Blazena Ksenija bezdomna bogotraziteljka grada Sv.Petra

Tropar Sv.Kseniji /4.glas/

Odbacivsi tastinu ovoga svijeta
Uzela si na sebe krst bezdomnog bogotraziteljstva
Nisi se plasila dubokog bola i nemastine, niti onih sto ti se rugase
Jer si poznala ljubav Hristovu
I sada nasladjujuci se ovom ljubavlju na nebesima
Ksenija Blazena i bozanski mudra
Moli za spasenje dusa nasih

ZITIJE BLAZENE KSENIJE PETERSBURSKE

Jedini pisani trag o zivotu Blazene Ksenije je epitaf na njenom grobnom mjestu:

U IME OCA I SINA I SVETOGA DUHA.
OVDJE SE ODMARA TIJELO SLUSKINJE BOZIJE KSENIJE GRIGORIJEVNE, ZENE PUKOVNIKA ANDREJA FJODOROVICA PETROVA. POJCA PRIDVORSKOG HORA. OSTAVSI UDOVICA U SVOJOJ 26 GODINI, KAO BEZDOMNI HODOCASNIK ZIVLJASE SLEDE]IH 45 GODINA I UPOKOJI SE U 71 GODINI ZEMNOGA ZIVOTA. BIJASE POZNATA POD IMENOM ANDREJ FJODOROVIC. NEKA SE SVI KOJI ME ZNADOSE MOLE ZA SPASENJE MOJE DUSE I TAKO NADJU SPASENJE I ZA SEBE. AMIN.
Niko ne zna ko je napisao ove rijeci, ali su one sve sto znamo o zemnom zivotu Blazene Ksenije: zivjela je u vrijeme vladavine Carica Jelisavete Petrovne i Katarine II i bila je udata za pukovnika Andreja Fjodorovica Petrova, pojca pridvorskog hora, Uslijed nedostatka pisanih tragova u istorijskim zapisima toga vremena, mozemo pretpostaviti da nije bila aristokratskog porijekla.
Ksenija je u djetinjstvu i mladosti vodila obican, cak lagodan zivot. Nakon udaje zivjela je u srecnom braku, potpuno posvecena i odana svome muzu, koji je zivio ovosvjetskim zivotom. Takav zivot je na kraju nesrecno skoncao: tokom jedne zabave Andrej, iako mlad i dobrog zdravlja, iznenada je preminuo od pijanstva. Smrt voljenog muza u potpunosti je uzdrmala Ksenijin zivot. Imala je 26 godina i nije imala djece.

