Велика је љубав Твоја, Господе: Себе си понизио из љубави према мени. Гледам крст и дивим се Твојој љубави према мени и према свету, јер крст је очигледан одраз Твоје љубави према нама. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13) Твоје животворне Тајне, Господе, служе као непрестани громовити доказ љубави Твоје према нама грешнима, јер се то божанско Тело Твоје за мене, за све нас ломило; та Крв се за мене, за све нас проливала. Господе, славим чуда Светих Тајни Твојих над вернима Твојим којима сам их давао; славим безбројна исцелења чији сам сведок био; славим њихово спасоносно дејство у мени; славим милосрђе Твоје према мени које ми се у њима и кроз њих показује, силу Твоју животворну која у њима дејствује. Господе, због толике љубави Твоје према мени дај ми да Те волим од свег срца свога, и ближњег као себе, да волим непријатеље своје, а не само оне који мене воле.
* * *
Господе, научи живљењу у узајамној љубави и укрепи Духом Твојим Светим; пориве страсти који ометају љубав небеску, јеванђелску, укроти и срца наша учини мртвима за сласти земаљске. Дај ми, Господе, да увек више од свих земаљских добара волим благодат Твоју, мир Твој, правду и светињу Твоју и да у њој вазда пребивам, у све дане живота, до последњег даха!
* * *
Необразованост, безосећајност, отврдлост и неисправљање срца хиљаду су пута кривљи од необразованости ума: јер човек необразован умом је неук, достојан снисхођења и сажаљења, а образован, али предан страстима и пороцима, злоби, гордости, презиру, зависти, стомакоугађању, преједању, пијанству, лакомости, блуду и другим страстима, и поред свог великог знања, као и знања воље Божје, јесте човек тврда срца, мртав за Бога, јер не примењује правила која су му позната на делу, не испуњава вољу Божју и нарушава је још са већом неустрашивошћу и смелошћу од необразованог. У необразованом човеку простота срца, кротост, незлобивост, смирење, ћутљивост, трпљење вреднији су пред Богом од свих наших знања, од све наше спољашње углађености, свих научених израза, свих сладуњавих учтивости, свих дуготрајних молитава, све красноречивости; чак су и сами греси, као греси из незнања, опростивији. Стога поштуј простодушну необразованост и поучавај се од ње ономе чега нема код привидно образованог, то јест простодушности, незлобивости, трпљењу и осталом. Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива тајне Своје.
* * *
Од свијета нису, као ни Ја што нисам од свијета (Јн. 17, 16) – речи су Господа Исуса Христа о апостолима. То им је велика похвала. А у чему се она састоји? У томе што је апостолима свет, иако су у њему живели, био туђ, страно им је било пристрашће према њему, нису у њему тражили себи ни славу, ни богатство, ни сласти, ни спокојство, већ су били као бића из другог света, небеског; о небеском су мислили и бринули се, небеску, нетрулежну славу су тражили, небеско, непропадљиво богатство, небеске сладости и небески мир у Богу и сједињење са Њим. А ми грешни смо од овога света, зато што тражимо славу овога света, богатство материјално, здравље, дуг живот земаљски, уживања у овдашњим добрима, у овдашњем спокојству, у овдашњим радостима. Али од пристрашћености према свету и његовим добрима долазе све наше невоље, страсти, искушења, сви неуспеси у хришћанском животу.
* * *
Зашто је потребно и молити се код куће, и ићи у цркву на Богослужење? А зашто једеш и пијеш, и идеш на свеж ваздух свакога дана, или радиш свакога дана? Да би одржавао живот тела и јачао га. И молити се ваља непрестано да би се одржавао и подстицао живот душе, да би се крепила душа која болује од грехова, да би се чистила, као што и храну и какво пиће користиш ради очишћења од шкодљивих течности или нечистота. Стога, ако се не молиш, веома неразумно и неразборито поступаш, тело на све начине одржавајући, задовољавајући, укрепљујући, а душу занемарујући. Знај, сваки човек је јединство двају начела, будући да се састоји од душе и тела.
* * *
Боље је не преносити прекорне речи које неко изриче о другоме, већ их прећутати или пренети, премда лажно, речи љубави и благонаклоности, тада ће дух наш остати миран. А преносити речи непријатељства и зависти је веома штетно; оне у нестрпљивим и самољубивим људима на које се односе често изазивају душевну буру, подстичу угашено непријатељство и изазивају раздор. Треба имати хришћанско трпљење и мудрост змије.
* * *
Зашто се дешава да једна зла реч, реч клевете, на нас оставља најнепријатнији утисак, потреса до дубине душе, док, напротив, понекад хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, уопште не допиру до срца и нестају у ваздуху? Долази ђаво и односи реч посејану у срцима људи, а сам, с друге стране, сеје и гаји у нашим срцима семена злобе и не пропушта ни најмању прилику да у нама посеје непријатељство и завист према ближњем. Довољан је само поглед ближњег, често невин, али који нам се учинио подозривим, да би у нама посејао осећање непријатељства према њему. Дакле, нећемо примати к срцу никакво зло које нам је ближњи причинио намерно или ненамерно, знајући његовог виновника и то да свијет сав у злу лежи (1. Јн. 5, 19) од свог почетка, него ћемо бити добродушни при свакој нанетој увреди, молећи се за оне који нас вређају као за доброчинитеље, јер се и у самој увреди њиховој често чују речи добронамерне, премда и не потичу из доброг срца. Нека их Господ уразуми и нека им то не узме за грех, а ми ћемо бити обазривији, да не бисмо дали места ђаволу.
* * *
У овом веку непрестано падамо у сагрешења, а толико смо самољубиви да не желимо да трпимо никакво изобличавање, нарочито пред другима; али у будућем веку наша сагрешења ће бити изобличена пред целим светом. Сећајући се тог страшног суда, подносимо у смирењу и незлобивости овдашња изобличавања, и исправљајмо се од свих наших недостатака и грехова; посебно подносимо изобличавања од начелника, а њих нека уразуми Господ да не изобличавају са злобом, већ са љубављу и духом кротости.
* * *
Љуби праведна и неправедна изобличавања од људи да би се овде исправио и да не би био изобличен на страшном суду, пред целим светом, пред свим Анђелима и људима. О, неподношљивог страха и стида од страшног суда Твога, Господе!
* * *
Треба жалити сваког злог човека, а не осећати злобу према њему, и тако не угађати сатани; једноставно и на сваког непријатеља гледати као на створење Божје, као на створеног по икони Божјој и као на уд свој, и не испуњавати се злобом према њему, то јест не бити ђаво, јер човек који осећа злобу јесте ђаво онда када је осећа. Треба увек бити кротак, незлобив, добродушан, трпељив, као да не примећујеш злобу у другима, треба побеђивати добрим – љубазношћу, доброчинством – зло (Рим. 12, 21), или зле људе. Нека избави Бог од зле подозривости при којој људи све у ближњем окрећу на зло: покрет, гест, поглед, глас, корак, сваку реч.
* * *
Благодарим Ти, Господе, јер ми сваки пут када са сузама покајања и благодарења савршавам божанску литургију и причешћујем се пречистим и животворним Тајнама Твојим дарујеш нови живот. Твојим светим Тајнама дугујем захвалност за то што сам још жив, за непорочност путева мојих и добру славу међу људима Твојим. Дакле, да се свети Твоје велико име све више и више у мени и у свим људима Твојим који се светим именом Твојим именују, и у целом свету Твоме; да дође царство Твоје, царство правде, мира и радости у Светом Духу, у сва срца наша, као што си Ти рекао: уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Отац, и они ће бити Моји синови и кћери (2. Кор. 6, 16), и да буде воља Твоја света, премудра, сведобра, свесавршена, свеблаженотворна, и на земљи као што је на небу, у свим људима Твојим, и у мени грешном, јер је сопствена воља наша склона омашкама, кратковида, греховна, погибељна, окамењена у неосетљивости, зла, завидна, гордељива, лења, пристрашћена раскоши, среброљубива, шкрта.
* * *
И беда сиромашних је упорна у тражењу, понекад дрска, и страсти наше су такође упорне и истрајне, дрске и безобзирне, на пример шкртост, похлепа, блуд, злоба, завист, гордост, лоповлук, јерес, раскол, сујеверје, идолопоклонство. Али разборито ћемо попуштати на упорне молбе потребитих сиромаха и страдалника; то ће послужити нашем спасењу и вечном блаженству. Као што нас просјаци и страдалници нагоне на састрадање, тако ћемо се и ми узајамно приморавати на милостињу; принуђиваћемо се на добро, док има времена, као што нас грех непрестано нагони да непрестано грешимо и гневимо Бога, и да сами за себе умножавамо храну огњу пакленом који већ овде муњевито почиње да се разбуктава у срцима нашим и који нам унапред показује вечни пламен у коме је вечни плач и шкргут зуба. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) И у пакао непријатељ такође на силу жели да уграби и увуче све неопрезне, неверујуће, и непокајане, и пристрашћене према овдашњим добрима.
