Put duše posle smrti – Mitarstva

Otac Justin Popović

Iz žitija Pr. Vasilija Novog od Oca Justina Popovića - o mitarstvima

.

Mitarstva su neka vrsta carinarnica, na koje nailaze duše umrlih ljudi uzlazeći ka prestolu Nebeskog Sudije. Na mitarstvima stoje duhovi zla i traže od svake duše carinu ili otkup za grehe koje je počinila. Ta carina, taj otkup sastoji se u dobrim delima, suprotnim učinjenom grehu.

Naziv: mitarstva i mitari, pozajmljen je iz istorije jevrejske. Kod Jevreja mitarima su se nazivala lica, određena od Rimljana za skupljanje poreza. Pri tom poslu, mitari su upotrebljavali sva moguća sredstva, samo da bi što više skupili dažbina. Mitari su stojali kod naročitih carinarnica, ili trošarinskih stanica, i naplaćivali za prenošenu robu trošarinu. Te trošarinske stanice nazivale su se mitnice, mitarstva. Ovaj naziv hrišćanski pisci su upotrebili i nazvali mitarstvima ona mesta u vazduhu između zemlje i neba, na kojima zli dusi zadržavaju duše pokojnika pri njihovom ulazu ka Prestolu Gospodnjem, istražuju njihove grehe, i na taj način nizvedu u ad.

Suština učenja o mitarstvima izražena je u reči svetog Kirila Aleksandrijskog (444.god.): O ishodu duše. Tamo se kaže: „Pri razlučenju duše naše sa telom, staće pred nas, s jedne strane, vojska i Sile nebeske, s druge — vlasti tame, starešine vazdušnih mitarstava, izobličitelji naših dela. Ugledavši ih, duša će zadrhtati i ustreptati; i u toj pometenosti i užasu ona će tražiti sebi zaštitu u anđela Božijih. No i primljena od anđela i pod njihovim okriljem prolazeći vazdušno prostranstvo i uzlazeći na visinu, ona će naići na razna mitarstva koja će joj preprečavati put njen u Carstvo, zaustavljati i zadržavati njeno stremljenje ka Carstvu. Na svakom od ovih mitarstava tražiće se računa za posebne grehe… Svaka strast, svaki greh imaće svoje mitare i istjazitelje. Pri tome će biti prisutne i božanske Sile i zbor nečistih duhova; i dok će božanske Sile iznositi vrline duše, dotle će nečisti dusi izobličavati grehe njene… I ako se duša zbog pobožnog i bogougodnog života svog pokaže dostojna nagrade, uzeće je Anđeli i ona će neustrašivo poleteti k Carstvu… Ako se pak, naprotiv, pokaže da je ona provodila život u neradu i neuzdržavanju, onda će ona čuti onaj strašni glas: Neka se uzme bezbožnik, neka ne vidi slave Gospodnje! (Is. 26,10); tada će je ostaviti Anđeli Božiji i uzeće je strašni demoni, i duša, vezana nerazdrešivim uzama, strovaljuje se u tamnice pakla“.

.

PREPODOBNA TEODORA CARIGRADSKA

Hristočežnjiva monahinja i samopregorna poslušnica svetog Vasilija Novog. Po smrti javila se Grigoriju, učeniku sv. Vasilija Novog, i opisala mu svih dvadeset mitarstava, kroz koja je duša njena prošla posle razlučenja od tela, dok nije pomoću molitava sv. Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine.

.

Put duše po izlasku iz tela.

„Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoše nas najpre vazdušni dusi prvog mitarstva. Na prvom mitarstvu se istražuju gresi, učinjeni rečima ljudskim, rečima praznim, besmislenim, ružnim, nepromišljenim. I mi odmah zastadosmo tamo. I đavoli izneše knjige, u kojima behu zapisane sve moje reči, koje sam izgovorila od mladosti: sve što sam ma kad progovorila nepotrebno, i glupo, a naročito sve što sam ma kad ružno govorila, i šale iz mladosti, i smeške, što je uobičajeno kod mladeži. Videh tamo zapisane sve moje lude reči, nepristojne razgovore, svetovne bezobrazne pesme, neumesne usklike, smejanja i kikotanja. I đavoli me optuživahu zbog toga, ukazujući vreme i mesta i lica, kada sam, gde i sa kim tašte razgovore vodila, i rečima svojim gnevila Boga, a nisam to upisivala sebi u greh, niti ispovedila duhovnom ocu, niti se kajala. Videći to, ja sam ćutala kao nema, nemajući šta da odgovorim zlim dusima, jer su me s pravom optuživali. Samo sam se čudila u sebi, kako to oni nisu zaboravili, a prošlo je toliko godina, a ja sam sve to davno zaboravila, da mi ni kasnije na um padalo nije. A oni mi sve to potanko i podrobno izlagahu kao da sam danas to govorila. I ja se prisećah da je sve to bilo tako. I dok sam ja postiđena ćutala, i ujedno drhtala od straha, sveti Anđeli koji su me vodili izneše nasuprot tim mojim gresima nešto od mojih kasnijih dobrih dela, nedostatak dopuniše od dara prepodobnog Vasilija, oca mog, te me otkupiše, i mi krenusmo naviše.

I približismo se drugom mitarstvu, mitarstvu za laž. Na njemu se istražuje svaka lažna reč, a naročito krivokletstva, prazna prizivanja imena Gospodnja, lažna svedočenja, neispunjavanja zaveta datih Bogu, netačno ispovedanje svojih grehova, i druge slične lažne stvari. Duhovi ovog mitarstva su ljuti, svirepi, uporni i cepidlake. Čim nas zaustaviše, odmah me stadoše podrobno ispitivati. I optužiše me za dve stvari: prvo, ponekad sam slagala u sitnicama, a to nisam upisivala sebi u greh, i drugo, mnogo puta nisam od stida sve tačno ispovedila pred svojim duhovnim ocem. I zbog toga zli dusi likovahu, i hoćahu da me otmu iz ruku mojih vodilaca. Ali sveti Anđeli istaviše protiv tih mojih grehova nešto od mojih dobrih dela, a ostalo nadoknadiše darom oca mog, i tako me otkupiše. I mi nesmetano krenusmo naviše.

Zatim stigosmo do trećeg mitarstva, koje se zove mitarstvo za osuđivanje i klevetu. Kad nas tamo zaustaviše, ja uvideh kako je težak greh osuđivati bližnjega, i kako je veliko zlo drugoga klevetati, osuđivati, sramotiti, grditi i ismevati, i tuđem se grehu podsmevati a svoje grehe ne videti. Jer takve opaki islednici opako ispituju kao antihriste, koji su na sebe uzeli ulogu Hristovu, i proglasili sebe sudijama svojih bližnjih, dok su sami zaslužili bezbrojne osude. No, blagodaću Hristovom, u meni malo što tamo nađoše. Jer sam se celog života svog budno čuvala da nikog ne osudim, niti oklevetam, niti da se kome potsmevam, niti koga da grdim. Istina, ponekad slušajući druge gde osuđuju, ili klevetaju, ili se kome podsmevahu, ja obratih izvesnu pažnju ili iz neobazrivosti dodadoh po koju beznačajnu reč, pa se odmah trgoh u sebi. Ali, i to mi ovde od islednika bi ocenjeno kao osuđivanje i kleveta. No i tu me sveti Anđeli otkupiše darom prepodobnog Vasilija, pa krenusmo naviše.