Uslijed dubokog bola Ksenija je shvatila svu prolaznost i nistavnost ovoga zivota, i svim svojim srcem se predala Bogu, molitveno istuci Njegovu zastitu. Ovozemaljska prolazna i propadljiva dobra nisu joj vise predstavljala bilo kakvu vrijednost. Kucu koju je imala poklonila je svojoj dragoj prijateljici Paraskevi Antonovoj, pod uslovom da ona uvijek pruzi utociste siromasima koji nisu imali gdje da zanoce. Svu preostalu imovinu, bukvalno sve sto posjedovase, Ksenija razdade potrebitima. Srodnici i prijatelji su pomislili da je uslijed neopisivog bola Ksenija poremetila umom. Na kraju su od advokata zaduzenih da sprovedu testament njenoga muza zahtijevali da Kseniju sprijece u namjeri da razda svu naslijedjenu imovinu, pravdajuci svoj zahtjev ociglednom neuracunljivoscu Ksenije, nastalom kao posledica soka uslijed muzevljeve smrti. Advokati su pozvali Kseniju, i nakon dugog i pazljivog razgovora i ispitivanja utvrdili da je potpuno zdrava i svjesna svojih postupaka, te da ima svako pravo da po svojoj volji raspolaze naslijedjenom imovonom. Mnogi nisu mogli da razumiju da je nesreca kroz koju je Ksenija prolazila bila samo spoljasnji povod za ovakve postupke i da se, shvativsi da su materijalna bogatstva prepreka istinskoj sreci u Bogu, Ksenija duhovno rodila.
Iznenada je napustila Petersburg i nije se vracala narednih 8 godina. Smatra se da je te godine provela u nekom usamljenom manastiru predajuci se, zajedno sa sestrinstvom manastira, asketskom podvigu i uzrastajuci u duhovnom zivotu kroz molitvu i savjete starca. Tu je Blazena osjetila priziv na jos veci podvig ushodjenja ka duhovnom savrsenstvu, podvig jurodstva Hrista radi (1 Kor. 4,10). Odlucila je da se vrati u Petersburg i da ovaj preteski podvig iznese tamo gdje joj je duboki bol otvorio duhovni vid. Obukla vojnicku bluzu svog voljenog muza i otpocela bezdomni zivot ispunjen molitvom. Trazila je da je svi zovu muzevljevim imenom, Andrej, jer „Ksenija je umrla" a ne njen muz za cije se spasenje duse neprestano molila. Ksenija je tako na sebe preuzela ne samo teret sopstvenog nesavrsenstva, vec i neispovjedjene grijehove svoga pokojnog muza, placuci zbog njegovog odlaska iz ovoga svijeta bez Svete Pricesti.
Kseniju su obicno vidjali kako luta najsiromasnijim dijelom Peters-burga, poznatim kao Petersburska Strana. Najcesce je bila u blizini crkve Sv. Apostola Mateja, gdje su oni najsiromasniji zivjeli u dotrajalim kucama. U pocetku su ljudi mislili da je ova u dronjke obucena zena kakva bezazlena prosjakinja. Cesto je trpjela uvrede od ulicnih kavgadzija. Krotko i ponizno Ksenija trpljase sva ponizenja, imajuci pred sobom lik Onoga koji je najveci medju nevinim stradalnicima, Gospoda Isusa Hrista, koji je bez roptanja saslusao sve optuzbe, podnio sva mucenja, i kroz uzasne patnje na kraju bio i raspet. Podrazavajuci Njegov primjer Blazena je podnosila sve patnje krotko i bez rijeci, oprastajuci „duznicima svojim" i ponavljajuci poslednju molitvu Raspetoga Gospoda: „Gospode oprosti im , jer ne znaju sta cine" . Samo jednom su je gradjani Petersburske strane vidjeli u pravednome gnijevu. Ulicni derani su vidjevsi siroticu kao i uvijek, poceli da je ismijavaju. Blazena je cutke podosila sve uvrede. Ovaj put se zli djecaci nisu zaustavili samo na rijecima. Vidjevsi da Blazena ne odgovara na njihove uvrede, pocese je gadjati kamenicama i blatom sa ulice. Na kraju je popustilo strpljenje Blazene i sa stapom u ruci ona krenu ka deranima. Stanavnici Petersburske Strane su se toliko zaplasili vidjevsi Blazenu u takvome stanju da su se pobrinuli da se tako sto vise ne ponovi.
Vremenom su ljudi shvatili da Ksenija nije samo sirota prosjakinja, vec da se iza krotkog i napacenog lica Blazene obucene u rite, krije nesto posebno. Poceli su je pozivati u svoje kuce i nuditi toplom odjecom, ne bi li je sacuvali tokom surovih Petersburskih zima, a poneki joj davase i milostinju. Blazena nikada nije prihvatala odjecu, iako je nedovoljno obucena trpjela strahovitu hladnocu, vec bi samo uzimala male, bakarne kopejke koje su zvali „kralj na konju", jer je na njima bio utisnut lik konjanika (bio je to u stvari Sveti Georgije). Novcice Blazena nije zadrzavala kod sebe, vec bi ih prvom prilikom dijelila petersburskoj sirotinji, ponekad im se obracajuci prorockim rijecima. Jednom tako Blazena na ulici srete neku poboznu zenu. Dajuci joj novcic od 5 kopejki rece: Uzmi ovaj petoparac. Na njemu je kralj na konju. On ce je ugasiti!. Zena pobozno uze novcic i citavim putem ka kuci razmisljase o znacenju ovih cudnih rijeci. No, tek sto zakoraci u ulicu u kojoj stanovase, vidje svoju kucu u plamenu. Dotrcala je do kuce i vidjela da su ljudi vec ugasili skoro svu vatru. Tada je razumjela sta joj je Blazena predskazala onim nerazumljivim rijecima.
Bog je Blazenoj darovao dar prozorljivosti. Mogla je da predvidi buduce dogadjaje kao da su se odvijali tu, pred njenim ocima i da prozire u srca i misli ljudi koje bi srela.
Jednom je Blazena iznenada dosla u kucu Paraskeve Antonove koju joj je poklonila po smrti svoga muza. Ulazeci, prodorno pogleda Antonovu i rece: „Ti ovdje mirno sjedis i prisivas dugmad, a ne znas da ti je Bog podario sina. Odmah idi na Smolensko groblje." Znajuci Ksenijin bogougodni zivot i znajuci da prazne rijeci ne prelaze preko njenih usana, Antonova nije ispitivala znacenje ovih cudnih rijeci, vec je duboko vjerovala da ce se nesto neobicno dogoditi, te se odmah zurno uputila ka Smolenskom groblju. U jednoj od ulica Vasiljevskog Ostrva, u blizini groblja, Antonova je vidjela mnostvo ljudi okupljenih oko kocije. Prisla im je pokusavajuci da dozna sta se dogodilo. Rekose joj da je kocijas naletio na trudnu zenu, koja se uslijed udara porodila na samoj ulici i odmah potom umrla. Sazaljevajuci nevino dijete, Antonova ga uze u svoj dom. Svi napori petersburske policije da otkrije identitet majke i sazna gdje zivi otac ili srodnici malenog sirocica pokazase se uzaludnim, te dijete ostade da zivi sa Antonovom. Ona se njezno starala o djecaku, podizuci ga sa ljubavlju, kao da je njen rodjeni sin. Kasnije je djecak postao znacajan cinovnik, i sa puno ljubavi se brinuo o svojoj pomajci. Takodje se sa poboznoscu sjecao Sluskinje Bozije Ksenije, koja je iskreno voljela njegovu pomajku i koja se na tako cudesan nacin umijesala u njegovu sudbinu.
Medju prijateljicama Blazene Ksenije bila je i udovica gospodja Golubjeva, koja je zivjela sa svojom sedamnaestogodisnjom cerkom. Ksenija je narocito voljela ovu tihu djevojku zbog njene dobrodusnosti i krotkog i blagog karaktera. Jednom Ksenija dodje u njihovu kucu i Golubjevljeve je, kao i obicno, sa radoscu primise i djevojka poce da sprema kafu. „Ljepotice moja", rece Ksenija gledajuci u djevojku, „dok ti ovdje spremas kafu, tvoj muz sahranjuje njegovu zenu u Okti. Idi brzo tamo." Djevojka je bila iznenadjena. „Moj muz? Ali ja nisam udata... i jos...sahranjuje svoju zenu." „Brzo da ides tamo", ponovi strogo Ksenija prekidajuci dalja pitanja i ostavljajuci bez objasnjenja zaprepascene zene. Znajuci da Blazena ne govori prazne rijeci Golubjevljeve su bez pogovora poslusale njen savjet i odmah krenule ka Okti. Na samom ulasku u grad prikljucile su se pogrebnoj povorci koja je upravo kretala put groblja. Od ozaloscenih ljudi saznadose da sahranjuju mladu zenu lokalnog doktora koja je umrla prilikom porodjaja. Nakon Svete Liturgije i opijela, uz plac i suze mladu zenu sahranise na oktanskom groblju. Nakon sahrane ljudi su se polako poceli razilaziti. Probijajuci se kroz guzvu Golubjevljeve se slucajno nadjose pored nesrecnog udovca, koji je klececi jecao nad svjezom humkom. U tom trenutku je iznenada izgubio svijest i pao ispred njih. Golubjevljeve mu pomogose da povrati svijest i njezno ga tjesise. Nakon svega, postadose prijatelji, i mlada Golubjeva se na kraju udade za doktora.
Boziji dar prozorljivosti se izabranima ne daje samo da bi prorokovali dobre vijesti. Nerijetko Sveti, obdareni ovim darom, proricu nadolazece bolesti ili smrt, kako ljude ove nedace ne bi zatekle nepripremljene. Jednom je tako Blazena nenajavljena posjetila gospodju Krapivinu (krapina - kopriva) koja je toga dana primala goste. Svi su je sa radoscu docekali i lijepo ugostili. Ksenija je kratko razgovarala sa svima i ubrzo potom ustala zahvalivsi se na gostoprimstvu. Izlazeci iz kuce Ksenija se najednom obrati Krapivinoj govoreci: „Ovdje je kopriva sada zelena, ali ce uskoro uvenuti." Nije nam znano da li je Krapivina razumjela ove rijeci, ali ostali gosti nisu tome pridavali bilo kakav znacaj. Utoliko su se vise zaprepastili kada se Krapivina, iako mlada i dobroga zdravlja, uskoro razboljela i umrla. Tada svi razumjese da su cudesne rijeci Blazene predskazale smrt Krapivine.
