NIKODIM AGIORIT - O MOLITVI ISUSOVOJ

Bilo je, a ima i sada, molitvenika koji su osobito voleli po neku kratku molitvicu i nju neprestano ponavljali. Sv. Kasijan govori da je u njegovo vreme bila uobičajena kratka molitva: Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode, da mi pomožeš! (Ps. 70,1). U žitiju sv. Joanikija piše da je on stalno ponavljao molitvicu: "Nada je moja Otac, utočište moje Sin, zaštita moja Duh Sveti". Ovu je molitvu on dodavao i svakome stihu od trideset psalma koje je bio naučio napamet i koji su sastavljali njegovo molitveno pravilo. Drugome nekome je stalna molitva bila: Ja kao čovek sagreših, a Ti mi se kao milostivi Bog smiluj! Drugi su opet voleli druge molitvice. A od najstarijeg vremena vrlo mnogi su uzimali molitvicu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se na mene grešnog. Nju spominje sv. Jefrem Sirin, sv. Jovan Zlatoust, sv. Isak Sirin, sv. Isihije, sv. Varsonufije i Jovan i sv. Lestvičnik. Kasnije je postajala sve opštija i izgovarala su je mnoga sveta usta, te je ušla i u crkveni ustav, koji je preporučuje kao zamenu za sve domaće molitve i sve crkvene službe. Zato se od kratkih molitava ona kod nas prvenstveno i upotrebljava. Potrudi se da se na nju navikneš i ti.

Ona se naziva Isusovom molitvom, jer se obraća Gospodu Isusu. Naziva se i umnom kada se ne vrši samo rečju nego i umom i srcem, a osobito kada se dugom i pravilnom upotrebom prosto slije s disanjem. Svaka kratka molitva može doći do tog stepena, a Isusovoj molitvi pripada prvenstvo jer ona sjedinjuje dušu s Gospodom Isusom, Koji predstavlja jedini put za zajednicu s Bogom što je i cilj molitve. On je Sam rekao: Niko neće doći Ocu do kroza Me (Jov. 14,6). Zato ko zadobije tu molitvu, prima u sebe svu silu iskupiteljskog podviga u čemu se i sastoji naše spasenje. Sad razumeš zašto revnitelji spasenja nisu žalili truda u navikavanju na ovu molitvu. Ugledaj se i ti na njih.

Navika na Isusovu molitvu sastoji se spolja u tome da se ta molitva sama od sebe neprestano nalazi na jeziku, a unutrašnje - u usredsređenju uma u srcu i neprestanom stajanju pred Bogom sa odgovarajućom srdačnom toplinom i naročito sa skrušenim pripadanjem Gospodu Spasitelju. Temelj ovoj navici se udara što je moguće češćim pažljivim ponavljanjem ove molitve u srcu. Kada se često ponavljanje ustali, um se sabira u stajanje pred Gospodom. A uz to dolazi zagrevanje srca i odbacivanje i običnih, a ne samo strasnih pomisli. Kada počne u srcu neprekidno da gori oganj ljubavi prema Gospodu, tada se zajedno s tim ukorenjuje u čoveku mirno nastrojenje srca sa skrušenim i smirenim misaonim pripadanjem Bogu dotle dolazi naš trud pomoću blagodati Božje.

Što se više ovoga postigne u daru molitve, to će biti jedino dar blagodati. Kod svetih otaca se ovo spominje samo da onaj koji je dostigao ovu granicu ne bi pomislio da nema više šta da želi i da ne uobrazi da stoji na vrhu molitvenog ili duhovnog savršenstva.

Dakle, kao prvo valja često, koliko možeš češće, da ponavljaš Isusovu molitvu dok ne navikneš da je neprestano ponavljaš. Čini to ovako:

1) Odredi u svom molitvenom pravilu deo i molitvi Isusovoj. Izgovori je nekoliko puta u početku i nekoliko puta na kraju molitvenog pravila. Ako postoji za to raspoloženje čini to i posle svake molitve koja u tvoje molitveno pravilo ulazi. Kao što je sv. Joanikije Veliki posle svakoga stiha psalma, koje je prilikom molitve čitao, dodavao svoju molitvicu: "Nada je moja Otac, utočište moje Sin, zaštita moja Duh Sveti".

2) Koliko ćeš puta i u koje vreme ponavljati ovu molitvu, odredi sam ili se posavetuj s duhovnim ocem. Samo u početku nemoj mnogo određivati, nego ukoliko ti ova molitva bude slađa, utoliko je malo po malo povećavaj. Ako koji put zaželiš da ponoviš izvestan broj, ne zabranjuj to sebi, ali neka to bude samo za taj slučaj a ne pravilo. I koliko god bi tvoje srce zaželelo da je izgovara, ne odbijaj mu.

3) Ne žuri da govoriš brzo jednu molitvu za drugom, nego ih izgovaraj u potrebnim razmacima, onako kako se govori pred nekim koga za nešto moliš. Ipak, ne brini se jedino o rečima, nego više o tome da ta um bude u srcu i da stoji pred Gospodom kao da je On prisutan, i s potpunom svešću o Njegovom veličanstvu, blagodati i pravdi.

4) Ako si slobodan između jednog i drugog molitvenog pravila, onda odredi sebi da u to vreme uznosiš Gospodu nekoliko puta ovu molitvu. A ako nisi, onda tajno govori kad god ti se da prilika između poslova, čak i između reči.

5) Kad govoriš ovu molitvu u toku molitvenog pravila ili inače kad ti se daje prilika, zauzmi molitveni stav i pri svakom izgovaranju čini poklon - deset puta pojasni, a zatim zemni - tako sve dok ne svršiš. Svakako si slušao ili čitao da sveti oci u svojim pravilima o molitvi naređuju mnoštvo poklona. Jedan je od njih rekao: "Nedovoljna je molitva ako ko ne zamori i telo poklonima". Ako odlučiš da prema svojoj moći podražavaš tome, uskoro ćeš videti plod od svoga truda u privikavanju na Isusovu molitvu.

6) O daljim uputstvima, savetima i opomenama u pogledu Isusove molitve, čitaj u "Dobrotoljublju" Simeona Novog Bogoslova, Grigorija Sinajita, Nikifora Monaha, Ignjatija i Kalista, a i pouke svih drugih otaca o unutrašnjoj molitvi koje se mogu primeniti i na Isusovu molitvu. Obrati pažnju: u poukama svetih otaca nađi ćeš uputstva kako da sediš, kako da držiš glavu i kako da upravljaš disanjem. To sve, kao što su rekli Kalist i Ignjatije, nije bitno, nego su samo spoljašnja sredstva koja ne moraju biti za sve. Za tebe je dovoljno da bdiš u srcu pred Gospodom i da Mu uznosiš ovu molitvu pobožno i smerno, s poklonima kada si na molitvenom pravilu i s misaonim pripadanjima kada je vršiš između poslova.

7) Usredsredi pažnju na mesto nešto više iznad srca i tako ponavljaj molitvu Isusovu. Kada od naprezanja počinje u srcu tištati, onda, po savetu monaha Nikifora, promeni mesto usredsređivanja i premesti ga uvrh prsa. Posle opet siđi na prvo mesto. Ne potcenjuj ove napomene, ma koliko ti se one činile prostim i neduhovnim.

8) Kod sv. otaca ćeš nađi mnogo korisnih opomena protiv nepravilnog postupanja kod ove molitve. Da bi se te nepravilnosti izbegle, valja da imaš savetnika duhovnog oca ili brata kome ćeš poveravati što ti se dogodilo u toku podviga. A sam uvek radi s najvećom prostotom, s velikom smirenošću i ne prisvajaj uspeh sebi. Znaj da pravi uspeh biva unutra, neprimetno i bez pokazivanja, kao što neprimetno raste telo. Zato kada se tebi unutra oglasi: a, evo ga! znaj da je to glas zlog duha, koji umesto stvarnog pokazuje nešto što samo spolja izgleda. Tu je početak samoobmane. Ugušuj odmah taj glas, inače će on kao truba odjekivati u tebi i podgrevati samouverenost.

9) Ne određuj vreme koje je potrebno za uspeh u ovoj molitvi. Odredi sebi samo trud i trud. Proći će meseci i godine dok ti se ukažu slabi počeci uspeha. Jedan od atonskih otaca rekao je za sebe da je prošlo dve godine truda dok se zagrejalo srce, kod drugoga se to dogodilo posle osam meseci. Kod svakog to biva prema njegovoj moći i trudu u ovome delu.

135. псалам

1.Славите Господа, јер је добар; јер је до вијека милост Његова;
2.Славите Бога над боговима; јер је до вијека милост Његова;
3.Славите Господа над господарима; јер је до вијека милост Његова;
4.Онога који један твори чудеса велика; јер је до вијека милост Његова;
5.Који је створио небеса премудро; јер је до вијека милост Његова;
6.Утврдио земљу на води; јер је до вијека милост Његова;
7.Створио велика видјела; јер је до вијека милост Његова;
8.Сунце да управља даном; јер је до вијека милост Његова;
9.Месец и звезде да управљају ноћу; јер је до века милост Његова;
10.Који поби Мисир у првенцима његовим; јер је до вијека милост Његова;
11.Изведе из њега Израиља; јер је до вијека милост Његова;
12.Руком крепком и мишицом подигнутом; јер је до вијека милост Његова;
13.Који раздвоји Црвено море; јер је до вијека милост Његова;
14.И проведе Израиља кроз сред њега; јер је до вијека милост Његова;
15.А Фараона и војску његову врже у море црвено; јер је до века милост Његова;
16.Преведе народ свој преко пустиње; јер је до вијека милост Његова;
17.Поби цареве велике; јер је до века милост Његова;
18.И изгуби цареве знатне; јер је до вијека милост Његова;
19.Сиона цара аморејскога; јер је до века милост Његова;
20.И Ога цара васанскога; јер је до вијека милост Његова;
21.И даде земљу њихову у наслеђе; јер је до вијека милост Његова;
22.У наслеђе Израиљу слузи својему; јер је до вијека милост Његова;
23.Који нас се сети у понижењу нашем; јер је до века милост Његова;
24.И избави нас од непријатеља наших; јер је до вијека милост Његова;
25.Који даје храну свакому телу; јер је до века милост Његова;
26.Славите Бога небескога; јер је до вијека милост Његова.

Поуке светог Филарета Московског

Нека Господ Исус Христос постане наше срце и наш живот

 Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наи|е. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога што Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.   Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.  

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.   Не може се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо.  

Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај за тиме да сазнаш оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно шта је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо.   Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу наше природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, дошао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове истине осене и нека осене и мене, за шта молим и ваше молитве.   Оно што је горко не може се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки. Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила.

      О молитви и о молитвеном животу хришћана    

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај којије тражио молитву. Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека.   Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни.   Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?   Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.   Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо. Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо – добићете одговор који су небројени људи добили пре вас.   Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако, у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи.   Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико од вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу. То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати сама са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем.   Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да бисте њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу. "Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала". Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтело је њено кандило.       О односу према ближњима     Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуђује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац.   Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни. Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.   Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.  

Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења.   Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни.   На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом.   Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.   Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требало да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети.  

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.   Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност.

Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.  

У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни. Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.   Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гнев не приближава човека правди Божјој. Гневом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога.  

Добро је говорити истину када обавеза или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.   Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељује. Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.   Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прихватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.      

О подношењу жалости, дуготрпељивости и о смирењу    

Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и гордим размишљањем, не представља ништа друго него пад.  

Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи. Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању. Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.   Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујући се да себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и недостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч "лажни", потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и бого угодан.  

Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.   Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.   Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа што је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?   Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.  

Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно – загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божији, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.   Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гнев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.   Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.   Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост. Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је претвори у некакав слаби бљесак или привиђење.  

Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али које су само привидне. У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надајући се да ће им она послужити на корист.   Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.  

Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој.   Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успех. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.   Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. Једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.   Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божији.  

Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.   Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.  

МОЛИТВЕ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ (СТЕФАНА НЕМАЊЕ)

Доментијан

Пожури се мени у помоћ, Господе

Молитва Стефана Немање

Боже, пази у помоћ моју. Господе, пожури се мени у помоћ: да се постиде и посраме заједно они који траже душу моју. И порази све безаконике који узалуд воде непријатељство против мене, и зубе сатри грешницима – а спаси ме, слугу Твога, Боже мој, који се у Тебе уздам.

