Јеванђеље о покајаном Закхеју

Ко хоће да види Христа, мора се духом дићи високо изнад природе, јер је Христос већи од природе. Једна висока планина лакше се види с брда него из долине. Закхеј је био мален, па обузет жељом да види Христа попео се на дрво високо.

Ко хоће да се сретне с Христом, мора се очистити, јер се срета са Светитељем над светитељима. Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, па је при сусрету с Христом пожурио да се очисти покајањем и делима милосрђа.

Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе? Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и застидео од свих путева својих.

Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај бол од самообмане није убитачан него лековит. Блажени Августин осетио је најпре убитачан бол од самообмане, који би му убио и душу и тело, да га убрзо није сустигао стид и страх од Бога.

Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара. Као кад човек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад изненадно стане пред огледало - а он сав сед! Тако и непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву. Но како ће сагледати губу на својој души, ако се не погледа у огледало? А где је то огледало? Христос је то огледало, у коме се свак види онакав какав је. То јединствено огледало и дато је човечанству, да се људи огледају и да виде какви су. Јер у Христу као у најчистијем огледалу свак види себе болесна и ружна, и још види првобитну красну слику своју, какав је он био и какав би требао опет да буде. И грешни Закхеј, споља здрав и изгледан, сазнавши за Господа Исуса опазио је страшнога губавца у самом себи, и страшни бол, од кога није било лекара на земљи осим Христа.

Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој. Живећи по својој вољи човек се брзо спушта са свога царског достојанства у обор скотова и у јазбину зверова. Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. У кућама лудила и јаука станују самовољни, у кућама крајње таме и шкргута зуба. Њихово је тело тама и шкргут зуба; њихова је душа тама и шкргут зуба. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело. Покајање је откриће црвињака у себи. Авај, кад се запатише толики црви у мени! Авај, ко ће ме испразнити од толиких гадних црви у мени! Тако вапије ужаснути грешник, када му се открије вид те сагледа оно што живи у њему.

Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска. Пример апостола Петра показује поновљено падање због страха од људи и поновљено покајање због љубави Божје. Пример жене грешнице показује проказу блуда и исцелење од те проказе. Пример Закхеја показује проказу среброљубља и исцелење од те проказе. Пример покајаног разбојника на крсту показује могућност и спасоносност покајања најтежих преступника чак и на самртном часу. Све су ово примери пунонадеждног покајања, које води животу. Све су ово обрасци покајања, који су изнети пред нас, да би ми према своме греховноме стању знали изабрати пут и начин свога сопственога спасења. Но има и покајања убитачног и смртоносног, безнадежног и самоубилачког. Такво је било покајање Јуде издајника. Ја сагреших, рече, што издадох крв праву. И отиде те се обеси (Мат. 27, 5). Овакво покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота. Но задржимо се данас на дивном примеру спасоносног покајања малога Закхеја, о коме и прича данашње јеванђеље.

У време оно кад уђе Исус у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човек по имену Закхеј, који беше старешина над цариницима, и беше богат, и искаше да види Исуса да га позна, и не могаше од народа, јер беше малога раста. Па истрчавши напред попе се на (дрво) сикомору да га види, јер му је онуда требало проћи. То је било у оно време када је Господ учинио и друго једно чудо у Јерихону, наиме: када је повратио вид слепоме Вартимеју. Јер и ово што је Господ учинио са Закхејом једва да је мање чудо од исцелења слепога. Вартимеју је Он отворио телесне очи а овоме Закхеју духовне. Вартимеју је скинуо слепило с очију, а Закхеју скинуо је слепило с душе. Вартимеју је отворио прозоре да види Божја чуда у материјалном свету, а Закхеју је отворио прозор за Божја чуда у небесном, духовном, свету. Чудо над Вартимејем објашњено је чудом над Закхејом. Отварање телесног вида треба да послужи отварању вида духовнога. Свако чудо које је Господ Исус сотворио имало је првенствено свој духовни циљ, који се у главном састојао у томе, да се заслепљеном човечанству отвори духовни вид, те да увиди присутност божју, моћ Божју, и милосрђе Божје. Тај циљ је постигнут делимично, рецимо при исцелењу десет прокажених људи; јер само један од њих исцеливши се телесно исцелио се и душом, и повратио се да благодари Господу (Лк. 17, 12-20). Но на слепом Вартимеју, као и у већини других случајева, тај циљ је постигнут потпуно. Прогледавши телесним очима од речи Господње слепи Вартимеј је одмах прогледао и духом својим, јер је одмах познао присутност Божју, моћ Божју и милосрђе Божје - и одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога (Лк. 18, 43). И не само да слепи Вартимеј прогледа него и многи други духом прогледаше видећи чудо сотворено Господом над Вартимејем; јер се каже: и сви људи који видеше хваљаху Бога. Вероватно да је ово чудо утицало и на цариника Закхеја, да му се отвори духовни вид. Несумњиво је пак, да је он морао пре тога чути много о чудесним делима и чудесној личности Господа Исуса, када се у њему зародила тако једна неодољива жеља да Га види, да је чак морао гурати се напред испред гомиле људи, виших растом од њега, па још и пењати се на дрво, да би само остварио своју жељу. Цариници су сматрани за врло грешне и нечисте, јер наплаћују порез од народа за државу они су при том немилосрдно глобили народ у своју корист. Зато су цариници стављани наравно са незнабошцима (Мат. 18, 17). Па кад су такав зао глас уживали цариници уопште, на каквом ли је злом гласу тек морао бити један старешина над цариницима? А један такав злогласни старешина царинички био је и овај мали Закхеј. Био је старешина царинички и био је богат, то јест био је презиран и био је завиђен. Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу. Но у грешнику Закхеју пробудио се човек Закхеј, који се узбунио против грешника у себи, и појурио свом силом напред и на висину, да види Христа, да види човека без греха, да види свој неупрљани, пречисти праобраз. Успе се, дакле, човек Закхеј на високо, рачвасто и степенасто сикоморно дрво украј пута којим је требао проћи Господ.

И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му. Закхеју! похитај и сиђи јер ми данас ваља бити у твојој кући. И он похита и сиђе; и прими га радујући се. Из ових речи излази као да није Закхеј први смотрио Господа но Господ њега. Погледавши горе виде га и ослови га. Својим духовним видом Господ је видео Закхеја и много раније, а Својим телесним очима виде га кад дође на оно место. И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели, Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних литица чулног мудровања и спустили се у срце своје - спустили се молитвеним умом у срце своје - у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја.

