Мој живот у Христу 2

Браћо и сестре, родили сте се поново (након рођења од родитеља) водом и Духом, постали сте тада деца Божја, реците да ли достојно таквог високог звања живите? Живите ли онако како треба да живе деца Божја? Да ли се из ваших поступака види да је ваше живљење на небесима (Фил. 3, 20)? Да ли се види да очекујете опет са небеса Господа свога, као што нам је Он обећао у Својој светој речи? Презирете ли оно што је доле, тежите ли свим срцем ономе што је горе? Љубите ли свет прељуботворни и грешни? Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему. Пријатељство према свијету непријатељство је према Богу. Јер све што је у свијету је похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења. (1. Јн. 2, 15. 16; исп. Јак. 4, 4) Свет је овај разапео и до сада разапиње Сина Божјег. Браћо и сестре, брините о томе да ли живите по Јеванђељу. Или супротно њему? Читајте чешће прве главе јеванђеља од Матеја. 



* * * 

Спаси нас, род Твој, Владичице! Спаси нас, истокрвне Твоје! Спаси нас, Мати Живота и Мати свих нас, премда и нисмо достојни називати Те Мајком својом! Очисти, освети, утврди и спаси нас молитвама Твојим! 



* * * 

Шта ће ми имовина? Да бих од ње живео ја и моја породица, и моји сродници, да бих давао сиромасима, а не да бих је згртао. Мери штедро да би ти штедро одмерио Бог према жртви твојој. Притом су сва имовина или средства за живот Божји, а не наши, а Бог је Начелник живота: Он се стара о одржавању нашег живота преко нас самих или преко других, или непосредно. Сами себе и један другог и сав живот наш Христу Богу предајмо. (Јектенија) Говоримо: ваља нам живети, а Бог је живот наш: значи и сва средства за живот Бог даје и даће. 



* * * 

Многи световни часописи и новине чији се број изузетно повећао, одишу земаљским духом, често богопротивним, док хришћанин има могућност да буде грађанин не само земље, него и неба, и треба да мисли и о небеском. Паганска древна књижевност често је, чини се, била боља и чистија (Цицерон), узвишенија по својим начелима и побудама него књижевност хришћанских народа. Хришћански народи, који би већином морали бити словесна, то јест богоподобна бића, непрестано и силно вређају Ипостасно Слово Очево, Господа нашег Исуса Христа, у усменој и штампаној речи која се у изобиљу улудо троши и чак на саблазан хришћана које световна литература одвлачи од читања речи Божје и дела светих отаца. Умножавањем лажних речи уредници и издавачи часописа и новина лове и заводе словесно стадо Христово. О, Слово Божје! Какав ћемо одговор дати на страшном суду Твоме! 



* * * 

Где је сада читање у кућама богонадахнутог Псалтира који улива тако велику веру у Бога, тако чврсто поуздање у Бога у искушењима, у болестима, у невољама и тугама, и такву пламену љубав према Богу? Где је читање богонадахнутих псалама који су били омиљено штиво наших предака, не само обичног народа, него и великаша и самих кнежева? Нема га: зато у многима нема вере, наде хришћанске и љубави према Богу и ближњем, а има безверја, очаја, мржње. Нема пламене молитве, нема чистоте живљења, нема духа скрушености због грехова и умилења, нема правде, мира и радости у Духу Светоме. Већина хришћана је прожета духом света, духом часописа, новина и уопште световних писаца који су сами са своје стране прожети духом паганским, а не хришћанским, духом порицања богонадахнутости светог Писма и уздизања себе самих, свог гордог и надменог разума, духом овоземаљске таштине. 



* * * 

Све што нам Црква ставља у уста и у уши јесте истина, дисање или поука Духа Светога. Имај страхопоштовања пред сваком мишљу, сваком речју Цркве. Памти да је област мисли и речи Божји посед, као и сав свет, видљиви и невидљиви. Ништа ти своје немаш, чак ни мисао, ни реч. Све је Отац наш, све је Бог. Слиј се у општи поредак, као што се злато лије у одређене калупе, или као што је природа састављена у једну складну целину. Не живи себичним, одвојеним животом. 



* * * 

Пуцање леда на морима и рекама је слика ослобађања душе наше од тела. Ослободивши се леда, воде се налазе лицем у лице са ваздухом који почиње да их таласа, и са сунцем које почиње у њима да се купа: тако и чисте душе, ослободивши се тела, бивају лицем у лице са Христом, Он их освежава и Он их обасјава. Док су покривене леденим омотачем, воде као да се налазе у тамници, у оковима, немају непосредни контакт са ваздухом и са сунчевом светлошћу: тако и душе наше, док живе под телесним омотачем, немају непосредно општење са Богом и са светима, већ само путем свог омотача, делимично, а када спадне омотач телесни, тада ћемо угледати Господа лицем у лице, као што су воде након пуцања леда непосредно окренуте ка сунцу и долазе у непосредни додир са ваздухом. 



* * * 

Наше је срце просто, једно, јединствено, и стога не може служити двама господарима: Богу и мамону (Мт. 6, 24), то јест богатству; значи, не може се искрено служити Господу и уједно имати пристрашћеност према земаљским стварима, јер све то спада у мамона. А и недостојно је човека робовање богатству, јер је оно земља и прах. Све земаљске ствари, ако се за њих привезујемо срцем, чине га грубим, земљаним, и од Бога, и од Мајке Божје и свих светих, од свега духовног, небеског и вечног нас одвраћају и привезују нас за земаљско, трулежно, пролазно, а такође и од љубави према ближњем одвраћају. Да би се довршило све што је речено, треба још казати да дух привезаности за земаљско, попустљивости и сажаљења према земаљском јесте дух ђаволски и да се ђаво сам усељује у човека преко његове привезаности за земаљско; он често улази у наше срце, као безочни победник, преко тренутног пристрашћа према земаљском које није одмах одбачено, помрачујући, притискајући, убијајући дух наш и чинећи га неспособним за било какво дело Божје, заражавајући га гордошћу, хулом, роптањем, презирањем светиње и ближњег, противљењем, чамотињом, очајањем, злобом. 



* * * 

Нас ради Господ се оваплотио, страдао, распет био, и умро, и васкрсао. Нас ради Он је и Мајку Своју Пречисту Дјеву Марију свим врлинама благоукрасио и свим божанским силама снабдео да би нам Она, премилосрдна и свесавршена, после Њега била све. Дакле, да за нас не буде бескорисна благодат Божја којом је испуњена Владичица наша. Да сви притичемо са смелошћу и надом ка чудесном, и свесилном, и пречистом покрову Дјеве. Тиште ли нас греси – помолимо Јој се да нас исопом молитава Својих очисти од сваке нечистоте тела и духа. 



* * * 

Од чега потиче хула и презир према духовној речи? Од гордости срца нашег, од надмености, ситости нашег разума. 



* * * 

Непрестано примећујеш да Бог никакву, ни најмању тренутну нечистоту не трпи у теби, и да те одмах пошто у срце пустиш какву нечисту помисао, напушта мир а уједно и Сам Бог, и да постајеш сместиште ђавола ако одмах не одбациш грех, тако да о свакој помисли греховној, тим пре о речи и делу греховном, треба рећи: то је ђаво; а о свакој помисли светој и доброј, као и о речи и делу, треба да кажемо да је то Бог или да је то од Бога. И замисли сад каква је преукрашена, чиста и непоколебива палата Сведржитеља пресвета душа и пречисто тело Богомајке у Чију се утробу уселио Бог Логос и у Њој обитавао као Божанство, душом и телом пречистим? Замисли каква је Она вечна, бесконачна, непромењива светиња! Замисли каквог је страхопоштовања и прослављања Она достојна! Замисли ко смо ми – трске које повија вјетар (Мт. 11, 7) ђаволски; дунуо ђаво својом хулом у наше срце, и сада се од његове хуле повијамо, смућујемо, клонемо, док треба презирати сва његова хуљења или не обраћати пажњу на њих, као на маштања. 



* * * 

Као што су у Богу Отац, Син и Свети Дух нераздељиви, тако и у молитви, и у животу нашем мисао, реч и дело треба да буду такође нераздељиви. Иштеш ли штогод од Бога, веруј да ће бити, да ће се десити оно што тражиш, како Богу буде угодно; читаш ли реч Божју – веруј да је све о чему се у њој говори било, јесте и да ће бити, или да се десило, да се дешава и да ће се десити. Тако веруј, тако говори, тако читај, тако се моли. Велика је ствар реч. Велика је ствар душа која мисли, говори и дела, образ и подобије Тројице свемогуће. Човече, познај ко си, и понашај се у складу са својим достојанством. 



* * * 

Добра Владичице, покажи и увек показуј власт Твоју нада мном и над људима Твојим, богобојажљивим и кротким – избављајући нас, по молитви нашој, од нечистих, злих и хулних помисли, од свих грехова и страсти, и од свих лукавстава демонских, као добра Мајка Божја. 



* * * 

Владичици Богородици, светим Анђелима и свим светима моли се као Самом Духу Светом, а особито као Светој Тројици Која њих освећује и у њима обитава. Они ће у нама једно бити. (Јн. 17, 21) Свет јеси, Боже наш, и у Светима обитаваш. (Возглас) Амин. 



* * * 

Сви ми живимо у неком преласном помрачењу срца и ума, али Господ Исус Христос је просветљење наше. Светитељи нас увек виде благодаћу Божјом, јер су они у Богу и Бог је у њима; они су један дух с Господом (1. Кор. 6, 17), а Господ све види, све чује. Стога, гледајући у цркви, на пример, иконе светих Божјих, веруј да те они виде, а особито срце твоје. 



* * * 

Ма чиме, ма каквим страстима те непријатељи нападали, трпи без чамотиње, без озлојеђености, са кротошћу и смирењем, и не допусти у срцу покрет нестрпљења, злобе, роптања и хуле. 



