Oci se brinu o ispravljenju srca, izmeni njegovih navika i oseta. Ocistiti srce je teze nego ocistiti um: um, ubedivsi se u pravednost novog misljenja, lako odbacuje staro, lako usvaja sebi novo; no zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osecanje drugim osecanjem, osecanjem suprotnim - to je trud, to je naporan i otegnut rad, to je borba velika. Zestinu te borbe Oci izrazavaju ovako: daj krv i primi duh!

Uistinu je neophodno znati sta da mislimo i osecamo prema pojmu umne molitve, bozanskog vidjenja, obozenja i drugih duhovnih stanja na koja nailazimo citajuci o zivotima svetih. Medjutim, nerazumna je i neispunjiva zelja da i mi odmah postignemo takva stanja. Mi zitija svetih citamo da bismo uvideli sopstvenu duboku nemoc i ogrehovljenost, te se tako smirivali. To je najniza stepenica na kojoj moramo poceti. Iz prekorevanja sebe zbog udaljenosti od istinske svetosti, u srcu se radja mir i spokoj. Treba stalno sebi da ponavljamo: “O kakvoj svetosti citam, i cak i druge tome ucim, a sam nista ne postizem i ne napredujem.” To je zdrav podstrek na poboljsanje zivota, no nezdrava je pomisao da i mi moramo isto smesta zadobiti i ciniti. Mi promislom Bozjim nemamo vrline odmah na pocetku. Bozansko sazercanje i obozenje jeste cilj podviznistva, dok je delanje, duhovna borba - put. Upravo o tom putu govori najveca vecina otackih spisa, a ne o konacnom cilju. I to samo nam govori da treba biti strpljiv i lagano, postepeno napredovati.

Neprijatelj spasenja nas nagovara da vrline trazimo pre vremena, da ih ne bismo mogli dobiti kada bi doslo pravo vreme. Tako se kod pocetnika koji cita svome stanju neprimerene knjige - o najuzvisenijem i najstrozem zivljenju, desava da usled tastine u masti stvara sliku savrsenog zivota, punog najodvaznijih podviga. Zeli, naime, nagovaranjem lukavoga, da brzo postigne uzvisen zivot bez prethodnog temeljitog proucavanja i ispunjavanja evandjelskih zapovesti. Necastivi mu namerno ne postavlja nikakve zamke, da bi ga uljuljkao u laznoj bezbednosti, a i samo sladostrasce proizvodi u srcu lazne utehe i naslade. Neumerene prohteve obicno prati i izuzetna kriticnost prema svemu sto ne odgovara visokim merilima koje pocetnik sam postavlja po uzoru na ono sto procita u svetiteljskim knjigama. On neprestano negoduje u srcu, ako je iskusenik zbog nepravilnosti u manastiru i slabosti svoga duhovnog rukovodje, a ako je obracenik zbog propusta u svojoj parohiji i svestenikovih mana. Pocetnicka revnost nije uravnotezena placem srca, iskustvom teskoca duhovne borbe i smirenjem koje uz njih dolazi, ako je borba ispravna. Neko vreme pocetnik uspeva da odrzi svoja visoka merila, a potom sledi dubok pad i otreznjenje, kao i saputanja lukavoga, koji je sve i ispleo, da je ovaj neiskusni borac nedostojan i dobar jedino za smrt ili grehovni nacin zivota.

Neumereno revnosne pocetnike, dakle, djavo vara brzom slikom savrsenstva, ali druge sputava konopcima predjasnjeg, grehovnog zivota. Vec na samom pocetku udara na njih svom svojom silom, da bi ovi tako odustali od pravog puta. Tek ako se dokaze nepokolebljivost njihove odluke, on se povlaci. Nazalost, danas nepomenik ne mora ni previse da se trudi - visokoumne pocetnike ubedjuje da je njihov nacin zivota sasvim u redu. Mnogi danasnji obracenici hoce da spoje duhovnost sa ugodnoscu, sa samozadovoljnim zivotom, nastojeci sve o veri odmah da shvate svojim umovima zamracenim savremenim obrazovanjem. I oni koji poucavaju veru treba da znaju da u svetovnom raspolozenju, gde nema straha Bozjeg, ma kakva stvar da se kaze nece prodreti do dubine duse i proizvesti duboko osecanje vere i posvecivanje njoj. Umovanje o veri u takvim okolnostima prikladno je nazvano “teologija sa cigaretom”, “teologija uz casu vina”, “bogoslovlje na pun zeludac”. Nepoznavanje placa srca, istinske duhovne borbe, i jeste uzrok danasnje lakoumnosti i plitkosti u proucavanju svetih Otaca. Najpre treba izaci iz svetovnog raspolozenja i duha, tacno uvidjajuci kakav je i sta je, posto je nemoguce mesati sveto i svetovno, svetlost i tamu. Bezimo od uobicajenog nacina zivota, od sujete, samougadjanja, prilagodjavanja sredini, povrsnosti, neozbiljnosti. Ne ucinimo li tako, ili ce nam sveti Oci biti tudji, ili cemo njihovo ucenje prepravljati da ga prilagodimo sebi. Mi ne smemo iz otackih spisa izabirati ono sto nam se svidja i odbacivati ili zaboravljati ono sto nam ne odgovara, iz ma kakvog razloga (danas su najcesci ekumenska ljubav i “delomicna zastarelost” Otaca), jer tako postajemo jeretici (doslovno: izbiraci, od grc. aireo - “uzimam, izabiram").

