Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ

http://www.svetosavlje.org/molitve/index.php#kt1

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено - сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.

СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

Ако су демони преклињали Господа да их не пошаље у бездан и молба им беше испуњена, колико ли ће пре бити услишене молитве нас који смо се обукли у Христа, када се молимо да се избавимо од умне (духовне) смрти? Посветимо се стога, молитви, јер је велика њена сила.

Антиох Пандект

Жича - Вазнесење Господње (Светог Спаса)

Адреса: Жича
Стање: Манастир, женски
Ово духовно средиште Србске цркве основао је Србски краљ Стефан Првовенчани почетком XIII века. Према сведочанствима биографа Доментијана и Теодосија, подизање манастира Жиче почело је после повратка светог Саве (1208. године) из Свете Горе. Изградња новог средишта Србског Архиепископа, због политичких и других прилика, трајала је доста дуго. Радови су уорзани после 1219. године, када је добијена самосталност Србске цркве, и Жича постаје прво седиште Србске архиепископије. Манастир је са свим потребним објектима био завршен 1230. године, када је на западној страни подигнута пространа спољна припрата са кулом.
Манастир Жича је у свом вишевековном постојању доживео судбину као и бројни споменици Србског наслеђа. Томе је у великој мери допринео и главни пут који је везивао северни и јужни крај Балканског полуострва. Жича је рушена и обнављана, а свака обнова мењала јој је изглед. Прве знане обнове и дораде биле су крајем XIII и током првих деценија XIV века. Због турске најезде 1500. године, игуман жички Теофило морао је, са братијом, да напусти манастир Жичу и пређе у Срем, у манастир Шишатовац. У турском попису из 1560. године у Жичи се помињу два калуђера. На манастирским рушевинама, смедеревски митрополит Захарије је 1562. године подигао ђелије, о чему сведочи запис на каменој плочи. И касније, током XVI и XVII века, у турским дефтерима помиње се манастир Жича „код села Крушевца". Године 1730. је на цркву стављен нови кров. У време Првог Србског устанка Карађорђе је подигао конак који је страдао. Велика обнова манастира Жиче почела је 1855. године. Средином XIX века, 1859. године. у манастиру је била 41 богослужбена књига, међу којима и „један стари служебник рукописни". Црква Светог Спаса је данашњи изглед добила после детаљне рестаурације у периоду од 1925. до 1936. године. Приликом ове обнове врађена је споља првобитна црвена боја. За време Другог светског рата Жича је страдала од немачког бомбардовања, при чему су порушени источни део северног параклиса са кубетом, свод између овог простора и певнице и северни зид западног дела храма. Порушени делови обновљени су 1953. године. Црква манастира Жиче доста је страдала и у земљотресу 1990. године.
Црква манастира Жиче припада рашкој градитељској школи. Основу храма чини пространи брод са широком апсидом на источној страни. Певнички простор, који у основи има изглед попречног брода, даје основи храма изглед слободног крста. На средишњем делу је купола. Црква Светог Спаса је временом претрпела извесне измене: проскомидија и ђаконик су проширени. а бочне капеле уз стару припрату накнадно су призидане. Припрата је такође касније призидана. Висока кула-звоник зидана је у исто време када и спољна припрата. Црква је зидана каменом и опеком. По својој архитектонској сложености, црква манастира Жиче се одликује различитим уметничким схватањима, а највише је прожета духом византијског градитељства.
У храму манастира Жиче постоје три сликарске целине. Најраније фреске у Спасовом храму урађене су непосредно после Савиног повратка из Никеје и добијања самосталности Србске цркве 1219. године. Тај стари живопис делом је сачуван само у певничким просторима. Ово сликарство по својим одликама блиско је живопису Богородичиног храма манастира Студенице. Крајем XIII века Жича је запаљена и потом запустела. На њеној обнови рађено је у време архиепископа Јевстатија II (1292-1309) и Никодима (1317-1337), када је живописана трпезарија, црква прекривена оловом, подигнута кула и још много тога обновљено и изграђено.
Нови живопис у храму манастира Жиче урађен је у време Србског краља Милутина (1282-1321), али је касније доста страдао. Фрагменти овог сликарства сачувани су на источном зиду пролаза испод куле, где су и композиције ктитора, краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава. Из овог времена потичу и фреске у припрати, наосу и бочним капелама.
Мала црква. Ова црквица која је посвеђена светим ратницима Теодору Тирону и Теодору Стратилату, као своје заштитнике има и апостоле светог Петра и Павла, налази се источно од главног манастирског храма. Црква је скромних димензија и подигнута је када и главна црква. Основа је једнобродна, са апсидом на источној страни и полубочастим сводом. Црква је живописана половином XIV века.
При манастиру Жичи веђ неколико деценија успешно делује иконописачка школа. Бројне иконе, које су иконописале даровите монахиње овог манастира, налазе се у бројним Православним храмовима у земљи. Црква Манастира Жиче страдала је у земљотресу 1937 године. Храм Христа Спаса генерално је рестаурисан 1990/91. године и том приликом врађен му је првобитни изглед.


