Кад се 1976. године, на позив Српске академије наука и уметности, у истраживање Хиландара укључио и Музеј примењених уметности, тада млади кустос Душан Миловановић добио је задатак да оформи екипу за овај озбиљан посао. Међу стотинак окупљених стручњака били су и његови, данас покојни, професори Светозар Радојчић, Воја Ђурић, Дејан Медаковић, Димитрије Богдановић, али и фотограф Радомир Живковић који је сликом овековечио све њихове напоре.
- Ова изложба у Музеју примењених уметности је, да тако кажем, почетак дизања копрене с тајне зване „ризнице манастира Хиландара” - истиче Душан Миловановић. - Ових дана ће се појавити и двотомни каталог са око 300 разнородних предмета с Хиландара и Свете Горе. Иначе, манастир Хиландар има више од 3.500 предмета. Све смо их пописали и обрадили. И сви ће бити публиковани у петнаестак књига.
Маслина као челик
Због строгог прописа да из Хиландара не може да се изнесе ниједан предмет старији од тридесет година, део изложбе у МПУ је, нажалост, „папирнат”. Реч је о копијама и фотографијама докумената и других садржаја ризница. Међутим, ту су и фотографије о обнови ове српске светиње страдале у пожару 2004. године, али и стотинак оригиналних предмета са Свете Горе и Хиландара који су се кроз векове, стицајем разних околности, нашли у Србији. Данас се ови предмети чувају у архиву САНУ, у Народној библиотеци, у Народном и Историјском музеју, у Музеју града Београда, у Задужбини краља Петра Првог на Опленцу и у Музеју Српске православне цркве.
- Недостаје само седам рукописа који се чувају у Музеју СПЦ, јер је Синод донео одлуку да не могу да се износе из депоа - вели Миловановић. - Махом се зна како су ови предмети доспели у Србију. Извесни црквени великодостојници, на пример, позајмљивали су из Хиландарске библиотеке рукописе и књиге, и доносили их овамо да их проуче. Догађало се да се, пре него што стигну да их врате, разболе и умру. Најближи сарадници су их тада предавали Патријаршији или Народној библиотеци. Занимљиво је да је само неколико дана пред шестоаприлски рат 1941, професор Владимир Ћоровић, из Народне библиотеке Србије узео на реверс „Зборник српских житија и Хиландарски типик” Марка Таха. Захваљујући томе, то је једини примерак из рукописног фонда Народне библиотеке који је „преживео” шестоаприлско бомбардовање.
Све иконе из Задужбине краља Петра Првог на Опленцу су дар Хиландараца и других светогорских манастира породици Карађорђевић, и то приликом крунисања и током владавине краља Петра Првог и касније краља Александра. Изложене графике, пак, потичу из четири манастира - Хиландара, Лавре, Симонопетра и Кутлумуша.
Крстови, панагије, дрвене иконице... Много тога је с Хиландара стизало у Србију. Познати по стрпљивости и минуциозности, Светогорци су велики мајстори за дуборезачке радове.
- Тако генијалне рукотворине могуће је направити само уз помоћ те њихове молитвене концентрације - тврди Душан Миловановић. - Дрво маслине тврдо је као челик и потребна је огромна стрпљивост током резања у њему лошим алатом, углавном ножићима купљеним на вашарима. И без наочара и повећала. Кад погледате те радове, изгледају као да су изливени, не можете да верујете да су рађени на тако примитиван начин.
Галантни краљ
Хиландар је као домаћинска кућа која прима поклоне, понекад узвраћао дарове. У вези с тим постоји лепа прича везана за краља Александра Обреновића.
На Светој Гори постоји обичај да кад братство једног манастира спадне испод седам, да би спасли светињу, у помоћ прискачу други манастири који имају више монаха. Тако су у Хиландар ушли монаси из суседног манастира Зограф. Током свог боравка у Хиландару дужем од једног века, Бугари су били слаби домаћини. Узимали су зајмове под неповољним условима, па је манастир био прилично запуштен и задужен. Током читавог 19. века водили су се грдни спорови између Хиландара и околних манастира око граница, имовине, позајмица. Онда, 1896. у Грчку долази краљ Александар Обреновић на отварање првих модерних Олимпијских игара. Присуствовао је и свим спортским надметањима. У повратку кући, српски краљ свраћа у Хиландар да се поклони задужбини својих предака. Кад је видео у каквом је стању, одмах је исплатио бугарске дугове, њиховим монасима дао велики бакшиш и вратио их у њихов манастир. Тада српски монаси, у знак захвалности, поклањају краљу Александру Обреновићу, односно српском народу, „Мирослављево јеванђеље”, један од највећих споменика српске културе, цивилизације и писмености.
