Шта је Православље?
Црква и Православље
Основни признак Православља
Дато или искано?
Значење “канона”
Православље - динамично или статично?
Прослављање Бога
Спољашње и унутрашње
Суштина идеје спасења
Идеја саборности
Унутрашње јединство
Верност Христу
Шта је Православље?
ОСОБЕНА РЕЧ... Реч која има велику привлачну силу. За многе, многе – света и важна реч, која се не може лако одредити, а, у исто време, проста и разумљива. Поједини нас прекоревају: “Зашто се код вас на скуповима, у говору, тако често чује реч: ”Православље?” Можда су они понекад и у праву што протестују. Важан појам не треба користити милитантно и често, говорити о њему тамо где се он мало вреднује, претворити га у бојни мач на друштвеним културно-политичким скуповима. То име, тај наш словесни свети емблем, треба брижно чувати.
Говорити о Православљу не значи да га обавезно морамо свеобухватно одредити. Поделити с другима размишљања о нечему што је важно и драго постаје потреба, пријатност - просто "поделити"; нико вас неће осудити ако у идеалном светлу говорите о ономе што волите.
Кажу, зар није смелост – исказати своје мисли о њему? Зар није пре тога потребно да се уздигнемо на сву његову духовну висину да бисмо могли да судимо о његових разним странама? Да ли је могуће обухватити сву његову пуноћу?
Зар није боље – уопште не говорити, из страха да не кажемо нешто погрешно? И зар не може свако од нас да суди о њему као што судимо о величанственом храму, посматрајући га из црквеног дворишта, или о унутрашњости његовој из порте?
КОД ЉУДИ који стоје даље од Цркве, који недовољно осећају њено дисање, реч “Православље” често је сједињена с магловитом и нејасном представом.
"То је нешто између католицизма и протестантизма..."
"Зна се: то је цезаропапизам!"
"Признајем, наравно, само истинско Православље, а не – семинарско богословље."
"На које Православље мислите: званично Православље?" - одговарају вам.
О, да, мистика Православља: "мајка земља - Мајка Пресвета Богородица", "Град Китеж", јуродиви, "Исусе Најслађи, који си се у лепоту обукао" (с једног јавног скупа).
"Православље – то је саборност, учешће клирика и мирјана у црквеној управи."
"Ево истинског Православља: старац Зосима Достојевског, "Саборјани" Лескова..."
"Ми треба да се држимо Православља, зато што је оно руско."
"Мене занима ново у Православљу, нпр., учење о Софији – Соловјов, Булгаков, Берђајев, иначе је досадно."
И ЗАИСТА: шта је Православље? Који је његов истакнути, суштински признак:
Да ли је то конзерватизам, сачуван у чистоти учења седам Васељенских сабора?
Или је то суровост, изражена у постовима и дугим богослужењима?
Или разноврсност видова Богопоштовања, у складу са потребама духовног живота човека? Или народност, која религији лако додаје национални колорит?
Зашто кажу: "Ово је православно, а ваше или њихово није”?
Претпоставља се да постоје неки принципи за ове одговоре. Какви су то принципи? На којој основи се ова питања решавају - на историјској (тако је, кажу, у "историји Православне Цркве") или на идеолошкој ("то је у складу с православном идејом")?
ОНДА, откад постоји реч "Православље?" "Ви причате о древном Православљу: али Православља није било до поделе Цркве?" кажу вам.
"Ви погрешно размишљате," одговарате.
Када је у Хришћанској Цркви постало неопходно да се заштити истина од заблуда (а заблуде су настале још у апостолском веку), појавио се појам "правог исповедања истине," као што слушамо у литургијској молитви, која потиче из древне Цркве, о епископству "које право управља речју истине" (2 Тим. 2,15). Та фраза се кристализовала у једну реч приликом тешких аријанских несугласица у Цркви. Св. Атанасије Велики је скоро читав свој живот посветио заштити Православља од аријанства. Св. Епифаније назива Атанасија Великог "оцем Православља." Исидор Севиљски у књизи "Порекла" каже: "Православан је онај који правилно верује и који саобразно таквом веровању правилно живи." Код великих источних Отаца Цркве 6. века тај назив је у сталној употреби, а св. Григорије Богослов употребљава га у данас веома често понављаној фрази: "страдајуће Православље" (Слово 6, св. Григорија Богослова).
После Шестог Васељенског сабора, с настанком спорова о поштовању икона, а тиме и о спољашњим формама богопоштовања, појам "Православље" обухвата читав круг хришћанског богословља и богослужења. До поделе Цркве "ортодоксија" – Православље сматрано је неопходним признаком истинског хришћанства и на Истоку и на Западу. С отпадништвом Римске Цркве од црквеног јединства, оба класична, боље рећи - древно-црквена појма: а) "православни" и б) "католичанско-васељенски" сачувала су се и на Истоку и на Западу, али тако што је један доминирао овде а други тамо; и један и други постали су својеврсно знамење Цркве: на Истоку - "Православље" то јест брига о чувању – пре свега – чистоте исповедања; на Западу "Васељенскост – католичанство - католичност," као израз идеје распрострањености у свету или вере у светско призвање. Именовање Цркве Христове "католичанском" задржало се, наравно, и на Истоку, као у Символу Вере (у црквенословенском преводу - "саборном"), но овде, на Истоку, тај назив се сачувао заједно са другим неопходним признацима Цркве: "једине, свете, апостолске," као што је одлучено на Другом Васељенском сабору, тј. неиздвојен у неки посебан положај који би доминирао над другим признацима.
