| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
26. 6. 2011.
МОЛИТВЕ
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПОЧАЈЕВСКА
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПОЧАЈЕВСКА
Почаевская икона Божией Матери
Ова икона се налази у Успенској Пaчајевској лаври. Позната је свом словенском свету: поштују је у Србији, Босни Бугарској и другде.
Пачајевско брдо је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по овој гори која је која је самим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту гору су се настанила два монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божијом. Један од тих монаха, изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога брата и обојица су са страхопоштовањем гледали Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом који су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су та два монаха, прославили су Богородицу ради јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Богородица је на површини камена оставила утиснут отисак од десног свог стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцељење греха. Јављање Мајке Божије на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви извор великих чудотворења.
Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и запалити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богородице која јој се јавила осијана светлошћу. Ана Гојска се задивила ради благодатне силе која је исходила од иконе Богородице, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони и ту је прогледао. Тада се она уплашила да тако благодатну светињу држи у свом дому и зато је 1597. год. уз присуство многобројног народа, икона однета тада на вечно чување монасима који обитавају у пештери. Ускоро је на гори била саграђена црква у част Успења Богородице. По смрти Ане Гојске, сва њена имања а и сама Почајевска гора дошла је у наследство Андреју Фирлеју. Он, будући лутеран, мрзео је Почајевски манастир и његове монахе, и увек се старао да их угњетава. Он им је одузео земљу и шуму. Наредио да се запале келије, да се бију монаси, и забрањивао народу да долази на Почајевску гору, на поклоњење чудотворној икони и стопи Пресвете Богородице. На крају је решио да узме од њих чудотворну икону, и са мноштвом наоружаних једномишљеника напао је 1623. манастир, опљачкао црквена добра, ризницу, однео је и саму чудотворну икону.
По враћању иконе у манастир, продужила изливати од ње различна чудотворења. Вест о таквим чудесним збивањима брзо се разнела по свим крајевима земље руске и са свих страна су почели притицати к њој у масама поклоници тражећи помоћи и спасења и милосрђе Божије.
Међу многим чудесима од Почајевске иконе Богородице, особито је знаменито чудесно избављење 1675. од Турака, који су приспели близу манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Божије Матере, монаси су се сву ноћ молили и певали пред чудотворном иконом возгласили: Изненада је Турке ухватио страх и они су нагнали у бекство.
Године 1770. када су Почајевску гору заузели унијати, основана је била посебна комисија да би се потпуно иследило предање о чудотворној икони. Из тога се види да су на поклоњење Пресветој Богородици долазили и исцељење од ње добијали не само православни и унијати но и хришћани латинског исповедања, чак и Јевреји, који су по исцељењу примали православну веру.
Године 1831., по враћању Почајевског манастира под православну управу он је назван Успенском Почајевском лавром. Православни хришћани су имали према Почајевској светињи велико страхопоштовање, и њој на поклоњење су притицало је велико мноштво верника из удаљених места Русије.
Молитва Њој изазива милосрђе и покајање, пружа утеху и наду, избављење од животних невоља, болести...
Величание Иконе Божией Матери Почаевской иконе Божией Матери
Величаем Тя, /
Пресвятая Дево, /
и почитаем честную икону Твою, /
юже от лет древних /
на горе Почаевстей прославила еси.
Евангельские Чтения
Утр. - Лк., 4 зач., I, 39-49, 56.
Лит. - 1 Кор., 154 зач., XIII, 4 - XIV, 5. Мф., 80 зач., XX, 1-16.
Богородицы: Евр., 320 зач., IX, 1-7. Лк., 54 зач., X, 38-42; XI, 27-28.
Празнује се 23. јула по старом календару, 5. августа по новом календару.
ČUDA SVETE GORE
ČUDO SVETE GORE - BUNAR SVETOG SAVE
Ispod kelije Svetog Simeona i Svetog Save probijen je bunar u steni. Po predanju, tu vodu je pronašao monah Sava prilikom gradnje manastira. Voda iz bunara Svetog Save ima čudotvornu moć, a Svetogorci veruju da će nastupiti Kraj vremena kada bude presahnula.
