Ђурђеви Ступови - Храм Светог Георгија

Адреса: Рас, Нови Пазар
Стање: Манатир, мушки

Изнад река Рашке и Дежевена, на једном од брда, налазе се остаци некада монументалног манастира Ђурђеви ступови, задужбине Стефана Немање из XII века. Први помен о овом манастиру оставио је Стефан Првовенчани, који каже да је Стефан Немања подигао у Расу цркву посвеђену Светом Георгију у знак захвалности што га је он избавио из тамнице у коју су га браћа заточила. Црква је почела да се гради вероватно 1167, а завршена је око 1170. године. Манастир је уживао велики углед; у Студеничком типику игуман Ђурђевих ступова помиње се на првом месту међу шесторицом игумана који су учествовали у избору сту-деничкогигумана.
Краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића, који је столовао у Расу, био је други ктитор овог манастира. За његове владавине је улазна кула претворена у капелу. а на југоисточној страни храма отворен је нови улаз. После смрти, краљ Драгутин је сахрањен у цркви, али је његова гробница опљачкана у XVIII веку када је страдао и сам манастир. Године 1589. манастирска црква прекривена је оловом. Повлачењем аустријске војске 1689. године из манастира одлазе и калуђери, а 1690. игуман Ђурђевих ступова налази се у Барањи, у Печују. турци руше манастир и материјал односе у Нови Пазар за градњу тврђаве. Пећки патријарх Мојсије 1722. године то спречава. Такво стање манастира остало је кроз цео XVIII и XIX век. Црква је оспособљена за Богослужење тек 1925. године. Манастир Ђурђеви ступови је ново разарање претрпео 1941. године, када је порушен јужни зид цркве са делом куполе и јужна кула коју је краљ Драгутин претворио у капелу, затим остаци цистерне, стара трпезарија и конак на се-верозападној страни Храм је једнобродна грађевина са три основне целине. Наос и припрата имају правоугаони изглед, а олтар се састоји из три дела са три апсиде. Припрата је засведена полубочастим сводом. У угловима наоса су пиластри који су у горњим деловима повезани луковима. Изнад лукова заснована је купола са пандантифима са високим тамбуром која у унутрашњости има елипсасту основу, а споља осмострану. Уз наос, на бочним странама, налазе се издужене вестибиле. Између наоса и олтарског простора постоје три лучна отвора која одговарају троделној подели олтарског простора. Свака од те три целине била је засведена полубочастим сводом, а олтарски простор, као и припрата, био је прекривен двоводним кровом.
Од богатог живописа цркве Светог Георгија остали су само фрагменти. Црква је живописана између 1170. и 1175. године. Из тог периода потиче сликарство из наоса, док је живопис у припрати настао у време краља Драгутина. Од тог првобитног сликарства данас су очувани само фрагменти: Јеванђелист Лука у северозападном пандантифу, затим оштећена представа Пророка Данила у кубету, попрсје Светих Андроника и Павла на потрбушју лука који одваја припрату од наоса. У припрати су очувани фрагменти из композиција везаних за живот Светог Георгија, патрона храма. На источном и североисточном зиду налазе се оштећене представе ктитора: Стефана Немање и краља Драгутина. Натписи у наосу исписани су грчким словима, а у припрати српским писменима. Унутрашњост цркве Ђурђевих ступова припада свету византијске уметности XII века, а спољни изглед близак је романском градитељству.
Ђурђеви ступови генерално су обновљени.

Манастир Светог Ђорђа у Расу спада међу најзначајнија света места у историји српског народа. Још у средњем веку је стекао назив "Ђурђеви Ступови", по ступовима, кулама (грчки - pirg, латински - turris) које су красиле манастирску цркву. Манастир је основао родоначелник династије Немањића, Стефан Немања, у другој половини XII века.

Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана првовенчаног, Немања се за време свог заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га св. Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски запис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни господар градио цркве и манстире (Св. Никола, Цв. Богородица у Топило и други), манастир Светог Ђорђа у Расу прдставља прекретницу у владарској идеологији Немањића. Манастир Св. Ђорђа у Расу, на изузетном положају недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, заснива хришћанску мисао о српској државности. Мисао о потпуном складу вере и државе уградио је Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Игуман манастира Св. Ђорђа заузимао је истакнуто место у животу цркве. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице, а сам манастир је спадао у "краљевске манстире" у XIII веку. Под његовим сводовима стицао је и мали Растко Немањић прва духовна искуства.