I dođosmo do četvrtog mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougađanje. I odmah izjuriše pred nas ti pogani dusi, radujući se kao nekoj dobiti od nas. Lica ovih duhova behu strahovito odvratna, jer oni izražavahu sobom slastoljubive črevougodnike i grozne pijanice. I jedni od njih nošahu poslužavnike s jelima, drugi čaše i bokale sa pićima. Ustvari ta jela i ta pića behu smrdljiv gnoj i odvratna bljuvotina. I pravljahu se da su presiti i pijani, i igrahu uz muziku, i sve činjahu ismejavajući grešne duše koje dovođahu na njihovo mitarstvo. Ovi duhovi nas opkoliše kao psi, i zaustaviše. I odmah iznesoše pred mene sva moja prejedanja, i kada tajno jedoh, i kada preko mere i potrebe jedoh, i kad kao svinja jedoh bez molitve i ne prekrstivši se, i kad za vreme svetih postova jedoh pre no što je crkvenim pravilom propisano, i kad što zbog neuzdržavanja okusih pre obeda, i kad za trpezom preko mere jedoh. Isto tako oni mi pokazaše sva moja opijanja, iznoseći mi čaše i bokale iz kojih sam pila, i broj ispijenih čaša, i govorahu mi: toliko si čaša popila u to i to vreme, na toj i toj gozbi, sa tim i tim ljudima. A u drugo vreme i na drugom mestu toliko si čaša popila, i opila si se da nisi znala za sebe, i povraćala si. A tamo i tamo pila si vina i druga pića, i mnogo si pirovala, i uz svirku i muziku igrala, pevala, skakala, i jedva su te kući odveli, toliko si se bila napila. Usto mi pokazivahu i one čaše koje sam u posne dane radi gostiju ili radi bolešljivosti pila, a nisam smatrala za greh, niti sam se kajala, A pokazivahu mi i ono što sam nekad u nedeljne ili praznične dane slučajno popila pre svete liturgije. Sve to i mnoga moja druga ugađanja stomaku oni mi iznošahu, i istraživahu, i radovahu se, kao da me već imaju u svojim rukama, željni da me u pakao odvedu. A ja drhtah, videći sebe tako okrivljenu, i nemajući čime da se branim. No sveti Anđeli, uzevši koliko treba od dara prepodobnog Vasilija, otkupiše me. A đavoli na to povikaše, i silno se uznemiriše, grajeći: Propade nam trud, propade nam nada! i bacahu po vazduhu hartije na kojima behu ispisani moji gresi. Gledajući to, ja se radovah. I mi krenusmo odatle bezbedno.

Putujući tako sveti Anđeli govorahu među sobom: Vaistinu veliku pomoć ova duša ima od ugodnika Božijeg Vasilija. Da joj njegovi podvizi i molitve ne pomažu, ona bi mnogo propatila prolazeći vazdušna mitarstva. A ja se usudih reći svetim Anđelima: Gospodo moja, izgleda mi da niko od onih što žive na zemlji ne zna šta ovde biva i šta grešnu dušu čeka posle smrti. Sveti Anđeli mi odgovoriše: Zar o tome ne svedoči Sveto Pismo koje se stalno čita po crkvama? i zar to ne propovedaju sveštenoslužitelji Božiji?

Ali ljudi, zaneti zemaljskim ništarijama, ne mare za to, i smatrajući da je uživanje svakodnevno najedanje i pijenje, jedu svakog dana nesito i piju bez straha Božijeg. Njima je stomak umesto Boga, ne pomišljaju na budući život, niti se opominju Svetog Pisma koje govori: Teško vama siti sad, jer ćete ogladneti; teško vama koji se napijate sad, jer ćete ožedneti! (Lk. 6,25). I oni smatraju da je Sveto Pismo bajka, i žive bezbrižno i razuzdano, piruju i vesele se svaki dan, kao onaj evanđelski bagataš. No oni među njima, koji su milostivi i milosrdni, i čine dobra ništima i ubogima i nevoljnima, ti lako dobijaju od Boga oproštaj grehova svojih i prolaze mitarstva bez muke, radi milostinje svoje, jer Sveto Pismo kaže: Milostinja izbavlja od smrti, i očišćava svaki greh: oni koji čine milostinju i pravdu, ispuniće se života (Tovit. 12,9). Oni pak koji se ne staraju da milostinjama očiste grehe svaje, ne mogu izbeći ova ispitivanja. Njih dograbljuju tamnoliki knezovi mitarstva, koje si videla, i opako ih mučeći nizvode u pakao, gde će ih okovane držati sve do Strašnoga suda Hristovog. No i ti ne bi mogla proći mitarstva, da te ne otkupljuje dar prepodobnog Vasilija.

Tako razgovarajući stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. Na njemu se istražuju svi dani i časovi, provedeni u neradu, i zadržavaju gotovani, koji od tuđeg truda žive a sami neće da rade, i radnici koji primaju platu a ne rade koliko treba. Tamo se istjazavaju i oni koji se ne staraju oko slavljenja Boga i lenje se u praznične i nedeljne dane da idu na jutrenje, i na svetu liturgiju, i na druga bogosluženja. Tamo se ispituje čamotinja i nehat, i potanko istražuje svačija lenjost i nestaranje o duši svojoj. I mnogi se odatle nizvode u ponor. I mene mnogo tamo ispitivahu, i ne bih se mogla oslobaditi duga zbog grehova te vrste, da moj nedostatak ne bi dopunjen darom prepodobnog Vasilija. Tako otkupljenu, odvedoše me odatle.

I potom naiđosmo na šesto mitarstvo, mitarstvo za krađu. Na njemu nas kratko zadržaše. I pošto nešto malo dadosmo, pođosmo. Jer mi ne nađoše nikakvu krađu, osim nekih vrlo sitnih koje sam u detinjstvu počinila iz neznanja.

Odatle dođosmo na sedmo mitarstvo, mitarstva za srebroljublje i tvrdičluk. No i njega brzo prođosmo. Jer me je Gospod celog života štitio: nisam se paštila oko mnogog sticanja, niti sam bila srebroljubljiva; bila sam zadovoljna onim što mi je Gospod slao; nisam bila tvrdica, već sam rado davala nevoljnima od onoga što sam imala.

Idući naviše, naiđosmo na osmo mitarstvo, mitarstvo za kamatu. Tu istjazavahu one što daju novac pod interes, i one koji nečasnim načinom zarađuju, i zelenaše, i one koji tuđe prisvajaju. Tamnošnji islednici me vrlo brižljivo ispitaše, i pošto ništa ne nađoše, škrgutahu na me zubima. A mi krenusmo dalje, blagodareći Boga.

Onda stigosmo na deveto mitarstvo, mitarstvo za nepravdu. Na njemu se ispituju sve nepravedne sudije, podmitljive sudije, i sudije koji krive oslobađaju a nevine osuđuju. Tamo se istražuje zakidanje plata radnicima, i lažno merenje pri trgovanju. Uopšte, tamo se istražuju svakovrsne nepravde koje su učinjene. No mi, blagodaću Hristovom, prođosmo ovo mitarstvo bez muke, davši nešto malo.

Isto tako i sledeće deseto mitarstvo, mitarstvo za zavist, prođosmo ne davši ništa, jer nikome nikada ne pozavideh. Iako se tamo istraživaše i neljubav, mržnja, nedruželjublje, nenavist, ipak se milosrđem Hristovim obretoh nevina u svim tim ispitivanjima. Istina, đavoli besno škrgutahu na me zubima, ali se ja ne bojah. I mi produžismo put radujući se.

Na sličan način prođosmo i jedanaesto mitarstvo za gordost, na kome nadmeni duhovi gorde istjazavahu za hvalisavost, visoko mišljenje o sebi, oholost, veličanje. Tamo se brižljivo ispituje i to, da li je čovek ukazivao dužno poštovanje roditeljima, ocu i majci, i vlastima od Boga postavljenim; i ako se ogrešio od njih, koliko puta i u čemu. U opšte, ispituju se i sva ostala gorda dela i tašte reči. To mitarstvo mi prođosmo, pošto vrlo malo odgovarasmo, i ja bih slobodna.

Zatim stigosmo na dvanaesto mitarstvo, mitarstvo za gnev i jarost. Tamo vazdušni islednici behu svirepi. Ali od nas ne dobiše mnogo, a mi odosmo dalje radujući se u Gospodu, koji štiti grešnu dušu moju molitvama prepodobnog oca mog svetog Vasilija.

Potom nas srete trinaesto mitarstvo, mitarstvo za zlopamćenje. Na njemu nemilosrdno istjazavahu one koji u srcu svome drže zlobu prema bližnjem, i one koji vraćaju zlo za zlo. Njih odatle zlobni duhovi sa velikom jarošću odvode u tartar.[1] No milosrđe Gospodnje i tamo me zaštiti, jer nisam bila zlobna ni prema kome, niti sam zlopamtila učinjene mi pakosti, nego sam čak i prema neprijateljima svojim bila nezlobiva i volela ih kaliko sam mogla, pobeđujući zlo dobrim. I nađe se na tom mitarstvu da ništa ne dugujem. I zbog toga tamošnji đavoli kukahu, jer odlažah slobodna iz njihovih opakih ruku.