И он похита и сиђе, и прими га радујући се. Како да не похита на глас који мртве оживљава и ветрове зауставља и бесомучне умирује и тврда срца грешничка раствара у сузе? Како да не прими Онога кога је желео само издалека крадимице сагледати? И како да се не радује радошћу неисказаном кад види Њега у своме дому, у који се нико сем извиканих грешника није усуђивао ногом ступити? Но тако Господ милује кад милује. Тако Господ дарује кад дарује. Очајним рибарима препуњава мреже рибом, тако да се мреже цепају, хиљаде гладних људи у пустињи храни обилато, тако да преостају многе котарице комађа; болеснима који моле за помоћ дарује не само здравље телесно но и духовно; грешницима и грешницама не опрашта једне грехе а друге задржава него им прашта све. Свуда царски потези, царска милост, и царска раскош у даровању! Тако и у овом случају: Закхеј жели само да Га види, а Он се не само даје видети, него жури да први ослови Закхеја, и још улази под кров дома његовог. Тако поступа Господ. А ево како поступају обични грешни људи, самохвалисави и самозвани поштењаковићи:

И сви, кад видеше, викаху на њега говорећи да грешноме човеку уђе у кућу. О, неизречене несреће људске од тога што је језик бржи од ума! Озлобљени душом и раслабљени умом ови људи вичу, подсмевају се и ропћу пре него што су размислили о намери Господа Исуса и о могућој промени срца грешнога Закхеја. Својом кратком мишљу они мисле, да Господ Исус улази у дом Закхејев из незнања какав је грешник Закхеј. Тако су фарисеји краткомислено судили и оном приликом када је Господ дозволио био жени грешници да Му мије ноге -да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница (Лк. 7, 39). Тако су судили и тако суде и данас сви они људи који мисле чулним разумом и цене људе по спољашности, а не познају дубине ни милосрђа Божјег ни срца људског. Христос је више пута рекао, да је дошао у овај свет због грешника, а највише због највећих грешника. Па као што лекар не хита здравим у посету него болесним, тако је и Господ хитао не здравим од правде но болесним од греха. Не каже се у јеванђељу, да је Господ овом приликом свратио у кућу ма кога праведника у Јерихону, међутим похитао је да сврати у кућу грешнога Закхеја. Не поступа ли тако и сваки разуман лекар кад улази у болницу? Не хита ли он прво постељи најтежих болесника? Цела земља представља једну велику болницу, препуну болесника заражених грехом. Сви су људи болесни у сравњењу за здрављем Христовим; сви немоћни у сравњењу са моћи Христовом; сви ружни у сравњењу са красотом Христовом. Али међу људима има болесних и болеснијих, немоћних и немоћнијих, ружних и ружнијих. Први се зову праведницима а други грешницима. И небесни Лекар, који није дошао на земљу ради разонођења но ради хитног лечења и спасавања окужених, хитао је прво најкужнијим у помоћ. Зато је Он јео и пио с грешницима; зато је дозвољавао да Му грешнице плачу пред ногама; зато је и ушао под кров грешнога Закхеја. Но уосталом овај Закхеј у тренутку када се срео са Христом није ни издалека био најкужнији човек у Јерихону. Његово се срце наједанпут променило, и он је у самој ствари постао у том тренутку много здравији, много моћнији и много лепши праведник од свију оних роптача и подсмевача. Јер он се покајао за све грехе своје, и срце се његово наједанпут изменило. А да се његово срце било изменило показује ово што следује: а Закхеј стаде и рече Господу. Господе? ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Ко је то од њега захтевао? Нико. Ко га је оптужио за отмицу туђега? Нико. Само присуство пречистога и безгрешнога Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи, исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању:покајте се? А одмах затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности; а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од те болести. Још стари су рекли:ко љуби новце не ће се наситити новаца (Пропов. 5, 10). Закхеј је љубио новце и провео цео дотадашњи живот сабирајући новце свима начинима, а највише грешним начинима. То је болест која незадржано вуче човека у пропаст. То је огањ који се све већма разгорева што се богатство већма умножава. Нема те суме новаца која може среброљупца заситити. Као што огањ не уме да каже: не мећите више дрва у мене, доста ми је! тако и страст среброљубља не уме да изговори реч: доста! Од ове страсти човек се не може сам својом силом спасти. Њу може загасити једино присуство Божје које уноси стид и страх у срце човеково, а поред стида и страха још и познање нечега бољега од сребра и злата. Без присуства Христовога Закхеј би проживео свој грешни век као и сви други цариници, и умро би презрен, проклињан и - заборављен. Нити би се икада име његово споменуло у Јеванђељу на земљи ни у Књизи Живих на небу. Но присуство Живога Господа оживело је душу његову, дотле умртвљену страшћу среброљубља, и учинило га новим човеком, препорођеним и васкрслим из мртвих. Ово је бесмртна поука свима људима, да се нико од смртних не може спасти од своје греховне болести без помоћи Господа Исуса.

Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова? И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест, да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније, да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком. Јер језик може и слагати а срце не лаже. Погледајте, даље, како се Закхеј искупљује од свога греха, и какве напоре чини са своје стране да би изашао на светлост из сенке злокобне страсти среброљубља! Он одмах нуди половину свога имања сиромасима, - он који је сваки добијени динар миловао и склањао од очију људи; он који никад није познао сласт давања! Но то није све. Он се упиње свом снагом да поправи и заглади учињене неправде према људима, и нуди да плати четвороструко свакоме од кога је нешто неправедно узео. Мојсејев закон много блаже поступа према грешницима него ли што је овај Закхеј поступио према самом себи. У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски те згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признаду грех који су учинили, и ко је крив нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме је скривио (Мојс. 5, 6-7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех. Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога. Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према другима и немилосрдан према себи самом.