Руски народ примио је "Православље" као истинско Христово учење, сачувано у Цркви Христовој, представљеној на земљи четирима древним источним Патријархатима.
Црква и Православље
ПОШТО СМО МИ, РУСИ, примили хришћанство у периоду када се фактички завршило одвајање Запада од Источне Цркве, појмови: "истинска Црква" и "Православље" у свакодневном говору за нас имају не само једно исто значење, већ и један исти садржај: истинска Црква је Православље, и Православље је истинска Црква. Но с обзиром да Цркву чине људи, а Православље је – вера и богопоштовање, ипак је неопходно да, када говоримо специјално о Православљу, разликујемо та два појма, Црква је - "ко?", Православље је - "шта?" и "како?" - дом Божији или породица Божија; Православље – њена вредност, духовно богатство.
Говорећи о православном и неправославном, потребно је још нешто разјаснити. Још у првом миленијуму, пре болне поделе цркава, и Запад и Исток стекли су велики број особености, које нису зависиле од вероисповедања него од географских и других услова, од разлика између грчке и римске културе. Географска удаљеност Запада од Истока, раздвојених Средоземним морем, онемогућила је једнообразност у богослужбеним формама и другим аспектима црквеног живота. Грчки језик, који је доминирао на Истоку, и латински као језик западне културе, још више су увећали ту одвојеност.
Тако су се још пре одвајања Рима појавиле карактеристичне особине, које по суштини не зависе од чувања истине или одступања од ње. У другом миленијуму, наставивши да постоје, те особине су већ постале природне, карактеристичне за једно и друго вероисповедање. И данас често није лако одредити да ли поједина особина зависи од духа римокатолицизма или Православља, или је само последица етнографског, лингвистичког или другог карактера.
Ипак мора се признати да скоро свака особеност једног или другог исповедања, која при томе не мора да буде суштинска, појединим својим аспектом улази у сам дух своје Цркве. Сваки детаљ, који се нужно не заснива на одређеном погледу на свет, ипак му одговара: у једном случају одговара православном, у другом католичком или неком другом.
Основни признак Православља
"ДУХ ПРАВОСЛАВЉА": овај често коришћен израз указује на унутрашње јединство, хармонију, који се откривају у њему. Тешко је уловити тај дух, одредити га, рећи у чему се он састоји. Можда још и теже него одредити дух протестантизма и католицизма. Али ми можемо да поставимо друго питање: од чега зависи дух Православља, како се он ствара? Да ли он представља средину из скупа многобројних знакова православног исповедања, као што говоре о духу града или земље, или је он израз идеје која лежи у самој основи Православља? Другим речима, да ли Православље представља збир кроз историју стеченог духовног знања и опита или је, у својој суштини, идеја – низ идеја, које за пуноћу Православља имају исту улогу као корен дрвета за стабло и гране?
Већ сама реч "Православље" говори о идеји и именује је. О каквој идеји? Она се може формулисати на разне начине, али наведена историјска референца о древној употреби тог термина и филологија речи говоре да се та идеја пре свега односи на истину: искање истине и верност њој, њена заштита. "Познајте истину, и истина ће вас ослободити." "Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а остало ће вам се све додати."
Искање Истине и верност њој – то је основни признак Православља. И тај принцип истине у Цркви Православној, у њеној историји, у њеним делима увек се признавао (и био) основним, одлучним, кардиналним. "Не васељенскост, већ истина." Ни страх од црквених подела, ни ауторитет јерархијски, научни, богословски или било који други, ни притисак државне власти, чак ни ауторитет сабора – ништа није могло да заустави ту стихију у Цркви, која је, као снажна морска струја, увек и до краја незадрживо стремила ка објашњењу и торжеству хришћанске истине. Тако је било у епохи монотелитства, када је преп. Максим Исповедник иступио у заштиту православног учења, иако је међу својим противницима видео три патријарха и императора; тако је било и у стогодишњем периоду иконоборства.
Дато или искано?
"Иштите најпре правде Божије"
ДАКЛЕ, ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ? Искано или већ дато? Циљ, који је вечито испред или је већ достигнут? Где га тражити: у будућем или прошлом?
Православна изображења светитеља и Богомајке, облик православног храма, устав православног благочестивог живота, аскетика, догматика, богослужења, етика, обичаји и обреди – зар све то није "дато", зар све то није богатство достигнутог, зар све то није израз већ оваплоћене идеје?
Православље оживотворено. У вишем степену оно је примило статичке, тврде форме.
То је разумљиво. Две хиљаде година Црква живи, носећи и чувајући Православље. Хришћанско сазнање утиче на нас у све већој мери што смо ближи крају историје него њеном почетку. Сав опит Боговиђења, духовног живота већ нам је дат у животу и делима Светих Цркве Христове, у њеној историји и уставима.