Оснивачка повеља није очувана. Током XIII века манастир је играо запажену улогу у животу земље. Изграђен је на крунским поседима династије Немаљића и располагао је знатним властелинством. Према опису имања из XVII века околна села Војниће, Мишчиће, Врболази, Видово и нека друга спадала су у метох манастира.

За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и, како изгледа, наменио јој функцију гробне цркве. После несрећног пада са коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата краља Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежави (1282), под окриљем манастира Св. Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Св. Ђорђа у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије. Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора - сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитој жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из "сремске земље", у којој је живео, пренет у манастир Св. Ђорђа и ту сахрањен (1316). Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира, остали су у успомени потоњих нараштаја. Називали су га не само другим ктитором, већ понекад и оснивачем манастира.

Турским освајањем Србије изменио се свет у коме су Ђурђеви Ступови имали важну улогу. Рат и сиромаштво, избеглиштво и насиље сводили су живот монашке заједнице на преживљавање, а и то је било угрожено крајем XVII века. Једно време је манастир запустео (1689.), затим су ватра и рука насилника тешко оштетили цркву и манастирски комплекс, а многи стари српски рукописи су страдали. Манастир Св. Ђорђа ушао је у XIX век као рушевина коју су ратови још више разарали. Камен славен задужбине уграђиван је у оближње тврђаве освајача.

Учени европски путописци XIX и XX века, Ф. КАниц, А.Ф. Гиљфердинг, Г. Мије и други, задивљени вредностима овог споменика, својим извештајима и описима спасли су део његове историје. У другој половини XX века почели су систематски радови на истраживању и делимичној обнови манастирског комплекса. међутим прави смисао задужбини Стефана Немање може да врати само духовна обнова манастира.

Бањска - Свети архиђакон и првомучек Стефан

Звечан, Косовска Митровица
Манастир, активан

Манастир Светог архиђакона Стефана-Бањска (1312-1316) налази се под обронцима планине Рогозне, недалеко од града Звечана, покрај истоимене речице Бањске. Задужбина је Св. краља српског Стефана Уроша II Милутина (од 1282-1321. г. на престолу Српске државе), а одређен беше да у њему по смрти почива тело овог богољубивог краља.
Приликом сукоба око престола краља Милутина и краља Драгутина, Милутин позива к себи са Свете Горе оца Данила, бившег хиландарског игумана и карејског испосника. Њему је поверио своју краљевску ризницу, и овога узвео на упражњени престо Бањске епископије, а он одлази у рат. По окончању рата завађена браћа се мире посредством мајке краљице Јелене и архиепископа Саве III, и ту се договорише да зидају манастир Св. арх. Стефана, а старање о томе поверише епископу Данилу, човеку препуном духовне мудрости.

Манастир је постао ставропигијална царска лавра, по реду четврта, одмах иза Студенице, Милешеве, Сопоћана, а престаје бити епископија. Краљ Милутин га је богато обдарио, о чему сведочи његова краљевска повеља, чиме манастир постаје један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији. Изграђен је у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији. На украшеном улазу од клесаног мермера истичу се две куле звонаре, веома високе. На улазу из припрате у наос налазио се величанствен портал, сличан Студеничком, о чијој лепоти донекле сада сведочи Богородица са Христом у наручју у манастиру Соколица. Изнад централног дела уздизала се висока купола добро осветљена, а са бочних страна су простране певнице.

Олтарска преграда је од клесаног мермера у мозаику. Олтар цркве је тролистан и веома простран. Споља је црква била урађена од тробојног глачаног мермера, а прозори у романском стилу украшени рељефима.
Унутрашњост манастирске цркве је била чудо од лепоте, са својим позлаћеним фрескама и мноштвом златних украса и сасуда, те је остало записано у средњем веку: “призренске цркве патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније, нигде се не могу наћи”.