Gradjani Petersburga su Kseniju vremenom zavoljeli, uvidjevsi uzvisenost podviga i cistocu duse Blazene, koja je prezrela sve zemaljsko zarad Carstva Nebeskoga. Uvjerivsi se u dar prozorljivosti kojim je Blazena bila obdarena i gledajuci njen prosti i krotki zivot, ljudi su shvatili da pred sobom imaju zivi primjer jurodivosti Hrista radi. Ljudi su smatrali ulazak Blazene u ciju kucu kao narociti znak i blagoslov, a majke su se radovale kada bi, zastavsi, poljubila njihovu djecicu. Naime, primjetile su da kada bi Blazena pomilovala ili poljubila neko bolesno dijete, bolest bi se brzo povlacila i dijete bi uskoro potpuno ozdravilo. Zato su se roditelji utrkivali da postave dijete pred Blazenu kada bi je vidjeli na ulici, jer su cista srca smatrali da ako ih Ksenija pogladi ili poljubi, djeca nece biti bolesna. Kocijasi su molili Blazenu da je barem malo prevezu kocijom, jer bi nakon toga veoma brzo zaradili novca koliko za cijeli dan rada. Trgovci su nastojali da joj nesto poklone, jer se pokazalo da bi im se u tom slucaju promet osjetno povecao. Ljudi su tako prihvatili da je njeno cudno ponasanje bilo znak narocite blagodati Bozije.
Dva dana pred praznik Rozdestva Hristovog 1761. godine vidjeli su Kseniju kako uznemireno trci snijegom zavejanim ulicama vicuci: „Pecite palacinke! Pecite palacinke! Uskoro ce cijela Rusija peci palacinke." Iako su svi znali da je drevni ruski obicaj nalagao da se u znak sjecanja na umrle peku palacinke, niko nije mogao da pronikne u znacenje ovih neobicnih rijeci. Dan kasnije je Carica Jelisaveta Petrovna iznenada umrla. Tada su svi razumjeli prorocke rijeci Blazene.
Nekoliko dana prije ubistva Carevica Jovana VI (Antonovica, pra-praunuka Cara Alekseja Mihajlovica), koji je, mada jos maloljetan proglasen za Cara, Blazena je jadikovala: „Krv, krv, krv!"
S vremena na vrijeme Ksenija bi posjetila prijatelje ili poznanike, i usred razgovora bi ucutala, kao da je slusala neki unutrasnji glas u sebi a ne rijeci svojih domacina. Tada bi naglo, bez rijeci ustajala, zurno se uputivsi nekuda. Ako bi je neko upitao zasto odlazi i gdje se uputila, Blazena bi, mahnuvsi stapom kroz vazduh u zurbi rekla: „Moram da pozurim. Ljudi me tamo trebaju."
Ksenija ne posjedovase nista osim raspadnute odjece na sebi, te su se mnogi nudili da je opskrbe svime potrebnim za zivot. Blazena bi, odvracajuci ih, samo kratko odgovorila: „Ja sve imam." Kada bi usla u dom nekoga poznanika, radosno bi uzviknula: „Evo mene i svega mojega!" Kada se odjeca njenog upokojenog muza od dotrajalosti raspala, obukla se u jos jadniju odecu, otanjalu i iscijepanu, a na nogama je imala izbusene cipele bez carapa. Tokom zime koja je u Petersburgu posebno ostra, nije oblacila topliju odjecu i napaceno tijelo je izlagala nesnosnom mrazu.
Dugo niko nije znao gdje Blazena provodi noci. Nisu se samo stanovnici Petersburga cudili kako prezivljava surove petersburske noci, vec je i policija znatizeljno ispitivala gdje Ksenija odlazi nocu. Otkrili su da nejaka i cutljiva zena provodi noci na otvorenom, obicno u polju van grada, moleci se i praveci poklone u sva cetri pravca, i to ne mareci kakvo je vrijeme. Pravo je cudo Bozije kako je prezivjela surove petersburske zime zivjeci napolju.
Ponekad bi Blazena noci provodila i na drugi nacin. Pri samom kraju zivota Blazene, 1794 godine, pocela je gradnja nove crkve na Smolenskom groblju. Radnici koji su radili na crkvi primjecivase da neko krisom, sa prvim sumrakom, uzima cigle odlozene na gradilistu, i odnosi ih do samog vrha nove konstrukcije, upravo do onog mjesta gdje bi se sutradan radovi nastavljali. Zapanjeni radnici odlucise da otkriju ko je njihov neumorni pomagac na ovom bogougodnom poslu. Postavili su nocnog cuvara i otkrili da je to Sluskinja Bozija Ksenija.
Govoreci o Blazenoj Kseniji jedan pisac je udivljeno napisao: „Ona ili posjedovase neku natprirodnu snagu ili je u sebi tako snazno raspalila plamen duhovne vatre, onu zestoku i nepokolebljivu vjeru sa kojom i nemoguce postaje moguce. Medjutim, imajuci pred sobom primjere velikih Svetitelja Bozijih, koji svojom vjerom ucinise bezbrojna i prekrasna cuda neshvatljiva ljudskom umu, vidimo da asketski podvizi Blazene nisu nesto nemoguce ljudima sa dubokom i cvrstom vjerom. Ksenija je zaista u sebi nosila onu vjeru kojom je sve moguce ciniti." Njena dusa, iako jos u trosnom tijelu, uzdizala se iznad ovoga svijeta prebivajuci u zivoj i licnoj zajednici sa Bogom. Blazena Ksenija je uvijek i svuda priticala u pomoc svim potrebitima. Tokom dana je ova bezdomna bogotraziteljka hodala ulicama Petersburga, lica koje je sijalo blagoscu i krotoscu i otslikavalo njenu preobrazenu dusu punu topline i ljubavi. Nocu, po kisi i snijegu, odlazila je u polje i kolenopreklono stupala u molitvenu zajednicu sa zivim Bogom. Na koncu, Kseniju nisu vise vidjali kako hodi ulicama Petersburga ili kako se moli u polju, sa licem koje je nekom natprirodnom snagom blistalo medju siromasnim kucicama parohije Svetog Apostola Mateja. Bog je pozvao svoju sluskinju da se odmori od borbi i podviga i uzeo je Sebi. Ksenija je bila jedna od onih svijeca koje Bog raspaljuje na zemnji s vremena na vrijeme, kako bi osvijetlio uzani put spasenja vjernima, kao sto sam Spasitelj nas rece: "Uska su vrata i uzan put koji u zivot vodi i malo je onih koji ga nalaze."(Mt. 7, 14).
Blazena Ksenija se predstavila krajem 18 vijeka, i tacan datum na koji se upokojila nije nam poznat. Sahranjena je na Smolenskom groblju u Petersburgu, u blizini one nove crkve, ciju je gradnju, iako stara i nemocna, predano pomagala.
Hodocasca na njen grob pocese ubrzo po njenoj smrti. Blazena Ksenija se cesto javljala i priticala u pomoc svima koji su je sa vjerom prizivali i poznata su mnoga cuda koja sotvori.
Nikolaj Selivanovic Golovin, cinovnik iz Grodnog, cesto je dozivljavao neprijatnosti na poslu. Otisao je u Petersburg da dovede stvari u red, ali su se one jos vise iskomplikovale. Golovin je bio veoma siromasan i izdrzavao je svoju staru majku i dvije sestre. Setao je ulicama Petersburga i u ocajanju, iako bijase vjerujuci, u njegovu dusu se uvukla pomisao da se baci u Nevu i tako izvrsi samoubistvo. U tom momentu ispred njega se pojavila neka nepoznata zena, koja ga je iznenadila svojom pojavom i podsjetila na siromasnu monahinju. „Nemoj da tugujes. Podji na Smolensko groblje i odsluzi pomen Kseniji, i sve ce biti u redu", rece Golovinu. Poslije ovih rijeci nepoznata zena je postala nevidljiva. Golovin je poslusao njen savjet i njegovi poslovi su se potom sredili na najbolji moguci nacin.
Car Aleksandar III , u vrijeme dok je bio prestolonaslednik, oboli od teske vrste tifusa. Velika Vojvotkinja Marija Fjodorovna veoma se uplasila zbog bolesti svoga muza. Jedan od slugu, vidjevsi je u hodniku, ispricao joj je kako Blazena Ksenija pritice u pomoc bolesnima, te da je i on izlijecen od bolesti molitvama pravednice. Dao joj pijesak sa njenog groba, koji je Vojvotkinja polozila pod jastuk bolesnika. Iste veceri, dok je sjedila kod uzglavlja bolesnoga muza, imala je vidjenje Blazene Ksenije koja joj je rekla da ce se bolesnik oporaviti i da ce se u njihovoj porodici roditi cerka. Predskazanje Blazene se u potpunosti ispunilo. Ne samo da je Car Aleksandar ubrzo ozdravio, vec su nedugo potom dobili cerku.
Neki covjek iz Petersburga dosao je u posjetu svojoj rodjaki, zemljoposjednici iz Pskovske gubernije i ispricao joj koliko se Blazena Ksenija postuje u glavnome gradu. Pod uticajem njegove price pobozna zena se pred spavanje pomolila za pokoj duse Blazene. Te noci usnula je kako Ksenija hodi oko njene kuce i posipa je vodom. Ujutro se ambar sa sijenom zapalio, ali se vatra nije prosirila na kucu, iako je to bilo skoro nemoguce.
Udovica jednog pukovnika dosla je u Petersburg da prijavi svoja dva sina u prestizni Kadetski Korpus. Medjutim, u tome nikako nije uspijevala. Novac koji je pozajmila za put vec je bio potrosen i udovica je gorko placuci hodala ulicama Petersburga. Iznenada prisla joj je neka prosta zena i rekla: „Odsluzi parastos Kseniji, ona pomaze u nevolji." „Ko je ta Ksenija," pitala je nesrecna udovica. „Ko trazi naci ce", odgovorila je prosta zena i brzo se izgubila. I zaista, udovica je lako saznala ko je Ksenija i odsluzila joj pomen na Smolenskom groblju. Neocekivano brzo poslije toga, dobila je vijesti da su njena oba sina primljena u Kadetski Korpus.
Sabor Ruske Zagranicne Crkve je 1978. godine pribrojao broju Svetih Blazenu Kseniju Petersbursku, jurodivu Hrista radi. Njen spomen proslavlja se 6. februara (24. januara po crkvenom kalendaru)