* * *
Зашто се кроз сваких шест дана празнује дан одмора? Како бисмо се непрестано опомињали да ће након трудова овдашњег живота настати дан вечног одмора; јер народу Божијем, по апостолу, тек предстоји починак (Јев. 4, 9). А недеља указује на дан општег васкрсења, после кога ће настати дан одмора за све који су се добро потрудили у овдашњем животу, у Христу Исусу.
* * *
Све жртве и милостиње које се подају просјацима неће заменити љубав према ближњем ако је нема у срцу; зато се при удељивању милостиње увек ваља старати о томе да се она подаје са љубављу, искрена срца, радо, а не зловољно и жалосно. Сама реч милостиња показује да она треба да буде дело и жртва срца, и да треба да се даје са умилењем или жаљењем због мукотрпног стања просјака, и са умилењем или скрушеношћу због својих грехова, ради чијег очишћења се подаје милостиња; јер милостиња, по Светом Писму, очишћује од сваког греха (Тов. 12, 9; наш превод). Ко даје милостињу нерадо и зловољно, шкрто, тај није познао своје грехове, није познао самога себе. Милостиња је чињење добра пре свега ономе ко је даје.
* * *
Не дај да те зло ближњих побиједи, него побиједи зло добрим (Рим. 12, 21) пре свега – молитвом за оне који чине зло. Сами себе, један другог и сав живот наш, са свим недостацима, узајамним увредама, Христу Богу предајмо. Сами се никоме немојмо светити, ни једном злом помишљу или намером, него оставимо Богу да се за нас свети. Моја је освета, Ја ћу вратити (Рим. 12, 19 /5. Мој. 32, 35/), говори Бог. Треба љубити и непријатеље: та њих ђаво учи и подстиче на непријатељство.
* * *
Позориште успављује хришћански живот, уништава га, придајући животу хришћана карактер паганског живота. Задријемаше све, и поспаше (Мт. 25, 5); узгред буди речено, тај погибељни сан у људима изазива и позориште. И шта још? Науке које се предају у паганском духу, прекомерне свакодневне бриге, похлепа, частољубље, сластољубље. Позориште је школа овога света и кнеза овога света – ђавола; а он се понекад претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14) како би лакше заводио недалековиде, понекад, вероватно, убаци и какав морални комад да би се непрестано понављало, трубило о позоришту како је оно веома морално поучно и како га треба посећивати не мање него цркву, а можда и више: зато што је, тобоже, у цркви све једно те исто, а у позоришту постоји разноврсност и комада, и декорација, и костима, и лица која учествују у радњи.
* * *
Да би проверио волиш ли ближњег по Јеванђељу, обраћај на себе пажњу онда када те људи вређају, руже, када ти се подсмевају, или ти не указују дужно поштовање које уживаш у друштву, или када се потчињени огрешују о службу и бивају немарни. Ако си тада миран, ако се не испуњаваш духом непријатељства, мржње, нестрпљења, ако настављаш да волиш те људе исто као и раније, пре њихових увреда, немарности, онда волиш ближњег по Јеванђељу, а ако се раздражујеш, љутиш, узнемираваш, онда не волиш. Ако поздрављате само браћу своју, каква вам је хвала? (Исп. Мт. 5, 47; Лк. 6, 32)
* * *
Будући да смо странци и пролазници и путници ка горњем Царству, не треба да се оптерећујемо бригама о свакодневном, да се пристрашћујемо према земаљским добрима, богатству, сластима, почастима како нас те бриге и пристрашћености не би спотицале у тренутку смрти и како је не би учиниле срамном. Хришћанин још овде, на земљи, треба да се навикава да живи небеским животом: у посту, нестицању, у молитви, љубави, кротости, незлобивости, трпљењу, храбрости, милосрђу. Како је у тренутку смрти тешко човеку коме је у овом животу идол био новац или храна и пиће, или земаљске почасти! Тада му ништа од тога неће користити, али у исто време срце је чврсто за њих везано и не поседује истинско благо које му даје живот, то јест врлину. Дакле, да би се лакше умирало, а свима нам ваља умирати, не треба волети ништа у свету. Кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. (1. Тим. 6,
* * *
У цркви сам заиста као на земаљском небу; ту видим иконе Господа, Пречисте Богородице, светих Анђела; ту је престо Божји, ту крст животворни, ту јеванђеље вечно, та реч Божја којом је све створено; ту су иконе светих; осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право небо земаљско: ту схваташ и осећаш да си уистину уд тела Христовог и Цркве Његове, нарочито у време наднебеске литургије и причешћа Светим Тајнама тела и крви Христове. О, како треба да живим, мислим, осећам, говорим да бих достојно пребивао на овом земаљском небу! Треба да живим достојно тако високог звања у које сам призван милошћу Бога, чије је добротворство неизмерно. Како треба да живим, у каквој кротости, незлобивости, смирењу, чистоти, уздржању да би достојно назвао својом Владичицом Пресвету Богородицу, својим Владиком Господа славе! Господе, удостој ме таквог живљења! Хоћу да живим достојно звања хришћанског, али снаге за то у себи не налазим; грех непрестано заводи и напада душу моју.
* * *
Призивај без сумње, у простоти срца, Господа Бога, као и Анђеле и свете који због благодати Божје, и због општења или сједињења са Богом и због простоте свога бића, изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божјој, молитве наше.
* * *
Љубити Бога свим срцем значи немати пристрашћеност ни према чему у свету и дати све срце своје Господу Богу, творећи у свему вољу Његову, а не своју; свом душом пребивати, то јест сав ум имати увек у Богу, све срце утврђивати у Њему и сву вољу своју предавати вољи Његовој у свим животним околностима, радосним и тужним; свом снагом, то јест љубити тако да никаква противничка сила не би могла да нас отргне од љубави Божје, никакве животне околности: ни жалост, ни тескоба, ни гоњење, ни висина и дубина, ни мач (Исп. Рим. 8, 35; 38; 39); свом мишљу, то јест увек мислити о Богу, о Његовој доброти, дуготрпљењу, светости, премудрости, свемоћи, о Његовим делима и на све могуће начине се уклањати од испразних мисли и ружних сећања. Љубити Бога – значи љубити свом душом правду и мрзети безакоње, као што је речено: заволео си правду и омрзнуо безакоње (Пс. 44, ; љубити Бога – значи мрзети себе, то јест свог старог човека: ако хоће ко за Мном ићи и не мрзи живот свој, не може бити Мој ученик (Мт. 16, 24; Лк. 14, 26). У нама, у нашим мислима, у нашем срцу и у нашој вољи постоји зла сила, изузетно жива и делотворна, која се увек, свакодневно, свакога часа, упиње да нас удаљи од Бога, усађујући нам испразне мисли, жеље, бриге, намере, подухвате, речи, дела, подстичући страсти и нагонећи на њих силом, и то на злобу, завист, похлепу, гордост и частољубље, сујету, лењост, непослушност, тврдоглавост, обмањивање, неуздржање. Љубити Бога – значи испуњавати заповести Његове. Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Мене не љуби, ријечи Моје не држи. (Јн. 14, 23– 24)
* * *
Какво је у Господа богатство светлости, ваздуха, воде, земље, ватре – тих пет стихија материје, од којих је састављено наше тело, од којих оно живи! Како је велико богатство свега што произраста из земље и обитава у водама, и свим тим се пре свега користи човек, цар твари! Благодарим Ти, Саздатељу нашем! Слава Теби, Промислитељу и Искупитељу нашем, Који си нас створио по лику и подобију Своме и благоволео да примиш на Себе природу нашу!
* * *
У чему се састоји право богатство човеково? У лику и подобију Божјем, а не у поседима, у новцу, у разним земаљским знањима и уметностима, или у сваковрсној имовини, у мноштву слугу, у гомили одеће, уопште, земаљских добара, јер је све то пропадљиво и пролазно, а душа – икона Божја је вечна и њено богатство су врлина, светост, смирење, незлобивост, уздржавање у свему, вера, нада и љубав.