Остаје нам да се пажљиво удубимо у садашње или да погледамо у прошло да би изучили наше Православље.
ПРАВОСЛАВЉЕ је – пред нама, у нама, оно је већ дато, има свој готов садржај и форме. Али религија је живот. И Православље не представља сабране готове одговоре на сва могућа питања која нас дотичу; оно само ставља пред нас проблеме, чија се решења – по гласу наше хришћанске свести и савести – захтевају од нас. Зато Православље није само дато, већ увек и искано.
Сваког дана ми се суочавамо с питањем: како да поступимо? И без обзира на не само наш лични већ и богати опит ранијих покољења, живот нас упорно ставља пред дилему: где је пут, куда ићи? Где је истина, где је боље?
Мишљења је много: истина је једна. Прихвативши да чинимо онако како каже наша савест, ми се ипак поново колебамо: а како да поступимо по истини, по Божијему, како је боље?
Тако је и у вери, у хришћанском делу, у црквеном животу. Постоји догматика, канони, хришћанска етика, опит Цркве: ипак, често чујемо питање: да ли је православно ово или нешто друго? Каква одлука, какав поступак одговара духу Православља? На питање: "Шта је православно?" – одговор је недвосмислен: "Православно је оно што је најбоље." Али није увек јасно: шта је најбоље?
И овде се приклањамо гласу православне средине у којој духовно живимо или с којом смо, у крајњој мери, увек у вези и, погрузивши се дубље у њу, налазимо истински православни одговор, сагласан с гласом наше савести и нашег разума. Тај одговор се рађа интуитивно, али мора бити потврђен канонима Цркве, Еванђељем, општим предањем Цркве. Истина, која се рађа у тајним скровиштима душе, мора бити истина и на светлости дана.
Тако с термином "Православље" долазимо до другог термина: "православност." Он изначава ону речима тешко одредиву линију која се односи на појединости црквеног живота: музику, црквено чтеније, иконопис, обреде.
ПРАВОСЛАВЉЕ није само нешто што је дато, него је и нешто што се иште. Колико немира је Црква преживела док није установила ту целосност хришћанског погледа на свет, коју ми данас примамо у готовом облику, као православно исповедање вере!
Какви су потреси, жртве, пратили период догматских спорова! Каквим је губицима, на крају крајева, – губицима читавих области и народа, који су остали у јересима и расколима, Црква платила чување истине хришћанске и црквене!
Тако је Црква на делу оправдала исповедање на чијој застави је записано: "Православље."
То не значи да је Црква равнодушна према земаљској католичности: према губитку или чувању својих удова, или да је равнодушна према ширењу Еванђеља до крајева васељене, да она мало вреднује јединство, да се не жалости због отпадништва од јединства, да се затвара у себе, да не стреми да заузме прво место које јој међу хришћанским исповедањима с правом припада.
Но сама стварност, историја, тражила је од Цркве управо служење Православљу: борбу за хришћанску истину. И у ту борбу одлазиле су духовне силе једног покољења за другим Цркве на Истоку у првом миленијуму њене историје.
"Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а остало ће вам се све додати." Коначна победа, торжество у духовној области не припада ономе који поседује силу, масовност, борбена средства, таланте, већ ономе који носи истину. Истина може до последњег тренутка да пребива у мањини и у сенци. У том дугом процесу, у ходу светске историје, не треба да нас заслепе ни бројна надмоћност – туђа или сопствена – у овом или оном историјском периоду, ни унутрашња или спољашња организација, ни друга видљива преимућства. "Сила Божија се у немоћи показује." Победу даје последњи тренутак. А до наступања тог последњег тренутка важно је сачувати и одбранити своју заставу, држати се истине, сачувати "Православље."
Ми знамо да јереси и неправославност сваке врсте – нису само део прошлости. Јереси и неправоверје могу бити и у будућности. И Цркви предстоји да увек бди на стражи како против јереси, које долазе споља, тако још више против лажеучења, која настају изнутра, међу члановима саме Цркве.
Значење "канона"
ДОВОЉНО ЈЕ НЕ ДРЖАТИ КОРМИЛО, незнатно изменити курс – и већ неизбежно следи одступање од циља, у почетку неприметно, а потом све веће. Зато је, бринући о правилности, нужно проверавати себе. Код мајстора – занатлија постоје "правила" по којима исправљањем долазе до жељене форме предмета. Таква "правила", или правила, има и Црква. На грчком се они називају "канони" (канон - правило, образац: термин који је користио ап. Павле у посланицама Гал. 6,16; Филип. 3,16). Устројство Цркве, њени закони, одређују се правилима св. Апостола, правилима св. Отаца, правилима црквених Сабора, или канонима Цркве. Хришћанин се у личном духовном животу руководи и исправља себе "молитвеним правилом:" јутарње, вечерње, правило при св. Причешћивању и др. Сврха тог правила није толико у томе да држи човека у молитвеној дисциплини и да га побуђује на молитвено усрђе, већ има широко значење. Садржај образаца светоотачких молитвених "правила" исправља моралну свест човека и његов поглед на самог себе, указује шта и како треба да моли у Господа, како да верује, како да приноси покајање и како да себе духовно васпитава.