Sluzbu Blazenoj Kseniji je napisao Sv. Jovan (Maksimovic), Episkop Sangajski i Sanfranciskanski, cudotvorac poslednjih vremena, jedan od najvecih Svetitelja ovoga vijeka.

E P I L O G


Skit Blazene Ksenije u Kaliforniji

Bratstvo Sv. Germana Aljaskanskog, koje su po blagoslovu Sv. Jovana (Maksimovica) osnovali Gleb (kasnije o. German) Podmosenski i Judzin (o. Serafim) Rouz, kupuje 1979 godine parce zemlje na samo 12 kilometara od njihovog manastira, u divljoj, ali predivnoj prirodi Sjeverne Kalifornije. Kao i Sv. Jovan, o. German i o. Serafim su postovali Blazenu Kseniju i htjeli su da osnuju i duhovno vode jedan zenski manastir posvecen ovoj pravednici Bozijoj.

Avgusta 1980 godine o. Serafim je postrigao u monaski cin Barbaru Mekarti, koja je inspirisana monaskim idealom napustila uspjesnu opersku karijeru i tako postala prva monahinja Skita Svete Ksenije. O.German joj je dao ime Brigita, u spomen prve monahinje-svetiteljke Irske, zemlje njenih predaka.

Sestrinstvo se vremenom uvecavalo, da bi na Veliki cetvrtak 1992 deset Amerikanki obracenih u Pravoslavlje bilo zaruceno za Nebeskog Zenika.

Tako je Blazena Ksenija koja sirotovase ulicama Petersburga u 18 vijeku, misticno pohodila Ameriku gotovo 200 godina kasnije. Njenim molitvama i zastupnistvom osnovan je Skit u divljini Sjeverne Kalifornije, tako daleko od Svete Rusije u kojoj je zivjela.

Neka bi Blazena Ksenija svojim molitvama umilostivila Svemoguceg Boga da i u nama raspali svijecu vjecne istine, kako bi Sina Njegova i Boga Nasega Isusa Hrista docekali spremni i gotovi da udjemo u Carstvo Njegovo.

MOLITVAMA BLAZENE KSENIJE PETERSBURSKE GOSPODE ISUSE HRISTE POMILUJ NAS. AMIN.

Sv. Apostol Pavle

Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se,

Ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,

Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,

Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.

ТЕБЕ БОГА ХВАЛИМО Песма Св. Амросија, епископа Медиоланског:

Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви анђели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје. Тебе преславни збор апостола, Тебе хваљени број пророка, Тебе хвали пресветла војска мученика. Тебе по свој васељени исповеда Света Црква, Оца недостижнога величанства, Твога истинитога и јединороднога Сина Коме се поклањамо, и Светога Утешитеља Духа. Ти, Царе славе Христе, Ти јеси Очев вечни Син. Ти, узимајући на се спасење човека, ниси се згнушао Девојачке утробе. Ти си, одолевши жалцу смрти, отворио вернима Царство небеско. Ти који седиш с десна Богу у слави Очевој, верујемо да си Судија који ће доћи. Тебе, стога молимо: Помози слугама Твојим, које си искупио часном Својом крвљу. Удостој нас да са светим Твојима у вечној слави Твојој царујемо. Спаси народ Свој, Господе, и благослови наслеђе своје, усправљај га, и узноси га у векове. У све дане ћемо Тебе благосиљати, и хвалићемо име Твоје у векове, и у векове векова. Удостој нас Господе, да се у овом дану сачувамо од греха. Помилуј нас, Господе, помилуј нас. Да буде милост Твоја, Господе, на нама, како се уздасмо у Тебе. У Тебе се, Господе, поуздамо, да се не постидимо до века. Амин.

МОЛИТВA МАЈКЕ ЗА СВОЈУ ДЕЦУ

Оче свети, Бесмртни, из кога излази сва доброта и благост, скришено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим.

Сачувај их у Твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима.

Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светог Имена, а на корист осталих људи.

Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то - О Господе, просвети разум моје деце Твојом Премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле.

Усади у срца њихова стах и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без гресности.

Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином.

Чувај усне њихове од свих клевета и лажи.

Благослови моју децу, да би могли напредовати у врлинама и светости и расти под Твојом заштитом, а у љубави поштених људи.

Нека би њихови Анђели чувари били са њима и чували их у младости од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од замки нечистих духова.

А кад моја деца погреше пред Тобом, не орени Своје Лице од њих, него, према твоме великом Милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од сваког греха.

Награди моју децу свим земаљским добрима и свим што им је потребно за спасење.

Сaчувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог.

О, Добри Господе, ја Ти се молим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце.

Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан Страшног Суда Твога, и да Ти без стаха кажем: Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име Оца и Сина и Светога Духа, све док траје овог света АМИН.

Боже, Творче свих ствари!

Додајући милости милост, Ти си ме учинио достојном да будем мајка породице; благост Твоја подарила ми је децу, и ја се усуђујем да кажем: они су Твоја деца! Јер си им Ти даровао живот, оживео их бесмртном душом, препородио их крштењем за живот, који је у складу са Твојом вољом, усвојио си их и примио у недра Своје Цркве.

Господе! Сачувај их у благодатном стању до краја живота, удостој их да буду причасници тајни Твог завета.

Осветљуј их Твојом истином.

Нека је свето у њима и кроз њих свето Име Твоје!

Пошаљи ми Твоју благодатну помоћ у њиховом васпитању за славу Имена Твог и за корист ближњих!

Даруј ми за то начине, стрпљење и снагу!

Научи ме да усадим у њихово срце корен истинске мудрости - Твој страх!

Озари их светлошћу Твоје премудрости, која управља космосом!

Да Те заволе свом душом и мишљу својом.

Да се приљубе уз Тебе свим срцем и целог свог живота да се плаше речи Твојих!

Даруј ми разум да их уверим да се истински живот састоји од поштовања Твојих заповести.

Да рад, који се учвршћује побожношћу, пружа у овом животу оно што им треба, а у вечности, неизречено блаженство.

Откриј им разумевање Твог закона!

Нека до краја својих дана раде у осећању Твоје свудаприсутности!

Усади у њихово срце презир и гнушање према сваком безакоњу.

Нека буду непорочни на путевима Твојим.

Да имају на уму увек да си Ти, Свеблаги Боже, Ревнитељ закона и правде Твоје.

Сачувај их у целомудрености и страхопоштовању према имену Твом!

Да не срамоте Цркву Твоју својим понашањем, него да живе по њеним упутствима!

Дај им полета у жељи за корисним учењем и учини их способним за свако добро дело!

Да стекну праву представу о оним предметима, чији су подаци неопходни за њихов положај; да се просветле знањима благотворним за људски род.

Господе! Умудри ме да утиснем неизбрисивим цртама у уму и срцу моје деце мудрост да беже од пријатељства са онима који не знају за Твој страх, да им усадим мудрост за одлучно удаљавање од сваког савеза са безаконицима.

Да не слушају покварене разговоре.

Да не слушају лакомислене људе.

Да их не сврате са Твога пута ружни примери.

Да се не саблазне тиме што је понекад пут безаконика успешан у овом свету.

Оче Небески!

Даруј ми благодат да свестрано пазим да не саблазним децу своју мојим поступцима, већ, стално имајући у виду њихово понашање, да их одвраћам од заблуда, исправљам њихове грешке, обуздавам њихову тврдоглавост и самовољу.

Да се уздржавају од тежњи ка сујети и лакомислености.

Да се не заносе безумним помислима.

Да не иду за својим срцем.

Да се не погорде у својим помишљањима.

Да не забораве Тебе и Твој закон.

Да безакоње не уништи њихов ум и здравље.

Да греси не ослабе њихове душевне и телесне снаге.

Судијо праведни, који кажњаваш децу за грехе родитеља до трећег и четвртог колена, одврати такву одмазду од деце моје; не кажњавај их за моје грехе, већ их покропи росом благодати Твоје, да напредују у врлини и светости, да узрасту у благонаклоности Твојој и у љубави благочестивих људи.

Оче штедрости и сваког милосрђа!

По родитељском осећању ја бих желела својој деци свако изобиље земаљских блага, желела бих им благослов од росе небеске и од земаљског ђубрива, али нека буде с њима света воља Твоја!

Уреди њихову судбину по Твојој благонаклоности:

Не лиши их у животу насушног хлеба.

Пошаљи им све неопходно време за стицање блажене вечности.

Буди милостив према њима, кад сагреше пред Тобом.

