ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

Да би се исповедали како приличи, морамо се припремити. Припрема за исповест има само један циљ: да нас наведе, да себе видимо онакве какви заиста јесмо пред Богом, да бисмо могли исповедати своје грехе у искреној нади опроштења.

Самоиспитивање

Да бисмо исповедали своје грехе морамо знати шта је грех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо.
Ту настаје велики проблем за многе од нас немамо, наиме, прикладна мерила према којима бисмо себе оценили. Често процењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље.
На пример, процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: "Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори..."
Или према критеријумима које нам пружа друштво. "Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини.."
Или према некој увежбаној црквеној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вредност: "Идемо у цркву недељом, не једемо месо петком, говоримо молитве, не играмо у време поста..."
Или, коначно, према старозаветним мерилима која су веома добра, али не сасвим у равни са оним што је хришћанско; "Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу..."
Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиллн поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процена учињена тачно према хришћанским мерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа.

Проучавање учења Господњег

Пре него што проучимо себе, морамо проучити Јеванђеље и цео Нови Завет. Како ћемо просуђивати о себи по хришћанским мерилима, ако их не знамо или их не узимамо за озбиљно? У припреми за исповест, према томе, треба да проведемо више времена гледајући у Христа него гледајући себе. Заиста истина је да себе можемо јасније видети посматрајући Христа на кратко него гледајући себе сатима.
Хришћани треба да знају Јеванђеље и учење Новог Завета. У припреми за исповест црквени оци означили су неке посебне одељке који нам могу помоћи у посматрању нас какви јесмо и какви би требали да будемо. То су следећи одељци:
1. Беседа на гори  Матеј поглавља 5,6,7; Лука 6
2. Последња поглавља Посланице Св. Апостола Павла Римљанима 12,13,14.
3. 13. Поглавље Прве Посланице Св. Апостола Павла Коринћанима
4. Прва Посланица Св. Јована Богослова.
Наравно, ови одељци не исцрпљују пуноћу хришћанског живота, али су непроцењиви у самоиспитивању. Ако их брижљиво ишчитамо  а сви заједно не чине више од тринаест страна просечног издања Библије  и с пажњом их упоредимо са нашим ставовима и делима, имаћемо више него довољну могућност да себе преиспитамо у складу са мерилима по којима се једино Хришћани могу мерити.

Молитва и пост

Уз преиспитивање у светлу хришћанских идеала, за исповест се морамо припремити постом и молитвом. И једно и друго неопходни су чиниоци у нашој тежњи да прочистимо своје гледиште, да преузмемо управу над својим помислима, и да се нађемо у живом дијалогу са Богом, који ће нам Сам помоћи да увидимо своје грехе, да зажелимо опроштај и да заиста чинимо оно што је Њему угодно.
У молитвеницима могу се наћи молитве пред исповест које, ако желимо, можемо читати, заједно   са  "покајним   псалмима"   (Псалми 32,37,51,102,130,143). Ове молитве могу се читати насамо, или, што може бити плодоносније, у друштву других хришћана који се спремају за исповест. Било би лепо ако бисмо успели да у својим црквама обновимо заједнички карактер покајања пред Богом. Сви смо "делови једни других", и сви смо грешни пред Богом и једни према другима. Тако бисмо обновили, бар кроз заједничку побожност, јавну исповест. Ако се ово не чини у парохији, сигурно се може чинити вечерима уочи исповести, у Цркви, или са породицом или пријатељима. Све у свему, жалосно је што се породице као породице, заједно  не исповедају и причешћују редовније него што то чине.

Исправљање живота
Последњи корак у припреми за исповест јесте "исправка" оних промашаја, грехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на пример, да не можемо исповедати крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гнев, уколико се не извинимо оном кога смо увредили.
Даје то услов покајања, јасно је постављено у причи Самог Спаситеља када нам говори да, кренемо ли да принесемо свој дар на олтар, па се сетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се с њим помиримо пре него што свој дар принесемо (види Матеј 5:23).
Чак и тада, међутим, морамо бити пажљиви, да не бисмо још више згрешили показујући своје поправљање грешака, користећи своју наводну "хришћанску побожност" као прилику да се погордимо, или размећемо и хвалишемо. Наше поправљање живота треба да је неприметно; тихо, тајно, чак немо, ако ће наша дела говорити гласније и убедљивије од наших речи. Али у сваком случају, тај корак мора се обавити пре исповести, и најважније, пре Светог Причешћа.
Такође, требало би да нам буде јасно да број молитви и дужина поста у исповести, не могу заменити неопходна дела истинског покајања. Тако, онај који инсистира да добије благослов за Свето Причешће на основу тога што је "прочитао све молитве и постио недељу дана", а и даље одбија да се помири са својим братом, мора схватити да ти ритуали не значе ништа, апсолутно ништа, ако су одвојени од правог хришћанског живота.
"Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је... Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша"(види Јован 4:20; Матеј 6:14).
ПРИСТУПАЊЕ ИСПОВЕСТИ

Постоји много различитих начина обављања исповести у појединим црквама. Овде ћемо размотрити најопштије црте.
Прилагодимо се локалном обичају
Када дођемо на исповест, свештеник од нас може тражити да стојимо или да клечимо; да кажемо ову или ону молитву пре, или после, или чак за време исповести; дату молитву понављамо пре или после Причешћа, или чак током следећих дана. Може нам постављати питања, али не мора. Постоје многи начини који нису утврђени строгим правилима. Али хришћански део у томе је што треба имати довољно љубави и смерности и прилагодити се било ком начину, а не инсистирати на оном који нам одговара. То не значи да са својим исповедником не можемо размотрити све што нам одговара, већ значи да треба увидети да су начини обављања исповести споредни у питању покајања и саме исповести.
Долазимо да нам се опрости
На исповест долазимо само да примимо опроштај од Бога, и ни због чега другог. Можемо потражити упуте и савет од свог исповедника; али непрестано треба да имамо на уму да исповест није "угодно духовно ћаскање" или врста "религиозне психоанализе". Стојимо пред живим Богом у жудњи за Његовом љубављу и прихватањем, за очишћењем и привођењем Његовом вечном Царству.
Духовно саветовање може бити део исповести, а у данашње време када, на жалост, готово никад не размишљамо о свом духовном животу осим током исповести, то може бити и једина могућност. Ипак, треба увидети да је то само "споредни производ", премда вредан, и да "успех или неуспех" исповести никако не зависе од личности и саветодавних могућности исповедника.
Сам Бог дејствује приликом исповести! И Он нам може говорити у време када се томе најмање надамо; и кроз свештеника од кога најмање очекујемо, можемо чути Његов глас само ако смо довољно смерни да себе отворимо за Његове речи и одбацимо све људске предрасуде које спречавају да доживимо Његово лично присуство у Светим Тајнама у Цркви Његовој. Било како било, једно је сигурно: наше искрено, чисто покајање и жеља да се очистимо и обновимо за нови живот у Богу јесте једина сврха исповести у Цркви.
Исповедајмо своје грехе
На исповест долазимо да бисмо исповедали своје грехе. Треба да их искажемо јасно и отворено, без уплитања сувишних детаља, али и без прикривања истинског зла уопштавањима као што су "уобичајене ствари", "домаћи греси", "свакодневни греси", итд. Јасна представа Христовог учења је једино што нам може помоћи у исповести. Требало би да говоримо о оном што сматрамо да је заиста наш грех, или да исповедимо неколико грехова с којима се суочавамо и који, нажалост, господаре нашим животом.
На исповест долазимо да бисмо исповедали сопствене грехе. Лако је пасти у искушење исповедања туђих грехова  чланова наше породице, људи са којима радимо, других парохијана. Неки људи, готово по правилу, поступају тако али не чине то у вези са неким "узајамним проблемом", који би се на њих односио, већ једноставно износе суд правичности иза кога се неретко крије себична забринутост. Ако постоји искрена потреба за духовним разматрањем туђег живота, оно се обавља искључиво ван исповести. Апсолутни императив је да се на исповести сасвим и искључиво усредсредимо на себе, на сопствени живот, грехе и преступе. Избегнимо педантерију.
Пре него што приступимо исповести морамо знати да не можемо, нити се то од нас очекује, да запамтимо свако своје сагрешење. Тако, ако нешто заборавимо рећи, несвесно и нехотице, током исповести, не треба да страхујемо да нам Бог неће опростити. Након искрене исповести у коју смо уложили све човеку могуће напоре да исповедимо сваки грех, молитва опроштен>а ће заиста и бити за све грехе: вољне и невољне, свесне и несвесне, исповеђене и оне нехотице заборављене. Нема потребе да се враћамо свештенику уу)лико смо случајно заборавили да поменемо нешто мање важно.
Важно је да не постанемо превише забринути над својим гресима што нас доводи до сумње у Божију милост или до убеђења да Његово опроштење зависи од људске достојности или нашег слабог памћења. Бог уважава нашу намеру и искреност у покајању, а не капацитет наше меморије. Ово, наравно не значи да "искрена намера" може заменити сам одлазак на исповест. Али свакако значи да моћ Божијег праштања није условљена нашим сећањем, чак ни нашом могућношћу да избегнемо грехе.
Нема тог броја ни те величине греха које Бог не може опростити. Нема тако савршене исповести која   заслужује   Божију   милост   својом савршеношћу. Нема Светог Причешћа које не даје и не прима грешник. Све друге помисли које се односе на ово разматрање, нису само лоша теологија, већ и богохуљење; и могу чак довести до умне или духовне поремећености.
Боримо се да превазиђемо грехе
Бог нам опрашта не само зато што смо се исповедили, већ зато што своје грехе заиста мрзимо и трудимо се да их превазиђемо. Један свети отац, упитан како можемо знати да ли нам је Бог опростио, рекао је: "Ако мрзите своје грехе заиста вам је опроштено."
У хришћанском покајању нема места жаљењу, оправдавању, разјашњавању грехова, пребацивању одговорности на друге или на "сплет околности" или на људску слабост. Човек може препознати, супротставити се, презрети и одрећи се греха; то је људски део  Бог опрашта грехе. И то је све.
Према томе, исповедајући се, морамо обећати да ћемо се трудити свим средствима да превазиђемо своје грехе и исправимо свој живот. То и јесте све што можемо обећати  да ћемо се трудити. Не можемо заиста гарантовати никакве резултате. А то је у ствари све оно што Бог жели:
озбиљна борба за превазилажење греха. Ако се боримо свом снагом и храброшћу, Бог ће нам даровати победу  у час који Он одабере као најпогоднији. Наш једини задатак једа верујемо, борећи се.

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ

Најбоља припрема за исповест је самоиспитивање помоћу Христових речи исказаних у Беседи на Гори. Ових неколико поглавља Јеванђеља која почињу   набрајањем блаженстава,   сабирају хришћански живот у најважнијим моментима.
Пред исповест треба да узмемо своје Библије и да их читамо промишљајући и преиспитујући себе у односу на речи Беседе; узимајући у обзир не само своје опште ставове, већ сваку своју мисао, реч, дело; не само свој "лични живот", већ све оно што наш живот на земљи значи: наш живот у дому са својом породицом, на послу, у нашим друштвеним и политичким активностима, у организацијама и савезима у којима радимо, у пословним активностима, у личним пословима; начин на који обликујемо своје мишљење, доносимо одлуке и спроводимо своја дела. Сва ова поља морају бити укључена у наша преиспитивања пре него што приђемо Господу.
Следећа питања, постављена у светлу набрајања блаженстава, понуђена су као помоћ при самосазнавању. Дата су више као општа упутства за потребан приступ, а не као исцрпно "преиспитивање савести". Пре свега, међутим, треба себи да поставимо најосновнија питања пред којима све друго пада, или опстаје: да ли заиста верујемо да је Христово учење практично и применљиво на наш живот у свету? Да ли заиста верујемо да Свети Дух у нама чини "све ствари могућим" укључујући и држање Христових заповести? Јер, ако не верујемо, нема разлога да идемо даље, било на исповест, било у Цркву уопште.

Блажени који плачу...
Да ли плачем? Да ли тугујем над патњама људским? Да ли жалим због невоља у цркви и држави, породици и друштву? Да ли патим са свима који пате, у беди и прљавштини, у очају и греху? Да ли жалим због болести, зараза, несрећа и смрти? Или све једноставно прихватам "такво какво је", прелазећи преко свега, и мислећи да је храброст оно што је у ствари окамењеност срца и недостатах саосећајне бриге? Имам ли саосећања за просте, пожудне, острашћене, себичне, невољне, зле и грешне овог света без осуде и погрде? Да ли ме туђи греси и безакоња жалосте? Или им се смејем, уживам злурадо, ликујем и подругујем у изопаченом задовољству над оним што истински хришћанин, попут Христа, оплакује?