На исти начин сличне норме – правила захтева и црквено стваралаштво и уметност: оно треба да буде задржано у правилном кориту црквеног устројства и предања. То и јесте тако. Није без разлога одређени низ црквених песнопенија добио назив "канона," и ове групе црквеног песнопенија управо су познате по богатству мисли и израза, уметничкој форми, без обзира на строго поштовање правила њиховог устројства. И православни живопис и архитектура имају своје црквене "каноне" и њихова верност овим канонима често је критеријум њихове црквено-историјске вредности.
Православље - динамично или статично?
"Сачувати," "бранити," "бити веран предању Цркве" – зар то није култивисање конзерватизма? Зар није за Православље карактеристична стагнација, став: "Наши дедови су тако живели и спасавали се, тако ћемо и ми. Нама ништа ново не треба?"
Православну Цркву често прекоревају за конзерватизам.
Истина, често говоре и супротно. Не окривљују ли, на пример, протестанти православни Исток што је у свом црквеном развоју пошао предалеко напред, уводећи ново и ново у област црквених појмова и обичаја, па наводно треба да се вратимо на старо и првобитно устројство првих векова хришћанства?
Но зар тај конзерватизам Цркве не диктира логика протеклог миленијума? Ако је суђено да дође до уједињења Цркве, на каквој основи се оно може извршити ако не на узајамном признању догматских и канонских позиција, заједничких обема Црквама Истока и Запада пре раскола? И Црква Православна, ништа не изменивши у свом догматском и канонском устројству, у сваком тренутку је спремна на уједињење на тој једино могућој основи.
У исто време Цркву другог миленијума одликује непрестано кретање напред. Православље није статично већ динамично. О Православном Истоку, заробљеном од муслиманских народа више од хиљаду година, данас је тешко говорити. Али у словенским земљама, после њиховог рођења у хришћанству, та динамика је изражена у стварању црквенословенског језика, у слободном спајању хришћанства с народним карактером, у обредним реформама, у развоју иконописа и црквеног појања, у прослављању нових светитеља, у састављању нових молитава и песнопенија, а што је главно – у сили духа, што дубоко у тајним скровиштима скривеног, што пројављујућег у својој величини у одређеним тренуцима живота Цркве Христове.
"Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове."
ИСКАЊЕ ПРАВДЕ, као основни принцип, на први поглед сугерише претпоставку да се Православље у нашој свести изображава као спознајна сила, као мисао, као делатност ума, нешто"рационално."
Али "Православље" управо одбацује рационализам. Међу трима великим вероисповестима, православна вероисповест је најмање рационална.
И оно не носи име "правомислија” већ "православља," тј. прослављања Бога у коме, уопштено говорећи, главно место увек и свуда заузима молитва.
Зато је јасно да носилац православног духа - није ум, него срце.
И заиста, појам "срце" заузима прво место у православној психолошкој терминологији. Осим тога, та реч има много дубљи смисао од наше уобичајене речи. То није орган "осећања," као што смо навикли да говоримо, већ она тајанствена област душе посредством које ми у највећем степену општимо с Богом, али која се може наћи и под утицајем мрачне силе: област у коју улазе подсвест и интуиција: област коју наш ум не испитује, јер ум представља неку врсту њене надградње. Зато се у делима православних Отаца Цркве и подвижника, као и у Речи Божијој, говори о "помислима срца" и о "жељама срца" једнако као о "жељама ума" и "мислима ума."
"Блажени гладни и жедни правде."
У РУСКОМ ЈЕЗИКУ појам "правде" је добро исказан. "Правда" – то је, пре свега, истина, као супротност лажи, као друго, то је морални закон, праведност, као супротност преступу, бесправљу. Али црквенословенски језик тај појам описује још боље, још пуније: овим двама значењима он придаје ново: правда Божија - "оправдање" од Бога, другим речима, љубав Божија, оправдање не у смислу судском, већ у значењу неизрециве милујуће љубави Божије.
Правда - истина, као право исповедање вере и као усаглашеност речи са мислима човека; правда морална, као усаглашеност поступака с наредбама хришћанске савести, и правда благодатна– поверавање спасавајућој милости Божијој – чини праведностобједињењем свих "правди," т.ј. то је стање хришћанске личности када човек сам постаје "праведан." Кротост, чистота душе, молитвеност, све то је Апостол изразио речима: "скривени срдачни човек с непропадљивим украсом кротког и непорочног духа" – ево овај тип православног хришћанина, какав је дат не у умозрењу или апстрактном идеалу, већ у животу руског верујућег народа, који је примио Православље са Истока, под карактеристичним називом "праведника."
А с тим појмом је такође спојено искање. Праведника не одликује само "благочешће" нити "чињење добра" (оне који чине добро народ назива "добрим људима"): већ "искање спасења у Христу," преузимање на себе подвига, одбацивање свога, одбацивање животних добара, занемаривање својих права, непрекидна "глад и жеђ правде," иза којих се отвара виђење Царства Небеског; на крају, борба за правду Христову, стајање за њу до краја, без компромиса, без погодби са савешћу.