* * *
Када са размишљањем и са вером посматрам свете иконе у цркви и све што је у њој, тада доспевам у чудесно сазрцање: сав храм ми се показује као света историја у сликама, као чудесан говор дела Божјих у роду људском. Ту видим историју у сликама – и нашег пада, и васпостављања чудесним домостројем Божјим, и наше уздизање у оваплоћењу Божјем, наше обожење и узвођење на небеса; овде ми се показује Архангел Гаврил који благовести о оваплоћењу од Дјеве Сина Божјег; онде видим рођење Богомладенца, Дјеву–Мајку, јасле витлејемске; тамо обрезање, онамо крштење, даље Симеоново сретење Богомладенца у храму, овде преображење и блиставу светлост таворску, онде улазак у Јерусалим Цара праведног, кротког, спасавајућег, тамо тајну вечеру и установљење свеспасоносне Свете Тајне причешћа, онамо страдања свеспасоносна Господа славе; као да видим саму Голготу и Господа распетог због грехова света; видим силазак у пакао Победитеља пакла и извођење заробљеника пакла, васкрсење Његово, вазнесење на небеса и све то ради рода људскога и мене ради. У божанском сазрцању пребивам у храму, и благодарим Господу Који ме је толико заволео, толико почаствовао, толиким блаженствима даровао! Али кад погледам у себе – у срце своје, Боже мој, шта видим! Бездан сагрешења вољних и невољних, бездан немоћи, искушења, жалости, тескоба, страхова, лукавстава која од непријатеља долазе, таму непрозирну, хиљаде падова, хиљаде погибли и смрти, понекад у себи видим прави пакао.
* * *
Сва снага и карактер и лукавство искушења ђаволских према људима састоји се у томе што је он завео и заводи, што је подстицао и подстиче људе да воле свет и оно што је у свету: испразну мудрост овога света, богатство, славу, углед, сладости земаљске, и да се одвраћају од Бога и горњег царства, и блаженства; да воле ништавне ствари земаљске, да се старају о што већем изумевању и стицању њиховом, и да презиру душу и њене праве потребе; да воле тело, његово здравље, боју, лепоту, угојеност, сладострашће тела и да ненавиде душу, то јест врлину, да заборављају бесмртност душе, њен прволик – Бога, како она ни помислила не би на бесмртност и на пут који води ка бесмртности, на Бога и на сједињење са Њим. Блажени су свети угодници Божји који презреше свет и заволеше Бога, који презреше тело и који се стараху о души бесмртној; кукавни смо и јадни ми који волимо свет и његова ништавна добра, који негујемо тело а душу презиремо!
* * *
Ако веру нашу православну, Свете Тајне њене, хришћани понекад не могу да приме, то показује само да су умови и срца људи нечисти и страсни, и да не могу поднети чистоту и светлост њену, као што болесни од очију не подносе сунчеву светлост. То благо небеско у срца своја могу примити једино људи који ослобађају ум и осећања своја од пристрашћа овоземаљских.
* * *
Када би се сви пастири, или свештенослужитељи и црквенослужитељи, и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, оним молитвама које нам наглас изговара или тајно савршава Црква, да ли би било ичега за шта не бисмо умолили Бога? Која добра не бисмо имали, од каквих грехова и страсти, од каквих се зала, невоља и напасти не бисмо избавили? Такве молитве су најмудрије, најцелисходније, најбогоугодније, најснажније, способне да Господа нагнају на свако милосрђе. Нека нам свима да Господ да Му се молимо једнодушно, искрено, снажно, сабрано!
* * *
Господе, научи живљењу у узајамној љубави и укрепи Духом Твојим Светим; пориве страсти који ометају љубав небеску, јеванђелску, укроти и срца наша учини мртвима за сласти земаљске. Дај ми, Господе, да увек више од свих земаљских добара волим благодат Твоју, мир Твој, правду и светињу Твоју и да у њој вазда пребивам, у све дане живота, до последњег даха!
* * *
Необразованост, безосећајност, отврдлост и неисправљање срца хиљаду су пута кривљи од необразованости ума: јер човек необразован умом је неук, достојан снисхођења и сажаљења, а образован, али предан страстима и пороцима, злоби, гордости, презиру, зависти, стомакоугађању, преједању, пијанству, лакомости, блуду и другим страстима, и поред свог великог знања, као и знања воље Божје, јесте човек тврда срца, мртав за Бога, јер не примењује правила која су му позната на делу, не испуњава вољу Божју и нарушава је још са већом неустрашивошћу и смелошћу од необразованог. У необразованом човеку простота срца, кротост, незлобивост, смирење, ћутљивост, трпљење вреднији су пред Богом од свих наших знања, од све наше спољашње углађености, свих научених израза, свих сладуњавих учтивости, свих дуготрајних молитава, све красноречивости; чак су и сами греси, као греси из незнања, опростивији. Стога поштуј простодушну необразованост и поучавај се од ње ономе чега нема код привидно образованог, то јест простодушности, незлобивости, трпљењу и осталом. Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива тајне Своје.
* * *
Од свијета нису, као ни Ја што нисам од свијета (Јн. 17, 16) – речи су Господа Исуса Христа о апостолима. То им је велика похвала. А у чему се она састоји? У томе што је апостолима свет, иако су у њему живели, био туђ, страно им је било пристрашће према њему, нису у њему тражили себи ни славу, ни богатство, ни сласти, ни спокојство, већ су били као бића из другог света, небеског; о небеском су мислили и бринули се, небеску, нетрулежну славу су тражили, небеско, непропадљиво богатство, небеске сладости и небески мир у Богу и сједињење са Њим. А ми грешни смо од овога света, зато што тражимо славу овога света, богатство материјално, здравље, дуг живот земаљски, уживања у овдашњим добрима, у овдашњем спокојству, у овдашњим радостима. Али од пристрашћености према свету и његовим добрима долазе све наше невоље, страсти, искушења, сви неуспеси у хришћанском животу.
* * *
Зашто је потребно и молити се код куће, и ићи у цркву на Богослужење? А зашто једеш и пијеш, и идеш на свеж ваздух свакога дана, или радиш свакога дана? Да би одржавао живот тела и јачао га. И молити се ваља непрестано да би се одржавао и подстицао живот душе, да би се крепила душа која болује од грехова, да би се чистила, као што и храну и какво пиће користиш ради очишћења од шкодљивих течности или нечистота. Стога, ако се не молиш, веома неразумно и неразборито поступаш, тело на све начине одржавајући, задовољавајући, укрепљујући, а душу занемарујући. Знај, сваки човек је јединство двају начела, будући да се састоји од душе и тела.
* * *
Боље је не преносити прекорне речи које неко изриче о другоме, већ их прећутати или пренети, премда лажно, речи љубави и благонаклоности, тада ће дух наш остати миран. А преносити речи непријатељства и зависти је веома штетно; оне у нестрпљивим и самољубивим људима на које се односе често изазивају душевну буру, подстичу угашено непријатељство и изазивају раздор. Треба имати хришћанско трпљење и мудрост змије.
* * *
Зашто се дешава да једна зла реч, реч клевете, на нас оставља најнепријатнији утисак, потреса до дубине душе, док, напротив, понекад хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, уопште не допиру до срца и нестају у ваздуху? Долази ђаво и односи реч посејану у срцима људи, а сам, с друге стране, сеје и гаји у нашим срцима семена злобе и не пропушта ни најмању прилику да у нама посеје непријатељство и завист према ближњем. Довољан је само поглед ближњег, често невин, али који нам се учинио подозривим, да би у нама посејао осећање непријатељства према њему. Дакле, нећемо примати к срцу никакво зло које нам је ближњи причинио намерно или ненамерно, знајући његовог виновника и то да свијет сав у злу лежи (1. Јн. 5, 19) од свог почетка, него ћемо бити добродушни при свакој нанетој увреди, молећи се за оне који нас вређају као за доброчинитеље, јер се и у самој увреди њиховој често чују речи добронамерне, премда и не потичу из доброг срца. Нека их Господ уразуми и нека им то не узме за грех, а ми ћемо бити обазривији, да не бисмо дали места ђаволу.
* * *
У овом веку непрестано падамо у сагрешења, а толико смо самољубиви да не желимо да трпимо никакво изобличавање, нарочито пред другима; али у будућем веку наша сагрешења ће бити изобличена пред целим светом. Сећајући се тог страшног суда, подносимо у смирењу и незлобивости овдашња изобличавања, и исправљајмо се од свих наших недостатака и грехова; посебно подносимо изобличавања од начелника, а њих нека уразуми Господ да не изобличавају са злобом, већ са љубављу и духом кротости.
