Гордост је проникла у све сфере човекове делатности и постала је за већину људи средиште личног живота. У таквим условима од нас се тражи огромна снага воље, да би задобили добродетељ смирења. Понекад изгледа, да се она у савременом свету не може достићи. Али то није истина. «Немогуће људима, могуће је Богу» (Лк.18.27).
Као у древним, тако и у садашњим временима Бог милостиво гледа на оне који траже спасење. И сада Он даје Својим верним слугама благодатне дарове, међу којима и смирење. Дешава се задивљујуће: исквареност савременог света служи истинским хришћанима као повод за још веће смирење. Видевши све препреке за духовни живот у друштву које нас окружава, треба да схватимо, да се спасти сада, као никада у историји човечанства, може само благодарећи посебној помоћи Божијој. Такво схватање стварности безусловно ће нас привести до потпуне спознаје своје ништавности и немоћи, ка потпуном уздању у Бога. Ако се то догоди, ми добијамо од Господа дар смирења у ништа мањем степену, него што су га добијали древни хришћани.
Глава И
ЗНАЧЕЊЕ И СУШТИНА СМИРЕЊА
Смирење побеђује замке ђавола
Сви ми, који живимо на земљи, налазимо се у великој опасности. Зашто? Зато што, по речима апостола Петра, у свету који нас окружује ђаво иде као лав ричући и тражи кога ће прогутати (1 Пет.6.8.).
Нико од нас не може спасити своју душу ако не победи у борби са палим анђелима. Злобни демони, који су сами доспели у ад, поставили су пред собом циљ да и човечанство погубе у његовом бездану. Они саблажњавају човека, везују га страстима и доводе до пада у грех. За то нечисти духови користе сва расположива средства. Пошто немају могућности да насилно натерају људе да чине безакоња, демони то чине лукавством. Како се ми можемо супротставити злоби ђавола? То је питање мучило хришћанске подвижнике од давних времена.
Једном је преподобни Антоније Велики видео духовним очима све мреже ђавола, прострте по свету. Уздахнувши, он је рекао:
-Тешко роду људскоме! Ко се може ослободити од ових мрежа?
Као одговор преподобни је чуо глас свише:
- Смиреномудри се спасавају од њих, и оне не могу ни дотакнути таквога.
Све замке ђавола разрушавају се смирењем. Што се ми више усавршавамо у смирењу уз помоћ Божију, тим се мање подвргавамо опасности да будемо прелешћени и погубљени од стране злобних демона.
Зли духови се невидљиво боре с нама преко помисли, а видљиво посредством других људи, од којих ми трпимо неправедна вређања и угњетавања. Ако демони успевају да у потпуности овладају неким човеком, тада они почињу да га користе за још грубље нападе према нама.О једном од таквих искушења је било говора у “Отачнику”.
Старцу - пустињаку је дошао поседнут човек. Из уста несрећника је стално излазила пена, и његов спољашњи изглед је био ужасан. Видећи старца, он га је ударио по образу. Пустињак је поставио други. Демон, не издржавши смирење пустињака, истог часа је изашао из човека.
Ђаво, нападајући нас преко других људи, намерава да у нашим срцима проузрокује према њима гнев и непријатељство. У време сличних искушења ми треба да испољимо посебну љубав према човеку који на нас врши притисак, и смиривши се пред њим да победимо ђавола. Наравно то се односи на наш лични живот. Зло, које свесно стреми да уништи друштвени поредак, да збрише с лица земље цели народ, или да погуби бар једног човека, треба да се одсеца најјачим методима.
У историји цркве су познати случајеви када се ђаво лично јављао великим светитељима и хтео да пренесе на њих своју злобу.Тако је једном преподобни Макарије Египатски носио у келију палмине гранчице за плетење котарица. Изненада је на свом путу срео ђавола, који је замахнуо српом и хтео да га удари, али није могао. - Макарије! - обратио се он светоме, - ради тебе ја трпим велику муку, јер нисам у моћи да те победим. Ето, и ја чиним све што чиниш и ти. Ти постиш - и ја ништа уопште не једем - ти бдиш - и ја никада не спавам. Али једно има у чему си ти изнад мене.