Блажени кротки...
Јесам ли кротак кротошћу Христовом? Јесам ли кротак побеђујући зло добрим? Да ли прихватам и живим према чињеници да су смерна љубав, истина и храброст у врлини једина расположива оружја. у СВАКОЈ борби против греха и грешних? Да ли умишљам да сам господар над другима, у кући, на. послу, у цркви? Да ли волим и чак користим силу, брутално наређујући, управљајући слепо, застрашујући, принуђујући, да бих постигао оно шта желим? Да ли благосиљам оне који ме псују, да ли се молим за оне који ме злостављају, чиним добро онима који ме мрзе, служим онима који ме злоупотребљавају, говорим онима који ме избегавају? Да ли волим своје непријатеље и опраштам онима који ме вређају? Да ли верујем да је Христова кротост једини начин постизања истинске врлине? Блажени гладни и жедни правде...
Да ли сам гладан и жедан Бога? Да ли желим да будем праведан? Да ли настојим да постанем свет? Да ли читам, проучавам или се било како трудим, непрестано, због Љубави, Истине, Божјег Духа? Да ли се молим? Да ли постим? Да ли вршим "духовне вежбе" које ме утврђују у доброти? Да ли идем у Цркву? Да ли учествујем у Светим Тајнама? Да ли се трудим да помогнем, поучим, послужим некоме? Чиним ли ствари за које знам да шире праведност?

Блажени милостиви...
Имам ли милости за друге? Да ли опраштам онима који ме вређају? Да ли се трудим да разумем оне који се разликују од мене? Да ли уживам грдећи и осуђујући? Да ли причам о другима? Да ли се забављам оговарајући? Да ли говорим ствари, иако можда. тачне, које не би требали говорити јер могу само да повреде? Да ли се наслађујем неправдом? Да ли сам ја један од Законика који закон воли више од Живота? Да ли се трудим да изгладим ствари и кријем увреде, или узбуркавам ствари приговарањем и осуђивањем? Јесам ли ситничав и ускогруд? Да ли клеветам и срамотим друге? Јесам ли пун предрасуда, осуђујући и процењујући без прикладних чињеница већ раније утврђене ставове? Да ли више волим оштре осуде од нежног милосрђа?

Блажени чисти срцем...
Волим ли чистоту, простоту и светост? Јесам ли искаљан нечистим помислима, речима и делима? Је ли мој ум упрљан демонским рационализацијама и предрасудама? Или сам чист и отворен према. свему што је добро? Да ли је моје тело подјармљено животињском чулношћу и пожудом? Да ли су моје помисли и дела чисти, или иза њих увек стоје скривене намере и потребе? Јесам ли поверљив и истинољубив, у доследности остварења циљева. и потпуно честит у свему? Или прећуткујем, и обмањујем, варам и лажем? Јесам ли лицемеран и претенциозан? Јесам ли роб неке страсти: јела, пића, пушења, рада, играња, спавања или нечег другог за шта се пре може рећи да поседује мене него обратно? Постоји ли мрак или нечистоћа која ме ослепљује и удаљава од слободе и светости у Богу?

Блажени миротворци...
Да ли волим и творим мир? У кући, на послу, у цркви, у друштву, и читавом свету? Јесам ли гневан и нестрпљив? Да ли се упуштам у расправе и доказивања? Да ли друге наводим на гнев? Да ли верујем у истинитост речи "окрени други образ"? Или узвраћам физичком снагом? Да ли волим насиље? Да ли ценим агресију или моћ? Да ли трагам за унутрашњим миром и тишином који су основа мира у свету?

Блажени прогнани правде ради...
Да ли сам икад гоњен због правде? Јесам ли спреман да будем? Јесам ли спреман да дам свој живот за истину без жеље за осветом? Да ли учествујем у нечем добром што изазива осуду у мојој околини? Или идем линијом мањег отпора не упуштајући се у послове који су на корист људима, у оквиру породице или посла, Цркве или друштва у целости? Да ли прећуткујем ствари које су лоше из страха, кукавичлука или лењости? Да ли избегавам одговорност? Да ли волим сигурност? Да ли браним свој сопствени ништавни живот без обзира на правду Божију? Да ли се у ствари стидим Христа?

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима...
Да. ли су моја радост и весеље у Богу или су у овом свету и његовим ^страстима, моћима, имањима и славама? Јесам ли зловољни подлац, љубоморан и ћудљив? Да ли очајавам, јесам ли без наде? Јесам ли песимиста и сумњичав? Да ли се жалим и ширим мрак и неспокојство на друге? Да. ли моја вера нема никаквог утицаја на моја дела и ставове према дешавањима у животу? Да ли заиста обраћам пажњу на "љиљане у пољу" и верујем Богу и радујем се у том поверењу? Да лије моје благо у Богу или у мени самоме? Да ли је мој живот "уз Христа, у Богу, на небесима" или сам заиста човек овог доба и телом и умом и душом ?
Да ли верујем и заиста уживам "радости вере"?

Свети Јоаван Дамаскин: СЛОВО НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

(1) Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!

Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље? Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.

Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, "јер нема радости безбожнима" (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).

(2) Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен јер то, рекао бих, означавају "леђа Божија" (2 Мојс. 33, 23) и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: "А Стена беше Христос" (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја.

Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета Јовану) девственик Старог (Завета Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.

Хајдете, зато, слушајући Давида Пророка, "да певамо Богу нашем. Запевајмо Цару нашем; певајмо (Му) јер је Цар све земље Бог; певајмо (Му) разборито" (Псал. 46/47, 67). Певајмо уснама радости, певајмо разумом ума, осећајући укус речи. "Јер грло окуша јело, а ум речи распознаје", вели Премудри (Јов. 12, 11). Певајмо и Духом који све испитује и саме дубине Божије неизрециве (1 Кор. 2, 10): у Светлости Оца Духу (Светом) који све осветљује, Светлост гледајући неприступну Сина Божијег.

Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво Тело земљано блистајуће Божанским сјајем, Тело смртно које извире славу Божанства. Јер Логос тело, и тело Логос, постаде (Јн. 1, 14), мада ниједно не иступи из своје природе.

O чуда, које сваки ум превазилази! Није Телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Како се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе. И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (perihoriseos) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек).

(3) Данас људске уши слушају ствари неслушане: јер виђени (на Тавору) Човек, Син је Божији, и као Јединородни Љубљени и Јединосуштни бива (од Оца) посведочен. Нелажно је сведочанство, истинско је проглашење, јер сам Родитељ Отац исказује то наречење (Мт. 17, 5). Нека дође Давид да присуствује и нека удара у богоречиту лиру Духа, и нека сада јасније и израженије опева пророштво, које је у старини издалека прозирним и чистим очима предвидео:Бога Логоса телесни нама долазак, који је као будући изрекао: "Тавор и Ермон именом Твојим обрадоваће се" (Псал. 88/89, 1213).

Ермон је раније, чувши име Синовства, посведочено Христу од Оца, обрадовао се, када је већ, као посредник Старог и Новог (Завета), излазио на Јордан да крштава Претеча, та скривена у пустињи Ризница која као у тами светли свету, послата да објави Светлост Неприступну и непримећену од кратковидих; када је усред Јордана стајала Вода Опроштаја, свет очишћујућа а не сама очишћавана; када је гласом Оца. грмећим с неба, Крштавани био посведочен као Син Љубљени, а голубом Духом (Светим), као прстом био показан Посведочавани (Мт. 3, 1,5,1317).

Сада пак Тавор се радује и поиграва, гора божанска и света и висока, која се не мање славом и сјајношћу неголи узвишењем у ваздуху достојно весели, јер се благодаћу такмичи са Небом. Јер Онога у кога на небу Анђели не могу држати ока упереног, Њега на Тавору прваци Апостола виде где зрачи славом Царства Свога. На овој (гори) се потврђује васкрсење из мртвих и Христос се показује као Господар живих и мртвих (Рм. 14, 9), јер је из мртвих Мојсија при вео, а живог Илију довео као сведока, који у древности као огњени колесничар узнет би ко лима са земље на небески пут (2 Цар. 2, 11). На њему (Тавору) и сада најистакнутији од Пророка пророкују, најављујући излазак (тј. смрт Лк. 9, 31) Владике кроз Крст. Зато се (Тавор) од радости потреса и весели, и скокове јагањаца по дражава, чујући од облака Духа (Светога), исто сведочанство Синовства: Животодавца Христа од Оца посведочаваног. Јер то је "Име изнад сваког имена" којем ће се Тавор и Ермон обрадовати: "Ово је Син мој Љубљени!" (Фил. 2, 9: Псал. 88/89, 1213; Мт. 17, 5). То је радост све творевине, то је почаст људима и неодузимљива похвала (човеку). Јер Посведочавани јесте Човек, иако није само голи човек.

О, надумне ли радости дароване нама! О, не наданог ли овог блаженства! О, дарова ли Божијих који надмашују и само жељење! О, бла годавања ли која превазилазе тражење! О, Дародавца ли изобилног са величанственошћу натприродном! О, дара који је достојан не прима оца, него у највећој мери Даваоца! О, чудних ли размена! О, Даваоца моћи а Примаоца слабости! О. Показиваоца човека беспочетним тиме што Беспочетни, стварајући се телесно (тј. оваплоћујући се), започиње (постојати)! Јер ако се човек обожује тиме што се Бог очовечује и један и исти се показује као Бог и Човек, онда је Он исти, будући Човек, беспочетан Божанством; и Бог будући, човечанством започиње (постојати).

(4) У старини су на гори Синају дим и мрак и бура и горући огањ покривали онај врх (2 Мојс. 19, 1618), проповедајући Неприступног и Законодавца и као у сенци приоткривајући Његова "леђа" (2 Мојс. 333) и објављујући Врховног Уметника из Његових творевина, а сада се све испуни светлошћу и сјајем. Јер сам Законодавац, Уметник и Господар свега, дође из наручја Очевог, не прешавши из сопствене основе, то јест из биталишта у наручју Очевом, него снисходећи слугама и уобличивши се у обличје слуге и природом и изгледом поставши Човек (Фил. 2, 67), да би се Бог Несместиви сместио у људе, показујући кроз Себе и у Себи светлост Божанске природе.

Јер у почетку је Бог човека учинио сједињеним са Својом благодаћу када је, стварајући га од праха земаљског, удахнуо му дух живота и дао му бољи удео, и Својом сликом и приликом почаствовао га и учинио грађанином Едема и другом Анђела (1 Мојс. 1, 26 и 2, 78), али пошто ми сличност Божанског лика прљавштином страсти помрачисмо и смутисмо, састрадални (Господ) ступи заједнички у другу са нама заједницу (Јевр. 2, 14), сигурнију и преславнију. Јер Он, остајући у превасходству Свога Божанства, узима удела у лошијем (тј. у људској природи), обожујући у Себи човека, и са ликом помеша Прволик, и у тој слици данас показује Своју лепоту. И тако се Лице (Његово) светли као сунце (Мт. 17, 2), јер се Светлости Нематеријалној поистовећује по Ипостаси и отуда постаде Сунце Правде. Хаљине пак (Његове) беле се као снег (Мт. 17, 5), јер се (оне) огртањем а не сједињењем, односом а не сједињењем по Ипостаси, прославише. Облак сјајан заклони их (Мт. 17, 5), изображавајући светлост Духа (Светога). Јер тако је некако рекао божански Апостол: да море носи слику воде, а облак Духа (Светога 1 Кор. 10, 12). А све је светлосно и пресјајно онима који су пријемчиви за светлост и који душу нису упрљали нечистотом савести.

(5) Ходите, зато, и ми поревнујмо послушности ученика (Христових) и усрдно последујмо за позивајућим (нас) Христом, и одбацимо оптерећење страсти, и Сина Бога Живога непостидно исповедимо (тј. признајмо) и, поставши достојни обећања (Божијег), уснимо се ка гори врлина љубави, и постаћемо видиоци славе и слушаоци неизрецивих тајни. Јер су заиста, као што рече Господ, блажене очи гледаоца што виде, и уши што чују, оно што многи пророци и цареви пожелеше видети и чути, и не испуни им се жеља (Мт. 13, 1617).