Jos jedna stvar je od izuzetne vaznosti, a za nju danas malo ko mari. Citanje jeretickih knjiga te obracanje i najmanje paznje na jereticko ucenje je tezak greh protiv vere, greh uma koji boluje od gordosti i zatim odbacuje breme poslusanja Crkvi, uma koji trazi bezumnu i grehovnu slobodu. Sveti Oci su zapovedili da se istinskim duhovnim nastavnikom smatra samo onaj koji u svemu sledi ucenju crkvenih Otaca i njihovim spisima posvedocava i zapecacuje svoje ucenje. Dodatni razlog nerazumevanja Otaca je i lose poznavanje drevnih jezika i tadasnje retorike, nacina izrazavanja. Ostar prekor nekog Oca uzima se kao osudjivanje; podsmesljivo kazivanje za nesto doslovno; upozorenje za gnusanje; knjizevno preterivanje kao nesto prirodno receno ili pak potcenjivanje. Zakljucak o celoj licnosti nekog Oca brzopleto se izvodi dosta puta iz jednog njegovog pisma, iz nejasnog odlomka nekog istoricara ili letopisca. Samo neka od dostignuca savremene nauke su, na primer, da je vecinu spisa sv. Makarija Velikog napisao mesalijanski jeretik, da je pseudo-Dionisije (zapravo ucenik onog apostola koji se uzdigao do u trece nebo: sv. Pavla) bio proracunat falsifikator knjiga i monofizitski jeretik; da je dubokoumno i savrseno pravoslavno zitije prepodobnog Varlaama i Joasafa, koje je sacinio sv. Jovan Damaskin, prepricana budisticka pripovest; da sv. Dimitrije Velikomucenik nije bio vojvoda solunski, vec djakon iz Sremske Mitrovice; da sveti papa Markelin uopste nije bio mucenik; da je Grigorije, duhovni sin prepodobnog Vasilija Novog, koji je pisao o vazdusnim mitarstvima i vidjenju Strasnog Suda, zapravo neko blizak bogumilima, a da prepodobni Vasilije Novi nije ni postojao. Potkrepljujuci ove svoje “pronalaske” izucavaoci nude sasvim nemocne dokaze, kojim najcesce razotkrivaju nepremostivu udaljenost od svetlosti pravoslavnog ucenja. Time naucnici dokazuju kako su sposobni za samostalno misljenje i proslavljanje svoga imena.

Sto se tice citanja Slova Bozjeg, psalama, zitija i drugih tekstova u hramu, evo i za to nekoliko otackih saveta: ctec treba da stoji pravo, sa rukama spustenim pored tela, i da cita razumljivo, razgovetno. Citati treba prosto, sa strahopostovanjem, u jednom tonu, uzviseno, bez izliva sopstvenih cuvstava kroz prelivanje i izvijanje glasa. Zelja da se onima koji stoje u hramu predoce sopstvena cuvstva znak je nadmenosti i gordosti. Ne treba preko mere i nedolicno vikati, u tastom zanosu. Naprotiv, citati treba glasom prirodnim, bez otezanja koje opterecuje sluh i svest, da bi nasa zrtva Bogu bila blagoprijatna, da ne bi ispalo da Bogu prinosimo samo plod usana (Jev. 13, 15), dok plod uma i srca prinosimo sopstvenoj tastini, pri cemu i plod usana Bog odbacuje kao necistu zrtvu.

priredio: A.

Ovaj tekst je sastavljen iz pouka: sv. Jovana Zlatousta, prep. Jefrema Sirina, prep. Makarija Velikog, prep. Jovana Kasijana, prep.Jovana Lestvicnika, prep. Grigorija Sinaita, prep. Pajsija Velickovskog, sv. Nikodima Svetogorca, sv. Ignjatija Kavkaskog, sv. Teofana Zatvornika, prep. Nikona Optinskog, sv. vladike Nikolaja Zicko-Ohridskog, prep. Justina elijskog, oca Serafima Platinskog blazenog spomena, episkopa dioklejskog Kalista, te arhiepiskopa etnanskog Hrizostoma

Radmila Mišev: TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

Prordicni praznici: Detinci, Materice, Oci

Kosava neprikosnoveno vlada ravnicom. Okiva ledom svaku travku, zavija oko streha i pokusava da se uvuce u tople domove. Kako bi bile tuzne takve veceri da nije prijatelja i komsiluka. Mojoj komsinici Dini je mama dosla u posetu, pa sam otisla da ih obidjem. Volim tu staricu zbog njenog vedrog osmeha, dobrote i predivnih prica. Od bake sam saznala da postoje porodicni praznici i posebni obicaji za njih vezani, a to su: decji dan - Detinci, dan majki - Materice i dan oceva - Oci ili Ocevi.

Detinci se slave tri nedelje pred Bozic. Toga dana, rano ujutro, odrasli vezu svoju ili tudju decu nekim koncicem ili masnom za stolicu, a jedan kraj se veze za sto. Ovako se vezuju i majke na Materice i ocevi na Oce. To vezivanje ima simvolicno i visestruko znacenje. Najpre, sam cin vezivanja oznacava cvrstu vezu izmedju roditelja i dece, kao i izmedju supruznika. Zatim, predstavlja mir, slogu i postovanje svih clanova porodice, kao i medjusobno pomaganje i oslanjanje jedne na druge u dobru i u zlu. Sam cin vezivanja nikako ne znaci nadmoc ili vladavinu, vec mu smisao treba potraziti u davno izgubljenoj i zaboravljenoj reci “vrv”, od koje potice rec vrvca odnosno vrpca. Treba se setiti pupcane vrpce. Deca se odvezuju onda kad se ona sama simvolicno “otkupe” nekim sitnim poklonom koji sama naprave ili kupe. Ovo upucuje na stednju, postovanje stecenog i posteno zaradjenog, a stvara osecaj odgovornosti kod dece, zato sto se navikavaju da i ona daju, a ne samo da primaju. Sama deca treba da stede i tako prikupe novac kojim ce nabaviti neki maleni dar, cast, kako se nekada govorilo, i tako caste, odnosno daruju onoga ko ih “odresi”.