 | |
| Поглед на Хиландар под снегом (клик за увећање) | |
Хиландар је најважнији камен темељац српске историје и цивилизације, вере, културе. Ризнице су иза олтарске преграде, иза иконостаса, ту су мошти светитеља, велике реликвије, часни крст. У цркви се чува пет чудотворних икона. Ту су и библиотека, архив крцат преписки с владарима, уговора, рачуна, заложних меница; депо средњовековног текстила, велика колекција керамике, порцелана, стакла... Збирка икона манастира Хиландар је огромна. Има их око 2.500!
- У ризницама се чува и нешто оружја. Хиландар је једина српска кућа која никад није на силу освојена. Умели су да рукују оружјем, што је било неопходно, поготово у средњем веку. Турци касније, кад су загосподарили тим простором, нису чинили никакво зло манастиру. И поред земљотреса који често тресу Атос и пожара који су га неколико пута озбиљно походили, Хиландар, срећом, никад није катастрофално страдао.
Ништа на продају
Ипак, колико је безбедно огромно хиландарско благо?
- Света Гора је монашка република. Према Женевском споразуму из 1919. она је специфична аутономна творевина која је под физичком заштитом Грчке. Добро је чувана. Има своју границу и царинску службу. У сваком пристаништу манастира је мала полицијска постаја с два-три полицајца. Ипак, било је покушаја да се изнесу неке вредне ствари са Свете Горе. По „абатону” или „аватону”, како кажу Грци, неписаном закону Свете Горе, забрањује се да било шта старије од тридесет година одавде изађе у спољни свет. Ни књига, ни икона, новине... Ништа! Ипак, било је преседана. Кад су ризнице Свете Горе изашле у Солун 1927. године или кад је икона Богородице Тројеручице 1993. године прошетала Солуном, те кад су се 1998, поводом 800-годишњице Хиландара, на великој изложби у САНУ нашле и три хиландарске иконе.
Душан Миловановић посебно истиче да, упркос некад тешким невољама, Хиландарци никад нису продавали своје вредности. У неколико наврата су само код Цинцара и Јевреја залагали неке драгоцености које су, кад би дошли до новца, враћали у манастир. Постоје реверси који то потврђују.
А да ли је соба краља Петра Првог Карађорђевића страдала у последњем пожару на Хиландару заиста, као што се прича, ненадокнадив губитак?
- Краљ Петар Први провео је 1910. године на Хиландару неколико дана. У тој соби је можда два пута преспавао, јер је као верник ноћ проводио у молитви у цркви. У соби су се у обичним рамовима налазила два портрета - краља Петра и принцезе Зорке, каљева пећ мађарског типа, војнички кревет, мали сто и столица и једна иконица, заправо принт фотографије на дасци. Ето, то је изгорело у пожару. Грехота јесте, али то није нека изузетна вредност. Пожар је уништио зграде, али из ризница готово да ништа није страдало.
 | |
| Аутор изложбе Душан Миловановић (клик за увећање) | |
Захваљујући мудрости Светогораца и приличној помоћи српских монаха, за време Другог светског рата Немци нису однели ништа од светиња и драгоцености.
- Кад је почео рат, Бугари, као партнери Немаца, добили су у јурисдикцију Свету Гору - прича Душан Миловановић. - Манастир Зограф поставио се на чело Светогораца, ломећи све обичаје и ред који траје две хиљаде година. И, наравно, људи невични управљању, почели су да праве глупости и свима су се попели на главу. Мислим да је онда професор Георгије Острогорски посаветовао Хиландарце да без знања Бугара, с игуманима осталих осамнаест манастира, напишу писмо Хитлеру и траже његову заштиту. И заиста су му написали писмо по угледу на писма византијским царевима у средњем веку. Хитлеров саветник-византолог, у жељи да задржи добре односе с колегама, саветује Хитлера да истог тренутка пошаље пуковника историчара уметности за гувернера Свете Горе. Тај пуковник је тамо био све време трајања рата. За то време ниједан папир није изнет са Свете Горе. Невероватна прича! Чуо сам је од свог професора Дејана Медаковића.
|
|
| ||||||||||||||||||
|
|
| ||||||||||||||||||
|
|
|