Не окривљуј их за грехе младости и незнања.

Учини њихова срца скрушеним кад се буду противили руководству Твоје благости.

Казни их и милуј, упућујући их на пут, благоугодан Теби, али их не одбаци од лица Свога!

Прихвати са благонаклоношћу њихове молитве, даруј им успех у сваком добром делу.

Не одврати лица Свог од њих у дане њихове жалости, да их не снађу искушења која премашују њихове снаге.

Осени их Својом милошћу, нека иде Твој анђео с њима и сачува их од сваке несреће и злог пута.

Свеблаги Боже!

Учини ме мајком која се весели због деце своје, да она буду моја срећа у све дане живота мог и ослонац мој у мојој старости.

Удостој ме, мене која се уздајем у Твоје милосрђе, да станем с њима на страшном суду Твом и да са недостојном одважношћу кажем: ево мене и деце моје коју си ми Ти дао, Господе!

Да заједно с њима, прослављајући неизречену благост и Твоју вечну љубав, хвалим пресвето Име Твоје, Оче, Сине и Душе Свети, у векове векова. Амин.

Secanje na patrijarha Pavla

Od slabasnog decaka, za cije zdravlje je rodbina palila svecu, preko skolovanja,monaskog zivota i naucnog rada, stigao je dotle da ga proglase naslednikom Svetog Save i zivim Svecem.
Rodjen je 11.9.1914godine kao Gojko Stojcevic u Slavonskom selu Kucinci (tada Austrougarska, sada Hrvatska),u porodici siromasnih zemljoradnika. Imao je veoma tesko detinjstvo, u mladosti je bio bukvalno na samrti.
Gimnaziju je zavrsio u Beogradu,a sestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Bogoslovski fakultet je studirao u Beogradu.
Rano je ostao bez roditelja. Otac mu je bio na radu u Americi,gde je dobio tuberkulozu i vratio se kuci samo da umre. Gojko je tada imao tri godine. Ubrzo mu i majka umire. Srpskog Patrijarha je odgajila tetka. Shvatila je da je on slabasno, bolesljivo dete,pa ga je oslobodila teskih seoskih poslova i omogucila mu da se skoluje.
Tokom skolovanja iz veronauke je imao dvojku i vise je voleo matematiku i fiziku,a tek pod uticajem rodbine upisuje Bogosloviju. Dok je studirao na Bogoslovskom fakultetu, uporedo je vanredno zavrsavao i gimnaziju samo da bi mogao da upise Medicinski fakultet.Stigao je do druge godine medicine, a bogosloviju je sticajem ratnih okolnosti diplomirao tek 1942godine.
“Zahvaljujuci diplomi tadasnjeg Teoloskog fakulteta,uspeo sam da se,po dolasku II svetskog rata iz Slavonije vratim u razruseni Beograd. Najpre da bih se izdrzavao,radio sam na gradjevinama,ali takve fizicke napore nisam mogao da izdrzim ,pa sam se razboleo... Utociste sam nasao u vise manastira po Srbiji (Vujin kod Gornjeg Milanovca, Sv.Trojica kod Ovcar Banje, Blagovestenje u Ovcarsko-kablarskoj klisuri,Raca pod Tarom). Otac Justin me je poveo najpre u manastir Vujin,gde sam se,postedjen teskih poslusanja, najvise posvetio citanju,jer je moj zastitnik imao mnogo knjiga znalacki odabranih” -napisao je patrijarh u autobiografskom spisu “Bez osuda,otvoreno,ocinski”.
Negde u leto 1945.g. otac Justin je Gojka odveo u manastir Blagovestenje,gde je i sam bio premesten. Tamo se Pavle konacno odlucio da, zbog bolesti, ne moze biti svestenik. “Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonasio sam se uoci Blagovesti 1946.g. Zavrsetak rata nije doneo kraj kraj iskusenjima ni narodu ni Crkvi. Sa odlukom okupatora nije se povuklo i ono “zlo domace” ,vec je nastavilo da zavadja i zastrasuje ljude na razne nacine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja...”
Pavle je u cin jeromonaha unapredjen 1954.g.,a arhimandrit postaje 1959.g.Od 1955.-1957.g bio je na postdiplomskim studijama u Atini. Ostalo je zapisano: Jednom prilikom je jedan velikodostojnok SPC, raspitujuci se o nasim djacima u Atini, dobio ovakav odgovor:”Kada bi nasa grcka crkva imala pet svestenika kao sto je vas Pavle, ne bi se bojala za svoju buducnost,vec bi bila najjaca crkva na svetu...”
Za episkopa rasko-prizrenskog Pavle je izabran 29.5. 1957.g., a patrijarh srpski Vikentije posvecuje ga 21.9. iste godine u Sabornoj crkvi u Beogradu.
U svojoj eparhiji obnavljao je i gradio nove crkve,posvecivao i monasio nove svestenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je drzao predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Cesto je putovao, obilazio i sluzio u svim mestima svoje eparhije. Kao episkop paskoprizrenski svedocio je u UN o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.



Za patrijarha SPC izabran je 3.12. 1990.g. Izbor tada nije prosao lako. Obavljen je za zivota tadasnjeg patrijarha Germana, mimo njegove saglasnosti. Pavlovo ime naslo se na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Po Apostolskom nacinu biranja 3 koverte stavljene su na Jevandjelje, promesane u,a jedna je izvucena. Tako je izabran 44. srpski patrijarh Pavle.
“Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vasu pomoc, kazem i ponavljam,u pomoc Bozju kojom me On i do sada drzao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i nasem napacenom narodu u ova teska vremena. Mi nemamo nikakav program patrijarske delatnosti, nas program je Jevandjelje Hristovo” ,rekao je tada, neposredno posle izbora, patrijarh Pavle.
Bavio se i naucnim radom. Objavljivao je monografije, studije,visetomne knjige,molitvenike i druge bogosluzbene spise. Dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, ciji je prevod objavljen 1984.g., a 1990.g. i ispravljeo izdanje. Dok je bio vrhovni poglavar SPC ,obnovljeno je i osnovano vise eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju,otvorena Duhovna akademija u Foci, Bogoslovija u Kragujevcu,a osnovana je i informativna sluzba SPC “Pravoslavlje pres”. Pokrenuo je 1993.g.u Beogradu Akademiju za umetnost i konzervaciju,uspeo da vrati veronauku u skole,a svojim pozrtvovanjem uspeo je i da Bogoslovski fakultet vrati pod okrilje Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunisti izbacili 1952.g. Zbog svih zasluga Bogoslovski fakultet mu je dodelio zvanje pocasnog doktora bogoslovlja.
Gotovo da nema coveka koga nije zadivila njegova skromnost,isposnistvo,mekota duse i spremnost da uvek i svakome pomogne. Jednostavnost je bila njegov zivotni stil. Postoji prica da je patrijarha Pavla jedan agent FBI, koji je bio u njegovom obezbedjenju tokom posete Americi 1992.g., nazvao “svecem koji hoda>. Prethodno se sagnuo i poljubio mu ruku.
Slicne reci mogu da se cuju i sirom Srbije, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogsluzenjima,ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je isao sa stapom u ruci. Mada svi episkopi imaju automobil koji koriste za putovanja po eparhiji,a to cine i mnogi svestenici,patrijarh je svoj automobil koristio samo kada je morao na kraci put. Po Beogradu se uvek kretao peske ili gradskim prevozom.
Slovio je za coveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbedjenja koji su ga pratili. Cesto je znao da im se izgubi na ulici,ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nesto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi-sam je spremao hranu,koja je gotovo uvek,preko cele godine,bila posna,a najcesce je jeo obicno povrce na vodi. Samo o praznicima dodavao je malo ulja,retko kad parce ribe. Omiljeno pice i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva. Posebno je interesantno da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego sto bi je pojeo,kako bi ona bila izlozena bakterijama,jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odecu je sam sio,krpio i prao.Ni za cipele mu nije bila potrebna nicija pomoc,popravljao ih je i odrzavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kazsu da je po skromnosti podsecala na pravu monasku keliju.
Sto se tice njegovog redovnog posla u Patrijarsiji,trazio je od svih da sve funkcionise sto bolje moze,a sam je nadgleda skoro sve poslove i davao savete.Posle radnog vremena,kada bi radnici otisli kuci,isao je i gasio svetlo ako je gde ostalo upaljeno.Cesto je sam popravljao slavine,roletne,brave na vratima,pa cak i lift.Nije ga bilo neobicno videti ni kako skuplja papire oko glavnog ulaza u zgradu Patrijarsije.
Jednom prilikom je postavio pitanje:”Pasivnim,cak poslovnim odnosom svestenstva prema pastvi,ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi,umesto da ga okupljamo?”A onda je zapisao i ovo:”Da mogu stici,vaskrsli Bog mi je svedok,pred crkvama,bolnicama,pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskosi,stajao bih i licno prosio za stradalu nasu bracu,sestre i decu. Svako od nas trebalo bi,na jedan aktivan nacin,da posrami sve one bahate lakomosti koje zive na tolikim javnim mestima,a ne da se samo zgrazavamo i ocajavamo sto je mracna,opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.”
Kada je u leto 1996.g.patrijarh bio u poseti SAD,prihvatio je predloge i molbe tamosnjih vernika da mu operaciju ocne katarakte izvrse u Americi.