Боже, законопреступници устадоше на мене јер сабор моћних тражаше душу моју. А Ти си, Господе, милосрдан и премилостив: погледај на ме и смилуј се на мене, и дај моћ чеду Твојему, и спаси сина слушкиње Твоје – и видеће они који ме мрзе, и постидеће се, јер ми Ти, Господе, поможе, и утешио си ме.

(1264)

Теодосије

Чедо које ће бити жезал старости наше дај нам, Господе Боже Сведржитељу

Молитва Стефана Немање и жене му Ане

Владико Господе Боже Сведржитељу, који си негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике што су молили за чедо, услиши данас и нас, грешне слуге Своје што Ти се моле.

Дај нам, по Твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе – и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути.

А дајемо Ти заједничке обете:

Од зачећа детета од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.

(око 1290)

Стефан Првовенчани

Полажем почетак у срцу своме, Господе – да трепти

Молитва Стефана Немање

Господе, Господе, поштеди и помилуј слугу Свога, јер су, ја знам, безакоња моја велика уистину, и пред Тобом су увек неутајена, Господе! Стога полажем почетак у срцу своме: да трепти и боји се имена Твога светог. По апостолу Павлу говорим: Да сте ви који имате жене као и они који немају, чувајући се у чистоти и заповестимаГгосподњим.

Зато Ти и ја грешни дајем, као јемство мога чврстог заступства, чуварку Пречисту и нескверну Матер Твоју – да се ради имена Твога светога, да се због Тебе одвајам од спреге са супругом мојом, и стављам Тебе, Владико мој Исусе Христе, за вођу и чувара старости моје и наставника на путу, којим идући и славећи Твоје име нећу се спотакнути.

Још ћу сазидати храм Пречисте и Пренепорочне матере Твоје Добротворке, и ту ћу Ти испунити завете своје, које су изрекле усне моје.

(између 1208 и 1216)

Стефан Првовенчани

Милуј, Спасе, твар Своју

Заветна молитва Стефана Немање

Свети Христови предстатељи и арханђели, пророци и апостоли, и мученици и јерарси, и преподобни оци, и пустињаци, и ви монаси и преподобне девојке – излијте сви молитве своје пред Владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан страшног и грозног испитивања, онога дана и часа, већ да ми милостив буде, тих и утешан, и да ми, ради молитава Пречисте своје Матере и ваших, свети, дa да, пребродивши животну буру, дођем на тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и видим светлост моју незалазну Господа и Спаса и Бога мога, цара Исуса Христа, који је у светињи хвала Израиљева. Јер пророк рече: На Тебе се надаше оци наши и не постидеше се, на Тебе се надаше и спасли су се.

Зато, о Господе, ни мене јадног, који се узда у милост Твоју, не остави, не одбаци онога који је сагрешио – помилуј, Спасе, створење Своје да, одбацивши лепоте овог света, за Тобом потече, хвалећи и славећи свето и незлобиво име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек, и у векове векова.

(између 1208 и 1216)

Стефан Првовенчани

Прени се, о душо моја, и потеци ка спасењу

Молитва Стефана Немање уочи замонашења

Захваљујем Ти, Владико Господе Боже мој, Исусе Христе, милостиви Господе човекољупче, што си ме удостојио да у данашњи дан видим почетак пута спасења Твога, а они који долазе у истинити разум – незаблудно живе.

Зато дакле, о душо моја, прени се и потеци ка покајању, јер те Владика Твој зове. Јер овим ти псалмом пример показа, говорећи: Из уста младенаца и одојчади спремио си себи хвалу, зато се не лени! Зар не видиш младе који траже што им је потребно и који иду испред тебе? Не обазири се, опет, као жена Лотова, не гледај лепоте овога света које брзо ишчезавају, да ти се не догоди по причи о богаташу, већ се умили Господу и сети се свога обећања. Јер време се приближава, јер секира при корену дрвета лежи, и убелеше већ њиве; разумеј, жетва је!

Женик је пред вратима а ти ниси спремна. Чувај се да како не останеш са оне стране, куцајући. Јер чуј, још Христос говори: Дођите к мени сви који се трудите и обремењени, и ја ћу вам пружити мир, и друго. Да, устани дакле, устани и труди се у добром јарму Христовом и бремену Његовом лаком, да ти Христос отвори двери царства Свога.

(између 1208 и 1216)

Сава Српски

Дај ми, Оче неба, овај пут окончати

Молитва монаха Симеона (Немање) пред одлазак на Свету Гору

Царе славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, који промислом доброте Своје ниједан човек не желиш да погине, већ сви да се спасу, не остави мене погинути! Јер знам да је милост Твоја велика на мени и сада молим Те, Владико, дај ми овај пут окончати!

(1207)

Сава Српски

Боже отаца наших, сачувај и укрепи наследство моје у држави бивше владавине моје

Молитва монаха Симеона (Немање) пред упокојење

Тројице Света – Боже наш, славим Те, и благосиљам Те, и молим Те и дочаравам Те, јер по трећи пут благослов дајем наследству мом!

Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведног, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје. И помоћ Пресвете Богородице, и моја молитва, ако и грешна, нека је са њима од сада и довека.

И заповед пређашњу дајем им:

Имајте љубав међу собом!

А ко од њих одступи од онога што сам им наредио, гнев Божији да прогута њега и семе његово!

(1207)

Теодосије

Свагдашњу помоћ и благодат и заступство ваше тражимо

Молитва светима Симеону и Сави

О двојице богоизбрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који сада заједно стојите пред Светом Тројицом облиставани светло њеном светлошћу, и гледате од ње на нас одозго, не заборавите добро се бринути за нас, народ свој.

Не сећајте се зла којима Бога прогневисмо, не срамите се наших нечистота којима грешимо пред Њим и због тога далеко стојимо од Њега. Него као чедољубиви оци, омивши нас покајањем од њих, усвојите нас чиста Њему, и свагда нам дајте дарове добре што их од Њега измолисте.

Спасавајте нас молитвама од најезде поганика и сваког оскрбљења!

Знамо да вас нечистотом безакоња наших дела много жалостимо и чинимо да сте малаксали. Али не оставите, не одгурните, не одреците се нас као туђеродних, јер наследство смо вашег удела и већ кроз вас добијамо судбу од Бога, и не тајимо ваш многи труд и зној за нас.

Благопохваљујемо и проповедамо ваша добра дела за нас: православну веру, од јереси ослобођење, истинито крштење, цркава подизање, светитељa велелепоту, царско украшавање круном, народа узакоњење, ка покајању поучење, инокa сабрање, ништих исхрану,сирочади смиловање, за живота и после смрти чудеса дивна, заступство пред Богом молитвама и у биткама помоћ, отачаско милосрђе и свагдашњу милост.

Не заборависмо сва ваша добра за нас, која се догодише међу нама, нити ћемо их заборавити.

Опет тражимо свагдашњу помоћ и благодат и заступство ваше, просимо да се молите за нас и да нас заступате, и припадајући молимо се: не престаните да се молите човекољупцу Богу за стадо ваше, које сте од душе заволели, за које се чак до смрти подвизавасте, да се избавимо од таме грехова и страсти, од сваке обузетости злим бесима и крвника и преваре.

Као што сте нас у маловременом и земном овом животу, док с нама бесте, водећи нас, чували у обојем – у душевним и телесним стварима, још више се сада, будући код Христа, молите за нас Њему да у миру и тишини покајањем живот наш поживимо, и после смрти своје милостива Га и помирљива нађемо, и да нам буде у страшни дан суда наплате милостив и дарежљив.

Његово смо створење, и за Њега живимо и јесмо, и осим Њега за другог Бога не знамо.

Њему припада свака слава, хвала и величје, част и поклоњење, заједно са Оцем и Светим Духом, и сада и увек и на векове векова. Амин.

(1290)

МОЛИТВА СВЕТОГА САВЕ

Добри Боже, стопама Твојим дај да ходим! 
Дух Твој Свети да ми је вођа! 
Зрачи моју душу вечним зрацима љубави! 
Пусти доброту Твоју да загреје душу моју! 
Правда Твоја нека завлада душама својих људи! 
Твоје Царство нека је наш дом! 
Слава Твоја нека засија човечанству да упозна Тебе и љубав вечну! 
Песма Твоје радости вечно нека буји у нашим срцима! 
Молим Ти се , Боже Велики, услиши моје жеље! 
Амин. 

Отац Јустин (на Богочовечанском путу) 

МОЛИТВА МОЛИТВА СВЕТОГ САВЕ СРБСКОГ пред упокојење

УСЛИШАЈ МЕ ПРАВДОМ ТВОЈОМ, ГОСПОДЕ! 

Господе, услиши молитву моју, и вапај мој ка Теби нека дође; и не одврати лица Твога од мене! 

У који дан будем тужио, приклони ка мени уво Твоје и брзо ме услишај. Јер ишчезоше дани моји као дим, и кости моје сметоше се веома, и малакса у мени дух мој, и срце моје смете се у мени. 

И остави ме сила моја. 

И дижем ка Теби руке моје, душа моја као безводна земља жели помиловања Твога. Брзо ме услишај, Господе: сконча дух мој, не одврати лица Твога од мене. И избави ме од непријатеља мојих! 

Ка Теби прибегох, Господе, и дух Твој добри водиће ме на земљу праву. Имена Твога ради оживећеш ме, Господе, по правди Својој. 

Из печали изведи душу моју, Господе, и милошћу Својом истреби непријатеље моје, и погуби све који души мојој досађују - јер ја сам слуга Твој. 

Услишај ме правдом Твојом и не уђи у суд са слугом Својим, Господе, јер се пред Тобом ниједан живи неће оправдати. 

И изведи из тамнице душу моју, да се имену Твоме исповеда.

НЕ ОСТАВЉАЈ БОЖАНСТВЕНУ МОЛИТВУ

По завету преподобних Стараца Оптинских

„Сада се гаси старештво...” - са тугом је говорио велики Оптински старац Варсануфије (Плиханкова). - Сада већ нема старештва, код нас у Оптини гасе се последњи. Демон ни на шта тако не устаје, као на чување старештва - јер се њиме руше све његове силе. Свуда се он старао да га угаси - и угасио га је. Постоје монаси, који исправно живе, али о откровењу помисли, о старештву, они ништа не знају. Зато је без старештва у многим манастирима остала само форма монашког живота, само спољашност. Исусову молитву сада ретко ко твори, а шта је монаштво без Исусове молитве?

Оптинско предање сачувај је за нас значајну повест у духу древних патерика, о томе како је 1856. Године - светитељ Игњатије (Брјанчанинов) посетио Оптинску пустињу и тражио међу братством некога, ко се озбиљно занимао Исусовом молитвом, према којој су, већ и у то време знатно охладнели у многим отечественим манастирима. Оптинци су указали Преосвећеном на расофорног послушника Алексеја Зерцалова - будућег старца Анатолија (духовног оца, о. Варсануфија), који се у истим бавио светоотачким учењем о умној молитви. Епископ Игњатије примио га је пријатељски и радо и они су дуго разговарали о разним духовним предметима. Проћи ће године и старац Анатолиј (Зерцалов) сам ће постати наставник младих, сам ће, убеђивањем и саветом, захтевати од свог стада учење Исусовој молитви. На страницама часописа „Душекорисно читање” од 1902. - 1906. била су први пут објављена писма јеросхимонаха Анатолија, сестрама Шамородинског женског манастира, у коме је он читаву деценију био духовник. Основна тема тих дивних душеспасоносних писама - била је Исусова молитва, која, по речима старца, „весели срца”.

Духовним учењима старца Анатолија (Зерцалова), настао је овај зборник „Не остављај божанствену молитву”, који ми сада представљамо нашим богољубивим читаоцима. Блажени баћушка учи да се позна и воли Бог, објашњава високи циљ живота хришћанског, бодри у подвигу борбе са страстима помоћу „мача духовног” - Исусове молитве.

Године 1891. у тај оптинско Јовано-Претечев скит, на чијем је челу био отац Анатолиј, ступио је Павле Иванович Плиханков - будући старац Варсануфије (који је такође био начелник скита). Знамените духовне беседе тог старца, записане његовим чедима, дошле су до нас у многобројним преписима. Ми смо, први пут, прихватили да саберемо у једну књигу учења преподобног Варсануфија Оптинског о Божанственом делању свештене умне молитве. Једноставне и разумљиве речи страца, изразити и дуго памћени његови светли примери били су, не само међу послушницима - монахињама оца Варсануфија, већ и међу побожним мирјанима, који су се васпитавали под мудрим руководством баћушке на путу духовног живота. Сваки његов сиже о Исусовој молитви има у заглављу фрагмент из песништва старца „Молитва Исусова” и то је било укључено у шамординска издања 1914. и 1915. године.