A mi produžismo dalje veseleći se u Gospodu. I ja upitah moje vodioce, svete Anđele: Molim vas, gospodo moja, recite mi, otkuda ove strašne vazdušne vlasti znaju sva zla dela svih ljudi koji žive po celom svetu, kao i moja, ne samo ona javno već i ona tajno učinjena, tačno znaju i izobličavaju? Na to mi sveti Anđeli odgovoriše: Svakome hrišćaninu na svetom krštenju Bog dodeljuje anđela čuvara, koji nevidljivo čuvajući čoveka, upućuje ga na svako dobro delo i danju i noću u sve dane života njegova sve do samrtnog časa, i zapisuje sva dobra dela njegova što učini u ovom životu, da bi dotični čovek dobio od Gospoda milost i večnu nagradu u carstvu nebeskom. Isto tako i knez tame, želeći da sav rod ljudski odvuče u svoju pogibao, određuje po jednog zlog duha svakome čoveku, koji stalno prati čoveka, motri na sva njegova zla dela, na koja ga lukavstvima svojim i bodri, i skuplja sve zlo što čovek učini. Zatim sve te grehe čovekove odnosi odgovarajućim mitarstvima, gde se svaki greh zapisuje te su tako svima vazdušnim knezovima poznati svi gresi svih ljudi na celom svetu. I kad se duša razluči od tela, i hita da uziđe na nebo k Tvorcu svom, tada je oni nečastivci sprečavaju, pokazujući zapisane grehe njene. I ako duša ima više dobrih dela nego grehova, oni je ne mogu zadržati. Pronađu li pak kod nje više grehova nego dobrih dela, oni je zadržavaju za vreme, i zatvaraju u tamnicu neviđenja Boga, i muče je, ukodiko im sila Božija dopušta da je muče, sve dok ta duša molitvama i milostinjama svojih bližnjih ne bude iskupljena. Ako se pak koja duša nađe toliko grešna i odvratna Bogu, da joj nema nade na spasenje, već je večna pogibao očekuje, oni je odmah nizvode u bezdan, gde je i njima spremljeno mesto za večne muke, i tamo je drže do drugog dalaska Gospodnjeg, posle koga će se ona sa telom svojim zajedno sa njima mučiti u paklu ognjenom. Znaj još i ovo: ovim putem ulaze, i istjazavaju se, samo oni koji su verom i svetim krštenjem prosvećeni; a nevernici, neznabožni idolopoklonici i Saraceni[2], i svi tuđi Bogu ovamo ne dolaze. Jer još za života u telu oni su dušama svojim pogrebeni u adu, i kada umiru, đavoli im odmah bez ikakvog ispitivanja uzimaju duše, kao svoj vlastiti udeo, i nizvode ih u ponor pakla.

Dok mi sveti Anđeli ovo govorahu, stigosmo na četrnaesto mitarstvo, mitarstvo za ubistva. Na njemu se istražuju ne samo razbojništva, nego i svaka rana, svaki udarac čim bilo i gde bilo po leđima ili po glavi ili po vratu ili po licu, sve se to potanko ispituje, i na terazije stavlja. Ali mi, i tamo malo nešto stavivši, prođosmo dobro.

I naiđosmo na petnaesto mitarstvo, mitarstvo za čaranja, bajanja, trovanja, i prizivanja đavola. Duhovi na ovom mitarstvu behu u obličju gmizavaca, škorpija, zmija, aspida i žaba, da ih je bilo strašno i odvratno gledati. Ali, i tamo, blagodaću Gospoda mog, na meni se ništa ne nađe, i mi prođosmo odmah ne davši ništa. A oni duhovi se srđahu na mene i vikahu: Doći ćeš na mesto gde se istražuje blud, videćemo da li ćeš se i tamo izvući!

Dok smo odatde išli naviše, ja upitah svete Anđele koji me vođahu: Gospodo moja, da li svi hrišćani prolaze ova mitarstva? I nije li moguće da čovek prođe ovuda bez istjazavanja i straha koji bivaju na mitarstvima? Sveti Anđeli mi odgovoriše: Nema drugog puta za duše vernih što ulaze na nebo; sve one prolaze ovuda, ali ne bivaju sve tako istjazavane kao ti, već samo slični tebi grešnici, koji su nepotpuno ispovedali svoje grehe, stideći se i skrvajući pred duhovnim ocem svoja sramna dela. A oni koji istinski ispovede sva svoja zla dela, i žale i kaju se zbog učinjenih zala, njima se gresi milosrđem Božijim na nevidljiv način brišu. I kad takva duša dolazi ovamo, vazdušni islednici otvaraju svoje knjige, ali ništa ne nalaze zapisano protiv nje, i ne mogu da joj učine nikakvu pakost, niti da je uplaše, i duša radujući se ulazi k prestolu blagodati. I da si ti potpuno i istinski ispovedila sve svoje grehe, i dobila razrešenje, ne bi bila ovako strašno istjazavana na mitarstvima. Ali tebi pomaže to, što si davno prestala da smrtno grešiš, i što si ostale mnoge godine svoga života provela u vrlinama; no naročito ti pomogoše molitve prepodobnog oca Vasilija kome si svim srcem mnogo poslužila.

Tako razgovarajući stigosmo do šesnaestog mitarstva, mitarstva za blud. Na njemu se istražuje svako bludničenje, i maštanje umom o bludu, i razmišljanje o bludu, i pristajanje u mislima na blud, i naslađivanje bludnim pomislima, i pohotljiva pitanja, i strasni dodiri. Knez ovog mitarstva seđaše na svom prestolu, obučen u gadnu i smrdljivu odeću, penom krvavom okvašenu, kojom se on gorđaše kao carskom porfirom. I mnoštvo đavola stajahu pred njim. Oni kad me ugledaše da sam stigla tamo, do njih, veoma se začudiše. I onda iznesoše zapisana bludna dela moja, i izlobličavahu me, pokazujući lica sa kojima sam grešila u mladosti svojoj, i vreme kad sam grešila danju i noću, i mesta na kojima sam koji greh učinila. I ja im ne mogoh ništa odgovoriti, samo drhtah od straha, i stid me pojede. Tada sveti Anđeli rekoše đavolima u odbranu moju: Ostavite ta davnašnja bludna dela; ona je ostalo vreme svoga života provela podvižnički u čistoti i uzdržanju. Đavoli odgovoriše: Znamo i mi da je ona davno prestala sa grehom, ali se nije kako valja ispovedila pred duhovnim ocem, niti je od njega dobila propisane zapovesti za otkajavanje grehova. Zato je naša. A vi: ili nam je ostavite, ili je otkupite dobrim delima. — I položiše sveti Anđeli mnogo od mojih dela, no mnogo više od dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede. Onda produžismo put.

Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. Tu se istražuju gresi supružnika, koji nisu bili verni u braku i nisu postelju svoju bračnu očuvali neoskrnavljenom. Isto tako se tu isleđuju otmice radi bluda, i silovanja. Tu grozno istjazavaju i ona Bogu posvećena lica, koja su svoju čistotu zavetovala Hristu, pa pala u blud. Na tom mitarstvu se i ja pokazah kao veliki dužnik, i bejah izobličena kao preljubnica, i pogani dusi i nemilosrdni islednici već behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anđela i svedu na dno pakla. Ali se sveti Anđeli mnogo prepiraše s njima, i izneše na sredinu sve moje potonje trudove i podvige, i jedva me otkupiše, ne toliko mojim dobrim delima koliko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzeše i na terazije položiše, i tako moja bezakonja nadmeriše. Onda me uzeše, i mi nastavismo put.

I približismo se osamnaestom mitarstvu, mitarstvu za sodomiju. Na njemu se istražuju protivprirodni gresi muškaraca i ženskinja, i blud sa đavolima, i sa beslovesnim životinjama, i rodoskrvnjenje, i druge gadosti što se tajom vrše, koje je stidno i spomenuti. Knez ovoga mitarstva odvratniji je od svih odvratnih i gadnih demona, sav oblepljen smrdljivim gnojem; a takve su i sluge njegove. Smrad njihov beše nepodnošljiv, nakaznost njihova neopisiva, i jarost i ljutina njihova neiskazana. Oni nas brzo opkoliše. Ali milošću Gospodnjom ništa takvo u meni ne nađoše, i postiđeni pobegoše, a mi radujući se nastavismo put. I rekoše mi sveti Anđeli: Videla si, Teodoro, strašna i odvratna mitarstva za blud. Znaj dakle, da ih malo koja duša prođe bez muke, pošto sav svet leži u zlu, sablazni i poganštini, i svi su ljudi slastoljubivi, i misao je čovekova od mladosti njegove naklonjena zlu, i jedva ko čuva sebe od bludnih nečistota. Malo je onih koji umrtvljuju svoje telesne požude, zato malo onih koji ova mitarstva prolaze slobodno. Velika većina koji dovde dođu, ovde propodaju. Jer opaki islednici bludnih dela dograbljuju bludne duše i odvlače ih u ad, mučeći ih gorko. I hvale se knezovi mitarstva za blud, govoreći: Mi više od svih drugih mitarstava ispunjujemo pakao svojom ognjenom rodbinom! No ti, Teodoro, blagodari Boga što si već, molitvama tvoga oca prepodobnog Vasilija, prošla ta mitarstva, i odsada više nećeš videti zla ni straha.

