Превод М. В. Никифорова
Благослови, Оче.
Читаво Божанско Писмо, испуњено благодаћу Светог Духа, непрестано нас побуђује на испуњавање заповести Божијих. На то нас нарочито позива поука пророка Давида, свакодневно прослављена у псалмима. Јер књига псалама храни благочешће, поучава у вери, учи целомудрију, води ка страху Божијем, приповеда о казни, умиљењу, уздржању, покајању, састрадавању, љубави Божијој, о подношењу жалости, чистоти, дуготрпљењу, посту и добрим делима. Приљежност и усрђе у молитви и читању Божанског Писма – мајка је свих врлина. По молитви ми примамо испуњење свега што иштемо и сваки дар од Бога. «На сабору», казано је, «благосиљајте Господа Бога» (Пс. 67, 26), и «Усред скупштине хвалићу Те» (Пс. 21, 21). Зато нас пророк, као у име Бога, упорно подстиче да имамо непрестану приљежност и усрђе ка Богу, говорећи: «Утолите и познајте да сам ја Бог» (Пс. 45, 10). Јер без усрђа и приљежности у молитвама и читању Божанског Писма није могуће ни примити искано ни истински познати Бога.
Ако људи често оставе дуго времена да овладају неком од земаљских вештина, да би на крају постигли жељено, колико тек усрдности ради постизања [вештине живота] у Богу треба да принесе онај који жели да напредује у познању Бога и благоугађању Њему: жарко и пламено, све до краја живота, он свом душом треба да стреми к Њему. Зар не видиш како се они који поседују непостојану и привремену власт, примивши благопријатно време, неспокојно крећу и сударају један с другим, притиснути, као огњем, својим гордим помислима? Сваки говори: «Како је благопријатно моје време! Како сам силан! Како је много оних који су ми у потчињености и послушању! Како су напредна житејска дела моја! Бићу богат, опремљен и заштићен, отимаћу и ширићу [своју моћ], бићу испред свих, пре него што прође моје време. Нећу очекивати [крај], нећу се онеспокојавати, јер не знам шта доноси сутрашњи дан». Већина људи пада у власт оваквих помисли, када [стално негде] журе, задихани у искушењима и житејским бригама, и не достижући своје циљеве. Они се уопште не брину о души, о смрти, о казни, о суду.
Но ни ми скоро ништа не знамо о себи и прелашћујемо се. И да је само то, мање би било зло: но и ми се свађамо, ратујемо, смишљамо пакости и завидимо један другоме, клевећемо и подсмевамо се, и нико се не замисли над својим гресима, нико се не брине за своје бреме, већ са свим усрђем испитујемо прегрешења нашег ближњег; до гуше смо у блату, али то нас не дотиче. Све до старости бавимо се другима, а своје сопствено зло ни у самој старости не испитујемо. Најмање недостатке наше браће видимо, али брвно у свом оку не примећујемо. Повијамо се до краја под теретом својих грехова, а бавимо се недостацима других и никога се не стидимо, никога не штедимо, никога се не бојимо, но свакога гриземо, свакога прождиремо: мале и велике, криве и невине, свештенике и учитеље наше, руководитеље, уразумитеље и назидатеље. А онда гнев Божији силази на нас, и ми се излажемо казнама и предајемо сваким жалостима и стањима, јер смо савладани окамењеношћу.
Велико је наше слепило, велика лакомисленост, велика безбрижност. Нема у нама умиљења, нема страха Божијег, нема ни исправљања, ни покајања, већ сав наш ум пребива у пороцима, насладама и опијености. Ми често цео дан проводимо на представама, у пустим разговорима и осталим бесовским занимањима, заборављајући на храну, дом и друга неопходна дела; а у Цркви Божијој, при молитви и чтенију, ни једног јединог часа нећемо да боравимо пред Богом, већ као од огња журимо да побегнемо из Цркве Божије. Ако читање светог Еванђеља буде нешто дуже, узнегодоваћемо и бесмислено блудити умом; а ако свештеник унеколико продужи молитве, постајемо туробни и непажљиви. Ако се онај који приноси бескрвну Жртву мало задржи, ми се досађујемо, мрштимо и зевамо. Као од судског поступка тако и од молитве хоћемо што пре да се ослободимо; сујетним делима и распусништвом стремимо да паднемо у руке ђавола. Љубљени! Велика је несрећа наша! Јер ми смо дужни да с топлином и усрђем приђемо савршавању свих молитава и мољења, превасходно у време свештенодејства Пречистих Тајни, предстојећи са страхом и трепетом пред Владиком на светом Сабрању; али ми Њему ништа слично не приносимо у искреном мољењу скрушеним и смиреним умом, већ уместо тога на светим Сабрањима окончавамо наше грађанске спорове и мноштво наших сујетних дела.