Наш зборник се завршава записима из дневника (у новопронађеним преписима) најближег ученика старца Варсонуфија - оца Никона (Бељајева), оптинског исповедника вере, који је завршио свој земаљски пут у тешкој северној робијашници. Његовим личним записима о Исусовој молитви, додата су упутства, која је последњи оптински духовник адресирао 1920. године, сестрама женског општежића, које су се подвизавале у суседству са Оптином Козељске.

„Не остављај божанствену молитву” - призивао је старац Варсануфије пре једног столећа, - „и ти ћеш видети, пун изумљења, блиставу даљину другога света...”

Нека се испуне ове речи утешне великог оптинског аве и на нама грешнима, који покушавамо да пођемо трновитим путем Божанствене молитве.

Издавачи Велики пост 2004.

ПРЕПОДОБНИ АНАТОЛИЈЕ (ЗЕРЦАЛОВ)

Срце је фитиљ, Молитва је огањ...

Ти си дошла у манастир да се учиш - и учи се трпљењу, смирењу и другим врлинама, које красе венац монаштва. Ко се учи неком занату, да ли ће узети шило, конац, секиру или кичицу и одмах направити чизму, ормар, слику? Ако то не може да буде у стварности - онда, како можеш ти одмах да се научиш науци над наукама - која учи небесном ангелском животу.

Буди спремна да прихватиш патње. Јер, свима, који заволе Исусову молитву, непријатељ никада неће да остане без освете: већ ће неизоставно да обмањује и старе и младе, желећи да им напакости.

Молитву умно држати може се и у немоћи и кад има народа и на служби. Од тога, понекад, боли глава, али, шта се ту може? Зато заволи молитву. Хиљаду пута је заволи. Старај се да држиш мисао са Исусом не само у глави, већ је усмеравај према прсима. Тада ће прса заболети, али, без тога је немогуће. Бог наш је отац... А где је нечисто, тамо је и болно. Такав бол се шаље за нашу недостојност, али, са временом - пролази.

***

Монаштво је изнад свих наука. Оно учи небесном ангелском животу... Ти си обавезна да увек на језику имаш име Исусово, као што верена невеста има пред очима слику свог женика.

***

Док човек није окусио да је благ Господ, тешко ће непрестано имати у срцу Исуса. Али, молитву не остављај. А главно је, да у време молитве признајеш своју грешност и да си недостојна изговарати име, које Анђели непрестано славе на небесима и људи на земљи. А патње скупљај као ризницу, јер то помаже Исусовој молитви.

Зато враг и учи и подстиче све, који могу да ти наносе патње. Сваки хришћанин, што се више држи ове молитве, тим више озлобљује ђавола, који не трпи име Исусово.

***

Теби је тешко зато што немаш на уму шта значи име Исусово. Исусову молитву брзо стећи немогуће је, онда би је сви творили, али је она сувише скупа. О, наш високи монашки уделу!...

***

Молитва Исусова не може бити у почетку без облака помисли. А после, мало по мало, очишћује се.

***

Молитва Исусова не само да не смета, већ чак помаже да се слуша читање и певање и помаже уобичајеној црквеној и келијној молитви и услађује, веома услађује срце и дух чини мирним и даје светлу мисао... Старај се да смирујеш себе и молитва ће се брзо стећи. Само не жури и чекај на помоћ Божју.

***

Твори чешће Исусову молитву - биће веселије срцу. Само се потруди да искорениш трулеж срдачну, тј. да се не одушевљаваш нечистим помислима. А без Исуса никада нећеш очистити срце.

***

А да се радост разлива у срцу - то се дешава, о томе сам ти говорио. Понекад Господ жели да подвижника утеши, видећи да он већ изнемаже, од усиљеног напрезања за ту молитву... Прави молитвеници, већ кроз неколико дана осећају радост и сладост, која се из срца разлива на целог човека. Али, опасно је примати радост без расуђивања, јер се и сатана претвара у светлог Анђела. И зато буди опрезна - чувај се и да примаш, чувај се и да одбациш...

Молитва се прекраћује обично од празнословља, преједања, осуђивања и главно - од гордости. А пошто си ти особито горда, то се особито и придржавај те молитве.

***

На свету ништа тако не помаже као подношење невоља и љубав према ближњима.

***

Исусово име узнемирава непријатеља душа наших, који, ако се настани у срцу и ту борави - ти ради што ти је заповеђено. Памти да је Исус, Кога ти призиваш, јачи од непријатеља.

***

Када се молитва буде утврђивала, онда, не ослаби пажњом. Иначе ће те напасти блудна страст. И то није прелест, већ ствар природе, што произилази од неправилног умног делања. Исправљање почни од овога: не слаби пажњом и држи ум усред срца. Али, ако се он навикао да клизи наниже, онда остави за време и бави се читањем. Држи се тог правила и нећеш погинути. Молитву не остављај. Такве ствари дешавају се са многима.

***

Ти си изразила жељу да пређеш другоме оцу... Ако тако буде, то значи, узети на своју душу одговорност, ако нови наставник поведе тебе другим путем. А за тебе је то двоструко опасно, зато што пролазиш пут умне молитве. А, ако он тај пут и сам не познаје, куда ће те он завести? Ја сам имао пример да учени, врло учени људи, - на делу, ни за длаку нису схватили то духовно делање. Зато што се тај пут даје не књигом, већ крвљу. „Дај крв и прими духа”.

***

Прочитавши твоје писмо, одмах сам пошао баћушки Амвросију. И заједно смо га тумачили. Ми нисмо нашли у молитви неправилности. Само такве ствари - као благоухање - не треба примати. Срдачно место не треба упорно тражити, када узрасте молитва, она ће га сама наћи. Ми треба да се старамо да пренесемо ум у речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну”. Светитељ Димитрије Ростовски учи: „Где је ум, тамо је и срце”. А да се молитва прекида то другачије и не може бити. А кад би увек била непрекидна, - свети оци уче: „Бој се, то је вучја стаза”.

***

Дешава се да у току молитве наилази сан, леност, туга и охлађење према свему - и то траје по неколико дана, чак и недеља. Можда си ти била покрадена тајном сујетом, гордошћу или осуђивањем, или гневом, или нечим другим. Наш непријатељ и натерује нашу природу да би у празно и у лености проводила своје дане, уместо да се припремамо за вечност... Благодат, као да за неко време одступа, да би човек боље познао немоћ своје природе и да би више прибегавао Богу, молећи од њега помоћ и заступништво. За велике подвижнике, који се боре и труде у молитви, то време јесте најблагопријатније за задобијање великих венаца.

***

Молитва Исусова не може бити јака, без великих патњи. А да би се учврстила молитва, најбоље је средство - трпети невоље и презирања! А без тог делања, тежак је и безуспешан живот монашки.

***

Молитву твори, а судити о њој - не суди. Није твоја ствар. Не труди се да сазнаш од кога се нешто шаље, већ само трпи и извештавај нас. А ако молитва (која се изговара) сама прелази у умну, - не треба је прекраћивати. Треба стално укоравати себе и не збуњивати се.

***

Боље је од свих крстова и крстоносаца, од свих портрета и њихових оригинала, насликати на меканом младом срцу Најслађе Име, светозарну молитву Исусову. А, када се утврди у срцу Исус, нећеш пожелети ни Рима, ни Јерусалима.

***

Чудно је питање: Како загрејати воду? Разуме се, ставити у воду, која се рађа од топлоте осећања, треба загревати такође горућим угљем - огњем. Ако видиш да се клати суза, држи се чвршће за Бога, Исуса Христа Сина Божијег, - и закипеће вода суза. Дисање ноздрвама ћемо касније објаснити. А сада само мало: Ти дишеш чиме? Ухом? Не, већ ноздрвама! Но, то ти је све! Значи, сједини са дихањем молитву - то је дисање ноздрвама.

***

Ако и лежиш - твори молитву! ... А може и да се деси, да би ти њу радо вршила, али немаш снаге - врата су се закључала. И онај, који је успео да упали свој светилник, тај ће и ликовати са најслађим и најжељенијим својим Жеником у неућутној песми, оних, који празнују. А светилник - то и јесте та молитва. Срце је фитиљ, молитва је огањ, а неизречена радост у срцу молитвеном - јесте дејство Духа Светога...

***

Што се тиче тешкоће на души, ја сам ти говорио и опет говорим: једино средство да се буде спокојан и весео јесте Исусова молитва. А без тог драгоценог дара, монашке утехе не тражи, не очекуј.

***

Ти си опет болесна? Значи, не сећаш се мога лека. Ја сам ти говорио: твори стално Исусову молитву и бићеш здрава. Ја теби нисам онако давао тај савет, већ добро га на делу испитавши.

***

Бројанице можеш носити сакривено, али да их не би носила без ума, знај, да су оне израз онога што је у срцу, тј. имена Исусова. Као што је круг бројаница бесконачан, тако се и име Христово увек призива.

ПРЕПОДОБНИ ВАРСАНУФИЈЕ

Музика душе стиче се Исусовом молитвом

Сећате се, ја сам говорио о унутрашњем, или како га понекад називају мистичном монаштву... Али, само не мислите, да је одмах потребно на небо узлетати и мртве васкрсавати. Не, у почетку се треба вежбати у спољашњем монаштву и искорачити из њега. А приступити одмах унутрашњем немогуће је, потребно је претрпети разне патње, унижења, озлобљења и унутар себе од ђавола и изван од неразумне сабраће. У почетку је потребно проћи сав опит.

Постижући савршенства Божија…

Њен почетак је - тесан пут
Души забринутој нема одмора.
Муке и трудови, велика страдања,
збуњујући вихор, презрење, порицање подвижника сусрећу;
види он какве невоље устају са свих страна...

Молитва Исусова има огромно значење у животу хришћанина. Она је најкраћи пут за задобијање Царства Небескога, мада је тај пут дуг и ступањем на њега, ми морамо бити спремни на невоље. Истина, велики значај имају и друге молитве; и човек, који твори Исусову молитву, слуша у цркви молитвословља и песнословља, обавезно врши келијна правила, али, Исусова молитва брже од других, доводи човека у покајинско расположење и показује његове слабости, а према томе, брже га приближује Богу.

Човек почиње да осећа да је велики грешник, а Богу је то и потребно.

Узмимо пример: у Оптини постоји гостионица оца Михаила. Како доћи до ње из скита? Врло просто. Ићи десно по алеји, затим, поред цркве, кроз Свету капију и надесно, ту се попети уз степенице - и доћи ћеш у своју собу. А може се доћи и другачије. Доћи до Жиздре (реке), пребацити се скелом на другу страну, доћи до Козељска, преко моста прећи Жиздру и кроз шуму доћи у гостионицу.

Наравно свако ко било колико да познаје Оптину, без муке ће рећи који је пут ближи.

Враг се на све начине стара да одврати хришћанина од ове молитве, јер се он од ње највише боји и мрзи је.

Истина је, да човека, који стално твори ову молитву, сила Божија чува неповређеним од мрежа ђаволских; када се човек у потпуности прожме овом молитвом, онда му она отвара рајска врата и макар он на земљи и не добио особитих дарова благодати, душа ће његова смело да вапије: „Отворите ми врата од правде” ( Пс. 117,19). (1)

И ђаво већ улива различите помисли да би смутио неразумне, говорећи да молитва захтева усресређеност, умилење итд., а ако тога нема, она само прогневљује Бога; поједини слушају те савете и одбацују молитву, на радост ђаволу.

Онај, који почиње Исусову молитву, сличан је гимназисти, који је ступио у први разред гимназије и обукао униформу. Може се мислити да ће он касније и завршити гимназију, а можда ће поћи и на универзитет. Али, ево, долазе искушења прве лекције: на пример, из аритметике, ученик није схватио и помисао му говори: „Прву лекцију ниси схватио, тим пре нећеш схватити другу, а могу и да те прозову - боље се направи болестан и седи код куће.”

Ако ученик има богате рођаке, ту су искушења још већа, онда тај саблажњавајући глас говори: „Твој деда и стриц су богати, зашто ти да учиш? Иди код њих у госте”. Те речи слуша гимназиста, престаје да учи, губи узалудно време; тако је прошло неколико година - израстао је клипан и није ни за где. Време је протекло, њега су искључили из гимназије.