 

Краљ Милутин се упокојио 1321 г. у Неродимљу, а архиепископ Данило је његово свето тело пренео у Бањску и сахранио. Касније је овде сахрањена и краљица Теодора, мајка цара Душана.
Након три године, због знамења и светлости од гроба Светог краља, извађено је његово тело, потпуно нетрулежно и постављено испред олтара пред Христовом иконом. Службу и житије му је саставио архиеп. Данило, који га велича као исцелитеља од разних болести и заштитника отачаства.

У најезди турака 1389. г. манастир је порушен, а тело Св. краља је пренето у Трепчу и касније 1455. г. у Софију, где и до данас почива у цркви Св. Недеље. Турци манастир претварају у војни логор, где на
месту олтара формирају xамију, а у јужној кули тамниче и злостављају Српски живаљ. Такво тешко стање траје до 1912. г., када су Турци протерани из Србије. 1938. г. архитекта Ђ. Бошковић обавља конзерваторске радове и рестаурацију. После II светског рата врше се археолошка истраживања.

Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за Српски народ. Молитвама светих: архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживео. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г., са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа.

Свечано отварање манастира (15.август 2004)

 

1)Патријарх Павле и Владика Артемије 2)Владика са игуманом Симеоном и о.Стефаном

Соко - Свети Никола и Свети Владика Николај

Соко Град, ЉубовијаМанастир - активан

По примеру наших побожних владара, патријарха, архиепископа, епископа и других ктитора, а одмах по доласку за епископа Шабачко-ваљевске епархије, епископ Лаврентије отпочео је градити манастир. Посветио га је светом Николају, архиепископу Мирликијском, који се у овом крају доста слави, али и епископу Николају Велимировићу.

Цркве су у најстарије време подизане на гробовима мученика. То нам је препоручио и свети апостол Јован Богослов, када каже: "Видјех под олтаром душе побијених за ријеч Божију и за свједочанство које имаху" (Откров. 6, 9). Можда је зато за цркву најповољније место град Соко, где је мучено, малтретирано, убијано и продавано српско робље у време када су у овим крајевима владали Турци, од 1521. до 1862. године, када је град предат Србима. Град је срушен, али мучилиште је остало и ту, на гробовима мученика, на земљи натопљеној српском крвљу, епископ Шабачко-ваљевски Господин Лаврентије градио је Цркву. Сам манастир располаже са пространом трепезаријом и 25 једнокреветних соба за госте, музејом и радионицом за монаштво. "Дом епископа Николаја" се налази уз сам манастир. Располаже са библиотеком, трпезаријом, 32 спаваће једнокреветне собе и другим корисним просторијама.

 

Све док су у Соколу били Турци, није постојала могућност да се у близини сагради црква. И садашња црква у Грачаници (Љубовија), на чијој је територији град Соко, саграђена је 1903. године. Посебну заслугу за градњу цркве имају свештеник Драгољуб Поповић и Радисав Ранковић, бивши председник општине. Црквени одбор који је градио цркву сачињавали су: Аксо Живановић, бивши народни посланик, Милан и Тешо Симићи, Радо и Васо Марковићи, Милан С. Полић, Совро Миловановић, Панта Живановић, Светозар Г. Полић, Крста и Драго Марковићи, Марко Тадић, Милутин Јовановић, Ђока Тадић, Боја Полић, сви из Постења, Из Грачанице у Одбору су били: Сава Спасојевић, Самуило Милутиновић, Јанко Нешковић, Раде Цветковић, Живан Крсмановић, Милан Андрић, Михаило Степановић, Срећко и Лазар Николић, Марко Степановић, Јеврем Спасојевић и Лука Милошевић. Највећи приложник је Тома Којић из Узовнице.

Црква је дуга петнаест, а широка осам метара. Грађена је у облику крста, са кубетом изведеним из кровне конструкције. Посвећена је Вазнесењу Господњем.

По предању, на месту садашње налазила се некада стара црква. Предање каже да је то био манастир Рача, који су Турци срушили, али су калуђери сачували књиге и друге црквене ствари, однели их и основали нови манастир на месту где се Рача и сада налази. Ово предање је нашло одраза и потврду у народној песми "Милош у Латинима", где се каже:

Да видите Рачу манастира,
Крај Сокола украј воде Дрине
Задужбину Краља Драгутина,
Да видите, па да се дивите.

 

Споменик епископу Николају, висок 3 метра рад је Даринке Радовановић, скулптора из Београда, а поклон Бранка Тупањца, Србина из Чикага.

