Sveti apostol Matej zabelezio je u svome Jevandjelju neobicnu Spasiteljevu rec. Jedan od ucenika, prica jevandjelist, pristupio je bio Gospodu Hristu i rekao: “Gospode, dopusti mi da odem i ukopam oca svoga.” Gospod mu je na to odgovorio: “Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace.”
Zive ljude nazvao je Gospod mrtvima!
I to ne samo tom prilikom. U Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova Gospod porucuje jednom coveku od polozaja: “Znam tvoja dela; imas ime da si ziv, a mrtav si.”
Ne zvuce li vam, braco i sestre, cudno te reci kojima se ziv covek oglasuje mrtvim? A kako ipak veliku istinu te reci kazuju. O, koliko je mrtvih medju nama, braco: koliko ljudi mrtvih za Boga i za velike duhovne vrednosti, mrtvih za ostale ljude, mrtvih za sve sto nisu oni licno! Koliko ljudi ima u kojima kao da se nesto ugasilo i koji ne osecaju prisustvo Onoga Koji ozivljava i nadahnjuje sve i Koji nas ceka na kraju svih puteva; koliko ih ima koji, kad iz izvesnih drustvenih obaveza i navrate u hram Bozji, stoje tupo i bezizrazno, cija dusa ne zadrhti nijednim treptajem i iz cijih se grudi ne izvije nijedno osecanje divljenja i strahopostovanja pred tim neizmernim velicanstvom koje upravlja svetovima i nasim zivotima.
Pa koliko ima ljudi u kojima se ugasio smisao za vise vrednosti. Koliko ih je koji su mrtvi za pravdu, za koje je pravo samo ono sto je njima u interesu i koji ce dopustiti da sav svet propadne samo da njima bude dobro. Koliko ih ima mrtvih za istinu, koji se danas kunu u jedno a sutra u drugo, koji ce - ako im je u interesu - reci da je belo crno i crno belo i koji svoja nedela oblace u zvucne i lepe reci i predstavljaju ih kao podvige i vrline.
Pa koliko ih ima koji su mrtvi i neosetljivi za druge ljude, koji zive samo za sebe i koje tudja nesreca i nevolja uopste ne dira. Uzmite samo jedan primer. Dok toliko nase brace tesko strada, dok je mnogo porodica u samom Beogradu vise gladnih nego sitih, dok su hiljade i hiljade nasih porodica u crno zavijene, dok su citava nasa sela pretvorena u zgarista i citave nase pokrajine formalno istrebljene, dotle kod nas, u srpskom Beogradu, skoro u svakom lokalu, iz dana u dan, i iz veceri u vecer, bez predaha i bez prestanka, tresti muzika i ima sveta kome je do provoda i do veselja. Recite, braco, da li u tim ljudima koji se mogu veseliti na ovom nasem tuznom i pretuznom groblju jos uvek zivi i kuca srpsko i ljudsko srce?!
Pa koliko ima ljudi koji su neosetljivi i mrtvi za tudji bol. Sada se prikupljaju i sredjuju svedocanstva o stradanjima nasih najnovijih mucenika. Tesko je coveku da procita i dve strane od onoga sto su ljudi ljudima cinili i mogli ciniti. Stedeci ovo sveto mesto, spomenucu samo jedan od laksih slucajeva.
U selu Prologu, blizu Livna, zivela je samo jedna srpska porodica od sedam clanova. Bezdusnim ljudima je i ova jedna porodica bila trn u oku i zato su, kad je nastao ovaj sveopsti pokolj, izveli nju jedne noci u polje i streljali. Kad su sutradan dosli da pokopaju leseve, nasli su jednu devojcicu od deset godina jos u zivotu. Sedela je medju lesevima, naslonjena na mrtvu majku i plakala. Videvsi da ponovo dolaze oni koji su poubijali sve njene, obratila se jednom i rekla: “Ciko, ja sam ziva; nemojte me ubiti!” Pomislilo bi se da ce ta molba iz usta tog malog ranjenog stvorenja i kamen dirnuti. Ali, medju tim ljudima nije se naslo nijedno osetljivo i zivo za tudji bol, srce koje bi se smilovalo na to dete koje nikome nikakva zla nije ucinilo, na te tuzne i preklinjuce oci koje su svu noc plakale, i to malo, slomljeno, ali zeljeno zivota srce koje je svu noc medju lesevima drhtalo. Nisu je postedeli.
A koliko je hiljada takvih i gorih slucajeva bilo!
To pak sve svedoci, braco i sestre, da ima ljudi koji ne znaju za Boga, koji ne znaju za dusu, kojih se niko ne tice; ima ljudi koji imaju ime da su zivi, a mrtvi su - mrtvi duhom i mrtvi srcem. A od tih se zivih leseva niko nicemu dobrom, velikom i stvarnom neka ne nada.
Ali zasto kad je u pitanju osudjivanje coveka gledati samo na druge? Ta pogledajmo malo i na svoj zivot. Zar smo i mi malo puta, zaneti sobom, zaboravljali na Boga i na one oko nas? Koliko se puta i nase srce steglo kad je trebalo uciniti nesto za drugog? Koliko smo puta prosli kraj coveka koji je bio u nevolji i otisli dalje svojim putem kao onaj levit iz Spasiteljeve price? I uopste, koliko ima neuradjenog i propustenog u nasem zivotu! Kako smo umeli brizno cuvati sebe i zaliti i vremena i truda kad je trebalo raditi delo Bozje! Zar smo jednom s malo truda i zrtve mogli nekome prirediti veliku radost i - nismo! Koliko nam je puta neko pristupio otvorena srca i s puno ljubavi i mi mu nehajno okrenuli ledja? Koliko su puta i iz naseg srca pomolile svoje otrovne glavice: netrpeljivost, zajedljivost i zluradost! Koliko smo puta bez ikakvih obzira naneli bol cesto svome najrodjenijem, kako smo mu bez milosti ranjavali srce i stvarali i u njegovoj i u svojoj dusi pakao i posle proklinjali zivot i cas kada smo se rodili!
I - s druge strane - kako je toplo prostrujao neki novi zivot kroz nas: kad smo predavali sebe Bogu, kad smo otvarali srce svoje, kad smo se s ljubavlju i poverenjem odnosili prema nekome, kad smo voleli, kad smo cinili dobro, kad smo prastali i kad smo davali i zrtvovali nesto od sebe. Kako nam je u tim momentima bio blizak Bog, kako smo ga duboko osecali, kako smo mu se toplo molili! Kako je iz duse sve nesto pevalo i pevalo sa svim bicima i svima svetovima Bogu velikome! Kako se s ociju skidao neki veo, kako su se sirili vidici, kako nam je pridolazila snaga i kako su zivotne tegobe postajale nistavne. Drukcije smo shvatali, drukcije osecali; u drugom je pravcu bila nastrojena volja. “Sve je bilo izmenjeno: reci Svetog pisma, reci molitve i crkvenih pesama dotada tako obicne postajale su tako pune smisla, ljudi dotada tako daleki postajali su blizi i ravnodusnost prema njima pretvarala se u sazaljenje i ljubav. Spolja se u stvari nije nista izmenilo: to su bile iste reci koje smo bezbroj puta slusali i isti ljudi koje smo jos juce sretali, ali je iznutra nesto udahnulo svemu nov zivot i - sve je postalo drukcije.”
U cemu je tajna i otkud ta promena?
U svetoj Knjizi Bozjoj stoji napisano da je andjeo Gospodnji s plamenim macem u ruci branio praroditeljima pristup drvetu Zivota, kad su zazeleli da zive po svome i za sebe. I danas je uskraceno uzimanje ucesca u istinskom, radosnom, blagodatnom, stvaralackom zivotu onima koji hoce da zive sami za sebe, a mimo Boga i bez ljubavi prema drugima.
Jevandjelje nam je otkrilo taj cudni zakon zivota, da licnost otrgnuta od Boga i ljubavi prema drugima i zauzeta jedino sobom zamire i da se njene istinske snage, kao u otkinute grane, gase. I, da ona ozivljava kad prevazidje sebe, kad zaboravi na sebe, kad voli i kad zivot svoj utka u zivot Bozji i zivot drugih.
Oni koji su bdili i strahovali do samozaborava nad svojim detetom znaju vrlo dobro koliko zivotna snaga pridolazi onome ko zaboravi sebe, ko zivi za drugog i kad bez granica voli.
I, ukoliko je samozaborav i samopregorenje potpunije, ukoliko je ljubav veca, ukoliko je predavanje Bogu svesrdnije, utoliko je u dusi toplije, utoliko se licnost vecma prosiruje i bogati zivotnim snagama, utoliko vise postize i utoliko su njena dela veca i trajnija.