Тако се и овде може догодити. Не треба обраћати пажњу на искушења у помислима, треба их гонити далеко од себе и на збуњујући се, продужити молитвени труд. Нека су и неприметни плодови тог труда, нека човек и не доживљава духовна усхићења, умилења итд. - ипак, молитва без дејства не може остати. Она нечујно врши своје дело. Код познатог старца у Оптини о. лава (Наголкина), један монах који је 22 године творио Исусову молитву, пао је у униније, зато што није видео никакве богопријатне разултате свог труда. Он је пошао старцу и испричао му своју муку.

- Ево, оче, 22 године ја вршим Исусову молитву и не видим ништа корисно.

- А шта би желео да видиш?

- Како оче? - продужио је монах, - ја сам читао да су многи, који су вршили ту молитву стекли духовну чистоту, имали дивна виђења, достизали пуно бестрашће. А ја, окајани, искрено схватам да сам ја велики грешник, видим сву своју прљавштину и размишљајући о овоме, идући путем од манастира према скиту, често дрхтим да се земља не отвори и прогута ме , толиког нечастивца.

- Јеси ли ти видео некада, како мајке на рукама држе своју децу?

- Наравно да сам видео, али како се то на мене односи?

- Ево како: ако се дете пружа ка ватри и чак почне да плаче да би му је дали, да ли ће мајка да дозволи да се дете опече, ради његових суза? Наравно да неће. Она ће га однети од ватре. Или, увече, изађу жене са децом на ваздух и, ево, један малишан пружио је руку ка месецу и плаче хоће да се поигра с њим. Шта ће да ради мајка да би га умирила, јер не може да му да масец. Унеће га у кућу, ставиће га у колевку, пољуљати: „Љуљушке, ћути!” Тако и Господ поступа чедо моје. Он је благ и милостив и могао би човеку дати све дарове - али, ако он то не ради то је ради наше користи. Покајничко осећање је увек корисно, а велики дарови у рукама човека неискусног, могу не само да нанесу штету, већ да га, најзад, и погубе. Човек може да се погорди, а гордост је гора од сваког порока: Бог се гордима противи (Кр. 3,34; Јак. 4,6; I Петр. 5,5). За сваки дар је потребно много стардања, а затим га добити. Наравно ако цар даје дар, онда је немогуће бацити га у лице цару, треба примити са благодарношћу, али се старати употребљавати га корисно. Било је случајева када су велики подвижници примали особите дарове, а онда су због гордости и осуђивања других, који нису имали такве дарове, падали у дубину погибељи.

- Ја бих ипак желео од Господа дарчић продужавао је монах тада бих се лакше и трудио и радосније.

- А ти мислиш, да то није Божија милост према теби, што искрено схваташ да си грешник и трудиш се вршећи молитву Исусову? Продужи да тако поступаш и ако буде Господу угодно, он ће ти даривати и срдачну молитву.

Неколико дана после овог разговора, молитвама оца Лава десило се чудо. У један недељни дан, када је тај монах, вршећи послушање, давао храну братији и ставивши и чинију на сто, рекао као и обично: „Примите братијо, послушање од мене грешног" - он је осетио у свом срцу нешто нарочито, као некакав благодатни огањ да се запалио у њему - и од усхићења и трепета, монах се изменио у лицу и затетурао се. Братија, приметивши то, пожурила је к њему.

- Шта је с тобом брате - питали су га с чуђењем.

- Ништа, заболела ме глава.

- Да се ниси опекао?

- Да, сигурно сам се опекао, помозите ми, Господа ради, да дођем до моје келије.

Они су га довели до келије. Монах је легао на кревет и сасвим је заборавио на храну, заборавио је све на свету и само је осећао да његово срце гори пламеном љубављу према Богу и ближњима. Блажено стање. Од тог доба његова молитва је постала, не само усмена, као раније, већ умносрдачна, тј. таква, која се никада не прекраћује и о којој Свето писмо говори: Ја спавам а срце моје не спава. (Песма 5,2).

Уосталом, Господ не шаље увек умносрдачну молитву; неки се целог живота моле усном молитвом, са њом и умиру, не осетивши одушевљење срдачне молитве, али и ти људи не треба да тугују; за њих ће духовна одушевљења почети у будућем животу и неће се никада прекратити, већ ће се све више увеличавати са сваким тренутком и они ће постизати све већа и већа савршенства Божја, изговарајући са трепетом: „Свјат, Свјат, Свјат!”

***

Расејаност поткрада молитву. Онај, који се моли са расејаношћу, осећа у себи несвесну пустош и сушу. Онај, који се стално моли са расејаношћу, лишава се свих плодова духовних, који се, иначе, рађају од пажљиве молитве.

* * *

Затвори врата своје келије од људи, који долазе због празних разговора, због отимања твоје молитве; затвори врата молитве од других помисли, затвори врата срца од осећања греховних и помоли се.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)

… И стећи ћете мир душевни

И он стоји пун сумњи Узбудљивих, тешких мисли, недоумевања Обузет муком и тугом Непознати су њему радост и покој И помоћи он не очекује ни од куда Једино од Спаситеља Христа

Једанпут је један послушник питао баћушку Макарија: - Зашто у манастиру захтевају многе молитве?

Уместо одговора баћушка му је затворио уста и нос руком. Овај се једва ослободио.

- Што се ослобађаш?

- Баћушка, умало се нисам угушио.

- Ето видиш, - приметио је баћушка, - молитва је дисање душе. Ти и за кратко време ниси могао да дишеш, јер то тело захтева, иначе ћеш умрети. Тако и душа захтева дисање, тј. молитву, у противном, она ће умрети духовно.

***

Где наћи утехе у патњама, које нас окружују са свих страна? Неопходно је удубити се у себе, у свој унутрашњи мир, јер се у њему крије источник утехе.

Учени људи су одлазили ради одмора, у иностранство, на јужно сунце Сицилије, а ми се удубљујемо у своје срце, у коме је закључан читав чудесни свет, можда, многима непознат. Али, како ући у њега? Једини кључ је Исусова молитва, која нам отвара врата у тај свет. Али, да би се удубили у унутрашњи свет, потребно је усамити се. Неки светитељи су ради тога бежали у најдубље пустиње и остављали све и сва, да би се само вежбали у Исусовој молитви. Познати подвижник Лука Еладски бежао је у пустињу да би се усавршио у молитви, јер су сталне групе људи, који су долазили за савет и утеху, сметали њему да се усресреди. Он је поступао слично Арсенију Великом, који је био научен самим Господом: „Бежи од људи и спашћеш се!”

***

У скиту Оптинске пустиње живи један старацподвижник, који твори Исусову молитву. Он се скрива од људи у дубини оптинског скита. Име његово нећу вам рећи, нисам за то добио дозволу, а оно вам ништа неће значити. Кад сам ја живео у скиту посећивао сам старца.

Пламен огњени

А злобни врази вичу му одасвуд:
„Уа! Нека сиђе с крста!”
Пријатељу мој у Господу! Снажи се!
Не прекраћуј велику тешку битку
Поље боја никад не напуштај –
Не остављај Божанствену молитву!

Један ме је питао: „Баћушка, зашто се дешава када идем у цркву, понекад у нај бољем молитвеном расположењу, али, чим дођем, одмах ме нападају све могуће помисли, често, директно ружне и ја никако не могу да их се ослободим, чак и када улазим у олтар, оне и тада преовлађују?

- То је од демона - одговарам.

- Знам да је од демона, али како демон може да продре у такво свето место какво је олтар? Мислим, да он не може да приступи таквој светињи?

- Да, али он ту делује хипнозом на огромно растојење, уливајући прљаве помисли и осећања! За прогнање тих помисли, потребно је у цркви творити Исусову молитву, наравно, не гласно, не викати да се чује по целој цркви, већ мислено.

***

Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Код људи светих она се твори непрестано у срцу. Један подвижник Пајсије (Величковски), основао је манастир у Бесарабији, под називом Њамецки. Осим општежића, на извесном растојењу од манастира, била је постављена келија за монахе, који су се подвизавали у ћутању (у осами). Једанпут су се Пајсију јавили демони на јави и рекли му: „Уклони те монахе, какви су то својевољни, живе одвојено, нека живе заједно са вама у манастиру”.

- А зашто вам они сметају?

- „Они нас пале (пеку)” - одговорили су демони. Пале, наравно не чулно, већ непрестаном Исусовом молитвом, која је пламен огњени за непријатеље. Неопходно је увек поражавати непријатеља тим оружјем и као што пас, кога ударају штапом по глави, најзад, одустаје од човека, тако и демон, паљен и бичеван Исусовом молитвом, побећи ће од нас, ако ми будемо творили ову молитву.

Творећи Исусову молитву, ми можемо да не осећамо свесна узбуђења у овоме животу, али ћемо их зато, у пуној мери, осетити у будућем животу.

Молитва Исусова се дели на три, чак на четири ступња. Први ступањ - молитва усмена, кад ум често бежи и човек мора да улаже велики напор да би сабрао своје расејане мисли. То је молитва са трудом, али, она даје човеку покајничко расположење. Други ступањ је молитва умносрдачна, када су ум и срце, разум и осећања заједно; тада се молитва врши непрекидно, ма чиме да се човек бави - јео, пио, одмарао се - молитва се твори. Трећи ступањ то је већ молитва стваралачка, која је способна да премешта горе једном речју. Такву молитву имао је, например, преподобни пустињак Марко Трачески. Код њега је, једанпут, дошао монах Сава Серапион. У разговору Марко је упитао: „Има ли код вас сада таквих молитвеника, који могу и горе премештати?” (Мт. 17,20). Кад је он то говорио, гора-планина, на којој су они били, затресла се. Свети Марко, обраћајући се њој као живој, рекао је: „Остани мирна, ја не говорим о теби!”

На крају четврти ступањ, то је таква висока молитва, коју имају и која се даје само једном човеку у целом човечанству.

Покојни баћушка, отац Амвросије имао је умносрдачну молитву. та молитва га је постављала, понекад, изнад закона природе. Тако, на пример, у време молитве он се одвајао од земље. Његово келијски монаси удостојили су се да то виде. Последњих година живота баћушка је био болестан и све време је проводио полулежећи у постељи и није могао да иде у цркву. Све службе, осим литургије, свршавале су се код њега, у келији. Једанпут су вршили свеноћно бденије. Баћушка је полулежао, један монах је стајао напред, крај иконе и читао је, а други је био позади, иза баћушке. Одједанпут, овај други види да отац Амвросије седа на кревет, затим се подиже за 10 палаца, одељује се од кревета и моли се у ваздуху. Монах се ужаснуо, али је ћутао. Када је дошао ред на њега да чита, онда је онај што је читао, стао на његово место и такође се удостојио истог виђења. Када су завршили службу и монаси пошли у своје келије, онда је један рекао другоме: - Ти си видео? - Да.

Шта си видео? - Видео сам да се Баћушка одвојио од кревета и молио се у ваздуху. - Но, значи да је то истина, а ја сам мислио да се то мени причињава. Они су хтели да питају оца Амвросија, али су одустали. Старац није волео када су говорили било шта о његовој светости. Узимао је штап, лупнуо би њиме онога, који о томе пита и рекао би: - Глуп си, глуп што грешног Амвросија о томе питаш! - и више ништа.

Ставимо у основ молитвеног подвиг, главног и најбитнијег од монашких подвига - пажљиву гласну молитву, за које ће Господ у своје време, дати постојаном, трпељивом, смиреном подвижнику, молитву умну, срдачну благодатну.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)

Више нећу да путујем!

Буди у подвигу, до смрти, до краја.
Победа чека тебе, духовног борца,
Нека се души твојој не сломе крила,
И да се не пољуљају њене тврђаве и стубови,
Када приступите њој злокобни гости,
демонских помисли неизбројне групе,
Свемоћним Именом Господњим их порази,
Гоњен њиме расејаће се врази!

Поставља се питање: Где је кључ за откривање духовних радости? Смо је један одговор: У молитви Исусовој. Велику силу има та молитва. И она има разне ступњеве. Први ступањ је изговарање речи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. На вишим ступњевима она достиже такву силу, да може горе да премешта. То, наравно, не може свако да достигне, али да изговара речи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”, није тешко за свакога, а корист је огромна, то је најјаче оружје за борбу са страстима. Једна монахиња је, на пример, горда, другу окупирају блудне мисли, трећа је завидљива, а нема снаге да се бори - где наћи снагу? Једино у Исусовој молитви. Непријатељ нас, на сваки начин, одвраћа од ње: „Но каква бесмислица понављати једно исто, кад ни ум ни срце не учествују у молитви, боље је заменити са нечим другим.” Не слушајте га: лаже. Наставите да вршите молитву и она неће остати бесплодна.