Једни не мисле о томе с каквом чистотом и с каквим покајањем треба приступити светој Трпези, већ о томе какву одећу треба облачити. Други, пак, пришавши, не удостоје се да престоје до окончања тајинства, већ се распитују у других о ономе што се дешава на Сабрању, а када наступи време причешћивања, као пси, брзо прилазе, отимају тајинствени Хлеб и беже. Има и таквих који, дошавши у храм Божији, ни једног часа не стоје спокојно, него се занимају пустим разговорима и безвредним причама, а не молитвама. Неки опет потпуно остављају тајноводство Божанствене Литургије, препуштајући се радостима плоти. А неки се не старају да сву своју пажњу усмере на савест и, познавајући је, да се очисте од скверни прегрешења, већ, носећи велико бреме грехова, бивају понесени лепотом и лицима жена, својим бесловесним жељама чине од Цркве Божије блудилиште. Други у тај престрашни час [свештенодејства] закључују трговинске и пословне погодбе, претварајући [храм Божији] у место куповине и продаје. А многи се, на крају, занимају клеветама један на другог или на саме свештенике, који на Сабрању приносе [бескрвну] Жртву. Не разликују се од таквих ни поједине међу женама, које заједно с њима служе ђаволу: у Цркви Божијој не труде се толико у молитви, колико гледају да саблазне најпростије душе.
Дакле, показавши да се ова поука односи на све – како на мушкарце тако и на жене, враћам се почетној теми наше беседе, са сузама говорећи о томе колико су наша сопствена лакомисленост и немар допринели да постанемо хришћани само по назвању. Јер шта може бити ужасније од тога када ми, будући да смо препуни преваре, лукавства и мноштва других прегрешења, умивамо водом само руке [али не и душу], и скверни и нечисти приступамо светом Телу и божанственој Крви, проливеној за спасење света?
Зар не видиш како је Јуда, недостојно и с лукавом мишљу примивши Тело Владике, истог часа био осуђен и примио лукавога у себе? Јер је казано: «И пошто је узео залогај, уђе у њега сатана» (Јн. 13, 27); не презире ђаво свети Хлеб, већ разобличава самог причасника, уколико се причестио себи на осуду. С каквом савешћу, кажи ми, ти приступаш Светим Тајнама? С каквом душом, каквом мишљу [ти приступаш њима], имајући унутар себе савест која те окривљује? Кажи ми, зар би се дрзнуо да, с прљавштином на рукама, дотакнеш царске одежде? Али зашто говорим о царским? Ти се ни свог одела не дотичеш нечистим рукама, него се пре тога умијеш и очистиш их и тада додирнеш своје одело. Зашто Богу не укажеш ту част, коју указујеш јефтиној одећи? Кажи ми, какав ћеш опроштај после тога примити? Јер се благоугађање [Богу] не састоји толико у томе да се долази у Цркву Божију, прилази божанственим изображењима светих икона и целива часни Крст, нити се у умивању руку водом састоји очишћење, него у одбацивању и умивању греховне нечистоте. Спери грехове исповешћу, сузама и смиреном душом и тек тада приступити пречистим Тајнама.
Но, може бити, неко ће рећи: мени није лако да покренем сузе да бих оплакао себе. Али зашто? Зато што се не трудиш, не осећаш [своје грехове] и не помишљаш на страшни дан суда. Чак и ако не можеш да плачеш, а ти тешко уздахни и ожалости се, прекрати смех, одбаци надменост, са страхом стани пред Господа, оборивши поглед, и са скрушеним срцем принеси Му исповест. Зар не видиш с каквим поштовањем предстоје земаљском цару, чак и оном нечастивом? С трепетом гледају на њега; прилазе му немо, без сувишних покрета, без сујете, у ћутању и страху. А ми у Цркву Божију ступамо као у театар или у купалиште: смејемо се, пустословимо, празнословимо и само обмањујемо себе, мислећи да се налазимо у Цркви.
Зар не знаш да је Црква Божија болница и пристаниште? Ако у болници остајеш болестан и не добијеш исцељење, где ћеш га после добити? Ако у пристаништу доживљаваш буру, где ћеш приобрести тишину? Стојте, браћо, молим вас, са страхом. Стојте с трепетом у страшном часу узношења [Светих Дарова]. Јер с каквим расположењем срца и с каквим помислима предстоји сваки од вас у тај сами час, с таквим се и савршава узношење [Светих Дарова] к престолу Владике, то јест анафора. Стој пред Богом тихо, скрушено. Исповедај Му своје грехове кроз свештеника, осуди дела своја и не стиди се, јер «постоји стид који води ка греху, и стид који је – слава и благодат» (Сир. 4, 25)*. Осуди себе пред људима, да би тебе Судија васељене оправдао пред Ангелима и читавим светом. Моли у Господа милост, опроштај, остављање прегрешења и избављење од будућих грехова, да би како приличи приступио Светим тајнама и чисте савести се причестио Телом и Крвљу, да ти причешћивање буде на очишћење а не на осуду. Послушај св. Апостола Павла: «Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије, а не прави разлику између Тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије. Због тога су многи слаби и болесни међу вама, и доста их је умрло» (1 Кор. 11, 28-30). Видиш ли да се болести и многе смрти дешавају због тога што се недостојно приступа божанственим Тајнама.