Izmedju crkve i politike
Zbog polozaja na kome se nalazio,srpski patrijarh Pavle cesto je bio u kontaktu sa politicarima.Njegovi protivnici su mu zamerali sto je stavio svoj potpis za predejtonski sporazum bosanskih Srba i Slobodana Milosevica,sto je isao na Milosevicev prijem i cak ga jednom primio u Patrijarskom dvoru.
“Dolaze do mene negodovanja sa raznih strana...Biti izvan politike za mene znaci ne praviti razlike medju strankama.Ali,Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici,pogotovo kad i oni traze nacina da dodju u Patrijarsiju,svejedno iz kakvih namera.Uostalom,ja sam svesteno lice,asveta tajna svestenstva ne pravi odabir koga cete primiti i saslusati ako ga neka muka vodi do vas.A i gresnici su uglavnom veoma nesrecni ljudi,narocito kad su prepuni sebe” ,objasnjavao je patrijarh Pavle.
Cesto su ga kritikovali da je bio naklonjen Milosevicu,sto je Pavle u vise navrata demantovao.U “Slobodnoj Bosni” izjavio je da “Milosevic nije Hriscanin”: “U svojoj knjizi Tudjman kaze za Milosevica da je socijalista.E,sad da li je socijalista ili komunista,ne znam,ali znam da on nema veze sa Crkvom.Milosevic ne ide u crkvu.Crkva nikad nije bila ni za,ni protiv njega.Milosevic bi hteo sve,pa i Crkvu da okrene u svoju korist”.
Pavle je govorio i da Crkva nema svoju partiju:”Do mene su dolazile i pismene i usmene poruke da sto god jea kazem,s’obzirom na mesto na kojem sam,sve je politika:ili si za stranku ili si za opoziciju.Ja sam im na to odgovorio da je taj princip uzak-rekao je jednom prilikom patrijarh,i dodao da u crkvi vazi princip apostola Pavla,koji je rekao:”Ako jedete,ako pijete,ako sta drugo cinite,sve na slavu Bozju cinite”. –Dakle sve moze biti kako Bog hoce,a moze i suprotno.Pod to spada i politika.
Njegova svetost se tokom celog zivota trudio da se ne mesa direktno u politiku.Apelovao je na razum,mir,sabornost i covekoljublje.Nikada nije izlazio na izbore,sve do 2006.g. i glasanja za novi ustav Srbije.Tada se narodu obratio putem televizije i pozvao da izadje na biralista.
Ostace upamcene reci patrijarha Pavla,koji je jednom rekao da ne pristaje ni na veliku ni na malu Srbiju ako bi bile posledice zlocina. “Meni se pripisuje da vodim Srbe u rat radi odrzavanja velike Srbije.Medjutim,ako bi trebalo da se odrzi velika Srbija zlocinom-ne pristajem,neka nestane velike Srbije.Ako bi trebalo da se odrzi mala Srbija zlocinom,opet ne pristajem,neka nestane i male Srbije.Ako bi trebalo da se odrzi poslednji Srbin zlocinom,opet ne pristajem,neka nas nestane,zlocinom da se odrzimo to ne”!



Pouke patrijarha Pavla Srbima i svim ljudima:
“Cuvajmo se od neljudi,ali se jos vise cuvajmo da i mi ne postanemo neljudi”
Nikada nije davao neodmerene izjave,nikada nije podsticao na sukobe.Uvek je mirio,uvek je smirivao i vracao sve univerzalnim hriscanskim vrednostima...
“Zakon Jevandjelja mora se primeniti za zakon drazve” ,naglasavao je je patrijarh otvoreno se suprostavljajuci rezimu Slobodana Milosevica,a narod upozoravajuci da se “sili treba prikloniti samo zato sto ona Boga ne moli” i da nije na odmet “mudrost zmije,a krotkost goluba”.
“Uzdam se u Boga da ce ovim vlastima otvoriti oci da ovaj namuceni narod prestanu zlostavljati”
“Ovi dogadjaji slute na najgore,pa zato ne prestaje da ocinski molim i preklinjem,kako ogorceni narod,mlade i stare,da se uzdrze od svakog izazivanja nereda,tako i one naoruzane da budu cuvari reda i mira,a ne vlasti koja tragicno po sve nas sve vise tone u neznanju sta radi”. Nekoliko dana pre ove poruke,na Spasovdan,patrijarh Pavle je predvodeci oko pola miliona Beogradjana u praznicnoj litiji,prosao kroz kordon policije.
“Nevolja je bilo i bivace,ljudi i neljudi je bivalo i bivace.Okolnosti ne zavise uvek od nas,ali da li cemo biti ljudi ili neljudi to od na zavisi”.
“I danas kad se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci,podsecam vas na hriscansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima”.
“Milioni obicnih ljudi zrtve su nemastine i gladi,dok manji broj zivi u neogranicenoj raskosi i telesnim zadovoljstvima.Mnogi narodi mukom i krvlju stecenu slobodu brane od nasilja globalistickog sistema”-Vaskrsnja poslanica2007.g.,upozoravajuci na opasnost laznih sloboda i demokratija i nametanje “unapred spakovanih i gotovih resenja”.



Veliki saljivdzija:
Za blazenopocivseg patrijarha Pavla vezano je mnostvo anegdota koje svedoce o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti.
Na 1prijemu u Beogradu bivsi americki ambasador Vorijen Cimrman pitao patrijarha sta SAD mogu da ucine za SPC,a patrijarh mu je odgovorio:”Samo nemojte da nam odmazete,na taj nacin ce te nam pomoci”.
Pavel je cesto prolazio pored cuvene beogradske kafane “znak pitanja”,prisao mi je 1boem koji je redovno dolazio u kafanu,i pripit ,obratio mu se recima:”Vasa svetosti,nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na sta mu je patrijarh odgovorio:”Jesmo,jesmo.al’kad popijemo,onda nista ne valjamo”.
Na zahtev nekih episkopa da im se poveca plata Pavle je odgovorio:”A zasto,kad ne mozemo ni ovo sto smo imali do sada da potrosimo?”
1 mu je dosao neki covek cetrdesetih godina, tvrdeci da mu se ukazala Bogorodica.Patrijarh ga je pazljivo saslusao i kazao:”Slusajte,gospodine,ja sam dugogodisnji kaludjer i vladika skoro 50godina,svakoga dana sluzim Bogu i ni andjeo mi se jos nije javio,a vama se Bogorodica javila!Nemojte,molim vas.”
Fotograf Vican Vicanovic pozeleo je da fotografise patrijarha Pavla,i obratio mu se :”Vasa svetlosti (umesto svetosti),na sta mu je patrijarh odgovorio:”Kad sam vec svetlost,sta ce vam blic”.
Ispred patrijarsije bili su parkirani luksuzni automobili,patrijarh je svog pratioca upitao ciji su,i dobio odgovor da su oni vlasnistvo spiskopa SPC.Patrijarh je na to kazao:”O Bog ga video,sta bi tek vozili da nisu dali zavet skomnosti”.Patrijarh Pavle se 1uputio na Banovo Brdo,na sluzbu u crkvu,iodbio pratioca da ide automobilom,vec autobusom.Na podsecanje pratioca da je nezgodno da ide gradskim autobusom,jer je leto i zene idu prilicno razgolicene na Adu Ciganliju,patrijarh je kratko odgovorio:”Svako vidi ono sto hoce...”