Истинско Православље је непрестано кретање напред не само у целини већ и у својој индивидуалној пројави.
Прослављање Бога
"Православље": ако први део речи говори о православљу, правилности, правди, што се захтева од хришћанина, други позива на славу Божију. "Слава Божија" – то је друга идеја садржана у речи "Православље." Она нам говори о томе да су све стране хришћанства: поглед на свет, однос према људима, лично спасење – покривене и обједињене у оном главном - у прослављању Бога.
Ако је "слава Божија", онда то значи да богослужење, молитва лежи у средишту православне пажње.
Но, наравно, слава Божија се не састоји само у богослужењу. "Прослављајте Бога у телима вашим и душама вашим, који су Божији." То значи: моралан живот, морална чистота нису само услов богоугодне молитве, већ су сами по себи прослављање Бога, богослужење.
Затим, богомислије, созерцање умом и срцем доброте, милосрђа, премудрости и свемогућства Божијег и преклоњење срца и ума пред тајнама величине и човекољубља Божијег такође је прослављање Бога.
Међутим, у основи Православља остаје прослављање молитвеним богослужењем. И то зато што православна молитва – црквено богослужење – обједињава све. Она је – ваздух Православља. Да би се у то уверили, довољно је погледати садржај православног богослужења.
"Непрестано се молите," поучава Апостол. Тиме нам он сугерише неопходност трезвености душе посредством сталног сећања на Бога. Тај савет Апостола испуњава се како у молитви појединих хришћана, тако и у заједничком богослужењу. Учење о личној непрестаној молитви – то је основа светих подвижника Цркве о спасењу. Њен образац: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме," или кратко: "Господе помилуј" – није прозба Оцу Небеском за наше потребе, већ покајање и скрушеност због грехова пред нашим Спаситељем.
Заједничка молитва, прописана у Православљу савршеним и пуним црквеним уставом, састављеним у манастирима, распоређена је тако да се савршава непрекидно, у храму или пренесена у келије, дању и ноћу, а у древности било је манастира с непрекидним богослужењем. Часови 1, 3, 6, 9 – часови дана – смењивали су се са међучасовима: на повечерју, полуноћници и јутрењу пролазила је ноћ.
И мада живот са својим потребама спречава да се приближимо иделу устава (како у парохијским условима тако у већини случајева и у манастирском животу), православно богослужење се ипак одликује трајношћу и садржајношћу.
"Молите се један за другог." Сећање Цркве на њене чланове одржава се путем сталног помињања имена лица током богослужења, оних који су духовно блиски онима који се моле, иако их често дели огромно пространство, оних који су болесни, страдају или су на путу. То сећање ни смрт не прекида, и често се молитва за усопше узноси не само кроз десет већ и кроз 100 година по њиховој кончини: тако се кроз Цркву општење са усопшим оцима и браћом продужава у нашој молитви за њих и нама невидљивој њиховој молитви за нас.
"Ако, дакле, једете, ако пијете, ако ма шта чините, све чините на славу Божију." "Јер је свако створење Божије добро и не треба одбацивати ништа што се са захвалношћу прима, јер се освећује речју Божијом."
Ове апостолске речи нам објашњавају зашто у православном устројству црквена молитва тако често прелази границе храма и, тако рећи, улази у само средиште народног живота.
Многим православним верницима освећење природе и живота чинило се и чини помало паганским, остатком прехришћанских обичаја и обреда. Но та блискост животу лежи у духу Православља. Торжествена освећења воде с одласком на изворе на дан празника Крштења, на Преполовеније и 1. августа; освећење поља у пролеће, стада, освећење домова и свих кућних просторија светом водом; освећење хране на св. Пасху; освећење воћа, поврћа, цвећа, жита после жетве, светих икона и знамења Крста Господњег – у домовима, на раскрсницама, трговима, на вратима: све су то примери црквеног освећења читавог живота ван храмова. Заједничком молитвом благосиља се читав земаљски пут хришћанина од дана његовог рођења. Молитва на први дан рођења, при давању имена, на крштење, молитва на четрдесети дан, молитва пред почетак сваког доброг дела, пре пута, у болести, молитве благодарности и многе друге улазе у црквено-животну употребу.
"Благосиљај, душо моја, Господа, и све што је у мени свето име Његово!" "Све што дише нека хвали Господа!"
Ове две мисли псалмопојца оваплоћују се у Православљу у најпотпунијем виду.
"Све што је у мени" да благослови Господа: све способности и таланти позивају и подстичу на прослављање Бога.
И зато се ми не обраћамо Богу само мислима, него Га славимо речју, и не само речју него и појањем: и живописом и другим благопријатним уметностима. Мозаик и фреске, ткање и златовез, резбарење и рељефна скулптура, уколико својом телесношћу не скрива дух, јувелирство, архитектура и друге пројаве човековог таланта имају своје место у прослављању имена Божијег и Његових светих.
И у рукама православног хришћанина сва природа, "све што дише" да хвали Господа.
Освећене воде, светлост свеће у рукама верујућих, мирис тамјана, врбица на дан Уласка Господњег у Јерусалим и цвеће на дан Педесетнице – ови дарови природе треба да буду органи и наше хвале Бога.