Posle toga stigosmo na devetnaesto mitarstvo, mitarstvo jeresi. Tu se istražuju nepravilna učenja o veri, odstupanja od Pravoslavnog veroispovedanja, maloverja, sumnje u veri, hule na svetinju, i ostalo tome slično. To mitarstvo prođosmo bez ikakvog ispitivanja, i već besmo na domaku nebeskih vrata.

Ali nas onda sretoše pakosni dusi poslednjeg dvadesetog mitarstva, mitarstva za nemilosrđe i tvrdoću srca. Ovi islednici behu svirepi; knez njihov ljut, izgledao je mršav i mrzovoljan, no od besa disao je ognjem nemilosrđa. I ako se neko, koji je izvršio velike podvige i postove i molitve i sačuvao svoju devstvenost i iznurio telo svoje uzdržavanjem, nađe da je bio nemilosrdan i nemilostiv, njega sa ovog mitarstva odmah odvlače dole i zatvaraju u bezdan pakla, gde nikad milost doživeti neće. No mi blagošću Hristovom, prođosmo i to mitarstvo bez muke, uz pomoć molitava prepodobnog Vasilija, koji im od svojih dobrih dela podari mnogo za moje otkupljenje.

Izbavivši se od gorkih mitarstava, mi se zatim s radošću približismo samim vratima nebeskim. A vrata nebeska behu kao najblistaviji kristal, blistala su neiskazano, i na njima stajahu suncoliki mladići. Kad videše da me Anđeli vode, oni se silno obradovaše što sam se, štićena milosrđem Božijim, izbavila od vazdušnih mitarstava, i s ljubavlju nas dočekaše i unutra uvedoše.

A šta tamo videh, i šta čuh, o čedo Grigorije! to se ne da opisati! Jer videh što oko ljudsko ne vide, i čuh što uvo ljudsko nikada ne ču, i što nijednome čoveku na zemlji u srce ne dođe, — takva blaga, takve krasote! I bih privedena pred presto Božje nepristupne slave, oko koga stoje Heruvimi, Serafimi i bezbroj nebesnih Vojnika, koji neprestano slave Boga neizrecivim pesmama. I pavši, poklonih se nevidljivom i nepoznatom Božanstvu. I zapevaše Nebeske Sile preslatku pesmu, proslavljajući Božije milosrđe, koje gresi ljudski ne mogu pobediti. I dođe glas od Veleljepne Slave, koji naređivaše svetim Anđelima što me vode, da me vode da vidim sve obitelji Svetih, a takođe i sve muke grešnih, pa da me zatim upokoje u obitelji blaženog Vasilija. I sveti Anđeli me provedoše svuda, i ja videh mnoga prekrasna naselja i obitelji, prepune slave i blagodati, koje je Bog ugotovio onima koji Ga ljube. I moji vodioci mi pokazivahu posebno obitelji apostolske, i posebno proročke, posebno mučeničke, posebno svetiteljske, i posebno obitelji svakog čina Svetih. A svaka obitelj beše neiskazane krasote, ogromna po širini i dužini, sa mnogim presvetlim palatama nerukotvorenim. I svuda se po tim obiteljima razlegaše glas radosti i veselja duhovnog, i viđahu se lica likujućih. I videći me, svi se radovahu mome spasenju, i grljahu me, slaveći Gospoda koji me izbavi od zamki vražijih.

Pošto obiđosmo te obitelji, moji sveti vodioci svedoše me u preispodnju zemlje, i videh strašne nepodnošljive ljute muke u adu, pripravljene za grešnike. Pokazujući mi ih, sveti Anđeli mi govorahu: Pogledaj, Teodoro, od kolikih te muka izbavi Gospod molitvama ugodnika Svog Vasilija. — I slušah tamo jaukanje, plač i gorko kukanje onih u mukama: jedni vikahu: Teško nama! Avaj, ljutih muka! treći proklinjahu dan svoga rođenja. No ne beše nikoga da se smiluje na njih.

Zatim me izvedoše otuda i dovedoše u ovu obitelj prepodobnog oca našeg Vasilija, koju vidiš, i upokojiše me ovde, rekavši mi: Sada prepodobni Vasilije vrši pomen na tebe. — I meni bi jasno, da sam u ovo mesto došla za četrdeset dana po razlučenju mom od tela[3].

Sve to prepodobna Teodora ispriča Grigoriju u snu i viđenju, i pokaza mu svu krasotu te obitelji i duhovna bogatstva, i naslade, i slavu, i raznovrsne vrtove sa zlatolisnim i mnogorodnim voćkama, i sve veselje duhovno što sve steče blaženi otac Vasilije mnogotrudnim podvizima svojim.

Kada se viđenje završi, Grigorije se trže od sna, i rasanivši se, on se čuđaše i divljaše onome što vide i što ču od blažene Teodore. I ustavši izjutra, ode kod prepodobnog Vasilija da po običaju uzme blagoslov od njega. A on ga upita: Čedo Grigorije, gde si bio ove noći? A on kao ništa ne znajući odgovori: Odmarah se, oče, na postelji svojoj. Starac mu na to reče: Znam da si se telom odmarao na postelji, ali si duhom bio na drugom mestu. Zar si zaboravio šta ti sve otkri Bog ove noći u viđenju u snu? Eto, dobio si ono što si želeo: video si Teodoru, i od nje si same čuo o njoj, i bio si u mojoj obitelji, i razmotrio si sve što mi je blagodaću Hristovom ugotovljeno za moj mali trud.

Čuvši to od prepodobnoga, Grigorije poznode da njegov san nije bio priviđenje već Božije otkrivenje njemu, izmoljeno od Boga molitvama Prepodobnog Vasilija. I blagodareći Boga, on se pokloni blaženom ocu svom, i ovaj ga pouči koliko beše potrebno.

Bogu našem slava u sve vekove. Amin.

Живот после смрти Свети Јован Шангајски (Максимович)

Опис првих 40 дана после смрти

Безгранична и безутешна би била наша туга ближње који умиру, да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот био би бесмислен када би се завршавао смрћу. Каква корист би била онда од врлине и добрих дела? Онда би били у праву они који говоре: „Да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети!“

Али човек је створен за бесмртност, и Својим Васкрсењем Христос је отворио капије Царства Небеског, вечног блаженства за оне који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а ова припрема се завршава смрћу. „Људима је одређено једном умрети, а потом суд.“ (Јев.9:27)

Тада човек напушта све своје земаљске бриге; тело се распада, са циљем да би поново устали на Страшном Суду. Често ова духовна визија почиње у умирању чак и пре смрти, док умирући виде оне око њих, и чак разговарају са њима, они још виде и оно што други не могу. [1]

Али када напусти тело, душа се тада налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично нагиње према онима који су јој сроднији по духу и ако је, док је била у телу била под утицајем једних или других, остаје у зависности од њих када напусти тело, колико год да они могу бити непријатни када се сусретне са њима. [2]

У току прва два дана, душа ужива релативну слободу и може посетити места на земљи која су јој драга, али трећег дана се помера у друге области.[3] У ово време (трећег дана), пролази кроз легионе злих духова, који јој препречују пут и оптужују је за различите грехе, којим су их сами зли духови кушали.

Према различитим откровењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних „митарстава“, на коме се један или други облик греха испитује; након пролажења једног, душа долази на друго и само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у гену (огањ паклени).

Колико страшни ови демони и њихова митарства могу бити, огледа се у чињеници да је и за Саму Мајку Божију, када је била обавештена од Архангела Гаврила о Њеној ближећој смрти, одговарајући на Њену молитву, Сам Господ Исус Христос сишао са Небеса да прими душу Његове Пречисте Мајке и одвео је на Небеса. Ужасан је заиста трећи дан за душу умрлог и из овог разлога она посебно потребује молитве за себе. [4]

 Онда, након успешног проласка кроз митарства и поклоњења пред Богом, душа у току следећих тридесетседам дана посећује небеска становишта и поноре пакла, не знајући још где  ће остати и само четрдесетог дана јој је место одређено до васкрсења из мртвих. [5]

Неке душе се налазе (након четрдесет дана) у условим предосећања вечне радости и блаженства, а друге у страху од вечних мучења које ће наступити у пуноћи након Страшног Суда. До тада су промене могуће у стању душа, нарочито кроз понуду за њих, Бескрвне Жртве (помињање на Литургији) и исто тако молитвама других. [6]

Колико је важно помињање на Литургији може се видети у следећем догађају: пре откривања моштију Светог Теодосија Черниговског[7], јеромонах (сада чувени Старац Алексеј, Гослосејевског Скита Кијевских пећина, који је умро 1916) који је руководио откривањем светињо, уморио се и задремао седећи поред светиња и видео пред собом Светитеља, који му је рекао: „Захваљујем ти за напор ради мене. Такође те моли, када будеш служио Литургију, помени и моје родитеље“ – дао му њихова имена (Свештеник Никита и Марија).