Materice, dan majki, u drugu je nedelju pred Bozic. Toga dana deca vezuju majke, isto kao sto su i njih prethodne nedelje vezivali, a majke se “cude” zasto su ih to deca vezala, onda deca cestitaju praznik, majke se “iznenade” i na veliku radost dece “otkupljuju” se unapred spremljenim poklonima i kolacima. Ovako se vezuju sve udate zene, dakle, to je praznik svih zena, i sve one necim treba da obraduju svoju, rodjacku ili komsijsku decu. Nekada su majke na ovaj dan organizovale posete decjim odeljenjima bolnica, bolesnoj i sirotoj deci, da i ona na taj dan osete ljubav bliznjih.

Oci ili Ocevi praznuju se nedelju dana pre Bozica. Tada deca, isto kao sto su vezivala majke, vezuju oceve, koji se “cudom cude sta je to odjednom njihovoj deci”, a kad im deca uz smeh cestitaju praznik, “otkupljuju” se poklonima. Tada deca i ocevi provode zajedno citav dan, sto je u vreme kada sve manje imamo vremena jedni za druge izuzetno vazno.

Ovi praznici, Oci, Materice i Detinci, jesu porodicni praznici, tada se sprema svecani i to obavezno posni rucak (vreme je Velikog posta), a oko trpeze se okuplja cela porodica. Ovi praznici jacaju porodicni sklad ili ga popravljaju tamo gde je narusen. Doprinose da se deca i roditelji bolje razumeju, postuju i uvazavaju, sto je osnov zdrave i cvrste porodice. Porodica nije samo “osnovna celija drustva”, nego temelj drzave i Crkve, rekla je baka zavrsavajuci pricanje.

Dugo sam te noci ostala budna. Kosava je i dalje ludovala, a meni je oko srca bilo toplo. Razmisljajuci o porodicnim praznicima, shvatila sam da prica o tome kako su se nekada proslavljali Detinci, Materice i Oci nije bilo samo podsecanje na protekla vremena, nego putokaz za buduce dane.

SPASITELJ SE PREPOZNAJE CISTIM SRCEM

Suncani zimski dan nestedimice daruje lepotu zavejanom predelu. Praznik se priblizava i osecam se nekako svecano, kao da je i ovo jutrosnje sunce nagovestaj buduce radosti.

Tuzno je sto su u svesti dece, a i odraslih, pojmovi voleti i kupiti izjednaceni i imaju istu vrednost. Sve sto je u zivotu najvece, najlepse i najsvetije se niti prodaje niti kupuje. Ali se daruje i deljenjem postaje vece. To je ljubav.

Jos dvadesetak dana, pa ce Bozic. Uvek uzdrhtim kad procitam delove iz Jevandjelja u kojima se prica o rodjenju Hristovom.

Devojcica Marija, cedo kojim je Gospod obdario ostarele Joakima i Anu, posle navrsene tri godine odvedena je u hram, da se ispuni roditeljski zavet. Ostala je tamo sve do vremena za udaju, jer po Zakonu, u to vreme, devojcice nisu ostajale u hramu zauvek, kao monahinje, nego su se iz hrama, gde su ucene poboznosti i svakom dobrom radu, vracale kuci i udavale. Kad je posle desetak godina doslo vreme da Marija izadje iz hrama, njoj je bilo vrlo tesko. Roditelji joj nisu bili vise u zivotu, a ona nije htela da se udaje. Vreme je provodila u radu i molitvi. U to vreme u Izrailju je bio zakon da ni jedna devojka ne moze da ostane neudata. Taj zakon se morao postovati i tu nije bilo izuzetaka, pa je Marija isprosena za Josifa. To je bio udovac, njen dalji rodjak koji je imao 82 godine i odraslu decu. Tako je formalno ispostovan zakon, ali i zavet Djeve Marije, pa je ona i prva monahinja. Jos pre nego sto je Djeva Marija videla Josifa i sastala se sa njim, javio joj se arhandjeo Gavrilo, donevsi joj blagu vest da ce ona roditi Cara Slave. I jos joj je rekao da mu nadene ime Isus. Marija se uplasila i pitala kako ce to biti, kad ne zna za muza. Tada joj je andjeo odgovorio: “Duh Sveti doci ce na tebe i sila Visnjega osjenice te; zato i ono sto ce se roditi bice sveto, i nazvace se Sin Bozji” (Lk. 1, 35). Marija je odgovorila: “Evo sluskinje Gospodnje; neka mi bude po rijeci tvojoj!” (Lk.1, 38).

Kad je Josif video da je Marija trudna, hteo je da je otera, ali mu se u snu javio andjeo i sve mu objasnio. Josif je bio veoma pobozan covek i poslusao je reci andjela Gospodnjeg.