ČUDO SVETE GORE - LOZA SVETOG SIMEONA
Kada se monah Simeon upokojio 1199. godine, bio je sahranjen u naosukatolikona, uz južni zid. Po kazivanju Domentijana, pisca Života Svetog Save i Života Svetog Simeona, za vreme službe je poteklo miro iz groba i iz Simeonovog lika na zidu. I odmah je počelo da čini čuda. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, Sava je preneo očeve "cele i netaknute" mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Tako je ispunio očevu poslednju želju da počiva u "zemlji otačastva svoga". Predanje kaže da su, uprkos tome, Hilandarci bili veoma tužni što je sveti starac otišao od njih i da su dugo i neutešno plakali. Zbog toga je njegovim blagoslovom, "a za utehu večnu" braći monasima, na mestu gde je monah Simeon najpre bio sahranjen iznikla blagorodna loza.
Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć. Mnogo je svedočenja da je besplodnim supružnicima, koji su čvrsto verovali, darovala porod. Najpoznatiji takav slučaj zbio se u 16. veku kada je solunski paša, blagodareći ovom grožđu, dobio naslednika. U znak zahvalnosti, on je 1582. godine poklonio Hilandaru veliko imanje van granica Svete Gore, zvano Kakovo, s kojeg manastiru i danas pristižu najveći prinosi.
Svakome ko zatraži, Hilandarci daju ovo grožđe sa uputstvom za upotrebu. Simeonovu lozu Svetogorci smatraju jednim od svoja tri najveća čuda i veruju da će nastupiti Kraj vremena kada ona bude uvenula.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA TROJERUČICA
Ikona Bogorodice Trojeručice je najpoštovanija ikona u Hilandaru i najznačajnija ikona srpskog naroda. Po predanju, pripada redu nerukotvorenih ikona, onih koje je ikonopisao apostol i jevanđelist Luka, prvi slikar hrišćanstva. Na njenoj drugoj strani je naslikan Sveti Nikola.
Ikona je dobila ime u 8. veku. U to vreme se pojavila ikonoboračka jeres, a jedan od njenih najvećih protivnika je bio Jovan Damaskin, tada još svetovnjak. Zato što je pisao protiv ikonoborstva, odsečena mu je desna ruka. Držeći odsečenu u zdravoj ruci, Jovan Damaskin se celu noć molio pred ikonom Presvete Bogorodice da mu isceli ruku kako bi nastavio da piše o poštovanju svetih ikona. I, čudo se zaista dogodilo. U znak zahvalnosti svetitelj je dao zlatarima da iskuju ruku od srebra i da je postave na ikonu.
Nakon čudesnog isceljenja Jovan Damaskin se zamonašio. Monaški život je provodio u lavri Svetog Save Jerusalimskog, u koju je poneo i ikonu svoje Dobrotvorke Trojeručice. U lavri su se nalazile još dve svetinje: čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice i paterica - igumanski štap Svetog Save Jerusalimskog. Prema predanju,ovaj svetitelj je na samrti prorekao da će u manastir doći jedan carski sin njegovog imena - Sava, i da će pri njegovom poklonjenju pričvršćeni štap pasti na zemlju. Zaveštao je da se novom Savi kao blagoslov daju obe manastirske svetinje.
Njegovom zaveštanju Jovan Damaskin je dodao svoje - da se tom carskom sinu da i ikona Bogorodice Trojeručice.
Pet vekova kasnije proročanstvo Svetog Save Jerusalimskog se obistinilo. U lavru je došao srpski monah Sava. Dok se poklanjao svetiteljevom grobu, igumanski štap je pao. Isto čudo se ponovilo i sledećeg dana. Tako su se razrešile sve sumnje monaha da je srpski Sava onaj koga su čekali. Čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice je čuvana uz dvorove svih vladara iz nemanjićke loze. Do kraja 14. veka je prešla sa dvora srpskog cara Dušana Silnog u manastir Studenicu. Početkom 15. veka je Studenica postala meta turskih osvajača. Obavešteni da Turci dolaze ka manastiru, monasi su se na brzinu postarali da iz njega spasu najvrednije dragocenosti. Tako su ikonu Bogorodice Trojeručice učvrstili na samar jednog magareta koje su pustili da ide kuda ga vodi Bogorodi;ina volja. Magare je prešlo gotovo celu Srbiju i Makedoniju da bi došlo na Svetu Goru, gde se zaustavilo nedaleko od Hilandara.Videvši i shvativši šta se dešava, manastirski oci su mu pohitali u susret. Kada su skinuli ikonu, magare je palo mrtvo.