* * * 

Сва твар сведочи о бесконачној доброти и правди Творца, сам сатана и његови анђели својим срамним битисањем и свезлобним лукавствима према људима доказују неизмерну доброту и правду Творца; јер ко су раније били сатана и његови анђели? Какве светлости, какве ризнице коликих добара, и чега су се лишили због своје одлучно–добровољне незахвалности, гордости, злобе и зависти према Господу? Нису ли пали потпуно смишљено и намерно, са циљем да вечно војују против Творца и Његових створења, разумно–словесних људи? Судећи по злобним дејствима сатане у свету, по мноштву и снази њиховој, можемо слутити какав је велики, моћан дух био сатана, негдашњи Деница (јутарња звезда, зорњача, звезда даница– име луцифера, началника палих ангела, дато му због блиставих савршенстава којима је био обдарен од Бога, прим. прев.). Судећи по обиљу помрачења и обмане његове у људима расутим по целом свету (који заводи сву васељену – Отк. 12, 9), може се слутити како је некада био светао и препун истине! Био си у Едему врту Божјем; покривало те је свако драго камење. (Језек. 28, 13) Судећи по свелукавим телесним и нечистим жељама које изазива, може се закључити колико је у доброти својој, коју беше добио од Творца, био пријатан, мио! Судећи по подмуклости и злим лукавствима, може се слутити како је паметан био и колико је добра могао донети, како би могао много да послужи Творцу Своме у Његовом промишљању о нижим духовима или о људима. По том злом, огромном колосу, сатани, судите како је величанствено, добро, преукрашено, пресветло, моћно, умно створење некада био сатана. Колико је дарова Творчевих поседовао и чега се лишио због свог злог и хотимичног безумља! По злоби његовој у људима судите колико је некада био добар; по зависти судите о његовој пређашњој добронамерности; по безграничној његовој похлепи и шкртости у људима судите о његовој штедрости, по његовој гордости – о његовој, од Бога добијеној, величини; по његовој чамотињи у људима, досади, тузи која понекад бива неиздржива – о његовом негдашњем блаженству. Јер он негда беше онолико добар, колико је сада зао! Он служи као вечна лекција смирења и покорности за све Анђеле небеске и за све добромислеће људе: јер ма колико Анђели били савршени или ма колико људи били паметни и уопште ма колико у нечему били савршени, они све то имају једино од доброте Творца, а не сами од себе, и треба за све да благодаре Творцу и да моле за све са несумњивом вером у Његову доброту и свемоћ, у нади да ће све добити од Њега. Зли дуси су пали са гордости и злобе: то је лекција за све људе – да се смирују пред Творцем, да себе сматрају за ништа и да све приписују Творцу, и да живе само Творцем и испуњавањем Његове воље, и – чудесна су дела Твоја, Господе – оно што није могао и није желео да стекне даница уза сву своју мудрост, стекла је Дјева из рода пропадљивог и уједно духовно бесмртног; Пресвета Дјева Марија је стекла Себи смирење неупоредиво, стекла је највишу светињу. Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом! Погледа Господ на смјерност слушкиње своје. (Лк. 1, 28; 4  Тако се и сви ми, као они који су сами по себи права ништавност, као они који све имају од Бога, сем греха, морамо непрестано и дубоко смиривати пред Творцем, у свему прибегавајући Његовом милосрђу. 



* * * 

Без благодатне помоћи не можеш победити ниједну страст, ниједан грех – зато вазда тражи помоћ од Христа Спаситеља свога. Он је ради тога и дошао у свет, ради тога је пострадао, умро и васкрсао да би нам у свему помагао, да би нас спасавао од греха и од насиља страсти, да би нас чистио од грехова наших, да би нам Духом Светим давао снагу за чињење добрих дела, да би нас просвећивао, укрепљивао, умиривао. Говориш: како се спасти кад је на сваком кораку грех и сваког трена грешиш? Одговор на то је једноставан: на сваком кораку, сваког трена призивај Спаситеља, сећај се Спаситеља и спашћеш и себе и друге. 



* * * 

Користите се Мојим даровима не појединачно, као самољупци, већ као деца Моја код које све мора бити заједничко, не жалећи да другима забадава нудите плодове Моје, дела руку Мојих, сећајући се да их Ја вама дајем забадава, због Моје очинске доброте и штедрог човекољубља. Овако бива у породици. Када отац или мајка или брат донесу поклоне, отац их дарива свој деци својој, или брат својој браћи, и ако деца, браћа и сестре, сви живе у узајамној љубави, онда она нису задовољна и срећна ако отац или брат некоме од њих не дарује поклоне и ако макар једном од њих не да оно што је дао другима. А зашто? Зато што се благодарећи узајамној љубави осећају као једно тело, зато што сви они као да су једно, исто лице. Нека тако поступа и свако од вас. А Ја знам како да вас наградим за љубав која Ми је толико угодна. Ако сам милостив и према онима који не испуњавају Моје заповести (у једнога богатог човјека роди њива – Лк. 12, 16), како онда нећу бити милостив према истинским чедима Мојим којима сам заправо и наменио све Моје милости? Да, бићу милостив. Сажалићу се на кога се сажалим. (Рим. 9, 15 (2. Мој. 33, 19)) 



* * * 

Сваки пут кад паднеш, устани и спашћеш се. Грешник си, непрестано падаш, научи да устајеш; побрини се о задобијању те мудрости. Ево у чему се та мудрост састоји: научи напамет псалам Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, на који је цара и пророка Давида надахнуо Дух Свети и изговарај га са искреном вером и надом, скрушена и смирена срца: после твог искреног покајања, израженог речима цара Давида, истог трена ће ти од Господа засјати опроштај грехова, и ти ћеш осетити мир душевних сила својих. Главно је у животу – ревновати о узајамној љубави и никога не осуђивати. Свако ће за себе дати одговор Богу, а ти у себе гледај. Злобе се чувај. 



* * * 

Православни хришћани су као породица, деца Исуса Христа, а у доброј породици мајка увек ужива велико поштовање (Мајка Божја), као што и млађа браћа уважавају и поштују старију коју подражавају. Лутерани и англиканци! Зашто код вас тога нема? Зашто код вас Мајка Божја не ужива дужно страхопоштовање и свечано уважавање и поклањање? Зашто свети Анђели и свети Божји људи не уживају свечано поштовање и поклоне? Зашто не желите да им подражавате? Или ви само Бога поштујете, само се Њему клањате? Али ви морате имати на уму да су Мајка Господа Исуса Христа, свети Анђели и свети људи чисте иконе Божје, пријатељи Божји, као што је и Аврам назван пријатељем Божјим. Па како се не клањати живим иконама Божјим, чедима и пријатељима Божјим? 



* * * 

Свет је дом. Градитељ и домаћин тога дома, Творац и Отац људи–хришћана који у њему живе јесте Бог. Мајка у томе дому јесте Пресвета Богородица. Ходи увек у присуству свога Оца у љубави и послушности према Њему; као и у присуству наше заједничке Мајке Пресвете Богородице – у светој љубави, страхопоштовању и послушности према Њој. У својим духовним и телесним потребама, у тугама, искушењима и болестима обраћај Јој се са вером, надом и љубављу. Буди свет, као што је свет Господ Бог, Творац и Отац твој, као што је света Владичица, Мајка Божја и по Спаситељу Мајка наша. Жено, ето ти сина! Ево ти мајке! (Јн. 19, 26; 27) Да не бисмо посумњали да преузвишену Мајку Бога Вишњег, пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу треба да називамо својом Мајком, предвечни, Божанствени Син Њен, Господ Исус Христос, отклонио је нашу сумњу, непосредно дозволивши нама или онима од нас који ревнују за светињу да Је називамо својом Мајком: ево ти Мајке. Јер у лицу светог Јована Богослова то је речено и нама хришћанима. Да, Она је и заиста најнежнија, добропромислитељна, свесвета Мати наша која ка светости управља нас, чеда своја. 



* * * 

Веома јасно видиш да ти је изузетно тешко, а без благодати Божје и усрдне молитве и уздржања немогуће је променити се на боље; осећаш у себи деловање мноштва страсти: и гордости, и злобе, и зависти, и похлепе, и среброљубља, и чамотиње, и лењости, и прељубе, и нестрпљења, и непокорности, и остајеш са њима, и често њима биваш свезан, а дуготрпељиви Владика те трпи, очекујући твоје обраћење и исправљење, и обдарује те свим даровима Своје доброте. Стога буди благ, стрпљив и пун љубави и према многострасним људима који са тобом живе, побеђујући свако зло добрим, и главно, моли се за њих Богу да их исправи, да обрати срца њихова ка Себи, Извору светиње. Не помажи ђаволу у ширењу његовог царства. Свети својим делима име Оца небеског, помажи Му у ширењу царства Његовог на земљи: јер ми смо Божији сарадници (1. Кор. 3, 9), ревнуј за испуњење воље Његове и на земљи као што је на небу… опраштај дугове дужницима својим са радошћу, као што се добри син радује што има прилику да испуни вољу љубљеног оца свога. 

Св.Јован Кронштатски МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ 1

Господе! Ја сам чудо Твоје доброте, премудрости, свемоћи, јер си ме Ти привео из небића у биће, јер ме Ти до сада одржаваш у животу, јер ћу, добротом, милошћу и човекољубљем јединородног Сина Твога, наследити живот вечни, ако Ти останем веран, јер сам страшним свештеним чином приношења Сином Твојим на жртву Себе Самог подигнут из ужасног пада, искупљен од вечне погибељи. Славим Твоју доброту, Твоју моћ бесконачну, Твоју премудрост! Али учини чуда Твоје доброте, свемоћи и премудрости на мени кукавном и како год знаш спаси мене, недостојног слугу Твог, и уведи у Царство Твоје вечно, удостој ме живота бесконачног, дана незалазног. 