А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено - беху одговор Христов краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу грешника. Док су ходили улицом кући Закхејевој; док су гунђали и викали против ове неприличне посете, дотле је Господ ћутао и чекао. Шта је чекао? Чекао је, да се потпуно обелодани и срце нечовекољубивих гунђала и срце покајаног Закхеја; пустио је демона злобе да се испне до врха свога ликовања, да би виднија и очигледнија за све била његова пропаст. Такав је метод Божје победе. Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје. Пустивши на вољу и адске и земаљске силе на Голготи, Свемоћни је одмах по том показао и аду и земљи неслућену силу своју кроз Васкресење. Истим тим методом служи се Господ и у овом случају са Закхејем. Он ходи мирно кући Закхејевој; викачи вичу, гунђачи гунђају, подсмевачи се подсмевају, но Он ћути и ходи. Он улази у кућу Закхејеву; самозвани праведници остају ван прага дома грешникова из страха да се не упрљају; и опет викачи продужују још гласније да вичу, гунђачи да гунђају, и подсмевачи да се подсмевају. И тако триумф злобе достиже свој врхунац. Сви они који вичу, гунђају и подсмевају се, већ су постали уверени, да су они потпуно у праву а Христос у неправу; да они познају добро грешника Закхеја а Христос да га не познаје; да се они држе чврсто закона а Христос да је преступио закон преступивши праг дома грешникова; да се они не даду преварити а Христос да се преварио! Отуда логичан закључак за њих, да Христос нити је прави учитељ, ни пророк ни Месија; јер да је све то, или ма шта од тога, Он би знао ко је Закхеј, и не би улазио под његов кров. Дакле: ми Јерихонци данас смо ухватили Исуса Христа у клопци, и ми ћемо сада да спасемо свет од једне велике самообмане као да је Он Месија и Божји Син! - То је триумф; то је победа; то је дизање зла до облака. А за све то време Закхеј расте све бољим и новијим човеком. И Господ гледајући мање на шарену и злобну масу него на обновљење срца Закхејев, мирно стоји и чека да се све сврши, па да онда Он дође до речи. А када се злоба диже до облака, и када спаде сва тврда плесан са старога срца грешникова, тада Закхеј отвори уста и рече пред свима реч, реч неочекивану ни од кога осим Христа: ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли то неочекивани гром што разгони надмени облак? Зашто се сада наједанпут ућутасте ви, Јерохинци? Зашто још не вичете, не гунђате, и не подсмевате се? Зашто вам се прекиде реч у грлу? ко се преварио: Христос или ви? Ко је познао Закхеја боље: ви или Христос? ко је сад већи праведник: ви или Закхеј?

Како је мио и кротак Господ! Као назлобиво јагње Он и овом приликом стоји међу људима, озлобљеним од невидљивих вукова. И како је миран и сигуран у Своје победе, сада као и увек! Како спокојно чека Свој ред! А кад дође Његов ред Он се прво обраћа болеснику због кога је и свратио с пута у дом његов: данас дође спасење кући овој. Овим речима Небесни Лекар даје уверење болеснику, да је оздравио и да је готов да буде пуштен из болнице међу здраве. Слепило је скинуто с његове душе као и са Вартимејевих очију, и он се сад може слободно кретати на путу правде и милости. Но да би ово уверење било јасније и свима онима који су унаоколо стајали, Господ још додаје: јер је и ово син Авраамов. Прави син Аврамов, по духу и истини, а не само по имену и по телу као остали који су се хвалили својим Авраамовским пореклом једино по имену и по телу! Авраам је био човекољубив, богобојажљив, гостољубив, несреброљубив, веран, кротак и радостан Божјим Духом. Такав је, ево, постао и мали Закхеј. Авраам је због својих високих добродетељи постао духовни родоначалник свих праведника. Отуда, ево, и Закхеј кроз покајање постаје његов прави потомак, његов син по духу. То Господ објављује, Закхеју на утеху а његовим тужиоцима на размишљање. И још овима последњим Он објављује: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено. То јест: да потражи именом оне грешнике које нико не тражи а сви одбацују, и да спасе именом оне које и свет и они сами себе сматрају изгубљеним. Јер Велики Јунак није сишао са неба толико да спасава мало простуделе колико губаве и слепе, бесомучне и узете, и да васкрсава мртве из гробова. На другом месту Господ говори: ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мат. 9, 13; I Тим. 1, 15). О, браћо, знате ли, да се ова реч и на нас односи? Знате ли, да смо и ми грешници због којих је Господ Јунак сишао на земљу? Неизрецива. љубав према нама свела Га је с неба на земљу, да тражи изгубљене и спасава грешне. О, угледајте се на малога Закхеја, који жељом својом да види Господа постаде велики. Гле, и сада се Христос приближује к нама као некад к Закхеју, окружен масом народа, неизбројном масом и праведника и гунђача. Сва историја људска од две хиљаде година тутњи за Њим и око Њега и надноси се над нас. Зар не чујете жубор и тутањ? То се сва прошлост носи према вама и поред вас. А у средини многомилионе масе корача смерни Господ Спаситељ. Пожурите и попните се на висину да би видели Господа. Све остало што је било и што јесте није толико достојно гледања. Уздигните се из каљавог пута којим сте до сада гацали, уздигните се на дрво високо: Он ће несумњиво наићи на вас. О, преблажен онај кога буде ословио најслађи глас, чијом се слашћу и ангели опијају!

Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити. Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.

Среброљубље заслепљује; Христос једини даје вид слепима. Среброљубље усамљује човека и окива га ропским ланцима; Христос изводи усамљеника из усамљености и уводи га у друштво ангела, и ослобађава сужња, и чини га слободним. И свима покајницима који се пропињу да Га виде Он се показује; а коме се Он покаже, томе се откривају и показују све тајне неба и земље, и сва неизмерна и непролазна блага, која је Бог од створења света припремио онима који Га љубе. Зато нека је слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ОМИЛИЈЕ

Догматика Православне Цркве Блаженог Оца Јустина

- Све је у Цркви Света Тајна. Богочовек Христос је „Велика тајна побожности“ (1.Тим.3,16), велика тајна вере богочовечанске, а у Богочовеку је сва тајна Цркве . Једна иста свебожанствена Ипостасна тајна Другог Лица пресвете Тројице проходи и прожима све тајне Цркве; и све што је у њој, и од ње. Свака Света Тајна извире и увире у Свету Тајну Цркве: у Свету Тајну Боговаплоћења, Богочовека, Богочовечности. У самој ствари, свака Света Тајна је васцела у Цркви, но исто тако је и сва црква у свакој Светој Тајни. Све у Цркви је Света Тајна. (3) Свака свештенорадња је Света Тајна. Свака је од њих огромна као и сама тајна Цркве. Јер и најмања од њих у Богочовечанском организму Цркве је у органској вези са васцелом Тајном Цркве – самим Богочовеком Христом (…) Свети програм и свети подвиг Свете Тајне Крштења - и Свете Тајне миропомазања - остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно реално доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Крсне смрти и Васкрсења и Вазнесења, као живот живота нашег, и као душа душе наше.

- Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. По Светом Теодору Студиту: Света Евхаристија је „центар целокупног Домостроја спасења“ ( Творенија,т.1,Спб. 1907,с.126). То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења. Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог“ (…) Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса, Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог нама Бог = Емануил“, вечито „с нама Бог“ (Мт.1,23). Томе је најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско Тело Христово. Црква - Тело Христово; Евхаристија - Тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека - нема Цркве; а где нема Цркве - нема Евхаристије. Све ван тога је - јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо Тело многи, јер је један Хлеб; јер сви у једноме Хлебу имамо заједницу (1Кор.10,17). Да, једно смо Тело многи, и то под једном Главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему“ (Кол.1,17; ср. Откр.1,8.10.17;21,6). (...)

- Божанско Тело и Крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет - Завет у Крви Богочовека Христа. И тај се завет Евхаристички продужује у Богочовечанском Телу Цркве, сједињујући Богочовечанском Крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета Крв нас кроз Њега уједињује са свима људима. Очигледна је историјска чињеница : право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива кроз Богочовека: Бог је - у Христу - ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи. За то нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека Христа, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском Телу Христовом - Цркви. И то стварно и доживљајно: у Светој Евхаристији, Светом Причешћу Тела и Крви Христове. (...)

- /Даље цитира и 1Кор.10,16-17, па каже/:“То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте Света Евхаристија, Света Литургија, Свето Причешће. (...) О тој богочовечанској стварности богомудри (Николај) Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама (Тела и Крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,15,1-5). Јер овде није само општост имена, или аналогија по сличности, него истоветност Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (то јест Црква) претвара у то Тело и Крв Христову... И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с Њим причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Са тог разлога и пише (Апостол) Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом“ (Тумачење Литургије, 38; РС 150,452-3). (...)

- Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовечанског, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер Свето Причешће, Света Евхаристија, то је само Божанско Тело Његово, то сама Божанска Крв Његова, то - сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства - свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој Крви, Завет у Божјем Телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком, Господом Христом, и Његовом Богочовечанском Црквом - у Богочовечанској Евхаристи = Литургији“.

/Ево и још неких Авиних речи о Св. Литургији из млађих његових текстова/

- Обраћајући се свештеницима 1923. год., Јустин пише: „Свештеник је, прво, молитвеник и посник. Храм је дом молитве; свештеник је молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве (Мт.21.13)... Друго - свештеник је свештенослужитељ. Ви сте свештенство - вечно свештенство (Јевр.8,24), то не заборављајте никада... Ме не мучи питање: зашто су наши храмови (1923.г.) пусти?... Зашто многи свештеници служе Свету Литургију два или три пута у години? Е да ли зато што су храмови пусти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун Анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Светој Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење говори, и Бога Славослови (Хришћански живот, бр. 7-8/1923,367).

- „Вечно жива Личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. У Православној Цркви Личност Богочовека Христа постала је и остала једини вечни Пут, Истина и Живот... Црква је увек личност, и то Богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве — дати су у чудесној Личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са Личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини христоосећањем, и њихово самосазнање - христосазнањем, да њихов живот буде живот - Христом, да њихова душа буде душа - Христом, да њихова личност буде личност - Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал.2,20). Мисија је Цркве да својим члановима осигура бесмртност и вечност, чинећи их учесницима у Божијој природи (2Петр.1,4)... Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света (Јн.18,36). У овом је свету да би свет дигла до оног света, одакле је и сама. Она је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода. Циљ је њен наднационални, васељенски, свечовечански: сјединити све људе у Христу, све без обзира на националност, на расу, на класу. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни Господара, нема мушкога рода ни женскога, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал.3,28), јер је све и у свему Христос (Кол.3.11). Методи тог свечовечанско-богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у Светим Тајнама и богочовечанским подвизима. У самој ствари: Света Тајна Причешћа - Св.Литургија - синтезира, дефинише, представља Христов метод и средство за сједињење свих људи: кроз њу се човек органски сједињује Са Христом и са свима вернима(подвукао овде и даље - Еп. Ат.). А кроз лично подвизавање богочовечанским подвизима: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, свемилошћу, човек утврђује себе у том јединству, очувава себе у тој светињи, сам лично преживаљава (=доживљава) Христа као јединство својеличности и као суштину свога јединства са осталим члановима Светог Тела Христовог - Цркве". (Унутрашња мисија наше Цркве Реализација Православља. „Хришћански живот, бр. 9, 1923,286-7; цео чланак је пренет у књ. „На Богочовечанском путу“, Бгд.1980, стр.277-284 )

- „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, - чиме ће дисати православни? ... Што ређе богослужење - све је ређе удисање ваздуха вечно свеже Христове вечности... Црква је дом молитве (Мт.21.13)... Православље је силно молитвом, - нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви. Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Светих Отаца, наук Светитеља Православних... Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хоће човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва - онакав човек. Молитва не само показује, него и проказује човека... У Светој Литургији је казана сва Истина од Алфе до Омеге. Зато је сва ограђена молитвама. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила (и даље набраја припремне каноне и молитве за Св. Причешће)... У припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: Причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење: обожује се сваки који једе и пије чистим срцем. Божанско Тело и обожује ме и храни, обожује дух, а ум храни чудесно. Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Светој Литургији? Припремне молитве казују нам тајну... У нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Свете Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Светој Литургији сабрано све Хришћанство, све Откривење“. (Хришћански живот, бр. 12/1924,550-2).

- „Света Литургија је служба над службама, коју и Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа". (Хришћански живот, бр.10-12/1926, с. 393)

- „Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу - зна срце Православља; ко има њу - има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као најбитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве - са Светом Литургијом. Онда кроз цело његово биће заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, И он тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина, дужина и ширина (Еф.3,18) благодатног живота Православног". (Текст поводом превода Св. Литургије Св. ЈЗ и Св. ВВ на чешки у Прагу, од презвитера Честмира Крачмара, Хришћански живот, бр. 10-12/1927, с.257).