Braco moja, nema vece radosti nego osetiti Hrista i Njegovu ljubav u srcu svom i nema vece srece nego usreciti drugog. Ko zivi a to ne oseti i ne dozivi, taj slobodno neka ne broji svoj zivot u zivot. A oni koji to dozivljavaju i iz te povezanosti s Hristom i ljudima crpe snagu, ti stvarno zive i stvaraju.
Retko da je ko u citavoj istoriji sveta iz ljubavi prema Hristu i ljudima tako malo stedeo sebe, kao sto je to slucaj sa sv. apostolom Pavlom. Valja samo procitati Dela apostolska i poslednje glave II Poslanice Korincanima, pa videti sta je taj sveti covek sa radoscu pretrpeo za delo Bozje. Ali je ta dragovoljna i iz ljubavi ucinjena zrtva bila jos ovde, na zemlji, bogato nagradjena. Retko da je ko u istoriji tako punim zivotom ziveo, tako duboko osecao i tako mnogo uradio kao on. Taj je mali, slabi starac s Bozjom pomoci formalno srusio citav stari svet sa svim njegovim shvatanjima, verovanjima i zabludama i na njegovim rusevinama podigao jedan novi, cija je atmosfera zracila blagodatnim ozarenjem dusa.
U nasoj pak istoriji niko nije tako istinski ziveo ni toliko uradio koliko onaj carevic-monah koji nije pozalio sebe, nego je svim bicem goreo u sluzenju Bogu i drugima. Koliko je vladalacke dece brizno cuvalo svoj udobni, lepi zivot i odzivelo svoj besplodni vek ne ostavivsi cak ni imena. A ovaj je zrtvovao svoj licni zivot, savladjivao se, mucio, trcao, ucio, pomagao, mirio i stvarno sacuvao zivot za sebe i za vecnost i dao da plodove tog zivota uzivamo i mi posle toliko stotina godina.
Ali, mozda nije svakome od nas dato da bude sveti Pavle i sveti Sava. Ne cekajmo priliku da cinimo dela koja ce zadiviti svet, nego cinimo ono sto je i sada i u svakom trenutku u moci svakome od nas.
Braco moja, ako ste tesko podnosili zivot, ako ste se stideli sebe i ako ste nosili prazninu i pakao u dusi:
kad ste ziveli ne znajuci za Boga,
kad ste propustali da cinite dobro,
kad ste bili neosetljivi za drugog i ziveli samo za sebe,
onda se molite Bogu da vas iskusenja te vrste sto manje preovladaju.
I s druge strane, ako ste osecali radost u dusi i priliv novog zivota:
kad ste se, kao dete majci, s potpunim poverenjem predavali Bogu,
kad ste osecali u molitvi kako vam Njegovo prisustvo zagreva dusu,
kad ste sve sto dolazi iz Njegove ruke primali sa zahvalnoscu,
kad ste radili Njegovo delo i tvorili Njegovu volju,
kad ste stajali na stranu istine i pravde,
kad ste prastali i molili da vam oproste,
kad ste voleli i goreli od zelje da cinite dobro,
kad ste, gdegod ste stali i mogli, sejali radost,
onda idite i tako dalje cinite.
Neka vas ne zbunjuje sto svet ide drugim putem. Pustite, po Spasiteljevoj reci, neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace i neka samoljubivi i samozivi sahranjuju sebe u sebi, a vi idite u zivot za svojim Gospodom. I propovedajte taj zivot onima koji jos imaju usi da cuju, i oci da vide, i srce da osete i da razumeju. Amin.
(11 / 24. oktobar 1942.)
Episkop Hrizostom: Tihi glas, Pozarevac 1986, str. 57-62
O ČITANJU SVETOG PISMA I SVETIH OTACA
Da bismo citali Sveto Pismo i svete Oce, moramo najpre da imamo istu veru kao sveti Oci. Zato je istinski pocetak svega upoznavanje sa osnovnim hriscanskim ucenjima, onim sto i daje snagu i jednomislenost svim Ocima. No, spasenje sa kojim se upoznamo i u koje poverujemo mora se razviti, osecati, imati u sebi, jer je bez toga vera mrtva. Kako to uciniti? Sledeci svetim Ocima! Jedini put spasenja je sledjenje savetima svetih Otaca. Treba znati da Oci svesno grade jedan na drugom. Njihovo je stvaralastvo u tome sto oni ucenja svojih prethodnika primenjuju na sebi i svom vremenu, te istinu nepromenjeno prosledjuju dalje - istinu koju i mi moramo primeniti na sebi.
Istinsko pravoslavno obrazovanje se danas odvija u manastirima sa duhom svetosti i iskusnim starcima, parohijama na celu kojih je svestenik koji ne odobrava grehe svoje pastve, vec je stalno bodri na visi duhovni zivot, te u bogoslovijama starog kova sa uciteljima koji svoju veru zive, sto je sve danas veoma retko.
Glavno zanimanje novoobracenog hriscanina, kao i iskusenika u keliji, treba da bude proucavanje Evandjelja. Sveto Pismo cuva se na za to narocito odredjenom mestu u nasem obitavalistu, a i noseci ga prema njemu se moramo odnositi sa postovanjem. Citanju treba da prethodi skrusena molitva, puna vere i ljubavi prema Hristu, da nam Gospod otvori duhovne oci i ispuni srce blagodacu, da osetimo i shvatimo istinu i zivot napisanih reci. Drevni hriscanski obicaj je da se pre uzimanja Knjige ruke operu, te da zene za vreme citanja imaju pokrivenu glavu, a muskarci otkrivenu. Sveti Oci preporucuju citanje u osami, stojeci ili klececi. Ono treba da bude uporno, i da se cita sto je moguce vise, tako da nam se um, kako kazu, kupa u Svetom Pismu. Pocinje se postojanim ucenjem zapovesti datih u Matejevom i Lukinom Evandjelju. Otvarajuci Sveto Evandjelje, budi svestan da ces po odnosu prema njemu biti sudjen, da ce to odrediti tvoj vecni udeo. Njime ces saznati kakva je Bozja volja i koliko si udaljen od nje. Ucenje zapovesti je neodvojivo od njihovog izvrsavanja. Izvrsavanjem evandjelskih zapovesti i ostali delovi Pisma postaju lakse razumljivi. Sveto Pismo nije tek knjiga, vec zivot, i mozemo ga pojmiti jedino ako ga zivimo. Cini da bi razumeo! Sa Pismom uporedjuj i ocenjuj ne samo svoje postupke, vec i misli i zelje. Tako se stice trezvenost. Uzmi jednu vrlinu i neka njeno ispunjavanje bude tvoja glavna dnevna duznost. Kad ti ona predje u naviku, osvajanje svake sledece vrline ce biti lakse i lakse, sve do poslednje. Ugledajmo se na Presvetu Bogorodicu, Koja rece: “Neka mi bude po rijeci tvojoj” (Lk. 1, 38), Koja “cuvase sve rijeci ove i slagase ih u srcu svojemu” (Lk. 2, 19), i Koja i nama zapoveda: “Sto god vam rece ucinite” (Jn. 2, 5).
U Pismu je opisano poreklo, smisao i svrsetak svega i svakoga. Posto je ono sveta istorija celog sveta, osobito Naroda Bozjeg - Crkve, i istorija ovaplocenog Boga Slova, i zbirka brojnih zitija, posto mu je svaki delic povezan sa nasim zivotom, ono nam nikada ne moze dosaditi. Dok ga citamo, sam Hristos govori svakome pojedinom od nas, a citanjem se mi molimo i pricamo sa Njim. Citanje Pisma usredsredjuje nas rastreseni um i, ako se trudimo na ociscenju od strasti, daruje znanje o Bogu. Sve sto nedostaje nasoj dusi i duhu, kao i odgovor na svako moguce pitanje, nalazi se u Pismu, a ako ga ne mozemo naci, pribegnimo pomoci Otaca. U Pismu nema nista nevazno, svaka rec je vecna istina, pa se ono prvi put obicno procita brzo, a zatim sve sporije i sporije. Svaka procitana rec je seme baceno u nasu dusu, i ono neprimetno i polagano prelazi u prirodu duse, cisteci nas, osvecujuci i preporadjajuci. Jer, svaka rec Pisma je rec Bozja i ima moc da leci i telesna i duhovna obolenja. Sve od apostolskog doba pa do ovih nasih poslednjih vremena, Sveto Pismo je sluzilo i sluzi kao oruzje za izoblicavanje laznih ucenja i kao cuvar prave vere.