* Видети даље: «Не буди дволичан пред душом твојом и не стиди се поштовања твојега. Не задржавај речи, када оне могу помоћи <...> Не стиди се исповедања греха твојих и не задржавај ток реке» (ст. 26-27, 30).
Но, може бити, казаћеш: а ко је достојан [да приступа Светим Тајнама]? Познато ми је такво питање. Али ти ћеш бити достојан само ако хоћеш. Признај себе грешником, одсеци себе од греха. Одступи од греха, лукавства и гнева. Покажи дела покајања: прими целомудрије, кротост и дуготрпељивост. Принеси од плодова праведности и састрадавање са несрећнима – и ти си достојан! Принеси молитву Богу скрушеном душом, и Он ће испунити прозбе твоје. Ако то не учиниш, ти залуд стојиш у Цркви. То нису моје речи, већ глас Владике: «Што ми говорите: «Господе! Господе!» а не испуњавате вољу Моју?» (упореди Мт. 7, 21) — јер вера без дела је мртва (Јак. 2, 20). И зашто говоре да се када починиш зло не можеш молити, не можеш задржавати у Цркви Божијој? Ја о томе не говорим и од тога вас не задржавам. Него вас, напротив, позивам да се молите како доликује, да би приступајући [Светим Тајнама], богоприлично предстојали у молитви, да и нама не каже Христос као Јудејима: «Мој дом зваће се дом молитве, а ви од њега чините разбојничку пећину» (Мт. 21, 13). Јер ако је продавце и купце Господ бичем изгнао из јудејског храма, какве се казне и геене удостојавају они који ратују један с другим и злопамте? Како ћемо ми пострадати, наоружани против Бога и покорени ђаволу?
Погледај како свештеник, који је заступник људи пред Богом и умилостивитељ Његов ради отпуштења мноштва грехова, подржава и укрепљује све пред узношењем Светих Дарова, као да позива народ овим речима: О мужеви! Пошто сте ме поставили за вашег заступника пред Богом при савршавању тајинствене ове Трпезе, молим вас да и ви ревнујете са мном: оставите сваку житејску бригу, оставите све телесне бриге, јер наступа време усрдне молитве, а не сујетног провођења времена. Слушајте шта вам возглашава ђакон: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Пазимо да свети Принос у миру узнесемо, погнимо главу, закључајмо мисли, свежимо језик и као на крилима узнесимо ум, подигнимо се на небо. Горе имајмо ум и срца, горе, ка Богу, узнесимо душевне очи, прођимо небо, прођимо Ангеле, прођимо херувиме, досегнимо до самог престола Божијег, ухватимо се за сама пречиста стопала Христова, оросимо их сузама и молимо за Његову милост према нама, принесимо исповедање грехова Његовом пренебесном и мисленом Жртвенику.
Тако нас поучава свештеник када произноси: «Горе имајмо срца». Шта ми одговарамо на то? — «Имамо их ка Господу». Шта говориш, шта радиш, човече? Ум твој узноси се ка трулежном и пролазном, занимаш се спољашњим сликама и стварима, земаљским задовољствима и споровима, а ти говориш: «Имамо их ка Господу». Буди обазрив, молим те, да се не би [показало да], ум твој није управљен горе, ка Господу, него доле, ка ђаволу. Шта радиш, човече? Свештеник за тебе приноси бескрвну Жртву, а ти у немару стојиш. Свештеник се бори за тебе и, предстојећи пред жртвеником, као пред страшним судилиштем, моли Господа, побуђује Га да ти с неба пошаље благодат Светог Духа, а ти се нимало не бринеш о свом спасењу. Молим те: удаљи од себе лукаву и пусту навику. Присаједини глас свој гласу свештеника који усрдствује за тебе, потруди се заједно с њим у његовој молитви за тебе. Предај свег себе Богу ради свог спасења. «Много може делотворна молитва праведника» (Јак. 5, 16). Она ће бити делотворна ако и ти садејствујеш свештенику и принесеш плодове покајања: «Кад један гради, а други руши, што они добијају за себе сем умора» (Сир. 34, 23)? Шта може бити горе од тог ужасног пада, када ми не само што обмањујемо Христа у страшни час светог Сабрања, већ и злопамтимо против браће своје, иако у молитви произносимо: «И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим?»
Шта говориш, човече? Зашто лакомислено пркосиш Богу? Злопамтиш на брата свога, оштриш за њега мач, готовиш притворност, носиш лукави жалац у срцу своме и при томе вапиш Богу: опрости ми дугове моје као што и ја опраштам дужницима својим? Дошао си у Цркву Божију ради молитве или лукавства? Примићеш благодат или ћеш гнев Божији навући на себе? Примићеш отпуштење грехова или ћеш их још више умножити? Понећеш са собом спасење или казну? Зар не видиш да ради тога ми љубимо један другог у тај страшни час [узношења св. Дарова], да би, збацивши са себе «окове неправде» (Ис. 58, 6) и безосећајност, чистог срца предстали пред Владиком?