Хајдете, дакле, да изразе божанских речи колико је могуће развијемо, и поставимо трпезу нама добрим званицама, који сав свој апетит усмеравају ка божанским (добрима). Поставимо трпезу одговарајућу апетиту, трпезу божанских речи зачињену благодаћу Духа (Светога), не улепшавану мудровањем јелинских речи, јер се и нисмо много бавили њиховим знањем, него ослањајући се на благодат Онога који мутавима даје јасан језик да говоре (2 Мојс. 4, 1012).

(6) У Кесарији Филиповој то је Панеа која је некад била чувена међу градовима, која је названа град Филипа Кесара; у божанском Писму звана је Дан, јер каже: "Изброја Давид народ од Дана до Вирсавеје" (2 Сам. 24, 2) у њу дошавши Господ са слугама излечи извор крви крвоточиве (жене); у њој васкрсе кћер старешине синагоге (Мт. 9, 2025); у њој је окупио први сабор Својих ученика и, изабравши на једном камену Камен Живота седиште, запита Своје ученике, говорећи: "Шта о мени говоре људи ко је Син Човечији?" (Мт. 16, 13).

Не као да није знао као што људи не знају, Онај који све зна, запитао је хотећи да то (незнање људско) светлошћу знања растера као неки мрак који лежи на духовним очима. Они пак рекоше да једини сматрају да је Јован Крститељ, други да је Илија, трећи да је Јеремија или један од Пророка (Мт. 16, 14). Зато што су гледали толико мноштво чудеса, претпостављаху да ће бити да је један од старих Пророка устао из мртвих и отуда се удостојио такве благодати. А то се види (по томе) што се каже:
"Јер чу Ирод четворовласник глас о Исусу, и рече својим слугама: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса" (Мт. 14, 12).

Хотећи да то подозрење разагна и да истинско исповедање (вере), као неки дар од свих дарова најузвишенији, подари онима који не знају, шта чини Онај чијој је руци све могуће? Као човек Он поставља питање, а као Бог Он потајно даје мудрост првоме позваноме и првом последнику (Петру), којега је Својим предзнањем предодредио за достојног председавајућег Цркве. Њега као Бог Он надахњује и кроз њега говори.
А какво је питање? "А ви шта велите ко сам ја?" А Петар, горећи огњеном ревношћу и богоношен Светим Духом, рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мт.16, 1516).

О, блажених уста! О, сјајних усана! О, богословне душе! О, богоносног ума достојног божанског посвећења! О, органа преко којих је одговорио Отац! "Блажен си заиста, Симоне, сине Јонин" јер то рече Нелажни (Господ Мт. 16, 17) јер не тело, ни крв, нити људски разум, него Отац Небески открио ти је то божанско и неизрециво богословље. Јер нико не зна Сина, осим само Родитељ Отац, Којега једино Син познаје, и Дух Свети, Који зна и дубине Божије (Мт. 11, 27; 1 Кор. 2, 10).

То је вера чврста и непоколебљива, на којој се Црква утврди као на камену, чији имењак ти (Петре) достојно постаде. Њу врата адова, јеретичка уста, демонски органи, нападају али не побеђују, оружају се (против ње) али је не надвладавају (Мт. 16, 18). Њихове ране (за Цркву) биле су и биће као дечије стреле. Њихови језици ће се раслабити и на њих саме окренути. Јер против себе ће зло гађати онај ко се противи истини (2 Тим. 3, 8). Њу (Цркву) је Својом крвљу (Господ) стекао, а теби (Петре) је поверава као верноме служитељу. Њу сачувај непоколебиву и безбурну твојим молитвама, јер је тврдо уверење да се неће никада преврнути, ни поколебати, нити бити освојена. То је рекао Христос, Који је небо утврдио, а земљу засновао те остаје неколебљива: "Јер речју Господњом небеса се утврдише", рече Дух Свети (Псал. 32/33,6).

Но молимо да се таласи умире, да престане бура, и да нам се дарује тихи и безбурни мир. За то усрдно моли Христа, Пречистог Женика Цркве, Који те је изабрао за кључара Царства (Небеског), Који ти је даровао да вежеш и дрешиш одговорности (људи), Којега си богоречитим устима нелажно Сином Бога Живога назвао (Мт. 16, 16 и 19).
О, божанских и неизрецивих ствари! Сам је Себе Сином Човечијим прогласио, а Петар, или још више Онај који је у њему говорио, Сином Божијим (Га) назвао, Јер (Христос) је заиста Бог и Човек, не будући Петров, ни Павлов, ни Јосифов, нити неког оца (син), него (Син) Човечији, јер није имао оца на земљи Онај који није имао мајке на небу.

(7) Желећи пак да на делу потврди реч и знајући шта ће учинити светворачка Божија Мудрост и Сила (Христос), у Коме су сакривене све ризнице знања (1 Кор. 1, 24; Кол. 2,3), говораше: "Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме" (Мт. 16, 28). Да је (ово) рекао као за једнога: да "има неко од ових што стоје овде", претпостављамо да би (тиме) наговестио исто оно што је речено за Јована Богослова: "Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога?" као да ће (Јован) остати не окусивши смрти до другог доласка Христовог, јер тако су већ неки од врло мудрих то схватили (Јн. 21, 2223). Али, пошто је реч назначила више њих који ће (то) видети, а тако је и дело уследило, нема места онима који би хтели да овако схвате значење тих речи.

"Има, дакле, неких међу овима који стоје овде", вели (Господ). Због чега "неки", а не сви? Зар нису сви ученици и апостоли? Зар нису сви, будући позвани, једнако последовали (за Христом)? Зар нису сви подједнако добили дар исцељивања? И како се не сви подједнако и овог удостојише виђења, које је изнад (обичног) гледања? Зар Господ не гледа на лица? Да, сви су ученици, али нису сви болешћу среброљубља ослепљени. Сви су ученици, али се нису сви заразом зависти лишили зоркости ока. Сви су ученици, али нису сви издајници. Сви су апостоли, али нису сви из очајања омчом око врата покушали да злом исправе зло. Сви су христољубиви, један ]е среброљубив: онај Јуда Искариотски, који једини није био достојан виђења Божанства. "Нек се, вели (Писмо), узме безбожник, да не види славу Господњу" (Ис. 26, 10). Једини, дакле (Јуда), остављен од других као завидљив и себичан, распаљиваше се на већу манију.

А требало је, свакако, да буду видиоци славе (Христове) они који ће касније бити гледаоци страдања (Његових). Зато је узео врховне Апостоле да буду сведоци Његове славе и Божанства, тројицу на број, указујући на часну тајну (Свете) Тројице, и (зато што) "на двојици или тројици сведока свака се реч утврђује" (2 Кор. 13, 1). Тако издајнику (Јуди) искључује разлог за издају, а Апостолима открива Своје Божанство. Јер гледајући (Јуда) Андреја (да је остао доле), нема изговор за одбрану да је издао Господа зато што није био удостојен виђења. Зато ]е Андреј и сав остали хор Апостола остао доле, удаљени местом телесно, али свезом љубави сједињени; боравећи доле телом но горе жељом и покретима душе следоваху за Учитељем.
(8) "И после шест дана", благовесте божанствени Матеј и Марко (17, 1; 9, 2), док Лука премудри (пише 9, 28): "И би после ових речи око осам дана". Правилно и истинито осам и шест дана проповедници истине одређују. Јер ово што говоре није неслагање, него управо сагласност изговарана од једног и истог Духа, јер нису они ти који говоре, него Дух Божији који говори у њима (Мт. 10, 20). "Јер, вели, када дође Утешитељ, Он ће вас научити и подсетиће вас на све" (Јн. 14, 26). Они, дакле, који су рекли "после шест дана" изузели су крајеве, велим за први и задњи (дан), и избројали (само дане) између; док онај који је избројао осам (дана), убројао је и први и последњи дан. Јер људи имају обичај да и овако и онако броје.

А шест се узима као први савршени број. Јер се он саставља од својих делова: њему је три половина, два је трећина, а један је шестина, па сабрани уједно чине га савршеним. Зато број шест назваше савршеним они који су стручни у томе. Но, и за шест дана Бог је речју састав (то (то систима) свега видљивога створио. А савршени су они који су видели Божанску славу, која је изнад свега, која је једина надсавршена и предсавршена. Јер вели (Господ): "Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески" (Мт. 5, 48).

А осам је број који носи образац будућега века. Јер се са седам векова садашњи живот завршава, а осмим се назива будући живот, као што рече велики Богослов Григорије, тумачећи Соломонову изреку (Проп. 11, 2): "Дај део седморици" вели за садашњи живот, "и осморици" за будући (живот).

Требало је, дакле, осмога дана откривати савршенима (тајне) тог осмог (дана). Јер као што је рекао заиста божанствени и богоречити Дионисије (Ареопагит): Господ ће се јавити Својим савршеним слугама на начин као што су Га видели апостоли на гори Тавору. Тако имаш (тачно) бројање дана.

(9) Али зашто је Петра и Јакова и Јована узео (на Тавор)? Петра желећи да оно сведочење које је истински посведочио, покаже да је од Оца засведочено, и потврђујући Свој исказ: да је њему (Петру) то Отац Небески открио. и да он као председавајући прима кормило целе Цркве. Јакова као онога који ће пре свих ученика за Христа умрети (Д. Ап. 12, 2) и пити чашу Његову и крстити се за Њега крштењем (Мр. 10, 39). Јована као девственика богословља и најчистији орган, како би, видећи (на Тавору) надвремену славу Сина (Божијег), загрмео: "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1), због чега је и сином грома унапред назван (Мр. 3, 17).

(10) А зашто на гору високу узводи ученике? Божанско Писмо горама преносно назива врлине. Свих врлина врхунац и вишеград (акрополис;) јесте љубав, јер се њоме одређује савршенство (Кол. 3, 4). Јер ако неко говори језике људске и анђелске, и ако има веру да и горе премешта, и (има) све знање, и зна све тајне, и преда тело (своје) да се сажеже, а љубави нема, онда је као звоно које јечи и прапорац који нејасно звечи, и сматра се низашта (1 Кор. 3, 1 3).

Треба, зато, оставивши оно што је од праха праху, и превазишавши тело унижења, уздићи се на највишу и божанску узвишеност љубави, тако (онда) гледати невиђено (ти атеата = невидљиво). Јер онај који достигне до врхунца љубави, иступајући (8^ексистаменос[;) на неки начин из себе, схвата Невидљивога, и летећи изнад надлежећег мрака телесног облака, те дошавши у ведрину душе, гледа јасније у Сунце Правде, иако не може бити сасвим у пуноћи тог виђења; и моли се у себи, јер је мајка молитве тишина, а молитва је јављање Божанске славе. Јер када затворимо чула и останемо са собом и са Богом, па ослободивши се лутања по спољњем свету, будемо унутар себе, тада ћемо јасно у себи видети Царство Божије. Јер Царство Небеско, које је Царство Божије, "унутар вас јесте", рекао је Исус Бог (Лк. 17, 21).

Но другачије се слуге, а другачије Господ мољаше. Јер слуге, са страхом и жељом приступају кроз мољење Господу и молитва постаје уму узрочник одласка к Богу и сједињења (с Њим), собом га хранећи и ојачавајући. Сједињени пак по Ипостаси Богу Логосу свети ум (Христов) како ће се молити? Како се може представити Господ да се моли? Очигледно као Онај који је усвојио наше лице, и васпитавајући нас, и (нама) пут отварајући ка усхођењу к Богу кроз молитву, и учећи (нас) да молитва бива узрочник божанске славе; и показујући (Себе) да није противубожан, и да као Начело и Узрок Свој поштује Родитеља; и допуштајући телу (Своме) да иде по својој природи, да би се оно молитвом оснажило и васпитало и дошло у посвећење и посед онога што је узвишеније; а (моли се Христос) такође и да завара тиранина (ђавола) КОЈИ је пажљиво испитивао да ли је Он Бог, јер је то проповедала сила чудеса (која је Господ чинио). Зато (Христос) свуда са божанским меша људско, скривајући као неким мамцем удицу. Јер тако ће ђаво, који је надом божанства (тј. обећањем "постаћете као богови" 1 Мојс. 3, 5) преварио човека, с правом бити преварен истицањем напред тела (Христовог). Јер гледајући Христа да блиста молитвом, сетио се и Мојсија прослављенога лицем. Но Мојсије је прослављен славом која је споља придошла, док Господ Исус није имао накнадно стечени украс славе, него из природне светлости Божанске славе.