Poucavati druge Pismu i tumaciti ga pre no sto steknemo ociscenje nije dozvoljeno, jer bismo tako govorili bez Duha, sami od sebe, te ispali mudri u svojim ocima, podlezuci kletvi iz Pisma (Is. 5, 21; Pric. 26, 12). Svojevoljno razumevanje bozanske Knjige prati postanak svake jeresi. Postoje izvesni demoni koji nam, dok smo jos pocetnici, tumace Sveto Pismo. To najvise vole da cine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su ucili svetske nauke, da bi ih, varajuci ih malo po malo, bacili u jeres i bogohulstvo. To bogoslovlje, bolje reci bogoborstvo, prepoznacemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj necistoj radosti koja se u tim trenucima javlja. Zato je obavezno i citanje tumacenja od svetih Otaca, prvenstveno blazenog Teofilakta ili beseda svetog Jovana Zlatousta, cime se izbegavaju nasa olaka objasnjenja. Jedino onima koji dostignu duhovno savrsenstvo Gospod otkriva duhovni smisao Bozje reci. Otacka tumacenja i uopste sve njihove spise narocito mrze jeretici svih vremena: spisi Otaca otkrivaju pravi smisao Svetog Pisma, koji bi neprijatelji istine hteli da unakaze radi utvrdjivanja svojih umovanja. Jeresonacelnik Evtihije je, zeleci da razdvoji nerazdvojivo, na jednom saboru lukavo rekao: “Sveto Pismo treba vise postovati nego Oce.” Pravoslavna Crkva, naprotiv, uci svoja ceda da se u svemu povinuju otackim uputstvima, zadrzavajuci ih od gorde svojevoljnosti i drskosti prema reci Bozjoj, te samim tim dokazuje svoje duboko postovanje prema Svetom Pismu.
Pratimo kako su povezana citanja iz Starog i Novog zaveta na sluzbama Bozjim, koristimo pravoslavne unakrsne napomene koje povezuju razlicite delove Svetog Pisma, gledajmo na svakoj stranici Hrista. Ipak, budimo svesni da nikada necemo moci sve razumeti i prodreti u sve dubine bozanstvene Reci. Srazmerno cistoti duse, javlja joj se Bog, otkrivajuci joj Bozju rec, koja je za plotske oci prikrivena neprozirnom zavesom ljudske reci. Dok su zapadni naucnici, nadahnuti duhom prelesti, iseckali Pismo na komadice, pravoslavni Knjigu posmatraju kao nerazdeljivu celinu. Dok prvima vise nista nije jasno i sve im postavke bivaju ubrzo oborene, drugima Bog sve potrebno razjasnjava i potvrdjuje ih u veri. Mi citamo uvek u zajednistvu sa svim clanovima Tela Hristovog, po svim krajevima sveta i kroz sva pokolenja. Ziveci po Pismu, bice nam lako i da pamtimo njegove stihove, koji inace tesko ostaju u srcu. Ucenje Pisma naizust je beskorisno i stetno ako to nije propraceno zivotom po njemu.
U duhovni zivot i borbu postepeno ulazimo, po osnovnim savetima sv. Teofana Zatvornika, sv. Ignjatija Brjancanjinova ili sv. Tihona Zadonskog, kao nama vremenski najblizih i najrazumljivijih, a i stoga sto se kod njih mogu naci iscrpni odgovori na najrazlicitija pitanja. Posle ovakvog utvrdjivanja mozemo poceti i sa citanjem otackih saveta za teze podvige, svetih ave Doroteja, Teodora Studitskog, ave Varsanufija i Jovana Proroka (pocev od 216. odgovora), Jovana Lestvicnika, Jefrema Sirina i Jovana Kasijana. Tek posle izvesnog vremena moze se preci i na dublje duhovne knjige - Dobrotoljublje, egipatski (skitski) Otacnik, dela svetog Simeona Novog Bogoslova. Nije dovoljno procitati samo jednu ili dve knjige: ta, i pcela ne skuplja med sa jednog ili dva cveta, vec sa mnogih. Tako jedan otac poucava veri i pravilnom misljenju, a drugi poslusnosti, smirenju i trpeljivosti, jedan samounizavanju i ljubavi prema Bogu i bliznjem, a drugi tihovanju i molitvi.
Mada svi pravoslavni borci, bilo kaludjeri ili mirjani, pocetnici ili iskusni, vode jedan te isti duhovni zivot, ipak nisu ni sve podviznicke knjige za svakoga - jedni su saveti za otselnike, drugi za monahe u opstezicu, treci za mirjane; jedni su za pocetnike, drugi za vestake. Vrlo je vazno i znati da upraznjavanje umno-srdacne molitve postaje moguce jedino u uslovima monaskog poslusanja, sa iskusnim duhovnim rukovodjom! Oci su priznavali monasko poslusanje za narociti dar Svetoga Duha, koji brzo dovodi do svetosti. Poslusanje mogu izvrsiti jedino oni ljudi koji od Boga prime taj dar odozgo. No podvig punog poslusanja kod iskusnog duhovnog nastavnika (koji vidi u dusu) nije dat nasem vremenu, cak ni u manastirima.
Osam vekova posle Rozdestva Hristova, crkveni sveti pisci su poceli da se zale na nestajanje duhovnih rukovodja i na pojavljivanje mnostva laznih ucitelja. Sto je vise vremena prolazilo od javljanja na zemlji Bozanstvene Svetlosti, to se povecavao nedostatak istinitih nastavnika, povecavalo se obilje laznih ucitelja. Oci su vec tada zapovedili da se zbog nedostatka nastavnika obratimo ka citanju otackih spisa. Ali, sta uopste znaci monaska vrlina poslusanja? Ona je priznanje da je ljudski razum pao, a zatim i njegovo odbacivanje silom vere. Mada je duhonosnih rukovodja gotovo svugde nestalo, sustina poslusanja ostaje! Nama su, kako kazu svi pozniji sveti Oci, za rukovodjenje dati Sveto Pismo i otacki spisi. Rukovodjenje tim spisima tece mnogo sporije i slabije; na tom putu je vise spoticanja: knjiga napisana na hartiji ne moze zameniti zivu knjigu coveka.
Na nasem putu je od koristi i savet bliznjih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Nas danasnji podvig je povezan sa mucenistvom slicnim Lotovom mucenju u Sodomu: i mi se mucimo odasvud okruzeni umovima koji su pogazili vernost Istini i stupili u bludnu vezu sa lazju, koji su se zarazili mrznjom protiv bogonadahnutih spisa, naoruzavsi se na njih hulom, klevetom i paklenim osmejkom.
Svako pitanje Oci resavaju. Ali, moramo im pristupati sa strahom Bozjim i smernoscu, kao Uciteljima - da bismo od njih ucili, posto su oni sve ono sto mi nismo. Zato se moramo osloboditi samovolje te biti krajnje podozrivi prema svojoj ispraznoj i svetovnoj mudrosti. U svakom trenutku moramo biti svesni da je Ocima otkrio istinu sam Bog, te da mi nismo tu da ih sudimo, niti da ih ocenjujemo merilima koja vaze za ogrehovljene ljude. Cesto ono sto se kod njih cini kao nepostenost, samoljublje, nasilnost ili ludost jesu tajni putevi Duha Bozjeg, koji se iskazu kao najuzvisenije postenje, najistancanije covekoljublje i najdublja premudrost.
Mi niposto ne smemo usvajati tek golo znanje - uciti podatke, vec prvenstveno od Otaca uciti kako da pobedjujemo strasti, jer ovo vodi spasenju, a prethodno pogubljenju. “Znanje nadima!” (1. Kor. 8, 1) Sticanje pukog znanja lisava coveka blagih plodova: smernosti, poboznosti, krotosti, straha Bozjeg. Sledstveno, citanje dogmatskih knjiga za pocetnike nije dobro, posto one um uzvisuju, tako da se prvo moraju citati zitija i saveti Otaca, koji um unizavaju. Briga za spasenje sopstvene duse ucinice nas izvanredno pazljivim: naterace nas da i najprostije tacke godinama razmatramo, ulazeci tako u njihovu srz. Ova pazljivost nedostaje savremenim izucavaocima Otaca.
Sveti Oci ne dovode svoga citatelja u zagrljaje ljubavi ni na visine vidjenja - dovode ga do razmatranja svoga greha, svoga pada, do ispovedanja Iskupitelja, do placa nad sobom pred milosrdjem Sazdatelja. Oni nas najpre uce kako da obuzdamo necista stremljenja naseg tela, da ga ucinimo lakim, sposobnim za duhovnu delatnost; potom se obracaju ka umu, ispravljaju njegov nacin misljenja, njegov razum, cisteci ga od misli koje smo usvojili po nasem padu, zamenjujuci ih mislima obnovljene prirode covecje, zivo izobrazene u Evandjelju. S ispravljenjem uma sveti Oci se brinu o ispravljenju srca, izmeni njegovih navika i oseta. Ocistiti srce je teze nego ocistiti um: um, ubedivsi se u pravednost novog misljenja, lako odbacuje staro, lako usvaja sebi novo; no zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osecanje drugim osecanjem, osecanjem suprotnim - to je trud, to je naporan i otegnut rad, to je borba velika. Zestinu te borbe Oci izrazavaju ovako: daj krv i primi duh!