- Шта би то могло бити? - питао га је преподобни.
- Твоје смирење, - одговорио је ђаво, -ето због чега се ја ни не могу борити против тебе.
Обмањујући људе сатана може да узме лик Христа, ангела и светих. Јављајући се у таквом облику хришћанима, он настоји да их доведе у стање духовне прелести. Једном давно је ђаво стао у лику ангела испред једног египатског подвижника и побуђујући у њему славољубље, рекао је:
- Ја сам архангел Гаврило који сам послан теби!
- Погледај!, -смирено и простодушно је молио старац. – Да ниси ти неком другом послан? Јер ја сам недостојан тога да ми се шаљу ангели. После ових речи ђаво је истог часа нестао.
Демони, будући прекомерно нагли и горди, приближивши се смиреномудреном човеку, губе сву своју силу злобе, и све њихове замке се претварају у ништа. Египатски подвижник, ава Мојсије је говорио, да онај који има смирење, смирује демоне, а онај који нема смирење подсмех је демонима. Смирење је основа свих добродетељи.
У црквеним предањима је сачувано много примера о великом значају смирења за духовни живот човека. Ево једног од њих.
У давна времена хришћанка се нашла на пустом острву, где је 40 година провела у подвизима поста и молитве, трпећи разна лишавања. На крају је уз острво пристао брод, и она се вратила на родну груду. Отишла је код једног великог подвижника, и испричала му о своме пустињском подвигу. Саслушавши је пажљиво, старац је питао:
- А можеш ли прихватити увреде једнако као благоугодне мирисе?
- Не, оче, збуњено је одговорила хришћанка.
- Тада ниси ништа задобила за 40 година свога подвига, био је закључак старца који није био утешан.
Тако, провевши дуго година ван људског друштва, несретна отшелница није задобила оно главно - смирење, без којега све остале добродетељи губе на снази. Познати духовни писац из давних времена, преподобни Ава Доротеј, поредио је процес спасења душе са градњом куће. Писао је да градитељ треба да на сваки камен ставља кречни раствор, јер без њега камен може да се сруши и цело здање да буде разрушено. За духовни дом хришћанина цигле представљају добродетељи, а креч представља смирење. Свако добро дело које се чини без њега, не доноси човеку никакве користи. Тим поводом је мудра египатска подвижница блажена Синклитикија рекла, да као што у давна времена није било могуће саградити брод без ексера, тако није могуће ни спасти се без смиреномудрености. У нашем духовном животу даске су добродетељи, а ексери - смирене мисли о њима.
…
Значај смирења за успешан духовни раст хришћанина јесте у томе да оно има особину да чува душу од гордости. Колико год човек да задобије добродетељи и колико год да се више приближи Богу, смирење не само да му не дозвољава да види своју светост, него, напротив још више га погружава у спознају о сопственој греховности.
Схимонах Никодим, атонски подвижник XИX века, добио је од Бога велики дар суза; могао је да плаче по својој жељи, онолико колико је хтео. Његов духовник, приметивши код њега ову добродетељ, питао га је:
- Имаш ли одавно тај дар?
- Две и по године, - одговорио је схимонах Никодим, - од оног времена, када сам после беседе с тобом о том дару Божијем, начинио теби поклон и молио од тебе благослов да тражим тај дар Божији. А до тада сам ја себе три године с тешкоћом принуђавао на свакодневне сузе.
На то признање, духовник му је рекао:
- Ти си добио овај дар за послушање, а не због својих заслуга. Знај да се сваки дар Божији чува смирењем. Чувај се од преузношења, никога не осуђуј и све време себе укоравај. Други исто имају тај дар, али сматрају себе нижим од свих.
Свети оци су запазили да Бог даје хришћанину добродетељи не због духовних подвига, него због смиреномудрености. По мери узрастања човека у смирењу, Господ више умножава и Своје дарове.