U to vreme Judeja je bila pod rimskom vlascu, pa je rimski car naredio da se popisu svi stanovnici Judeje. Zato je svako morao da ode u mesto svoga rodjenja, kako bi bio upisan u carske knjige. Zato Josif i Marija odose u grad Vitlejem, odakle je bio Josif. Kako je to bilo vreme velikog praznika, a i zbog popisa je doslo mnogo sveta, nigde nisu mogli da nadju mesta, ni glavu da sklone, pa odose izvan grada u pecinu gde su cobani sklanjali stoku od nocne svezine.

I tu, u pecini, rodjen je Isus Hristos, Car Slave i Spasitelj sveta.

Te veceri i Jerusalim su dosla tri mudraca sa istoka. Raspitivali su se gde je Car judejski koji se tek rodio. Oni su krenuli na put, svaki iz svoje zemlje, jer su po starim knjigama i pojavi neobicne zvezde na nebu videli da je doslo vreme da se na zemlji rodi Mesija, sto znaci Spasitelj. U Jerusalimu je vladao car Irod i on se veoma uplasi kad cu vesti o rodjenju cara Izrailja, pa je smislio pakleni naum i rekao mudracima neka idu da se poklone tom novom caru, a kad se budu vracali, da svrate kod njega i o svemu ga obaveste.

Mudraci, Gaspar, Valtazar i Melhior, koji su devet meseci sledili cudnovatu zvezdu, dodjose do pecine, gde je u slami spavao Bogomladenac Hristos. Oni su se poklonili Bogomladencu. Prvi je prisao Melhior, starac duge bele kose i brade, koji je Hrista darovao zlatom, kao Cara. Drugi, Gaspar, “crven u licu”, mlad i bez brade, darova mu tamjan, kao Bogu, a treci, Valtazar, crne koze, predade Bogomladencu Hristu na dar smirnu, kao Prvosvesteniku i ucitelju. Ova trojica mudraca bili su predstavnici tri glavne rase ljudi. Tako su se, preko njih, Hristu poklonili svi ljudi. Vec pri samom rodjenju Hristovom pokazalo se ono sto je kasnije u Jevandjelju zapisano, da nece biti Izrailjaca i Grka, vec ce svi u Hristu biti jedno. Mudraci se u povratku nisu vracali u Jerusalim, jer ih je andjeo naucio da se vrate drugim putem, i tako izbegose zlog Iroda.

Bezazleni i neuki pastiri, koji su napasali svoja stada u blizini pecine, pouceni od andjela, a videvsi neobicnu zvezdu, dosli su da se poklone Spasitelju. Sv. Vladika Nikolaj kaze: “I dan-danas najiskrenije se klanjaju Gospodu Isusu, Bogu i Spasu, najprostiji i najmudriji ovoga sveta.”

Irod nije mirovao i hteo je svakako da unisti to Dete, zato je andjeo javio Josifu da odmah uzme Dete i mater Njegovu i bezi u Misir.

Dok se nebom i zemljom orila angelska pesma: “Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja!”, pod sjajem velikih trepcucih zvezda jedna mala porodica sklanjala se od zlih ljudi odlazeci u izbeglistvo. Onaj ciji su dolazak generacijama prorokovali i iscekivali, nije dosao u sjaju i sili, nego kao siroti maleni decak, rodjen u stalici, zato su ga i poznali samo ljudi cista srca. Kako onda, tako i danas.

PRED BOZIC

Priblizava se moj prvi Bozic koji docekujem kao prava hriscanka. Obuzima me decja radost trepetnog iscekivanja. Post se blizi kraju. Nije mi ni malo bilo tesko da postim, naprotiv, osecam se lako, nekako ocisceno.

Bozic bata ide, dolazi donoseci srecu. Obicno se misli da je ono bata deminutiv od brat. Bata nije imenica nego glagol, od glagola batati, sto znaci ici, dolaziti, ali tako da se to cuje, kao sto se kaze: cuje se bat koraka. Cini mi se da taj bat koraka osecam srcem.

Kum je gledao moju radost i govorio da tako treba da se dozivljava praznik. Ljudi su veru strasno “uozbiljili”, okostali u ozbiljno-svecane okvire, da su praznici postali sivi, jer je iz njih iscilela radost. A sam Hristos je rekao: “Koji ne primi Carstva Bozijega kao dijete, nece uci u njega” (Mk. 10, 15). Deci je data blagodat iskrenog prozivljavanja. Otac Aleksandar Smeman kaze: “Postati dete, po Hristovim recima znaci - postati sposoban za to radovanje za koje odrasli nisu vise sposobni… Sta je to blagodat? Haris (blagodat) na grckom ne znaci samo milost, nego i radost.” Svaki je praznik poruka radosti.

Nigde nije posebno zapisano kada se tacno rodio Hristos, pa sam se pitala zasto je bas 25. decembar (7. januar po novom kalendaru) dan kada se slavi Rozdestvo Hristovo. U literaturi stoji da je taj dan kod neznabozackih naroda bio praznik Sunca, praznik pobede dana nad noci, svetlosti nad tamom, zivota nad smrcu. Kad sve umrtvljeno cuti studeno i nemo, pocinju da duzaju dani i radja se nada. Priroda pocinje da vaskrsava spremajuci se da izadje iz zimskog mrtvila. Trebalo je pribliziti neznaboscima hriscanstvo, a to se nije moglo nasiljem i ukidanjem onoga sto su postovali, zato je prihvacen datum praznika Sunca, ali “preciscen” i ispunjen hriscanskim smislom. Praznik rodjenja Sunca poceo je da se praznuje kao dan rodjenja istinskoga duhovnog Sunca, “kao dan ulazenja istinske, duhovne svetlosti u ovaj svet” (A. ©meman).