„Како можеш ти, О Светитељу, да тражиш моје молитве, када сам стојиш пред Небеским Престолом и дарујеш људима благодат Божију.“

„Да, то је истина,“ одговорио је Свети Теодосије, „али помињање на Литургији је много снажније од моје молитве.“

Према томе, панихиде и молитве кући за упокојене су кључне за њих, као и добра дела која су рађена у њихову корист, као милостиња или прилози цркви. Али посебно делотворно је помињање на Литургији. Дешавала су се бројна појављивања мртвих и других догађаја која потврђују која потврђују колико је делотворно помињање мртвих.

Многи који су умрли у покајању, али који нису били способни да то покажу док су били у животу, били су ослобођени од мучења и задобили покој. У Цркви, молитве се увек уздижу за покој мртвих, а на дан Силаска Светог Духа (Педесетнице) у коленопреклоњеним молитвама на вечерњој служби, постоји и посебна молитва „за оне у паклу.“

Свако ко жели да покаже своју љубав за мртве и да им пружи праву помоћ, може ово најбоље урадити кроз молитву за њих, а посебно њиховим помињањем на Литургији, када се честице које су одвојене за живе и мртве спусте у Крв Господњу, са речима: „Опери, О Господе, грехе оних овде поменутих Твојом Пречистом Крвљу и молитвама Светитеља Твојих.“

Не можемо урадити ништа боље или веће за мртве од молитве за њих и помињања на Литургији. Они су увек у потреби за овим, посебно током ових четрдесет дана, када се душа покојног креће на путу ка вечним становиштима.

Тело тада не осећа ништа: не види блиске који су се скупили, не осећа мирис цвећа, не чује погребне говоре. Али душа осећа молитве принесене за њу и она је захвална онима који их приносе и духовно су јој блиски.

О рођаци и блиски мртвима! Чините за њих оно што је потребно и оно што је у вашој моћи. Користите ваш новац не ради украшавања ковчега и гроба, већ са циљем да помогнете онима у потреби, у корист ваших ближњих који су умрли, за цркве, када се молитве за њих нуде. Покажите милост према мртвима, побрините се за њихове душе.

Пред свима нама стоји исти пут и како ћемо ми онда желети, да се и нас сећају у молитвама! Будимо онда према томе и ми милостиви према мртвима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника тако да он може читати Молитве,  одређене за читање за све Православне Хришћане након смрти.

Покушајте, ако је могуће да имате погреб у Цркви и да читате Псалтир над упокојеним до сахране.

Најобавезније уредите одмах служење четрдесетодневног помињања, то јест, дневног помињања на Литургији у току четрдесет дана. (напомена: ако је сахрана у цркви где нема дневних служби, рођаци би требало да наруче четрдесетодневно  помињања где год има дневних служби.)

Исто тако је добро слати прилоге за помињање у манастире, као и у Јерусалим, тамо где постоје сталне молитве на светим местима.

Побринимо се за оне који су отишли у други свет пред нама, са циљем да урадимо све што можемо, сећајући се да су „Блажени милостиви јер ће бити помиловани.“

Напомене:

---

[1] Али његова душа наставља да живи. Ни у једном тренутку она не престаје да постоји. Наш спољашњи, биолошки и земаљски живот завршава смрћу, али душа наставља да живи даље. Душа је сама наша суштина, средиште свих наших енергија и наших мисли. Душа се креће и даје живот телу. Након свог одвајања од тела, она наставља да живи, да постоји, да има свесност.

Свети Теофан Затворник, у поруци умирућој жени говори: „Нећете умрети. Ваше тело ће умрети, али ви ћете завршити у различитом свету, будући живи, сећајући се себе и препознајући цечокупан свет који вас окружује.“

Свети Доротеј (шести век) сумира учење раних Отаца на овај начин. „Јер као што нам Оци говоре, душе мртвих се сећају свега што се догодило овде – мисли, речи, жељама – и ништа не може бити заборављено. Али, као што се каже у Псалму, „У тај дан све њихове мисли ће погинути.“ Мисли о којима он говори, су мисли овога света, о кућама и поседима, родитељима и деци и пословним делима. Све ове ствари се уништавају одмах након што душа напусти тело. Али онога што је радио против врлине или злих страсти, он се сећа и ништа није изгубљено. Уствари, душа не губи ништа, што је радила у свету, али се сећа свега на свом изласку из свог тела.“

Свети Јован Касијан (пети век) исто тако учи: „Душе након одвајања из овог тела нису залудна, не остају без свести; то је доказано причом из Јеванђеља о богаташу и Лазару (Лука 16:22-28). Душе мртвих не губе своју свест, не губе чак ни своје расположење – то јест, наду и страх, радост и жалост, и нешто што очекују за себе на Свеопштем Суду који почињу  већ да предосећају.“

[2] Душа која се одвоји из овога света, осећа много утехе када види пријатеље који окружују његово мртво тело. Таква особа примећује у вољеним пријатељима сузе бола, њихову љубав и искрену посвећеност. Највећа земаљска радост је схватање да смо умрли часно и цењени од свих који су нас знали.

Али баш као што је у часу смрти тело окружено рођацима и пријатељима, исто тако је и душа, која напушта тело и креће ка својој небеској отаџбини, у пратњи духова који су у вези са њом. Врлинска душа окружена је светлим ангелима светлости, док је грешна душа окрушжена тамним и злим бићима, то јест, демонима.  Свети Василије Велики (четврти век) објашњава то на овај начин. „Нека те нико не вара празним речима; јер ће пропаст доћи изненада на тебе; доћи ће као олуја. Грозни анђео (т.ј. демон) ће доћи да узме и ишчупа насилно душу која је била везана гресима: и твоја душа ће се окренути и према овде и патити тихо, будући већ искључена из органа жалости (тело). О како ћеш бити узнемирен у часу смрти за себе! Како ћеш уздисати!“

Свети Макарије Египатски пише о овоме: „Када чујеш да постоје реке змајева и уста лавова (Јев.11:33; Пс. 22:21) и мрачне силе под небом и пламена ватра (Јер. 20:9) која гори у члановима тела, мораш знато ово: уколико не примиш залог Духа Светог (2.Кор. 1:22;5:5) у часу када буде твоја душа одвојена из тела, зли демони ће се чврсто држати твоје душе и неће дозволити да се узнесеш ка небесима.“

Овај исти Свети Отац такође учи: „Када душа напушта тело, одређена велика тајна се одиграва. Оако се покојни одвојио непокајан, војска демона и палих анђела и мрачних сила примају душу и чувају је код њих. Потпуно супротно се дешава са онима који су се покајали: близу светих слугу Божијих сада су Анђели и добри духови стоје, окружујући и штитећи је, а када они напусте тело, хорови Анђела примају љихове душе себи, чистом еону.“  

Главни борац и победник насупрот Несторијевој јереси, Свети Кирил Александријски учи слично: „Када  је душа одвојена од тела, она виђа страшне, дивље, сурове и страшне демоне који је окружују. Душа праведног је узета ид Светих Анђела, пролази кроз ваздух и креће навише.“

Свети Григорије Двојеслов пише: „Човек мора размишљати дубоко колико ће страшан час смрти бити за нас, какав страх ће душа тада осетити, какво памћење свог зла, какав заборав прошле среће, какав страх, и каква зебња пред Суд. Онда ће зли  духови тражити у одвојеној души њена дела; онда ће нам пред представити њихов поглед на грехе према којима су нас нагињали, тако да би нас учинили саучесницима у мучењу. Али зашто говоримо само о грешној души, када они чак долазе и до изабраних међу умирућима, и траже оно што је своје у њима, ако су успели код њих? Међу људима, био је само Један, Који је пре Свог страдања рекао без страха: „Већ нећу много говорити с вама; јер иде кнез овог света, и у Мени нема ништа.“ (Јован 14:30)  

Ова истина је потврђена различитим литургијским службама. Например, ми молимо МАЈКУ БОЖИЈУ да „буде милостива према мени, не само у овом јадном животу, већ такође и у време моје смрти;побрини се за моју бедну душу и сачувај је далеко од мрачних и злокобних лица злих демона.“

У молитви на Бденију у суботу (упућену Спаситељу) молимо: „Господару, буди ми милостив и не допусти мојо дужи да види мрачне и злокобне призоре злих духова, већ нека је приме светли и радосни Анђели.“

Опет у другој химни БОГОРОДИЦИ молимо: „У страшни час смрти ослободи нас од ужасне одлуке демона који траже да нас осуде.“ Сличне молитве, упућене Господу и Светим Анђелима се налазе кроз службу за Покој Умирућих.