* * *
Љуби праведна и неправедна изобличавања од људи да би се овде исправио и да не би био изобличен на страшном суду, пред целим светом, пред свим Анђелима и људима. О, неподношљивог страха и стида од страшног суда Твога, Господе!
* * *
Треба жалити сваког злог човека, а не осећати злобу према њему, и тако не угађати сатани; једноставно и на сваког непријатеља гледати као на створење Божје, као на створеног по икони Божјој и као на уд свој, и не испуњавати се злобом према њему, то јест не бити ђаво, јер човек који осећа злобу јесте ђаво онда када је осећа. Треба увек бити кротак, незлобив, добродушан, трпељив, као да не примећујеш злобу у другима, треба побеђивати добрим – љубазношћу, доброчинством – зло (Рим. 12, 21), или зле људе. Нека избави Бог од зле подозривости при којој људи све у ближњем окрећу на зло: покрет, гест, поглед, глас, корак, сваку реч.
* * *
Благодарим Ти, Господе, јер ми сваки пут када са сузама покајања и благодарења савршавам божанску литургију и причешћујем се пречистим и животворним Тајнама Твојим дарујеш нови живот. Твојим светим Тајнама дугујем захвалност за то што сам још жив, за непорочност путева мојих и добру славу међу људима Твојим. Дакле, да се свети Твоје велико име све више и више у мени и у свим људима Твојим који се светим именом Твојим именују, и у целом свету Твоме; да дође царство Твоје, царство правде, мира и радости у Светом Духу, у сва срца наша, као што си Ти рекао: уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Отац, и они ће бити Моји синови и кћери (2. Кор. 6, 16), и да буде воља Твоја света, премудра, сведобра, свесавршена, свеблаженотворна, и на земљи као што је на небу, у свим људима Твојим, и у мени грешном, јер је сопствена воља наша склона омашкама, кратковида, греховна, погибељна, окамењена у неосетљивости, зла, завидна, гордељива, лења, пристрашћена раскоши, среброљубива, шкрта.
* * *
И беда сиромашних је упорна у тражењу, понекад дрска, и страсти наше су такође упорне и истрајне, дрске и безобзирне, на пример шкртост, похлепа, блуд, злоба, завист, гордост, лоповлук, јерес, раскол, сујеверје, идолопоклонство. Али разборито ћемо попуштати на упорне молбе потребитих сиромаха и страдалника; то ће послужити нашем спасењу и вечном блаженству. Као што нас просјаци и страдалници нагоне на састрадање, тако ћемо се и ми узајамно приморавати на милостињу; принуђиваћемо се на добро, док има времена, као што нас грех непрестано нагони да непрестано грешимо и гневимо Бога, и да сами за себе умножавамо храну огњу пакленом који већ овде муњевито почиње да се разбуктава у срцима нашим и који нам унапред показује вечни пламен у коме је вечни плач и шкргут зуба. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) И у пакао непријатељ такође на силу жели да уграби и увуче све неопрезне, неверујуће, и непокајане, и пристрашћене према овдашњим добрима.
* * *
Зашто се кроз сваких шест дана празнује дан одмора? Како бисмо се непрестано опомињали да ће након трудова овдашњег живота настати дан вечног одмора; јер народу Божијем, по апостолу, тек предстоји починак (Јев. 4, 9). А недеља указује на дан општег васкрсења, после кога ће настати дан одмора за све који су се добро потрудили у овдашњем животу, у Христу Исусу.
* * *
Све жртве и милостиње које се подају просјацима неће заменити љубав према ближњем ако је нема у срцу; зато се при удељивању милостиње увек ваља старати о томе да се она подаје са љубављу, искрена срца, радо, а не зловољно и жалосно. Сама реч милостиња показује да она треба да буде дело и жртва срца, и да треба да се даје са умилењем или жаљењем због мукотрпног стања просјака, и са умилењем или скрушеношћу због својих грехова, ради чијег очишћења се подаје милостиња; јер милостиња, по Светом Писму, очишћује од сваког греха (Тов. 12, 9; наш превод). Ко даје милостињу нерадо и зловољно, шкрто, тај није познао своје грехове, није познао самога себе. Милостиња је чињење добра пре свега ономе ко је даје.
* * *
Не дај да те зло ближњих побиједи, него побиједи зло добрим (Рим. 12, 21) пре свега – молитвом за оне који чине зло. Сами себе, један другог и сав живот наш, са свим недостацима, узајамним увредама, Христу Богу предајмо. Сами се никоме немојмо светити, ни једном злом помишљу или намером, него оставимо Богу да се за нас свети. Моја је освета, Ја ћу вратити (Рим. 12, 19 /5. Мој. 32, 35/), говори Бог. Треба љубити и непријатеље: та њих ђаво учи и подстиче на непријатељство.
* * *
Позориште успављује хришћански живот, уништава га, придајући животу хришћана карактер паганског живота. Задријемаше све, и поспаше (Мт. 25, 5); узгред буди речено, тај погибељни сан у људима изазива и позориште. И шта још? Науке које се предају у паганском духу, прекомерне свакодневне бриге, похлепа, частољубље, сластољубље. Позориште је школа овога света и кнеза овога света – ђавола; а он се понекад претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14) како би лакше заводио недалековиде, понекад, вероватно, убаци и какав морални комад да би се непрестано понављало, трубило о позоришту како је оно веома морално поучно и како га треба посећивати не мање него цркву, а можда и више: зато што је, тобоже, у цркви све једно те исто, а у позоришту постоји разноврсност и комада, и декорација, и костима, и лица која учествују у радњи.
* * *
Да би проверио волиш ли ближњег по Јеванђељу, обраћај на себе пажњу онда када те људи вређају, руже, када ти се подсмевају, или ти не указују дужно поштовање које уживаш у друштву, или када се потчињени огрешују о службу и бивају немарни. Ако си тада миран, ако се не испуњаваш духом непријатељства, мржње, нестрпљења, ако настављаш да волиш те људе исто као и раније, пре њихових увреда, немарности, онда волиш ближњег по Јеванђељу, а ако се раздражујеш, љутиш, узнемираваш, онда не волиш. Ако поздрављате само браћу своју, каква вам је хвала? (Исп. Мт. 5, 47; Лк. 6, 32)
* * *
Будући да смо странци и пролазници и путници ка горњем Царству, не треба да се оптерећујемо бригама о свакодневном, да се пристрашћујемо према земаљским добрима, богатству, сластима, почастима како нас те бриге и пристрашћености не би спотицале у тренутку смрти и како је не би учиниле срамном. Хришћанин још овде, на земљи, треба да се навикава да живи небеским животом: у посту, нестицању, у молитви, љубави, кротости, незлобивости, трпљењу, храбрости, милосрђу. Како је у тренутку смрти тешко човеку коме је у овом животу идол био новац или храна и пиће, или земаљске почасти! Тада му ништа од тога неће користити, али у исто време срце је чврсто за њих везано и не поседује истинско благо које му даје живот, то јест врлину. Дакле, да би се лакше умирало, а свима нам ваља умирати, не треба волети ништа у свету. Кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. (1. Тим. 6,
* * *
У цркви сам заиста као на земаљском небу; ту видим иконе Господа, Пречисте Богородице, светих Анђела; ту је престо Божји, ту крст животворни, ту јеванђеље вечно, та реч Божја којом је све створено; ту су иконе светих; осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право небо земаљско: ту схваташ и осећаш да си уистину уд тела Христовог и Цркве Његове, нарочито у време наднебеске литургије и причешћа Светим Тајнама тела и крви Христове. О, како треба да живим, мислим, осећам, говорим да бих достојно пребивао на овом земаљском небу! Треба да живим достојно тако високог звања у које сам призван милошћу Бога, чије је добротворство неизмерно. Како треба да живим, у каквој кротости, незлобивости, смирењу, чистоти, уздржању да би достојно назвао својом Владичицом Пресвету Богородицу, својим Владиком Господа славе! Господе, удостој ме таквог живљења! Хоћу да живим достојно звања хришћанског, али снаге за то у себи не налазим; грех непрестано заводи и напада душу моју.
* * *
Призивај без сумње, у простоти срца, Господа Бога, као и Анђеле и свете који због благодати Божје, и због општења или сједињења са Богом и због простоте свога бића, изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божјој, молитве наше.