На путу од манастира до крста подигнуто је 10 капела од камена пригодно осликаних. У свакој од њих је исписана по једна Божија заповест. У близини манастира налази се извор лековите воде.

Сопоћани - Света Тројица

Адреса: Сопоћани, Нови Пазар
Стање: Манастир, женски

Манастир Сопоћани је задужбина српског краља Уроша I, сина Стефана Првовенчаног, а унука Немањиног (средина XIII века). Спољна припрата са звоником дозидана је касније, највероватније крајем XIII века. У Сопоћанском поменику краљ Урош се назива првим ктитором, што би значило да постоји и други ктитор манастира Сопоћана. У овом манастиру сахрањени су Ана Дандоло, мајка Урошева, Стефан Првовенчани, велики кнез Ђорђе и сам краљ Урош I. Осликавање манастирске цркве завршено је 1270. године. Фреске на спољњем делу припрате насликане су после две преправке звоника, у време краља Душана.Прва страдања задесила су манастир убрзо после Косовске битке. Обнављан је у време Деспотовине, када је извршена и извесна измена, посебно око утврћења: главни улаз је дограћен и подигнута је једна кула. У XVI веку сопоћански калућери, поневши мошти светог Стефана Првовенчаног, прелазе у манастир Црну реку. Сопоћанска црква је тада остала без крова, а припрата је делимично срушена.
Крајем XVI и почетком XVII века манастир је поново оживео и храм је добио нови кровни прекривач, а припрата и звоник су преправљени. То је уједно и време генералне обнове манастира.
Сопоћани су поново страдали 1689. године, кад су га турци запалили а са цркве скинули и однели оловни прекривач. У таквом стању манастир је остао све до 1926. године, када је почела његова обнова. У то време озидани су порушени зидови, свод и купола, а црква је прекривена ћерамидом.
После Другог светског рата настављена је обнова, а посебно је рађено на конзервацији фресака. Обимнији радови на заштити манастира Сопоћана почели су 1951. године.
Основа цркве је у облику једнобродне грађевине са полукружном апсидом и припратом на западној страни. Наос се састоји од три травеја, а над средњим је подигнута купола. Уз бочне стране припрате постоје две капеле као посебне просторије. Својим спољашњим изгледом сопоћанска црква подсећа на романичко архитектонско наслеђе. Портал и прозори изграђени су од камена. Зидана је квадрима сиге и споља је омалтерисана. На основу неких градитељских решења могуће је претпоставити да су мајстори који су градили цркву били из Приморја. Касније су дозидани припрата и троспратни звоник, који је неколико пута преправљан.
У манастирском комплексу откривени су остаци и осталих манастирских здања, међу којима и трпезарија на западној страни, наспрам улаза у цркву. Трпезарија је у облику правоугаоника, са слободном апсидом на северној страни и била је живописана. Манастирски конаци налазили су се на северној и јужној страни манастирске порте.
Најраније фреске у Сопоћанима налазе се у наосу и настале су око 1273/74. године. На зидовима овог храма смештено је релативно мало сцена јер су фигуре светитеља доста велике. Својом монументалношћу нарочито се истиче композиција Успеније Богородице, на западном зиду, као и циклус Великих празника: Распеће Христово, Силазак у Ад, Рођење, Сретење и Преображење. Ктиторска композиција налази се на јужном зиду наоса, поред саркофага у коме је био сахрањен краљ Стефан Урош I, ктитор Сопоћана. На овој композицији приказан је Христос на престолу, коме Богородица приводи Немању, Стефана Првовенчаног и краља У роша I са моделом храма у рукама.
Фреске у припрати настале су нешто касније и дело су другог мајстора. Овде су први пут у нашем сликарству илустровани Васељенски сабори, библијске приче о Јосифу, Страшни суд и Родовно стабло Христово. Посебно је значајна историјска композиција Смрт краљице Ане Дандоло, приказана на северном зиду. Изнад краљичиног одра стоји њен син краљ Урош са својим синовима Драгутином и Милутином и осталим члановима владарске породице. Испред одра клечи краљица Јелена, жена краља Уроша. Сличност ове композиције са представом Успенија је очигледна. На источном и јужном зиду још једном се појављују чланови владарске породице: Урош I, Јелена, Драгутин и Милутин.
Фреске у капелама су из каснијег времена. Посебно се истиче представа Смрт Стефана Немање, у јужној капели, као и пренос његових моштију у Студеницу.
У дозиданој спољној припрати, која је доста оштећена, сачувани су фрагменти фресака из средине XIV века. Јужно од врата која воде у унутрашњост храма налазе се ликови цара Душана и Јелене.
Сопоћанско сликарство представља највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији већ и у Европи. Оно што су сопоћански сликари постигли у цртежу и колориту појавиће се једним делом тек у време италијанске ренесансе.