(11) Али какво је то звање, нека те научи Пророк Давид који овако јасно унапред говори: "Он ће ме звати: Ти си ми Отац, Бог мој, и Заступник спасења мојега" (Пс. 88/89, 26). Отац (Христа) као Бога и Сина пре векова и Просијавшег из суштине Родитеља; а Бог и Заступник спасења као Оваплоћенога и Очовеченога, и Обновитеља у Себи наше природе, и Узводећег (нас) у древну лепоту слике (Божије), и Носећег у Себи заједничко лице човечанства. Зато је и додао (Пророк): "И ја ћу га учинити Првенцем" (Пс. 88/89, 27). Јер "Првенац међу многом браћом" (Рм. 8, 29) постао је Онај који је најприсније с нама узео удела у телу и крви (Јевр. 2, 14), Који као Бог Логос беше увек Син, не поставши доцније, а као Човек каже се да је и касније постао, да би остало у Њему непроменљиво својство Синовства. Јер пошто Он постаде тело (Јн. 1, 14), тело је постало Син Божији из самог корена бића због сједињења по Ипостаси, па се каже да је Он то постао, будући (то већ) божански, а поставши (то) као Човек.

(12) На гори, дакле, Тавору, узевши (Исус) истакнуте висином врлина (ученике), "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Пред ученицима се преображава Онај који је вечно на исти начин прослављен и (вечно) сија светлошћу Божанства. Јер, беспочетно од Оца рођен, Он има беспочетно природно зрачење Божанства, не касније добивши биће, нити пак славу. Јер Он је од Оца, али беспочетно и ванвремено, и има сопствену светлост Славе, и оваплотивши се Он је Један исти, остајући у истоветности Божанског сјаја. И прославља се Тело (Христово) истовремено са стварањем из небића у биће, и слава Божанства постаје и слава тела, јер је Један и ово и оно Христос, једносуштан Оцу и нама саприродан и једноприродан.

Према томе, иако свето Тело никада није било без удела у Божанској слави, него се из крајњег сједињења по Ипостаси савршено обогатило славом невидљивог Божанства, тако да је једна и иста слава Логоса и Тела, али будући да је (та) слава била невидљива у видљивом телу (Христовом), била је невидљива за оне који не могу сместити што је и Анђелима невидљиво, (то јест) за оне који су везани за тело. Преображава се, дакле, не добијајући оно што не беше, нити се претварајући у оно што не беше, него пројављујући Својим ученицима оно што беше, отварајући њихове очи и чинећи их од слепих гледајућима. И то значи оно "преобрази се пред њима". Јер Њега самог, остајућег у истоветности, поред оног што је раније виђен, виде Га сада ученици да се друго показује.

(13) "И засија се лице Његово као сунце" (Мт. 17, 2), (лице) Онога који је великом моћи снабдео сунце светлошћу, Који је ону светлост пре сунца створио, и светионик сунце сасуд светлости, потом саздао (1 Мој. 1, 3 и 16). Јер Он је Светлост Истинита која се из Истините и Нематеријалне светлости вечно рађа, Очев Ипостасни Логос, Одсјај Славе, природно Обличје Бића (haraktir tis ipostaseos) Бога и Оца (Јевре. 1, 3). Његово је Лице засијало као сунце.

Шта кажеш, о јеванђелисто? Зашто сравњујеш заиста несравњиве (стварности)? Зашто упоређујеш и паралелно стављаш заиста неупоредиве (ствари)? Зар Господар засија као слуга? Зар Неподношљива и Неприступна Светлост заблиста као ово сунце које сви гледају? Али, рећи ће (јеванђелист), нисам упоређивао нити сравњивао једину Једнородну и ничим представљиву Светлост Божанске славе, него говорећи онима који су везани телом, износим као пример оно међу телима које је најбоље и најсјајније, које није сасвим најсличније јер је немогуће неумањиво изобразити у творевини Нестворено него као што је сунце једно, а има две суштине: (једну) светлости која је постала раније, и (другу) тела (сунчевог) које је створено касније, кроз цело пак тело је неподељено сједињена светлост и то тело остаје само собом, а светлост се протеже на све крајеве земље, тако и Христос: будући Беспочетна и Неприступна "Светлост од Светлости" и поставши (тј. оваплотивши се) у временском и створеном телу, Он је Једно Сунце Правде, Један Христос, у двема природама нераздељиво познаван.

Дакле, свето Тело (Његово) јесте ограничено јер стојећи на Тавору није се протезало изван горе, док је Божанство ни у шта несместиво и изнад свега. И Тело сија као сунце, јер се збило сијање светлости из Тела. Јер све је постало заједничко Једнога Оваплоћенога Бога Логоса, оно што је тела и оно што је неограниченог Божанства; друго је пак оно (тј. Божанство) из којега су заједничке похвале славе, и друго је оно (тј. Тело) из којега познајемо заједничко страдање (Христово). Али Божанско побеђује и предаје свој сјај и славу Телу, остајући и у страдањима Само нестрадално. Тако је засијало Лице Његово као сунце, не као сунце, не као да Он није био сјајнији од сунца, него онолико колико су могли да виде они који су гледали. Јер, ако би Он показао сав сјај Славе, како они не би били спаљени? (Дакле), засија Лице Његово као сунце, јер оно што је у чулним стварима сунце, то је у духовним Бог.

"Хаљине пак Његове постадоше беле као светлост" (Мт. 17, 2). Као што је друго (нешто) сунце јер је извориште светлости, немогуће да се јасно гледа а друго је (нешто) светлост која из њега досеже до земље јер је гледамо и посматрамо дејством Божије премудрости и човекољубља, да не бисмо сасвим постали лишени доброта тако Лице светли јасније као сунце, а хаљине Његове беле се као светлост, прозрачиване предајом Божанске светлости.

(14) Док се то тако дешавало, да би се показао Један Господ Старог и Новог Завета, и да се у јеретика, чије је грло гроб отворен (Рм. 3, 13), уста затворе и да се потврди оживљење мртвих, и поверују да је Господар живих и мртвих Посведочавани (на Тавору), предстоје (Му) Мојсије и Илија као слуге Господару у слави и са Њиме разговарајући бивају виђени од сличних им слугу (Апостола Мт. 17, 3). Јер је требало да они (Апостоли), видећи славу и слободу себи сличних слугу а Божјих служитеља, задиве се Господњем човекољубивом снисхођењу и још више поревнују и оснаже се за (предстојеће им) подвиге. Јер онај ко зна за награде трудовима, лако ће се осмелити на подвиге. Јер жеља добитка зна да покрене на непоштеђење тела.

Јер као што војници и борци (спортисти) и земљоделци и трговци са великом готовошћу прихватају се трудова и осмељавају се на бурну пучину и не мисле на звери и гусаре, да би стигли до жељеног добитка, и уколико виде оне који су се пре њих трудили да уживају у добитима још више се подстичу на подношење трудова, тако и духовни Господњи оружници и борци и земљоделци и трговци, не тежећи за земаљским добитима, нити жудећи за видљивим добрима, када виде својим очима оно што им у нади предстоји и (такође виде) оне који су се пре њих трудили да се наслађују уживањем добара која су очекивали, свакако ће се са још више воље спремити на подвиге, не устајући на борбу са људима, нити бијући ветар (1 Кор. 9, 26), нити ујармљујући волове у плугове и њима бразде земље орући, нити се боре са буром морских пучина, него се боре против поглаварстава таме (Еф. 6, 12), и радују се ударцима, и наготом богатство сабирају, и кормило крста истичу пред светске буре и њихове покретаче зле духове, и силом Духа одгоне их као разјарене и грабљиве зверове, (тако) сеју у људска срца као у неке бразде реч богоштовања и жању Господару плодоносно класје.

Но вратимо се нашој теми.
(15) Тада Мојсије с једне стране, како доликоваше, проговори: Чуј, духовни Израиљу, оно што не могаше слушати телесни Израиљ: "Господ је Бог твој један (тј. једини) Господ" (5 Мојс. 6, 4). Јер је Један Бог у Три Ипостаси познаван, пошто је једна суштина Божанства: Сведочећег Оца и Посведочаваног Сина и Осењујућег Духа (Мт. 17, 56). Овај кога Отац сада посведочава јесте Живот људи. Тај Живот, обешен на крсту, видеће неблагодарни (Израиљци 5 Мојс. 28, 66; Јн. 19, 37; Д.Ан. 5, 30) и свом Животу неће поверовати. С друге пак стране, Илија одговори: Ово је Онај којега у старини као тихи поветарац Духом бестелесног сагледах (2 Цар. 19, 12). "Јер Бога нико никада није видео" по природи, како јесте (Јн. 1, 18). И оно што је видео, у Духу је то сагледао. "Ова је промена деснице Вишњега" (Пс. 76, 10). Ово је "оно што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође" никада (1 Кор. 2, 9). "Тако ћемо", у будућем веку, "свагда са Господом бити" (1 Сол. 4, 17), Христа гледајући блистајућег светлошћу Божанства.

(16) А зашто Петар, поставши гледалац таквог Божанског откривења, као надахнут Духом, рече Господу: "Добро нам је овде бити" (Мт. 17, 4)? (Разумљиво је), јер ко би заменио светлост за мрак? Видите ли ово сунце, како је лепо, како красно, како пријатно, како жељено, зрачеће и светлеће; и живот, како је сладак и љубак, и како се њега сви држе и све чине да га не би изгубили. Колико мислите да је већма жељенија и слађа Самосветлост, од које светли свака светлост; и Саможивот, којим се сваки живот оживљава и предаје, којим сви живимо и крећемо се и јесмо (Д. Ап. 17, 28) колико је већма жељенији и слађи? Нема никакве сладости, нема никакве жсље, нема речи, нема замисли која би меру те надмоћи представила. Превазилази свако упоређење и мерама не подлеже. Јер како ће се измерити Неограничено и Необухватљиво за саме мисли? Ова Светлост односи победу над сваком природом. Овај Живот је онај који је победио свет (1 Јн. 5, 4). Како, дакле, да није добро одвајати се од добра? (Зато) Петар није неумесно говорио.

Али, пошто је све добро у своје време "јер има време свакој ствари", рекао је Соломон (Прон. 3, 1), требало је да се добро не ограничи само на оне који су ту били, него да се добро излије и пређе на све верујуће, да би било више оних који ће узети удела у доброчинству, а то је имао да доврши крст и страдање и смрт (Христова). Није добро да остане (само) ту Онај који је сопственом крвљу искупио Своје створење, ради чега се и оваплотио. Да је остао на гори Тавору, не би се до краја остварило обећање теби, (Петре), нити би (ти) постао кључар Царства, нити би се разбојнику Рај отворио, нити би био уништен горди тиранин смрти, нити би се разорило царство пакла, нити би Адам био спасен, нити би Ева била искупљена, нити би Патријарси, Пророци и Праведници били ослобођени из утробе ада, нити би се природа оденула у непропадљивост.

Да Адам није пре времена затражио обожење, жеља би му се испунила. (Зато), о Петре, не тражи добра пре времена. Има времена када ћеш ово виђење без краја добити. Владика те не поставља за градитеља шатора, него Цркве свега света. Твоји (овдашњи) ученици, твоје овце, које ти Добри архипастир уручи, остварили су твоје речи направивши (сада на Тавору) шаторе Христу и Мојсију и Илији, Његовим служитељима, у којима (ми) данас празнујемо.

Петар није ово говорио (својим) разумом, него надахнућем Духа Који је будуће (ствари) предодређивао. "Јер не знађаше шта говори", вели Лука божанствени (Лк. 9, 33). А узрок (тога) додаје Марко: "Јер бијаху. вели, уплашени" (Мр. 9, 6).

Док је Симон (Петар) то говорио "гле облак сјајан заклони их" (Мт. 17, 5) и ученике захвати страх велики видећи Исуса Спаситеља и Господа са Мојсијем и Илијом да се налазе унутар облака.