[3] Овде, Свети Јован једноставно понавља учење заједничко за Цркву. Свети Макарије Александријски (примајући учење не од људи већ од Анђела) објашњава: „Када је понуда (т.ј. Евхаристија) учињена у Цркви трећег дана, душа упокојеног прима од свог Чувара Анђела олакшање од туге коју осећа као последица одвајања из тела. У року од два дана души је дозвољено да лута замљом, где год жели, у друштву Анђела који су са њом. Према томе, душа љубећи тело, понекад машта о кући у којој је тело било положено, и тако троши два дана слично птици која тражи своје гнездо.

Али праведна душа одлази на она места на којима је желела да учини добро дело.

Трећег дана, Онај Који је Сам устао из мртвих, нарећује Хришћанској души, слично Свом Васкрсењу, да се уздигне ка Небесима да слави Бога свега.“

Свети Јован Дамаскин живо описује стање душе, одвојене од тела али још увек на земљи, беспомоћне да ступи у додир са вољенима које може видети, на Православној Погребној Служби: „Тешко мени! Какво искушење душа трпи, када је одвојена од тела! Авај! Колико је тада много суза, а нема никога да покаже саосећање! Она подиже очи ка Анђелима; узалудне су њене молитве. Он пружа руке ка људима, и не налази никога да помогне. Према томе, љубљена моја браћо, размишљајући о краткотрајности живота, преклињимо покој од Христа за оног који се дакле упокојио и нашим душама велику милост.“

Свети Теофан, у писму брату умируће жене, говори: „Ваша сестра неће умрети; тело умире, али личност умирућег остаје. Она само прелази у други облик живота. Није душа та, коју ће ставити у гроб.  Она је на другом месту. Она ће бити исто тако жива, као и ви сада. У првим часовима и данима, она ће бити код вас. Само она неће ништа говорити, а ви нећете бити у стању да је видите; али она ће бити управо ту. Имајте на то уму.“

[4] Не постоји уопште сумње да је учење о митарствима, учење Цркве Православне. Ово учење налазимо у Светом Писму (упореди Еф. 6:12), у делима Светих Отаца (и древних и савремених) и кроз молитве Цркве.

Свети Атанасије Велики, у свом чувеном „Житију Светог Антонија“, описује следеће:

„Са приближавањем деветог часа, након почетка молитве пре јела, Антоније је изненада био обузет Духом и одведен Анђелима у висине. Ваздушни демони су се супротстављали његовом напредовању: Анђели су се расправљали са њима, захтевајући да се наведе разлог њиховог противљења, јер Антоније није уопште имао грехе. Демони су тежили да наведу грехе, почињене од самог његовог рођења; али су Анђели затворили уста клеветницима, говорећи им да не могу да рачунају грехе од његовог рођења, који сусвећ опроштени милошћу Христовом; али нека покажу – ако уопште имају неки – записани грех који је починио након уласка у монаштво и посвећивања себе Богу.

У својим оптужбама изговарали су многе бестидне лажи; али пошто су њихове лажи биле недовољне са доказима, слободни пут се отворио Антонију. Одмах је Антоније дошао себи и видео да стоји на истом месту где је стао за молитву. Заборављајући на храни, провео је ноћ у молитви са сузама и уздасима, размишљајући о мноштву човекових непријатеља, о борби са таквом војском, о тешкоћама пута ка Небесима кроз ваздух и о речима Апостола: „Наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.“ (Еф. 6:12)

Апостол, знајући да ваздушне силе трагају само за једном ствари, брину о њој свом ватреношћу, напрежу се и теше да нас одвоје од слободног проласка ка Небесима, упозорава: „Тога ради узмите све оружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског (Еф. 6:13), да се посрами онај који се противи, не имајући ништа зло говорити за  нас (Тит 2:8).“

Свети Јован Златоусти, описујући час смрти, учи: „Онда ћемо требати много молитви, много помагача, много добрих дела, велико посредовање од стране Анђела на путу кроз области ваздушне. Ако када путујемо у страну земљу ли град, потребујемо водича, колико су нам тек неопходни водичи и помагачи да нас воде поред невидљивих поглаварстава и сила и владарима света овог ваздуха, који се називају прогонитељима, цариницима и митарима.“

Свети Исаија Затворник (шести век) учи да би Хришћани требало да „свакодневно имају пред очима слику смрти и да брину како ће остварити одвајање од тела и како ће проћи поред сила таме, које ће нас сусрести у мраку.“

Свети Исихије, презвитер Јерусалимски (пети век) учи: „Час смрти ће нас затећи, он ће доћи и немогуће је да га избегнемо. О када би кнез овог света и ваздуха који ће нас сусрести, могао наћи наше грехе недовољним и безначајним и да не буде у стању да насоптужи праведно.“

Свети Јефрем СИРИН (четврти век), описује час смрти и час суђења на митарствима: „Када стршни час буде дошао, када божаснки Анђели заповеде души да се одвоји од тела, када нас повуку силом и поведу нас ка неизбежном месту суда – онда, видећи их, јадни човек се потресе као при земљотресу, сав почиње да дрхти. Божански Анђели, узимајући душу, напредују у ваздуху где стоје власти, поглаварства и кнезови непријатељских сила. Они су наши тужиоци, страховити цариници, митари; они је пресрећу на путу, гледају у спискове, испитују и броје све грехе и дугове човека – грехе младости и старости, добровољне и недобровољне, почињене у речима, делима и мислима. Велики је страх овде, велико је дрхтање јадне душе, неописива је патња коју осећа од неизбројивог мноштва њених непријатеља, које је окружују у милијардама, клевећући је да јој не би  дозволили да се успне на небо, да живи у светлости живих, да уђе у земљу живота. Али Свети Анђели, узмиајући душу одводе је.“

Свети Кирил Александријски описује ово даље. „Како се душа пење, наилази на митаре који чувају пут, спречавајући и задржавајући душе од напредовања. Сака одових станица испитује посебну врсту греха душе. Али, у исто време, Анђели не напуштају душу на овим злим станицама. У време полагања рачуна, Анђели показују заузврат добра дела душе. Уствари, Свете Анђелске Силе набрајају злим духовима добра дела душе која су учињена речју, делом, мишљу и замишљу. Ако се нађе да је душа живела побожно и на начин угдан Богу, она је примљена од Светих Анђела и пренесена у неописиве радости благословених и у вечни живот. Али, ако се пронађе да је душа живела неопрезно и расипнички, она чује најстрашније речи: „Нека се безбожник одведе, да не гледа на Величанство Божије.“ (Исаија 26:10) Тада, Анђели са дубоком жалошћу  напуштају душу и узимају је тамни демони, тако да је могу са много злобе, убацити у тамнице Ада.“

Један катихета ране Цркве, упућујући на званичнике који сакупљају порез, преноси нам опште учење Цркве: „Знам и за друге сакупљаче пореза који након нашег одласка из овог садашњег живота, испитују нас у држе да вида да ли имамо нешто што припада њима.“ Исти учитељ наставља даље: „Питам се колико ћемо морати да патимо у рукама ових злих анђела, који све испитују и који, када се неко пронађе непокајан, захтевају не само просто плаћање дуга, већ нас такође грабе и дрше нас у потпуном ропству“ (Ориген)

Овај поглед је потврђен нашим великим Оцем, Светим Василијем. Говорећи о храбрим атлетама вере, он учи да ће и они такође бити испитивани од „царинских службеника“, то јест, злих духова. Свети Јован Златоусти слично назива демоне „царинским службеницима“ који нам прете и који су „охоле силе са страшним ликом, који ужасава душу која гледа у њих.“

На другом месту Свети Јован говори да се ови зли духови називају „гониоции и цариници и сакупљачи пореза у Светом Писму.“ Према Светом Јовану, чак и душе невине одојчади морају проћи ова митарства, јер свезлобни ђаволи траже да шчепају и њихове душе.