Сви свети су творили ову молитву и она им је постала тако драга, да је они низашта друго нису желели да је замене. Кад је њихов ум био оптерећиван нечим другим, они су се трудили и стремили да опет почну молитву. Њихово стремљење било је слично, жељи жедног човека, на пример после слане хране, да утоле своју жеђ. Понекад, такав, за неко време, није могао да утоли своју жеђ, јер није имао воде, због чега се његова жеђ још више појачавала, но, нашавши извор, он је пио ненаситно; тако и свети оци - желели су да почну молитву и почели су са пламеном љубављу.

Исусова молитва приближава нас Христу. У Задонску се подвизавао познати у своје време подвижник Георгије. Он је рано упознао сву сујету светског живота и отишао је у манастир. Али, и тиме није био задовољан и изабрао је савршену усамљеност - затвор. Овде, у посту, молитви и богомислију он је проводио време, али, искушења га нису остављала. Када је он још био у свету, он је волео чистом љубављу једну девојку и њен лик се често јављао њему, узнемиравајући његов душевни мир.

Једанпут, осећајући своју немоћ, он је узвикнуо:

- Господе, ако је то мој крст, онда ми дај снаге да га понесем, а ако није, онда избриши из мога сећања и саму успомену на њу.

Господ га је услишио.

И већ те ноћи, он је видео у сну девојку необичне лепоте, обучену у златне одежде. У њеном погледу светлело је толико неземаљског величанства, да Георгије није могао да одвоји очи од ње и са благословом ју је упитао: „Ко си ти? Како ти је име? ”

- „Моје је име Целомудреност” - одговорила је девојка и виђење се завршило.

Дошавши себи, подвижник је заблагодарио Господу за уразумљење. Лик, који је он видео у сну, тако је упечаљиво остао у његовом уму, да је тај лик савршено изагнао све друге ликове.

И ја вас усрдно молим: изагнајте све ликове из главе и срца вашега, да би тамо био само један лик - Христа (2) . Али, како то постићи? Опет, Исусовом молитвом.

Ових дана долазио ми је један схимник из скита.

- Падам у тугу, ава, јер не видим код себе промене на боље, а међутим, носим високи ангелски лик. Јер, ће Господ строго тражити од онога, ко је монах или схимник само по одећи! Али, како да се изменим? Осећам своју потпуну немоћ...

- Да одговарам - ми смо савршени банкроти и ако Господ буде судио по делима, онда, ми, наравно, нећемо имати ништа добро.

- А, има ли наде за спасење?

- Наравно да има. Изговарајте стално Исусову молитву и све оставите вољи Божијој.

- Али, каква је корист од те молитве, када у њој не учествују ни ум ни срце?

- Огромна корист. Разуме се, та молитва има мноштво ступњева - од простог изговарања те молитве до молитве стваралачке, али, ако би ми били на последњој степеници - и то је опасно. Од онога, који изговара ту молитву беже ђаволске силе, и такав, раније или касније, ипак се спасава.

- Ја сам васкрсао - ускликнуо је схимник - више нећу туговати!

И опет понављам, изговарајте молитву, макар само устима и Господ вас никада неће оставити. За изговарање те молитве није потребно изучавање било каквих наука.

Именом мојим…

Покривши се мудрошћу испуњеном смирењем,
Овом нетрулежном ризом Божанства,
Невидљивим непријатељима духовног спасења,
не допуштај, да славе победе!
Без роптања трпи увреде и прогоне,
Не остављај тежак пут,
Духовних блага - свештеног залога,
Живи за вечност, за Бога,
Једине истините и вечне лепоте,
Сав живот њему свецело посвети.

Једанпут сам се враћао од баћушке Амвросија и успут сам свратио у Васиљсурск. Зауставио сам се у познатом манастиру и мени су предложили да посетим послушника тог манастира, брата Василија, који је живео као отшелник у шуми. Ја сам куцнуо (на врата) и изговорио молитву.

Старац ме је са љубављу примио.

- Ко си ти? - упитао ме је.

- Ја сам војник Павле, благословите ме, баћушка.

- Какав сам ја баћушка, ја сам прост послушник. Разговарао сам с њим. Почео сам да се распитујем како он живи, како угађа Богу?

Живети у шуми, спокојан си од људи, али са бесима мораш да водиш битку. Какве све страхоте не причињавају они. Једанпут усред бела дана. Одједанпут, видим долазе мојој келиЈИ мноштво саоница у коЈима, седе Татари, хајдуци... Зауставили су се, лупају на врата.

- Отвори брже говоре - ми смо озебли.

- Отац настојатељи ми је забранио да отварам било коме без молитве - говорим ја - изговарајте, молитву!

- Ма, какву молитву, отварај!

- Реците: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!

Иза врата се разлетео смех. Затим сви седају у санке и одлазе. Изашао сам да погледам, видим, никаквих трагова нема у снегу, сметови око моје келије су огромни, значи, све је то било привиђење. А и покојник долази ноћу, удара песницом и урла из све снаге.

- Да, таква искушења је имао и преподобни Серафим - рекао сам ја.

- Он је био преподобни, а шта сам ја? И молитва је моја слаба, али ипак Господ помаже. Више од свега изговарам Исусову молитву.

Ја сам замолио за упутства како да је вршим.

- Страшна је то молитва, - одговара пустињак - њу нарочито не воли сатана и стара се да свим силама освети ономе, ко је врши. Без руководства, ту молитву је вршити опасно. Ако хоћеш да почнеш, онда почни са мањим бројем молитава, узми бројанице – је л' их имаш?

- Но, са бројаницама 100 молитава Исусових на дан са поклонима, ако желиш великим (земним) или малим појасним - свеједно. Имао сам један догађај, никоме нисам причао, а теби ћу да испричам.

- Зашто тако уважавање према мени?

Зато, што ћеш ти бити монах и више од тога... Увече сам почео са молитвом. Ја имам не рогозину, већ неки ћилимчић. Клечим ја на коленима и осећам, ћилимчић се помера. Све више и више и подиже се са мном у ваздух. Достигао сам до крова, он се раздвојио и ја сам се подигао на страшну висину. Као узана трачица видела се Волга и Суја (притока) - наш градић се видео сасвим мален - као мрва, испод мене зјапи бездан: „Господе, размишљам - ако одавде паднем ни кошчица од мене неће остати.” Прилепио сам главу уз свој ћилимчић и почео да се молим: „Господе, спаси ме! Господе, помози ми!” Подижем главу и видим ја сам опет у својој келији. Много и других искушења издржао је старац. Исусова молитва је најнеопходније оружје у делу нашег спасења. Али ко се прихвати ње мора да очекује искушења и да се припреми за борбу унутрашњу, борбу са помислима. Ђаволи не воле Исусову молитву и на сваки начин се свете човеку, који их бије тим бичем. Они почињу њему сашаптавати свемогуће сумње: „А како то доказати? Какав је смисао у томе? То није истина, томе, нико не верује, то је обмана (Исусова молитва)... итд.”

Како ће да се бори подвижник са тим помислима? Непримањем таквих помисли. Али, лако је то рећи, али испунити то, толико је то тешко, да борбу са помислима Господ примакао мучеништво.

Али, мада Исусова молитва захтева велики труд, она доноси високе утехе.

У Оптини, при баћушки оцу Макарију, био је један монах, који је често долазио код старца за савете, очигледно са искреном жељом да постигне исправљење. Старац му је рекао, да најкраћи пут за усавршавање јесте непрестана Исусова молитва.

- Зашто баш Исусова молитва? - упитао је монах, - о њој није ништа речено у Јеванђељу.

- А читаш ли ти Јеванђеље?

- Како да не. Сваки дан по једну главу.

- Но, ако читаш, онда мораш да се сећаш речи Спаситеља: „Мојим именом изгонићете ђаволе” (Мк. 16,17).

- Сећам се, сећам се тих речи: Значи, оне су и речене за молитву Исусову.

Да, наравно, у тој молитви призива се име Господње. Монах је почео да твори Исусову молитву. Кроз неко време долази он код о. Макарију с тугом.

- „Но, шта ти је брате? Пита старац.

- Творим Исусову молитву, али, каква корист од ње може бити, ако ја њу изговарам само устима, сам не схватајући шта говорим, а мој ум непрестано бежи у страну.

- Ти не схваташ - рекао је Старац - али ђаволи схватају и дрхте. Умири се, брате, и продужи молитву.

- Прошло је неко време после те беседе и монах опет долази код Баћушке. С радошћу он саопштвава да му Исусова молитва открива тајне Божије. Старац му је рекао: „Не обраћај пажњу и не придаји томе значај.”

Ускоро је монах опет саопштио о. Макарију о истим духовним даровањима, које даје Исусова молитва и поново му је старац запретио да томе не придаје значај. А другима је о. Макарије саопштио какве се милости Божије удостојио брат за тако кратко време. Њега су питали: „Но, ето, тај и тај много година врши Исусову молитву и нема откровења. Зашто је то? ”

„Од недостатка смирења - одговорио је Старац. - Сам Христос је кротак и смирен срцем. Са стицањем смирења ми достижемо потпуно духовно спокојство.”

***

Дару пажљиве молитве обично претходе особите патње и потреси душевни, који низводе наш дух у дубину разумевања своје беде и свог ништавила.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)

Као свеће, догоревају

Одбацивши лажне наде и снове
Буди чврст у подвигу суровом
И видећеш живот у светлости новој
И доћи ће час, настаће време
Духовна твоја утишаће се битка,
Страстима невољни мучни данак;
И са радошћу подићи ћеш бреме
Напасти, беда, гоњења и патњи.

Једноме монаху старац је поручио да сазна како се у манастирима врши Исусова молитва. Монах је обишао многе манастире мушке и женске и дошао до тужног закључка: та најнеопходнија молитва скоро свуда је остављена, нарочито у женским манастирима. Они који је упражњавају понегде као свеће догоревају.

Раније су молитву Исусову вршили не само монаси она је била обавезна и за мирјане (на пример, познати историјски делатељ Сперански, издавач закона, трудио се у вршењу Исусове молитве и био је човек радостан, без обзира на своје многоразличите обавезе). Сада се чак и монаси са неповерењем односе према томе подвигу. Један, на пример, говори другоме:

- Јеси ли чуо? Шта?

- Да је отац Петар почео да врши Исусову молитву. Зар?

Но, сигурно је са ума сишао.

Постоји пословица „Нема дима без ватре". Заиста било је случајева да су и са ума силазили људи а зашто? Зато, што су се прихватали те молитве сами, без благослова, и, почевши, одмах су желели да постану свети, да иду на небо преким путем и - обурвали су се.

Отац Бенедикт је недавно био у Оптини, отпутовао је после Преображења Господњег. Он је водио с нама дуге беседе и на његово питање о Исусовој молитви ми смо одговорили: „Сви монаси у манастиру и скиту врше Исусову молитву, али само с трудом, тј. првог ступња". Уосталом и на том ступњу има хиљаде ступњева и они који врше ту молитву веома се лако уздижу навише. Али, човек не може да сам одреди на ком ступњу стоји; набрајати своје добродетељи(врлине) била би фарисејска гордост. Треба сматрати себе нижим од свих и тежити да се од Господа добију они дарови, које несумњиво носи собом Исусова молитва - то је покајничко осећање, трпљење и смирење.

Од делатности по својој вољи и по разуму, брзо ће се јавити забринутост за себе, у уму ће понићи разна расуђивања, што ће уништити пажљиву молитву.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)

Сачуваће од сваког зла

У души твојој, слободној од страсти,
Исчезнуће тешке сумње и бриге
И светлост духовна засцјаће у њој
Наследници небесног дворца
Мир чудни зацариће се у њој рај
И са Господом извршиће се сједињење

Вршење Исусове молитве је веома важно. У Оптинској пустињи сви монаси су обавезни испунити „петстотницу”, тј. правило које се састоји од 300 Исусових молитава, 100 Божијој матери, 50 Анђелу чувару и 50 свима светима. Мада је то правило обавезно само за монахе, било би добро када би мирјани то правило вршили по могућности. Добро је такође свакодневно читати 90. и 50. псалам. Псалам 90. треба читати три пута на дан, ујутро у подне и увече. Апостол Петар говори: „Будите тријезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав, ричући ходи и тражи кога да прождере” (I Петр. 5,8)). Зато је неопходно стално творити Исусову молитву, која је јако оружје против непријатеља. Сећајте се шта је рекао Господ: „Именом мојим изгонићете ђаволе” (Мк. 16, 17). Ова молитва открива човеку вечне тајне Божије.