/Ево и још неких Јустинових речи о Св. Литургији из његових Стослова, књ. „На Богочовечанском путу", Бгд.1980, стр. 149-186/:

- „Света Литургија је доживљавање благодатне саборности, најшире и најдубље, јер то све: од Свете Тројице до последње твари доживљује једну исту мистерију - Богочовечанску. (стослов 1,87).

- Православље не зна за мистицизам. Оно зна за Богочовечански реализам: богочовечанско доживљавање, преживљавање, живљење, живот. Никакав мистицизам - ван Богочовечанских реалности нема вредности. Једини посредник између Бога и људи: Богочовек Христос (1Тим.2,5). (Стослов 1,92)

- Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни Домострој спасења = Домострој обожења, обогочовечења. (сшослов 1,100).

- У богослужењу - поновљен сав Богочовечански Домострој спасења... Срце свих молитава и служби, богослужење - Света Литургија... Ту нема раскола између живота вере и истина вере; све - једно: богочовечанско. Вера и богословље - једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени (=литургијски), богочовечански живот Цркве. (Стослов 2,58).

- Света Литургија је увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је њој - намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље... Света Евхаристија света Благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека; она једина Жртва, и стално се приноси, понавља (непоновљиво), ради нашег ухристовљења и охристовљења. (стослов 2,90-91).

- Причешће - Црква (подвукао еп.Ат.). Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је учесник. То важи за Свето Тело Христово (у Св. Евхаристији), али и за Свето Тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази и улази у живот Богочовека... (стослов 2,96).

- Историја Православне Цркве нас учи да је Литургија увек била центар и срж сваке у истини православне душе и саме Цркве. Загледајте у душу православних Светитеља и подвижника, и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање Литургијских Тајни као суштине своје личности једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље. – Ко не разуме Литургију, не може разумети Православље, - то говорим не ја, већ дубокомисаони апостол Православља - Хомјаков („Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију" - Хомјаков, Церков одна). (Стослов 3,45).

- Свештенослужитељ - свакодневно доживљује сву тајну светопостојања кроз своју свештенослужитељску делатност, изражену кроз Свету Литургију. Ту је све: од Анђела до црва; од Адама до Страшног Суда; и грехопад, и Голгота, и Витлејем, и Васкрсење, и Вазнесење, и обожење, и спасење = речју: Црква = црквовање. Све од Бога до последњег човека, Страшни Суд; рај и пакао. Нико ближи човеку, нико ближи свету од свештенослужитеља; нико ближи Богу, нико ближи птици, травчици, мраву, славују, свој твари, ма где она била, видљива и невидљива; у свему и кроз све то њега води Господ Исус Духом Светим: јер се све Њиме и за Њ сазда, и све је у Њему, и Он у свему (Кол.1,1,16-17) = а кроз Њега и преко Њега и свештеник, и сваки хришћанин. Зато се ми хришћани и облачимо у Христа: „обуците се у Христа" (Гал.3,27;Рм.13,14): зато се стално охристоличујемо, док „обличје Христово не постане у нама" (Гал.4,19). Охристовљење, охристосење, ето нама непрекидног подвига: који обављамо кроз Свете Тајне и свете врлине. О, како је широк и дубок, свеширок и сведубок сваки хришћанин: смешта у себе све светове, и себе разлива по свима световима. Ваистину: свечовек, и светвар - Богочовек Господ Христос. (11. VII. 1957. манастир Ћелије)". (Стослов 3,47).

(3)Отац Јустин је веровао, исповедао, и писао, да број Св. Тајни није ограничен бројем седам, како је то у новије време прешло и код нас из латинске сколастике; а када се и употребљава број седам (како је нпр. и код њега у Основном богословљу /школском уџбенику из 1943. год., ново изд. под именом Тајне вере и живота, где он пише: Светих Тајни у Цркви има много, јер је у Цркви све тајна Божија, а и сама Црква је „Тајна Христова". Но ми ћемо овде од Св. Тајни споменути ових седам" - и набраја их), то је само условно, као библијски символички број за пуноћу, која се иначе у Цркви превазилази Осмим даном и Педесетницом. Тако је Св. Недеља Први и Осми дан, а Педесетница знамење Есхатолошке бескрајности Незалазног Дана Царства Небеског.

- „Ми данашњи хришћани смо позвани од Светог Василија (Великог), позвани да испунимо циљ нашег човечанског живота, да будемо свесни хришћани у овоме свету, да се сећамо његових чудесних речи: Човек је биће коме је заповеђено да постане Бог(4)(...) То је сила вере, то је вера василијевска, то је вера григоријевска, то је вера златоустовска, то је вера Светих Апостола, (то је вера Светих Отаца), то је вера свих нас хришћана, мала и велика и највећа вера. Увек један циљ: да осигурамо себи Живот Вечни... А ето безброј Светитеља дивних, великих човекољубаца, препуних милосрђа и милостивости да нас прихвате, да нас пригрле, да нас спасу од свакога греха. Међу њима увек Велики Свети Василије, велики по милости, велики по молитви, велики пред Господом и превелики. Гле, удостојио се да напише Свету Литургију коју смо данас служили. Он удостојен да напише речи које Господа с неба доносе на земљу. Оваплоћују Га у Свету Крв која је од вина, у Свети Хлеб који је од брашна, и дешава се највеће чудо: да Господ оваплоћује Себе, и претвара и вино и хлеб у Тело Своје Духом Светим. Удостојен Свети Василије, он и Свети Јован Златоуст, да Господ буде увек међу нама. Господ Телом Својим сав присутан увек оваплоћује Себе, увек показује Себе очигледно свима нама, и даје Себе свакоме од нас (Св. Причешћем), да ми испунимо себе Господом Христом. Оно што Свети Василије назива чистотом живота, јер се Господ уселио у душу његову, то и ми хришћани кроз Свето Причешће чинимо ако се трудимо да што више чистимо и очистимо себе од сваког греха. Црква Христова је Тело Христово, једна на Небу и на Земљи, Анђели и људи измешани, Светитељи и грешници измешани (Еф.1.10.20-23; 4,4-6). (Беседа 12: на Св.Василија /1967/, књ.1, стр. 82-84).