* * * 

Срце моје треба да се прилепљује само за Бога: мени је добро прилепљивати се Богу (Пс. 72, 2 , а оно се – ај, какво слепило и изопаченост! – прилепљује за сласти овога века: за храну, пиће, телесну сласт, за новац, за тај прах, за одећу, за ту трулеж, за цвеће које нестаје, за дезене, за кројеве који маме око, за раскошно намештене собе итд. Чудна ствар! Мене, хришћанина, небеског човека, занима све земаљско, а мало – небеско. У Христу сам пресељен на небеса, док се у исто време свим срцем чврсто прилепљујем за земљу и, по свој прилици, никада не бих ни желео да будем на небу, већ бих радије да увек остајем на земљи, иако ме земаљско, и поред задовољства које причињава, оптерећује и мучи, иако видим да је све земаљско непоуздано, пропадљиво, да брзо пролази, иако и знам и осећам да ништа земаљско не може да засити мој дух, да умири и задовољи моје срце, непрестано узнемирено и растуживано овоземаљском таштином. И докле ћу ја, небески човек, бити земаљски? Докле ћу бити тело ја, чедо Божје, који се не од крви, ни од жеље тјелесне, него од Бога родих (Јн. 1, 13) на светом крштењу, докле се сав нећу устремити ка Богу? Господе, привуци срце моје к Теби, Духом Твојим Светим! Господе, одврати срце моје од таштине овоземаљске. Господе, без тебе ништа чинити не могу. 



* * * 

Све што сија на земљи јако волимо: злато, сребро, драго камење, кристал, блештаву одећу – зашто не волимо будућу славу на коју нас Господ позива? Зашто не тежимо сјају попут сунчевог? Праведници ће се, речено је, засјати као сунце у Царству Оца свога. (Мт. 13, 43) Зато што смо грехом изопачили природу душе своје и уместо за небо, прилеписмо се за земљу, уместо за нетрулежност – за трулежност, заволесмо земаљски сјај, пролазни, пропадљиви и обмањиви. Али зашто ми тако силно волимо сјај? Зато што душа наша беше створена ради светлости небеске и у почетку сва беше светлост, сва сијање; њој је светлост урођена, урођено јој је осећање и жеља за светлошћу. Усмерите ту тежњу ка тражењу небеске светлости! 



* * * 

Када видиш прелепу девојку или жену, или прелепог младића, истог трена се узнеси ка врховној, најсветијој Лепоти, која је узрок сваке лепоте земаљске и небеске, дакле, ка Богу; прослави Га због тога што од земље чини такву лепоту; задиви се у човеку лепоти лика Божјег који сија чак и у нашем исквареном стању; замисли какав ће бити наш лик у стању нашег прослављења, ако га се удостојимо; замисли каква је лепота светих Божјих, светих Анђела, Божје Мајке, преукрашене Божанском славом; замисли неизрециву доброту лица Божјег које ћемо угледати и не заноси се земаљском лепотом, тим телом и крвљу. Слатка је похота, али је греховна, развраћа и Богу је противна. Не прилепљуј се срцем за девојачку или женску лепоту, већ само за Господа Бога Који је створио сваку лепоту Себе ради, и говори: мени је добро прилепљивати се Богу (Пс. 72, 2 , само Богу, а не пролазној телесној лепоти. 



* * * 

Чамотиња која нас обузима због неуспеха у каквом делању, особито свештеничком, које обављамо ради других, и стид на лицу, потичу од нашег непријатеља бестелесног који као лав ричући ходи и свугде настоји да нас прождере, и који нас нагони на сваки неуспех, на сваки грех. Стога, да не би било спотицања у било каквом делању, за њега се треба претходно припремати његовим разумним проучавањем, спојеним са уздржањем и молитвом; треба тежити савршенству у свему и не давати места ђаволу. Ако се деси неуспех у послу, не треба се препуштати чамотињи, него се, признавши пред Богом свој грех и своју немоћ, смирити пред Њим, одбацити своје самољубље и не снебивајући се признати свој грех и своју непромишљеност, лењост или слабост, и грех свој вргнути у бездан милосрђа Божјег, молећи за Његову милост и помоћ за убудуће ради доброг и успешног обављања свога посла. 



* * * 

На молитви и у сваком делу у свом животу избегавај подозривост и сумњу и ђаволско маштање. Нека ти око душевно буде здраво да би све тело твоје молитве, твојих дела и твога живота било светло. 



* * * 

Током заједничке молитве цело срце твоје нека буде у Богу и нека се нипошто ни за шта земаљско ни за трен не прилепљује; имај такође пламену љубав према душама људским, због љубави Божје и старања о њиховом спасењу; моли се за њих као за оне који се налазе у великој невољи. Сви ми, речено је, у невољама пребивамо, изложени обмани лукавога. 



* * * 

Кад огладниш, не наваљуј много на храну – оптеретићеш и срце и тело. Једи полако, без халапљивости, уз размишљање, у славу Божју, сећајући се Бога–Храниоца, а особито Његове непропадљиве хране, тела и крви Његове, тога како нам је Самога Себе, из љубави, даровао за храну и пиће, и свете речи јеванђељске. 



* * * 

Све што узнемирава и као да поткопава срце у његовом темељу, све што га мучи – од ђавола потиче, јер је он вечито узнемиравање и мучење. Господ је спокој срца. Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. (Мт. 11, 2  Мир вам остављам, мир Свој дајем вам. (Јн. 14, 27) Колико страсти, толико немира и мучења; колико пристрашћа, толико оштрих стрела које пробадају срце, и толико помрачења. Велики део живота човек се налази у душевном помрачењу. 



* * * 

Наиђе ли помисао самохвале, самонаслађивања, говори: ништа сам; све добро у мени чини благодат Божја. Шта ли имаш што ниси примио? (1. Кор. 4, 7) Без Мене не можете чинити ништа. (Јн. 15, 5) Ако наиђе помисао гнушања према било ком делу тела ближњег или свом, говори: цео човек је прекрасно дело руку Божјих; све је у њему веома добро створено. Гле, све добро бјеше веома. (1. Мој. 1, 31) 



* * * 

Која је дужност твоја, причасниче божанских Тајни? Ти мораш мислити о ономе што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога (Кол. 3, 1. 2), а не о земаљском, јер Христос ради тога на земљу сиђе, да нас на небеса узведе.1 У кући Оца Мојега станови су многи. Идем да вам припремим мјесто. (Јн. 14, 2) Наше живљење је на небесима. (Фил. 3, 20) Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. (Мт. 5, 3; 20) Пустите дјецу нека долазе к Мени, јер таквих је Царство Божије. (Лк. 18, 16) Видиш ли који је крајњи циљ ради кога је Христос сишао са небеса на земљу, ради кога нам даје Своје божанске Тајне – тело и крв? Тај циљ је – даровање нама Царства небеског. Ка њему тежи. 



* * * 

Гордост је демон; злоба је тај исти демон; завист је тај исти демон; и блудна гадост је тај исти демон; и присилна хула је тај исти демон; присилна сумња у истину је демон; чамотиња је демон; разне су страсти, али у свима делује исти сатана; разне су страсти, али су заједно разнолика нашаптавања сатанска, и човек бива једно, један дух са сатаном. Излажући се злобном и жестоком насиљу најразличитијих страсти и уједању ђавола при вршењу различитих дела Божјих, прихватај та страдања као страдања за име Христово и радуј се у страдањима својим, благодарећи Богу; јер ти ђаво, а да то и не зна, припрема најсјајније венце од Господа! Амин. Опири се ђаволу без одлагања. 



* * * 

Не срди се на људе који показују своју гордост и надменост или злобу, размаженост и нестрпљивост у односу према теби или другима, него се, сетивши се да си и сам изложен тим истим, па и већим греховима и страстима, помоли за њих и кротко са њима поступи. Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бреме један другога (ако те је неко увредио, или ти је тешко – истрпи), и тако испуните закон Христов. (Гал. 6. 1–2) 



* * * 

Обраћате ли довољно пажње на стање своје душе: да ли је здрава и, будући да је жива, да ли је чврст њен живот, и ако је срећан овдашњи пролазни живот, да ли је ичим обезбеђен вечни живот, вечно благостање, на пример, вером – има ли у души твојој вере живе у Бога, у Спаситеља, у Цркву – добрим делима, кротошћу, смирењем, незлобивошћу, правдољубљем и поштењем, уздржањем, целомудреношћу, милосрђем, трпљењем, покорношћу, трудољубљем и др.? У противном, сав твој рад је узалудан, душа чини многе, можда и дивљења достојне ствари, али ће сама погинути. Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? (Мт. 16, 26) 



* * * 

Дан је символ краткотрајности земаљског живота: долази јутро, потом дан, затим вече, и са доласком ноћи прође и читав дан. Тако ће и живот проћи. Најпре детињство, као рано јутро, потом дечаштво и зрелост као потпуно свануће и подне, затим старост, као вече, ако Бог да, а онда – неизбежно смрт. 



* * * 

Човек се, ма где бивао, напослетку увек враћа кући. Тако се и хришћанин, ма ко да је, чувен или обичан човек, богат или сиромашан, учен или неук, ма где био, ма какву дужност у друштву вршио, ма шта радио, мора опомињати да није код куће, већ у странствовању, на путу, и да се мора вратити кући – оцу, мајци, старијој браћи и сестрама; а та кућа је небо, отац је Бог, мајка – Пречиста Богородица, старија браћа и сестре – Анђели и свети људи Божји; мора имати на уму да су све земаљске обавезе, послови – споредна дела, а да је право дело – спасење душе, испуњавање заповести Христових, очишћење срца. 



* * * 

Како волети Бога свим срцем, свом душом, свом снагом, свим умом? Свим срцем, то јест у потпуности, без подељености између између љубави према Богу и љубави према свету, и уопште према твари; ако се, на пример, молиш, моли се свим срцем, не забављај се испразним помислима, земаљским пристрашћима, буди сав у Богу, у љубави Његовој, свом душом, то јест не каквом једном силом душе, не само умом, без учешћа срца и воље, свом снагом, а не са пола снаге или слабо; када треба испунити какву заповест, испуњавај је свеусрдно, до зноја и крви и давања живота, ако затреба, а не лењиво и мртво или преко воље. 



* * * 

Како је променљив овај свет! Овде весеље, музика, тамо – заупокојене молитве, појање, плач за умрлим; овде богатство, раскош, велелепност – тамо пуко сиромаштво, оскудевање у свему, у пристојној и довољно топлој одећи, тескоба, одвратна прљавштина, влага. Овде све пуца од здравља, изобиља снаге, тамо – болести, оронулост, изнемоглост; овде просвећеност, образованост, тамо – незнање, тама; или: овде уз световну образованост високо духовно просвећивање и благочашће, и у том сједињењу дивна и пријатна хармонија, лепота духовна; а тамо световно просвећивање и уз њега безверје, неморалност – духовна наказност, дисхармонија, дисонанца која раздире душу; овде успех у свим подухватима, тамо – безуспешност; овде се све лако добија – и новац и углед у друштву, почасти, одликовања, тамо – ма колико се трудио, ништа не постижеш или тек уз огромне напоре постижеш нешто мало. Ко ће уклонити ту очигледну противречност? Само Бог. Ми о томе можемо само да сневамо. 