Zato se u troparu na dan Rozdestva Hristovog peva: “Rodjenje Tvoje, Hriste, Boze nas, zasija svetu svetlost razuma, jer u njemu oni koji zvezdama sluzahu od zvezde naucise da se klanjaju Tebi, Suncu Pravde (Istine)...”

Za praznovanje Bozica vezani su mnogi obicaji. Dva dana pred Bozic je Tucindan. Tada se kolje pecenica i priprema za praznik. Po narodnom verovanju “ne valja se” tuci decu na taj dan, jer ce citave godine biti nevaljala. Verovatno je to nastalo zato da se ne bi kvarila decja radost pred Bozic.

BADNJI DAN

Slusajuci i citajuci sve sto se o Bozicu i badnjoj veceri pise i prica, bila sam prilicno zbunjena razlicitim tumacenjima, pa sam otisla do mog starog prote, da se sa njim o svemu lepo ispricam.

“Sve se izmenilo, sve je sada drugacije”, govorio je stari prota. “Drugo vreme - drugi obicaji, kaze stara poslovica. Savremeni zivot namece svoja pravila, ali jedno zauvek jeste i mora da bude isto: ljubav koju prema Gospodu osecamo i proslavljanje dana kad je dosao na ovaj svet, ovaplotivsi se u telu.

Nekad je na Badnji dan svaki domacin zorom, pre izlaska sunca, odlazio u sumu, gde bi odabrao mlado hrastovo ili cerovo drvo, veliko toliko da ga na ramenu moze doneti kuci, navlacio bi rukavicu, jer se Badnjak ne drzi golom rukom, onda bi se okrenuo istoku, prekrstio, pomenuo Boga, Krsnu slavu i sutrasnji praznik, a onda sekirom ukoso zasecao drvo sa istocne strane, i to sa tri udarca sekire; ako se drvo ne presece, vise se ne udara sekirom, nego se uvrce, “suce”, kako se govorilo, dok se ne iskida. Badnjak je donosen pred kucu, gde je pored vrata stajao do veceri, kada bi svecano bio unosen u kucu. Uz pesmu badnjaku, posipan je psenicom, mazan medom i stavljan na ognjiste, gde je do ponoci polako goreo, dok ne pregori, i tada je nastajalo pravo slavlje. Kad se unosi badnjak, po kuci je posipana slama, a u slamu su sakrivani sitni darovi. Deca su isla za bakom i pijukala kao pilici, trazeci po slami pokloncice. Kad se unese badnjak i slama, unosi se i prethodno ispecena pecenica (prase ili jagnje na raznju) i stavlja se uza zid gde stoji ikona. Pecenica se jede tek sutradan, posle Liturgije.

Tako je to bilo nekada. Danas je nemoguce savremenom coveku koji zivi u gradu i stanuje u stambenoj zgradi da ispostuje stare obicaje. Umesto u sumu, po badnjak se odlazi na pijacu, ali simbolika se postuje i na taj nacin. Uz grancice badnjaka obicno je privezano malo slame i grancica drena. Ko jos moze da lozi badnjak na ognjistu? Zato se simbolicno grancica badnjaka pregori na sveci. Lepo je sto su se u poslednje vreme ljudi dosetili, pa se zajednicki okupljaju ispred crkve ili stambene zgrade i tamo loze badnjak.

Vecera na Badnje vece je obavezno posna, zato sto je to poslednji dan Bozicnog posta. Pre vecere i lozenja badnjaka, svi ukucani ili prisutni, ako se badnjak pali napolju, treba da se pomole molitvom Gospodnjom, Bogorodice Djevo i otpevaju tropar “Rozdestvo tvoje, Hriste Boze nas...!” Posle pevanja tropara svi jedni drugima cestitaju Badnje vece i sutrasnji praznik i tek onda sedaju za trpezu, na kojoj je velika sveca koji pali domacin. Za Badnje vece se sprema tradicionalna hrana, przena riba, prebranac ili pire od pasulja (hajducki pasulj), kiseo kupus preliven uljem, rezanci sa orasima ili makom, suva pita sa orasima, povrce iz tursije, med, orasi i kompot od suvih sljiva i jabuka. Deda ili otac, koji sedi u zacelju stola, pre vecere prekrsti trpezu orasima i onda ih unakrst baci na sve cetiri strane. Ovi orasi, kao i slama, ostaju na podu sva tri dana praznika. Negde se na Badnje vece sprema cesnica i tada se lomi, no cesnica treba da se sprema na Bozic i da se lomi pre bozicnog rucka.”

“A sta je u stvari badnjak?”, pitala sam protu. On me pogledao ispod gustih sedih obrva i nastavio pricu. “Badnjak, cedo moje, ima visestruku simvoliku. Najpre, ovo mlado drvo simvolise samoga Hrista i njegov ulazak u svet, u nasa srca i nase kuce. To sto se lozi badnjak, simvolicno predstavlja toplinu Hristove ljubavi kojom zagreva nasa ohladnela srca. Zatim, badnjak je podsecanje na drvo koje su pastiri doneli u pecinu, i koje je pravedni Josif zalozio kako bi se tek rodjeni Bogomladenac zagrejao u hladnoj pecini. I ima jos jedno tumacenje, a to je da je badnjak nagovestaj stradanja i Krsta Hristovog.