Krajem 15. veka Hilandar se našao u teškoj situaciji zbog izbora novog igumana. Mnogobrojni monasi srpske, ruske, grčke i bugarske nacionalnosti nikako nisu mogli da se slože. Ali za vreme jednog večernja se sa ikone jasno čuo glas Presvete Bogorodice da je ona igumanija manastira. Sutradan, na jutrenju, ikona je bila na igumanskom mestu. Misleći da je u pitanju neka prevara, monasi su je vratili u oltar. Međutim, i narednog dana se ponovilo isto. Tada su shvatili da više ne treba da razmišljaju o izboru igumana, niti da pomeraju ikonu sa igumanskog mesta. Tako je Bogorodica Trojeručica postala igumanija i zaštitinica Hilandara. Godine 1905, na molbu zapovedništva visokih oficira ruske vojske, koja se nalazila u ratu sa Japanoom, načinjena je kopija ikone Bogorodice Trojeručice. Bila je poslata na bojno polje kao pomoć pravoslavnoj ruskoj vojsci. I Rusi su zaista počeli da odnose pobede. Kada je između dva carstva sklopljen mir, kopija je vraćena u Hilandar.
Devedesetih godina 20. veka veličanstvena kopija Bogorodice Trojeručice je stigla u Srbiju. Ova kopija stoluje u Hramu Svetog Save na Vračaru. Postavljena je u poseban proskinitar koji stoji u naosu hrama, uz sam igumanski presto. Ispred nje neprestano gori veliko kandilo, a ulje iz njega je već mnoge izlečilo od raznih bolesti. Ikona Bogorodice Trojeručice je prva svetogorska svetinja koja je, i pored kanonske zabrane, iznesena sa Svete Gore. Godine 1993. je petnaestak dana boravila u crkvi Svetog Dimitrija u Solunu, gde ju je videlo više od milion vernih. Tom prilikom se desilo još jedno u nizu njenih čuda - slepi od rođenja je u trideset trećoj godini progledao.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA MLEKOPITATELJNICA
Bogorodica Mlekopitateljnica (Galaktotrofusa) predstavlja ređi tip ikone. Na njoj je prikazano kako Presveta Bogorodica doji (pita) Hrista Mladenca. Ova ikona se najpre nalazila u manastiru Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu. Sa svetiteljevom patericom, bila je zaveštana budućem Savi, carskom sinu koji će, kao običan poklonik, doći u manastir. Trebalo je da pri njegovom poklonjenju grobu Save Jerusalimskog pričvršćeni igumanski štap padne. Početkom 13. veka, kada je u manastir došao srpski monah Sava, ovo proročanstvo se obistinilo. Tako je Sveti Sava Srpski na dar dobio patericu Save Jerusalimskog, ikonu Bogorodice Trojeručice, koja je pripadala Jovanu Damaskinu, i ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice.Po povratku na Svetu Goru, ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice je postavio u Isposnicu u Kareji. Ali tom prilikom je napravljen presedan - ikona je stavljena levo od carskih dveri, na mesto koje pripada Hristu.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA POPSKA
Ikona Bogorodice Popske (Popovske) je litijska ikona. Na njenoj poleđini je naslikano Vavedenje Presvete Bogorodice, rad jednog od najboljih ikonopisaca tog vremena. Isti zograf je, oko 1360. godine, oslikao veliki Deizisni čin za ikonostas hilandarske crkve i minijature jevanđelista u Romanovom jevanđelju. Bogorodica Popska je preslikana u 16. ili 17. veku, a Vavedenje je sačuvalo svoj prvobitni izgled.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA ODIGITRIJA
Ikona Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljke) urađena je u tehnici mozaika. Pripadala je prvom srpskom svetitelju - Simeonu Nemanji. On je na samrti tražio od svog sina, monaha Save, da mu donese ovu ikonu. Pred njom je pojao psalme sve dok nije izdahnuo. Danas ova ikona zauzima centralno mesto u riznici nove hilandarske biblioteke. Pred njom se metaniše i traži oproštaj za svaki posao koji se preduzima u ovom delu manastira. Godine 1996. je napravljena kopija Bogorodice Odigitrije za potrebe Istorijskog muzeja Srbije.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA AKATISTNA Ikona Bogorodice Akatistne je postavljena na oltarsku pregradu glavnog hrama u Hilandaru. Oko nje je, u malim scenama, ilustrovan ceo akatist - himna Presvetoj Bogorodici.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA KLISIJARSKA
Ikona Bogorodice Klisijarske (Eklesijarhova) je dobila ime po crkvenjaku (eklesijarhu) kojeg je urazumila. Predanje kaže da je taj crkvenjak bio pomalo nemaran. Trebalo je da održava kandilo pred ikonom Presvete Bogorodice koje se često gasilo zbog promaje. Paleći ga jednom prilikom, eklesijarhu su se otele neprimerene reči. Ali istog časa je onemeo. Moć govora mu se vratila tek posle brojnih metanija i mnogo prolivenih suza. Legenda kaže da je od tada postao najrevnosniji sluga u hramu Gospodnjem.