Ко је дрзак према човеку, дрзак је и према Богу, какви су многи од нас. Поштуј у човеку величанствену, бесцену икону Божју и дуго трпи грешке и заблуде палога човека да и твоје Господ истрпи, јер непријатељ Бога и рода људског, будући да није у стању да своју злобу искали на Богу, упиње се да је искали на икони Његовој – на човеку, као што се упиње и да све своје нечистоте, своју таму, своју гордост, завист и остало искали на њему. Па поштуј човека, спасавај га; чувај и себе, не раздражуј се, не озлојеђуј се, не завиди, не вређај, не лажи, не чини прељубе, не кради и др. 



* * * 

Душа наша је проста као мисао, и брза као мисао и као муња. Она за трен може да буде рањена грехом, да се прилепи за пропадљиве ствари; за трен може да отпадне од љубави Божје и ближњег, због једне помисли неправедне, због једне жеље страсне, због помисли непријатељске, и стога морамо непрестано бити на стражи свога срца да не скрене у лукаве речи или помисли, већ да вазда пребива у искрености и чистоти Божјој, у љубави Бога и ближњег. 



* * * 

Најбољи тренуци у животу су они у којима мислимо о ономе што је горе, уопште, када спознајемо или бранимо истину, ту небеску житељку, у вишњим обитељима настањену. Само тада ми истински живимо. Значи, суштинске користи душевне захтевају да се што чешће уздижемо високо изнад земље, горе, на небо – где је наш истински живот, истинска отаxбина наша којој неће бити краја. 



* * * 

Посматрајући најразличитије разоноде људске, изузетну бригу о телу, мислиш: имају ли људи душу? А ако је имају, зашто се не брину, не мисле о њеном спасењу, јер она се одала безбројним гресима који чине њену смрт, и то смрт вечну? Постоји ли вечна мука и вечно блаженство? А ако постоји, зашто се људи тако мало труде, или се ни најмање не труде да избегну вечно мучење и наследе вечно блаженство? И још: зашто људе не плаши страшни час смрти? Та нећемо вечно живети на земљи. Једном ће и на нас доћи ред, и биће нам речено: претворите се и ви, синови људски, у прах земаљски од кога сте створени. О, расејаности наше, гордости наше, пристрашћа, прикованости за земљу! Грешници, мислите ли да Бог нема чиме да вас казни? О, има, има! То је пакао огњени, језеро огњено, страшни бездан паклени кога се и сам сатана плаши, црв који не умире и шкргут зуба. Али зашто се обраћам само вама?! И себи, и себи треба да кажем исто: јер сам први међу грешницима којима беху припремљене муке паклене, али од којих ме спасе Христос, у Кога се једино уздам. А ви, браћо моја, имате ли сви ви веру у Христа, у Јеванђеље Његово? Где је ваш живот јеванђељски? Ко од вас бар свакодневно чита Јеванђеље, тај највећи дар Бога и закон живота? Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога. (Рим. 3, 12) 



* * * 

Школована и недошколована омладина ретко иде у цркву, уопште се не бави својим духовним васпитањем, сматрајући га непотребним и предајући се овоземаљској таштини. На то треба обратити пажњу. То је плод гордости, духовне учмалости. Сматрају да је посећивање храма и заједничког Богослужења ствар простог народа и жена, заборављајући да у храму са страхом заједно са људима служе Анђели и да то сматрају највећим блаженством. 



* * * 

Не потиче ли хладноћа према заједничком Богослужењу отуд што га једни не разумеју, а други, иако су учили науку о Богослужењу, предавана им је сувопарно, без примера, упућивана само разуму, док је Богослужење, будући узвишено сазрцање ума, уједно, и пре свега, сладост и блаженство за срце? 



* * * 

Свештеник, као лекар душе, мора бити без душевних болести, то јест страсти, да би друге лечио; као пастир, мора бити напасан на богатим пашњацима јеванђељским и светоотачким, да би знао где да напаса словесне овце; мора бити искусан у борби са мисленим вуцима како би умео да их одгони од стада Христовог; мора бити искусан и јак у молитви, уздржању; не сме бити спутан похотама и сластима овога живота, нарочито похлепом, славољубљем, гордошћу; једном речју, мора бити светлост да би просвећивао друге, со духовна, да би друге чувао од душевног кварења, и не сме бити искварен страстима. У противном, сваки духовни болесник му може рећи: Љекару, најпре се сам излијечи (Лк. 4, 23), а онда ћу ти допустити да лечиш мене. Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. (Мт. 7, 5) 



* * * 

Срце је танано, лако, духовно, небеско по природи својој – чувај га; не оптерећуј, не оземљуј га, буди крајње уздржан у храни и пићу и уопште у задовољствима телесним. Срце је храм Божји. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог. (1. Кор. 3, 17) 



* * * 

Буди хришћанин у срцу, то јест буди увек искрен у молитви, у понашању према ближњима, увек веруј, надај се, буди кротак, незлобив, према свима добронамеран, праведан, неграмзив, саосећајан, милостив, уздржан, целомудрен, трпељив, покоран, храбар. 



* * * 

О, како је скупо проценио душу нашу, спасење њено, Господ наш Исус Христос, будући да је ради нас сишао са небеса, узео на Себе душу и тело наше, страшно пострадао и за нас умро! А како ја ценим своју душу, њено вечно спасење? О, не умем да ценим и досад нисам научио да будем у складу са љубављу мога Спаситеља, сав се прилепивши за земљу, сав се предавши лењости и разним страстима. Како да у теби буде љубав Божја, Царство Божје, кад у твом срцу царује љубав земаљска – сластољубље, похлепа и гордост? То је немогуће дотле док не разапнеш тијело своје са страстима и жељама (Гал. 5, 24): јер нико не може два господара служити (Мт. 6, 24) и пријатељство према свијету непријатељство је према Богу (Јак. 4, 4). Не љубите, речено је, свијета ни што је у свијету. Јер све што је у свијету је похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек. (1. Јн. 2, 15–17) 



* * * 

Наш Господ Бог нас, због упорног тражења од Њега милости Његових, хвали, видећи у нашој упорности веру нашу и уздање у Њега; а ми грешни се гневимо на оне сиромахе који свакодневно и упорно траже од нас милостињу – чак и на децу чије је поверење у људе нарочито велико, чија вера у доброту других нема граница, јер су она још простосрдачна и добра, незлобива. Будући среброљубиви, сластољубиви, горди, ми их често гледамо са презиром, на њих, овчице незлобиве, вичемо, губимо власт над собом, не желећи да схватимо да их на неуморно тражење милостиње од нас присиљава глад, недостатак одеће, обуће, упорно захтевање газдарице или газде новца за део собе који им издају. Зар управо они код пророка Данила не вапију на нас ка Господу: веома се испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша поруге од уживача, и понижења од гордељиваца (Пс. 122, 3–4). И, свакако, пре или касније њихов жалосни вапај ће стићи на небо. Шта ја то говорим? Већ је одавно допро до ушију Господа Саваота и покренуће гнев Његов на нас и праведну освету. 



* * * 

До сада ни у чему нисам оскудевао, будући милостив према другима, и нећу оскудевати ни у будуће јер Господ је исти јуче и данас (Јев. 13,  . Није узалуд речено: рука онога који даје неће осиромашити. До сада ми је Господ пролазна добра прибављао, а не одузимао. Славим милости Господње, богати промисао Његов. 



* * * 

Ти си представник вере и цркве, о јереју, ти си представник Самога Христа Господа; ти си дужан да будеш пример кротости, чистоте, храбрости, чврстине, трпљења, узвишеног духа. Ти делаш дело Божје и ни пред ким не треба да клонеш духом, никоме не треба да ласкаш, да се улагујеш и да свој посао сматраш вишим од свих послова људских. 



* * * 

Ко се навикава да полаже рачуне о свом животу на исповести овде, тај се неће бојати да даје одговор на страшном суду Христовом. И ради тога је овде и установљен кротак суд покајања да бисмо, очишћени и исправљени овдашњим покајањем, дали непостидан одговор на страшном суду Христовом. То је прва побуда на искрено покајање и притом неизоставно једном годишње. Што се дуже не кајемо, то је горе по нас саме, то узе греховне постају замршеније, то је, значи, теже, полагати рачуне. Друга побуда је спокојство: што је исповест искренија, душа је спокојнија. Греси су скривене змије које трују срце човеково и све биће његово; не дају му мира, непрестано му изједају срце; греси су бодљикаво трње које непрестано боде душу; греси су духовна тама. Покајници треба да дају плодове покајања. 



* * * 

Покајању помаже свест, сећање, уобразиља, осећање, воља. Као што грешимо свим силама душе, тако и покајање треба да буде од све душе. Покајање само на речима, без решености на исправљење и без осећања скрушености, назива се лицемерним. Свест о гресима се помрачује, треба је просветлити; осећање се заглушује, отупљује, треба га пробудити; воља тупи, одузима снагу за исправљење, треба је принуђивати: Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12). Исповест треба да буде искрена, дубока, потпуна. 



* * * 

Ах, браћо моја! Нећемо ли сви убрзо ишчезнути са лица земље, и бити као да нисмо ни постојали? Та где су дела љубави? Где је испуњење заповести Творца? Где је дух Христов у нама? Где је незлобивост, где смирење, где љубав према душама, где непристрашћеност према пролазном? Где је старање о духовним добрима? Ми људи смо безумни, најглупљи! Унаказили смо икону душа наших, унаказили живот свој, преиначили, наглавачке га окренули. Уместо Христу – ђаволу угађамо. 