* * *
Љубити Бога свим срцем значи немати пристрашћеност ни према чему у свету и дати све срце своје Господу Богу, творећи у свему вољу Његову, а не своју; свом душом пребивати, то јест сав ум имати увек у Богу, све срце утврђивати у Њему и сву вољу своју предавати вољи Његовој у свим животним околностима, радосним и тужним; свом снагом, то јест љубити тако да никаква противничка сила не би могла да нас отргне од љубави Божје, никакве животне околности: ни жалост, ни тескоба, ни гоњење, ни висина и дубина, ни мач (Исп. Рим. 8, 35; 38; 39); свом мишљу, то јест увек мислити о Богу, о Његовој доброти, дуготрпљењу, светости, премудрости, свемоћи, о Његовим делима и на све могуће начине се уклањати од испразних мисли и ружних сећања. Љубити Бога – значи љубити свом душом правду и мрзети безакоње, као што је речено: заволео си правду и омрзнуо безакоње (Пс. 44, ; љубити Бога – значи мрзети себе, то јест свог старог човека: ако хоће ко за Мном ићи и не мрзи живот свој, не може бити Мој ученик (Мт. 16, 24; Лк. 14, 26). У нама, у нашим мислима, у нашем срцу и у нашој вољи постоји зла сила, изузетно жива и делотворна, која се увек, свакодневно, свакога часа, упиње да нас удаљи од Бога, усађујући нам испразне мисли, жеље, бриге, намере, подухвате, речи, дела, подстичући страсти и нагонећи на њих силом, и то на злобу, завист, похлепу, гордост и частољубље, сујету, лењост, непослушност, тврдоглавост, обмањивање, неуздржање. Љубити Бога – значи испуњавати заповести Његове. Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Мене не љуби, ријечи Моје не држи. (Јн. 14, 23– 24)
* * *
Какво је у Господа богатство светлости, ваздуха, воде, земље, ватре – тих пет стихија материје, од којих је састављено наше тело, од којих оно живи! Како је велико богатство свега што произраста из земље и обитава у водама, и свим тим се пре свега користи човек, цар твари! Благодарим Ти, Саздатељу нашем! Слава Теби, Промислитељу и Искупитељу нашем, Који си нас створио по лику и подобију Своме и благоволео да примиш на Себе природу нашу!
* * *
У чему се састоји право богатство човеково? У лику и подобију Божјем, а не у поседима, у новцу, у разним земаљским знањима и уметностима, или у сваковрсној имовини, у мноштву слугу, у гомили одеће, уопште, земаљских добара, јер је све то пропадљиво и пролазно, а душа – икона Божја је вечна и њено богатство су врлина, светост, смирење, незлобивост, уздржавање у свему, вера, нада и љубав.
* * *
Када са размишљањем и са вером посматрам свете иконе у цркви и све што је у њој, тада доспевам у чудесно сазрцање: сав храм ми се показује као света историја у сликама, као чудесан говор дела Божјих у роду људском. Ту видим историју у сликама – и нашег пада, и васпостављања чудесним домостројем Божјим, и наше уздизање у оваплоћењу Божјем, наше обожење и узвођење на небеса; овде ми се показује Архангел Гаврил који благовести о оваплоћењу од Дјеве Сина Божјег; онде видим рођење Богомладенца, Дјеву–Мајку, јасле витлејемске; тамо обрезање, онамо крштење, даље Симеоново сретење Богомладенца у храму, овде преображење и блиставу светлост таворску, онде улазак у Јерусалим Цара праведног, кротког, спасавајућег, тамо тајну вечеру и установљење свеспасоносне Свете Тајне причешћа, онамо страдања свеспасоносна Господа славе; као да видим саму Голготу и Господа распетог због грехова света; видим силазак у пакао Победитеља пакла и извођење заробљеника пакла, васкрсење Његово, вазнесење на небеса и све то ради рода људскога и мене ради. У божанском сазрцању пребивам у храму, и благодарим Господу Који ме је толико заволео, толико почаствовао, толиким блаженствима даровао! Али кад погледам у себе – у срце своје, Боже мој, шта видим! Бездан сагрешења вољних и невољних, бездан немоћи, искушења, жалости, тескоба, страхова, лукавстава која од непријатеља долазе, таму непрозирну, хиљаде падова, хиљаде погибли и смрти, понекад у себи видим прави пакао.
* * *
Сва снага и карактер и лукавство искушења ђаволских према људима састоји се у томе што је он завео и заводи, што је подстицао и подстиче људе да воле свет и оно што је у свету: испразну мудрост овога света, богатство, славу, углед, сладости земаљске, и да се одвраћају од Бога и горњег царства, и блаженства; да воле ништавне ствари земаљске, да се старају о што већем изумевању и стицању њиховом, и да презиру душу и њене праве потребе; да воле тело, његово здравље, боју, лепоту, угојеност, сладострашће тела и да ненавиде душу, то јест врлину, да заборављају бесмртност душе, њен прволик – Бога, како она ни помислила не би на бесмртност и на пут који води ка бесмртности, на Бога и на сједињење са Њим. Блажени су свети угодници Божји који презреше свет и заволеше Бога, који презреше тело и који се стараху о души бесмртној; кукавни смо и јадни ми који волимо свет и његова ништавна добра, који негујемо тело а душу презиремо!
* * *
Ако веру нашу православну, Свете Тајне њене, хришћани понекад не могу да приме, то показује само да су умови и срца људи нечисти и страсни, и да не могу поднети чистоту и светлост њену, као што болесни од очију не подносе сунчеву светлост. То благо небеско у срца своја могу примити једино људи који ослобађају ум и осећања своја од пристрашћа овоземаљских.
* * *
Када би се сви пастири, или свештенослужитељи и црквенослужитељи, и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, оним молитвама које нам наглас изговара или тајно савршава Црква, да ли би било ичега за шта не бисмо умолили Бога? Која добра не бисмо имали, од каквих грехова и страсти, од каквих се зала, невоља и напасти не бисмо избавили? Такве молитве су најмудрије, најцелисходније, најбогоугодније, најснажније, способне да Господа нагнају на свако милосрђе. Нека нам свима да Господ да Му се молимо једнодушно, искрено, снажно, сабрано!
Они који посећују Богослужења православне Цркве и проучавају науку о Богослужењу треба да свагда имају на уму да је служење овде, на земљи, припрема за најсверадосније служење Богу на небу; да, служећи Богу телом, ваља тим пре служити Богу духом и чистим срцем; да се, док слушамо Богослужење, ваља учити служењу Богу онако како су служили светитељи, о чијим животима и делима слушамо током Богослужења, о њиховој вери, нади и љубави; да Богу нарочито треба служити делом и истином, а не само речима и језиком. Већ самим животом својим призвани смо на служење Богу: усправно држање смо добили да бисмо непрестано гледали ка Богу, да бисмо Му благодарили и прослављали Га, ради тога нам је дат разум, срце, воља, ради тога поседујемо сва чула.
* * *
Господе, дај ми да Ти упућујем мољења за цео свет и за сву пуноћу цркве увек са љубављу свеобухватном, нелицемерно, јер сам, по благодати Твојој, молитвеник за све људе и за властите грехове. Дај ми, Господе, Боже Оче, да сазрцавам љубав Твоју неизрециву према свету, која нам је даровала Сина Свог љубљеног, јединородног. Дај ми, Боже, Сине Божји, да сазрцавам Твоје самоунижавање у свету и на крсту ради спасења нашег; дај ми Боже, Душе Свети, да сазрцавам благодат Твоју која се преизобилно излила и излива на свет заслугама Господа Исуса Христа, која тако често испуњава и моје јадно срце; Тројице Света, дај ми да Те непрестано славим срцем и устима, а нарочито делима.
* * *
Ко одбацује постове, тај заборавља због чега се догодио греховни пад првих људи (због неуздржања) и које нам је оружје против греха и кушача показао Спаситељ када је био кушан у пустињи (постећи четрдесет дана и ноћи), тај не зна или не жели да зна да човек од Бога отпада најчешће управо неуздржавањем, као што беше и са житељима Содома и Гомора и са савременицима Нојевим, јер од неуздржања потиче сваки грех у људима; ко одбацује постове, тај себи и другима одузима оружје против многострасног тела свога и против ђавола, силних у борби против нас – а томе је узрок пре свега наше неуздржање –, тај и није војник Христов, јер баца оружје и добровољно се предаје у заробљеништво свог сластољубивог и грехољубивог тела; тај је, најзад, слеп и не види однос између узрока и последица дела.
* * *
Никада не смемо заборављати да смо пала бића, нечиста, крива пред Богом правде, искварена, и да смо дужни да се вазда дубоко смирујемо пред Њим и један пред другим. На то нас наводе молитве црквене које се свакодневно читају: Боже, милостив буди мени грешноме… Господе Исусе Христе, Сине Божји… Царе небески… Свети Боже… Пресвета Тројице… Оче наш… молитве јутарње и вечерње и готово све молитве. Стога и омладина која се образује нека више од свега зна и има на уму да је од грешног корена потекла и да је склона свакојаким гресима, и нека на том знању заснива сва друга знања, и нека се, много знајући, не надима, него више од свега стара о очишћењу тела и духа.