***

Ми смо већ говорили да је најнижи ступањ Исусове молитве просто изговарање њено, да је виши ступањ молитва стваралачка, способна да и горе премешта. Наравно, између вишег и нижег ступња разлика је огромна. Светитељи су достизали врхунац ове молитве, која им је отворила врата раја. Преподобни Серафим Саровски, ревнитељ Исусове молитве, достигао је исоку славу: прошавши св чинове ангелске, он се удостојио да хвали Бога у чину серафиском. Са њима он кличе Господу сада: Свјат, Свјат, Свјат!

У Сибиру су се подвизавала два пријатеља - Василиск и Зосима (Верховски). Овај други је био човек образован пореклом из старинског племићског рода, а први чак неписмен. Без обзира на такву разлику, они су се искрено волели и допуњавали један другога. Василиск мада неписмен одликовао се високим духовним животом. Непрестано вршење Исусове молитве причињавало му је неисказану насладу и уводило у дубину Богопознања. Често, када је Зосима долазио Василиску, овај је био у таквој духовној екстази да није могао да води обичан разговор. Василиск је саопштавао Зосиму велике истине, које је овај записивао и касније чак издао књигу, али много није унето у њу, јер Василиск није дозвољавао да се све записује. Но, та књига је тешка и ширити њу је немогуће, јер много у њој може да саблазни човека, који нема појма о прохођењу Исусове молитве. Да би се схватила та књига, потребно је њу пратити искуством. Такви старци, као отац Макарије (Иванов), прихватили би је (3) , али, због мало искусних у духовном животу, она није прихватљива - зато што је то - висина.

Творите ви, децо моја, ову молитву, она ће вас сачувати од свакога зла. Вршећи је ви ћете постепено стицати кротост, смирење и незлобивост. Ви ћете схватити своје недостатке и ви нећете осуђивати ближњега, према непријатељима и недрузима ћете се односити благодушно и добронамерно.

Блистава даљина онога света

Исчезнуће без трага твоја туга
И ти ћеш увидети, пун изненађења,
Онога света блиставу даљину,
Земље живих, земље обећања
Награде ономе који се подвизавао
Жеља твојих крај...

Дејство Исусове молитве покривено је највећим тајнама. Молитва се састоји не само у изговарању речи „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога”, већ долази до срца и тајанствено се настањује у њему. Кроз ту молитву, ми долазимо у општење са Господом Исусом Христом, молимо се Њему, сједињујемо се са Њим у једну целину. Ова молитва испуњује душу спокојем и радошћу усред најтежих искушења, усред сваке тескобе и сујете животне.

Ја сам добио писма:

„Баћушка гушим се! Са свих страна притискају невоље, не може да се дише, нема на шта да се погледа... Не видим радости у животу, сам смисао се његов губи. ”

Шта ћеш рећи таквој многотужној души? Да треба трпети? А невоље као воденични камен мрве душу и она се губи под њиховом тежином. Ја не говорим о људима који не верују, о људима, који тугују, а Бога су изгубили - не говорим о њима.. Не, смисао живота губе верујуће душе, које су ступиле на пут спасења душе које се налазе под дејством Божанске благодати. Оне не знају да је то стање привремено, пролазно и да је потребно сачекати да оно прође. Кажу: „Падам у жалост, нешто тамно ме опкољава”.

Ја не говорим да је таква невоља законска, да је та жалост удео сваког човека. То није казна то је крст и тај крст треба понети. Али, како га понети? Где је подршка? Неки ту подршку и утеху траже код људи, мисле наћи ће покој усред света - и не налазе. Зашто? Зато што траже тамо где не треба. Мир, светлост и снагу треба тражити у Богу, кроз молитву Исусову. Ако ти постане врло тешко, ако те окружи мрак, стани пред икону, запали кандило, ако није запаљено, клекни, ако можеш, и овако реци: ”Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Реци једанпут, двапут, трипут, реци тако да не само уста изговарају ту молитву, већ да би она пролазила до срца. Уосталом, и доћи ће до срца најслађе име Господа и мало по мало, удаљиће се туга и патња, просветлиће се у души, таква радост зацариће се у њој.

Схватити ово чудно дејство Исусове молитве може само онај, који га је у искуству познао. Ако неки човек, који никад није пробао мед, почне да се распитује - шта је то - како му објаснити? Рећи ћеш му: „Он је сладак, праве га пчеле, вади се из кошница, саће се сече на делове... ” и он ипак неће схватити.

„Ако желиш да сазнаш шта је мед - онда пробај. ”

„Знам”. Да ли је било потребно да се прибегава неким научним објашњењима? Пробао је човек и сам схватио. Тако је и са Исусовом молитвом. Многи, упознавши њену сладост и значај, сав живот су јој посвећивали да би се сјединили са њим и са најслађим именом Господа Исуса Христа.

Молитви је својствено да открива у палој природи скривене знаке њеног пада и утиске произведене произвољним сагрешењима.

Страсти су моралне болести човека и оне су основни узрок расејаности при молитви.

Неопходно је у време молитве, пратити умом речи молитве, одбацујући сваку помисао - и грешну и праведну.

Стање дубоке, чврсте пажње при молитви, долази од присуства Божанствене благодати у нашем духу. Даровање благодатне пажње ономе, који се моли јесте прво битно духовно Божје даровање.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)

ПРЕПОБОДНИ НИКОН

Молитва, коју нико не може одузети...

Kада дође време да се подносе прогони за веру, онда је живот - користан: он учвршћује веру. О времену доласка антихриста, нико не зна (али су знаци његовог скорог доласка - присутни) - а и нашта та одбројавања? За мене то није важно, главно је да би савест била чиста, треба се чврсто држати вере православне, испуњавати заповести, треба проводити морални живот, да би смо били спремни. Треба се користити садашњим временом ради исправљања и покајања.

Из келијских записа оца Никона (Бељајева)

Понекад осећам да се Исусова молитва говори лако, а понекад тешко, осећа се празнина и морам себе да приморавам на молитву. О томе сам рекао Баћушки (Старац Варсануфије). Он ми је одговорио да то није ништа и да то приморавање себе на молитву је веома потребно у молитвеном подвигу.

***

Питао сам за Исусову молитву, да ли може да се чита скраћено. Баћушка није дозволио, говорећи, да су њу свети оци заповедали читати целу молитву са акцентом на последњој речи: „грешнога".

Када је могуће, треба говорити Исусову молитву и по бројаницама, а када је немогуће, - тада молитва треба да буде увек у уму, без бројаница.

***

Када сам изјутра дошао код Баћушке, он ме је благословивши, упитао: „Данас је спомен кога светитеља?”... Јављајући Божанствена (учења) недостижна разумевању, ти си говорећи, блажени и Тројицу свима, Максиме, проповедао јасно - присносушну (свудаприсутну) и беспочетну. - Но, сада је јасно, зашто је отац Амвросије увек под јастуком имао дела светог Максима Исповедника. Његова дела су врло дубока и тајанствена.

***

„Да, сада ми постаје разумљиво, како су некад старац и ученик живели једнодушно (сложно). Као што је старац говорио са учеником, тако и ја вама говорим.”

То је дубока истина.

Ученик треба да буде увек код старца, који мора да зна и осећа све - како дише и шта преживљава ученик.

Када има много света тада је то немогуће. Није ли зато тако предани ученик, као епископ Игњатије, напустио свог старца, оца Лава? (због многољудства)

***

Рекао сам Баћушки за ометање од стране ђавола. Ја се сећам да сам у то време, када ми је било страшно, почео да неравномерно (испрекидано) читам Исусову молитву - и на првој речи само сам изговорио „Господе”, - сада се не сећам. Када сам испричао о томе Баћушки, он ми је рекао: „Познали сте снагу молитве”.

***

Упитао сам „праћење мисли, тј. пажња при молитви, да ли се сматра најважнијим даром у сваком случају, или само што се тиче Исусове молитве? ”

Баћушка је одговорио: „Само што се тиче Исусове молитве”.

Баћушка, пре годину и по или две, ви сте ми дали на моју молбу листиће са стиховима „Молитва Исусова”.

Ја сам питао: „Зашто тако много?”, а ви сте ми одговорили: „Ја желим да ви идете тим путем, тј. са Исусовом молитвом”.

И продужише пут Исусове молитве. Већ сам вам говорио да постоји монаштво спољашње и унутрашње. Избећи спољашње је немогуће, али и задовољити се само њиме, такође је немогуће. Спољашње монаштво може се упоредити са обрадом земље. Ма колико да има њива, ништа неће порасти, ако ништа не посејеш. А унутрашње монаштво и јесте сејање, а зрно је Исусова молитва, која освећује сав унутрашњи живот монаха, даје му снагу за борбу, а нарочито је потребна за подношење патњи и искушења... Када имате било каква маштања, то им ви сами не противречите и не одгоните, већ просто удрите их „каменом”, а камен је име Исуса Христа, Исусова молитва.

***

Псаламска реч: „Сви ме народи опколише, али их у име Господње разбих” (Пс. 117, 1012) (Опколише ме, опколише ме, али их у име Господње разбих”). - у потпуности схватају делатељи Исусове молитве, мада им то нико није тумачио. То је једно од најаснијих места о молитви Исусовој, којих има врло много у Псалтиру...

Недавно сам приметио да „петстотница” умирујуће делује на душу. Једанпут сам устао да обавим „петстотницу”, незадовољан нечим, са некаквим роптањем, осуђивањем и нераздвојним са њим самооправдањем. Када сам завршио, ја сам осећао у телу некакав умор од поклона (метанија), а у души мир.

***

Једна слушкиња Господња дошла је једанпут код мене и замолила ме је да јој побјасним значење речи из 136. псалма „На реках Вавилонских”:

„Кћери Вавилонска, крвницо,...

... благо ономе, који узме и разбије твоју децу о камен!”

Многи су поражени жестокошћу тих речи, схватајући их буквално. Истина, у Старом Завету се тако и схватало, али у Христовој новој Благодати, то се схвата савршено другачије. Младенцима се овде, како објашњавају свети оци, називају изникле страсне помисли и страсни покрети. И те страсне помисли и покрети, чим они поникну, само што се зачну, у самом почетку њиховог зачећа, такорећи у њиховом „младеченству” (детињству), не дајући им да одрасту, него, док су они још мали, док се нису учврстили, треба их уништити, разбијати о камен. А камен је - Христос. Удри именом Исусовим, уништавај молитвом Исусовим и уопште, средствима благодати Христове - ове младенце вавилонске! Ето, какво су дубоко схватање речи овог псалма, нама оставили свети оци.

***

Мучно, често безуспешно стање, које претходи задобијању молитве Исусове, унутршње не бива обавезно код свакога.. Али, општи поредак стицања молитве Исусове је тај, да се она постиже трудовима и патњама и мучним (тегобним) стањем духа.

Из успомена духовних чеда оца Никона

Једанпут су оца Никона упитали: „Говоре да монаштво пада, зато што се не врши Исусова молитва. Да ли је то тачно?”

„Не само од тога, већ и зато што не пратимо себе и чистоту срца. Старајте се да пажљиво очистите своја срца од свега што је Богу неугодно, искреном исповешћу, Исусовом молитвом и испуњавањем заповести Божијих, јер само очишћено срце може да пева песму Господњу.”

Посаветовао нас је да прочитамо предговор књиге о Исусовој молитви старца Пајсија (Величковског).

Неко од сестара упитао је баћушку о певању химни.

„Певање химни - то није грех, али то је за мирјане добро, - ... али за монахе - то не иде, јер одвлачи од молитве Исусове, која све превазилази. Она је највиша, она је највећа радост и утеха, све остало само смета молитви. Певање то је мека храна, а монах мора да се храни тврдом храном...”

***

Питали су: може ли да се прође без Исусове молитве?

Баћушка је одговорио: „Може. Један се моли молитвом Исусовом, други, стојећи у храму са пажњом се моли речима црквених молитава, употребљава још неке молитве, али, Исусова молитва све превазилази. Баћушка Варсануфије говорио је: може се брезовим дрвима наложити пећ, а може и јасиковим, само да буде топло. Потребно је да се у души ви увек молитвено обраћате Богу, ма шта радили. ”

***

У књизи је записан израз: „Када једеш за трпезом, сећај се да није потребно да се најдеш до ситости - потребно је оставити места Духу Светоме, а ако се наједеш Дух Свети ће оставити тебе.”