Slama koja se unosi u kucu podsecanje je na onu slamu iz jasala na koju je Presveta Bogorodica polozila tek rodjenog Gospoda.

Tamjan kojim se kadi kuca, kao i darovi koji se stavljaju u slamu, ili se sakrivaju (ali tako da ih deca lako pronadju), podsecanje su na darove koji su doneli mudraci sa istoka i njima darovali Novorodjenog Hrista. Svi obredi, bilo u kuci ili crkvi, imaju svoju duboku simvoliku, i odraz su kolektivnog pamcenja, trajanja vere u Zivoga Boga i lepote one jedinstvene noci kad su krupne zvezde nad Palestinom potamnele od jedne velike, nove, kakvu niko do tada nije video, zvezde koja je obasjala novom svetloscu sva prorocanstva Starog zaveta, jer je oznacila prorokovano rodjenje Spasitelja, nastanak novog vremena, Novog zaveta i novog sveta.”

OBNOVI SRCA NASA

Bozic pred vratima, a ja nisam sigurna da li sam sve pripremila kako treba. Po sto puta se preslisavam.Trese me praznicna groznica, neka mesavina novih godina iz detinjstva i novog osecanja vere i znacaja praznika. Kum me gleda i vrti glavom. Vidim da je nezadovoljan. Aleksej se smeska, pretpostavljajuci sta ce mi kum ispricati. Ja stajem u cudu, i pitam se gde li sam pogresila.

Onda mi je kum ispricao pricu ruskog pisca E. Poseljanina, koju je davno procitao u casopisu “Svetigora”: Na Badnje vece, jednom coveku dodje do ruku slika ispod koje je pisalo “Usamljena na Bozic”. Na slici snegom zavejane kucice, svaka svetli kao zvezdica, viju se tanki tracci dima iz dimnjaka. Oseca se radost, veselje i toplina. Praznik je. Svi su na okupu, samo je jedna sitna krhka zena, plemenitog lika, u skromnom ogrtacu, sama. Naslonjena na tarabe gleda put osvetljenih prozora. Sirotica, nema nigde nikog svog u ovoj blagoj noci. Zagledao se bolje i video tanak oreol iznad glave usamljene zene. Oci su mu se ispunile suzama. Pa to Mati Bozja sama pred vratima ceka da se neko seti Nje i Njenog Sina. Zaokupljeni ovozemaljskim dobrima, trpezom i obicajima, ljudi se ne secaju sta to oni slave. Ne secaju se Onoga zbog koga su se okupili oko trpeze, za kojom za sve ima mesta sem za Njega i Majku Njegovu.

Ova slika je povukla bujicu misli. Ni pre dve hiljade godina, kad je na zemlju dosao Bogocovek Hristos, Tvorac i Car, za Njega nije bilo mesta. A Presveta Majka nije imala glavu gde da skloni. “I rodi sina svoga Prvenca, i povi ga, i polozi u jasle; jer im ne bijase mesta u gostionici” (Lk. 2, 7). Pa zar se nista nije promenilo za dva milenijuma?

Podignuti su hramovi, divno ukraseni, osvetljeni i udeseni, gde pevamo umilne bozicne pesme, okitili smo kuce badnjakom i darovima, ali na jedino mesto gde bi On zeleo da udje, nema pristupa. Ne pustamo Ga da udje u nase srce. To bi znacilo da moramo da se odreknemo nekih navika, da pocnemo da se menjamo.

I tako Ga stalno izneveravamo, odlazuci sve za drugi dan, drugi praznik, a zivot prolazi daleko od Boga. Nazalost, na kraju tako i prodje, jer niko ne zna koliko mu je vremena preostalo.

Tada je poceo da se moli: “Ti Koji si se rodio u Vitlejemu, da bi nas oziveo i spasao, ucini najvece od svih cuda: obnovi srca nasa! Putevima kojima Ti znas vrati nas Sebi i izbavi nas od sramote neverja. Ucini da Te ne izgonimo iz svoje sredine ove svete Bozicne noci, kao ni u ostale dane nasega zivota, nego da Ti, Gospode, uvek vladas u srcima Svoje nezahvalne dece koja Te vole.” Zavrsio je pricanje price E. Poseljanina moj kum.

Ja od suza nista nisam videla, Alekseju je drhtala brada, a i kum je krisom obrisao suzicu koja se kotrljala niz obraz.

Ove blage veceri mnogo sam naucila, a kad je Aleksej uzeo gitaru i poceo da peva psalme, preplavila me radost, a moje pokajnicke suze su cistile dusu, dok je brujao Aleksejev glas: “Milost i istina sresce se, pravda i mir poljubice se… Istina ce niknuti iz zemlje i pravda ce s neba proniknuti… I Gospod ce dati dobro i zemlja nasa dace plod svoj… Pravda ce pred njim ici i postavice na put stope svoje!” (Ps. 85; 11, 12, 13.).

BAJKA O JELKI

Zima je obukla drvecu bele haljinice. Jelke trepere pod nevestinskim, belim velovima. Bruj zvona plovi zimskim suncanim jutrom i poziva u crkvu. Blistava belina skriva sve sto ruzi grad. Neka potraje, neka samo potraje ova lepota, sapucem hodajuci ispod injem okicenog drvoreda.