  

Ђурђеви Ступови - Храм Светог Георгија

Адреса: Рас, Нови Пазар
Стање: Манатир, мушки

Изнад река Рашке и Дежевена, на једном од брда, налазе се остаци некада монументалног манастира Ђурђеви ступови, задужбине Стефана Немање из XII века. Први помен о овом манастиру оставио је Стефан Првовенчани, који каже да је Стефан Немања подигао у Расу цркву посвеђену Светом Георгију у знак захвалности што га је он избавио из тамнице у коју су га браћа заточила. Црква је почела да се гради вероватно 1167, а завршена је око 1170. године. Манастир је уживао велики углед; у Студеничком типику игуман Ђурђевих ступова помиње се на првом месту међу шесторицом игумана који су учествовали у избору сту-деничкогигумана.
Краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића, који је столовао у Расу, био је други ктитор овог манастира. За његове владавине је улазна кула претворена у капелу. а на југоисточној страни храма отворен је нови улаз. После смрти, краљ Драгутин је сахрањен у цркви, али је његова гробница опљачкана у XVIII веку када је страдао и сам манастир. Године 1589. манастирска црква прекривена је оловом. Повлачењем аустријске војске 1689. године из манастира одлазе и калуђери, а 1690. игуман Ђурђевих ступова налази се у Барањи, у Печују. турци руше манастир и материјал односе у Нови Пазар за градњу тврђаве. Пећки патријарх Мојсије 1722. године то спречава. Такво стање манастира остало је кроз цео XVIII и XIX век. Црква је оспособљена за Богослужење тек 1925. године. Манастир Ђурђеви ступови је ново разарање претрпео 1941. године, када је порушен јужни зид цркве са делом куполе и јужна кула коју је краљ Драгутин претворио у капелу, затим остаци цистерне, стара трпезарија и конак на се-верозападној страни Храм је једнобродна грађевина са три основне целине. Наос и припрата имају правоугаони изглед, а олтар се састоји из три дела са три апсиде. Припрата је засведена полубочастим сводом. У угловима наоса су пиластри који су у горњим деловима повезани луковима. Изнад лукова заснована је купола са пандантифима са високим тамбуром која у унутрашњости има елипсасту основу, а споља осмострану. Уз наос, на бочним странама, налазе се издужене вестибиле. Између наоса и олтарског простора постоје три лучна отвора која одговарају троделној подели олтарског простора. Свака од те три целине била је засведена полубочастим сводом, а олтарски простор, као и припрата, био је прекривен двоводним кровом.
Од богатог живописа цркве Светог Георгија остали су само фрагменти. Црква је живописана између 1170. и 1175. године. Из тог периода потиче сликарство из наоса, док је живопис у припрати настао у време краља Драгутина. Од тог првобитног сликарства данас су очувани само фрагменти: Јеванђелист Лука у северозападном пандантифу, затим оштећена представа Пророка Данила у кубету, попрсје Светих Андроника и Павла на потрбушју лука који одваја припрату од наоса. У припрати су очувани фрагменти из композиција везаних за живот Светог Георгија, патрона храма. На источном и североисточном зиду налазе се оштећене представе ктитора: Стефана Немање и краља Драгутина. Натписи у наосу исписани су грчким словима, а у припрати српским писменима. Унутрашњост цркве Ђурђевих ступова припада свету византијске уметности XII века, а спољни изглед близак је романском градитељству.
Ђурђеви ступови генерално су обновљени.