* * *
Љуби ота x бину земаљску и Оца ота x бине: она те је васпитала, просветила, одгајила, поштовање ти указала, све ти дарује; али посебно љуби ота x бину небеску, Оца будућег века: та ота x бина је неупоредиво поштовања достојнија и драгоценија од оне, јер је света и праведна, непоколебива, бесконачна, непропадљива, предивна, блажена; јер ти је дала и даје неупоредиво већа преимућства и добра него она земаљска; јер Отац те ота x бине није човек смртни и склон страстима, већ Бог превечни Који је све створио; она ти је дала име чеда Божјег, наследника Божјег и сунаследника Христовог; јер ће те Отац небески учинити учесником свих добара царства Свога, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9). Те ота x бине си удостојен непроцењивом крвљу Сина Божјег. Али да би постао члан те ота x бине, поштуј и љуби законе те ота x бине, као што си дужан поштовати и као што поштујеш законе земаљске ота x бине, јер без тога нећеш постати грађанин тако изванредне ота x бине; љуби ту духовно–васпитну школу (цркву) која нас образује за чланове и грађане те ота x бине.
* * *
Бестелесни непријатељ нас снажно напада током Богослужења јер се тада врши, нашим посредством, благодаћу Божјом, препород душа наших; зато, немојмо клонути због подвала непријатељевих, него будимо храбри и чврсти, срдачним очима гледајући на Подвигоположника Христа који невидљиво пред нама стоји и тајно врши препород у душама.
* * *
Свети људи Божји су цветови дивни, неувенљиви, миомирисни. Немој се уснама које смрде од грехова дотицати тог цвећа, дакле, моли им се чистим срцем и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, већ са страхопоштовањем, полако. Они су словесна небеса; они су на земљи живели небески, чудесно, у великим подвизима, у великој љубави, у великом смирењу, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога више од свега.
* * *
У цркви су све слатке наде и очекивања наша, мир наш, радост наша, заједно са очишћењем и освећењем. Ту се тако често објављује истина будућег васкрсења, победа смрти. Ко, волећи живот, неће заволети цркву свим срцем! Све најбоље, најузвишеније, најдрагоценије, најсветије, најмудрије – све се то налази само у цркви. У цркви је идеал човечанства; црква је земаљско небо.
* * *
У цркви се отрежњујемо од световног чара и опијености овоземаљским страстима и похотама, просветљујемо се, освећујемо, душе своје очишћујемо, Богу се приближавамо, са Богом се сједињујемо (преславним рођењем Твојим Ти си Бога Логоса са људима сјединила)3. Како треба да буде поштован и љубави достојан храм Божји, како су га волели свети људи Божји!
* * *
Ни због чега се не треба жалостити и раздраживати, јер се кроз то често жалошћење и раздраживање ствара веома морално и физички штетна навика раздраживања, док се равнодушношћу према препрекама ствара добра и корисна навика да се све подноси мирно, стрпљиво. У овом животу може бити мноштво случајева наших безбројних несавршенстава у узајамним односима, и ако бисмо се у сваком случају жалостили, не бисмо живели ни неколико месеци. А притом се жалошћењем и раздраженошћу ствар не поправља, већ се, напротив, још више погоршава услед нашег нерасположења. И боље је увек бити миран, сталожен, увек пун љубави и поштовања према морално болесном човечанству, или, говорећи појединачно, према ближњима, према сродницима својим и нама потчињенима. Та човек није анђео, а притом нам је живот такав да свакодневно и готово нехотице грешимо, премда то и не бисмо желели. Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. (Рим. 7, 19) И Господ нас је научио да са снисходљивошћу гледамо на честе људске погрешке и падове, рекавши: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. (Лк. 6, 31; исп. Мт. 7, 12) А ко од нас не жели да се према њему односе благо и стрпљиво у његовим невољама, спотицањима и падовима, погрешкама, пропустима? Зато нас апостол и учи дуготрљењу и снисхођењу. Љубав, вели апостол Павле, дуго трпи, благотворна је, не раздражује се, не мисли о злу, све сноси, све трпи и никад не престаје. (1. Кор. 13, 4–
* * *
Веру и Цркву, Богослужење, Свете Тајне, обреде – све то су, веле слободоумници и безбожници, људи измислили зато да би народ држали у страху, потчињености и да би одржавали добар морал, а можда и да би приход од њега убирали. Ето како незналице и слободоумници који су изгубили страх Божји хуле на милосрђе Божје и на Његов чудесни домострој нашег спасења, на само оваплоћење, на страдања и смрт ради нас Сина Божјег. Али зато погледајте њихов живот, како живе и живе ли дуго? Изгубивши снагу и здравље у разврату и пијанству, они превремено старе, тупаве, оболевају и умиру.
* * *
Љубав хришћанска више воли да трпи све спољашње неприлике живота, скученост, одсуство чистог ваздуха, губитке, него да због тих спољашњих и сличних неприлика дозволи нестрпљење, нерасположење, раздраженост, озлојеђеност, роптање на оне који нас доводе у неприлику из нужде или из обести, или из жеље да поживе на туђ рачун, на рачун туђег спокојства. Љубав све трпи и све подноси са штетом по себе, по свој материјални и телесни живот: јер где је љубав, тамо је благодат Божја и свако добро, тамо је спокојство, тамо је благостање. Хришћанин подноси све само да се не лиши благодати Божје, која је за њега највеће добро.
* * *
Какве духовне буре, урагани, страшни, огњени, силовити вихори често бивају у животу човековом, у животу оних људи који се труде да воде живот хришћански и да Богу служе молитвом, заузимајући се за себе и за друге пред неизрецивом милошћу Његовом! Једино се благодарећи милости Божјој не разбија у парампарчад и не страда чун у коме, пловећи морем живота, странствује наша душа ка вечности која је чека!
* * *
Свештеник на све начине мора да се стара да одржава у себи смелост, храброст, срчаност упркос бестелесном непријатељу који непрестано у њему сеје своју неосновану бојазан, свој бесмислени страх; у противном он не може бити изобличитељ порока људских, ни истински служитељ Светих Тајни. Смелост је велики дар Божји и велико благо душе. У земаљској борби или рату смелост или храброст много значи, јер чини просто чуда; а у духовној борби тим више.
* * *
Извор сваке истинске радости, сваког истинског спокојства и умирења савести, очишћења, исцелења душевног и телесног, извор снаге и бодрости душевне тече у храму, а позориште и разна кућна световна весеља никада неће моћи да замене оно што истински хришћанин добија у храму у коме Сам Бог теши душе које верују и управљају ка Њему срца своја, као што мајка теши дете. Од храма добијају радост и утеху, очишћење од грехова и помиловање и покојни наши. Како пламено треба волети храм, како га украшавати! И то чине сви који су познали вредност његову; и за њих се Црква моли речима: помолимо се за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, и помолимо се за оне који плодове доносе и добро чине у светом и свечасном храму овом, или: освети оне који љубе красоту дома Твог, Ти их прослави божанском силом Твојом.
* * *
Неизмерно је велик свет, неизмерно је много бића која га насељавају, али какав је ред у свем кретању, у свем животу света (природе)! Неизмерно је велик свет небеских умова, Анђела, али какав је ред у свету анђелском, какво строго испуњавање воље Божје! Велики је свет човечји, али колико је у њему нереда, самовоље, безобразлука и отуд несрећа – несрећа због болести, разних смрти, ратова, глади, поплава, пожара, несрећа од бура и невремена, несрећа од пијанства, прождрљивости, среброљубља, неправде, вероломства, од самоубиства, убиства! Нема им броја! Тешко нама! А шта ће бити онде, после смрти, у вековечности?
* * *
Човек је чудесно, величанствено, премудро, уметничко дело најсавршенијег Уметника – Бога; оно је на почетку било непорочно, неупрљано, нетрулежно и чисто, али грех, то наказно ишчадије духа таме, та прљава, бесмислена, зла сила учинила га је и прљавим и болесним, нечистим и трулежним у оба начела његове природе, у души и по телу. Али, премудри и свемогући, сведобри Уметник није допустио непријатељу Свом и нашем да сасвим погуби Његово уметничко дело, Његову предивну и величанствену творевину, тако да је Сам Себи створио тело попут нашег и позајмио душу у утроби пречисте Дјеве–Мајке; Својим оваплоћењем, Својим учењем, чудима, страдањем, смрћу и васкрсењем, Својим чудесним и премудрим домостројем опет је васпоставио дело руку Својих у пређашњу и чак већу красоту и славу, даровао му поново нетрулежност, светињу, чудесну божанску лепоту и узвео у првобитно блаженство, обоживши човечју природу и посадивши је са Собом на престо Божанства. Слава Ти, сведобри, премудри и свемогући Уметниче!