ČUDOTVORNA IKONA - NESAGOREVŠA U POŽARU
Ikona Presvete Bogorodice koja nije postradala u požaru ili Nesagorevša u požaru ostala je, kako joj i ime kaže, potpuno neoštećena u velikom požaru. Tada je izgorela cela prostorija u kojoj se nalazila. Ogaravljena ikona je izvađena ispod pepela i postavljena u oltar glavne crkve Hilandara, gde se idanas čuva.
ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA DOHIJARSKA
Ikona Presvete Bogorodice Dohijarske nosi ime po dohiji - magazi. To je prostorija koja služi kao spremište za hranu i ostale manastirske potrepštine. Nastojatelj magaze - dohijar, ima odgovorno poslušanje da puni dohiju i da iz nje razdeljuje namernice za kuhinju i monaške potrebe. Zbog toga nad njim bdi Presveta Bogorodica.
Monah Kalist – o duhovnom životu
http://www.spc-altena.de/downloads/GOSPOD%20GOVORI%20COVEKU.MP3
I snovi me sećaju na prošlost. Poneki mi otkrivaju budućnost. Kao i većina starih ljudi, i ja imam svakojake snove. Ali sam, još u početku duhovnog života, odlučio da snovima ne verujem. Mislim da se u tome nisam prevario. Iako su mi neki predskazivali dogadjaje.
I snovi me sećaju na prošlost. Poneki mi otkrivaju budućnost. Kao i većina starih ljudi, i ja imam svakojake snove. Ali sam, još u početku duhovnog života, odlučio da snovima ne verujem. Mislim da se u tome nisam prevario. Iako su mi neki predskazivali dogadjaje.U snu mi se najčešće javljao moj brat, koji je obešen u prvom ratu. Ponekad u snu, a nekad i usred dana, javno.
Često sam u snu vidjao i Milunku, o kojoj sam mislio da je dostojna da mi bude žena, a koja je umrla od tuberkuloze pred moj odlazak u manastir.
Govorila mi je: „Nije mi dobro. Nije mi sasvim dobro ...“
Molio sam se za nju sve dok mi nije rekla da joj moje molitve više nisu potrebne.
Ali kada sam god želeo nešto važno da saznam, onda sam se molio, i Bog mi je to otkrivao, i to jasno, shvatljivo potpuno za moj razum i za moja čula. Sva otkrića sam strogo razmatrao i proveravao. Nikada nisam slepo verovao. Uzdao sam se u pomoć Božiju i svoj razum.
Odavno sam primetio da ljudi koji žive van manastira, a medju takvima ima i episkopa i sveštenika, s nipodoštavanjem i sa izvesnim prezirom gledaju na proste monahe. Mislim da se oni sami osećaju slabima, da znaju da su podložni slabostima, pa veruju, i tako misle, da su i drugi kao i oni. U stvarima duhovne prirode ne pomaže bogatstvo, titula, episkopska kapa ili patrijarhov štap!Pobednik je onaj koji pomoću Božjom pobedi sebe. Taj se slavi!
Nismo mi monasi neobrazovani, nismo dvolični, zavedeni ... Mnogi od nas se smiruju, za druge ljude nezamislivim podvizima. Branimo se od zla u sebi i oko sebe molitvom i verom u vrhunsko dobro i život većni. Tu istinu osećamo jasno u sebi. I nas ima svakojakih, kao i svuda gde su ljudi. Mnogi padnu, ali većina ustane i bori se dalje. I ne zameramo onima koji nas nipodaštavaju, ne dao nam to Bog!