BILJKE KOJE JE VOLEO I BRAO



U dvoristu manastira Rakovica, tik uz grob patrijarha Dimitrija, do pre nekoliko dana cvetale su zute hrizanteme. Danas na tom mestu, izmedju drveta mlade jabuke i visoke tuje (vrste cempresa), pociva njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.

Oba drveta zasadjena su ranije, daleko pre nego sto se saznalo da je poslednja volja njegove svetosti da se sahrani bas na tom mestu. Tako se upokojeni patrijarh, rekli bismo slucajno ili pak po Bozijoj promisli, nasao izmedju jabuke i tuje, listopadnog i cetinarskog, severa i juga, prolaznog i vecnog.



Njegova vecna kuca, kazu oni koji su ga dobro poznavali, slicna je svemu sto je on bio u zemaljskom zivotu: skromna je, tiha i zelena. Svako ko je poznavao patrijarha znao je sa koliko ljubavi je pricao o biljkama, sa koliko volje je za njima tragao po prirodi, koliko je u ishrani na njih polagao.



Jutarnje liturgije njegova svetost uglavnom je drzao u kapeli Svetog Simeona Mirotocivog, u zgradi Patrijarsije. Medjutim, njegova nedeljna i praznicna bogosluzenja bila su vezana za Sabornu crkvu. Pre i posle liturgije voleo je da proseta portom crkve u kojoj dominiraju stara tisova stabla, pod zastitom drzave, sa mocnim krosnjama ispod kojih pocivaju Dositej i Vuk.



Jednom takvom prilikom, izmedju ploca spazio je izniklo drvce. Zastao je, dobro ga pogledao i zaceprkao svojim patrijasiskim stapom: « Vidite, ova prelepa biljka nije za ljudsku upotrebu – obratio se ljudima koji su ga okruzivali. – Nijedan lek iz nje ne moze da se proizvede, ne moze da se izdelje posuda, niti da se bilo sta drugo napravi. To je kiselo drvo!»

Ova epizoda mali je primer koliko je patrijarh opazao i poznavao svet oko sebe, koliko se radovao svakoj biljcici, makar ona bila i kiselo drvo.



Dok je bio episkop raskoprizrenski, vladika Pavle je cesto kalemio voce u basti, ali i mnogo vremena provodio u prirodi. Poznato je da je i u najudaljenija sela isao peske, usput razgledajuci zivi svet. Cesto je u prolece brao lekovito bilje u podnozju sare, a zatim pune vrece na ledjima donosio do vladicanskog dvora u Prizrenu, gde je stolovao. Tamo je susio travke koje su, kako je govorio, mirisale kao Duh sveti.



Njegovi najblizi saradnici pricaju da je u to vreme posebno voleo da traga za Origanom i uvek je govorio da rasta na svim nasim planinama, na odredjenoj nadmorskoj visini. Uveravao ih je da taj zacin ne uspeva samo na mediteranu, vec da ga ima na celom Balkanu. Pomno je pretrazivao tle u potrazi za pupoljcima, jer je origano trebalo brati pre nego sto se raspukne u bele i ljubicaste cvetove. Sekao bi zatim celu grancicu sa pupoljcima i susio je okrenutu naopako. Kasnije bi odvajao listice i mleo ih. Uvek je u dzepu nosio ovaj zacin i dodavao ga povrcu koje je jeo.



Patrijarh je po poljima sakupljao kamilicu, zalfiju, hajducku travu, nanu odkojih je kasnije kuvao cajeve, a ostalo je upamceno da je sa velikom sigurnoscu razlikovao jestive od nejestivih gljiva.



Patrijar Pavle je tvrdio da je covek stvoren kao vegeterijanac.



Po stupanju na patrijarski tron i premestaja u Beograd, patio je za cvetnim kosovskim poljima. U setnje je odlazio na obliznji Kalemegdan, posebno u prolece kada bi i u gradskom parku tragao za mladim maslackom, njegovom omiljenom salatom.

Mlade nezne listove donosio bi u Patrijarsiju i dugo prao pod mlazom vode, a zatim ih davao kuvarima da ga zacine po njegovom ukusu – sa malo sirceta divlje jabuke i morskom solju.



Iz jedne takve sakupljacke setnje potice i zgoda koja se godinama prepricava po Patrijarsiji. Patrijarh je postio cele godine, jeo je povrce na vodi, a samo u retkim slucajevima bi kanuo malo ulja. Ulje je za njega predstavljalo pravu gozbu. Jednom prilikom dok je tragao za maslackom po Kalemegdanu,objasnjavao je svom pratiocu kako je blagotvoran za organizam. Ovaj se na to nadovezao: - Da, posebno je lepa salata kad se maslacku doda maslinovo ulje, sirce, malo bibera, pa sve zacini belim lukom...

Patrijarh Pavle se na te reci okrenuo i rekao: - Zderonjo !



Samo u retkimprilikama patrijarh bi uzimao poneki komad ribe, dok se gotovo svakodnevo moglo videti kako iz dzepa vadi maramicu sa zavijenom glavicom crnog luka i u slast je jede. Kuvana blitva, spanac, karfiol, kopriva, krompir, svezi crni i beli luk su se mogli naci na njegovoj trpezi.

Voleo je grozdje,a izuzetno postovao vino za koje je govorio da je cista energija. Ipak, nije odobravao napijanje i cesto se u razgovoru vracao na svog rodjaka koji je popio roditeljsko imanje. Koji gutljaj vina uzimao bi samo tokom pricesca i na Lazarevu subotu, njegovu krsnu slavu. Omiljeno pice i zimi i leti, bio mu jr kuvani paradajz, a voleo je da popije i soljicu caja ili vocnog soka. Kafu nikada nije uzimao.



Jos 1 anegdota: Patrijar Pavle bio je poznat po stedljivosti. Saradnici pricaju da se bukvalno pridrzavao stiha iz Molitve Gospodnje: «hleb nas nasusni daj nam danas». Na kraju obeda pazljivo bi sadrzaj iz tanjira obrisao koricom hleba, a zatim pokupio i poslednju mrvicu na salvetu i sve pojeo.

Hranu nije bacao, cak ni kad bi se ukvarila. Tako je jednom prilikom neki stari sir dao svom trpezaru. Ovaj ga je pojeo i dobio stomacne smetnje. Kad se oporavio, dosao je kod patrijarha i rekao: - Do sada su trpezari uvek trovali patrijarhe. Vi ste prvi patrijarh koji je pokusao da otruje trpezara.





Zbog ovakvih navika u ishrani cesto je dovodio u nezgodnu situaciju ljude sa kojima bi obedovao, posebno kada se ne posti. Videvsi krajnje skroman sadrzaj patrijarhovog tanjira, mnogi su iz kurtoazije sledili njegov primer.



Ishrana bogata vitaminima i mineralima, duge setnje po prirodi, rani odlazak na spavanje i redovno odmaranje ucinili su da njegova svetost dozivi skoro stotu.



Casopis Magicno bilje

Patrijarh Pavle - poruke, život, anegdote...

"Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospod i nadopuni naše nedostatke."

Kad bismo samo ovu od mnogih poruka patrijarha Pavla upamtili, učinili bismo život mnogo boljim i sebi i drugima. Ali, i učenje je proces. Ako mnoge jednostavne, a mudre reči nismo dokučili za njegova života, nije kasno da ih se podsetimo, da ih pamtimo i prenosimo.