Шта радиш, човече? У тај час, када Ангели служе, са шесторо крила закриљујући тајинствену Трпезу, када Херувими предстоје и радосним гласом певају Трисвету песму, а Серафими се у страхопоштовању поклањају, када архијереј моли милост за тебе и сви Му саслужују са страхом и трепетом, када се коље Агнец Божији и Свети Дух силази с небеса, када Ангели невидљиво обилазе сав народ, бележећи и уносећи у свој списак душе верних*, ти, презревши све то, не трептиш, него целив Јуде пружаш брату, скривајући у срцу свом смртоносни змијски жалац – давнашње злопамћење на брата свога. Зашто не дрхтиш и не припаднеш Ономе Који познаје тајне срца, када произносиш: опрости ми, као што сам и ја опростио брату своме? Каква проклетства ти доноси та молитва! То што говориш, сведочи против тебе самог: ако ја остављам, остави и Ти мени; ако ја опраштам, опрости и Ти мени; ако ја састрадавам, и Ти са мном састрадавај; ако ја чувам злопамћење на ближњег, тако и Ти поступај са мном; ако се ја гневим, и Ти се гневи; каквом мером мерим, тако и Ти мени одмери; ако ја опраштам само на речима, тако ћу и сам бити помилован. Владико! Ја сам себи изричем пресуду, јер сам чуо твој страшни глас: «Каквом мером мерите, тако ће се и вама одмерити» (Мт. 7, 2), и «Ако ли не опростите људима, ни Отац ваш неће опростити грешака ваших» (Мт. 6, 15). Повероваши Твојим истинитим речима, оставио сам и опростио онима који су сагрешили против мене. Владико! Опрости и Ти мени као што сам и ја опростио ближњима својим.
* Упореди код преп. Максима Исповедника: «...На њему (тј. светом Сабрању) присуствују свети Ангели који сваки пут записују присутне, обавештавају Бога о њима и моле Му се за њих» (Дела преп. Максима Исповедника. Књига I. М., 1993, с. 177).
Казаћемо још нешто о овоме: свештеник, знајући да сваки од нас предстоји и моли се на том страшном Сабрању које побуђује на трепет, после освећења бескрвне Жртве подиже Хлеб живота и показује га свима. Затим ђакон узвикује: «Вонмем», то јест, пазимо, браћо. Пред тим сте се ви већ кратко помолили речима: «Имамо их ка Господу» (срца), а затим сте, приносећи Богу исповедање чисто и без злопамћења, рекли: «Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим». Зато и љубите један другог. Но пошто сам ја човек и не знам помисли вашег срца, то сам слободан од осуђивања, јер не знам ко је од вас достојан а ко није достојан причешћивања Светим Тајнама*. Зато вас позивам да пазите на себе и спознате пред чим предстојите.
*Упореди тумачење св. Германа Константинопољског (VIII в.): «Затим јереј позива, говорећи свима: «Ја сам човек као ви и не знам прегрешења сваког од вас. Пазите, гледајте: ово је Бог, Бог Свети, Који у светима почива». Народ се саглашава и каже: «Један је Свет, један Господ наш Исус Христос» са Богом и Оцем и са Светим Духом» (Св. Герман Константинопољски. Казивање о Цркви и разматрање тајинстава, 46. М., 1995, с. 85-86).
После тога свештеник произноси: «Светиње светима». Шта ово значи? — Пазите, возљубљени, како приступате причешћивању божанственим Тајнама, да не би нико од вас, приступајући, чуо овакве речи: не дотичи Ме се, иди од Мене, ти који злопамтиш и чиниш безакоње. Удаљи се, ти који ниси опростио брату своме, иди и принеси му дар [свог опраштања], — тек тада ћеш се удостојити да примиш Свете Дарове. Збаци са себе нечистоту злобе, и тада приђи и прими очишћујуће Угљевље. Обрати се Господу: Владико! Ја знам да имам мноштво грехова и дугова, али сам по заповести Твојој опростио својој браћи да бих се и сам удостојио Твог опроштаја. Ето какав нам смисао свештеник предлаже да унесемо у овај кратки возглас.
Дакле, опростимо нашој браћи, збацимо са себе сваку злобу и лукавство, желећи да живимо достојно звања у које смо призвани (Еф. 4, 1). Не говори: ја сам већ опростио брату моме, а он је поново сагрешио против мене, - јер ћеш то исто чути од Владике. Не говори: неко ми је нанео силне ударце, намислио зло на мој дом, поље моје присвојио, сина мога убио, много зла ми учинио, затворио ме у тамницу, предао ме на смрт и ја то не могу да опростим. — Возљубљени, молим те, не говори тако. Јер колико отпустиш брату своме, толико и још више ће Владика отпустити теби. Сети се првомученика Стефана: шта је рекао о онима који су га каменовали? - «Господе, не упиши им овај грех» (Дела ап. 7, 59).