 

Мошти св. Козме и Дамјана пренешене из разрушеног манастира
Светих Врача у Зочишту, код Ораховца

ПОУКЕ ОЦА РАФАИЛА (ТОПАЛОВИЋА)

О истини


Од свега што сам ја могао протумачити из Светог Писма и као важно Вама препоручити јесте: „Држите се Истине и Истина ће Вас спасити“.




Горчина као лек


У горчинама је лек за тело, а не у слаткишима. Па тако и за душу – лек је у горчинама; подвизима, а не у лаком угодном животу.


Клизање и падање човека кроз живот


Иде човек путем, поклизне се, падне н укаља се. Шта да ради сад? Па неће ваљда држати оно онако каљаво, него одмах тражи воде и пере. Па онда опет продужи даље, па опет падне и укаља се. Шта ће сад? Пери опет, па продужи пут. Па ако опет падне опет пери. Докле тако? До краја пута. Али строго пази на крају да не остане каљаво.


Неумесно поступање са оним ко греши


Кад човек греши, други га нападну злобно псовати: „Оваки си, онаки си!“ А он не зна како да се снађе, већ се и он почне љутити на њих, а тако се направи свађа. Не треба га псовати, него му дајте савета и упутства како да се бори против греха. То би значило исто као кад човеку скочи чир на челу, и сви га стану псовати како му је то ружно и што то држи. А он каже: „Не знам, браћо, нешто ме спопало! Научи ме како да се лечим!“


Два болесника


Дођу код лекара два болесника. Један кука и виче лекару: „Јао, боли ме овде, боли ме онде, разнеше ме болови!“ А лекар му каже: „Ходи да видим како ти срце стоји!“ Затим га прегледа и каже му: „Не бој се ништа, твоје срце је добро, све ће то да прође и престане!“ А оног другог болесника пита лекар: „Шта теби фали?“ „Па, господине докторе, мене ништа не боли, само сам нешто малаксао и не могу да идем“. „Ходи да видим како твоје срце стоји“. И прегледа и њега, па вели: „Ти си велики болесник. Твоје срце није добро – ослабило. Да идеш на чист ваздух, да поправиш срце и све ће проћи.“ Тако вели и у духовном смислу. Ако је срце добро, опростиће се и веће грешке. А ако је срце пакосно – позлобно, и мале се неће опростити, док се срце не поправи.

ПОСЛАНИЦА МАТИ ЕФИМИЈЕ РАВАНИЧКЕ

(Сестрама за Божић, 1951)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У Господу сестре и чеда моја духовна,

Христос се роди!

У све дане и часе мога живота душу моју притискује туга за вама, „докле се не роди у срцима вашим обличије Христово“, као што каже Св. апостол Павле (Гал. 4,19), зато и данас, на Дан Пресветог Роћења по тијелу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, упозоравамо вас, да прославите Господње празнике чисто-срдачном љубављу, а не само по разум. Него се старајте да побуђујете, свака у себи и узајамно, топлу ревност и жарку љубав према Створитељу и Добротвору нашем, Који је сишао на земљу и узео на Себе људско тијело, да нас уздигне на достојанство небеских житеља. Помислите, дакле, на величину жртве, коју је поднио за нас Господ наш Исус Христос, када се понизио да се роди као човјек, и да се V најсиромашнијем стану јави на земљи, у пећини, гдје нема никаквих земних украса, да нас научи смирењу и уклањању сваке таштине и сујете, да нас научи светој понизности, јер Му је она милија од свих жртава материјалних, које би смртни човјек могао Богу принијети. Заиста, душа смирена и покорна милија је Богу од оне која је сву мудрост земну сабрала своју главу, или која је милостињу подијелила на милионе, а срцем својим неће да се покори вољи Божијој и да трпи сваку тегобу, док Бог друкчије не опредијели. Благо ономе ко разумије смисао понизности и прилијепи се свом душом и срцем тој светој врлини, која је Бога на земљу привела и која једина, као најмоћнија љествица, може душе к небу уздићи и Богу омилити, као што каже Св. апостол Јаков: „А који приводи у савршени закон слободе и не буде заборавни слушач, него творац дјела, он ће бити блажен у дјелу своме (Јак. 1, 25). И увидјети савршенство закона Божијег може само онај ко чита приљежно и све што разумије стара се да дјелима испуњава. Ради такве ревности душа се његова испуњава још на овом свијету блаженством које јој служи као свједочанство о ономе што је чека у будућем вијеку. Зато, сестре, ако хоћете да обрадујете душу моју у Господу, онда ревнујте да се поучавате Закону Господњем, тј. да читате Св. Јеванћеље и Посланице апостолске, јер нема драгоцјеније и за душу благотворније од ове књиге.