* * * 

На овом тихом, прелепом, звездама посутом небу једнога дана ће се показати ужасан призор, пред долазак Господа са небеса. О, грешници, поучавајте се свакодневно призором небеским, кад већ можете да се поучавате. Сунце ће се помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти. (Мт. 24, 29) 



* * * 

Постоји, браћо хришћани, живот истински, прави, и постоји живот привидан, лажан. Живљење ради тога да би се пило, јело, одевало, банчило, богатило, уопште живљење ради земаљских задовољстава или брига, као и сплеткарење, подваљивање, ширење гласина о другима – јесте живот привидан; живети ради тога да би се угађало Богу и ближњима, да би се молило за спасење душа њихових и на све начине помагало њихово спасење – значи истински живети. Први живот је непрестана духовна смрт, други – непрекидни живот духа. 



* * * 

Господ је рекао о Цркви Својој: сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 1 . То је речено како о пастирима Цркве, или јерархији црквеној, и о свима који истински верују, тако и о свим Светим Тајнама, о свим догматима, заповестима свете православне вере, и о свим чинопоследовањима Светих Тајни, на пример литургије, свештенства, брака, крштења, миропомазања, јелеосвећења који су установљени за сва времена и који су већ многе стотине и хиљаде година остали непромењени. Ето како је чврста Црква коју је Господ основао! Памти те речи Господње и нимало се не колебај, вршећи какву Свету Тајну. Буди чврст као дијамант. 



* * * 

Волим да се молим у храму Божјем, особито у светом олтару, крај престола или крај жртвеника Божјег, јер се чудесно мењам у храму благодаћу Божјом; у молитви покајања и скрушености са душе моје спада трње, спадају окови страсти, и постаје ми тако лако; сва драж, сва привлачност страсти ишчезава, ја као да умирем за свет, а свет за мене са свим својим добрима; ја оживљавам у Богу и ради Бога, само ради Бога, и сав се Њиме прожимам и бивам један дух са Њим; постајем као дете које се весели у мајчином крилу; срце моје тада је пуно наднебеског, слатког мира; душа се просветљује светлошћу небеском; све видиш јасно, све гледаш исправно, према свима осећаш пријатељство и љубав, према самим непријатељима, и радо их оправдаваш и опрашташ им. О, како је блажена душа с Богом! Црква је уистину земаљски рај. 



* * * 

Шта је за човека најстрашније? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без ужаса да замисли како ће морати да умре и да испусти последњи дах. А како пате родитељи када умиру њихова мила деца, када беживотна леже пред њима? Али браћо, не плашите се и не тугујте преко мере. Исус Христос, Спаситељ наш, Својом смрћу је победио нашу смрт и Својим васкрсењем поставио темељ нашем васкрсењу, и ми сваке недеље прослављамо у Христу Васкрсломе наше опште будуће васкрсење, и отпочињемо вечни живот спрам кога је овај пролазни живот кратак, премда тесан и тужан пут; а смрт истинског хришћанина није ништа друго до уснуће до дана васкрсења, или рођење за нови живот. Дакле, славећи сваке недеље васкрсење Христово и своје васкрсење из мртвих, учите се да непрестано умирете греху и васкрсавате душама од мртвих дела, обогаћујте се врлином и не тугујте неутешно за умрлима; научите да смрт дочекујете без страха, као пресуду Оца небеског која је васкрсењем Христовим из мртвих изгубила своју страхоту. 

Грех је бесмислен и погубан. На пример, пијанац је од сувишне употребе алкохола и болестан, и чини разна непристојна и срамна дела на која се стиди и да помисли и да их се сети, а ипак наставља да се опија; прождрљиви чревоугодник после преједања осећа терет, помрачивање способности, везаност језика и сам увиђа да постаје као животиња или звер, јер је често пун злобе и мржње према онима који живе заједно са њим и једу заједно са њим или онима који траже од њега свакодневну милостињу – обузима га тескоба и туга, губи мир и спокојство, постаје неспособан да мисли о ономе што је горе односно да буде истински хришћанин, да живи ради највишег циља постојања, па ипак наставља да се слади и преједа; прељубник види да прељубом оскврњује и обешчашћује своју природу, душу и тело, да их излаже болестима, да изопачује животни поредак који је установио Творац, да се срамоти, па ипак наставља да чини прељубе; среброљубац види да му је богатство терет, да га лишава његове духовне слободе и чини својим робом, да га одвраћа од Бога и од љубави према ближњем, одводи од истинског живота и уноси смрт у душу, одузима мир душевни и телесни, намеће тешке бриге, па ипак он наставља да гомила велика богатства и додаје себи велики терет док изнурен бригама не оболи и не умре, наудивши души својој стицањем богатства. Такав је сваки грех – гордост, злоба, завист и друго. 



* * * 

Треба убити у себи земаљску љубав, љубав (страст) према земаљској телесној лепоти, према сластима, стицању, телу своме, према части, и оживети љубав према небу – истинској отаxбини, према души – становници небеских обиталишта, према врлини, треба замрзети све што воли тело и заволети све што оно презире, чега се оно плаши (на пример, размишљање о смрти, о суду), или сиромахе, болеснике, страдалнике. 



* * * 

Нека ти се подсмевају, противе када се налазиш под утицајем какве страсти; нимало се не вређај што ти се подсмевају и противе, јер ти чине добро; распни своје самољубље и увиди погрешку, заблуду срца свога. Али горко жали оне који се подсмевају речима и делима вере и благочашћа, правде, оне који се противе добру које чиниш и које желиш да усадиш у друге. Нека те сачува Бог озлојеђености према њима, јер они су јадни и суза достојни. Слава Теби Боже, Спаситељу мој, Који си ме избавио од тираније страсти, по молитви мојој. 



* * * 

Када сте у храму, опомињите се да се налазите у живом присуству Господа Бога, да стојите пред лицем Његовим, пред очима Његовим, у живом присуству Божје Мајке, светих Анђела и цркве првородних, то јест праотаца, пророка, апостола, јерараха, мученика, преподобних и праведних, и свих светих. Сећање и свест о томе имајте увек када сте у храму, и стојте са страхопоштовањем, драге воље, срцем учествујући у Богослужењу. 



* * * 

Ја сам морално ништавило: без Господа у мени нема заиста истините мисли и доброг осећања, и заиста доброг дела; без Њега ја не могу да одагнам од себе помисао греховну, страсно осећање, на пример, злобе, зависти, блуда, гордости и др. Господ је савршење свега доброг што мислим, осећам, чиним. О, како је бескрајно широка дејствујућа благодат Господа у мени! Све је за мене Господ, и тако јасно, непрестано. Моја је – само греховност, моје су само немоћи. О, како треба да волимо Господа који је благоволео да нас позове из небића у биће, да нас почаствује ликом и подобијем Својим, да нас настани у рају сладости, покори сву земљу, и кад прекршисмо заповести Његове, када се занесмо обманом ђавола и неизмерно увредисмо Творца свога својом незахвалношћу, и примисмо у се одлике кушача – гордост, злобу, завист, незахвалност и све његове зле вештине којима је почео да нас поучава, као своје сужње – Он нас није заувек одбацио, већ је благоволео да нас искупи од греха, проклетства и смрти под које смо грехом потпали, и Сам се на крају векова појавио на земљи, примио нашу природу; Сам је постао мој Учитељ, Исцелитељ, Чудотворитељ, Спаситељ; Сам је примио за нас погубљење, умро је за нас да не бисмо погинули вечно, васкрсао да би и нас по смрти васкрсао, вазнео се на небо да би и нас, грехом пале, онамо узвео, и постао нам је све: храна, пиће, светлост, очишћење, светиња, здравље, снага која штити, спасава, чува и милости подаје. 



* * * 

Ја сам ништа, али због благодати свештенства, давањем божанског Тела и Крви, постајем други или трећи виновник исцелења од болести; преко мене благодат Духа препорађа за нови живот децу и одрасле, савршава у Светој Тајни Евхаристије тело и крв Исуса Христа, сједињује верне са Божанством; преко мене разрешује и свезује грехове људске, затвара и отвара небо, даје душеспасоносне савете, правила и остало. О, како је поштовања достојан свештенички чин! Браћо, видите ли колико добрих дела излива на вас Творац и Спаситељ преко свештеника! 



* * * 

Веома често магла духа злобе окружује наше срце и не да нам да мирно говоримо са нашим ближњима који су нас једном или неколико пута увредили или показали своју недобронамерност према нама. Треба усрдно молити Господа да Он Сам разагна ту маглу злобе и испуни срце наше добротом и љубављу, чак и према непријатељима нашим, јер они су заслепљени страстима – гордошћу, завишћу, лакомошћу, злобом, понекад ни сами не знају шта чине, као што нису знали ни непријатељи Господа Исуса Христа који су Га целога живота прогањали и најзад убили срамном смрћу. Ваља се опомињати да се хришћанска вера састоји управо у томе да се воле непријатељи: Јер ако љубимо само оне који нас љубе, шта одвише чинимо? Не чине ли тако и незнабошци? (Мт. 5, 46–47) 