- Данас су Свете Благовести, да нас подсете на ту главну и вечну истину: да смо дужни као хришћани да непрекидно испуњујемо себе Божанским силама, путем Светих Тајни и путем светих врлина.(5) Гле, шта је Свето Причешће? То је Тело Господа Христа и Крв (Његова). Ти васцелог Бога примаш, хришћанине, причешћујући се. Ето, ти данас ако се причестиш, или си се јуче причестио, ти си поново потврдио да је твој главни позив у овоме свету - да себе испуниш Богом и да живиш Богом и у име Бога. Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са тим Богом? (...) Велика је и света тајна Еванђеље Господа Христа, велика и света тајна и за Анђеле (1Петр. 1,12), а камоли за људе. То Свето Еванђеље важи за нас људе на земљи и за Анђеле на небу. И Господ је дошао у овај свет, вели Свети Апостол Петар и пише хришћанима, да бисмо ми сви постали учесници у Божијој природи (2Петр.1,4). Учесници у Божијој природи. Сједињујући се са Господом Христом кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће и остале Свете Тајне, ми на свој начин постајемо божанска бића, постајемо учесници у Божијој природи. (Беседа 38: На Благовести /1967/, књ.1, стр. 221-222).

- Ништа више Господ Христос није могао дати од онога што нам је дао. Нико не може дати више од онога што је дао Господ Христос човеку, Истинити Бог. Нема добра које можемо замислити и измислити ја и ти, а да нам Господ Христос не даје. Ето, Он нам је дао највеће и најграндиозније, највеће и најогромније добро... Причешћујући се, ми се причешћујемо на отпуштење грехова и на Живот Вечни! Причешћујући се, ми уносимо оно што је Божије у нас, све што вуче ка Небу у теби и мени. А Господ даје Живот Вечни. Сваки је човек вечно биће. И зато је Господ и оставио Свето Причешће да ми као вечна бића живимо Богом, да нам Он да силе да служимо Њему, у молитви Његовој, у посту Његовом, у бдењу Његовом, у милосрђу Његовом. То је Господ дао нама дошавши у овај свет. (Беседа 69: на Ваведње /1973/, књ.1,408).

- У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог, даје Себе теби. Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати од тебе, све што је смртно мора бежати од тебе... Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао (за Христа), пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: Свето Причешће је лек бесмртности (Посл.Ефес.,20,2). Причешћујући се, гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава и теби сваки грех. Тако је, браћо, свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности. (Беседа 109: на Педесетницу /1966/, књ.2, стр. 169.172).

- Сав је Господ у Цркви Својој. Речено је у Светом Еванђељу даје Црква духовно тело Христово, Он је Глава и Тело Цркве (Еф.1,21-22). Значи: сав је Господ ту са нама, и у нама, и међу нама. И ти, кад си прави члан Цркве, када (верујеш и) живиш по заповестима Спаситељевим, испуњаваш Еванђеље Христово, гле, ти и ја и сви можемо слободно рећи: С нама је Бог - Емануил. Кроз Свете Тајне, кроз све свете врлине, ми у Цркви уствари живимо Богом. Шта је Свето Причешће? Ето, то је највећа и најсветија Тајна. То и јесте сведочанство: С нама је Бог. У Светом Причешћу сав је Господ Христос, сав са целокупним Својим Божанством (и човечанством). И кад се ти причешћујеш, гле, примаш васцелог Господа у душу своју да живиш Њиме (1Јн.3,4.9). Кад се ми причешћујемо (у Св. Литургији) заиста је с нама Бог, заиста из нас бежи, и треба да бежи сваки грех, свака смрт, сваки нечисти дух. (Беседа 121: у Недељу 28 по Педесетници /1964/, књ.2, стр. 248-9).

- Цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа, није ништа друго него подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа (Гал.3,27; Рм.13,14), да себе охристовимо... Кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у оном свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (живимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господ Христом Који је у Светом Причешћу, него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије (1Кор11,29). Зато је Господ установио пост (и молитву) као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и страсти. (...) И данас, кад сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је Он и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету - а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим... Драги Господ, Којим се ми данас СВИ причешћујемо (подвукао еп.Ат), нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другога, као и децу своју... Чује се и данас на свакој Светој Литургији, Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер Господ ништа немогуће не тражи од нас. (Беседа 143: на Теодорову Суботу /1974/, књ.3, стр. 77-79).

- Ја више не живим, у мени живи Господ Христос (Гал.2,20). Зато, поучени Еванђељем Господа Христа, поучени кроз Светог Павла (Апостола), ми знамо да смо Тело Господа Христа. Црква је Тело Његово (Еф.1,23;4,17), духовно Тело Његово, и ми смо удови Цркве, живимо као живи делићи (=удови), као живе ћелије у Телу Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. И чули сте данас у Светом Еванђељу: ми се облачимо непрестано у Силу с висине (Лк.24,49), облачимо се у Светога Духа, облачимо се у Небеску Силу да победимо сваку мрачну демонску силу на земљи, сваки грех, сваку страст, свако искушење, сваког ђавола. То је наш живот на земљи. То је један непрекидни подвиг - подвиг охристовљења. Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, предај себе Господу Христу, и онда ћеш постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење. (...) Христос је заиста, како пише у Светом Еванђељу, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак свега људског, сваког човека (Откр.1,8; 22,13). Самим тим ти и ја, позвани смо да увек знамо, да увек осећамо, да увек доживљујемо да је Господ Христос Почетак и Завршетак нашег бића, целог нашег бића, нашег живота. Њиме да почињемо, Њиме да све завршавамо. А завршетак тај, то је бескрајни завршетак, завршетак који нема завршетка; то је крај који нема краја. (6) Јер поставши Христов, ти постајеш божански и бесмртан. То је смисао Цркве Христове, (смисао Свете Литургије), то је сваки хришћанин, (и сви хришћани), то је пут његов (и њихов), смисао његов (и њихов) - Богочовек Христос. И ти си позван да постанеш по благодати Богочовек. Да живиш Господа Христа као себе, да Њега стално доживљујеш као себе, да Он стално живи у теби (и свима), да у теби (и свима) бруји Еванђеље Светог Апостола Павла: Ја више не живим, у мени живи Христос! (Гал.2,20). (Беседа 175: на Вазнесење /1967/, књ.З, стр. 279-280).