(17) У старини боговидац (Мојсије) улази у божански примрак (2 Мој. 20, 21), указујући на сенку Закона (старозаветног), јер чуј шта пише Павле: "Закон имађаше сенку будућих добара" а не саму истину (Јевр. 10, 1). И тада Израиљ није могао да гледа у славу лица Мојсијева која пролази (2 Кор. 3, 7), док ми "откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавајући се из славе у славу већу, као од Духа Господа" (2 Кор. 3, 18). Отуда (сада) заклони их не облак примрака, него светлости. Јер "тајна сакривена од векова и од покољења" (Кол. 1, 26) откри се, и слава постојана и вечна показује се. Управо зато Мојсије са Илијом предстадоше (пред Христа), представљајући лице Закона и Пророка. Јер Онога кога Закон и Пророци проповедају, Тај се нађе да је Исус Животодавац (Јн. 1, 45). И Мојсије изображава (овде) сабор светих уснулих у древности, а Илија оних живих. Јер је Преображавани Господар живих и умрлих. Мојсије (данас) уђе у Земљу обећану, јер га уведе Исус, Дародавац наслеђа, и оно што је у старини праобразно видео, данас га то изобилно обасјава, јер то показује светлозрачност облака.

(18) "И чу се глас из облака, говорећи: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајте" (Лк. 9, 35; Мт. 17, 5). Глас Оца из облака Духа (Светог), чуо се: "Ово је Син мој Љубљени, овај Човек кога видите, Онај Који Јесте и Који се види, Који је јуче постао Човек, Који смирено са вама живи (sinanastrefomenos борави и дружи се Варух 3, 38), Чије лице сада засија, Тај је Син мој Љубљени, Предвечни, Једини из Јединога Јединородни, ванвремено и вечно произашао из мене Родитеља, Који из мене и у мени и са мном вечно Јесте, а не каснији по бићу. Из мене: као из Очевог узрока, рођен из моје Суштине и Ипостаси (тј. Личности), зато је и Једносуштан. У мени: као неодељиво и неиступајући рађан. Са мном: као самосавршена постојећа Ипостас (Личност); не као изговорена реч која се у ваздуху разлива, зато је и Љубљени. Јер који је син тако љубљен као јединородни?

"Он је по мојој вољи". Вољом (евдокиа = благовољењем) Оца Његов се Јединородни Син и Логос оваплотио (Јн. 1, 14; Еф. 1, 59); вољом Оца у Јединородном Сину Његовом изврши се спасење свега света: воља Оца у Јединородном Сину састави сједињење свију и свега (Еф. 1, 10). Јер ако је човек мали свет носећи у себи свезу сваког видљивог и невидљивог бића, будући и једно и друго, заиста је благоизволео Господ и Творац и Господар свега да у Јединородном и Једносуштном Сину Његовом буде сједињење Божанства и човечанства и кроз то све творевине "да Бог буде све у свему" (1 Кор. 15, 28).

"Ово је Син мој", Славе моје Сјај, Обличје Бића мојега (Јевр. 1, 3), кроз Којег сам и Анђеле створио, Којим сам Небо утврдио, Земљу засновао, "Који држи све моћном речју Својом" (Јевр. 1, 24) и "Духом уста својих" (Пс. 32/33, 6), то јест Живоначалним и владичанским Духом (Светим).
"Њега слушајте". Јер ко Њега прима, прима мене Који сам Га послао (Лк. 9, 48), послао не господарски, него очински. Јер Он бива послат као човек, а као Бог остаје у Мени и ја у Њему (Јн. 6,56 и 17, 21). Ко не поштује Јединородног и Љубљеног Сина мог, тај не поштује Оца Мене који сам Га родио (Јн. 5. 23). "Њега слушајте", јер Он "има речи живота вечнога" (Јн. 6. 68). Ово је закључак из онога што се (на Тавору) савршавало, ово је смисао (ове) тајне. (19) Шта бива затим? Мојсија и Илију послао је (Христос) у њихова места, а појављује се само Апостолима, и тако силазе са горе (Тавора), ништа никоме од виђенога и чувенога не говорећи, јер је то Господ заповедио. А зашто то и ради чега, рећи ћу: мислим да је (Христос) знао да су (остали) ученици несавршени, јер још нису стекли савршено заједништво у Духу (Светом), па да не би жалост испунила срца њихова. и да не би издајника (Јуду) беснило зависти опседало.
Хајдете, зато, да и ми са овом темом завршимо нашу реч.

(20) Ви пак свагда памтићете ово што је речено, носећи у срцу лепоту оног виђења, слушајући свагда у ушима Очев глас: "Ово је" не слуга, не посланик, не Анђео (Варух 3, 38), него "Син мој Љубљени, Њега слушајте"!

Слушајмо, зато, Њега шта (нам) говори: "Љуби Господа Бога твојега свим срцем својим! Не уби, а ни не гневи се залуд на брата свога! Помири се најпре са братом својим, и онда дођи и принеси дар свој! Не чини прељубе, нити се прилепљуј за туђу лепоту! Не куни се криво, нити се (уопште) куни, него нека реч ваша буде: да, да; и не, не, а што је више од тога, то је изум лукавога. Не сведочи лажно! Не отимај, него и ономе који тражи од тебе подај! И који хоће да му позајмиш, не одреци му; и онога који твоје узима, немој спречавати! Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и прогоне! Не судите, да вам се не суди! Праштајте, и опростиће вам се! да (тако) будете синови Оца вашега, савршени и милостиви као што је Отац ваш Небески, јер Он сунцем Својим обасјава и зле и добре и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5 7 глава).

Ове Божанске заповести држимо са сваком пажњом, да бисмо се и ми насладили Његове Божанске лепоте, испуњени Његовим најслађим укусом, сада (у овом животу) колико је могуће онима који су натоварени овим шатором тела (2 Кор. 5, 28), а потом (у будућем животу) јасније и чистије, када праведници засијају као сунце (Мт. 13, 43), када, ослобођени потреба тела као Анђели, са Господом буду непропадљиви у великом и славном откривењу Самога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа (1 Кор. 1,7;
Тит 2, 13), са Којим слава Оцу, са Светим Духом, сада и у бескрајне векове векова. Амин.

Молитва преподобног јеросхимонаха Партенија Кијево-Печерског

Господе Исусе Христе, Сине Божји, не допусти да сујета, самољубље, чулност, нерад и гнев овладају мноме и истргну ме од љубави Твоје. О, Господе и Творче мој, све уздање моје! Не остави ме без удела у блаженој вечности; учини да и ја, следећи свети пример Твој, будем покоран претпостављенима својим. Даруј ми ону чистоту духа и ону чистоту срца, која нас чини достојнима љубави Твоје. Теби, о Боже мој, узносим душу и срце моје! Не допусти да створење Твоје пропадне, већ ме избави од јединог и највећег зла - греха. Учини, Господе, да неспокој и жалости душе подносим са таквим трпљењем, каквом радошћу примам умиљења срца. Јер ако Ти то хоћеш, Господе, можеш да ме очистиш и осветиш. Ево, предајем себе доброти Твојој, иштући да све противно Теби из мене одагнаш, присајединивши ме збору изабраних Твојих. Господе! Узми од мене испразност духа што краде време; сујету мисли што сметајући присуству Твоме, одвлачи пажњу од молитве; ако се у молитви, ипак, удаљим од Тебе помислима својим, помози ми да ова расејаност не буде плод моје духовне опуштености, и да одвративши ум, не одвратим и срце своје од Тебе. Теби, Господу Богу моме, исповедам све грехе садашње и некада пред Тобом учињене. Опрости ми, ради светог имена Твог, и спаси душу моју, коју Си искупио драгоценом крвљу Својом. Предајем себе милосрђу Твоме, предајем себе вољи Твојој, учини са мном по доброти Својој, а не по злу и безакоњу моме. Научи ме, Господе, да управљам дела своја на славу светог имена Твога. Помилуј, Господе, све хришћане; услиши жеље свих вапијућих Теби, избави од сваког зла, спаси слуге Твоје /имена/, пошаљи им радост, утеху у жалостима и милост Твоју свету. Господе, пре свега Те молим за оне који су ме било чиме увредили, или ми зло учинили: не казни их због мене грешног, већ излиј на њих доброту Своју. Господе, молим Те за све оне које сам ја грешни ожалостио, увредио или саблазнио речју, делом и помишљу - свесно или несвесно. Господе Боже! опрости нам грехе наше и све увреде који једни другима наносимо. Изагнај, Господе, из срца наших свако негодовање, подозрење, гнев, злопамћење, свађу и све што може да засмета љубави и умањи братољубље. Помилуј, Господе, сваког иштућег помоћ Твоју. Господе, учини дан овај - даном милосрђа Твога и подај свакоме по молитви његовој. Буди Пастир заблуделих, Вођа и Светлост неверујућих, Наставник немудрих, Отац сиротих, Помоћник угњетаних, Лекар болесних, Утешитељ умирућих, и приведи нас све жељеном циљу - Теби, пристаништу и блаженом упокојењу нашему.

MONAH TAJNIK ŽIVOTVORNE SMRTI

Osnovni smisao monaškog života najjasnije se može sagledati u svetlu krstovaskrsnog podviga podvigopložnika Hrista, koji u svome krajnjem smirenju krsne smrti pobeđuje samu smrt i vaskrsenjem otvara dveri besmrtnosti i netruležnosti palom coveku. Zato je pravoslavni monah, pre svega, ispovednik-mucenik, koji delatno, svojim podvižnickim životom svedoci do krvi blagovest pobede nad smrću.

Njegov podvig nije samo asketski proces etickog usavršavanja, kakav nam je poznat i u drugim religijama i filosofskim sistemima, već nadasve, proces integralnog preobražaja pale covekove prirode u svetotajinskom i blagodatnom životu Crkve kao tela Hristovog. U svome neprekidnom podvigu saraspinjanja raspetom Bogu-Logosu, na krstu dobrovoljnog stradanja, monah svakodnevno umire starom coveku zarobljenom okovima bioloških zakona pale i ogrehovljene prirode, da bi još za života vaskrsao kao nova tvar, obnovljena silom Duha Svetoga. U tom procesu on suštinski postaje silom blagodati Božije, nova tvar, zasnovana na sasvim drugacijim ontološkim pretpostavkama. Monah postaje »bog po blagodati», «nebeski covek», «anđeo u telu», kao što pevaju crkvene pesme.

Sveti apostol Pavle gromko blagovesti veliku tajnu koju duboko proživljava svaka bogocežnjiva duša pravoslvanog monaha: «Sve smatram za đubre da bih Hrista stekao i poznao Njega i silu Njegovog vaskrsenja i zajednicu Njegovih stradanja SAOBRAŽAVAJUĆI SE SMRTI NJEGOVOJ» (Fil. 3, 8-1O). Zaista, za monahe je ovaj prolazni život saobražavanje smrti Hristovoj delatno ostvarenje krštenjskog zaveta, jer krstivši se u smrt Hristovu sapogrebuju se Njemu i postaju jednaki sa Njim jednakom smrću, da bi savaskrsli Hristu. (up. Rim. 6, 4-5). Zato je za monahe, koji svaku rec Gospodnju podvigom krsne ljubavi odstradavaju, samo jedno važno - postati zajednicar Hristovog vaskrsenja i sanaslednik vecnoga života - nova tvar koja kao živi kavasac besmrtnosti zakvašava vascelu grehom umrtvljenu tvar koja uzdiše i tuži u okovima greha. Na taj nacin monah tiho i nenametljivo, preobražavajući samoga sebe blagodaću Božjom sveštenodejstvuje svojim molitvama, suzama i trudovima tajnu vaskrsenja celome svetu.

Oduševljenji premudrošću krsta, koja je pred ocima sveta ludost, monasi, po recima apostola, živi se stalno predaju na smrt za Isusa, da bi se i život Isusov projavio u smrtonom telu njihovom. (up. 21 Kor. 5, 10-11). Umirući svojoj ogrehovljenoj volji dobrovoljnim i bezropotnim poslušanjem; svojim strastima – podvižnickim uzdržavanjem; sujeti svetskog života – monaškim smirenjem i trpljenjem, monasi zadobijaju istinsku slobodu, koja se ne može definisati u uskim okvirima fizickih zakona, socijalnih i politickih teorija, već jedino u sveri blagodatnog života u Hristu Isusu. Oni gube sebe i zaboravljaju, da bi sebe našli i upoznali na jednom višem nivou postojanja. Žrtvuju vascelo svoje biće kao žrtvu svepaljenicu. Veliki su to logicki paradoksi i cudesna je ovo tajna skrivena od premudrih ovoga sveta. Zato je sva silina života koja zraci sa lica pravoslavnih monaha sakrivena u tajni životvorne smrti krsne, u dubini životoistocnog groba Hristovog. A oni, koji su srcem poznali tu tajnu i krenuli bez ikakve rezerve za Gospodom, ne cakaju samo obećanje blaženstva «zagrobnog života», već hitaju da sa radošću još u ovome životu umru u Hristu da bi zadobili vaskrsenje duše i pre svopšteg vaskrsenja i tako zaživili u predukusu eshatološke stvarnosti i pre svršetka vremena. Zato su oblagodaćeni monasi provesnici besmrtnog i vecnog života koji blistaju kao parcići neba u tmini svetske doline suza.