Наслов: Одг: Духовно саће
Порука од: Наташа Март 01, 2010, 19:15:42
О, невидљиви Доброчинитељу мој, Којим непрестано живим! Ти, Који ме чујеш, Који испуњујеш добрима жеље срца мога, Који ме спасаваш од грехова мојих, од злодела невидљивих непријатеља, Ти Који благоустројаваш судбину моју, просвећење моје, помоћи моја, славо моја, снаго моја, утврђење моје, када ћу Те угледати? Када ћу угледати Доброчинитеља и Творца мога лицем у лице? Али ти, непријатељу мој, ђаволе, што непрестано плавиш душу моју грехом, подмукли, заводљиви, злобни, што ме непрестано убијаш, помрачујеш, изнурујеш, покриваш стидом и срамом лице моје, када ћу се потпуно избавити од тебе благодаћу, милосрђем и човекољубљем Господа мога, Исуса Христа? Када ће ти бити одузета свака могућност да у срце моје изливаш отров злобе своје?
* * *
Шта ми је потребно? Ништа ми на земљи није потребно до најнеопходнијег. Шта ми је потребно? Потребан ми је Господ, потребна ми је благодат Његова, царство Његово у мени. На земљи, месту мог странствовања, мог привременог учења, нема ничег мог сопственог, све је Божје и све је привремено, намењено за моје привремено коришћење; што ми претекне – својина је ближњих који немају. Шта ми је потребно? Потребна ми је истинска, хришћанска, жива, делатна љубав, потребно ми је срце које воли, жали ближње, потребна радост због њиховог благостања и среће, жалост због њихових жалости и болести, због њихових грехова, слабости, размирица, недостатака, несрећа, сиромаштва; потребно ми је саосећање топло, искрено у свим околностима њиховог живота, радовање са онима који се радују, плач са онима који плачу. Доста је самољубља, егоизма, настојања да се живи само ради себе и да се све граби само за себе: и богатство, и сласти, и слава овога света, и умирати, а не живети, страдати, а не радовати се, носећи у себи отров самољубља, јер самољубље, које у наше срце непрестано долива велијар, јесте отров. О, да ми је да са псалмопојцем ускликнем: шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26) Господе, Ти си видилац срца мога, покрета његовог и ових редова! Подај ми то што иштем од Тебе! Мени је самоме то задобити немогуће, али све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Подај ми истински живот, развеј мрак страсти, одагнај силом Твојом силу њихову!
* * *
Какав је однос између речи и дела? Реч Божја је из небића у биће позвала свет видљиви и невидљиви; реч у устима Бога Логоса је била дело. Зато реч и дело међу собом треба да буду нераздвојни као што су душа и тело нераздвојни у свом постојању. Ко поштује и испуњава реч Христову верно и непрестано, у кога је реч дело, тај и сада чини велика и дивна дела, и његовој се речи све покорава: и демони се покоравају, и болести се исцељују, и моралност људска се изграђује.
* * *
Крст у Христу и Христос на крсту: крст је символ распетог Христа, Сина Божјег, зато су и знамење његово и сама сенка његова страшни за демоне, као знамење Христово, као сена Њега, Распетог. Зато је веома важно погружавање крста у воду и освећење њено; она услед тога бива лековита и прогања демоне.
* * *
Хришћанин је Божји сасуд, Божји храм, Божји дом. О, како је поштовања достојан прави хришћанин, како он ревносно треба да се удаљава од сваког греха, како су хришћани дужни да поштују један другог!
* * *
Премрски непријатељ настоји да уништи љубав љубављу – љубав према Богу и ближњем – љубављу према свету, његовим краткотрајним добрима и његовим поквареним, богопротивним обичајима, љубављу телесном, љубављу према богатству, почастима, задовољствима, разним играма. Зато на све начине гасимо у себи љубав према овоме свету и разгоревајмо љубав према Богу и ближњем кроз самоодрицање. Свака лепота у овоме свету (лепота лица) је слаба, ништавна сенка нестворене лепоте, неизрециве доброте лица Божјег; свако земаљско уживање ништавно је у поређењу са будућим уживањем. Молим се Господу да вера Христова продре у дубину срца мога, да дејствује у целом животу мом, да јеванђеље Христово продре у све мисли и осећања, речи и дела, у све кости и срж моју – и не само у мене, него и у све људе, као свесветска истина, премудрост и живот вечни. Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа. (Јн. 17, 3)
* * *
Како миомиришу кости светитеља! Какви су чудесни миомириси мошти угодника Божјих! Како је велико добро стицање нетрулежне, миомирисне благодати Духа Светога и са њом живота вечног! Што јуримо за трулежношћу? Што заволесмо смрад грехова, страсти отровних?
* * *
Господе, за молитву Теби за нас приводимо свете, те миомире духовне, то миро миомириса Твојих! Прими њихове молитве за нас које миомиришу љубављу и чистотом и избави нас од смрада греховног, јер су нам срца нечиста и уста погана, и недостојни смо најслађе беседе са Тобом. Све је у нама земаљско, трулежно, погано, зло, а они, Твоји свети су миро најчистије, а особито Твоја Пречиста Мати, Твоја жива сјајна палата, чистија од сунчеве светлости, миомириснија од свих миомириса, јер су миомиром Њене светости, Њених божанских врлина небо и земља испуњени.
* * *
Са највећим страхопоштовањем изговарај име Божје, сећајући се да је Бог све привео из небића у биће, и да се све што постоји одржава у благостању једино Његовом добротом, свемогућом силом и премудрошћу Његовом. С крајњим страхопоштовањем изговарај име Исуса Христа, Сина Божјег, кроз Кога је све постало и Који свим управља; Који до сада све што постоји држи моћном речју Својом (Јев. 1, 3); устројава годишња доба и промене – лето, јесен, зиму и пролеће; чини да произрастају сви плодови земаљски; насељава земљу људима, животињама, ваздух – птицама; мора, језера и реке – рибама; умножава род људски и снабдева га свим добрима, спашава од грехова и злих духова и припрема станове онима који Га воле у Царству небеском; Који, гле, и до овога дана и часа изводи светила да обасјавају земљу или да ублажавају таму ноћну, и до овога дана и часа разлива толико животворни ваздух ради дисања свих живих створења; Који је створио тако чудесно својство ватре која греје, пали и светли; земљу, кадру да се са лакоћом ваздушног мехура окреће око тако огромног светила какво је сунце, и око себе, кадру да, на реч Његову, пусти из себе безбројне врсте биља; воду, која може да се претвара у безбројно мноштво најразличитијих сокова у неизбројивом мноштву плодова, дрвећа, жбуња и трава. Бог наш је Бог чуда (Пс. 71, 18; 76, 15), Бог сведобри, свемоћни, премудри, Бог милости, милосрђа и човекољубља. Који је бог Велики као Бог наш? (Пс. 85, 10) Са страхопоштовањем изговарај и име Пречисте Мајке Господа Исуса Христа, Приснодјеве Марије, која нам Га је родила за спасење наше; Њом смо се удостојили безбројних добара од доброте Господње: опроштаја грехова, освећења, просвећења, обновљења, избављења од вечне смрти, узвођења на небо, усиновљења Богу, обожења и вечног живота. Са страхопоштовањем изговарај имена апостола Христових, очевидаца и слугу Његових што по целом свету пронеше божанско учење Његово и учврстише и раширише на земљи спасоносну веру и Цркву Христову, веру обновљења и спасења; имена мученика што се крвљу својом родише за живот вечни; преподобних што изнуривањем тела својих изнурише у себи грех и страсти и достигоше блажено обновљење и живот вечни; бесребреника што нестицањем својим стекоше бесцено благо духа и вечног живота, и свих светих.
* * *
Управо то тело које толико негујемо, пазимо, коме причињавамо задовољство, које украшавамо, јесте непријатељ душе наше, веома подао, опасан; оно се непрестано противи љубави Божјој, вољи Божјој, заповестима Божјим и упиње се да испуњава своју вољу, и испуњава је готово увек, сем када снажну препреку постави Господ Бог у добром и премудром промишљању Свом о нашем спасењу. И то тело са страстима и похотама треба увек распињати, а не неговати; треба га умртвљивати постом, бдењем, молитвом, трудовима, а душу вежбати у читању речи Божје, у богомислију, молитви.