Kad bi čovek, ma koliko bio obrazovan, mogao da stavi monahovo srce u svoje grudi, umesto svoga srca, osetio bi tada bezgraničnu lepotu i ljubav, koju monasi osećaju, razumeo bi zašto se ostavlja materijalno bogatstvo i život daje za Hrista.
Mislim da nije duhovno znanje privilegija monaha. I medju običnim ljudima, u svetu, ima onih koji su dostigli velike duhovne visine. Ali u ovim teškim vremenima čoveku nije lako, oa ni monahu, da se odupre iskušenjima i da ostane čvrst u svojim uverenjima. Neki, ipak, uspevaju ... A lakše je čuvati se u manastiru.
Monasi doživljavaju natprirodna vidjenja i imaju mistična iskustva, mada to nije, kao što se to misli, potrebno čoveku koji tvrdo veruje. Ipak, toga ima, i neizbežno je u monaškom životu. Svet koji je u nama, unutra, pravo je čudo. Razumnom čoveku nije potrebno veće čudo od nas samih, mi smo jedna velika misterija. Oni, pak, koji po svaku cenu hoće da dokuče nešto mistično, treba da znaju ovo: ako žive svetovnim životom, ne mogu da dožive natprirodne stvari! Prirodno sa prirodnim, natprirodno sa natprirodnim, voli da se sjedini i jedno drugom da se otkriva. Izuzetaka ima, ali u malom broju.
Za meni nije dobro da govorim o svojim vidjenjima i otkrovenjima; mnoga mi nije moguće izreći, a neka ne smem da kažem ... Iz iskustva znam da je dovoljno samo jednom duhovnim okom videti taj drugi svet, osetiti njegove energije, videti boje, pa da čovek zanemi od čuda i da jasno shvati svoje predjašnje zablude i neznanje. Kakve su tamo energije i boje, takvih na zemlji nema! Šta je zlato? Šta drago kamenje? To su mrtve stvari! Krst bi trebalo videti u astralnom svetu. On se iskri, on se preliva u najdivnijim bojama i nijansama, izgleda kao da gori, a pred energijom koja iz njega zrači srce se raduje, čula su prezadovoljena, sav se topiš od lepote i milja. Zaista je velika tajna duhovni život čovekov!
Ovo, i sve što sam rekao, znam iz iskustva. Zato mi treba verovati kada kažem da je ovde na zemlji Sveti Duh težnja čovekova! On je utešitelj, znak i vesnik života večnog.
. . .
Isečak iz knjige biografije „Monah Kalist“ o životu srpskog monaha Kalista (1896-1991), koju je zabeležio Milivoje M. Jovanović, Beograd 1984.
Više možete pročitati o monahu Kalistu na sledećem linku ovde
ХИЛАНДАР - СВЕТО МЕСТО СВИХ СРБА
Хиландар је српски манастир које се налази на северном делу Свете Горе - монашке републике са 20 великих манастира, смештеној на трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој. Манастир је неколико километара удаљен од мора. Манастир Хиландар је, споља гледан, сличан великом средњовековном утврдјењу. Опасан је дебелим зидовима високим и до 30 метара, док је читав комплекс зидина дуг око 140 метара, а широк скоро 75 метара. На јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле – пиргови.
Крајем XII века византијски цар Алексије ИИИ Анђео дао је право великом жупану Стефану Немањи (у монаштву Симеон) и његовом сину монаху Сави (будућем Светом Сави), да на рушевинама некадашњег византијског манастира Хеландариона, подигну српски манастир у рангу царске лавре. Византијски цар је 1198. издао повељу Симеону и Сави којим се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују ‘’да Србима буду на вечни поклон.’’ Симеон и Сава су подигли, уз финансијску подршку жупана Стефана, будућег краља Стефана Првовенчаног, цркву посвећену Ваведењу Богородице, око које је образован читав комплекс градјевина: бедемски зидови, конаци, пиргови – куле (пирг Светог Георгија и пирг Светог Саве).Сава је 1200. саставио Хиландарски типик којим је одредјен начин живота монаха у манастиру.
Српски краљ Урош И је 1262, да би заштитио манастир са копнене стране, подигао велики пирг – кулу Преображења изнад манастира. У том пиргу ће 1264. хиландарски монах Доментијан саставити Житије Св. Симеона, пошто је две деценије раније, у Кареји (1243) саставио Житије Св. Саве Српског.