Uistinu je neophodno znati sta da mislimo i osecamo prema pojmu umne molitve, bozanskog vidjenja, obozenja i drugih duhovnih stanja na koja nailazimo citajuci o zivotima svetih. Medjutim, nerazumna je i neispunjiva zelja da i mi odmah postignemo takva stanja. Mi zitija svetih citamo da bismo uvideli sopstvenu duboku nemoc i ogrehovljenost, te se tako smirivali. To je najniza stepenica na kojoj moramo poceti. Iz prekorevanja sebe zbog udaljenosti od istinske svetosti, u srcu se radja mir i spokoj. Treba stalno sebi da ponavljamo: “O kakvoj svetosti citam, i cak i druge tome ucim, a sam nista ne postizem i ne napredujem.” To je zdrav podstrek na poboljsanje zivota, no nezdrava je pomisao da i mi moramo isto smesta zadobiti i ciniti. Mi promislom Bozjim nemamo vrline odmah na pocetku. Bozansko sazercanje i obozenje jeste cilj podviznistva, dok je delanje, duhovna borba - put. Upravo o tom putu govori najveca vecina otackih spisa, a ne o konacnom cilju. I to samo nam govori da treba biti strpljiv i lagano, postepeno napredovati.
Neprijatelj spasenja nas nagovara da vrline trazimo pre vremena, da ih ne bismo mogli dobiti kada bi doslo pravo vreme. Tako se kod pocetnika koji cita svome stanju neprimerene knjige - o najuzvisenijem i najstrozem zivljenju, desava da usled tastine u masti stvara sliku savrsenog zivota, punog najodvaznijih podviga. Zeli, naime, nagovaranjem lukavoga, da brzo postigne uzvisen zivot bez prethodnog temeljitog proucavanja i ispunjavanja evandjelskih zapovesti. Necastivi mu namerno ne postavlja nikakve zamke, da bi ga uljuljkao u laznoj bezbednosti, a i samo sladostrasce proizvodi u srcu lazne utehe i naslade. Neumerene prohteve obicno prati i izuzetna kriticnost prema svemu sto ne odgovara visokim merilima koje pocetnik sam postavlja po uzoru na ono sto procita u svetiteljskim knjigama. On neprestano negoduje u srcu, ako je iskusenik zbog nepravilnosti u manastiru i slabosti svoga duhovnog rukovodje, a ako je obracenik zbog propusta u svojoj parohiji i svestenikovih mana. Pocetnicka revnost nije uravnotezena placem srca, iskustvom teskoca duhovne borbe i smirenjem koje uz njih dolazi, ako je borba ispravna. Neko vreme pocetnik uspeva da odrzi svoja visoka merila, a potom sledi dubok pad i otreznjenje, kao i saputanja lukavoga, koji je sve i ispleo, da je ovaj neiskusni borac nedostojan i dobar jedino za smrt ili grehovni nacin zivota.
Neumereno revnosne pocetnike, dakle, djavo vara brzom slikom savrsenstva, ali druge sputava konopcima predjasnjeg, grehovnog zivota. Vec na samom pocetku udara na njih svom svojom silom, da bi ovi tako odustali od pravog puta. Tek ako se dokaze nepokolebljivost njihove odluke, on se povlaci. Nazalost, danas nepomenik ne mora ni previse da se trudi - visokoumne pocetnike ubedjuje da je njihov nacin zivota sasvim u redu. Mnogi danasnji obracenici hoce da spoje duhovnost sa ugodnoscu, sa samozadovoljnim zivotom, nastojeci sve o veri odmah da shvate svojim umovima zamracenim savremenim obrazovanjem. I oni koji poucavaju veru treba da znaju da u svetovnom raspolozenju, gde nema straha Bozjeg, ma kakva stvar da se kaze nece prodreti do dubine duse i proizvesti duboko osecanje vere i posvecivanje njoj. Umovanje o veri u takvim okolnostima prikladno je nazvano “teologija sa cigaretom”, “teologija uz casu vina”, “bogoslovlje na pun zeludac”. Nepoznavanje placa srca, istinske duhovne borbe, i jeste uzrok danasnje lakoumnosti i plitkosti u proucavanju svetih Otaca. Najpre treba izaci iz svetovnog raspolozenja i duha, tacno uvidjajuci kakav je i sta je, posto je nemoguce mesati sveto i svetovno, svetlost i tamu. Bezimo od uobicajenog nacina zivota, od sujete, samougadjanja, prilagodjavanja sredini, povrsnosti, neozbiljnosti. Ne ucinimo li tako, ili ce nam sveti Oci biti tudji, ili cemo njihovo ucenje prepravljati da ga prilagodimo sebi. Mi ne smemo iz otackih spisa izabirati ono sto nam se svidja i odbacivati ili zaboravljati ono sto nam ne odgovara, iz ma kakvog razloga (danas su najcesci ekumenska ljubav i “delomicna zastarelost” Otaca), jer tako postajemo jeretici (doslovno: izbiraci, od grc. aireo - “uzimam, izabiram").
Jos jedna stvar je od izuzetne vaznosti, a za nju danas malo ko mari. Citanje jeretickih knjiga te obracanje i najmanje paznje na jereticko ucenje je tezak greh protiv vere, greh uma koji boluje od gordosti i zatim odbacuje breme poslusanja Crkvi, uma koji trazi bezumnu i grehovnu slobodu. Sveti Oci su zapovedili da se istinskim duhovnim nastavnikom smatra samo onaj koji u svemu sledi ucenju crkvenih Otaca i njihovim spisima posvedocava i zapecacuje svoje ucenje. Dodatni razlog nerazumevanja Otaca je i lose poznavanje drevnih jezika i tadasnje retorike, nacina izrazavanja. Ostar prekor nekog Oca uzima se kao osudjivanje; podsmesljivo kazivanje za nesto doslovno; upozorenje za gnusanje; knjizevno preterivanje kao nesto prirodno receno ili pak potcenjivanje. Zakljucak o celoj licnosti nekog Oca brzopleto se izvodi dosta puta iz jednog njegovog pisma, iz nejasnog odlomka nekog istoricara ili letopisca. Samo neka od dostignuca savremene nauke su, na primer, da je vecinu spisa sv. Makarija Velikog napisao mesalijanski jeretik, da je pseudo-Dionisije (zapravo ucenik onog apostola koji se uzdigao do u trece nebo: sv. Pavla) bio proracunat falsifikator knjiga i monofizitski jeretik; da je dubokoumno i savrseno pravoslavno zitije prepodobnog Varlaama i Joasafa, koje je sacinio sv. Jovan Damaskin, prepricana budisticka pripovest; da sv. Dimitrije Velikomucenik nije bio vojvoda solunski, vec djakon iz Sremske Mitrovice; da sveti papa Markelin uopste nije bio mucenik; da je Grigorije, duhovni sin prepodobnog Vasilija Novog, koji je pisao o vazdusnim mitarstvima i vidjenju Strasnog Suda, zapravo neko blizak bogumilima, a da prepodobni Vasilije Novi nije ni postojao. Potkrepljujuci ove svoje “pronalaske” izucavaoci nude sasvim nemocne dokaze, kojim najcesce razotkrivaju nepremostivu udaljenost od svetlosti pravoslavnog ucenja. Time naucnici dokazuju kako su sposobni za samostalno misljenje i proslavljanje svoga imena.
Sto se tice citanja Slova Bozjeg, psalama, zitija i drugih tekstova u hramu, evo i za to nekoliko otackih saveta: ctec treba da stoji pravo, sa rukama spustenim pored tela, i da cita razumljivo, razgovetno. Citati treba prosto, sa strahopostovanjem, u jednom tonu, uzviseno, bez izliva sopstvenih cuvstava kroz prelivanje i izvijanje glasa. Zelja da se onima koji stoje u hramu predoce sopstvena cuvstva znak je nadmenosti i gordosti. Ne treba preko mere i nedolicno vikati, u tastom zanosu. Naprotiv, citati treba glasom prirodnim, bez otezanja koje opterecuje sluh i svest, da bi nasa zrtva Bogu bila blagoprijatna, da ne bi ispalo da Bogu prinosimo samo plod usana (Jev. 13, 15), dok plod uma i srca prinosimo sopstvenoj tastini, pri cemu i plod usana Bog odbacuje kao necistu zrtvu.
priredio: A.