Међутим, одојчад дају следећу исповест (према Светом Јовану): „Прошли смо поред злих духова не трпећи никакву штету. Јер мрачни цариници су видели наше неумрљано тело и били постиђени; видели су добру и чису душу и били збуњени; видели су непорочни језик и чист и без кривице и били су ућутани; прошли смо крај њих и понизили их. Ето зашто су се Свети Анђели Божији, који су нас срели и примили, радовали, а Праведни су нас поздравили радошћу и Светитељи са усхићењем рекли : „Добродошли јагањци Христови!“

Вероватно најјаснији и најразумљивији опис митарстава је онај, дан од Анђела Божијег, Светом Макарију Египатском: „Од земље до Небеса постоји лествица и сваки степеник има одред демона. Они се називају митарства и зли духови сусрећу душу  и доносе написане спискове, показују их Анђелима, говорећи: тог дана и тог и тог месеца, ова душа је урадила ово: било да је украла или блудничила или починила прељубу, или учествовала у содомији, или лагала, или храбрила неког на зло дело. И све друго зло које је починила, они показују Анђелима.

Анђели онда показују било шта добро што је душа урадила, милостињу, или молитве, или Литургије или постове или било шта друго. И Анђели и демони се тада рачунају, и ако нађу да је добро веће од зла, Анђели узимају душу и носе је на следећу прегачу, док демони стискају зубе слично дивљим псима и журе да шчепају ту јадну душу из руку Анђела. Душа је у међувремену шћућурена и и обухваћена ужасом и чини се као да се крије у недрима Анђела и тада постоји велика расправа и немир, док се та душа не избави из руку демона.

И онда долазе поново на следећи степеник и тамо налазе друго митарство, страшније и ужасније. И у њем такоће постоји много метежа и велике и неописане узбурканости, око тога ко ће узети ту бедну душу. И урлајући, демони ипитују душу, изазивајући страх и говорећи: „Где ћеш ти? Зар ти ниси она која је блудничила и потпуно упрљала Свето Крштење? Зар ти ниси она које је испрљала анђелско живљење? Враћај се. Силази доле. Одлази у мрачни Пакао. Одлази у пламен. Одлази ка оним црвима који никад не спавају.“ 

Онда ако би та душа била осуђена, демони је носе испод земље, у мрачно и тужно место. И тешко оној души у којо се та особа родила. И ко ће описати, Свети Оче, стешњења у којима ће се осуђена душа наћи на том месту“ Али ако се пронађе да је душа чиста и без греха, она се пење на Небеса са великом радошћу.“

Описи митарстава се могу наћи у следећим описима живота (Житија)  Светих:

·                     Свети Евстатије Великомученик (четврти век)

·                     Свети Нифонт Чудотворац са Кипра (четври век)

·                     Свети Симеон, Христа ради јуродиви (шести век)

·                     Свети Јован Милостиви (седми век)

·                     Свети Макарије Велики (четврти век)

·                     Свети Колумба (шести век)

·                     Свети Адамнан (осми век)

·                     Свети Бонифације (осми век)

·                     Свети Василије Нови (десети век)

·                     Војник Таксиот

·                     Свети Јован Лествичник (шести век)

Ово учење раних Отаца Цркве и Светитеља подвижника, потврђено је искуством и учењем савременијих Светитеља.

Свети Серафим Саровски је испричао: „Две монахиње су умрле. Господ ми је открио да њихове душе имају тешкоће да проћу кроз ваздушна митарства. Три дана и ноћи, сам ја, убоги грешник, молио и преклињао Мајку Божију за њиово спасење. Доброта Господа, кроз молитве Пресвете Мајке Божије, се на крају смиловала на њих. Прошли су митарства и примили опроштај грехова.“

Слично овоме, Свети Теофан Затворник пише: „Без обзира колико апсурдна идеја митарстава може изгледати нашим „мудрацима“, они неће избећи да прођу кроз њих. Шта ови митари траже у онима који пролазе? Траже да ли људи могу имати нека од њихових добара. Каква врста добара?

Страсти.

Према томе, у особи чије је срце чисто и страно страсти, они не могу наћи ништа за препирку; напротив, супротне врлине ће их ударити као светлеће стреле.

Овој особи која је имала ниско образовање, изразио је следећу мисао: „Митарства су некад застрашујућа. Али је прилично могуће да демони, уместо нечег застрашујућег, могу представити нешто заводљиво. Могу представити нешто обмањујуће и заводљиво, према врсти страсти, души која пролази са једног на друго.

Када су током живота, страсти су прогнане из страсти и врлине супротне њима  посејане, онда без обзира какве заводљиве ствари јој могу бити представљене, душа немајући никакве врсте симпатија за њих, пролази их окрећући се од њих са гађењем. Али када срце још није очишћено, душа ће журити ка било којој страсти, којој срце тежи; а демони ће је узети као пријатеља и онда они знају где да је сместе.

Према томе, врло је сумњиво да душа, док год остаје у својим симпатијама за предмете било које страсти, неће бити посрамљена на митарствима. Бити осрамоћен, значи да душа саму себе баци у пакао.“

На другом месту, Свети Теофан (настављајући своје писмо брату жене која је требало да умре) пише: „У упокојеном ускоро почиње борба пролажења кроз митарства. Овде јој треба помоћ! Останите трезвени и чућете њен вапај: Упомоћ! Овде требате да усмерите сву своју пажњу и сву своју љубав за њу. Удубите се у молитву за њу и њено ново стање и њене нове, неочекиване потребе. Започињући ово, останите у непрестаном вапају Богу да јој помогне, у току шест недеља, али заиста и дуже од тог.

У опису Теодоре, врећа из које су Анђели узимали са циљем да буде одвојена од митара, биле су молитве њеног старца. Ваше молитве ће урадити исто; не заборавите ово. Ово је љубав!“

Значајно сва ова сведочења, потврђена су литургијским молитвама Цркве. Свети Игњатије Брјанчанинов наводи преко двадесет примера у погледу митарстава у Божанским службеним књигама и ово није потпуна листа!

          [5] Према откровењу Анђела Светом Макарију, посебна комеморација упокојеног деветог дана после смрти (одвојено од општег значаја Анђелских чинова) Црква служи,  јер до тада су души показане лепоте Раја, и само након овог у остатку до четрдесет дана, она виђа мучења и страхоте Пакла, пре него што јој је четрдесетог дана додељено место, где ће чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд.

[6] Учење Цркве о стању душа на Небесима и у Паклу пре Страшног Суда је најјасније изложено у дијалогу Светог Марка Ефеског са римокатолицима, око римске доктрине Пургаторијума (које Православни одбацују као лажне). То је обимна збирка рукописа и много тога је изван фокуса ове ограничене студије.

Следеће би требало да задовољи, да ипак илуструје Православље Светог Јована Максимовича: „Они упокојени у вери су без сумње помогнути Литургијама, молитвама и милостињом која се чини за њих, и овај обичај се примењује још од древних времена, постоје сведочења многих и разних изрека Учитеља, и Латинских и Грчких, који су говорили и писали у различито време и на различитим местима.

Али да су те душе избављене захваљујући извесном пургаторијском патњом и привремени огањ који поседује такву (пургаторијумску) моћ и има карактер помоћи – ово не налазимо ни у Светом Писму, ни у молитвама и химнама за умрле, нити у речима Учитеља.

Али примили смо, да чак и душе које су држане у Паклу и које су већ предане вечним мучењима, било у стварном стању и осећању, или безнадежном очекивању истог, иако не у смислу потпуног губитка од мучења или давања наде за коначно избављење.

И ово је показано речима Великог Макарија, Египатског подвижника који хе налазећи лобању у пустињи, био поучен од ње, делом Божанске Моћи.

И Свети Василије Велики, у молитвама читаним на Педесетницу, пише буквално следеће: „Који такође на овај све-савршени и спасавајући пост, су милостиво умољени да прихвате помирљиве молитве за оне затворене у паклу, дајући нам велику наду побољшања за оне који су утамничени, од скврнитеља који су их затворили, и да ћеш Ти послати доле Твоју утеху.“

Али ако су душе упокојених напустиле овај живот у вери и љубави, а и поред тога носе одређене грехе, било да су мали које они нису покајали, или велике за које – чак и ако су се покајали за њих – нису предузели да покажу плодове покајања: такве душе, верујемо, морају бити очишћене од ове врсте греха, али не неком врстом очишћујуће ватре или одређеним кажњавањем на неком месту (јер ово, као што смо рекли, уопште није било предано нама).