Rascvetali krst monaški

Težak je ovo podvig, svakodnevno liptanje krvi – podvig u kome se sve prodaje da bi se kupio «biser mnogocenjeni». Ali sve te bolove i tuge monaškog krsta blaži tiha nada i radost vecne utehe, nepokolobljiva vera i uverenost u svaku rec Božiju. Gde je krst, tu je i radost koja dolazi za njim. Radost je zapravo i zacaurena u dubini krsta kao njegova najdublja tajna. Monaški krst je kao rascvetali Aronov štap, kao oživela usahla utroba Sarina koja rađa u veri po Božjem obećanju. U znaku životvornog rascvetalog krsta Gospod podiže uboge i nišce, a gorde ovoga sveta obara u stidu. To je cudesni znak koji u sebi skriva vascelu tajnu božanskog domostroja spasenja, i zato je citav podvig ovaploćenog Gospoda od vitlejemske peštere do golgotskog krsta razumljiv i objašnjiv samo u svetlosti smirene filosofije krsta. Otuda je i monaški život kao život krstonosni sav ispunjen radošću krsta, naizgled bespolodan i suv zraci velikom silinom životnog optimizma i nade. Odeveni u crnu rizu pokajanja i duboko skrušeni u molitvenom placu, duhonosni monasi su nepresušni istocnici radosti koji napajaju žedne i obremenjene duše novom životnom nadom i verom. Kao krinovi procvetali su u najzabacenijim pustinjama pre monaške zajednice, koje su ubrzo postale mesta utehe i nove nade vasceloj vaseljeni. Kako tada u drevna vremena, tako i sada monasi svojim smirenim optimizmom nastavljaju da svedoce svetu da se jedina istinska radost može naći u tajni krsta.

Preobraženjem do «Prvobitne krasote»

Monasi su duhovni ratnici koji se u neprekidnoj borbi sa strastima oslobađaju okova smrti. Svakoj strasti protistavljaju suprotnu vrlinu: stomakougađanju – post, telesnoj pohoti – celomudrenost, gordosti – smirenje ... i sve svoje želje, prohteve sahranjuju u zemlju blažene poslušnosti i samoodrecenja, dok sama blagodat Božija ne ispravi i ne obnovi grehom deformisane prirodne sile njihove i dade im njihov prirodni i bogomdani smisao i cilj. Sveti oci nas uce: «Daj krv, da bi primio Duh». I kroz ove reci projavljuje se tajna krsta – «umri savršeno, da bi živeo savršeno», savetuje sv. Varsanufije. Da bi dostigli svoj cilj ili makar krenuli ka idealu istinskog monaškog života, monasi sve svoje sile usmeruju ka tome da izađu iz okova svoga samoljublja i gordosti, žrtvujući i prazneći sebe do beskraja. Oni traže svoje istinsko «ja» gubeći sebe za ovaj svet i zaboravljajući svoje «pseudo - ja». Da bi postali istinske bogolike licnosti, otvorene u ljubavi prema Bogu i bližnjem, oni odbacuju bezlicne maske sebicne individualnosti i odricu se svojih lažnih i neautenticnih potreba, cak i biloški prirodnog sežući ka nadprirodnom, samo da bi pronašli «prvobitnu krasotu» koju nam je otkrio Novi Adam - Hristos, obnovivši pali lik starog Adama. Monah se ne bori protiv onoga što je Bog stvorio i «što dobro bješe veoma». On ne ustaje protiv Bogom sazdane prirode, već protiv sile greha koja je obolestila i otruležila prirodu otrovom smrti, osmrtivši ono što je sazdano za besmrtnost i netruležnost. Ta sila greha deformiše covekov duhovni organizam, njegovu licnost i prirodne sile unakazujući Božiji lik u njemu. Zato da bi se greh, smrt i đavo pobedili potrebno je sve žrtvovati. Gospod nas poziva; «Ako dakle, ko hoće da ide za mnom, neka se odrece sebe i uzme krst svoj». (Mk. 10, 21). U tom pozivu sadržan je celi manifest monaškog života. Slediti Gospoda ne znaci, dakle, samo umom prihvatiti Njegova moralna i duhovan ucenja, već, delati istu sudbinu sa Gospodom do golgotske smrti. Pravoslavni monah se zato ne odrice samo onoga što «ima», već i onoga što trenutno «jeste» u svom palom stanju. Zato da bi našao sebe, on cepa sve svoje i sebe samog kao krpu pred Bogom, pred ljudima i svakom tvari, te se oblaci u hristopodobno smirenje. On kao martir dobrovoljnog stradanja živo svedoci premudrost tjne krsta. Otuda su hiljade monaha, sa žarom ranohrišćanskih mucenika, ostavljali luksuz i sjaj svetske sujete i bežali u rupe i jame planinske odevajući se u rizu smirenja i poniženja, da bi ih gospod odenuo netruležnom rizom netvarne svetolsti. Sve su svoje bacili pred Gospodom, omrznuvši na sve što je pred sujetnim svetom casno i hvaljeno. Bogataši ostaviše svoje bogatstvo, carevi carstvo, mudraci svoju svetsku mudrost. I, o cuda, oni koji nekada življahu u obilju, slavi i sjaju svetske moći postadoše prosjaci i ubožjaci Hrista radi, koji u ritama, poput Jova mnogostradalnog, na đubrištu vapiju gospodu za milost. Mudraci svetski postadoše jurodivi; blagoglagoljiva usta, Hrista radi, zanemeše najsmirenijim, ali i najrecitijim molcanijem. Svi oni prezreše svet, ali ne svet jao premudru tvorevinu Božju, već silu greha koja se služi svetom kao oruđem vecne smrti i osude; prezreše truležno i prolazno da bi primili netruležno i vecno, kao dar Božje ljubavi, a ne kao licno postignuće. Ostaviše svet zaražen otrovom greha i smrti da bi ga u vecnosti nalsedili preobraženog i blagodaću vaspostavljenog. Njihovo sledovanje Hristu nije bila stvar razumskog ubeđenja, već jednog sasvim celovitog delatnog preobražaja kojim ontološki postaju autenticne licnosti kakve ih je Bog prvobitno i odredio. Čitava asketika Pravoslavne Crkve duboko je utemeljena na premisi da je pali covek svojim otuđenjem od boga otuđio sebe i od samog sebe, da je njegova licnost u palom stanju tek samo maska, tragicna karikatura grehom deformisanog lika Božjeg, koga treba pronaći i obnoviti svetotajinskim i podvižnickim životom u crkvi. Zato je asketiki život pravoslavnog monaštva, iako spolja naizgled po mnogim svojim formama slican podvižništvu nepravoslavnog Zapada i Istoka, potpuno unikatni i pociva na sasvim drugacijim antropološkim osnovama.

Sila koja se u slabosti projavljuje

Pravi monasi su istovremno i najslabiji i najaci ljudi. Sila se njihova u slabosti projavljuje. I zaista, kao što govori bogomudri apostol: «Ono što je slabo pred svijetom izabra Bog da posrami jake»., (1 Kor. 1, 27), veliki svetilnici egipatskih i plaestinskih pustinja bili su cesto prosti i jednostavni ljudi, ali u svom smirenju prozreli su premudrost krsta Hristovog i obukli se u njegovu silu. I kao što nekada, od prostih ribara postadoše apostoli - prosvetitelji vaseljenje, tako i ovi sveti starci zasijaše božanskom mudrošću. Poznavši nemoć i slabost svoga paloga bića smiriše se pred Tvorcem, i budući nemoćni postadoše svemoćni u Hristu.Jer tek onda kada potpuno izgubimo sebe i sve svoje razapenomo na krstu potpune predanosti Gospodu, u nama pocinje da deluje druga sila koja nam daje snage za ono što je iznad naših moći. Tajna velikih podviga svetih otaca nije u tome što su oni bili snažnijii i jaci od ljudi današnjeg vremena, već u tome što su se potpuno odrekli sveta i svetksih uteha predajući sebe bez ostatka Gospodu, u krajnjem smirenju i poznanju svojih ljudskih nemoći. Kada covek nije više u stanju da išta ucini, tada nastupa Bog, koji iz prašine podiže nišce i uboge koji mu neprestano vape skrušenim i umilnim srcem. U našem vremenu isuviše je malo onih koji su spremni da se odreknu sebe, da potpuno odseku svoju palu volju i trpljivo podnseu voljne i nevoljne žitijske skorbi, jer današnji covek je cvrsto oslonjen na logiku svoga racionalnog uma i na sve je pere spreman osim na to da razapne svoj um i baci ga u bezdan logicke neizvesnosti krsta. Kao nekada za Jevreje i stare Jeline, krst je i danas kamen spoticanja za mnoge ljude.

Smirenje - kljuc podviga

Svi monaški podvizi: post, bdenje, uzdražanje, simoraštvo, molcanije, molitva i dr. Sami po sebi nemaju nikakvu delatnu silu i moć i nemocni su pred silom smrti. Ti podvizi se samopouzdano i proizvoljno uz razne asketske metode primenjuju u drugim religijama kao svojevrsne magijske aktivnosti, koje same po sebi mogu doneti neku tobožnju duhovnu slobodu i prosvetljenje. Pristup pravoslavnog monaha je korenito drugaciji, jer monasi sve te podvige temelje na osnovnom krstonosnom podvigu smirenja, koji je potpuno stran i nepoznat u svim drugim religijama sveta. Sveti Oci definišu smirenje kao poznanje Božje svemoći i svoje vlastite nemoći, palosti i obolešćnosti vascelog bića. Smirenje je zapravo svest i duboki duhovni osećaj da smo mi pad, a On jedini Vaskrsenje, da smo mi smrt, a On život, da smo mi mrak, a On jedini svetolost. A gde je smirenje bez ljubavi, bez straha Božijeg, bez placa i suza? Te osnovne duhovne vrline jedina su plodna zemlja na kojoj jednom posađeni pomenuti podvizi donose duhovni plod. Monah posti ne zato što je post sam po sebi spasonosan, već posteći po poslušanju, a ne samovoljno . On delatno ispoveda svoje smirenje pred Gospodom i da ne živi covek samo o hlebu, već o svakoj reci koja izlazi iz usta Gospodnjih, kao što nas je sam Hristos naucio u svom kušanju na gori. Post sam po sebi, kada nije praćen smirenom molitvom i kada se proizvoljno upražnjava može da bude veoma pogibeljan i po telo i po dušu covekovu. Monah živi u nestjažanju i siromaštvu «ništa sebi samom ne sticući niti cuvajući, sem ono što je na opštu potrebu, i to iz poslušanja, a ne po svojoj volji».» Na taj nacin on delom ispoveda da se ne treba strasno vezivati za tvar, niti nalaziti telesnu i duhovnu utehu u tvari umesto u Tvorcu. Monah ćuti ne zato što je to vrlina po sebi, već zato što sebe smatra neukim i nedostojnim da bilo šta kaže; on postaje «lud» za ovaj svet i odbacuje mudrovanje ovoga sveta zasnovano na fantaziji uma i pomislima, da bi se omudrio netruležnom premudrošću Hristovom. Mnogi sveti monasi živeli su kao neulgedni ubožjaci ispovedajući samim svojim nacinom života svu bedu unutrašnjeg stanja palog coveka, da bi se tako upodobili cariniku i ubogom Lazaru i primili njihov udeo u onome svetu. Oni su birali neudobna mesta za život, pustare, pešcare, daleko od naselja, želeći da se u samoći više približe Gospodu. Iskusni podvižnici dobro su znali da se telesni um lako saobražava okolini i da se život u luksuzu i bogatstvu cesto nesveno pogubno odražava na dušu, koja se tada teže smirava. I sv. Isak Sirin sa tugom konstatuje da nema coveka koji je u stanju da potpuno odoli iskušenjima sveta živeći u njemu. Zato su se monaška staništa uvek odlikovala prostotom i siromaštvom, ne bi li ih kako i sami uslovi života vaspitali u siromaštvu duha i prostoti uma. Ali ipak, podvig koji se najjace izražava smirenje pred Bogom je podvig poslušnosti starcu koji zapravo predstavlja istinski temelj monaškog života. To je pre svega podvig kojim smiravamo svoju volju pred Božijom voljom koja se izražava preko starca. Monah kroz poslušanje prinosi na žrtvu ono što predstavlja najveće bogatstvo palog coveka . slobodu rasuđivanja, ispovedajući delatno na taj nacin potpunu svoju prednost i povrenje pred Gospodom.