Ovaj tekst je sastavljen iz pouka: sv. Jovana Zlatousta, prep. Jefrema Sirina, prep. Makarija Velikog, prep. Jovana Kasijana, prep.Jovana Lestvicnika, prep. Grigorija Sinaita, prep. Pajsija Velickovskog, sv. Nikodima Svetogorca, sv. Ignjatija Kavkaskog, sv. Teofana Zatvornika, prep. Nikona Optinskog, sv. vladike Nikolaja Zicko-Ohridskog, prep. Justina elijskog, oca Serafima Platinskog blazenog spomena, episkopa dioklejskog Kalista, te arhiepiskopa etnanskog Hrizostoma
Radmila Mišev: TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM
Prordicni praznici: Detinci, Materice, Oci
Kosava neprikosnoveno vlada ravnicom. Okiva ledom svaku travku, zavija oko streha i pokusava da se uvuce u tople domove. Kako bi bile tuzne takve veceri da nije prijatelja i komsiluka. Mojoj komsinici Dini je mama dosla u posetu, pa sam otisla da ih obidjem. Volim tu staricu zbog njenog vedrog osmeha, dobrote i predivnih prica. Od bake sam saznala da postoje porodicni praznici i posebni obicaji za njih vezani, a to su: decji dan - Detinci, dan majki - Materice i dan oceva - Oci ili Ocevi.
Detinci se slave tri nedelje pred Bozic. Toga dana, rano ujutro, odrasli vezu svoju ili tudju decu nekim koncicem ili masnom za stolicu, a jedan kraj se veze za sto. Ovako se vezuju i majke na Materice i ocevi na Oce. To vezivanje ima simvolicno i visestruko znacenje. Najpre, sam cin vezivanja oznacava cvrstu vezu izmedju roditelja i dece, kao i izmedju supruznika. Zatim, predstavlja mir, slogu i postovanje svih clanova porodice, kao i medjusobno pomaganje i oslanjanje jedne na druge u dobru i u zlu. Sam cin vezivanja nikako ne znaci nadmoc ili vladavinu, vec mu smisao treba potraziti u davno izgubljenoj i zaboravljenoj reci “vrv”, od koje potice rec vrvca odnosno vrpca. Treba se setiti pupcane vrpce. Deca se odvezuju onda kad se ona sama simvolicno “otkupe” nekim sitnim poklonom koji sama naprave ili kupe. Ovo upucuje na stednju, postovanje stecenog i posteno zaradjenog, a stvara osecaj odgovornosti kod dece, zato sto se navikavaju da i ona daju, a ne samo da primaju. Sama deca treba da stede i tako prikupe novac kojim ce nabaviti neki maleni dar, cast, kako se nekada govorilo, i tako caste, odnosno daruju onoga ko ih “odresi”.
Materice, dan majki, u drugu je nedelju pred Bozic. Toga dana deca vezuju majke, isto kao sto su i njih prethodne nedelje vezivali, a majke se “cude” zasto su ih to deca vezala, onda deca cestitaju praznik, majke se “iznenade” i na veliku radost dece “otkupljuju” se unapred spremljenim poklonima i kolacima. Ovako se vezuju sve udate zene, dakle, to je praznik svih zena, i sve one necim treba da obraduju svoju, rodjacku ili komsijsku decu. Nekada su majke na ovaj dan organizovale posete decjim odeljenjima bolnica, bolesnoj i sirotoj deci, da i ona na taj dan osete ljubav bliznjih.
Oci ili Ocevi praznuju se nedelju dana pre Bozica. Tada deca, isto kao sto su vezivala majke, vezuju oceve, koji se “cudom cude sta je to odjednom njihovoj deci”, a kad im deca uz smeh cestitaju praznik, “otkupljuju” se poklonima. Tada deca i ocevi provode zajedno citav dan, sto je u vreme kada sve manje imamo vremena jedni za druge izuzetno vazno.
Ovi praznici, Oci, Materice i Detinci, jesu porodicni praznici, tada se sprema svecani i to obavezno posni rucak (vreme je Velikog posta), a oko trpeze se okuplja cela porodica. Ovi praznici jacaju porodicni sklad ili ga popravljaju tamo gde je narusen. Doprinose da se deca i roditelji bolje razumeju, postuju i uvazavaju, sto je osnov zdrave i cvrste porodice. Porodica nije samo “osnovna celija drustva”, nego temelj drzave i Crkve, rekla je baka zavrsavajuci pricanje.
Dugo sam te noci ostala budna. Kosava je i dalje ludovala, a meni je oko srca bilo toplo. Razmisljajuci o porodicnim praznicima, shvatila sam da prica o tome kako su se nekada proslavljali Detinci, Materice i Oci nije bilo samo podsecanje na protekla vremena, nego putokaz za buduce dane.
SPASITELJ SE PREPOZNAJE CISTIM SRCEM
Suncani zimski dan nestedimice daruje lepotu zavejanom predelu. Praznik se priblizava i osecam se nekako svecano, kao da je i ovo jutrosnje sunce nagovestaj buduce radosti.
Tuzno je sto su u svesti dece, a i odraslih, pojmovi voleti i kupiti izjednaceni i imaju istu vrednost. Sve sto je u zivotu najvece, najlepse i najsvetije se niti prodaje niti kupuje. Ali se daruje i deljenjem postaje vece. To je ljubav.
Jos dvadesetak dana, pa ce Bozic. Uvek uzdrhtim kad procitam delove iz Jevandjelja u kojima se prica o rodjenju Hristovom.
Devojcica Marija, cedo kojim je Gospod obdario ostarele Joakima i Anu, posle navrsene tri godine odvedena je u hram, da se ispuni roditeljski zavet. Ostala je tamo sve do vremena za udaju, jer po Zakonu, u to vreme, devojcice nisu ostajale u hramu zauvek, kao monahinje, nego su se iz hrama, gde su ucene poboznosti i svakom dobrom radu, vracale kuci i udavale. Kad je posle desetak godina doslo vreme da Marija izadje iz hrama, njoj je bilo vrlo tesko. Roditelji joj nisu bili vise u zivotu, a ona nije htela da se udaje. Vreme je provodila u radu i molitvi. U to vreme u Izrailju je bio zakon da ni jedna devojka ne moze da ostane neudata. Taj zakon se morao postovati i tu nije bilo izuzetaka, pa je Marija isprosena za Josifa. To je bio udovac, njen dalji rodjak koji je imao 82 godine i odraslu decu. Tako je formalno ispostovan zakon, ali i zavet Djeve Marije, pa je ona i prva monahinja. Jos pre nego sto je Djeva Marija videla Josifa i sastala se sa njim, javio joj se arhandjeo Gavrilo, donevsi joj blagu vest da ce ona roditi Cara Slave. I jos joj je rekao da mu nadene ime Isus. Marija se uplasila i pitala kako ce to biti, kad ne zna za muza. Tada joj je andjeo odgovorio: “Duh Sveti doci ce na tebe i sila Visnjega osjenice te; zato i ono sto ce se roditi bice sveto, i nazvace se Sin Bozji” (Lk. 1, 35). Marija je odgovorila: “Evo sluskinje Gospodnje; neka mi bude po rijeci tvojoj!” (Lk.1, 38).
Kad je Josif video da je Marija trudna, hteo je da je otera, ali mu se u snu javio andjeo i sve mu objasnio. Josif je bio veoma pobozan covek i poslusao je reci andjela Gospodnjeg.
U to vreme Judeja je bila pod rimskom vlascu, pa je rimski car naredio da se popisu svi stanovnici Judeje. Zato je svako morao da ode u mesto svoga rodjenja, kako bi bio upisan u carske knjige. Zato Josif i Marija odose u grad Vitlejem, odakle je bio Josif. Kako je to bilo vreme velikog praznika, a i zbog popisa je doslo mnogo sveta, nigde nisu mogli da nadju mesta, ni glavu da sklone, pa odose izvan grada u pecinu gde su cobani sklanjali stoku od nocne svezine.
I tu, u pecini, rodjen je Isus Hristos, Car Slave i Spasitelj sveta.
Te veceri i Jerusalim su dosla tri mudraca sa istoka. Raspitivali su se gde je Car judejski koji se tek rodio. Oni su krenuli na put, svaki iz svoje zemlje, jer su po starim knjigama i pojavi neobicne zvezde na nebu videli da je doslo vreme da se na zemlji rodi Mesija, sto znaci Spasitelj. U Jerusalimu je vladao car Irod i on se veoma uplasi kad cu vesti o rodjenju cara Izrailja, pa je smislio pakleni naum i rekao mudracima neka idu da se poklone tom novom caru, a kad se budu vracali, da svrate kod njega i o svemu ga obaveste.