Манастир Светог Ђорђа у Расу спада међу најзначајнија света места у историји српског народа. Још у средњем веку је стекао назив "Ђурђеви Ступови", по ступовима, кулама (грчки - pirg, латински - turris) које су красиле манастирску цркву. Манастир је основао родоначелник династије Немањића, Стефан Немања, у другој половини XII века.

Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана првовенчаног, Немања се за време свог заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га св. Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски запис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни господар градио цркве и манстире (Св. Никола, Цв. Богородица у Топило и други), манастир Светог Ђорђа у Расу прдставља прекретницу у владарској идеологији Немањића. Манастир Св. Ђорђа у Расу, на изузетном положају недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, заснива хришћанску мисао о српској државности. Мисао о потпуном складу вере и државе уградио је Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Игуман манастира Св. Ђорђа заузимао је истакнуто место у животу цркве. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице, а сам манастир је спадао у "краљевске манстире" у XIII веку. Под његовим сводовима стицао је и мали Растко Немањић прва духовна искуства.

Оснивачка повеља није очувана. Током XIII века манастир је играо запажену улогу у животу земље. Изграђен је на крунским поседима династије Немаљића и располагао је знатним властелинством. Према опису имања из XVII века околна села Војниће, Мишчиће, Врболази, Видово и нека друга спадала су у метох манастира.

За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и, како изгледа, наменио јој функцију гробне цркве. После несрећног пада са коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата краља Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежави (1282), под окриљем манастира Св. Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Св. Ђорђа у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије. Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора - сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитој жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из "сремске земље", у којој је живео, пренет у манастир Св. Ђорђа и ту сахрањен (1316). Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира, остали су у успомени потоњих нараштаја. Називали су га не само другим ктитором, већ понекад и оснивачем манастира.

Турским освајањем Србије изменио се свет у коме су Ђурђеви Ступови имали важну улогу. Рат и сиромаштво, избеглиштво и насиље сводили су живот монашке заједнице на преживљавање, а и то је било угрожено крајем XVII века. Једно време је манастир запустео (1689.), затим су ватра и рука насилника тешко оштетили цркву и манастирски комплекс, а многи стари српски рукописи су страдали. Манастир Св. Ђорђа ушао је у XIX век као рушевина коју су ратови још више разарали. Камен славен задужбине уграђиван је у оближње тврђаве освајача.

Учени европски путописци XIX и XX века, Ф. КАниц, А.Ф. Гиљфердинг, Г. Мије и други, задивљени вредностима овог споменика, својим извештајима и описима спасли су део његове историје. У другој половини XX века почели су систематски радови на истраживању и делимичној обнови манастирског комплекса. међутим прави смисао задужбини Стефана Немање може да врати само духовна обнова манастира.

Бањска - Свети архиђакон и првомучек Стефан

Звечан, Косовска Митровица
Манастир, активан

Манастир Светог архиђакона Стефана-Бањска (1312-1316) налази се под обронцима планине Рогозне, недалеко од града Звечана, покрај истоимене речице Бањске. Задужбина је Св. краља српског Стефана Уроша II Милутина (од 1282-1321. г. на престолу Српске државе), а одређен беше да у њему по смрти почива тело овог богољубивог краља.
Приликом сукоба око престола краља Милутина и краља Драгутина, Милутин позива к себи са Свете Горе оца Данила, бившег хиландарског игумана и карејског испосника. Њему је поверио своју краљевску ризницу, и овога узвео на упражњени престо Бањске епископије, а он одлази у рат. По окончању рата завађена браћа се мире посредством мајке краљице Јелене и архиепископа Саве III, и ту се договорише да зидају манастир Св. арх. Стефана, а старање о томе поверише епископу Данилу, човеку препуном духовне мудрости.