* * * 

Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. (Мт. 6, 33) Како искати најпре Царство Божије? На следећи начин: рецимо, желиш да идеш односно путујеш, да пловиш некуда из какве свакодневне, привремене потребе. Помоли се најпре Господу да исправи путеве срца твога, а онда и предстојећи телесни пут, односно да усмери пут живота твога по заповестима Својим и жели то свим срцем, и чешће понављај своју молитву за то. Господ ће, видећи твоју искрену жељу и старање да живиш по заповестима Његовим, постепено исправити све путеве твоје. Даље, ако, на пример, желиш да ти у соби буде чист ваздух, или идеш да се прошеташ на свежем ваздуху, сети се чистог и нечистог срца. Многи од нас воле да проветравају собу (и то је дивно) или да шетају на свежем ваздуху, а не помишљају о неопходности чистоте духа или срца (тако рећи, духовног ваздуха, даха живота) те, живећи у свежем ваздуху, допуштају себи нечисте помисли, нечисте покрете срца или чак говорење срамотних речи и сам телесни блуд. Ако тражиш вештаствену светлост, сети се светлости духовне која је неопходна души и без које она остаје у мраку страсти, у мраку духовне смрти. Ја у свијет дођох као свјетлост, говори Господ, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. (Јн. 12, 46) Видиш ли и чујеш како бура бесни и завија, читаш ли о бродоломима, сети се буре страсти људских које изазивају свакодневну хуку и пометеност у срцима људским и разбијају духовну лађу душе, или лађу људског друштва, и моли усрдно Господа да укроти буру грехова, као што је некада речју укротио буру на мору, и да искорени из срдаца наших страсти наше и васпостави стални мир. Ако осећаш глад или жеђ и хоћеш да једеш или пијеш, сети се глади и жеђи душе (она је жедна истине, оправдања у Исусу Христу, освећења) које ако не задовољиш, душа твоја може умрети од глади, притиснута страстима, онемоћала, измучена, и задовољавајући телесну глад, не заборављај да утолиш, тим пре и најпре, духовну глад беседом са Богом, чистосрдачним покајањем због грехова, читањем јеванђељске историје и јеванђељских поука, а особито причешћивањем божанским Тајнама тела и крви Христове. Ако волиш да се лепо облачиш или када облачиш одећу, сети се непропадљиве одеће правде у коју треба да буде одевена душа наша, или Христа Исуса, Који је духовна одећа наша, као што је речено: који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Страст за лепим одевањем веома често потпуно истискује из срца саму мисао о непропадљивој одећи душе и цео живот претвара у испразну бригу о отмености у одевању. Ако си ученик, студент било које школске установе, или чиновник каквог надлештва, официр неке од јединица, или технолог, сликар, скулптор, фабрикант, радник каквог погона, памти да је прва наука свакога од нас – бити прави хришћанин, искрено веровати у Бога триипостасног, беседити са Богом свакога дана у молитви, учествовати у Богослужењу, придржавати се прописа и уредаба Цркве, и пре посла, и током посла, и након посла носити у срцу име Исусово, јер је Он светлост, снага, светиња наша, помоћ наша. 



* * * 

Чудна ствар: ма колико се бринули о свом здрављу, ма како се чували, ма каква најздравија и најукуснија јела јели, ма какве здраве напитке пили, ма колико се на свежем ваздуху шетали, ипак смо на крају крајева подложни болестима и труљењу. А светитељи који су презирали тело, који су га умртвљивали непрестаним уздржањем и постом, лежањем на голој земљи, бдењем, трудовима, молитвом непрестаном, обесмртили су и душу и тело своје; наша тела која се хране много и разним посластицама, испуштају смрад по смрти, а понекад и за живота, а њихова тела миомиришу и здрава су како за живота, тако и по смрти. Чудна ствар: ми градећи рушимо своје тело, а они су га рушећи градили; ми, обливајући га миомирисима, не избегавамо његов смрад, а они су, не бринући о миомирису тела, већ о томе да душа буде миомирисна Богу – омиомирисали своја тела. Браћо моја! Схватите задатак, циљ свога живота. Ми морамо да умртвљујемо многострасно тело или страсти телесне уздржањем, трудом, молитвом, а не да оживљавамо њега и страсти његове сладокуством, презасићивањем, лењошћу. 



* * * 

Добро је у сваком погледу удељивати просјацима: сем помиловања на страшном суду и овде, на земљи, они који дају милостињу често добијају велике милости од ближњих, и оно што други добијају за велики новац, њима дају бадава. Заправо, неће ли најчеловекољубивији, најправеднији и прештедри Отац небески милостиве према чедима Његовим наградити и овде, како би их подстакао на већа дела или макар на настављање тих истих дела милосрђа и на исправљање немилостивих који се подсмевају милостивима? Наградиће и достојно и праведно. 



* * * 

Колико празних и непрестаних изговора нуди ненавидник рода људског за мржњу према ближњима нашим, тако да се или непрестано љутиш на људе, или непрестано осећаш злобу, живиш по пакленој сверазрушујућој вољи демонској. Не јури за његовим утварама, остави свако непријатељство и воли сваког, јер је љубав од Бога. 



* * * 

Господе, Ти непрестано побеђујеш пакао у мени по молитви мојој, и ако до сада још нисам у паклу, то је Твоја милост, Господе, Победитељу пакла! Слава Теби, Добротворе, Спасе наш! Шта би са нама било без Тебе? Били бисмо праве звери и једно друго бисмо истребили. Оно што би било са појединцима, било би и са народима. Када би појединци и народи живели по Јеванђељу Твоме, тада не би било непријатељства, размирица, ратова. Када ћемо у потпуности постати свесни неопходности да ради нашег добра пролазног и вечног живимо по Јеванђељу? А сада је тако мало и оних који читају Јеванђеље! 



* * * 

Господе, исповедам пред Тобом да није у летњиковцу, да није у шуми живот и здравље и крепост духовних и телесних снага, већ код Тебе у храму, особито на литургији и у животворним Твојим Тајнама! О, највеће су блаженство Свете Тајне! О, Свете Тајне које живот дају! О, љубав су неизрецива божанствене Тајне! О, божанствене Тајне су чудесно и непрестано промишљање Господа Бога о спасењу и обожењу нашем! О, праобраз су вечног живота божанствене Тајне! 



* * * 

Владичице моја, Пресвета Богородице! Теби се мољах пред литургију да ми измолиш благодат како бих је савршио са великом снагом, у славу Божју, на спасење света и моје сопствено! Ти си све уредила на добро. Благодарим Ти, сведобра Помоћнице, брза Послушнице, надо непостидна! 



* * * 

Колико ми је доброчинстава до сада пружила вера Христова! Не говорећи о безброј других доброчинстава, рећи ћу о једном: колико је душевних немира, страсти она прогонила и умиривала ме! Колико је кривих тежњи срца исправила! Колико су пута греси били очишћени и душа спасена од духовне смрти! И како је близу Господ наш ономе ко верује! Он је као ваздух, као дисање уста наших, дисање срца нашег, душе наше. 



* * * 

Господе, благодарим Ти од свег срца свога за благодатна струјања Духа Твога Светога током Богослужења заједничког и кућног, за очишћење од грехова, за мир, за скрушеност и сузе, за очинску утеху, за смелост, за снагу. 



* * * 

Као јереј, моли се нарочито за очишћење, просвећење, освећење и обновљење људи Божјих и за своје обновљење, јер иако често пијеш крв Новога Завета и једеш животворно тело Јагњета Божјег Које може брзо да те препороди и обнови, ипак се због свог немара до сада ниси препородио и ниси се обновио, будући да си се у дубини срца предао истим оним страстима које су у теби биле и раније. И приноси Богу пламену молитву за обновљење своје и људи Његових. Богу је то најпријатнија жртва. Приноси је са вером, чврстом надом, љубављу нелицемерном: јер за Онога Који је дошао да од старе хаљине начини нову и да сипа ново вино у старе мехове, молитва за обновљење је миомирисни тамјан и помоћ намерама Владике о препороду рода људског, оронулог од греха. 



* * * 

Ко без роптања испуњава послушање има велики плод за душу: што видимо како из примера Господа Исуса Христа Који је за послушност вазнесен, по људској природи, изнад свакога началства, и власти, и господства, из примера свих светих Божјих који су за послушност Сину Божјем, Јеванђељу Његовом, удостојени нераспадљивих венаца небеских и вечног живота са Богом и са светим Анђелима Његовим. Сем тога, ко је послушан има богат плод и за тело: јер што лењивци губе, то марљиви и усрдни који врше послушање стичу. Стога је послушност плодоносна за душу и за тело и ако није плодоносна за тело, онда је неизоставно плодоносна за душу. Дакле, нека свако буде послушан за добро, а не за зло. 



* * * 

Бити смирен значи сматрати себе због грехова својих достојним сваког понижења, увреде, гоњења, батина; а бити кротак значи незлобива срца подносити неправде које нам се наносе, погрде и друго, и молити се за непријатеље своје. 



* * * 

Сечиво бола које нехотице заријеш у туђе срце, ући ће и у твоје срце, по строгом закону узвраћања по делима нашим: каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7, 2). Ако не желиш бол, не наноси га другоме. 

Бити Православни Хришћанин данас Архимандрит Плакида Десеј

Христос Једини Спаситељ

Хришћанство није философија која се заснива на људском разуму. Штавиште, оно није ни мудрост или плод опита, каквога учитеља духовности. Није чак и неко откривено учење или скуп истина о Богу и човеку, преданих неким пророком или видовњаком.
У суштини, Хришћанство је „Блага Вест“ о спасењу (што и значи реч Евангелије), благовест, дакле, о одлучном мешању Бога у повест човечанску, спасења ради од греха и од смрти. Оно се заснива на једном одређеном догађају који се у времену може тачно определити у односу на остала збивања у људској повести. Тај догађај је Оваплоћење вечнога Логоса Божијега, рођенога од Дјеве Марије у Вотлејему,
Хришћанска порука најпре буди у нама свест о драматичности греха и свеприсутности његовој. Одвајкада, човек је желео да буде себи довољан, да собом утврди своју судбу и бластање независно од Бога, не одређујући се при томе Бићем Које му је трансцендентно.
Макар се и чинило да га та жеља за самодовољношћу привремено охрабрује у његовоме природноме узрастању као и у извесној срећи живљења, управо је она за њега извор крајњих недаћа и очајања. А смрт је, пак, коначни резултат греха – нарушнога општења са Богом, Који је Једини Источник Живота. И када опсене и привиђења крхке и пролазне среће ишчезну, човеку који је све заложиоу њих, не остаје друго до потпуна беспомоћност.
Сам пакао није самовољно Божије кажњавање за грех: по суштини својој, он је изоштрен самосвест човека, који изабравши самозадовољство, није прихватио да бригу о своме спасењу преда бескрајном милосрђу Божијем, онда када су ишчезле све обмане постојања.
Није случајно што по први пут у историји човечанства, баш у 20 столећу, узима маха и до планетарних размера се шири једна цивилизација ккоја човеку нуди искључиво земаљска блага и узводи производњу, добит и потрошњу на ниво врхунских вредности; истовремено, то је и век атомске бомбе, логора смрти, гулага и масовних истребљивања народа. Реч је оцивилизацији која се хоће без Бога, или Га изгони у сферу појединачних филозофских опредељења, ускраћујући Му тиме утицај на понашање заједница људских; другим речима – цивилизацији која раскида са Источником живота. Задовољења која је она кадра да понуди само су друго лице смрти.
Међутим, Евангелије нам отккрива да је Бог ступио у свет да спасе човека од греха и од смрти. И свакоме од нас оно се објављује као и пастирима витлејемским. „Не бојте се; јер вам ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.“ (Лука 2:10-11)
За људе „који сједе у тами и сјени смрти“ (Лука 1:79), нема другога Спаситеља осим Исуса Христа, како и Апостол Петар, испунивши се Духа, пред синедрионом рече: „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.“ (Дела Ап. 4:12)
Свети Григорије Нисијски богомудро је изразио ту тајну нашега спасења Христом: „Било је потребно да се целокупна наша природа изведе из смрти у живот. Бог се, дакле, надвио над нашим усмрћеним телом да би пружио руку, да тако кажемо, бићу које почиваше у овоме; Он се приближио смрти дотле, док се није дотакао наших остатака, вративши природи реко својега властитога Тела начело васкрсења, подижући целога човека својом силом“ (Свети Григорије Нисијски, Велики Катихизис, 32)
Мимо хришћанства постоје такве мудрости, технике и методе духовног живота, посредством којих се доспева до стања унутарње будности и значајног склада са самим собом, са другима и са васељеном, или јоште, посредством којих се добија наднормална моћ. Међутим, једино Христос може да опрости грехе. Једино је Он победио смрт. 
 