Svaki, dakle, monaški podvig predstavlja izraz dubokog unutrašnjeg smirenja covekovog srca pred Gospodom, dok ti isti podvizi vršeni bez potrebnog smirenog i skrušenog raspoloženja duše i po svojoj volji i rasuđivanju ne donose nikakav duhovni plod i srce podvižnika još više ispunjavaju mrakom gordosti. Bogu nisu potrebni naši podvizi, već srce naše koje mi svojjim podvizima vaspitavamo da otvori svoje veri Božijoj blagodati, jer Gospod nikada na deluje jednostrano bez makar najmanjeg ucešća naše slobodne volje. Zato se monah trudi ne da sam svojim silama promeni sebe, nekim instant «autentnim treningom», već da se smiri, skruši u poznanju svoje slabosti, te tako privuce blagodat Božiju koja je jedina u stanju da pobedi silu greha. Jedino «srce skrušeno i smerno Bog neće prezreti». Mnogi pravoslavni monasi nisu veliki podvižnici u postu, bdenju i drugim telesnim trudovima, ali zato je njihov umereni podvig zasnovan na poslušanju i rastvoren smirenjem i dubokom svešću o svojoj nemoći i ogrehovljenosti, dovoljan da ih uzvede u njihovom blagodarnom trpljenju svih životnih nedaća do velikih duhovnih visina. Bogu nisu potrebni jaki i sposobni, mudri i pametni, već smireni i poslušni, koji kada ih Gospod u svoje i Njemu jedino poznato vreme, uzdigne, neće božanske darove pripisivati sebi i svojim spososbnostima, već će se još više smiriti pred svojim Tvorcem, kao što plodovita voćka obremenjena zrelim plodovima, sagiba svoje grane ka zemlji. Zato kod parvoslavnih podvižnika nema one magijske poze indijskih fakira i gurua ili barokno ekstravagantnih zapadnih mistika; sve je kod njih duboko opšteljudsko, smerno i sastradalno, jer duboko osećaju i znaju da sve što cine iznad svojih moći, to cine silom koju im BOG daje, a sebe smatraju tek nevrednim zemljanim sasudima u koje je po neizmernoj i nicim zasluženoj milosti Božijoj ulivena blagodat Božja, tako da preizobilje sile bude od Boga, a ne od njih. (up 2 Kor. 5,7).

Delatni bogoslov

Monasi ne proucavaju svojim razumom neku apstraktnu «istinu» i ne govore o njoj, već odstradavaju put jedinog ISTINITOGA, put koji jedini vodi iz lavirinta smrti i truleži. Oni ne koriste svoj intelekt da bi dosegli do najdubljih tajni Božijeg otkrivenja, već smiruju sebe do zemlje. Obrezuju svoj um molitvom i rezvenjem (molitvenim bdenjem uma), jer dobro znaju da se do poznanja božanskih tajni ne dolazi analitickim i spekulativnim razmišljanjem, već samim životom u Hristu, tj. vršenjem Božijih zaposvesti, opitnim zajednicarenjem u smrti i vaskrsenju Hristovom. Zato su monasi pre svega, delatni bogoslovi koji se ne bave teologijom kao naukom već je žive svojim životom. Teologija je danas u velikoj meri sužena nba jedan logicki i filozofski sistem, udaljen od prakticnog duhovnog života i sve je ređe plod molitvenog tihovanja uma i bogootkrivenja. Sveti Oci, su teologiju posmatrali u svetlu prakticnog izlecenja duše od strasti, kao svojevrsan terapeuticki metod. Njima je bila strana svaka sholasticka sistematizacija bolosovksih saznanja. Pred svetom su govorili o božanskim tajnama tek akda su ih podvigom prakticno proživeli i svetotajinski okusili. Zato je za njih svako teologisanje bez opita ravno teomahiji. Tj. bogoborstvu. Čitajući svete Oce jasno uviđamo da bogopoznanje nije neki intelektualni gnoseološki proces već živi susret sa licnim Bogom – bogoviđenje i oboženje, dakle, jedan sveobuhvatni ontološli preobražaj, koji se ne može postići bez ocišćenja srca – «Blaženi cisti srcem, jer će Boga videti». Zato monasi ne proucavaju Boga, već, kako rece jedan savremeni duhovnik žtvuju vascelo svoje biće, da bi primili na dar ono što je božansko». Ne menjaju ljude i svet oko sebe svojim savetima i poukama, već menjajući, osvećujući i prosvetljujući seb e, menjaju i preobražavaju na cudesen nacin celi svet. Monah isunjen blagodaću, živa je ikona božja, nepresušni izvor neizrecive teologije, i najtoplije utehe tužnim i obremenjenim. On ne govori svetu o velikim teološkim dubinama, jer je svestan da se ne može razumeti tajna Božja bez prethodnog podviga pokajanja – preumljenja (suštinske promene uma – nacina mišljenja, rasuđivanja),. I da nema istinskog znanaj bez sirenja, kao ni pravog bogoviđenja bez cistog srca. Tome nas uci i sv. Maksim Ispovenik, koji kaže da je znanje bez podviga fantazija. Zato monah, pre svega svojim licnim pokajanjem, smirenjem, skrušenošću srca poziva svet vapijući: «Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko!»

Primeri svetih podvižnika nas uce da je istinskobogoslovsko svedocenje vezana za stradanje, za krst Hristov, i samo onaj koji je Boga okusio pijući gorku cašu stradanja za Hrista može i sme da prosvećuje i oplemenjuje svet oko sebe, i da bogoslovstviuje sa smelošću teologa-bogovica, koji ne otkriva Boga svojim ogrehovljenim razumom, već kroz koga se sam Bog otkriva i deluje. Dakle, samo oanj koji je Boga video «kakav on jeste» i opitno okusio «da je blag Gospod», u sili krsta i «raspeću uma», dobija blagodatnu silu koja ne preobražava i ne poucava ubedljivošću izraza već snagom duha.

Monaštvo je od velikog znacaja za savremenu teologiju jer je sacuvalo i svedoci njen starodrevni prorocki karakter – teologija koja je pre svega rec OD Boga, bogootkrivenje, a ne covekova rec i ucenje o Bogu i božanskim tajanama. Pored toga monaško predanje cuva i njen podvižnicki i isihasticki metod zasnovan na podvigu smirenja, poslušanja i molitvenog ocišcenja uma i srca, jer se živa rec istinskog bogoslovlja Duhom piše samo na tablicama ocišćenog srca. (up. 2 Kor. 3, 3-6). Drugaciji je put akademskog teologa od puta podvižnika monaha, koji se na bavi inetelekgtualnom refleksijom već molitveno bdi na dverima svoga srca. Nakon dugovremenog truda, pokajanja, suza, on postaje sposoban da svoji profinjenim i omolitvljenim umom, razlikuje božanske od demonskih energija (dejstava) i da prepoznaje pomisli ne podvragavjući ih logickom sudu razuma, već osećajući ih «po ukusu». Zato nema tologije bez duhovnog rasuđivanja, bez sposobnosti «razlikovanja duhova», niti ovoga bez prethodnog podviga ocišćenja od strasti. Ovaj teološki metod sasvim je suprotan akademskom koji se zasniva na intelekutalnom maštanju, pri kome ogrehovljeni razum, još podvigom neocišćen i blagodašu ne osvećen, sam na svoju sliku i priliku oblikuje sliku o Bogu i svetu oko sebe. Zato je koren svake jeresi i gordosti upravo u nameri da se «prepravi», po aršinima pale prirode i racionalne logike, ono što je u božanskom otkrivenju tobož nelogicno. Ovaj teološki metod potpuno je preovladao u teološkoj misli nepravoslavnog Zapada, gde je stvoren jedan veštacki jaz oizmedju asketske i akademske teo.logije. Dok prva ide u krajnost najopskurnijeg mistickog sentimentalizma, druga se pretvorila u sholasticku i naucnu disciplinu. Pravoslavni mnoasi koji su oduvek cuvali podvižnicki i isihasticki karakter boslovlja, imaju danas izuzetno veliku ulogu u ocuvanju autenticnog pravoslavnog bogoslovskog predanja.

Misionara sa stradalne ljubavi

Svedoceći svojim životom radost krsta svetu, tiho i molitveno, monah otkriva novi smisao i znacaj cele Bogom sazdane tvari. Zato monah ne prezire svet, već ga posmatra u svetlosti krsta i vaskrsenja Hristovog, u perspektivi preobražene lepote u vecnosti. Na taj nacin on daje svetu jednu netruležnu i beskrajno duboku vrednost. Svojim licnim podvigom saraspinjanja Hristu kroz podvige monaškog život, monah blagovesti novu istinu svetu – da se vrednost i smisao ovoga života i sveta može razumeti samo kada «sebe razapnemo svetu i svet sebi», kada svet i sve u njemu vozdignemo na nivo vecnosti. Odricući se sveta i ustajući protiv svih lažnih merila, odnosa i navika savremene covekobožne i antihristovske civilizacije, monah živo svedoci jednu novu i autenticniju sliku stvarnosti, sasvim drugaciju, bogocovecansku logiku postojanja, ili ikonografski receno, jednu «obrnutu ontološku perspektivu».

«Svet u zlu leži» i citava tvar se posle praroditeljskog greha pognjurila u smrt i ništavilo. Ono što je za vecnost sazdano da slavoslovi tvorca, postaje oruđe đavola, koji koristeći palog i ogrehovljenog coveka «pre-sazdava» svet, na svoju sliku i priliku i vrši prepravku Bogom stvorenog poretka, «stvarajući» preko njemu podcinjenih ljudi tzv. «Novi svetski poredak». Ne videći da je osnovni razlog «nesavršensosti» i tobožnje nepravednosti ovoga sveta upravo u tome što je izgubio svoj prvobittni liturgijski odnos sa Tvorcem i tvorevinom, pali covek se upinje da sam svojim silama preobrazi svet, da ga ucini humanijim, pravednijimi boljim. Čitava savremena evropska cifilizacija plod je ove tragicne zablude. Zato je Zapad još davno odbacio jednog «nesavršenog i nelogicnog» Boga i zamenio ga covekom humanistom, koji se jnoš lažno prikriva iza lika Hrista Spasitelja, sada već vešto prepravljenog po merilima palog coveka. Otuda toliko mnjogo akcije i reformatorskog duha na papistickom i protestatskom zapadu, toliko truda da se ljudski i medđunacionalni odnosi humaniziraju cisto ljudskim sredstvima i nastojanjima.