Манастир је постао ставропигијална царска лавра, по реду четврта, одмах иза Студенице, Милешеве, Сопоћана, а престаје бити епископија. Краљ Милутин га је богато обдарио, о чему сведочи његова краљевска повеља, чиме манастир постаје један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији. Изграђен је у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији. На украшеном улазу од клесаног мермера истичу се две куле звонаре, веома високе. На улазу из припрате у наос налазио се величанствен портал, сличан Студеничком, о чијој лепоти донекле сада сведочи Богородица са Христом у наручју у манастиру Соколица. Изнад централног дела уздизала се висока купола добро осветљена, а са бочних страна су простране певнице.

Олтарска преграда је од клесаног мермера у мозаику. Олтар цркве је тролистан и веома простран. Споља је црква била урађена од тробојног глачаног мермера, а прозори у романском стилу украшени рељефима.
Унутрашњост манастирске цркве је била чудо од лепоте, са својим позлаћеним фрескама и мноштвом златних украса и сасуда, те је остало записано у средњем веку: “призренске цркве патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније, нигде се не могу наћи”.

 

Краљ Милутин се упокојио 1321 г. у Неродимљу, а архиепископ Данило је његово свето тело пренео у Бањску и сахранио. Касније је овде сахрањена и краљица Теодора, мајка цара Душана.
Након три године, због знамења и светлости од гроба Светог краља, извађено је његово тело, потпуно нетрулежно и постављено испред олтара пред Христовом иконом. Службу и житије му је саставио архиеп. Данило, који га велича као исцелитеља од разних болести и заштитника отачаства.

У најезди турака 1389. г. манастир је порушен, а тело Св. краља је пренето у Трепчу и касније 1455. г. у Софију, где и до данас почива у цркви Св. Недеље. Турци манастир претварају у војни логор, где на
месту олтара формирају xамију, а у јужној кули тамниче и злостављају Српски живаљ. Такво тешко стање траје до 1912. г., када су Турци протерани из Србије. 1938. г. архитекта Ђ. Бошковић обавља конзерваторске радове и рестаурацију. После II светског рата врше се археолошка истраживања.

Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за Српски народ. Молитвама светих: архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживео. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г., са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа.

Свечано отварање манастира (15.август 2004)

 

1)Патријарх Павле и Владика Артемије 2)Владика са игуманом Симеоном и о.Стефаном

Соко - Свети Никола и Свети Владика Николај

Соко Град, ЉубовијаМанастир - активан

По примеру наших побожних владара, патријарха, архиепископа, епископа и других ктитора, а одмах по доласку за епископа Шабачко-ваљевске епархије, епископ Лаврентије отпочео је градити манастир. Посветио га је светом Николају, архиепископу Мирликијском, који се у овом крају доста слави, али и епископу Николају Велимировићу.

Цркве су у најстарије време подизане на гробовима мученика. То нам је препоручио и свети апостол Јован Богослов, када каже: "Видјех под олтаром душе побијених за ријеч Божију и за свједочанство које имаху" (Откров. 6, 9). Можда је зато за цркву најповољније место град Соко, где је мучено, малтретирано, убијано и продавано српско робље у време када су у овим крајевима владали Турци, од 1521. до 1862. године, када је град предат Србима. Град је срушен, али мучилиште је остало и ту, на гробовима мученика, на земљи натопљеној српском крвљу, епископ Шабачко-ваљевски Господин Лаврентије градио је Цркву. Сам манастир располаже са пространом трепезаријом и 25 једнокреветних соба за госте, музејом и радионицом за монаштво. "Дом епископа Николаја" се налази уз сам манастир. Располаже са библиотеком, трпезаријом, 32 спаваће једнокреветне собе и другим корисним просторијама.

 

Све док су у Соколу били Турци, није постојала могућност да се у близини сагради црква. И садашња црква у Грачаници (Љубовија), на чијој је територији град Соко, саграђена је 1903. године. Посебну заслугу за градњу цркве имају свештеник Драгољуб Поповић и Радисав Ранковић, бивши председник општине. Црквени одбор који је градио цркву сачињавали су: Аксо Живановић, бивши народни посланик, Милан и Тешо Симићи, Радо и Васо Марковићи, Милан С. Полић, Совро Миловановић, Панта Живановић, Светозар Г. Полић, Крста и Драго Марковићи, Марко Тадић, Милутин Јовановић, Ђока Тадић, Боја Полић, сви из Постења, Из Грачанице у Одбору су били: Сава Спасојевић, Самуило Милутиновић, Јанко Нешковић, Раде Цветковић, Живан Крсмановић, Милан Андрић, Михаило Степановић, Срећко и Лазар Николић, Марко Степановић, Јеврем Спасојевић и Лука Милошевић. Највећи приложник је Тома Којић из Узовнице.