 
И само верујући у Њега, човек може да ступи у истински живот, који је Живот вечни, учествовање у самоме животу Бога, Његових божанских енергија, у љубавној заједници са Њим на земљи и у вечности, с ону страну смрти. „Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа Распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију Силу и Божију Премудрост“ (1.Кор. 1:22-24)
Тако, хришћанин може само да понови за Светим Петром: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“ (Јован 6:68)

Духовни живот Хришћанина

Темељ нашега живота у Христу јесте Крштење. Овом Светом Тајном ми примамо благодат Духа Светога, која излива у нас светлост и слиу унутарњу, благодарећи којој ми можемо да раскинемо са злом, да одбацимо искушења самољубља, духа насладе и премоћи. И у томе смислу, крштењем ми умиремо за грех и васкрсавамо са Христом за један ниови живот.
Па ипак, крштење нам не предаје тај нови живот у његовоме већ коначноме виду и пуноти његове зрелости. Оно нам само даје клицу, а то семе, заложено у срца наша, може да клија и да узраста само уколико и ми слободно саучествујемо у томе. 
Крштење не брише у нама потпуно склоност ка уживању и самољубивим задовољствима, Требало би, дакле, да слушајући Реч Божију онако, како нам је предана у Цркви и молитвено призивајући Господа да нам помогне, попиремо наше рђаве склоности, да бисмо угодили Богу у ономе што Он тражи од нас, чак и кад нам то не одговара, нити желимо.
Заиста, на томе ступњу духовнога живота, ми још не можемо да имамо свест о том новом животу који је у нама, не можемо још да чулно оспитамо уку с добра или привлачност за узвишене ствари. Буђење те „духовне осетљивости“ је дар који Бог обично подаје онима који су подуго водили ту „невидљиву борбу“. Дотле, само вера у Реч Божију, дозвољава нам да се увереношћу познамо шта је добро, а шта зло, а благодат нам долази у помоћ на један стварни начин, а да ми тога нисмо „свесни“.
Штавише, у нашем поимању Речи Божије, ми нисмо препуштени самима себи. Тако, оно пто сами схватамо и осећамо није обавезно истинито или добро. Истина се открива једино онима који су сједњени у љубави, онима који заједнички имају једно срце и један дух у Христу. Другим речима,једино Црква може у светлости Духа Светога да разуме Реч Господњу. 
Онда када су Хришћани током векова и на најразличитијим местима схватали Реч Божију и протумачили на поуздани начин оно што се тражи, то једномислије је знак да Дух Свети дела и да то схватање Речи која је дата Цркви, од Њега долази. Удаљити се од таквога поимања ради свог личнога мишљења или мишљења неке посебне групе, било би сагрешити против љубави и било би једнако ономе што се зове „духовно братоубиство.“
Немојмо поверовати да у крилу народа Божијеха може да постоји ма каква „еволуција моралних навика“ која би сев оно, чега су се држали „сви, свагда и свугде“ у Цркви, свела на нешто застарело и превазиђено. Када је реч о тако темељним датостима као што су, на пример, ревност у молитви, смисао поста, хришћанско схватање брака и сексуалног живота, потпуно поштовање и љубав према сваком људском бићу (не изузимајући дете од његовог зачећа, душевне или неизлечиве болеснике...) – постоји, једноставно понашање које је хришћанско, или оно које то није, макар ово и прерасло у владање мањега или већега броја људи који држе или пак мисле да су Хришћан. Па тако, постоји један начин живљења који одговара добијеној на крштењу клици божанственога живота, из које тај начин живота происходи, узраста помоћу ње, као што постоји и начин живота који је убија.
Извесно је да Хришћанин остаје грешник. Међутим, греху је лек – покајање. Уколико признамо свој грех, уколико се кајемо из дна срца и молимо Бога з аопроштај, уколико чинимо искрени напор да се преобратимо, Бог ће нам  помоћи, и опростиће нам. Али, ако покушавамо да се оправдамо, ако зло називамо „добро“, з добро „зло“, ми се тиме ограђујемо од покајања и сагрешујемо Духу.
У Цркви нема разлике између „морала“ и „духовности“, Не постоји ни неки минимум, свима наметнут, нити пак узвишена требовања која би била повластица неких избраних. Господ се свима обратио, рекавши: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.“ Пуни развој живота у нама као синовим Божијим и удовима Христовим, који се зачео Крштењем, закон је за сваки хришћански живот. 
Није овде реч о закону који би био наметнут споља, закону писаном на плочама каменим које беху дане Мојсеју; реч је о датом закону који је Духом љубави уписан у срца наша.
У извесној мери, способности које би требало подстицати за ово дело различите су за свакога, зависно од начина живота и нарочитих услова; али циљ остаје исти за све: преобразити се по лику Сина Јединороднога силом Духа Светога.

Тајна Цркве



Тајна Цркве представља, рекло би се, ону тачку хришћанскога наука коју данашњи човек понајтеже схвата и усваја. Многи наши сваременици, извесно је, успевају да умакну безбожништву и схватају – више или мање неодређено – постојање Бога. Много им је већ теже да у Христу виде више од учитеља мудрости, више од неке нарочито узорне личности. Данас је одвећ мало оних који могу заједно са Светим Петром да потврде: „Ти си Христос, Син Бога Живога!“ (Матеј 16:16), или јођште: „Јер нема другога Имена данога људима, којим бисмо се могли спасти.“ (Дела Ап. 4:12). Међутим, чак и када исповедају Христа као Сина Божијега по природи јединога Спаситеља, још теже им пада да прихвате неопходност Цркве.
Многима је Црква несавладива препрека. Чак и међу Православним Хришћанима, побожнима, богомољцима, вероватно има више од једнога, који не схватају важност Цркве, којо јој не подају право место у своме духовноме животу. 
Зашто не бисмо пришли Богу на непосредан начин, зашто се не бисмо обратили Христу директно, без посредништва и икаквога људскога мешања? Зашто је неопхопдно припојити се неком друштвеном телу, неком народу, па био то и „народ Божији“? Зашто је потребно да се потчинимо ауторитету неке јерархије или Предања? Зашто уопште Црква?
Одговор је, по себи, једноставан: зато што Христос изволе да тако буде. Када је Апостол Петар исповедио веру у Његово месијанство, Христос му објави: „А ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј 16:18). Господ Исус је тако изразио Своју вољу да утврди Цркву, да сабере људе око Себе да јој буду темељ у Њему. 
У својој првој посланици, сам Апостол Петар ће рећи Хришћанима да у свом односсу према Боду они нису издвојене јединке, већ су удови једнога народа чији је наговештај и обећање – древни Израиљ: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијем да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост своју“ (1. Пт.2:9). А у посланици Ефесцима, Апостол Павле ће се послужити сликом камена темљца, коју је Христос употребио у Кесарији Филиповој, да укаже на значај апостолскога служења у Цркви: „Ви сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу Апостола И Пророка, геде је угаони камен Сам Исус Христос“ (Еф. 2:19-20)-
Та Христова воља да утврди Цркву, да нас у Цркви и Црквом спасе, није од произвољности или безразложности. Утемељење Цркве се поистовећује са самим циљем свеукупнога Његовога дела спасења. Грех је у суштини, дело поделе. Оделивши се од Бога, човек раскида везу која га сједињује са другим људима. Након преступљења нашег праоца Адама, од Каиновог убиства Авеља, преко Вавилонске куле па све до ратова, родоморстава и гулага нашега времена, свеколика повест човечанства о томе сведочи. 
Супротно овоме, тајна спасења испуњена кроз Христа јесте, у суштини, дело сабирања.Он се сјединио са нашом људском природом беживотном и скрханом, да би јој предао животворну силу Диха Светога и васпоставио је, сабравши је, учинивши да учествује у Његовоме божанственоме животу. Тај једини циљ свеколикога својега дела искупљења, Христос управо и изражава у молитви Ову, после Тајне Вечере: „И славу који Ми дао (што значи силу Духа Светога) Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно...“ (Јован 17:22-23)
Господ Исус изволе тако да будемо лозе истинскога Винограда, чији је он Чокот, да будемо удови Његовога Тела, а Он Глава. Управо то значи бити члан Цркве. То није бити само део једног друштвеног организма, сличног многим другим, нити пак узети удела у каквој људској уредби. То значи подражавати Христу, постати део Његових удова, потчинити се уједињујућој моћи Духа, Који жели да нас отме из нашега самотнога постојања, индивидуализма, самољубља, да бисмо као рани Хришћани у Јерусалиму, имали једно срце и једну душу.
Неко ће сигурно приговорити: „Али Црква је подељена! Где наћи ту слику јединства на коју се позивате?“ Треба одлучно одговорити: „Не, Црква није подељена, она не може бити подељена. Наша вера то тврди.“ „Верујем у Једну Цркву.“ 
Хришћани, по неки пут и значјне греупе Хришћана, могу да се удаље од Цркве, да се одвоје делимично или потпуно. Међутим, Црква није подељена, она не може бити подељена. Она остаје једна и претстављена је свим Помесним Црквама, епархијама које у међусодбном општењу са Патријаршијама и са осталим црквеним средиштима, оданим вери Православној. Зато треба ад очувамо то црквено заједништво као зеницу ока свога, треба да жудимо за тим јединством у Цркви. Нека нас од њега никада не одваја неизбежно разномислије по питањима, која се не дотичу саме вере. 
Као Тело Христово, Црква је јерархијски устројени организам, где сви немају исту улогу. Доиста, од Патријарха па до најпростијих Јришћана, сви верници су, понајпре, позвани да се „труде око свога спасења“ и да приме Божији дар Духа Светога, „опроштење грехова и живот вечни“. За свакога је ово најважније и најосновније. Али, унутар Тела, а уједињени са свима, неки су од Христа примили нарочиту улогу.
То је био случај Апостола који бејаху удостојени да буду темељи Цркве, камен на којему се заснива свеколико здање. У том погледу, њихова је улога била јединствена, несаопштива и непреносива следбеницима. 
Међутим, озарени Духом Христовим, на свакоме месту где би утемељили Цркву, Апостоли су постављали епископе, који ће посвуда у свету столећима да одржавају један други вид служења, који је преносив: да на свакоме месту, путем проповедања Речи Божије и тајанством богослужења Светих Тајни Цркве, укажу на живо присуство Христа и Његовога спасоноснога дела. Епископи и свештеници, које су они себи изабрали за помоћнике, тако су, у Цркви, као живе иконе Христа у којима треба да поштујемо само њихов божаснки пралик, не ограничавајући се на твар од које су те иконе саздане, при чему не треба да насм смета, или да нас саблажњава њихово људско несавршенство, које је неизбежно све док Црква не ступи у период своје славе, коју ће открити поновно Долазак Христов, на крају времена. 
Још овде, сведоци смо једне изричите воље Христове. Епископи и сви они који имају учешће у њиховоме служењу, посланици су Његови и Он жели да се према њима сви односе као и према Њему Самоме или, у крајњој мери, као према Његовоме Оцу: „Ко вас слуша Мене слуша; и ко се вас одриче, Мене се одриче, а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао“ (Лука 10:16); „Који вас прима, Мене прима, а који прима Мене, прима Онога Који Ме је послао“ (Матеј 10:40): „Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас... Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите задржани су“ (Јован 21:22-23).
Треба да добро одмеримо сву моћ ових речи Господњих и прозремо шта се захтева. О, како нам је сада схвативо када један Свети Игњатије Богоносац, позива у својим чудесним посланицама:
 „Да сви поштују ђаконе као Исуса Христа, а епископа који је образ Оца, и презвитере као скуп Божији и као сабор Апостола; без њих, не може се говорити о Цркви.“ (Тралијанима 3,1); 
„Нека вас ништа изнутра не дели, већ се присаједините епископу и онима који су постављени да буду лик и наук непорочности, као што ни Господ ништа није чинио собом, или преко Апостола, и без Оца Његовога, са Којим је једно, тако нби ви не чините ништа без епископа и свештеника, и немојте да мудрујете у ономе што појединачно творите, већ све чините у саборности“ (Магнежанима 6:2-7,1).
 Смисао Цркве је понајпре благодат, дар Духа Светога. Али, томе дару ми треба да само саодговорни и да усрдно заједничаримо са Њим. Љубимо изнад свега јединство такве Цркве. Клонимо се свакога духа деобе, поделе и раскола. „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа, Једносуштну и Неразделиву, Којој нека је слава у векове векова.“ 