Mudraci, Gaspar, Valtazar i Melhior, koji su devet meseci sledili cudnovatu zvezdu, dodjose do pecine, gde je u slami spavao Bogomladenac Hristos. Oni su se poklonili Bogomladencu. Prvi je prisao Melhior, starac duge bele kose i brade, koji je Hrista darovao zlatom, kao Cara. Drugi, Gaspar, “crven u licu”, mlad i bez brade, darova mu tamjan, kao Bogu, a treci, Valtazar, crne koze, predade Bogomladencu Hristu na dar smirnu, kao Prvosvesteniku i ucitelju. Ova trojica mudraca bili su predstavnici tri glavne rase ljudi. Tako su se, preko njih, Hristu poklonili svi ljudi. Vec pri samom rodjenju Hristovom pokazalo se ono sto je kasnije u Jevandjelju zapisano, da nece biti Izrailjaca i Grka, vec ce svi u Hristu biti jedno. Mudraci se u povratku nisu vracali u Jerusalim, jer ih je andjeo naucio da se vrate drugim putem, i tako izbegose zlog Iroda.
Bezazleni i neuki pastiri, koji su napasali svoja stada u blizini pecine, pouceni od andjela, a videvsi neobicnu zvezdu, dosli su da se poklone Spasitelju. Sv. Vladika Nikolaj kaze: “I dan-danas najiskrenije se klanjaju Gospodu Isusu, Bogu i Spasu, najprostiji i najmudriji ovoga sveta.”
Irod nije mirovao i hteo je svakako da unisti to Dete, zato je andjeo javio Josifu da odmah uzme Dete i mater Njegovu i bezi u Misir.
Dok se nebom i zemljom orila angelska pesma: “Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja!”, pod sjajem velikih trepcucih zvezda jedna mala porodica sklanjala se od zlih ljudi odlazeci u izbeglistvo. Onaj ciji su dolazak generacijama prorokovali i iscekivali, nije dosao u sjaju i sili, nego kao siroti maleni decak, rodjen u stalici, zato su ga i poznali samo ljudi cista srca. Kako onda, tako i danas.
PRED BOZIC
Priblizava se moj prvi Bozic koji docekujem kao prava hriscanka. Obuzima me decja radost trepetnog iscekivanja. Post se blizi kraju. Nije mi ni malo bilo tesko da postim, naprotiv, osecam se lako, nekako ocisceno.
Bozic bata ide, dolazi donoseci srecu. Obicno se misli da je ono bata deminutiv od brat. Bata nije imenica nego glagol, od glagola batati, sto znaci ici, dolaziti, ali tako da se to cuje, kao sto se kaze: cuje se bat koraka. Cini mi se da taj bat koraka osecam srcem.
Kum je gledao moju radost i govorio da tako treba da se dozivljava praznik. Ljudi su veru strasno “uozbiljili”, okostali u ozbiljno-svecane okvire, da su praznici postali sivi, jer je iz njih iscilela radost. A sam Hristos je rekao: “Koji ne primi Carstva Bozijega kao dijete, nece uci u njega” (Mk. 10, 15). Deci je data blagodat iskrenog prozivljavanja. Otac Aleksandar Smeman kaze: “Postati dete, po Hristovim recima znaci - postati sposoban za to radovanje za koje odrasli nisu vise sposobni… Sta je to blagodat? Haris (blagodat) na grckom ne znaci samo milost, nego i radost.” Svaki je praznik poruka radosti.
Nigde nije posebno zapisano kada se tacno rodio Hristos, pa sam se pitala zasto je bas 25. decembar (7. januar po novom kalendaru) dan kada se slavi Rozdestvo Hristovo. U literaturi stoji da je taj dan kod neznabozackih naroda bio praznik Sunca, praznik pobede dana nad noci, svetlosti nad tamom, zivota nad smrcu. Kad sve umrtvljeno cuti studeno i nemo, pocinju da duzaju dani i radja se nada. Priroda pocinje da vaskrsava spremajuci se da izadje iz zimskog mrtvila. Trebalo je pribliziti neznaboscima hriscanstvo, a to se nije moglo nasiljem i ukidanjem onoga sto su postovali, zato je prihvacen datum praznika Sunca, ali “preciscen” i ispunjen hriscanskim smislom. Praznik rodjenja Sunca poceo je da se praznuje kao dan rodjenja istinskoga duhovnog Sunca, “kao dan ulazenja istinske, duhovne svetlosti u ovaj svet” (A. ©meman).
Zato se u troparu na dan Rozdestva Hristovog peva: “Rodjenje Tvoje, Hriste, Boze nas, zasija svetu svetlost razuma, jer u njemu oni koji zvezdama sluzahu od zvezde naucise da se klanjaju Tebi, Suncu Pravde (Istine)...”
Za praznovanje Bozica vezani su mnogi obicaji. Dva dana pred Bozic je Tucindan. Tada se kolje pecenica i priprema za praznik. Po narodnom verovanju “ne valja se” tuci decu na taj dan, jer ce citave godine biti nevaljala. Verovatno je to nastalo zato da se ne bi kvarila decja radost pred Bozic.
BADNJI DAN
Slusajuci i citajuci sve sto se o Bozicu i badnjoj veceri pise i prica, bila sam prilicno zbunjena razlicitim tumacenjima, pa sam otisla do mog starog prote, da se sa njim o svemu lepo ispricam.
“Sve se izmenilo, sve je sada drugacije”, govorio je stari prota. “Drugo vreme - drugi obicaji, kaze stara poslovica. Savremeni zivot namece svoja pravila, ali jedno zauvek jeste i mora da bude isto: ljubav koju prema Gospodu osecamo i proslavljanje dana kad je dosao na ovaj svet, ovaplotivsi se u telu.
Nekad je na Badnji dan svaki domacin zorom, pre izlaska sunca, odlazio u sumu, gde bi odabrao mlado hrastovo ili cerovo drvo, veliko toliko da ga na ramenu moze doneti kuci, navlacio bi rukavicu, jer se Badnjak ne drzi golom rukom, onda bi se okrenuo istoku, prekrstio, pomenuo Boga, Krsnu slavu i sutrasnji praznik, a onda sekirom ukoso zasecao drvo sa istocne strane, i to sa tri udarca sekire; ako se drvo ne presece, vise se ne udara sekirom, nego se uvrce, “suce”, kako se govorilo, dok se ne iskida. Badnjak je donosen pred kucu, gde je pored vrata stajao do veceri, kada bi svecano bio unosen u kucu. Uz pesmu badnjaku, posipan je psenicom, mazan medom i stavljan na ognjiste, gde je do ponoci polako goreo, dok ne pregori, i tada je nastajalo pravo slavlje. Kad se unosi badnjak, po kuci je posipana slama, a u slamu su sakrivani sitni darovi. Deca su isla za bakom i pijukala kao pilici, trazeci po slami pokloncice. Kad se unese badnjak i slama, unosi se i prethodno ispecena pecenica (prase ili jagnje na raznju) i stavlja se uza zid gde stoji ikona. Pecenica se jede tek sutradan, posle Liturgije.
Tako je to bilo nekada. Danas je nemoguce savremenom coveku koji zivi u gradu i stanuje u stambenoj zgradi da ispostuje stare obicaje. Umesto u sumu, po badnjak se odlazi na pijacu, ali simbolika se postuje i na taj nacin. Uz grancice badnjaka obicno je privezano malo slame i grancica drena. Ko jos moze da lozi badnjak na ognjistu? Zato se simbolicno grancica badnjaka pregori na sveci. Lepo je sto su se u poslednje vreme ljudi dosetili, pa se zajednicki okupljaju ispred crkve ili stambene zgrade i tamo loze badnjak.
Vecera na Badnje vece je obavezno posna, zato sto je to poslednji dan Bozicnog posta. Pre vecere i lozenja badnjaka, svi ukucani ili prisutni, ako se badnjak pali napolju, treba da se pomole molitvom Gospodnjom, Bogorodice Djevo i otpevaju tropar “Rozdestvo tvoje, Hriste Boze nas...!” Posle pevanja tropara svi jedni drugima cestitaju Badnje vece i sutrasnji praznik i tek onda sedaju za trpezu, na kojoj je velika sveca koji pali domacin. Za Badnje vece se sprema tradicionalna hrana, przena riba, prebranac ili pire od pasulja (hajducki pasulj), kiseo kupus preliven uljem, rezanci sa orasima ili makom, suva pita sa orasima, povrce iz tursije, med, orasi i kompot od suvih sljiva i jabuka. Deda ili otac, koji sedi u zacelju stola, pre vecere prekrsti trpezu orasima i onda ih unakrst baci na sve cetiri strane. Ovi orasi, kao i slama, ostaju na podu sva tri dana praznika. Negde se na Badnje vece sprema cesnica i tada se lomi, no cesnica treba da se sprema na Bozic i da se lomi pre bozicnog rucka.”