Сети се Јакова, брата Господњег, кога памте и јудејски историчари, који се молио за убице и рекао: Господе, опрости им, јер не знају шта чине. Сети се Самог Владике, Који је примио смрт ради твог спасења: ако брат твој хоће да те обеси на дрвету, подигни глас свој ка Владици и кажи: Оче, остави им грех овај (Лк. 23, 34). Опомени се онога који је дуговао десет хиљада таланата (Мт. 18, 24). Чувши о десет хиљада таланата, помисли на бреме грехова. Када је тај [дужник] припао Владици и у страху молио за милост, примио је опроштај читавог дуга. Но када он сам, злопамтећи, није опростио свом дужнику, не само што је лишен опроштеног дуга, него је предат вечној геени. Само злопамћење се више од свих десет хиљада таланата грехова показало способним да га погуби.
Зато вас молим, браћо, клонимо се овог лукавог и неопростивог греха. Ако желиш да сазнаш да је тама злопамћења гора од било ког другог греха, онда послушај: сваки грех почини се за кратко време и брзо се прекрати, као на пример, ако ли ко почини блуд, - после тога спознаја дубине преступа улази у његову свест. Злопамћење, пак, непрестано храни пламену страст. Поседнути том страшћу – било да стоји или лежи, да се моли или путује — стално носи жалац у срцу. Онај који је поробио себе овом страшћу, не може да окуси ни благодат Божију, ни да се удостоји отпуштења грехова. Тамо где је израсло злопамћење, ништа не доноси корист: ни пост, ни молитва, ни сузе, ни исповест, ни мољење, ни девственост, ни милостиња, нити било које друго добро, све то злопамћење на брата руши.
Усрдно пазимо на ово. Јер није казано: ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да имаш нешто против брата свога, већ ако «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе… иди прво измири се са братом својим, па тада… принеси дар свој» (Мт. 5, 23-24). Дакле, ако смо дужни да исцељујемо зло и лукавство брата, какво онда снисхођење заслужујемо ми сами, када не само што то не чинимо, већ злопамтимо на нашу браћу и у себи скривамо зли змијски жалац? Чујем да често говоре: авај, како ћу се спасити? Не могу да постим, не бдим, немам снаге да сачувам девственост и да се удаљим из света, како онда да се спасим? Како? Ја ти говорим: отпусти, и теби ће се отпустити, опрости, и теби ће се опростити (Лк. 6, 37), — ето кратког пута ка спасењу. Предлажем ти и други: «Не судите» речено је, «да вам не буде суђено» (исто). Ето пута без поста, бдења и труда.
Дакле, не осуђуј брата, чак ни када својим очима видиш како греши, јер један је у нас Судија и Владика, Који ће свакоме дати по делима његовим, и један је дан Суда, на који ћемо предстати наги, саобразно делима нашим, примајући милост Божију. «Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину» (Јн. 5, 22). Зато је онај који осуђује брата свога пре другог доласка Христовог, антихрист, јер присваја себи достојанство Христа. Молим вас да не судимо браћи, да бисмо се удостојили опроштаја. Ти, може бити, видиш како он греши, али не знаш до каквог краја ће га одвести живот. Онај исти разбојник, распет заједно са Христом, био је злочинац и човекоубица, а Јуда – апостол и један од најближих Исусових ученика. Но за кратко време догодила се промена: разбојник је отишао у Царство Небеско, а најближи ученик у погибељ. Чак и ако је грешник брат твој, како знаш каква ће бити његова последња дела? Јер многи, не једном сагрешивши јавно, тајно се горко покајаше, а ми видимо како они греше, али не знамо ништа о њиховом покајању и обраћењу. Бива да ми грешницима судимо а да их је Бог већ оправдао.
Зато вас молим да не злопамтимо и да не осуђујемо никога од људи, док не дође Праведни Судија, «Који ће осветлити што је скривено у тами и обелоданити одлуке наших срдаца» (1 Кор. 4, 5). Нарочито не осуђуј свештеника Божијег по тајним гласинама које си чуо о њему. Не говори да је онај који приноси [бескрвну Жртву] — грешник, да је осуђен, да је недостојан и да благодат Свесветог Духа не пребива на њему. Нека тако нико и не помисли. Постоји Онај Који види и испитује «тајне срца». Познај самог себе, кога на сваки начин преузносиш, и остави суд Праведноме Судији. Нека се свештеник тврдо држи божанствених догмата, а у осталоме не суди, осим ако ниси лишен разума и ако си свестан сопствене мере и свог достојанства. Но, рећи ће неко, зар чак ни архијереји не подлежу суду по црквеним канонима? — Подлежу, кажем. Али ниси ти тај који га осуђује, већ Бог и архијереј виши од њега. Ти, овца, да судиш пастиру? Зашто фарисејски отимаш од Бога суд који ти није дат, и свештеничко достојанство које ти Бог није поверио?
Зато те молим, не осуђуј никога, посебно не свештеника Божијег, већ с вером, делотворним покајањем и чисте савести приступај божанственим Тајнама и удостојићеш се сваког освећења. Јер кад би сам Ангел Божији приносио бескрвну Жртву, а ти приступио недостојно, ни Ангел те не би очистио од грехова. А да је ово што сам казао истинито, то сведочи сам Јуда. Јер је он из самих пречистих руку Владике примио божанствени Хлеб, али пошто га је примио недостојно, у тај час је у њега ушао Сатана.