- Ево ризнице свих блага, и ризнице свих Сила Божанских и небеских, и тог Царства Божјег које је на земљи (=Света Педесетница, када славимо „највеће чудо овога света: рођендан Цркве Божије - завршни Празник, завршило се Спасење"). Јер Црква Христова на земљи и јесте Царство Божје, Царство Божје и за мене и за тебе... Ако ко Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац (Мт.18,16-17). Зашто Цркву да послуша? Зато што је Црква - Света Тројица, и сва је Црква Истина Божја, сав Живот Божји, сва пуна Вечности Божанске, Правде и Истине Божанске. Зато је она непогрешиви судија. Дух Свети - гле, то је душа Цркве, то је савест Цркве, то је ум Цркве, то је разум Цркве. Зато Црква стоји у овоме свету као најважнији и непогрешиви судија. Судија, али пре тога и мајка, и лекар, и болница. Лечи од сваке болести, од свакога греха, лечи од свега смртнога, лечи од смрти. У Цркви је и лек од смрти: то је Свето Причешће, то је Свето Крштење, то је лек од смрти. Крстивши се у Господа Христа и примајући Свето Причешће, постајеш бесмртан, лечиш се од свега смртног, и од сваке смрти (...) Какве су силе које даје Дух Свети? Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан Свете Педесетнице, Сила с висине (Лк.24,29;ДАп.1,4-8;2,4)? То су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Светога. Те Свете Силе, те Божанске Силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, Свето Причешће, дају нам сву Свету Тројицу - на вечно спасење. Крштавао се у име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, свима Божанским Силама Свете Тројице. Свето Причешће - испуњујемо се васцелим Господом Христом. То долази од Господа, то је дар Његов Цркви (=нама у Цркви), а од нас зависи како ми примамо те Свете Силе... Та Божанска Сила (Духа Светога) је запалила, ето, и данас запаљује душе, и данас претвара душе у буктиње неугасиве, и данас чини људе неустрашивим борцима и победницима кроз Господа Христа. Ту силу даје Дух Свети. И наша је вера у сили Божијој, како вели Свети Апостол у своме Еванђељу (1Кор.2,4-5). У сили Божијој и Духу Светоме; наша је вера у доказивању Духа и силе, у доказивању и показивању Духа и силе. Шта ће нам учинити људи? Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рм.8,35)?... Ко је Христов? Онај који је Духом Христовим испуњен, онај који је Крштењем Светим, Светим Причешћем унео у себе Духа Светога, и умножава Његове силе у себи, вером и љубављу (и Литургијом), и држањем светих заповести Христових. Јер, ко нема Духа Христовог, није Христов (Рм.8,9), није хришћанин! По чему се човек познаје у овоме свету, познаје да је хришћанин? - По Духу Светоме, по роду Духа Светога (Гал.5,22)... Јер, ни Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову (на Св. Педесетницу). Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго до сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Алостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Црква Христова је непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова (у Телу Христовом), сведочанство и Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. /То сведочимо и Св. Литургијом/ (1Кор.11,25-25;Анафора Св.Василија). (Три Беседе на три дана Св. Педесетнице /1965/, књ.3, стр.317-333).

/Ево још неколико бисера из Јустинових тумачења Јеванђеља Христовог по Јовану и по Павлу/.

- Тумачећи Господњу Беседу О Хлебу Живота, Јован, гл. 6, Ава пише: „Хлеб Божији (Јн.6.33) на првом месту јесте Личност Богочовека Христа, оно што Он по Себи јесте и што Собом доноси и даје свету... Богочовек је Хлеб Божји, и тиме живот свету: Јер је Хлеб Божји Онај Који силази с неба и даје живот свету (Јн.6.33). Значи: живот на земљи је сав с неба, сав пореклом одозго, од Бога, од Богочовека. Овде је и сва логика живота, и сва сила живота, и сва вечност живота -Богочовек Христос... Људи подносе визију Бога само опосредовану материјом. Тако и у Христу: Бога виде преко тела, преко материје, кроз „завесу“ тела, не непосредно, јер је њихов вид неспособан да непосредно гледа Бога, суштину бића Његовог надбожанског. Бог се највише и најдубље може сагледати и видети само животом божанским, тј. Ако човек живи божанском Истином, божанском Правдом, божанском Љубављу, божанским Животом = Богочовеком, Богочовековим Еванђељем, (Причешћем Богочовеком)... Све је то условљено Личношћу Богочовека Христа, не овим делом Његовим или оним; јер је Хлеб живота Он Сам, у целокупној својој Богочовечанској Личности, појави и стварности. Зато изричито вели: Ја сам Хлеб Живота (Јв.6,48)“.

- Бог је постао човек, да би као човек дао људима средства и силе да савладају и победе смрт, хранећи се вечним животом, хранећи се Њиме - Хлебом Живота... У Богочовеку, у Телу Његовом (= у Цркви = литургији) је живот свету (Јн.6.51), а свуда наоколо је смрт света, агонија света, ропац и вечно умирање света без коначног издисаја. Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли дати, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дати него Божјом Крвљу и Божјим Телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт и стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, и Божјим телом и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт и само смрт. Тело и крв Христа су Тело и крв Сина Човечјега (Јн.6,53), оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су и тело и крв самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и Тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово - Тело Божје, крв Његова - Крв Божја, душа Његова - душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени (7) (...) Тело и крв Христова сједињују човека са самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку, Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христвим. Стога Спас и вели: Који једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему (Јн.6,56). Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма"(...)

- Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: Који једе Мене, и он ће живети Мене ради (Јн.6,58). Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега нема реалнијег и емпиричнијег реализма. Богочовек је Хлеб Који сиђе с неба (Јн.6,50): јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: Који једе Хлеб овај, живеће вавек (Јн.6,58). Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз Свете Тајне (=Св. Евхаристију) и свете врлине. На тај начин људи постају удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф.5,30)".

- Тумачећи даље Јн.6,63-64, каже: „Животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу (=Св. Евхаристији) човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (Јн.6,26-58). Те су речи истовремено и дух и живот“. (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, Бгд. 1989, стр. 70-79).