Liturgije u vreme Bozicnjeg posta su posebno lepe, valjda zbog iscekivanja praznika Rozdestva Hristovog. Razmisljala sam koliko su nam detinjstva osiromasena jer nismo onda, kad je bilo najpotrebnije, imali prilike da dozivimo pravu i potpunu radost praznika. Ako mi je u secanju tako zivo ostalo kicenje jelke, bojenje sisarki u srebrno i svileni bomboni, koliko li bi mi tek znacilo da je taj praznik imao duhovnu dimenziju, odnosno ono sto mu je oduzeto, a nama, deci, umesto Hrista Bogomladenca i Svetog Nikole koji deli poklone, pruzen je surogat, proizvod reklamne kampanje “Koka-kole”, crveno-beli Deda Mraz.

Razgovarala sam o tome sa Aleksejem i pitala ga da li je kicenje jelke katolicki obicaj, s obzirom da se kod nas za Bozic kiti i u kucu unosi badnjak. Aleksej je po ocu Rus i kao mali odlazio je u Rusku crkvu u Beogradu, gde je upoznao divnog svestenika o. Vasilija Tarasjeva, koji je bio staresina crkve. To je bio covek kao iz ruskih bajki, blagog lika, duge brade, pun ljubavi, razumevanja, siroke slovenske duse i veliki duhovnik. Pitao ga je zasto se u Ruskoj crkvi za Bozic kiti jelka, a u srpskoj badnjak. O. Vasilije mu je tada rekao: “Badnjak je stari srpski obicaj, jedinstven kao i srpska slava, i zato ga treba postovati i nikako ne dozvoliti da se izvitoperi i promeni nekim “novokomponovanim” obicajima. Medjutim, nije jelka katolicki obicaj, jer evo, i mi je kitimo. U ruskom narodu postoji ovakva prica: Kad se rodio Hristos Bogomladenac, zvezda sa neba je vodila mudrace sa istoka pokazujuci im put sve do pecine u kojoj se nalazila Bogorodica sa Hristom. Oni su se poklonili tek rodjenom Caru Slave i prineli Mu darove; zatim su dosli pastiri i oni su se poklonili prinoseci svoje darove. Iznad pecine u kojoj je Hristos rodjen rasla su tri drveta, bor, kedar i jela, koje je obasjala svetlost Hristovog rodjenja, pa su pozeleli da i oni nesto poklone. Kedar je zatresao svoje grane i pred pecinu su pale njegove iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepse sisarke, a sirota jela je gorko plakala jer ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, a ni sisarki. Jelkine suze je videla zvezda pa se sazalila, i zbog njene velike zelje da daruje Bogomladenca nije dozvolila da ostane tuzna u toj noci. Poslala je jednu malenu zvezdicu da se spusti na vrh jelke. Tada je jelka zasjala zvezdanom svetloscu i duboko se klanjajuci spustila zvezdicu pred pecinu gde je u jaslama na slamici lezao Bogomladenac Hristos. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak i znamen ljubavi prema Hristu. Eto, to je stara ruska bajka, a kicenje jelke je opstehriscanski obicaj. Niko nece pogresiti ako kiti jelku, ali treba znati zasto se to radi. Ne zbog kalendarske Nove godine, nego zbog Bozica, a darovi ispod jelke su podsecanje na Hristovo rodjenje, na najveci dar koji je ikada ljudima dat, i ta radost treba da obraduje decicu, zasto ne i badnjak i jelka, no treba ispricati malenima sve o badnjaku i o jelki.”

Slusala sam pricu bez daha. Tada sam se okrenula prema crkvi, okom poljubila zlatne krstove, a srce je saputalo molitvu: “Molim Ti se, Gospode, podari mi gresnoj da se jos jedanput nazovem suprugom i majkom, da zagrlim svoje cedo, kao sto je Tvoja Preblaga Majka Tebe grlila i da mu ispricam sve lepe bozicne price koje meni nisu pricali, da raste pod Tvojim okriljem i zivotvornim krstom, roditeljima na radost, a Tebi u slavu.”

HRISTOS SE RODI - VAISTINU SE RODI

U bozicno jutro, pre svitanja, zvonila su sva zvona na pravoslavnim hramovima objavljujuci dolazak Bozica i bozicnog slavlja. Nekada su domacice pre zore zahvatale vodu sa izvora i mesile cesnicu. Malo je onih koji danas mogu sa izvora da zahvate vodu, zato sam pustila vodu da iz slavine istece, koliko da bude hladna, i njom zamesila cesnicu, koja se u raznim krajevima sprema na razlicite nacine. Najcesce je to pogaca u koju se stavi zlatni ili srebrni novcic.

Posli smo na Bozicnu liturgiju; tada na liturgiju odlaze svi koji mogu, obuceni u najsvecaniju odecu. Posle sluzbe u crkvi se prima nafora i to je prvo sto se uzima tog dana. Svi se pozdravljaju: “Hristos se rodi!”, a otpozdravlja se: “Vaistinu se rodi!” Ovako se pozdravljaju verujuci ljudi od Bozica do Bogojavljenja. Kad se vrate oni koji su bili u crkvi, ostale ukucane pozdrave bozicnim pozdravom i svi se mirbozaju, odnosno celivaju, cestitajuci praznik, a onda im podele naforu koju su doneli iz crkve. Nafora je prvo sto se uzima na dan Bozica.