Ако желите да чујете повест о томе да је онај који не осуђује грехове других слободан [од казне за своје грехе], и обратно, да онај који осуђује – налаже на себе тежак печат [грехова], онда послушајте: муж неки, украшен монашком одеждом, који је провео свој живот у нераду и безбрижности, оболи од неизлечивог недуга, и кад му је душа већ била на исходу, он се уопште није уплашио наступајуће смрти, већ је са сваком благодарношћу и ревношћу почео да се припрема за разлучење с телом. Тада га један од богољубивих отаца који је ту седео упита: веруј, брате, да смо ми, признајемо, видели како си провео свој живот спокојно и у нераду и не разумемо: одакле теби таква безбрижност у овај час?
На то брат одговори: уистину, часни оци, провео сам свој живот у сваком нераду, и сада, у овај час, Ангели Божији ми принеше руком исписане грехове моје. Прочитавши прегрешења, која починих након што сам се одрекао света, они ме упиташе: признајеш ли све ово? Одговорио сам: да, све је тачно тако било; но, пошто сам се одрекао света и постао монах, никога од људи нисам осудио нити сам злопамтио. Молим вас да се и на мени сачува реч Христова, јер Он је казао: «Не судите, и неће вам се судити» и «Праштајте, и биће вам опроштено» (Лк. 6, 37). Тек што сам све то изговорио, истог часа се раздерао списак мојих грехова и ево, са сваком радошћу и безбрижношћу, ја одлазим Христу.
И само што је све ово испричао оцима, брат у миру предаде дух Господу, не лишивши оне који су стајали пред њим духовне користи и поуке. Да се и ми удостојимо ове користи, поуке и овде да сачувамо себе неповређеним од сваког осуђивања и злопамћења, благодаћу и човекољубљем свесветог и милостивог Бога нашег, јер Њему приличи свака слава, част и поклоњење, с јединородним Сином Његовим, Свесветим и Животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин.
Шта говориш, човече? Зашто лакомислено пркосиш Богу? Злопамтиш на брата свога, оштриш за њега мач, готовиш притворност, носиш лукави жалац у срцу своме и при томе вапиш Богу: опрости ми дугове моје као што и ја опраштам дужницима својим? Дошао си у Цркву Божију ради молитве или лукавства? Примићеш благодат или ћеш гнев Божији навући на себе? Примићеш отпуштење грехова или ћеш их још више умножити? Понећеш са собом спасење или казну? Зар не видиш да ради тога ми љубимо један другог у тај страшни час [узношења св. Дарова], да би, збацивши са себе «окове неправде» (Ис. 58, 6) и безосећајност, чистог срца предстали пред Владиком?
Шта радиш, човече? У тај час, када Ангели служе, са шесторо крила закриљујући тајинствену Трпезу, када Херувими предстоје и радосним гласом певају Трисвету песму, а Серафими се у страхопоштовању поклањају, када архијереј моли милост за тебе и сви Му саслужују са страхом и трепетом, када се коље Агнец Божији и Свети Дух силази с небеса, када Ангели невидљиво обилазе сав народ, бележећи и уносећи у свој списак душе верних*, ти, презревши све то, не трептиш, него целив Јуде пружаш брату, скривајући у срцу свом смртоносни змијски жалац – давнашње злопамћење на брата свога. Зашто не дрхтиш и не припаднеш Ономе Који познаје тајне срца, када произносиш: опрости ми, као што сам и ја опростио брату своме? Каква проклетства ти доноси та молитва! То што говориш, сведочи против тебе самог: ако ја остављам, остави и Ти мени; ако ја опраштам, опрости и Ти мени; ако ја састрадавам, и Ти са мном састрадавај; ако ја чувам злопамћење на ближњег, тако и Ти поступај са мном; ако се ја гневим, и Ти се гневи; каквом мером мерим, тако и Ти мени одмери; ако ја опраштам само на речима, тако ћу и сам бити помилован. Владико! Ја сам себи изричем пресуду, јер сам чуо твој страшни глас: «Каквом мером мерите, тако ће се и вама одмерити» (Мт. 7, 2), и «Ако ли не опростите људима, ни Отац ваш неће опростити грешака ваших» (Мт. 6, 15). Повероваши Твојим истинитим речима, оставио сам и опростио онима који су сагрешили против мене. Владико! Опрости и Ти мени као што сам и ја опростио ближњима својим.
* Упореди код преп. Максима Исповедника: «...На њему (тј. светом Сабрању) присуствују свети Ангели који сваки пут записују присутне, обавештавају Бога о њима и моле Му се за њих» (Дела преп. Максима Исповедника. Књига I. М., 1993, с. 177).