Келија или манастирски скит у тајанственој дубини шуме, капелица или крст над извором, поклоничко путовање неколико десетина или стотина километара – све је то општење човека с природом, када се они сједињују у заједничкој радости преклоњења пред творачком и промислитељском добротом Божијом.
Али авај, данас је све то у нашој руској домовини разрушено, прогнано, исмејано! Заједничка молитва притешњена је зидовима невеликог броја храмова. Да ли је то слобода религиозног живота?
Спољашње и унутрашње
СПОЉАШЊОСТ. Говорити о некој "привржености" православних спољашњости, обреду - било би узалудно. Обред је неопходан део Богопоклоњења. Како може да буде "Богопоклоњења" без "поклоњења?"
Богослужење Православне Цркве одликује се одухотвореношћу, пуноћом, духом саборности и, заједно с тим, разноврсношћу спољашњег израза.
"Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама?" пита Апостол. Тело није предназначено само за задовољавање својих телесних потреба: оно је оруђе душе и треба да прославља Бога заједно с душом. Образац који изражава дух православног обреда јесте источно-хришћанска икона. У њој је телесно изображено у тако деликатним и условним цртама да прелази у други план пред изразом духовности ликова. Но при томе је обред у Православљу потпун и слободан, без бојажљиве спутаности покрета, он не гуши стање духа, разнообразан је и природан. Таквим га видимо и у подизању руку свештенослужитеља, у крсном знамењу и благосиљању, у земним метанијама, у целивању светих предмета.
Спољашња, обредна страна богослужења формирала се постепено, историјски. Но вредно је пажње како се у њој одражава образ небеске Цркве дат у Откривењу Јована Богослова. Као да се земаљско богослужење формирало управо према том обрасцу.
Таква мисао нам долази када у Откривењу читамо о седам златних свећњака, о двадесет и четири старца обучена у беле одежде; о златним венцима на њиховим главама које они, поклањајући се, полажу пред престо Божији; о златним чашама, пуним тамјана, и о диму тамјана који се узноси с молитвама светих; о седам Ангела који певају Мојсијеву песму, одевених у чисте и светле ланене одежде, и опасаних по прсима златним појасевима; о храму испуњеном димом славе Божије, о печату – знамењу крста – на челима хиљаде запечаћених слугу Божијих.
Манастир - неговатељ или васпитач Православља. У древним манастирима Истока: Египта, Палестине, Сирије, Константинопоља формирало се читаво устројство Православног духовног живота. На Светој Гори и у руским манастирима оно је прешло и на словенско тле. "Типик," или другачије - богослужбени Устав, представља не само устав богослужења већ и устав манастирског живота. Он као да ставља знак једнакости међу појмовима: богослужење - живот у Богу- монашки живот. Зато се, на први поглед, Православље одликује манастирском суровошћу, строгошћу захтева.
Поменимо постове озакоњене канонима. Православље налаже хришћанину беспоштедан однос према својим пороцима, према својим природним и стеченим рђавим склоностима, позива на подвиг покајања, такав који би потресао цело његово биће, омогућио спознају читаве дубине пада; "срамним окаљах душу гресима, и у лењости сав живот свој протраћих;" да би вапај душе: "помилуј ме" произашао из читавог његовог бића; да би свим својим бићем разумео где је сидро његовог спасења: сва његова нада у неизрецивој љубави и милосрђу Божијем.
И у тој нади бол се смењује са радошћу. И ако је у Православљу жалост због грехова дубока, радост у Господу је неупоредиво силнија. Јер наша немоћ није јача од Божије силе и Божије љубави. Зато у Православљу радосно и чак ликујуће стање доминира, торжествује и побеђује сваку жалост.
Сам почетак покајања носи у себи јасно зрно радости: "ступимо у радосно време покајања" пева се на почетку поста. А свој врхунац радост достиже у пасхалну ноћ и сав светли празник Пасхе, Васкрсења Христовог. А пошто се празновање Васкрсења Христовог преноси и на све недеље у години, у храму влада торжествујући тон, и хришћанин из храма носи бодро расположење у живот.
Тако се граде жар и пуноћа и склад православног црквеног живота.
Суштина идеје спасења
БИЉКЕ РАСТУ увис. Идеја органског раста неодвојива је од духа Православља. Она је изражена и у православном разумевању спасења човека. У средишту пажње хришћанина не лежи "задовољење правде Божије," нити "стицање заслуга," већ могућност и неопходност личног духовног раста, достизање чистоте и светости. Искупљење човека, његово калемљење на Телу Христовом – то су услови при којима је могуће започети тај раст. Благодатне силе Св. Духа, као што су за биљке – сунце, киша и ваздух, потпомажу и хране духовни усев. Али сам раст је дуготрајан процес, "делање," труд, унутрашњи рад над собом: неуморан, смирен, упоран. Поновно рађање – то није тренутна трансформација грешног у спасеног, већ фактичка измена духовне природе човека; измена садржаја самих скровишта душе, садржаја мисли, представа и жеља, усмерености осећања. Тај рад одражава се и на телесно стање хришћанина, када тело престаје да буде владар душе и враћа се службеној улози испунитеља наредби духа и смиреног носиоца бесмртне душе.