Не дајте да вас враг вара тиме што не разумијете довољно. Кад Господ види у вама истиниту ревност за Његов свети закон, Он ће дати уразумљење душама вашим. Само, читање ваше нека буде усрдно са топлом жељом да се разумије пресвета воља Божја, да бисмо се умјеле трудити да је испуњавамо. У томе се и састоји истинита служба Богу, да се свом душом старамо да разумијемо шта Господ жели од нас и да све тачно испуњавамо. Но, за напредовање у разумијевању воље Божије потребно је, сестре, отклањати сва она земна дјела, која доводе у растројство душе наше, те постају неспособне за испуњавање небеске дужности. Помишљајте о овоме благовремено, јер се наш супарник ћаво труди хитро, да искористи свако наше небрежење и да нам подметне замку, тј. да нас доведе у пометњу, како би нам дани пролазили узалудно. Јер Господ каже да ће људима бити сасвим узалудно то што мисле да угоде Богу вршећи своје обичаје, које су наслиједили од својих предака, а не старају се да дознаду вољу Божју и закона јеванћељског. На данашњи празник, свети анћели поздравили су пастире радосном пјесмом: „Слава на висини Богу, и на земљи мир а мећу људима добра воља“, тј. да се људи окрену Господу благодарног срца и тада ће одступити од нас сатана зле воље. Ко подгријава у срцу свом благодарност према Богу и за најмањи дар који је добио од Бога, тиме ће побудити Дародавца да га обдари и многим великим даровима. Зато, старајмо се да будемо благодарни Богу свагда и не допустимо да зла воља преовлада у душама нашим, јер у њој почива много тајнога и јавнога гријеха, него благодарним срцем прослављајмо Господа, приносећи Му као жртву хвале дивну пјесму:

„Роћење Твоје, Христе Боже наш, обасја свијет свјетлошћу разума. У њему они који служаху звијездама, звијездом воћени, доћоше и поклонише се Теби, Сунцу правде, Господе слава Теби!“ Амин.

Све вас поздрављамо поздравом светога празника: Христос се роди!

Ваистину се роди, на спасење наше.“

(25. децембра 1951. год. Манастир Раваница).

Беседе оца Саве Вазнесенског

О судбини Срба данас; о побожности као путу образа; о телесним жељама; о негдашњој народној побожности; о породици и трпљењу