(4)Ове речи Св. Василија наводи Св. Григорије Богослов у својој Надгробној Беседи Светом Василију

(5)Код о. Јустина, још из времена његове студије о Св. Макарију Египатском (1926), често се понавља овај израз: „Свете Тајне и свете врлине", а то је често и у његовим Беседама (из којих овде наводимо неколико одломака о Св. Литургији-Причешћу). Треба, притом, знати да су и Св. Тајне и Св. врлине код њега пре свега Христолошке стварности, јер за њега, као и за Св. Максима, Сам Христос јесте Ипостасна Врлина, те према томе и стицање врлина, које бива кроз Св.Тајне и свете подвиге, јесте не мање благодатни, Христоцентрични, Светодуховски опит и искуство живота и спасења у Христу, те дакле увек и евхаристијско-еклисиолошка стварност. Такав је, уосталом, двоструки садржај Светолитургијских молитава и карактер хришћанског, Црквеног, подвижничко-литургијског етоса и живота Православног, личносаборног, мистриолошко-врлинског, који се засађује и почиње Светим Крштењем и наставља Св. Миропомазањем и Светом Литургијом, где су доживљава и опитује предукус есхатолошког Царства Небеског. То је оно што о. Јустина назива не мистицизмом него Богочовечанским реализмом.

(6)Отац Јустин је говорио: да је увек осећао да рашћење човека у Христу, усавршавање Светих на Небу, нема никада краја ни завршетка, и да се осећајући то, бескрајно обрадовао када је исту мисао, исту истину, нашао код Св. Симеона Новог Богослова.

(7)Ова последња реченица најбоље потврђује да је неумесан и богословски нетачан, и неправославан, израз „пресуштаствљење" ( transsubstantiatio ) који је за тајну претварања Хлеба и Вина у Литургији у Тело и Крв Христово употребила латинска, римокатоличка схоластика, па су је отуда и неки новији православни (у „школском богословљу") употребљавали, који израз, иначе, Отац Јустин нити је прихватао, нити је икада употребљавао.

Отац ЈУСТИН (Поповић): О Светој ЕВХАРИСТИЈИ - ЛИТУРГИЈИ

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу, и Христос међу нама и у нама.

У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал.3,27;Рм.13,14;Кол.3,9-12). А тај свети програм, а тај свети подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхвристије, у Светој Тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско Тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф.3,19; Кол.2,10).

Литургијско Сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује Тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо" (1.Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску Заједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Божјој. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност“. Јер су ове тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то Тело и Крв Христову; и ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и уди међу собом (1.Кор.12,27).

Тако је апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као тајне саме Цркве, тајне Причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји“ (ср.Тит.2,14; Јевр.2,17; 8,8-10;2.Кор.6,16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То је оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако све у Цркви стално изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњује благовесну заповест: „Ово чините у Мој спомен" (1.Кор.11,24-25; Лк.22,19).

Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање Светих Тајни на Литургији испуњава сав духовни и натприродни Домострој оваплоћења Бога Логоса". Кроз Свету Литургију и Свето Причешће у њој ми доживљујемо сав Спаситељев Богочовечански Домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну Смрт и чудесно Васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „ Кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, Смрт Господњу и Васкрсење обзнањујете, докле не дође" (1.Кор.11,26). Стога је Света Литургија основна тајна вере хришћанске - тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове Смрти и Васкрсења као нашег спасења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.

Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер Православни хришћани су позвани да помоћу Светих Тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија доживљују Богочовечански Домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању Свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Светог Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив - увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог (подвлачење наше – Еп. Атанасије ). У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божје, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег - Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божјом и молитвом (1.Тим.4,5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Пређеосвећених Дарова извршен је према грчком, старосрпском и црквенословенском тексту.

За превођење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, Цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа.

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14-16. века првенствено из фонда библиотеке и Музеја Српске Патријаршије и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословенски текст користили смо неколико старијих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и новије преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Тремпелас-а, К. Керн-а, Митроп. Герасима, А. Maltzewa, T.Tarnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски језик (наш превод Литургије Св. Јована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачења Свете Литургије, и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради бољег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно православно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божанском чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог Саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом Канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у Канону Евхаристије, за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве Епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој поред молитве „Још Ти приносимо...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико"). На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста Свете Анафоре, то јест текста молитве Епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећењу Евхаристијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Светим“ овде су изостављене (иако у новијим словенским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин".
Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника“ (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од Патријарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста). (2)Даље, возглас пред Трисветом песмом: „Јер си Свет, Боже наш, и у Светима обитаваш...“ текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Литургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или проширивања тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подробности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.

Последња наша напомена односи се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је - да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.

На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим. Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, доктора православне светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Царству Своме".

(1)„О овом преводу Светих Литургија" - поговор преводу и издању на српском: БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, с благословом Њ.П.Епископа Шабачковаљевског Г. Јована (Велимировића), Београд 1978, стр. 223-232. - У наставку доносимо и још нека изабрана места о Св. Литургији=Евхаристији и учешћу=Причешћу у њој, из пребогате ризнице богонадахнутих Дела Аве Јустина.

(2)Ево те напомене: „Свети Отац Филотеј, Патријарх Цариградски, у свом Тумачењу Божанске Литургије, даје ово богонадахнуто објашњење чина Свете Проскомидије: „Обратимо пажњу како и кроз овај божански образац и чин, као и кроз унутрашњи смисао целе свештене Проскомидије, сагледавамо Самога Господа Исуса Христа и свецелу Његову Цркву. У средини видимо Самога Христа, истиниту Светлост, Живот вечни који Он поседује и садржи у Себи. Јер Он Сам је средиште кроз овај Хлеб. Његова Мати је, Својом честицом, Њему с десне стране, Анђели пак и Светитељи су Му с леве стране. Доле испод је васцели побожни сабор Његових верника. То и јесте велика тајна: Бог међу људима и Бог усред богова (Пс.81.1), које обожује Он, Бог по природи, оваплоћени њих ради. А то је и будуће Царство и доживљавање вечнога живота: Бог са нама, Којега видимо и Којим се причешћујемо. И нема ту места неверницима, нити неправославнима. Јер какву заједницу има видело са тамом? (2Кор.6.14). Јер ће, како се вели, Анђели издвојити зле од праведних (ср.Мт.13,40-43)"