ЖИВО ДРВО стално расте. Хранећи се кроз корен, оно се разгранава у ширину и образује врх, који се хармонично протеже, иако нема ниједан обједињујући пункт на врху. Такво је и спољашње устројство Православне Цркве на земљи. Таква је и сва структура Православља: парохије Цркве, помесне Цркве, патријархати – низ аутокефалних Цркава.
Читаво административно устројство земаљске Цркве одговара њеном органском расту: свака њена грана, не одвајајући се од стабла, расте у његову страну. Тако се граде узајамни односи помесних Цркава: Цркве-мајке, кћерке-Цркве, сестре-Цркве: Божија Христова породица.
Идеја саборности
ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ДУБОКО НАРОДНО. Све коначне одлуке у његовој историји доносиле су се гласом читаве Цркве. Сабори Васељенски и помесни нису били учења једне јерархије, већ вере читаве Цркве. Зато се дешавало да су истину чували прости монаси, понекад и противно гледишту најважнијих епископа, и Црква је признавала прве као глас истине, као што је то било у време јереси монотелитства или у периоду иконоборства или у југозападној Русији крајем 16. века.
Али народно не значи и демократско у односу на форму управљања. Црквом не управља народно представништво, већ јерархија, и то на основу тврдих и јасних црквених канона. Сматрати да се православна "саборност" састоји у томе да мирјани управљају Црквом заједно са епископима, значи да се уопште не разуме ни дух Православља ни смисао термина "саборност."
Народно не значи ни низак ниво културе. И Православље, будући у читавој својој историји народно по духу, не може бити третирано као израз примитивности, као простонародна интерпретација хришћанске религије. Православље је апсорбовало благородне стране високе јелинске културе, добијене у византијско наслеђе. Ораторство које налазимо код светитеља 4-ог века хришћанства, философија и наука које су у хришћанству Истока нашле истакнуте представнике у Василију Великом и Оригену, поезија од времена Григорија Богослова улази као образац у источно Богослужење у развоју, Константинопољска света Софија – врх древне архитектуре, осмогласје Јована Дамаскина, иконопис Истока, фреске и мозаици – све су то примери високе културе источног хришћанства. И само је ноћ Ислама, која прекрила православни Исток више од хиљаду година, зауставила тамо, на Истоку, тај поток христијанизације културе.
Православље је, као што је познато, било културни покретач и у историји нашег народа.
Православље је - наднационално. Оно није руско као што није ни српско или грчко исповедање, већ хришћанско. Међутим, оно слободно апсорбује националне елементе, саживљавајући се са психологијом одређеног народа. Црква болује због жалости народа и радује се његовим радостима, и у јединству Цркве и народа ствара се његова историја. Како се тесно сплела историја народа са делима свештенства и Цркве у српском народу! И о руској Цркви, о њеном градитељском раду не могу да ћуте чак ни љути противници хришћанства, када говоре о прошлости руског народа.
Али у тој области ми се суочавамо са саблазнима. Видевши колико је услуга Црква учинила и може да учини држави и народу, народни и државни делатници не једном су пожелели да ставе Цркву и религију на "услугу" народу и држави. Они цене религију уколико је она, по њиховом мишљењу, социјално или политички нужна и корисна, а тиме унижавају Цркву и религију, па чак ограничавају њену активност и слободу и тако и свом делу наносе штету. Зато Мајци-Цркви није увек лако да призна самосталност националних цркава, нарочито у младим државама. Увек треба пазити на тенденцију да се религија не користи за њене истинске циљеве; не сме се захтевати од ње да уместо задацима вечности служи привременим циљевима, макар они били и градитељски.
Унутрашње јединство
НЕДОВОЉНО ЗНАЊЕ избија кроз површне судове који се често изричу о Православљу, као и у изјавама сличним онима које смо навели на почетку (у 2. глави).
Православље је целосно и јединствено. Не постоје два Православља: истинско – унутрашње и "званично" – спољашње; постоји само унутрашња и спољашња страна, при чему на спољашњу, наравно, утичу дати животни услови, посебно државни. Но истински живот Православља усредсређен је у његовом дубљем, унутрашњем делу.
Синодално или патријаршијско управљање у Цркви, да ли Црква има потпуну или делимичну слободу у држави, или је ње сасвим лишена, да ли је под контролом или не, под притиском или у прогону: све то се односи на спољашњу страну њеног живота и одражава на унутрашњу. Но тај одраз није паралелан, није закономеран и не може се уочити површним посматрањем.
Не постоји званично, наводно суво и досадно, и некакво друго богословље: читаво богословље је пуно живота, али да би се бавили њиме неопходна је духовна припрема. Нису у праву они који презриво гледају на нашу богословску науку прошлости, називајући је "семинарском." Прекоревају је за сенке сколастике: но оне су биле неизбежне у датој епохи; окривљују је за извесне утицаје туђих вероисповедних система у прошлости, али заборављају да није било лако наћи нове потпуно независне изразе строго православних формулација, којима је требало заменити уобичајену и утврђену многовековну традицију западног богословља.