“A sta je u stvari badnjak?”, pitala sam protu. On me pogledao ispod gustih sedih obrva i nastavio pricu. “Badnjak, cedo moje, ima visestruku simvoliku. Najpre, ovo mlado drvo simvolise samoga Hrista i njegov ulazak u svet, u nasa srca i nase kuce. To sto se lozi badnjak, simvolicno predstavlja toplinu Hristove ljubavi kojom zagreva nasa ohladnela srca. Zatim, badnjak je podsecanje na drvo koje su pastiri doneli u pecinu, i koje je pravedni Josif zalozio kako bi se tek rodjeni Bogomladenac zagrejao u hladnoj pecini. I ima jos jedno tumacenje, a to je da je badnjak nagovestaj stradanja i Krsta Hristovog.
Slama koja se unosi u kucu podsecanje je na onu slamu iz jasala na koju je Presveta Bogorodica polozila tek rodjenog Gospoda.
Tamjan kojim se kadi kuca, kao i darovi koji se stavljaju u slamu, ili se sakrivaju (ali tako da ih deca lako pronadju), podsecanje su na darove koji su doneli mudraci sa istoka i njima darovali Novorodjenog Hrista. Svi obredi, bilo u kuci ili crkvi, imaju svoju duboku simvoliku, i odraz su kolektivnog pamcenja, trajanja vere u Zivoga Boga i lepote one jedinstvene noci kad su krupne zvezde nad Palestinom potamnele od jedne velike, nove, kakvu niko do tada nije video, zvezde koja je obasjala novom svetloscu sva prorocanstva Starog zaveta, jer je oznacila prorokovano rodjenje Spasitelja, nastanak novog vremena, Novog zaveta i novog sveta.”
OBNOVI SRCA NASA
Bozic pred vratima, a ja nisam sigurna da li sam sve pripremila kako treba. Po sto puta se preslisavam.Trese me praznicna groznica, neka mesavina novih godina iz detinjstva i novog osecanja vere i znacaja praznika. Kum me gleda i vrti glavom. Vidim da je nezadovoljan. Aleksej se smeska, pretpostavljajuci sta ce mi kum ispricati. Ja stajem u cudu, i pitam se gde li sam pogresila.
Onda mi je kum ispricao pricu ruskog pisca E. Poseljanina, koju je davno procitao u casopisu “Svetigora”: Na Badnje vece, jednom coveku dodje do ruku slika ispod koje je pisalo “Usamljena na Bozic”. Na slici snegom zavejane kucice, svaka svetli kao zvezdica, viju se tanki tracci dima iz dimnjaka. Oseca se radost, veselje i toplina. Praznik je. Svi su na okupu, samo je jedna sitna krhka zena, plemenitog lika, u skromnom ogrtacu, sama. Naslonjena na tarabe gleda put osvetljenih prozora. Sirotica, nema nigde nikog svog u ovoj blagoj noci. Zagledao se bolje i video tanak oreol iznad glave usamljene zene. Oci su mu se ispunile suzama. Pa to Mati Bozja sama pred vratima ceka da se neko seti Nje i Njenog Sina. Zaokupljeni ovozemaljskim dobrima, trpezom i obicajima, ljudi se ne secaju sta to oni slave. Ne secaju se Onoga zbog koga su se okupili oko trpeze, za kojom za sve ima mesta sem za Njega i Majku Njegovu.
Ova slika je povukla bujicu misli. Ni pre dve hiljade godina, kad je na zemlju dosao Bogocovek Hristos, Tvorac i Car, za Njega nije bilo mesta. A Presveta Majka nije imala glavu gde da skloni. “I rodi sina svoga Prvenca, i povi ga, i polozi u jasle; jer im ne bijase mesta u gostionici” (Lk. 2, 7). Pa zar se nista nije promenilo za dva milenijuma?
Podignuti su hramovi, divno ukraseni, osvetljeni i udeseni, gde pevamo umilne bozicne pesme, okitili smo kuce badnjakom i darovima, ali na jedino mesto gde bi On zeleo da udje, nema pristupa. Ne pustamo Ga da udje u nase srce. To bi znacilo da moramo da se odreknemo nekih navika, da pocnemo da se menjamo.
I tako Ga stalno izneveravamo, odlazuci sve za drugi dan, drugi praznik, a zivot prolazi daleko od Boga. Nazalost, na kraju tako i prodje, jer niko ne zna koliko mu je vremena preostalo.
Tada je poceo da se moli: “Ti Koji si se rodio u Vitlejemu, da bi nas oziveo i spasao, ucini najvece od svih cuda: obnovi srca nasa! Putevima kojima Ti znas vrati nas Sebi i izbavi nas od sramote neverja. Ucini da Te ne izgonimo iz svoje sredine ove svete Bozicne noci, kao ni u ostale dane nasega zivota, nego da Ti, Gospode, uvek vladas u srcima Svoje nezahvalne dece koja Te vole.” Zavrsio je pricanje price E. Poseljanina moj kum.
Ja od suza nista nisam videla, Alekseju je drhtala brada, a i kum je krisom obrisao suzicu koja se kotrljala niz obraz.
Ove blage veceri mnogo sam naucila, a kad je Aleksej uzeo gitaru i poceo da peva psalme, preplavila me radost, a moje pokajnicke suze su cistile dusu, dok je brujao Aleksejev glas: “Milost i istina sresce se, pravda i mir poljubice se… Istina ce niknuti iz zemlje i pravda ce s neba proniknuti… I Gospod ce dati dobro i zemlja nasa dace plod svoj… Pravda ce pred njim ici i postavice na put stope svoje!” (Ps. 85; 11, 12, 13.).
BAJKA O JELKI
Zima je obukla drvecu bele haljinice. Jelke trepere pod nevestinskim, belim velovima. Bruj zvona plovi zimskim suncanim jutrom i poziva u crkvu. Blistava belina skriva sve sto ruzi grad. Neka potraje, neka samo potraje ova lepota, sapucem hodajuci ispod injem okicenog drvoreda.
Liturgije u vreme Bozicnjeg posta su posebno lepe, valjda zbog iscekivanja praznika Rozdestva Hristovog. Razmisljala sam koliko su nam detinjstva osiromasena jer nismo onda, kad je bilo najpotrebnije, imali prilike da dozivimo pravu i potpunu radost praznika. Ako mi je u secanju tako zivo ostalo kicenje jelke, bojenje sisarki u srebrno i svileni bomboni, koliko li bi mi tek znacilo da je taj praznik imao duhovnu dimenziju, odnosno ono sto mu je oduzeto, a nama, deci, umesto Hrista Bogomladenca i Svetog Nikole koji deli poklone, pruzen je surogat, proizvod reklamne kampanje “Koka-kole”, crveno-beli Deda Mraz.
Razgovarala sam o tome sa Aleksejem i pitala ga da li je kicenje jelke katolicki obicaj, s obzirom da se kod nas za Bozic kiti i u kucu unosi badnjak. Aleksej je po ocu Rus i kao mali odlazio je u Rusku crkvu u Beogradu, gde je upoznao divnog svestenika o. Vasilija Tarasjeva, koji je bio staresina crkve. To je bio covek kao iz ruskih bajki, blagog lika, duge brade, pun ljubavi, razumevanja, siroke slovenske duse i veliki duhovnik. Pitao ga je zasto se u Ruskoj crkvi za Bozic kiti jelka, a u srpskoj badnjak. O. Vasilije mu je tada rekao: “Badnjak je stari srpski obicaj, jedinstven kao i srpska slava, i zato ga treba postovati i nikako ne dozvoliti da se izvitoperi i promeni nekim “novokomponovanim” obicajima. Medjutim, nije jelka katolicki obicaj, jer evo, i mi je kitimo. U ruskom narodu postoji ovakva prica: Kad se rodio Hristos Bogomladenac, zvezda sa neba je vodila mudrace sa istoka pokazujuci im put sve do pecine u kojoj se nalazila Bogorodica sa Hristom. Oni su se poklonili tek rodjenom Caru Slave i prineli Mu darove; zatim su dosli pastiri i oni su se poklonili prinoseci svoje darove. Iznad pecine u kojoj je Hristos rodjen rasla su tri drveta, bor, kedar i jela, koje je obasjala svetlost Hristovog rodjenja, pa su pozeleli da i oni nesto poklone. Kedar je zatresao svoje grane i pred pecinu su pale njegove iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepse sisarke, a sirota jela je gorko plakala jer ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, a ni sisarki. Jelkine suze je videla zvezda pa se sazalila, i zbog njene velike zelje da daruje Bogomladenca nije dozvolila da ostane tuzna u toj noci. Poslala je jednu malenu zvezdicu da se spusti na vrh jelke. Tada je jelka zasjala zvezdanom svetloscu i duboko se klanjajuci spustila zvezdicu pred pecinu gde je u jaslama na slamici lezao Bogomladenac Hristos. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak i znamen ljubavi prema Hristu. Eto, to je stara ruska bajka, a kicenje jelke je opstehriscanski obicaj. Niko nece pogresiti ako kiti jelku, ali treba znati zasto se to radi. Ne zbog kalendarske Nove godine, nego zbog Bozica, a darovi ispod jelke su podsecanje na Hristovo rodjenje, na najveci dar koji je ikada ljudima dat, i ta radost treba da obraduje decicu, zasto ne i badnjak i jelka, no treba ispricati malenima sve o badnjaku i o jelki.”