Tog dana se ne ide u goste, sem jednog izuzetka, a to je specijalni gost zvani - polozajnik. Nekada je to bio putnik-namernik, ali danas takvih nema, drugacija su vremena, pa se unapred dogovara ko ce biti polozajnik. Polozajnik dolazi rano pre podne, cestita praznik, odlazi do sporeta, otvara vrata sporeta ili peci (nekada je sedao kod ognjista), dzara vatru grancicom badnjaka i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srecica. Koliko varnica, toliko parica. Koliko varnica, toliko u toru ovaca. Koliko varnica, toliko prasadi, telica i jagnjadi. Koliko varnica, toliko gusaka i piladi. A najvise zdravlja i veselja. Amin, Boze daj!” Tamo gde nema sporeta ili peci sa otvorenom vatrom, polozajnik na plamenu svece pali listic badnjaka, i izgovara zdravicu prema kuci u kojoj je. Naprimer, tamo gde ima djaka pozeli im sve dobre ocene i sl.

Polozajnik nije samo obican gost, on simvolicno predstavlja mudrace sa istoka, koji su dosli da se poklone Bogomladencu Hristu, da se ne bi zaboravilo radi cega su se domacini okupili i sta slave. Kad polozajnik izgovori zdravicu, svi sedaju za praznicnu trpezu. Domacin upali svecu, onda se tamjanom okade ikone i cela kuca, peva se bozicni tropar i procita “Oce nas”. Za trpezom se najpre okrece cesnica i preliva vinom, kao slavski kolac, pa se lomi na onoliko delova koliko ima ukucana. U narodu postoji verovanje da ce onaj ko u svom delu cesnice nadje paricu citave godine biti srecan. Stari obicaj rezanja pecenice se u mnogim krajevima zadrzao do nasih dana. “U toku bozicnog slavlja, koje traje tri dana, ne iznosi se slama iz kuce. Kada praznik prodje, mnogi se pitaju sta da rade sa badnjakom. Badnjak, ovako mali, kao buket hrastovih ili cerovih grancica, zamena je za veliki badnjak i bez obzira na velicinu, prema njemu se treba odnositi sa postovanjem. Ne moze se na Badnje vece pevati: “Badnjace, badnjace, ti nas mili rodjace”, a posle praznika ga baciti u kontejner. Grancice badnjaka se nose u vocnjak i ostavljaju po drvecu. Ako to nije moguce, treba ga odneti u park, razvezati i na svako drvo staviti po jednu grancicu, neka ptice prave gnezda od njega.

Svako mesto ima svoje bozicne obicaje, ono sto je svima zajednicko je odlazak u crkvu na Bozicnu liturgiju, lomljenje cesnice, polozajnik i darivanje dece. Bozic daruje decu najlepsim darovima. Kao sto smo mi svi darovani radoscu rodjenja Hrista Spasitelja, Boga i coveka, odnosno kako je jos 1886. godine zapisao Jevrem A. Ilic: “Praznovanje Bozica napominje nam onu najvecu milost Bozju, po kojoj je Bog primio na se telo covecije, da ljudima pokaze put spasenja.”

HRISTOS SE RODI - VAISTINU SE RODI!

Arhiepiskop Averkije (Taušev): O HRAMU

Hramovi Bozji i sve sto se u njima desava - u crkvenim molitvama, svetim radnjama i blagodatnim Tajnama - ima za svrhu ciscenje nasih dusa od sve gresne prljavstine i necistote, i njihovog preobrazavanja u hramove Bozje, mesta boravka vredna Duha Svetoga.

Tako, hram Bozji je nama bezuslovno neophodan da bismo i mi sami postali hramovi Boga.

Zato se nerazumno ponasaju oni ljudi koji nipodastavaju Bozje hramove, koji su lenji da posecuju sluzbe koje se u njima odrzavaju, koji ne ucestvuju u zajednickim molitvama Crkve i sv. Tajnama, i koji misle da mogu bez Crkve - da je odlazenje u crkvu nebitna stvar, neobavezna.

Takvi ljudi se, sasvim pravilno, mogu nazvati duhovnim samoubicama, jer sebi odricu onu pravu srecu zivota u Bogu i predaju sebe u ruke neprijatelja Bozjeg, djavola, koji u takvim slucajevima neizostavno ulazi u duse njihove. Njihov udeo ce biti vecna smrt, ta “druga smrt” o kojoj Hristov voljeni ucenik sv. Jovan Bogoslov govori u svom Otkrovenju - “i djavo koji ih varase bi bacen u jezero ognjeno” (Otkr. 20:10).

Jedini put naseg spasenja je da ceo svoj zivot uskladimo sa Crkvom.

To je zivot Crkve. Ali, sam zivot Crkve je nepojmljiv bez hrama i sluzbi koje se u njemu sluze, bez zajednicke crkvene molitve i sv. Tajni. Dok Sveti Oci privatnu molitvu svakog pojedinacnog vernika nazivaju “disanjem duha”, zajednicka sluzba koju obavlja ceo skup vernika je, da kazemo, disanje celog organizma Crkve, celokupnog Tela Crkve. Kao sto je disanje neophodno svim clanovima normalnog telesnog organizma, jer im daje zivot preko krvi koje se stalno cisti kiseonikom sto ga dobija iz vazduha, tako je stalno prisustvo Bozanskim sluzbama sustinski neophodno svim clanovima Hristovog Tela Crkve, jer im to, upravo na isti nacin, daje duhovni zivot kroz milost Duha Svetoga, koju primaju preko crkvenih molitvi i Bozanskih radnji. Ko ne ucestvuje u Bozanskim sluzbama, duhovno umire otpadajuci od Crkve, kao sto organ umire i odseca se od telesnog organizma kad u njemu prestane dovod krvi, i kao sto se osusena grana odseca od loze, u slikovitom poredjenju Gospoda (Jn. 15, 6).