Али неки морају бити очишћени самим одласком из тела (као што Свети Григорије Двојеслов буквално показује); док други морају бити очишћени након одласка из тела, пре него дође да славе Бога и почашћени са много благословених, или – ако су њихови греси били озбиљнији и везани њима за дужи период – они су чувани у паклу, али не са циљем да остану  заувек у ватри и мучењу, већ као да је то затвор и притвор под стражом.

Сви такви, потврђујемо, потпомогнути су молитвама и Литургијама учињеним за њих, уз сарадњу Божије Доброте и Љубави према људком роду.

И тако, ми преклињемо Бога и верујемо да ће избавити упокојене (од вечних мучења), а не од било којих других мучења или огња, одвојених од мучења и оне ватре која је проглашена за вечну.“

Свети Марко даље објашњава стање упокојених на овај начин: „Потврђујемо да ни праведни нису примили пуноћу свог дела и тог блаженог стања за које су припремили себе овде кроз дела, нити грешници, након смрти одведени у вечна мучења у којем ће бити мучени вечно.

Пре ће и једни и други морати неопходно да заузму место након Суда тог последњег дана и васкрсења мртвих.

Сада су међутим, и једни и други на за њих прикладним местима: први, у потпуном покоју и слободи, на Небесима са Анђелима и пред Самим Богом и већ као у Рају, из кога је Адам пао и често нас посећују у оним храмовима где се поштују, и чују оне који их призивају и моле се Богу за њих, пошто су примили од Њега тај огромни дар и кроз њихове светиње дешавају се чуда, усхићујући се визијом Бога и просветљењем које је слано од Њега још савршеније и чистије него раније, док су били живи;

Док други, у свом стању, будући у паклу, остају у „у јами најдоњој, у тами, у бездану“ (Пс.87:7). Као што Давид говори, а онда и Јов: „у земљу где је видело као тама.“ (Јов 10:21-22)

Први остају у вечној радости и радовању, већ очекујући и само не мајући још Царство и неописива добра обећана њима;

Други, напротив, остају у потпуном ограничењу и неутешним патњама, слично осућеним људима који чекају пресуду Судије и предвиђају мучења.

Нити су још први примили наслеђе Царства Божијег и она добра „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1 Кор.2:9); нити су други још предани вечним мучењима ни пламену неугасивог огња. И ово учење поседујемо, као предано од Отаца из древних времена и можемо их лако представити из Божанског Писма“

Свети Григорије Велики, у одговору на питање: „Да ли постоји макар нешто што може могуће да користи душама после смрти?“ учи: „Света Жртва Христова, наша спасавајућа Жртва, доноси велику корист души и после смрти, обезбеђујући да њихови греси (они који могу) могу бити опроштени у животу који долази. Из овог разлога душе мртвих некад прелкињу да имају Литургије за њих. Сигурнији пут је природно, да радимо за себе оно што се надмо да ће други чинити за нас након смрти.

Боље је да неко оде као слободан човек, него да тражи слободу када је  у ланцима. Ми би требали, према томе, да презремо свет свим срцем, као да је његова слава прошла, понудимо жртву суза Богу сваки дан, као што приносимо Његово свето Тело и Крви.

Сама ова Жртва има моћ да спаси душу из вечне смрти, јер она за нас представља мистично смрт Јединородног Сина.“

Многи догађаји из Житија Православних Светитеља и подвижника потврђују ово учење.

[7] Апостолске Установе (први/други век) уче да се Помени мртвих требају служити са „псалмима и читањем и молитвама“ трећег дана након смрти вољеног, налик на Господа Исуса „Који је устао након три дана.“ Они преписују Помене деветог дана „као подсетник живих и мртвих“ као и на „четрдесетог дана макон смрти према древном обичају.“

Овако су људи Израиља туговали за великим Мојсијем. Као додатак овоме морамо имати годишње Помене за спомен упокојених. Ово учење је такође дано од Светог Исидора Пелусиота, Светог Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Богослова.

У додатку овим Поменима, наша Света Црква је одредила суботу као дан помена Светих Мученика и свих упокојених. Јер је Субота, као седми дан од почетка стварања,  дан који је видео телесну смрт, досуђену човеку од стране Бога. Овај дан је настављен као што је и смрт човека настављена.

Недеља је међутим „Дан Васкрснућа, осми дан, који симболише очекивано доба вечности, васкрсења мртвих и бескрајног Царства Божијег.“ Наша Мајка Црква је такође одредила и Помене двапут годишње: на суботу пре Месопусно Недеље и суботу пре великог празника Свете Педесетноце.

Свети Јован Дамаскин додаје: „Апостоли који говоре за Бога и Духоносни Оци су одлучили ово надахнућем и на начин угодан Богу.“

Душа је бесмртна!

Свети Симеон Нови Богослов, Свети Јустин Ћелијски

Платон Митрополит Московски

Огледајте око себе и размотрите: све у овом војујућем свету почиње и престаје да постоји – овде почиње, ои престаје. Али људска душа као сила – једина невидљива међу видљивим, мислена међу телесним, почиње да постоји овде, не престаје овде са постојањем, већ прелази у други свет јер је она бесмртна.

Док се налази у овом телу помоћу тела она види и познаје телесно. Али када се она одвоји од тела, у тај исти час она се одељује и од односа са свим материјалним, престаје да га види и да мисли о њему, и ступа у општење са невидљивим и мисленим и тиме бива заузета.

И ако она сија светлошћу заповести Христових, онда ступа у бесконачну светлост Свеблагог Божанства и почиње да осећа велику и неоограничену радост; ако је окружена мраком прегрешења, онда – авај – одлази у бесконачни мрак, растворен неугасивим огњем.

(60, 242-243)

Свети Симеон Нови Богослов

*****

Погледајте душе своје, где су вам душе? А душа је важнија од свега, не само од твога имања,  од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова! 

То је вечно у теби човече! То је оно што не умире! То је оно што гроб не може да ухвати и ти душом својом мораш из овог света у онај свет! Шта ћеш радити у моменту смрти!?

(Беседа на Светог Саву Равноапостолног)

Свети Јустин Ћелијски

*****

„И како носимо обличје земљаног тако ћемо носити и обличје небеског“ (1.Кор. 15:49). Срце наше је само по себи само део тела, али је оно и сместиште жеља, хтења и избора бесмртне душе. Тако, ево видимо, да ми одевајући на себе смртну природу, већ стремимо ка бесмртности. Први улазак у тај свет јесте први степен ка вечности. „Овај Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија“ (Рим. 8:16).

Плач новорођеног доказује трулежност нашу, али огањ, запаљен у души, припада само невечерњој и нествореној светлости. И зато, по речи Соломона: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, Који га је дао.“ (Проповед. 12:7)

Не улазећи у даље расуђивање, сматрам несумњивим, да је душа наша обдарена бесмрћем, тим преимућством благовољења милосрдног Творца, што нас разликује од свих бесловесних, неразумних животиња. Ако се ко дрзне да то оспорава, оставимо га у заједничком стању са неразумним скотовима.

... Ми не живимо само да би се са тим животом завршило наше постојање. Такво мишљење би и за врлинског човека било страшно и за порочног штетно. Јер човек пун врлина тиме себе најбоље утешава, да је плод његове светости бесмртан и да никада неће престати да се наслађује тим даром. А порочни може упасти у сваку самовољу, ако буде мислио, да никада никоме неће дати одговора за дела своје савести. Последично, то би му причинило несрећу, не само у будућем, већ и у овом животу.

Али, осим тога, ако допустимо – што је, међутим, немогуће -  да после смрти ни за кога неће бити никакве правде , то би онда пропали сви закони, разрушила би се сва друштва, угасила би се сила савести, врлина би била презрена и порок и злочин би подиггли главе своје; уништила би се Света Вера и све тајне побожности би морале бити претворене у басну.

Једи, пиј, весели се, не брини ни за шта, граби, кради, уништавај савест – после смрти неће бити ничега. И тако, ви, заражени тим смртоносним мишљењем људи, желите, да побожни господари прекрате своје најсветије подвиге; да се судије не бодре надом на небеску награду за своје трудове; војници, који крваво штите своју Веру и Отаџбину, не очекују венце неувеле славе; црквени пастири у својим трудовима и мукама не гледају ка ненарушивом покоју – ви желите, да се цео свет обрати у неки првородни хаос.

Али, „Господ зна пут праведнички, а пут безбожнички пропашће“ (Пс. 1:6).

Платон, Митрополит Московски