Краљ Милутин је 1303. на темељима старе, сазидао нову цркву Ваведења Богородице која је сачувана до данас, утврдио је бедемске зидове, и подигао нове конаке у комплексу. У време Милутина подижу се нови пиргови - куле, једна на путу од Хиландара ка морској обали, тзв. ''Милутинов пирг'', друга на обали мора ''Хрусија'' са црквом Св. Василија, задужбином Стефана Дечанског. Главни храм је живописан 1321, а у исто време осликане су трпезарија и гробљанска црква.
У време цара Стефана Душана (1331-1355) Света Гора дошла је под његову власт, па су Хиландар, али и други светогорски манастири, били обасути богатим даровима. Цар Душан се у Хиландар склонио 1347-1348, од куге која је беснела на Балкану. Хиландар је, захваљујући даровима српских владара, располагао великим имањем – метосима у Поморављу, у Хвосну и око Пећи (данашња Метохија), у долини реке Струме, у околини Солуна и на самом полуострву Халкидику. Само на Светој Гори, посед манастира Хиландара захватао је петину њене укупне територије. Следећи примере владара, српска властела је такодје богато даривала манастир новим имањима (севастокреатор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан) или богато украшеним богослужбеним књигама и другим драгоценим предметима.
Кнез Лазар Хребељановић је ктитор простране спољне припрате која је око 1380. сазидана уз западну страну цркве Ваведења Богородице, чиме је главни манастирски храм из доба краља Милутина добио свој коначни изглед.
Кнез Лазар Хребељановић је ктитор простране спољне припрате која је око 1380. сазидана уз западну страну цркве Ваведења Богородице, чиме је главни манастирски храм из доба краља Милутина добио свој коначни изглед.
Манастир Хиландар: Прва припрата у главној цркви
У комплексу манастира Хиландара, и око њега, зидали су, уз Немањиће, и други средњевековни владари, богати феудалци, црквени поглавари и многи приложници. Деспот Јован Угљеша је пред погибију у бици на Марици 1371, манастиру поклонио нова имања, а сматра се да је Тома Прељубовић платио око 1375, осликавање цркве Св. Архандјела. У Хиландар су се, узмичући пред Турцима, склонили многи световни и црквени великодостојници.
После привременог губитка самосталности (1387-1403), Хиландар је је, заједно са Светом Гором од 1430. до 1912. био под османском влашћу. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали и руски цареви и молдавски кнежеви у XВИ веку, а српски патријарси из Пећи (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон у XВИИ веку. Хиландарски монаси су у XВИИИ веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни, док су Бугари такодје значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722 и 1776. У Хиландару је бугарски монах Пајсије написао чувену Историју славјано-болгарску (1762). У Хиландару је у зиму 1765-1766 боравио Доситеј Обрадовић, који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XВИИИ века, манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманијом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. (Игуман се поново бира тек од 1991).
После привременог губитка самосталности (1387-1403), Хиландар је је, заједно са Светом Гором од 1430. до 1912. био под османском влашћу. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали и руски цареви и молдавски кнежеви у XВИ веку, а српски патријарси из Пећи (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон у XВИИ веку. Хиландарски монаси су у XВИИИ веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни, док су Бугари такодје значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722 и 1776. У Хиландару је бугарски монах Пајсије написао чувену Историју славјано-болгарску (1762). У Хиландару је у зиму 1765-1766 боравио Доситеј Обрадовић, који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XВИИИ века, манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманијом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. (Игуман се поново бира тек од 1991).
Хиландар је, после обнове Србије, повремено помагао и кнез Милош Обреновић (1820. и 1835), премда је већина монаха у манастиру била бугарске народности. Спор око управе манастиром решен је после посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. Краљевина Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева. Почетком XX века, манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је, такодје, у пратњи премијера Николе Пашића, посетио и краљ Петар И Карадјордјевић.
У манастирском комплексу налазе се градјевине сачуване од оснивања манастира, затим градјевине које су обнављане после разних пожара и најзад оне које су подигнуте у новије време, углавном у XИX веку. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду (данашњем Истанбулу), а старањем манастирског братства, наше и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.
У манастирском комплексу налазе се градјевине сачуване од оснивања манастира, затим градјевине које су обнављане после разних пожара и најзад оне које су подигнуте у новије време, углавном у XИX веку. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду (данашњем Истанбулу), а старањем манастирског братства, наше и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.
Поглед са хиландарске куле
Пријавите се на:
Постови (Atom)