Црква је дуга петнаест, а широка осам метара. Грађена је у облику крста, са кубетом изведеним из кровне конструкције. Посвећена је Вазнесењу Господњем.

По предању, на месту садашње налазила се некада стара црква. Предање каже да је то био манастир Рача, који су Турци срушили, али су калуђери сачували књиге и друге црквене ствари, однели их и основали нови манастир на месту где се Рача и сада налази. Ово предање је нашло одраза и потврду у народној песми "Милош у Латинима", где се каже:

Да видите Рачу манастира,
Крај Сокола украј воде Дрине
Задужбину Краља Драгутина,
Да видите, па да се дивите.

 

Споменик епископу Николају, висок 3 метра рад је Даринке Радовановић, скулптора из Београда, а поклон Бранка Тупањца, Србина из Чикага.

На путу од манастира до крста подигнуто је 10 капела од камена пригодно осликаних. У свакој од њих је исписана по једна Божија заповест. У близини манастира налази се извор лековите воде.

Сопоћани - Света Тројица

Адреса: Сопоћани, Нови Пазар
Стање: Манастир, женски

Манастир Сопоћани је задужбина српског краља Уроша I, сина Стефана Првовенчаног, а унука Немањиног (средина XIII века). Спољна припрата са звоником дозидана је касније, највероватније крајем XIII века. У Сопоћанском поменику краљ Урош се назива првим ктитором, што би значило да постоји и други ктитор манастира Сопоћана. У овом манастиру сахрањени су Ана Дандоло, мајка Урошева, Стефан Првовенчани, велики кнез Ђорђе и сам краљ Урош I. Осликавање манастирске цркве завршено је 1270. године. Фреске на спољњем делу припрате насликане су после две преправке звоника, у време краља Душана.Прва страдања задесила су манастир убрзо после Косовске битке. Обнављан је у време Деспотовине, када је извршена и извесна измена, посебно око утврћења: главни улаз је дограћен и подигнута је једна кула. У XVI веку сопоћански калућери, поневши мошти светог Стефана Првовенчаног, прелазе у манастир Црну реку. Сопоћанска црква је тада остала без крова, а припрата је делимично срушена.
Крајем XVI и почетком XVII века манастир је поново оживео и храм је добио нови кровни прекривач, а припрата и звоник су преправљени. То је уједно и време генералне обнове манастира.
Сопоћани су поново страдали 1689. године, кад су га турци запалили а са цркве скинули и однели оловни прекривач. У таквом стању манастир је остао све до 1926. године, када је почела његова обнова. У то време озидани су порушени зидови, свод и купола, а црква је прекривена ћерамидом.
После Другог светског рата настављена је обнова, а посебно је рађено на конзервацији фресака. Обимнији радови на заштити манастира Сопоћана почели су 1951. године.
Основа цркве је у облику једнобродне грађевине са полукружном апсидом и припратом на западној страни. Наос се састоји од три травеја, а над средњим је подигнута купола. Уз бочне стране припрате постоје две капеле као посебне просторије. Својим спољашњим изгледом сопоћанска црква подсећа на романичко архитектонско наслеђе. Портал и прозори изграђени су од камена. Зидана је квадрима сиге и споља је омалтерисана. На основу неких градитељских решења могуће је претпоставити да су мајстори који су градили цркву били из Приморја. Касније су дозидани припрата и троспратни звоник, који је неколико пута преправљан.
У манастирском комплексу откривени су остаци и осталих манастирских здања, међу којима и трпезарија на западној страни, наспрам улаза у цркву. Трпезарија је у облику правоугаоника, са слободном апсидом на северној страни и била је живописана. Манастирски конаци налазили су се на северној и јужној страни манастирске порте.
Најраније фреске у Сопоћанима налазе се у наосу и настале су око 1273/74. године. На зидовима овог храма смештено је релативно мало сцена јер су фигуре светитеља доста велике. Својом монументалношћу нарочито се истиче композиција Успеније Богородице, на западном зиду, као и циклус Великих празника: Распеће Христово, Силазак у Ад, Рођење, Сретење и Преображење. Ктиторска композиција налази се на јужном зиду наоса, поред саркофага у коме је био сахрањен краљ Стефан Урош I, ктитор Сопоћана. На овој композицији приказан је Христос на престолу, коме Богородица приводи Немању, Стефана Првовенчаног и краља У роша I са моделом храма у рукама.
Фреске у припрати настале су нешто касније и дело су другог мајстора. Овде су први пут у нашем сликарству илустровани Васељенски сабори, библијске приче о Јосифу, Страшни суд и Родовно стабло Христово. Посебно је значајна историјска композиција Смрт краљице Ане Дандоло, приказана на северном зиду. Изнад краљичиног одра стоји њен син краљ Урош са својим синовима Драгутином и Милутином и осталим члановима владарске породице. Испред одра клечи краљица Јелена, жена краља Уроша. Сличност ове композиције са представом Успенија је очигледна. На источном и јужном зиду још једном се појављују чланови владарске породице: Урош I, Јелена, Драгутин и Милутин.
Фреске у капелама су из каснијег времена. Посебно се истиче представа Смрт Стефана Немање, у јужној капели, као и пренос његових моштију у Студеницу.
У дозиданој спољној припрати, која је доста оштећена, сачувани су фрагменти фресака из средине XIV века. Јужно од врата која воде у унутрашњост храма налазе се ликови цара Душана и Јелене.
Сопоћанско сликарство представља највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији већ и у Европи. Оно што су сопоћански сликари постигли у цртежу и колориту појавиће се једним делом тек у време италијанске ренесансе.