Није спасоносно и неопходно тражити "новине" у догматици, као што се то дешава у наше време. Православном богомислију туђа је идеја "развоја догмата," оно не зна за "закон догматског развоја." Задатак догматике нашег времена није у томе да "откривамо". Њен задатак је – исти као и у прошлости, као и у сва времена: да нас приближи великим и скривеним истинама вере, да нам их разјасни и пружи потпун, хармоничан и строго правилан систем хришћанског учења.
Православље је самосвојно. И оно не може бити другачије осим исконско, првоначално. Оно је – основно и истинско корито реке хришћанства. Зато се о њему не може говорити као о нечему средњем између католицизма и протестантизма. Немогуће је допустити такав исказ већ и због тога што протестантизам постоји свега четири века, па је он тиме и историјски апсурдан.
Православље је духовно. Оно је тајанствени живот у Богу. Но за њега није сасвим адекватна реч: "мистично" у оном разумевању мистицизма које се често сусреће у секташтву на западу. Православљу су туђе болесне пројаве мистицизма.
У руском религиозном животу појавиле су се три нездраве струје које је Православна Црква одбацила: староверство, руске националистичке секте и руске мистичке секте. Чињеница да су све три струје одбачене указује на то да су Православљу туђи и суви рационализам, и болесни мистицизам и, на крају, староверство, као принцип црквеног живота. Те крајности нису својствене не само Руској цркви, него Православљу уопште, у сваком народу и у свако време.
Верност Христу
ВИСОКО У МОЛИТВИ, дубоко у богомислију, радосно у подвигу, чисто у радости, савршено у моралном учењу, свеобухватно у начинима хвале Божије – Православље ипак није најмногољуднија религија света нити доминира међу хришћанским исповедањима нашег времена. Географски близак православним земљама, Европски Запад до половине 19. века готово да није знао, није хтео да зна за Православље: једни су га унижавали и игнорисали (у католичкој средини), други сматрали полупаганством (у протестантској средини). Требало је да дође до спољашњег умањења Православне Цркве да би се очима западног света откриле силе и духовно богатство Православља, као што то данас почињемо да увиђамо.
Православље и не очекује за себе видљиво торжество и превласт у свету. Животни пут Цркве Христове, описан у Откривењу св. ап. Јована Богослова то не предвиђа. Тајновидац-апостол упозорава ангеле-предстојатеље цркава на торжествујућу самоувереност, предвиђа страдања и испитивања и све веће и веће устремљивање сила ада на Цркву Христову на крају света и позива на трпљење, на подвиг, на стајање до краја и на смирење.
"Овде је - трпљење светих" (Откр. 14,12). На наше време усмерена су особена и ретка испитивања, обрушивши се споља на Цркву. Безмолствује под јармом комунизма страдајућа Црква у нашој домовини, и у њено име усуђују се да говоре њој туђа лица, трабанти комунизма. У сметености су и братске цркве у словенским земљама, захваћеним том истом бедом. У емигрантској средини - незаконите "аутокефалне" национално-црквене организације. Поделе у руској православној великој заграничној породици. Покраден је сам појам Православља: под тим именом скривају се заједнице, које несумњиво одступају од истинског Православља и учитеља, које изврћу Православље. Све то може да одведе у униније и да изазове неспокојство: нисмо ли у опасности да се разделимо на многобројне секте, као што се то догодило у протестантизму?
Не, јер знамо: Христос је са Својом Црквом. "Ја сам с вама у све дане." Ако се река, задржана у свом току, разлије тако да се не види њено корито, и вода потече по бочним удубинама и завијуцима, то не значи да река неће кренути својим коритом, да га је изгубила. Таква је и историјска река Православља: њено корито је дубоко а ток прав. Протестантизам се раздробио јер није имао своје корито – црквену традицију. Неће се нарушити јединство Православља. Али бол је због оних који се одвајају од јединства црквеног, сачуваног кроз Помесне цркве, и остају у својим завијуцима.
У наше дане наш општи дуг у заграничју је – бити веран: не издати Христа, васељенску Цркву, Свети Синод Заграничне Руске Цркве, хришћанске завете, свете поуке Отаца, страдајућу браћу; држати прав смер и чврсто кормило: такав је прост и јасан православни пут.
"Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом." Не осећање преузношења, већ осећање страха, истовремено с радошћу, испуњава срце православног хришћанина. Вама је уручена драгоценост: да ли је довољно брижљиво носите? Да ли сте је достојни? Да ли знате сву своју одговорност?
"Само ако смо се у њега обукли, нећемо се наћи голи," каже Апостол (2 Кор. 5,3). Зар та опасност не прети и нама? Зар није ради нас то упозорење написано? Нас не спашава свест да ми чувамо Православље. Ми смо дужни да се духом обучемо у њега кроз испуњење њега.
Бити одевен и не показати се нагим – то не значи само припадати, већ и носити одежду вере, истине, љубави, чистоте, смирења и непреузношења, одежду благодати Божије; то значи, говорећи речима истог Апостола, живети тако да се "проповедајући другима, сами не покажемо недостојним."
Такву одежду у Православљу даруј нам, Господе!
Превод са руског: Славјанка
Извор: www.wco.ru