Казаћемо још нешто о овоме: свештеник, знајући да сваки од нас предстоји и моли се на том страшном Сабрању које побуђује на трепет, после освећења бескрвне Жртве подиже Хлеб живота и показује га свима. Затим ђакон узвикује: «Вонмем», то јест, пазимо, браћо. Пред тим сте се ви већ кратко помолили речима: «Имамо их ка Господу» (срца), а затим сте, приносећи Богу исповедање чисто и без злопамћења, рекли: «Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим». Зато и љубите један другог. Но пошто сам ја човек и не знам помисли вашег срца, то сам слободан од осуђивања, јер не знам ко је од вас достојан а ко није достојан причешћивања Светим Тајнама*. Зато вас позивам да пазите на себе и спознате пред чим предстојите.
*Упореди тумачење св. Германа Константинопољског (VIII в.): «Затим јереј позива, говорећи свима: «Ја сам човек као ви и не знам прегрешења сваког од вас. Пазите, гледајте: ово је Бог, Бог Свети, Који у светима почива». Народ се саглашава и каже: «Један је Свет, један Господ наш Исус Христос» са Богом и Оцем и са Светим Духом» (Св. Герман Константинопољски. Казивање о Цркви и разматрање тајинстава, 46. М., 1995, с. 85-86).
После тога свештеник произноси: «Светиње светима». Шта ово значи? — Пазите, возљубљени, како приступате причешћивању божанственим Тајнама, да не би нико од вас, приступајући, чуо овакве речи: не дотичи Ме се, иди од Мене, ти који злопамтиш и чиниш безакоње. Удаљи се, ти који ниси опростио брату своме, иди и принеси му дар [свог опраштања], — тек тада ћеш се удостојити да примиш Свете Дарове. Збаци са себе нечистоту злобе, и тада приђи и прими очишћујуће Угљевље. Обрати се Господу: Владико! Ја знам да имам мноштво грехова и дугова, али сам по заповести Твојој опростио својој браћи да бих се и сам удостојио Твог опроштаја. Ето какав нам смисао свештеник предлаже да унесемо у овај кратки возглас.
Дакле, опростимо нашој браћи, збацимо са себе сваку злобу и лукавство, желећи да живимо достојно звања у које смо призвани (Еф. 4, 1). Не говори: ја сам већ опростио брату моме, а он је поново сагрешио против мене, - јер ћеш то исто чути од Владике. Не говори: неко ми је нанео силне ударце, намислио зло на мој дом, поље моје присвојио, сина мога убио, много зла ми учинио, затворио ме у тамницу, предао ме на смрт и ја то не могу да опростим. — Возљубљени, молим те, не говори тако. Јер колико отпустиш брату своме, толико и још више ће Владика отпустити теби. Сети се првомученика Стефана: шта је рекао о онима који су га каменовали? - «Господе, не упиши им овај грех» (Дела ап. 7, 59).
Сети се Јакова, брата Господњег, кога памте и јудејски историчари, који се молио за убице и рекао: Господе, опрости им, јер не знају шта чине. Сети се Самог Владике, Који је примио смрт ради твог спасења: ако брат твој хоће да те обеси на дрвету, подигни глас свој ка Владици и кажи: Оче, остави им грех овај (Лк. 23, 34). Опомени се онога који је дуговао десет хиљада таланата (Мт. 18, 24). Чувши о десет хиљада таланата, помисли на бреме грехова. Када је тај [дужник] припао Владици и у страху молио за милост, примио је опроштај читавог дуга. Но када он сам, злопамтећи, није опростио свом дужнику, не само што је лишен опроштеног дуга, него је предат вечној геени. Само злопамћење се више од свих десет хиљада таланата грехова показало способним да га погуби.
Зато вас молим, браћо, клонимо се овог лукавог и неопростивог греха. Ако желиш да сазнаш да је тама злопамћења гора од било ког другог греха, онда послушај: сваки грех почини се за кратко време и брзо се прекрати, као на пример, ако ли ко почини блуд, - после тога спознаја дубине преступа улази у његову свест. Злопамћење, пак, непрестано храни пламену страст. Поседнути том страшћу – било да стоји или лежи, да се моли или путује — стално носи жалац у срцу. Онај који је поробио себе овом страшћу, не може да окуси ни благодат Божију, ни да се удостоји отпуштења грехова. Тамо где је израсло злопамћење, ништа не доноси корист: ни пост, ни молитва, ни сузе, ни исповест, ни мољење, ни девственост, ни милостиња, нити било које друго добро, све то злопамћење на брата руши.
Усрдно пазимо на ово. Јер није казано: ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да имаш нешто против брата свога, већ ако «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе… иди прво измири се са братом својим, па тада… принеси дар свој» (Мт. 5, 23-24). Дакле, ако смо дужни да исцељујемо зло и лукавство брата, какво онда снисхођење заслужујемо ми сами, када не само што то не чинимо, већ злопамтимо на нашу браћу и у себи скривамо зли змијски жалац? Чујем да често говоре: авај, како ћу се спасити? Не могу да постим, не бдим, немам снаге да сачувам девственост и да се удаљим из света, како онда да се спасим? Како? Ја ти говорим: отпусти, и теби ће се отпустити, опрости, и теби ће се опростити (Лк. 6, 37), — ето кратког пута ка спасењу. Предлажем ти и други: «Не судите» речено је, «да вам не буде суђено» (исто). Ето пута без поста, бдења и труда.