- Може ли се тако говорити?

- Може, - одговорио је отац Никон - као што је речено код Јована Лествичника: када седиш за трпезом, говори Исусову молитву да би се она мешала са храном.

***

„Понекад размишљам - пише у својим успоменама монахиња Амвросија (Оберучева) - можда, одједанпут нећу моћи да са прекрстим, или ћу се разболети тако, да руке буду непокретне, и било би добро да истетовирам крст на својим грудима?” На то јој је Баћушка Никон одговорио: ”Ти имаш Исусову молитву, коју нико не може да ти одузме, - и она ће заменити крст.”

***

„Забринут сам што ми се ум расејава при Исусовој молитви.”

Отац Никон је одговорио: „Не збуњуј се, већ стално твори молитву. Ум се расејава, а уста и срце се ипак освећују том молитвом, која је велико оруђе. Ми немамо ничег већег ни важнијег од те молитве.”

„Шта значи монах спољашњи и унутрашњи?”

Отац Никон је одговорио: „Један епископ је дошао у један манастир и упитао настојатеља: Имаш ли добре монахе?”

„Имам” - био је одговор.

Настојатељ их је позвао и почео да говори: „Овај је добар ковач, овај је добар мајстор, итд... ”

Слушао је епископ и рекао: „Ја сам мислио да ми се покаже прави монах, тј. делатељ молитве или смирени, а ти ми показујеш добре мајсторе. Тога има и у свету много.”

ПРЕД ЛИЦЕМ ЖИВОГ БОГА - Јеросхимонах Сергеј (Четвериков)
(уместо поговора)

По своме садржају Исусова молитва је веома једнолична: стално: помилуј и помилуј. Но, није у томе ствар. Ни једна молитва није поставила мене тако директно пред лице Божије, као та молитва...

Друге молитве имају свака свој садржај: јутарња молитва, вечерња - итд. Код ове молитве је само један садржај: помилуј ме! Она тера човека да стоји пред лицем живог Бога са осећањем покајања и то је све. Али, то стајање пред Богом са осећањем покајања даје врло много: оно ми даје оно шта је најпотребније, а то је свест о мојој кривици пред Богом. Ја стојим пред Богом са осећањем своје кривице и то чини да ми Бог буде веома близак. Зар не? Никаква друга молитва не може да замени Исусову молитву. Тамо ми молимо о другим потребама: „хлеб наш насушни дај нам данас” и др. А у овој молитви ми само стојимо пред Богом са свешћу о нашој недостојности. А то и јесте оно главно што се од нас тражи.

У томе се састоји сила и значај Исусове молитве. Али, оне су све усмерене на задовољење извесних потреба, или потреба наших ближњих. Само је Исусова молитва искључиво обраћена на сазнање своје недостојности пред Богом - и учи нас правилном односу према Богу. А, то и јесте најважније. Јер, код нас тога обично нема. Ми стално нешто измољавамо: здравље, успех у пословима и томе слично. Међутим, најпотребније за нас се састоји у сазнању своје недостојности пред Богом, а тога код нас обично нема. Зар није тако? И, ето, Исусова молитва нас учи најважнијем и најпотребнијем, она нас учи да стојимо у правилном односу према Богу - да схватимо Његову светост и наше убоштво (сиромаштво) и да се смиравамо.

***

Достојанство молитве састоји се једино у квалитету, а не квантитету. Квантитет је похвалан када он води квалитету. Квалитет праве молитве састоји се у томе, да се ум у време молитве налази у пажњи, а срце саосећа уму.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)

Неки ученик је причао о своме оцу: Једанпут смо ми вршили правило; ја сам читао псалме и пропустио сам једну реч, не приметивши то. Када смо ми завршили службу, старац ми је рекао: „Ја, вршећи службу, представљам себи да преда мном гори огањ и ум мој не може да се склања лево или десно. Где је био твој ум када си читао псалме и пропустио реч? Зар ти не знаш, да када се молиш, ти стојиш пред Богом и говориш Богу?”

Отечник (Патерик)

ПРЕПОДОБНИ АМВРОСИЈЕ

Држите се смирења (Размишљања о молитви)

У рукописном наслеђу преподобног Амвросија Оптинског (чланцима, писмима, келејним записима), сачувало се много казивања великог старца о најглавнијем монашком делању - о молитви - и посебно о Исусовој молитви.

При пажљивом тумачењу те духовне ризнице мудрог Оптинског аве, убеђујем се у томе, да сва његова „сижеа” као да истичу један из другог, допуњују се новим подробностима, тематски, међусобно повезаним.

И ако се распореде ови драгоцени баћушкини записи у одређеном редоследу, то, они добијају изглед у потпуности завршеног дела, по форми и педантности мисли савршеног, које је саздано у жанру аскетских размишљања.

Последујмо за нашим Старцем - и по његовим дивним редовима, као по степеницама лествице духовног узлажења! Бог даје молитву, ономе, који се моли...”

* * *

Молитва је ствар таква да проживевши у манастиру неколико година, нећеш научити да се молиш онако како треба. Молитва сваког треба да буде саобрезна са његовим моћима, мора бити смерна и разумна. Молитва, без очишћења помисли и без подношења патњи не може да се врши. Мада се повремено и дају молитвена дејства, али, због недостатка љубави и смирења и трпљења - брзо се одузимају.

Од усмене молитве нико није падао у прелест, а срдачну молитву твотити без настављења (упућивања), опасно је. Таква молитва захтева упућивање, негњевљивост, ћутање и смирено самоукоравање у сваком непријатном случају. Начин молитве са виђењем и узношењем ума на небо, могу да употребљавају само бестрасни, дугим временом и подвигом, који су смирењм и помоћу Божјом, очистили себе од примеса страсти. А, за почетнике и немоћне, то је веома опасно и доводи до прелести вражје. Пишеш нешто о високом, о „унутрашњем поучавању", о умној молитви, да она код тебе сама собом делује и на време! То нешто не личи на право делање и предсказује више опасност, него успех духовни. Наша духовна мера је још увек мала...

Изгубивши молитву срдачну, ти си остала као без оружја. У свим твојим искушењима и у свим необичним дејствима, која ти се дешавају, ти не смеш остављати молитву. Ако не можеш да се молиш срдачном молитвом, моли се умном, или устима - било како моли се само не остављај молитву.

При пострижењу говори се да пострижени мора увек да има име Господа Исуса у уму и срцу, у мислима и у устима. А плод истинске молитве јесте смирење и љубав према ближњему.

До нас је дошао рукопис, где се показује прост начин, како усвојити молитву усмену, умну и срдачну - неког сељака Орловске Губерније, који је томе научен од неког непознатог старца. Рукопис, или запис тог сељака датира се 1855. годином. Кратко време пре тога, ми смо слушали од покојног нашег старца, баћушке, оца Макарија, да је код њега долазио један мирјанин, ради добијања савета, причао нашем старцу разна стања молитве, а имао је тако висок степен молитве, да је баћушка отац Макарије био у недоумици шта да му одговори - и могао је само да му каже:

„Држите се смирења”,

„Држите се смирења”.

И после је са удивљењем о томе говорио.

Непријатељ нашег спасења не устаје и против једне врлине, као против молитве, а нарочито против умне и срдачне молитве, свим начинима гони човека на гнев и на акцију против других, који по свом неразумевању, а такође по наговору вражјем ометају нас да водимо пажливи живот.

Један брат је питао другога: „Ко те је научио молитви Исусовој?”

Овај одговори: „Демони.” „Како демони?”

„Тако, они узнемиравају мене греховним помислима, а ја сам непрестано творио молитву, тако сам и привикао”

Тако и ти. Ма шта да ти говоре помисли, ти свој посао ради: моли се!

Један богољубитељ имао је папагаја, који је стално слушајући молитву домаћинову: „Господе Исусе Сине Божји, помилуј ме грешног” - и сам навикао да је понавља. Једанпут је у време лета излетео кроз отворен прозор на улицу и ту је на њега налетео јастреб, али, папагај, по навици, у страху, проговорио је молитву Исусову и одмахје јастреб одлетео од њега. Значи, чак безсазнајно изговорена молитва, послужила је за спасење од претеће несреће.

* * *

Срдачна молитва потребује наставника. Уосталом ко од почетка проходи (врши) правилно усмену молитву, укључујући ум у речи молитве Исусове, а затим буде вршио правилно и умну молитву са смирењм, држећи пажњу ума у грудима - то ће временом, и без наставника, код неких умна молитва прећи у срдачну.

Уосталом ко не проходи, мора да се задовољи усменом и умном. Пре неколико година, дошла је у Оптину једна молитвеница, коЈа се занимала молитвом Исусовом више од 30 година. Она је говорила: ја не знам где је код мене срце, али, дешава се да када говорим молитву Исусову, ја се налазим у таквом стању, да све моје кости говоре: „Господе ко је сличан Теби!”

Шта је умна молитва? То је тешко дело - све ће поломити. За молитву се старај колико можеш - ето теби мач духовни! Учитељ молитве је сам - Бог.

Молитва са именом Исуса Христа јесте заповест самога Христа. При постригу за монаштво даје се завет за молитву Исусову. Сагласно томе, монах мора да има Исусово име увек у устима, у уму и у срцу, и да сав свој живот испуни молитвом Исусовом.

ПРЕПОДОБНИ НИКОН ОПТИНСКИ

Недовољно је, ако се монах у молитви ограничи ишчитавањем или припремом за неки број молитава и молитвословља. Потребно је осветити свако дело молитвом, да се не би губило молитвено расположење при житејским пословима и обавезама, којима ми прилазимо, по неопходности, после молитве, - и које испуњавају време дана и ноћи, једног молитвеног правила до другог. Ко оставља молитву, не прибегава јој, заборавља је тај одмах пада у сујету, брзо губи молитвено расположење и ум и срце се код њега испуњују празнином. Да тога не би било, потребно је творити Исусову молитву при сваком делању и у крајњој линији, принуђавањем себе на то. О томе су много и прекрасно говорили Свети Оци.

Посао молитве је први најглавнији посао. Молитва ће утешити у тузи, молитва неће допустити да се падне у очајање, молитва ће сачувати од греха и све плодове њеног дејства нећеш избројати! Преподобни Марко Подвижник говори: „Кажемо ли нешто, или урадимо ли нешто, не испросивши Божју помоћ молитвом, све ће се касније показати или погрешним или штетним: ми се подвргавамо тајанственом изобличавања опитно (искуством).”

Ето, какав значај има молитва!...

АКАТИСТ САБОРУ светих преподобних ОПТИНСКИХ СТАРАЦА

Кондак 1.

Изабрани Богом од сујетнога света, вама, о преподобни оци Оптински, који сте крст свој са страхопоштовањем прихватили и који сте Христу последовали са вером, као највећем нашем посреднику пред Господом, сада, приносећи усрдно молење, с љубављу вапијемо:

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Икос 1.

Желећи свим срцем ангелски монашки живот, одбацили сте све светске страсти, Богомудри, и у загрљај Очев са љубављу у обитељ Оптинску дошавши, путем тесним и тужним, до краја ваших дана ходисте, тога ради певамо вам:

Радујте се, јер сте на зов Господњи радосно дошли!

Радујте се, јер сте усрдно Христу последовали!

Радујте се, јер сте крст свој на раме узели!

Радујте се, јер ништа нисте заволели тако као Господа!

Радујте се, јер сте се, Христа ради, себе свецело одрекли!

Радујте се, Царства Божијег блажени наследници!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 2.

Видевши мреже ђаволске, које су као паучина у свету разапете, и у дубини срца ваших осетивши да се људи од њих само смирењем спасавају, у топлој молитви повргли сте се пред Господом, вапијући са умилењем: Алилуја!

Икос 2.

Разумевши срцем и умом да дела своја неће оправдати пред Богом нико жив и стално држећи пред очима сагрешења своја, ви нисте престајали са точењем суза, што је само Господу познато, приносећи Њему покајање од душе, Његов лик показасте и нама, који вапијемо:

Радујте се, јер сте грехе своје прозрели без прикривања!

Радујте се, јер сте познали блаженство плача за грехе!

Радујте се, јер сте непрекидну тугу за њих стекли!

Радујте се, проповедници покајања на земљи!

Радујте се, јер сте на небесима сада Господом утешени!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 3.