Slusala sam pricu bez daha. Tada sam se okrenula prema crkvi, okom poljubila zlatne krstove, a srce je saputalo molitvu: “Molim Ti se, Gospode, podari mi gresnoj da se jos jedanput nazovem suprugom i majkom, da zagrlim svoje cedo, kao sto je Tvoja Preblaga Majka Tebe grlila i da mu ispricam sve lepe bozicne price koje meni nisu pricali, da raste pod Tvojim okriljem i zivotvornim krstom, roditeljima na radost, a Tebi u slavu.”
HRISTOS SE RODI - VAISTINU SE RODI
U bozicno jutro, pre svitanja, zvonila su sva zvona na pravoslavnim hramovima objavljujuci dolazak Bozica i bozicnog slavlja. Nekada su domacice pre zore zahvatale vodu sa izvora i mesile cesnicu. Malo je onih koji danas mogu sa izvora da zahvate vodu, zato sam pustila vodu da iz slavine istece, koliko da bude hladna, i njom zamesila cesnicu, koja se u raznim krajevima sprema na razlicite nacine. Najcesce je to pogaca u koju se stavi zlatni ili srebrni novcic.
Posli smo na Bozicnu liturgiju; tada na liturgiju odlaze svi koji mogu, obuceni u najsvecaniju odecu. Posle sluzbe u crkvi se prima nafora i to je prvo sto se uzima tog dana. Svi se pozdravljaju: “Hristos se rodi!”, a otpozdravlja se: “Vaistinu se rodi!” Ovako se pozdravljaju verujuci ljudi od Bozica do Bogojavljenja. Kad se vrate oni koji su bili u crkvi, ostale ukucane pozdrave bozicnim pozdravom i svi se mirbozaju, odnosno celivaju, cestitajuci praznik, a onda im podele naforu koju su doneli iz crkve. Nafora je prvo sto se uzima na dan Bozica.
Tog dana se ne ide u goste, sem jednog izuzetka, a to je specijalni gost zvani - polozajnik. Nekada je to bio putnik-namernik, ali danas takvih nema, drugacija su vremena, pa se unapred dogovara ko ce biti polozajnik. Polozajnik dolazi rano pre podne, cestita praznik, odlazi do sporeta, otvara vrata sporeta ili peci (nekada je sedao kod ognjista), dzara vatru grancicom badnjaka i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srecica. Koliko varnica, toliko parica. Koliko varnica, toliko u toru ovaca. Koliko varnica, toliko prasadi, telica i jagnjadi. Koliko varnica, toliko gusaka i piladi. A najvise zdravlja i veselja. Amin, Boze daj!” Tamo gde nema sporeta ili peci sa otvorenom vatrom, polozajnik na plamenu svece pali listic badnjaka, i izgovara zdravicu prema kuci u kojoj je. Naprimer, tamo gde ima djaka pozeli im sve dobre ocene i sl.
Polozajnik nije samo obican gost, on simvolicno predstavlja mudrace sa istoka, koji su dosli da se poklone Bogomladencu Hristu, da se ne bi zaboravilo radi cega su se domacini okupili i sta slave. Kad polozajnik izgovori zdravicu, svi sedaju za praznicnu trpezu. Domacin upali svecu, onda se tamjanom okade ikone i cela kuca, peva se bozicni tropar i procita “Oce nas”. Za trpezom se najpre okrece cesnica i preliva vinom, kao slavski kolac, pa se lomi na onoliko delova koliko ima ukucana. U narodu postoji verovanje da ce onaj ko u svom delu cesnice nadje paricu citave godine biti srecan. Stari obicaj rezanja pecenice se u mnogim krajevima zadrzao do nasih dana. “U toku bozicnog slavlja, koje traje tri dana, ne iznosi se slama iz kuce. Kada praznik prodje, mnogi se pitaju sta da rade sa badnjakom. Badnjak, ovako mali, kao buket hrastovih ili cerovih grancica, zamena je za veliki badnjak i bez obzira na velicinu, prema njemu se treba odnositi sa postovanjem. Ne moze se na Badnje vece pevati: “Badnjace, badnjace, ti nas mili rodjace”, a posle praznika ga baciti u kontejner. Grancice badnjaka se nose u vocnjak i ostavljaju po drvecu. Ako to nije moguce, treba ga odneti u park, razvezati i na svako drvo staviti po jednu grancicu, neka ptice prave gnezda od njega.
Svako mesto ima svoje bozicne obicaje, ono sto je svima zajednicko je odlazak u crkvu na Bozicnu liturgiju, lomljenje cesnice, polozajnik i darivanje dece. Bozic daruje decu najlepsim darovima. Kao sto smo mi svi darovani radoscu rodjenja Hrista Spasitelja, Boga i coveka, odnosno kako je jos 1886. godine zapisao Jevrem A. Ilic: “Praznovanje Bozica napominje nam onu najvecu milost Bozju, po kojoj je Bog primio na se telo covecije, da ljudima pokaze put spasenja.”
HRISTOS SE RODI - VAISTINU SE RODI!
Arhiepiskop Averkije (Taušev): O HRAMU
Hramovi Bozji i sve sto se u njima desava - u crkvenim molitvama, svetim radnjama i blagodatnim Tajnama - ima za svrhu ciscenje nasih dusa od sve gresne prljavstine i necistote, i njihovog preobrazavanja u hramove Bozje, mesta boravka vredna Duha Svetoga.
Tako, hram Bozji je nama bezuslovno neophodan da bismo i mi sami postali hramovi Boga.
Zato se nerazumno ponasaju oni ljudi koji nipodastavaju Bozje hramove, koji su lenji da posecuju sluzbe koje se u njima odrzavaju, koji ne ucestvuju u zajednickim molitvama Crkve i sv. Tajnama, i koji misle da mogu bez Crkve - da je odlazenje u crkvu nebitna stvar, neobavezna.
Takvi ljudi se, sasvim pravilno, mogu nazvati duhovnim samoubicama, jer sebi odricu onu pravu srecu zivota u Bogu i predaju sebe u ruke neprijatelja Bozjeg, djavola, koji u takvim slucajevima neizostavno ulazi u duse njihove. Njihov udeo ce biti vecna smrt, ta “druga smrt” o kojoj Hristov voljeni ucenik sv. Jovan Bogoslov govori u svom Otkrovenju - “i djavo koji ih varase bi bacen u jezero ognjeno” (Otkr. 20:10).
Jedini put naseg spasenja je da ceo svoj zivot uskladimo sa Crkvom.
To je zivot Crkve. Ali, sam zivot Crkve je nepojmljiv bez hrama i sluzbi koje se u njemu sluze, bez zajednicke crkvene molitve i sv. Tajni. Dok Sveti Oci privatnu molitvu svakog pojedinacnog vernika nazivaju “disanjem duha”, zajednicka sluzba koju obavlja ceo skup vernika je, da kazemo, disanje celog organizma Crkve, celokupnog Tela Crkve. Kao sto je disanje neophodno svim clanovima normalnog telesnog organizma, jer im daje zivot preko krvi koje se stalno cisti kiseonikom sto ga dobija iz vazduha, tako je stalno prisustvo Bozanskim sluzbama sustinski neophodno svim clanovima Hristovog Tela Crkve, jer im to, upravo na isti nacin, daje duhovni zivot kroz milost Duha Svetoga, koju primaju preko crkvenih molitvi i Bozanskih radnji. Ko ne ucestvuje u Bozanskim sluzbama, duhovno umire otpadajuci od Crkve, kao sto organ umire i odseca se od telesnog organizma kad u njemu prestane dovod krvi, i kao sto se osusena grana odseca od loze, u slikovitom poredjenju Gospoda (Jn. 15, 6).