Дакле, не осуђуј брата, чак ни када својим очима видиш како греши, јер један је у нас Судија и Владика, Који ће свакоме дати по делима његовим, и један је дан Суда, на који ћемо предстати наги, саобразно делима нашим, примајући милост Божију. «Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину» (Јн. 5, 22). Зато је онај који осуђује брата свога пре другог доласка Христовог, антихрист, јер присваја себи достојанство Христа. Молим вас да не судимо браћи, да бисмо се удостојили опроштаја. Ти, може бити, видиш како он греши, али не знаш до каквог краја ће га одвести живот. Онај исти разбојник, распет заједно са Христом, био је злочинац и човекоубица, а Јуда – апостол и један од најближих Исусових ученика. Но за кратко време догодила се промена: разбојник је отишао у Царство Небеско, а најближи ученик у погибељ. Чак и ако је грешник брат твој, како знаш каква ће бити његова последња дела? Јер многи, не једном сагрешивши јавно, тајно се горко покајаше, а ми видимо како они греше, али не знамо ништа о њиховом покајању и обраћењу. Бива да ми грешницима судимо а да их је Бог већ оправдао.
Зато вас молим да не злопамтимо и да не осуђујемо никога од људи, док не дође Праведни Судија, «Који ће осветлити што је скривено у тами и обелоданити одлуке наших срдаца» (1 Кор. 4, 5). Нарочито не осуђуј свештеника Божијег по тајним гласинама које си чуо о њему. Не говори да је онај који приноси [бескрвну Жртву] — грешник, да је осуђен, да је недостојан и да благодат Свесветог Духа не пребива на њему. Нека тако нико и не помисли. Постоји Онај Који види и испитује «тајне срца». Познај самог себе, кога на сваки начин преузносиш, и остави суд Праведноме Судији. Нека се свештеник тврдо држи божанствених догмата, а у осталоме не суди, осим ако ниси лишен разума и ако си свестан сопствене мере и свог достојанства. Но, рећи ће неко, зар чак ни архијереји не подлежу суду по црквеним канонима? — Подлежу, кажем. Али ниси ти тај који га осуђује, већ Бог и архијереј виши од њега. Ти, овца, да судиш пастиру? Зашто фарисејски отимаш од Бога суд који ти није дат, и свештеничко достојанство које ти Бог није поверио?
Зато те молим, не осуђуј никога, посебно не свештеника Божијег, већ с вером, делотворним покајањем и чисте савести приступај божанственим Тајнама и удостојићеш се сваког освећења. Јер кад би сам Ангел Божији приносио бескрвну Жртву, а ти приступио недостојно, ни Ангел те не би очистио од грехова. А да је ово што сам казао истинито, то сведочи сам Јуда. Јер је он из самих пречистих руку Владике примио божанствени Хлеб, али пошто га је примио недостојно, у тај час је у њега ушао Сатана.
Ако желите да чујете повест о томе да је онај који не осуђује грехове других слободан [од казне за своје грехе], и обратно, да онај који осуђује – налаже на себе тежак печат [грехова], онда послушајте: муж неки, украшен монашком одеждом, који је провео свој живот у нераду и безбрижности, оболи од неизлечивог недуга, и кад му је душа већ била на исходу, он се уопште није уплашио наступајуће смрти, већ је са сваком благодарношћу и ревношћу почео да се припрема за разлучење с телом. Тада га један од богољубивих отаца који је ту седео упита: веруј, брате, да смо ми, признајемо, видели како си провео свој живот спокојно и у нераду и не разумемо: одакле теби таква безбрижност у овај час?
На то брат одговори: уистину, часни оци, провео сам свој живот у сваком нераду, и сада, у овај час, Ангели Божији ми принеше руком исписане грехове моје. Прочитавши прегрешења, која починих након што сам се одрекао света, они ме упиташе: признајеш ли све ово? Одговорио сам: да, све је тачно тако било; но, пошто сам се одрекао света и постао монах, никога од људи нисам осудио нити сам злопамтио. Молим вас да се и на мени сачува реч Христова, јер Он је казао: «Не судите, и неће вам се судити» и «Праштајте, и биће вам опроштено» (Лк. 6, 37). Тек што сам све то изговорио, истог часа се раздерао списак мојих грехова и ево, са сваком радошћу и безбрижношћу, ја одлазим Христу.
И само што је све ово испричао оцима, брат у миру предаде дух Господу, не лишивши оне који су стајали пред њим духовне користи и поуке. Да се и ми удостојимо ове користи, поуке и овде да сачувамо себе неповређеним од сваког осуђивања и злопамћења, благодаћу и човекољубљем свесветог и милостивог Бога нашег, јер Њему приличи свака слава, част и поклоњење, с јединородним Сином Његовим, Свесветим и Животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин.
Превод са руског: Славјанка
Извор: nnm.ru/blogs/tapalama