Nasuprot tome, duh Pravoslavlja, koji se posebno jasno izražava u mnoštvu, naizgled je pasivan prema svim kretanjima i akcijama savremenog sveta. Gledano zapadnim ocima, pravoslavno monaštvo, pa i cela Crkva okamenjeni su u tradicionalizmu i pasivnosti i ne pokazuju nimalo kooperativnosti u izgradnji «novog sveta». Svakako, ovakvi stavovi pokazuju krajnje nepoznavanje osnovnih bogocovecanskih istina koje nam je Gospod otkrio u Crkvi. Pravoslavni hrišćani, a po gotovo monasi, koji su krajnje radikalizirali svoj odnos prema ovome svetu i veku, gledaju na njega svim drugacijim ocima. U dubokom osećanju covekovog pada i cudsenosg bogocovecanskog podviga iskupljenja krsnim stradanjem i vaskrsenjem monau-pokajniku se pred ocima otkriva sva dubina mpremudrosti Božije. Čovek koji živi na prizemnom nivou svakodnevnih telesnih uživanja zauvek ostaje zbunjen pred cudesnom zagonetkom sveta, koga doživljava kao apsurd, slepu ulicu koja se završava smrću, truležju i ništavilom. U tom smislu,monasi su, ako tajanstveni služitelji svetu, pozvani da kao svetilnici svetle ukazujući jedini istinski put - put raspetoig i vaskrslog Hrista Spasitelja. Zato oni svetu daju vecnu vrednost. Za njih je svet veliki dar Božiji koji svojomm raznolikošću oblika i struktura života odražava svu punoću premudrosti Tvorca Logosa. Oni na svet gledaju kao na nešto nesavršeno, što sami trebaju da poboljšavaju, preomene i humaniziraju, već ga posmatraju u svetlosti sveopšteg vaskrsenja, kada će Gospod vaspostaviti vascelu tvar i svemu dati svoje vecno i pravedno mesto i poredak. Monah ne posmatra stvari u njihovoj privremenoj i fenomenalnoj stvarnosti bogootuđenja, već sozrecava logosnost svake tvari u njenom vecnom određenju i cilju. Zato se i ne tzrudi da svojom inteligenicijom ili fizickim sposobnosima revolucioniše svet oko sebe. Ne propoveda socijalne i politicke teorije, niti se predaje humanisitiickom aktivizmu. On polazi od sebe i menjajući sebe, žrtvujući sav svoj život na žrtveniku Božije ljubavi svojim krsnim stradanjem oblaci sebe u dobrovoljnu smrt i sahranjuje sebe kao zrno pšenicno u zemlju samoodrecenja i najdubljeg smirenja, da bi tek umrevši mnogo roda doneo. (up. Jn. 12, 24-25). Vaskrsavajući potom kao nova tvar, osvećena i obožena blagodatno zakvašuje vascelu tvorevinu. Obnavljajući sebe kao mikrokozmos u svome manastiru kao radionici spasenja i osvećenja tvari, oblagodaćeni monasi obnavljaju vasceli makrokozmos, jer je covek kao noilac lika božijeg vozglavljenje cele Božje tvorevine i sažetak cele njene logosne strukture, i u njemu se izvršava oboženje cele tvari. Zato je misija monaha u svetu tiha i nenametljiva, negova najrecitija propoved satkana je od placevnih molitvenih uzdaha skruše og srca. Ovaj smireni aktivizam potpuno je razlicit od samopouzdanog aktivizma humanistickog Zapada. Pravoslavni monah je uvek dduboko svestgan da je gospod jedini koji daje smisaamo svemu oko nas i jedini koji pobeđuje smrt. Posebno je savaki covek za monaha neprocenjiva vrednost, i to ne neki «apstraktni covek», već svaka licnost pojedinacno, koja bez obzira na svoje nacionalno porekolo nosi lik božiji na sebi. Jedan starac je rekao: «Video si brata svoga, video si Boga svoga». Monasi zato ne dele ljude na dobre i loše i ne prosuđuju ih racionalno i logicki, jer jedino Gospod poznaje srce svakog coveka. Hrišćanski odnos premadurogim ljudima ne zasniva se na rzhumu već na ljubavi. Zato monasi gledaju na sve ljude kao na licnosti u razvoju, duhovnom sazrevanjun i ozdravljenju od greha. U licu svakog coveka, pa bio on i najveći grešik, vide odraz lika Hristovog. Isto je taj lik Boižiji u njemu viće ukakažen grehom, oni mu tim više sastradavaju svojom ljubalvlju, nema bogoljublja bez covekoljublja svedoce Sveti Oci, i zato je za monahe odnos prema bližnjima najverniji barometar njihove ljubavi prfema Bogu. Svako monaštvo koje nije covekoljubivo nikako ne može biti ni bogoljubivo.To dvoje je narzdvojivo. Ali, istinsko covekoljublje se razlikuje od humanisticke filantropije koja ne pristupa coveku kao nosiocu lika Božijeg, već sentimentalisticki i nadasve utilitaristicki pretpostavljajući coveka, kao najveću vrednost civilizacije i samom Bogu i prvoverju. Ta ljubav nije licnosna već bezlicna i apstraktna i najcešće je rezultat projekcije neiživljenog samoljublja. Čoveka istinski može voleti samo naj koji je u sebi stekao JEDINOG ČOVEKOLJUBCA . HRISTA, i Hristom ljubi ne samo svakog coveka već i celu tvar. Otuda najviše covekoljublja kod najvećih hristoljubaca, svetitelja božijih, koji su cesto u najuirovijim podvizima bežali od ovoga sveta, od ljudi i naselja, da bi se najpre približili hristu, a tek kroz Hrista sastaradavali palom coveku i tvari.

Saslužitelji Hristovi u liturgiji spasenja tvari

Za razliku od obezboženog coveka današnjice koji gleda na sve oko sebe sa neskrivenim koristoljubljem i sebicnošću, monah sozercavajući tajnovitu logosnost svake tvari u božanskom poretku, prema svetu i svemu u njemu ima, LITURGIJSKI ODNOS, odnos sastgradalne i samožrtvene ljubavi , koja je podstakla i samog gospoda da se obuce u oblicije tela greha, da bi postradaoi za coveka i celu tvar koja uzdiše i tuži u raspadljivosti i smrti. Poput ovaploćenog boga Logosa koji je iz ljubavi, sam budući bezgrešan, iuzeo na sebe grehe sveta, monah, sledujući svome Tvorcu, uzima na sebe sve bolove i patnje sveta i tuži se vascelom vaseljenom. U tom smislu, monaški podvig obesmrćenja i oboženja nije individualnog karaktera, već je od opšteg i sabornog znacaja za celu tvorevinu. Oblagodaćeni monasi, obnovljeni duhom Svetim, ostvaruju u sebi ideal tzv. «duhovnog sveštenstva» na što su pozv ani i svi hrišćani. «Hirotonisani» blagodaću Duha Svetoga, oni na žrtveniku srca sveštenodejstvuju mislene žrtve – najcistije molitve za svu tvar, saslužujući tako Hristu, vecnom Arhijereju, u Liturgiji vaspostavljanja i sapsenja pale tvari. Zato njihove molitve drže vaseljenu, neprestano se uzdižući pred prestolom Božjim, kao «miris miomira duhovnog». Na taj nacin, svaki monah kao i svaki drugi hrišćanin, bio on laik ili klirik, pozvan je da bude satrudnik Hristu u delu spasenja sveta. Tako covek zauzima svoje davno izgubljeno bogoslužbeno mesto saslužitelja Božijeg.

Ali, svakako, ova sveštena služba monaha svoj najdublji izraz nalazi u evharistijskoj žrtvi koja se svakodnevno u manastirima prinosi «za sve i za sva» i predstavlja centralnuz tacku oko koje se odvija monaški život. Liturgija se u manastiru i posle samog bogoslužbenog cina prenosi i u trpezariju, u radionice, u bibiloteku, u svaku keliju i na sva poje dina poslušanja koja monasi obavljaju u bogoslužbenom poretku i raspoloženju, uz molitvu i bogomislije. Zapravo je celi monaški život, jedna neprestana božanska liturgija, u kojoj monasi prinoseći evharistijske darove kao prvine vascele tvari prinose i celo svoje biće u «kome se tajanstveno usredsređuju sve božanske sile i energije otkrivene u svetu». Zato tek u božanskoj liturgiji monah živi svoje iskonsko određenje. On molitveno posrednicki prinosi Gospodu vascelu tvar da bi se cela vaseljena u Hristu preobrazila, osvetila. Ocrkvenjujući sebe same liturgijski kroz svete tajne i svete vrline monasi kao sveštenici Gospodnji ocrkvenjuju i ohristovljuju celu Božju tvorevinu i vaspostavljaju njeno bogomdano sve šteno ustrojstvo. Zato svaka delatnost i svaki predmet u manastiru ima svoje liturgijsko mesto i ulogu i sve se u njemu obavlja molitveno i s blagoslovom. Manastir je po recima pre. Av Justina pre svega bogosluženje – evharistijska zajednica, crkva i telo Hristovo. To je radionica besmrtnosti za vacelu ogrehovljenu tvar. Svaka forma monaškog života izdvojena iz bogoslužbenog i liturgijskog poretka, gubi svoj duhovni smisao i naznacenje. Čak i najveći pustinjaci, anahoreti, uvek su direktno ili indirektno ostajali sastavi deo evharistijske zajednice maticnog manastira ili skita.

Otuda tako imperatrivni znacaj blagoslova starca i poslušanja u manastiru. Monaško poslušanje nije tek neka prakticna dosetka radi održanja potrebne discipline, već je to, zapravo, svešteni i liturgijski odnos. Jedan starac je kazao: «Uspokojio si starca svoga, uspokojio si i Boga svoga. A, uvrediš li starca svoga, znaj da si uvredio i Boga svoga.  Kada se ovaj blagodatni liturgijski odnos poslušanja naruši samovoljom ili neposlušanjem dolazi do otuđenja neposlušnog pojedinca od samog Boga i blagodatne zajednice u telu Hristovom. Zato je monaški krst iznad svega krst odsecenja svoje volje, krst dragovoljne poslušnosti, žrtva na koji prinosimo ne samo svoju volju, već i vlastito rasuđivanje, nacin mišljenja. Iz ovoga jasno proizilazi da delatnog pokajanja (preumiljenja) ne može biti bez istinskog ooslušanja, ne samo spooljašnjeg . prakticnog, već i unutrašnjeg – mislenog u kome sahranjujemo u zemlju samoodricanja svoj um i slobodu rasuđivanja da bismo vaskrsli obnovljeni u umu Hristovom.

Duh monaškog predanja nemoguće je usvojiti teoretski i individualno,već jedino svakodnevnim postepenim liturgijskim urastanjem kroz tajnu poslušanja.

Ispovednici krsta Hristovog

Uloga monaštva u savremenom svetu je izuzetno velika jer ono predstavlja snagu koja preobražavajuće deluje ne samo na sam život Crkve, već i na celu vaseljenu. Iako je u današnje vreme sveopšteg idolopoklonstva i humanisticke civilizacije i kulture sve više poziva na reformu autenticnih vidova monaškog života u pravcu «humanizacije» monaštva kroz haritativno obrazovne i kulturno naucne delatnosti, u duhu pravoslavnog monaškog predanja verno se cuva autenticni lik monaškog života koji je vekovima važio i važi kao najsnažniji izraz hrišćanskog maksimalizma i ranohrišćanske siline vere i oduševljenja koji neprestano krepi i novim poletom nadahnjuje celokupni život Crkve. Čuvajući svoj starodrevni podvižnicki (asketski) identitet, pravoslavno monaštvo je u opštim uslovima sobražavanja duhu ovoga vremena, radikalno suprotavljeno nekim osnovnim postulatima i manirima covekobožne kulture. Upravo zbog takvog svoga karaktera ono je neprocenjiva riznica sveopšteg istorijskog pamćenja Crkve i živi, delatni svedok i ispovednik autenticne vere pavoslavne, njenog bogoslovlja, crkvene kulture i umetnosti i vascelog hrišćanskog etosa. Usled sve veće sekularizacije crkvenog života stvara se jedna lažna dihotomija između «svetovnog» i monaškog života. Pritom se cesto zaboravlja da otacka literatura ne poznaje ovu razliku. Duh Pravoslavne Crkve je u suštini asketski. Takav je i karakter crkvenih bogosluženja koja su se razvila na osnovu manasirskih tipika. Bez obzira na mesto i nacin svoga života svi hrišćani su pozvani da zadobiju spasenje duše, da prođu kroz «uska vrata» podviga i duhovne borbe. Nažalost, danas je mnogo onih koji smatraju da za «svetovnjake» ne važe stroga monaška pravila o postu, molitvi, i poslušanju starijem kao da su to neki tobož egzoticni anahronizmi koji nisu za sve obavezni. Upravo je zato veliki znacaj monaštva jer ono neprestano svedoci eshatološko naznacenje coveka i cele tvari i podvižnicki etos Crkve Hristove.

Monasi su iznad svega ispovednici tajne krsta koji su u sbvakom trenutku svesni da su mrtvi za sebe i za svet i žive jedino Bogom; osećaju da su sami beskrajna slabotinja ljudska, a On jedina svemoć. Svako pouzdanje u sebe i svoju palu prirodu za njih je korak u smrt, a svako odsecanje svoje pale volje i polaganje nade na Gospoda otvara im dveri novog života u vecnom carstvu Jagnjeta Božijeg. Oni tuguju, a radosni su; nagotuju, a blagodat ih pokriva; žeđuju, a izvori su žive vode božanskeutehe; ubogi su, svi sve obogaćuju; njihove male kelije, pećinice, rupe zemaljske, najlepše su palate nebeskog Cara;sramote ih i ismevaju, a oni su još slavniji; «po zemlji hode, a na nebu obitavaju; jurodstvuju pred svetom premudrošću krsta i hitaju dverima novog Jerusalima kao prvovesnici besmrtnosti. Svojim životom, svojom recju, svakim delićem svoga bića najrecitiji su ispovednici i tajnici životvorne smrti i vaskrsenja Hrista Spasa.

Jeromonah Sava (Janjić)