Ми сад ћутимо, нема никог да се данас истакне, немамо ни војне људе, ни политичаре, немамо никога. Оно што каже: ‘Гром загрме на Светога Саву, да се Срби дижу на оружје, али се Срби дигнут не смедоше.“ 1955. године, ви то не знате, цела „Застава“, Технички завод у Крагујевцу, поручила је мени, молили ме људи да ја само дигнем глас, да дођем у Крагујевац, али ја сам им рекао да није време да ми комунизам срушимо јер он долази са Запада. Наши људи су мислили да је комунизам поникао у нашој земљи, нису знали да Ватикан шири комунизам и да је комунизам основао Ватикан Тако и данас, устаће људи када буде требало, када буде време за то, сви ће да устану и одакле се не надаш биће победника и пораза и биће по нашим лепим и паметним и националним жељама, кад да Бог. То ће да буде. Ако греба да буде тако, ако треба да будемо робови, да будемо сужњи онда морамо да будемо, сила Бога не моли. Ми можемо да се молимо да нам Бог да мир, слогу и родне године, само да ми будемо мало бољи. Није лако данас бити добар. Није лако бити добар човек ни у својој породици, треба да имаш тактику, да се снађеш. Замислите да пустите децу да чувају овце, они их занемаре и пусте их тако на све стране, после родитељи треба да ихс муком сакупе. Тако и наш народ, не може да се опамети и док добро не плати, док се добро не научи, докле не буду сви за једно. Од Немање па све до ових ратова, наших времена, наши су владари били побожни људи. Зато су успевали у свему и у просвети и у војсци, свуда. А сад се све уротило против Бога, много се греши, и како ћеш ти као добар домаћин да скупиш своју породицу и ујединиш, кад свако иде на своју страну. Морамо да будемо добар народ, побожан. Без невоље нема богомоље! Да не би биле веће невоље треба се Богу молити. Наш народ не би знао никад добро да се Богу моли да нису наилазиле невоље, оне су човека доводиле до побожности, свакога човека. Чим невоље наиђу онда се човек лепше, усрдније помоли Богу. Ове наше невоље које су свуда око нас, и по предузећима и по домовима, то је све због наше безбожности. Ко од наших просветних радника, судства, ко је тај који се истицао као побожан и молио народ да буде побожан народ? Не може никако човек да буде мудар, пристојан, ваљан ако није побожан. Данас је човеку увек мало, и никада није задовољан, а све то због тога што није побожан. Тако је Господ казао: Оно зрно што паде у трње, кад се сејала пшеница, угуши га коров. А апостоли га питају: па шта ти то значи Господе, објасни нам? А Он каже: сејач је Бог, Он сеје науку, Он сеје оно што је човеку потребно, а семена која падају у трње, коров, то су они људи које угуши брига и сласти овога света. Све те човекове сласти, жеље грешне, оне га ниште и руше. Зато је Господ и казао: „Тесан пут води у Царство Божије. Не можете два господара служити, и ђавола и Бога.“ У сваком човеку живе грешне жеље и он не може лако да се ослободи њих. Али ако будете побо-жни, онда ћете добри људи бити и на свом месту, знаћете да се владате ваљано. Побожност чини човека човеком, побожност чува човеку образ, достојанство.
Ако хоћеш некога да понизиш, сети се како би се ти осећао кад тебе неко понизи, ако хоћеш неког да похвалиш, да му вредност уважиш, похвали га и видећеш како ће бити радостан. То важи за свакога човека. Бог је  казао: „Чашћу један другога већега чините“. То је божанска наука. У друштву не може да се живи ако не поштујеш свога сарадника. Ако га не уважаваш, ти ћеш од њега да створиш себи непријатеља, па кад се рашири та неслога, та непажња, онда то прави хаос у сваком послу. Наш је народ увек био побожан, знао је шта значи Бог, знао је да без Бога ни преко прага. Ко ће мене да исправи, моје достојанство пред Богом, шта ће да ме исправи, ко? Ја, наравно, ја – ја сам господар свога достојанства, своје вредности. Сви смо ми господари своје вредности пред Богом, тако и своје побожности. Не чекај да ти неко буде пример у побожности и исправности већ сам учини напоре и постани побожан и исправан човек. Не ослањај се на друге! У својој породици имаш велике обавезе, и због тога треба да је човек побожан и прибран. Свој живот, своје владање мора да контролише, да се не угађа телесним жељама. Свети оци и кажу да се не угађа телесним жељама јер им никада угодити нећете. Све што телу више пружате, све ће више да тражи и да тиме пропада. И тебе твој образ, и твоју вредност пред Богом, и твоју вредност као човека пред сваким човеком, толико ће да понизи то твоје угађање телу да ћеш постати начисто безуман човек који не мари за свој карактер или ћеш се чудити: „Какав сам ја? Докле ћу овако?