Закључак – неколико захтева Хришћанскога живота

Онај ко је примљен у Православну Цркву, обавезује се „да прихвати све оно што Црква и Свети Васељенски Сабори уче“. Није овде реч тек о каквој формалности. Заправо, то учење Цркве само објашњава животна изискивања дара Духа Светога, као и нови начин расуђиваања и живљења, што је плод Његовога присуства у нашим душама. Не усагласити се са таквим начином живљења, значило би обесплодити благодат Духа Светога и спречити у нама раст новога живота, који смо примли крштењем.
 
Православни Хришћанин треба нарочито да исповеда следеће: 
 
А) Христос је Једини Спаситељ, послан људима од Бога. Хришћанство није духовни пут крај других путева инрелигија, који би били подједнако истинити, правдоподобни и водили би спасењу. Због тога, људима који не знају Христа, не може бити спаса изван Њега, чак и када не знају да Га наслове, или пак, наслућују Бога тек кроз светлост коју Он пројављује у свачијој савести. Никакво спасење није могуће човеку, који би све своје поуздање везао за људске способности и моћи, или за шта друго, осим за Христа.
Б) Православна Црква, то јест, заједница Помесних Цркава, које исповедају веру Православну без измена и у потпуноме светотајинскоме општењу пребивају међу собом, јесте Христова Црква у својој пуноти. Треба да останемо послушни Светим Канонима Цркве: Православац сме да прими Тајну Причешћа једино у Цркви Православној; и треба да се уздржава од сваког живога учешћа на неправославним литургијским зборовима (од улоге чтеца, кума...). Исто тако, Православни свештеник не сме да причешћује неправославне.
В) Садашњи живот, дат нам је од Бога као јединствени временски период у којему можемо да сатрудништвом наше слободе, са благодаћу Божијом, остваримо наше вечито спасење. Свако веровање у реинкарнацију (преоваплоћење), у вишеследственост живота или у препостојање душа до њиховога силаска, није у сагласности са вером Хришћанском. 
У целокупноме своме владању, Хришћанин треба у прегалаштву да љубав према Богу и ближњему упражњава у свим њеним видовима, чак и до опраштања дужницима својим или љувави према непријатељима. Треба даиспуњава десет Божијих заповести, одрекне да чини дела која су својетвсена грехом повређеној природи људској: „А позната су дијела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељство, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима.“ (Гал. 5:19-21). Напротив, треба да се препусти вођству Духа Светога: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање“ (Гал. 5:22-23)
 
Хришћанин нарочито треба да се придржава следећег: 
 
1. Само ако није спречен озбиљним разлогом, да учествује на Божанственој Литургији сваке недеље и о великим годишњим празницима. Доиста, на светотајинскоме и литургијскоме плану, учешће на Недељној Евхаристији, седмичноме сећању на Васкрсење Христово, знак је препознавања Хришћанина. Поврх тога, свакје недеље и празником, богоугодно је учествовати, увек када је то могуће, на свеноћноме бденију: те службе су намењене свима, а не само монасима, и неопходне су да би се истински ступило у молитву и дух Цркве, не би ли се човек прожео Њеним учењем.
2. Треба да држи све постове, који су прописани Предањем Цркве. У случају потешкоћа, изазваним слабим здрављем или каквим другим околностима, да поступи по саветима свог духовнога оца.
3. Да свакога дана, колико је то могуће ујутру и увече, посвети одређено време молитви, по правилу добијеном од свога духовнога оца. Да се уздржава од свакога упражњавања духовнога живота, који је надахнут будистичком медитацијом, зеном или јогом. Хришћанска молитва, то значи стајати пред Богом и обраћати Му се – као и Матери Божијој и Светима – са побожном увереношћу да нас Он чује, бескрајно воли, да је увек готов да нам опрости сваки пут када Му се покајнички враћамо. 
4. Да се уздржава од сваког вида упражњавања и веровања која исходе из окултизма, видовњаштва, врачања, чарања, читања у карте, астрологије и алхемије: „Нека се не нађе у теби који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се одоговара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе Господ Бог твој испред тебе.“ (Пета књига Мојсејева 18:10-12)
5. Да се уздржава од свих ванбрачних веза (прељубе, безбрачне заједнице, повремених љубавних пустоловина, сексуалног односа са особама истог пола). Ко жели да ступи у Православну Цркву, а невенчано живи са супругом, треба што скорије или да ту везу преобрази у брак, благословен Црквом, или је прекине. 
Сигурно је да према свакоме треба да се поступа милостиво, уз поштовање његове слободе и разумевање његових потреба. Међутим, љубав према ближњему не треба да иде на уштрб заповести Христових; ма ко се налазио у неком неприличном положају, треба да се уздржи од Светога Причешћа и Светих Тајни Цркве, све док се кроз покајање не поврати у нормални Хришћански живот. Тазаповести које су нам од предане Христа и од Апостола, одувек су биле васељенски прихваћене од стране Хришћана. У том смислу Хришћанство је увело у свет праву новину, као последицу дара Духа Светога крштенима: Хришћанска заједница је једна преображена заједница, силом брачне верности, величијем брака, заснованога на непорочној љубави, по слици јединства Христа са Црквом, као и смислом лепоте благословене девствености, као насјсавршенијега сотварења Хришћанскога живота.
6. Треба да се одрекне свакога вида занимања које би од њега захтевало да чини дела противна Христовоме закону (за оне из области медицине, например: чедоморство, еутаназија – поспешивање смрти код неизлечивих болести, злоупотребе генетичких истраживања, које не иду уздруг са Хришћанскоме савешћу).
Свештеник или онај, који се спрема за свештенство, да се уздржава од сваке дужности, која би га изложила проливању крви (у војсци или полицији)
7. Поврх свега, да уз највећу пажњу, избегава све оно што може да наруши братску међусобну љубав и, нарочито, саборно јединство свих у Цркви. Да се клони осуђивања ближњега, проношења неприличних и штетних гласина и уплитања у црквене спорове, и у све друго што узнемирује духове.
Сва ова начела владања не треба држати за негативна правила, која би могла да угуше слободу личности и униште радост живљења. По њима може да се живи као што приличи, једино ако су она надахнута ревносном љубављу према Христу, потпуним поверењем у Његову Реч, једним трезвеним, али дубоким усхићењем за „неистраживим богатством“ (Еф. 2:7; 3:8;) које нам је Он подарио.
 
А онда ћемо по начину живљења видети израз онога Хришћанскога живота, који је пун уверења, пламености, силе и радости, као што беше живот раних Христијана и Мученика.