Из овога закључујемо да нема плоднијег тла за развој Злопамћења од наше “праведности”.
Да ли међу вама има слободних? Можда неки желе брак? Примените ове принципе у међусобним односима, и у животу, праштање, снисходљивост, и немојте веровати у своју праведност, то је највеће зло у свим сферама духовног, психолошког и биолошког живота. Ко је од нас праведан?!…
Срећом, благослов је Божији, пошто верујући у своју праведност падамо у грехове. То нам Бог допушта да бисмо се преобразили. Онда долази до преврата…
“Кажеш, дете моје, био сам праведан, у реду, исповедио се, причестио, а ништа нисам приметио!
-Шта да приметиш? Твоје срце је било закључано за благодат Божију.
Онда долази други, схвата да је у лошем духовном стању и у таквом духовном стању је спреман да опрости целом свету и да у потпуности увиди свој највећи грех и безакоње, не зато што схвата свој грех, већ не може да одбаци ни једног човека, већ у свом лошем стању узвикује као Давид: ”Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће презрети’’. И као Цар Давид прима дух скрушен, небеса се отварају и каже: “Ах, колика љубав је Бог! Какво велико изненађење је Бог, све ми је дао, а ја ништа нисам заслужио, све даје а ништа не узима. Шта се дешава? Зар ово није лудост? Чини све, а ништа не тражи.’’
-Шта је кривица?
-Кривица је наш унутрашњи темељ. -Шта је наш унутрашњи темељ? Да ли је поверење у нашу праведност или Божија праведност који је љубав и милост?
Тако, дакле неко може рећи: ”Изнервирао сам се јер сам био уморан. -Разумем, спавај мало да се одмориш! “Био сам нервозан јер сам био гладан. -Једи да се смириш! И ово разумем. Ово нису проблеми. Проблем је ако је моја ускогрудост постала моја лична особина, ако је злопамћење које се рађа из “праведности до суза”, када све знам, када могу да судим колико је неко будала, колико је неко паметан или врлински и у себи правимо неке калупе и инсистирамо да тај неко буде некако такав, и ако није такав, лудимо. Можда сам објективно у праву, али духовно немам право, зато што сам заузео став презирања иконе Божије, и имам проблем. Можда је тај човек мало будала, а ти си међутим већа будала. Због чега? Зато што одбацујеш икону Божију. Хтео си да изгледа некако другачије… Можда су ово ситнице, али су веома битне у нашем животу. Ако не разумемо ово, онда смо успавани у животу, и подозриви у простим стварима и свакодневним односима са људима, и кажем: “Буди такав и такав па ћу те прихватити, буди овакав да ме не би нервирао.
“Каква је ово жена, не подносим је!
-Зар треба да је ставиш у свој калуп каква треба да буде. Или:
“Како је нервозан овај човек!”
-Зар треба да буде другачији да би га прихватио? Бог га прихвата а ти га укалупљујеш?! Шта се дакле, дешава? Овим показујемо да смо ограничени и хвата нас незадовољство за којим следе срџба и злопамћење ако не пазимо. Схватио сам да је ово једна велика будалаштина! Поробљени смо у својим инсистирањима и нисмо се ослободили, јер у дубини душе верујемо у своју праведност, а не у благодат Божију. Ово је темељ злопамћења. Неки отац Евагрије је рекао да монаси не треба да се љуте или да секирају некога. Међутим један психолог објашњава да гнев треба избацити да не бисмо мучили себе. Како ово може ускладити једно са другим?
Када немаш предубеђење, овај гнев треба да промениш и преобразиш, да га прерађујеш да би те ослободио. Тада је добро да избациш вани да ти се џигерице не распадну. Али пошто немаш духовну зрелост да нађеш начин унтрашње трансформације да се ослободимо, сигурно је боље избацити га вани, из себе да неби оболео. И нешто друго, овај гнев који избациш из себе можда крије неке истине, о којима треба да разговараш са својим ближњим или са самим собом. Такође ћеш схватити нешто веома корисно, да ниси толико свет колико си мислио.
Замислите колико можете да страдате ако одлучите: “Нећу да се нервирам, нећу да злопамтим, и да умислим да су ми због уздржања почела да расту крила, али ће вас ова крила најчешће одвести код психијатра. Једно је психички доживљај а друго духовна снага. Није здраво мучити самог себе и не избацити гнев, треба пронаћи унутрашњу литургију, коју називамо расуђивање, духовни разлог за преображај љутње да не би прерасла у гнев већ у позитивну снисходљивост и опроштај. Али како доћи до овога?
Када превазиђем људску праведност, своју силу, и када своју праведност и своју силу угледам у слави и благодати Божијој. Неко ће рећи: ”Човек је слаб!” -Он је и слаб и свемоћан. Уколико верује у своју снагу, онда је потпуно немоћан, а ако ниподаштава своју силу и верује у силу Божију, онда је свемоћан. Да бисмо се поправили, није довољно само Божије деловање, и ми треба да сарађујемо са Богом, да бисмо се спасили од ове погубне страсти, јер се више пута дешава да направимо метанију пред братом, тражимо опроштај, а да и после тога остајемо у тужни и имамо помисли против њега. Ово се дешава због злопамћења. Тражиш опроштај, а у себи задржаваш зло. За ово је потребна будност и пажња да се боримо да не остајемо дуго у овом стању, јер ћемо запасти у опасност. За ово постоје решења: Једно да у себи потхрањујеш злобу, друго решење је да оправдамо свог брата отварајући нове процедуре, разговоре, помисли… Треће решење је да се суочимо са самима собом, да сагледамо своје страсти, змије које се ковитлају у нама, и да покушамо да их победимо. Дакле, ово је подвиг, духовни подвиг, као када постимо, правимо метаније… Ово је један од начина како теорију претворити у праксу.
Како ти може помоћи духовник ако немате заједнички језик и ако никада ниси завирио у своју душу и покушао да преиспиташ амога себе и своје мисли? Једино на овај начин можеш да се ослободиш страсти и опрашташ.