 

Мошти св. Козме и Дамјана пренешене из разрушеног манастира
Светих Врача у Зочишту, код Ораховца

ПОУКЕ ОЦА РАФАИЛА (ТОПАЛОВИЋА)

О истини


Од свега што сам ја могао протумачити из Светог Писма и као важно Вама препоручити јесте: „Држите се Истине и Истина ће Вас спасити“.




Горчина као лек


У горчинама је лек за тело, а не у слаткишима. Па тако и за душу – лек је у горчинама; подвизима, а не у лаком угодном животу.


Клизање и падање човека кроз живот


Иде човек путем, поклизне се, падне н укаља се. Шта да ради сад? Па неће ваљда држати оно онако каљаво, него одмах тражи воде и пере. Па онда опет продужи даље, па опет падне и укаља се. Шта ће сад? Пери опет, па продужи пут. Па ако опет падне опет пери. Докле тако? До краја пута. Али строго пази на крају да не остане каљаво.


Неумесно поступање са оним ко греши


Кад човек греши, други га нападну злобно псовати: „Оваки си, онаки си!“ А он не зна како да се снађе, већ се и он почне љутити на њих, а тако се направи свађа. Не треба га псовати, него му дајте савета и упутства како да се бори против греха. То би значило исто као кад човеку скочи чир на челу, и сви га стану псовати како му је то ружно и што то држи. А он каже: „Не знам, браћо, нешто ме спопало! Научи ме како да се лечим!“


Два болесника


Дођу код лекара два болесника. Један кука и виче лекару: „Јао, боли ме овде, боли ме онде, разнеше ме болови!“ А лекар му каже: „Ходи да видим како ти срце стоји!“ Затим га прегледа и каже му: „Не бој се ништа, твоје срце је добро, све ће то да прође и престане!“ А оног другог болесника пита лекар: „Шта теби фали?“ „Па, господине докторе, мене ништа не боли, само сам нешто малаксао и не могу да идем“. „Ходи да видим како твоје срце стоји“. И прегледа и њега, па вели: „Ти си велики болесник. Твоје срце није добро – ослабило. Да идеш на чист ваздух, да поправиш срце и све ће проћи.“ Тако вели и у духовном смислу. Ако је срце добро, опростиће се и веће грешке. А ако је срце пакосно – позлобно, и мале се неће опростити, док се срце не поправи.