Силу искупитељских страдања Христових положисте, свети, као неразрушиву наду спасења, сматрајући себе најгорим од свих људи и никакве милости достојним, ради чега, са великим смирењем и благодарењем, увек вапијасте Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући у срцима својим божанствени дар смиреноумља, истинити ученици Христови, Који је Себе смирио чак и до смрти крсне, ни за шта сте сматрали све подвиге и трудове ваше. Са подвизима који су расли, двоструко је расло и смирење ваше, о чему са дивљењем говоримо:

Радујте се, јер сте за смирење, Господом славе узнесени!

Радујте се, јер сте негневивост и кротост смирењем достигли!

Радујте се, јер сте смирењем и самоукоревањем покој душама вашим стекли!

Радујте се, изабраници који сте се смирењем духовним обогатили!

Радујте се, јер је ваше Царство Небеско, које је припремљено за смирене духом!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 4.

Буру страсти утољавајући, телом и ђаволом подизану, ум за господара над пагубним страстима, испосништвом постависте, храбро природу укротивши, пожуристе благодаћу Божијом, да горе покорите бољим и да тело подчините духу, подвигоположнику Христу не престајући певати: Алилуја!

Икос 4.

Чувши реч Господњу да се Царство Небеско нуди и да га само напорници добијају постом, бдењем и молитвом, непрестано сте се подвизавали и тело своје са страстима и похотама Христу распели, уставе монашке сачувавши ненарушиво. Зато вас, блажене, опевамо:

Радујте се, јер сте благи јарам Христов са љубављу и трудом понели!

Радујте се, јер нисте угасили срдачну трезвеност духа!

Радујте се, јер сте јаку стражу устима својим поставили!

Радујте се, јер сте тела ваша непоштедно изнуравали!

Радујте се, јер сте са телесним подвизима и умну делатност сјединили!

Радујте се, јер сте, трпљењем вашим, душе своје сачували!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 5.

Светоносно име Исусово, као оружије непобедиво против бесовских напада, непрестано носећи у срцу свом са вером, неисцрпан извор благодати стекли сте, усходећи из силе у силу и огањ огњу прилажући, очишћеним разумом, певате Богу: Алилуја!

Икос 5.

Прозирући своју сталну немоћ и спасоносну, благодатну силу молитве Исусове, нисте престајали да је изговарате, сасецајући њоме страсти и све демонске замке спаљујући. У тишини срца, молитвено беседовање са Господом умно постигавши, научисте нас да вам кличемо:

Радујте се, јер сте сав ум у молитву погрузили!

Радујте се, јер сте у целости своја срца к Богу узвисили!

Радујте се, јер на молитви нисте помишљали ни о чему сујетноме!

Радујте се, јер сте име Исусово неуморно призивали!

Радујте се, изузетни подвижници срдачне молитве!

Радујте се, јер сте добили све што сте у име Господње тражили!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 6.

Предстојећи срцем у молитви пред Крстом Господа, Који је страдао за грехе људске, са плачем заридасте, преподобни, жалошћу због својих грехова и неизрецивом љубављу према Искупитељу нашем разгоревши се, до краја живота трепетно сте Му вапијали: Алилуја!

Икос 6.

Засијавши у срцима вашим светлошћу љубави Божанствене, славу земаљску и похвале омрзосте, а бесчашће од људи и сваку невољу, отвореним срцем радосно примасте, усрдно угледајући се на Христова страдања. Свако страдање и трпљење показасте нама, који вапијемо:

Радујте се, јер сте ране Господа Исуса Христа на телу своме понели!

Радујте се, јер сте поруге испијали као лек који очишћава!

Радујте се, јер сте се од почасти земних свим срцем одстранили!

Радујте се, јер сте се са љубављу молили за оне који вас мрзе!

Радујте се, јер сте оне, који су вас вређали, за добротворе сматрали!

Радујте се, јер нисте престајали да благодарите милосрдном Господу!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 7.

Господ, желећи да се сви људи спасу и дођу у познање истине, видећи ваш добровољни и непрестани труд у испуњењу заповести Његових, отвори вам ум да разумете путеве Његове и наредбама Својим научи вас. Зато, просвећеним срцем увек певасте: Алилуја!

Икос 7.

Дивна су дела Твоја, Господе, јер, као Учитељ, уразумљујеш слуге Своје, који Те свим срцем траже и отвараш очи њихове да разумеју чудеса закона Твога. Нека су блажени преподобни Твоји, оци наши Оптински, који су се непрестано поучавали заповестима Твојим, заволевши их веома и ми им певамо:

Радујте се, јер сте речи Божије, као велико богатство у срца своја сакрили!

Радујте се, јер сте путеве заповести Божијих свим срцем заволели!

Радујте се, јер сте путеве неправде мрзели!

Радујте се, јер сте се припремили добрим подвигом без колебања!

Радујте се, јер прихвативши реч Божију, велики сте мир у Христу стекли!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 8.

Сматрајући себе за путнике и дошљаке на земљи, ништа од пропадивих ствари света не пожелесте да стекнете, да не би срца ваша била земљи привезана, него се јединоме Богу приљубисте, узносећи Му чисту песму: Алилуја!

Икос 8.

Сваку телесну пристрасност, која од Бога одваја, одбацили сте од све душе, тражећи само оно што је потребно. Свагда сте неодвојиво присели крај ногу Исусових, срцем не желећи житејска блага и све уздање своје на Господа сте положили. Зато вас хвалимо, свети:

Радујте се, јер сте без пристрашћа према свету житије своје окончали!

Радујте се, јер сте, ослободивши се земних брига, сладост чисте молитве познали!

Радујте се, јер сте тврдом вером животне бриге одложили!

Радујте се, јер сте нестицањем и послушношћу пагубне страсти умртвили!

Радујте се, јер сте монашки завет нестицања свето сачували!

Радујте се, јер сте, као Христови послушници, своју вољу одсекли!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 9.

Све молитве ваше и све снаге ваше усмеристе да би стекли чистоту душевну и телесну, без које нико неће Бога видети. Тиме се, чистим срцем удостојисте да у Рају Господњем запевате дивну песму праведних: Алилуја!

Икос 9.

Телесним жељама, које војују на душу и које се постом и молитвом укроћују, нисте допустили да завладају вашим помислима и примили сте дар чистоте и целомудрености од Господа Бога, Који једини има власт да побеђује природне законе. Примите и од нас ове похвале:

Радујте се, јер сте смирењем привукли благодат Божију у борби са телом!

Радујте се, јер сте труд и лишавања заволели, а покој телесни одгурнули!

Радујте се, јер сте постом и свеноћним бдењима похоту телесну умртвили!

Радујте се, јер сте законе природе, силом Христовом, победили!

Радујте се, јер сте тела и душе ваше чисте Господу принели!

Радујте се, јер чисти срцем, Бога у вечном блаженству гледате!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 10.

Желећи да спасете душе своје за живот вечни, све помисли о земаљском и привременом одбацисте и Спаситељу нашем, Који је дао велику заповест о љубави ученицима Својим, делом и истином прихватисте. Тога ради, ваше ближње топлом љубављу заволесте, појући небесноме Оцу свих људи: Алилуја!

Икос 10.

Заволевши свом душом ближњега свога, Царство Божије унутар себе обретосте, зато сиђе у срца ваша огањ љубави Божије који пали и том љубављу, безмерно хранећи се, ви свецело себе на жртву делом љубави принесосте. Сада и од нас ово смирено певање послушајте:

Радујте се, јер сте све људе светом љубављу заволели!

Радујте се, јер да бисте неке спасли, свима сте били све!

Радујте се, јер сте због патњи људских са сузама уздисали!

Радујте се, јер сте све који су вам притицали у срца своја смештали!

Радујте се, јер нисте никога журно отпуштали од себе!

Радујте се, јер сте душе ваше за ближње полагали!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 11.

Песму молебну приносимо вам, преподобни оци наши Оптински, јер вашом стазом заиста познасмо исправно ходити. Блажени сте, јер сте Христу радили и вражију сте посрамили силу, истинито правило врлине показали сте свима, који Господу певају: Алилуја!

Икос 11.

Светле подвиге ваше хвалећи, преподобни оци наши Оптински, блаженима вас називамо, као славне наставнике монаха и чудне сабеседнике Ангела, који сада на небесима Престолу Божијем предстојите и молите се за нас, који вам певамо са љубављу:

Радујте се, непрестане трезвености усрдни ревнитељи!

Радујте се, пламена срдачног неуспавиви чувари!

Радујте се, непоколебиви стубови послушања, који сте све претрпели!

Радујте се, јер сте, кроз многе патње, у Царство Божије ушли!

Радујте се, монашког живота равноангелни подвижници!

Радујте се, добре слуге Божије, благи и верни!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 12.

Благодатни дар испросите код Господа, о блажени, молимо вас, ми који вас верно хвалимо; погледајте на уздахе наше, сузе наше не презрите, умолите Господа да утоли љуте страсти наше, да нам дарује скрушени плач за грехе наше, да се чистом душом и неоскврњеним устима, заједно са вама, удостојимо у Рају Господњем певати: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући вас сада, о преподобни, похвалним гласом, знамо да ви не тражите певања наших усана, већ да последујемо вашим подвизима, срдачном смирењу и исправљењу живота. Зато, у покајању, молећи за вашу помоћ, љубављу покретани, говоримо:

Радујте се, јер чувате оне, који исправно живе!

Радујте се, јер немоћне и сироте крепите!

Радујте се, јер пружате руку помоћи онима који падају!

Радујте се, јер онима који се кају, помажете да се сузама утеше!

Радујте се, брзи помоћници свима који вас призивају!

Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!

Кондак 13.

О, преславни угодници Христови, преподобни оци и старци, Мојсеје, Антоније, Исакије, Иларионе, Анатолије, Јосифе, други Исакије, Лаве, Макарије, Амвросије, Варсануфије, други Анатолије, Нектарије и Никоне, као седам стубова и седам светилника, који сте засијали у Оптинској обитељи! Садашње наше молбе услишите и измолите нам код Господа смирење и сећање на смрт, да нас избави Господ од сваког зла и удостоји хришћанске кончине, све оне који му вапију: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

МОЛИТВА САБОРУ светих преподобних ОПТИНСКИХ СТАРАЦА

Божанствени зборе преподобних отаца, Богоносни старци Оптински, који сте ангелским животом на земљи засијали и у Небесном Граду се прославили. Знамо да, у дане вашег земног служења, нико гладан и неутешен од вас није отишао, него сте свима били све: болеснима - исцелитељи, сумњалицама - утврђење, тужнима - утеха, јер благодат исцељења, прозрења и лечења немоћних душа у вама се обилно излила. Али и данас сте свима нама посредници и о страдајућој Отаџбини нашој, пред Престолом Божијим, стални тужни молитвеници, јер се вама даде благодат да се за нас молите. Погледајте са горње славе и видите стадо ваше, које сте пасли на пашњацима Христовог учења, како је сметено и разбацано и од вукова душегубних растрзано. Посетите нас немоћне и беспомоћне и благоусрђем вашим залутале потражите, расејане саберите, преварене обратите и присаједините Светој, Саборној и Апостолској Цркви; оне који су у монашком животу оградите од свих напада вражијих, младост уразумите, старост подржите супружнике у миру и слози сачувајте. Услишите нас, Божанствени лекари душа, и упутите нас на пут покајања да последовавши речима вашим, положимо себе и сав живот свој у руке превеликог милосрђа Божијег да руководи Његова воља нашим мислима и чувствима у свим делима и речима нашим. Пружите нам руку помођи, оци свеблажени, и научите нас да се молимо, да верујемо, да се надамо, да трпимо, да праштамо и волимо и да тако увек ходећи по заповестима Божијим, удостојимо се, вашим посредништвом, вечне радости Царства Небеснога где ћемо скупа са вама да прослављамо Бога, дивног у светима Својима, Оца и Сина и Светога Духа, у векове. Амин.

МОЛИТВА ОПТИНСКИХ СТАРАЦА

Господе, дај ми да са душевним миром поднесем све што ми донесе данашњи дан. Дај ми да се потпуно предам Твојој Светој вољи. Свакога часа у току овога дана учи ме и подржавај ме. Ма какве вести да добијем у току дана научи ме да их примим са спокојном душом и чврстим убеђењем да је у свему Света воља Твоја. Руководи мојим мислима и осећањима у свим речима и делима. У свим непредвиђеним случајевима, не дај ми да заборавим да је све дошло од Тебе. Научи ме да се исправно и разумно односим према сваком члану своје обитељи, никога да не збуњујем и не огорчавам. Господе, дај ми снаге да поднесем замор наступајућег дана и све што се дешава у току дана. Руководи мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да опраштам и волим. Амин.