PORUKE

- Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.

- Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina.

- Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.

- Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.

- Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta.

-Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe.

- Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom.

- Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije.

Patrijarh Pavle je osuđivao svako nasilje i zločine, bez obzira pod kakvom kapom, uniformom i značkom činjeni, bez obzira kome narodu i kojoj veri pripadali.

NAVIKE

Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po Jevanđelju i u skladu s onim što je govorio.

Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su „prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega”.

Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočale, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.

Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško. 

Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.

Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne."

Uzrečica mu je bila:  "Bog te video..."

PROTIVIO SE

- skupim automobilima
- pušenju
- tarifama i cenovniku koje su sveštenici uspostavili za venčanja, sahrane, krštenja...
- kupovanju venaca i svakom pokazivanju bogatstva

U svom Raspisu narodu i vernicima poručivao je da - kada neko umre, porodici umrlog treba pomoći u svakom pogledu, i materijalno u skladu sa mogućnostima, a ne kupovati skupe vence jer time samo drugima pokazujemo koliko novca imamo, a ne kolika je naša tuga.

NOVAC

Iako je za sobom gasio svetla, nije koristio grejalicu, išao pešice kud god je mogao, za patrijarha Pavla moglo se reći da je štedljiv, ali nikako i škrt.

Kao novinarka koja je, po prirodi posla često dolazila u Patrijaršiju, jednom prilikom sam u kabinetu sekretara Njegove svetosti zatekla starijeg muškarca, prilično neugledno obučenog, kako sedi na kanabetu.

Čekajući neko saopštenje SPC, i sama sam već dugo sedela pored tog čoveka i upitala ga: "A koga Vi čekate?" Rekao je: "Patrijarha čekam. On će mi pomoći, prijatelji smo iz detinjstva. Ja sam iz Bosne, svi moji su već izbegli u Nemačku, ja bih kod sina ali nemam mogućnosti da platim put."

Moram priznati, a i danas me stid kad se toga setim, pomislila sam "evo još jednog pacijenta" jer je bilo mnogo onih koji su se tih ratnih godina lažno predstavljali. Čudila me jedino smirenost i potpuna uverenost tog čoveka da će patrijarh sigurno doći. A tako je i bilo.

Nakon što su mu javili da ga u sekretarijatu čeka čovek koji kaže da ga poznaje, patrijarh je sišao, otvorio vrata kancelarije, prepoznao prijatelja koga dugo nije video, zagrlio ga čvrsto nazivajući imenom, nisam upamtila kojim, ali po kome sam zaključila da je iz muslimanske porodice. Patrijarh ga je pitao kako može da mu pomogne, a onda otrčao do svoje sobe, doneo koverat sa novcem i naložio sekretaru da se kupi karta za voz za Nemačku. Zadržao se s prijateljem još neko vreme razgovarajući o porodici, deci... a zatim ga ispratio i poručio da se javi, ako još nešto zatreba.

ANEGDOTE, CITATI, PORUKE, POUKE

Jedan naš kolega novinar, koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u džepu jakne svoga sina nalazio bombone. Znajući da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. Mališan je odgovorio: "Dao mi moj drug Paja." Posle nekog vremena ocu je već to postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: "Koji ti je to drug?" Dečak je ko iz topa odgovorio: "Pa naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja."

Jednom drugom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je izuzetno hladan i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sokić. Sva deca osim jednog dečaka pojurila su za patrijarhom, samo se jedan zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: "Ja ne mogu, nisam kršten."
Patrijarh mu je na to odgovorio: "Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno."

Kad su ga lekari VMA pitali kako se oseća, u dahu je izustio: "To me pitajte kada ostarim, još sam ja mlad."

Kad se sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun:"Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo."

Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane "?" kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu. Preplićući jezikom rekao mu je: "Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu", a patrijarh mu je na to odgovorio: "Jesmo, al' kad popijemo ništa ne valjamo."

Upozoravajući na štetnost duvana, često je umeo da kaže:"Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak."

U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa "škorpionom" o pojasu. Na to je rekao:"Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide."

Pošto je bio poznat da ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice kako se "uzalud ne bi trošila struja", jednom je uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove. Kad je čuo patrijarhov glas iza leđa, sledio se, a Pavle mu je rekao:"A ti na to trošiš struju?"

Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi "prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju" i da nije zgodno, patrijarh nije popustio:"Znate, svako vidi ono što želi."

Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:"Čija su to tolika luksuzna kola parkirana? Naših vladika. Došli su njima na Sabor", odgovorio je pratilac. "O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?!" duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.

Kad je na jednom prijemu bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio:"Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći."

Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio:
“Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?

Moji drugari su 90-ih radili na Akademiji. Kući su se vraćali rano ujutru i jednom su naleteli na usplahirene ljude iz Patrijarhovog obezbeđenja koji su pitali: “Videste li Pavla?” Naime, Pavle je voleo da sam ode po novine ili da se prošeta, ali šta je mogao kad ga je obezbeđenje moralo pratiti.

Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je:„Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“

Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem:“A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”

Dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je:„Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“ Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan „varburg“, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština. Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim „pežoom“, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reča vladika Pavle:"E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj „varburg“!"

Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao:“Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.”

Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost. U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je:„Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?“ Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“

A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi:
„A sad jedan po jedan…“ I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.

Posebno je zanimljivo da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.

Probijajući se ka glasačkoj kutiji kroz ljude naoružane kamerama, fotoaparatima i kasetofonima, u pokušaju da prođe na jednu, pa na drugu stranu, patrijarh je u jednom momentu kazao:“Ako ne mogu frontalno, mogu dijagonalno.”

Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa“, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu: - Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba… Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh: - A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto? - Moj, Vaša svetosti! – kao da se pohvali protojerej. - Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: - Neka vam je Bog na pomoći!

Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeđenja koji su ga pratili. Često je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi – sam je spremao hranu, koja je gotovo uvek, preko cele godine, bila posna, a najčešće je jeo obično povrće na vodi. Samo o praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso – nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post – mlečni proizvodi.

Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici. Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali – Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto. Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom: - Sinko, obratite malo više pažnje…, čini mi se da to ne radite baš kako bi trebalo! Ovaj odgovori, pomalo uvređeno: - Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom. Patrijarh će na to: - Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!

REKLI SU

Matija Bećković:  Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja. Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više. Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči. Niko se za svoju slavu nije grabio manje.

Dragomir Acović, član Krunskog veća:  Patrijarh Pavle je bio jedan od onih neobičnih ljudi, koji se kao božijom voljom stvore niotkuda i ozare vreme u kome žive.

Vuk Drašković: „Budimo ljudi, iako smo Srbi.“ Mnogi su se izrugivali ovim rečima starog patrijarha, tobože zbog dvosmislenog sklopa rečenice, a istinski zbog toga što je poručivao da nacija ne može biti kišobran za ničije nečoveštvo. Prezirao je grabež i grabežljivce, kult raskoši i slavu koju donosi robovanje imetku i sili, jer se čovek sa tim svime ne rađa niti išta od toga može sa sobom poneti u grob.

Oni koji su ga poznavali znali su da je imao urođeni dar za šalu i doskočicu. Kao poglavar Srpske pravoslavne crkve bio je strog prema sebi, a blag prema građanima i narodu, kako bi svima bio pristupačan. 

Kada je izabran, bio je jedini među episkopima koji istinski nije želeo da bude patrijarh. "Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je na hirotoniji u Sabornoj crkvi  patrijarh Pavle.

Kada je umro, njegov narod je znao da je bio - jedan jedini, među svima najbolji.

"Prolaze godine i vreme, a na nama je da se trudimo, ne da budemo važni i slavni, već da budemo dorasli vremenu u kome smo i mestu na kome smo. A to zavisi od nas, na kraju krajeva", poručivao je naš patrijarh. Zato, "činimo uvek - koliko do nas stoji"...

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Patrijarh srpski Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević), preminuo je 15. novembra 2009. godine na vojno medicinskoj akademiji u Beogradu.

Pokoj mu duši i večna slava !