“ Тако телесне жеље човека одвајају од доброте и од Бога. Наши стари, наш народ из старина, по питању побожности, по питању празновања празника, су нам пример какви треба да будемо. А ми? Какав ћемо бити ми пример? Наши стари су се, на пример, уочи мобе и после завршеног посла, сви молили. На свадбама, на славама, свуда су се читале молитве. Ко ће то да поврати? Ти не знаш како је то било? Кад су узимане сеоске крсне славе, ишла је делегација, епископ је тражио из сваког села да дођу за савете. Ишли су с великим поштовањем, и тамо им је епископ давао по парче хлеба, као нафору, и они су на коленима чекали благослов за слављење славе коју им је он одредио, св. Ђорђа, св. Николу, св. Јована, с великим поштовањем љубе парче хлеба, и онда почињу да славе славу. Тако су се и кумови дочекивали, испраћали, тако су се тражили кумови, с великим поштовањем, с великом побожношћу и Бог је то благосиљао. Кад је кум код кума ишао у посету за сина, ћерку или унуче, он није улазио у дворпште, није достојан, неће да уђе у кумово двориште док не изађе кум. Знало се ко је кум, то није шала. Имати славу, живети хришћан-ски, кумство имати, то није обична ствар. Кад се неко с неким свађа у селу, на пример око стада, домаћини се договарају и разрешавају. Слажу се јер иду једни код других на славу. Оног ко ти долази на славу не смеш да га вређаш, онај ко на слави нема гостију, јер је с неким у свађи, није добар домаћин.На све се пазило и живело хришћански. Данас су породице другачије оријентисане. Различита су мишљења и у самој породици, потребно је не силом, него саветима да покажемо да је породица потребна ради нас самих. Не дирајте, кажу тамо, путоказе, поштујте саобраћајне знаке, не ломите, то некога живота кошта. Тако и у породици. Једни друге већима од себе чините, уважавајте једни друге, не жртвујте једни друге, човека, личност не жртвујте, брачног друга исто тако не жртвујте. Ако ћеш мужа да поправиш, буди примерна супруга, не дочекуј га гордо и љуто у кућу, не потенцирај на његовим манама. Манама нема краја, сваки човек има мане. Мане не можеш да нађеш једино оном човеку с којим не живиш. Једно другоме да снисходимо! Свађа доноси мржњу. Има људи који кад се наљуте све упропасте. Гнев треба да се зауставља. Сваки човек мора сам себи ред и мир у својој кући да ствара. Свуда има добрих и лоших људи и у селима и у градовима. Не узнемиравај никог, буди стрпљив до гроба, докле не изађеш из овога света, у овом свету сви смо ми у рату са нашим слабостима, манама. Бог је дао свакоме онолико колико му треба. Свако има онолико колико му је потребно за живот, само нека причува мало, не може да се једе увек шта се хоће. Ипак ми имамо пуно могућности у односу на ранија поколења, али треба да будемо скромнији у животу. Ми имамо могућности да живимо у слози, а настају неслоге у породици, у браку, изгустирало једно друго. Зар сам ја требао манастир да изгустирам? Ја сам младост провео у манастиру. Шта би било са мном? Тако и ви, у вашим животима морате да се владате пристојно. Нико те не пита ко си ти, мораш да будеш пристојан био млад или стар и као пример за похвалу. То је вера морала да унесе у народ, то је вера унела у народ још за време св. Саве Немањића, а то се изгубило, и кад се то изгуби-ло онда се све остало изгубило и пореметило. И ви имате тинтару, и ја имам тинтару, и ви сте господари ваших тинтара, пазите шта радите! Немојте да се брукате, не стварајте себи тешку ситуацију, кукаћете после. Наука је Божија мерило за свакога. Ако ћеш да се судиш, да пазиш како се судиш, да твоје суђење буде поштено, не на штету оног другога. Тако и у породици као домаћин мораш да решаваш своје проблеме са снисхођењем, са сажаљењем, са уважавањем. Ко то највише опрашта људима? Ко то највише снисходи људима? Ко то највећа понижења трпи? Бог је највиша власт и кад Он трпи зашто да не трпимо ми у ово мало времена? Свети апостоли кажу да наше невоље нису ништа у односу на награде које нас очекују у рајским насељи-ма! Какве милине, радости! Човеков разум не може да објасни шта је све Бог припремио оним праведницима који живе праведно. Не кукај, налазиш се у свом народу, не у туђем, него се сналази, лепо се владај. Децу учи да иду у цркву, да се Богу моле. Пази и чувај децу, Бог је свуда.