* * *
Радостан сам и топло ми је на срцу и спокојан сам када се свецело душом својом окрећем ка мисленом сунцу, Сунцу правде, Христу Богу моме. И растапа се лед срца мога, отпада нечистота и трулеж његова, нестаје мрак, умиче смрт духовна, зацарује се живот небески, ништа земаљско ме не занима.
* * *
Који имају тајну вјере у чистој савјести. (1. Тим. 3, 9) Чисто срце захтева света, божанска, наднебеска вера хришћанска да би благотворно деловала на све биће човеково, а у нечистом срцу она не може да обитава и да врши благотворне промене у њему: не може, ако се човек не исправља од својих порока. Ето зашто је и у хришћанству много званих, али је мало изабраних. Многи се називају хришћанима, али мало је оних који су заиста такви, мало је оних који доносе плодове Царства Божјег; ето зашто је и у хришћанству много безбожника, слободоумних, сујеверних, користољубивих, сластољубивих, блудника, пијаница, лопова и тако даље. Није вера крива што су хришћани такви, него су они који носе име Христово криви за своју непажњу према вери и њеним правилима, за своју нечистоту и за своју пристрашћеност према земаљском, због чега у своје нечисто срце не могу да сместе најчистије небеско благо – веру Христову, те пропадају крај самог извора спасења. Тешко нама незахвалнима, злоћуднима, лажно умујућима, лакомисленима, сластољубивима и лењивима! Господе, шта да чинимо? Победи нас Својом милошћу, Својом љубављу, Својом премудрошћу, мудровање тела нашег уништи, силом доброте Твоје злобу нашу победи!
* * *
Сваки човек на земљи болује од греховне грознице, од слепила греховног, обузет је помамом греха; а како се грех највише састоји у злоби и гордости, то са сваким човеком, као са оним који пати од болести греха, треба поступати с кротком љубављу – то је важна истина коју често заборављамо; ми често, веома често поступамо супротно њој: једној злоби својом озлојеђеношћу придодајемо другу, гордости се одупиремо гордошћу. Тако у нама зло расте, а не умањује се; не лечи се, него се још више заражава. Господе, помилуј нас, помилуј род људски!
* * *
Пошто је у рају окусило забрањени плод, човечанство је добило тешку болест душе – пристрашћеност према овом краткотрајном животу, према овдашњим добрима и уживањима, ту свепогубну подвојеност срца између Бога и света, добра и зла; а како земаљска добра не засићују душу, створену за наслађивање духовним, вечним, бесконачним добрима, и како нису свима равномерно расподељена, и како због пристрашћености и слепе везаности за њих једни грабе веома много, други их имају веома мало, а неки нимало, то отуд проистиче вечити грех, непријатељство и смрт због поседовања; отуд завист и мржња појединаца и народа, отуд крвави ратови, отуд раскош једних и крајња беда других, преједање једних и гладовање других, упорно настојање једних да се домогну истакнутих, уносних положаја и тлачење других, отуд крађе, отимања, свако зло. Ето до чега је довело једење забрањеног плода: толико је зла починило да га се не можеш решити. И да се Син Божји није оваплотио, и пострадао, и умро ради спасења нашег, бесконачна несрећа би задесила цео људски род, тегобна, неописива несрећа, јер би сви погинули у греховима и у бесконачне векове кукали, шкргутали зубима у аду, без икакве наде на избављење, као што су сада непокајани грешници осуђени на те исте вечне муке.
* * *
Заокупљени испразношћу и испразним задовољствима, немате ни времена, ни жеље да проникнете у дух хришћанске вере, хришћанског Богослужења, и да упознате прописе црквене, циљ празника православне Цркве, постова, а нарочито значење сваке недеље или историјске успомене сједињене са сваком недељом. Ви понекад напамет знате који се комад давао у позоришту, од колико се чинова или појава састоји, какав му је садржај уопште и у појединостима, а суштину хришћанских Светих Тајни не знате, док ове онима који их достојно примају пружају живот вечни и неизрецива добра вечнога живота; ви не знате суштину Богослужења свете православне Цркве, мајке своје, која вас храни, греје, очишћује, освећује и укрепљује на својим светим материнским недрима; ви не знате садржај и значење ни вечерњег, ни јутарњег Богослужења, ни литургије и сталних песама, читања и обреда црквених. Позориште оправдавају и називају корисним и морално поучним или нешкодљивим, или, у најмању руку, мањим злом у поређењу са пијанством и развратом, и са тим циљем настоје да свуда уводе позоришта. Чуди ме да хришћани нису нашли боље средство за провођење драгоценог времена од позоришта које и по пореклу и по значењу своме до данас чува карактер пагански, идолопоклонички, карактер ништавности, испразности, које је уопште најпотпунији одраз свих страсти и наказности овога света, похоте тела, похоте очију и гордости овоземаљске, и само веома, веома ретко јунаштава синова отаxбине а и тад, наравно, синова отаxбине земаљске, а не небеске. Све небеско, свето, што носи печат хришћанства позоришту је туђе, а ако кадгод и излази на сцену, то као предмет подсмеха: само име Божје, кога се боји сва творевина, ту се изговара једино у лакомислености, понекад са смехом, светогрдно; свештена звања, на пример, монашко – то анђелско звање – исмева се; поштовање према начелницима, према родитељима, према свештеним лицима подрива се када се јавно исмевају неки поступци тих лица који су за осуду, пред лицем свег друштва, пред лицем лакомислене омладине, чак и деце, за коју имена њихових родитеља и начелника треба да буду света. Понекад је довољна једна неучтива или непристојна реч о старијима да се подрије дужно поштовање према њима. Јесу ли хришћани постали толико лакомислени да не налазе боље средство за провођење драгоценог времена од позоришта и да због њега остављају храм Божји, Богослужење, и да се драгоцено празнично време које је Бог дао ради поучавања у речи Божјој, у спасоносним размишљањима и у делима врлине, безумно траћи на испразности, на празан смех и глупа аплаудирања у позориштима? Не, како вам воља, али позориште је богомрска установа. Само проникните у његов дух и сложићете се: то је училиште безверја, изругивања, дрског исмевања свега и – разврат. Тешко оном друштву у коме је много позоришта и које воли да посећује позоришта. Истина, понекад је позориште, за људе наклоњене злу, од свих зала можда и понајмање. Ослушните мишљење народа, мишљење оних који су позориште много пута посећивали: они без устезања говоре да позориште води разврату. Само слепци, у њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника (2. Кор. 4, 4), говоре да је позориште морално поучно. Не, хришћани треба обавезно да се поучавају закону Божјем, да чешће читају Јеванђеље, да се удубљују у Богослужење, да испуњавају заповести и прописе црквене, да читају дела светих отаца, духовне часописе како би се испуњавали духом хришћанским и живели хришћански. То су ваша позоришта!
* * *
О, колико су Ти болни били греси моји, Христе Спаситељу мој, Боже мој, када су Те шамарали, ударали, пљували, трњем главу Твоју пробадали и на крст приковали, када си у мукама неизрецивим висио на крсту мене ради, избављајући ме од најтежих, неизрецивих мука паклених! Али тог Твог самоунижавања, тих мука Твојих требало би чешће да се сећам да не бих чинио грехове и да бих усрдно испуњавао сваку врлину, да бих Тебе волео свим срцем, да бих испуњавао заповести Твоје спасоносне! А ја често заборављам ту страшну жртву коју је за мене поднео Син Оца небескога јединородни, сабеспочетни, савечни. Стога ми дај, Господе, чисто срце и стално покајање за спасење, дај ми да Ти остало време живота свога угодим!
* * *
Јеси ли Ме често искрено призивао на молитви, говори Бог грешнику; јеси ли ли често искрена срца благодарио за моја безбројна доброчинства која сваки ум превазилазе? Јеси ли Ми често приносио искрену жртву хвале да бих опет и опет изливао на тебе Своје милости? А шта Ја да чиним са твојим изопачивањем, са твојом поквареношћу, са твојим изопаченим умом и срцем, са твојом вољом која је сваког часа склона злу и пороку? Кога љубим – онога и корим, бијем свакога сина кога примам (Јев. 12, 6). Дакле, немој клонути, изобличавани, од Мене корени, него трпи. Свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности. (Јев. 12, 11)
* * *
За савршавање Божанске литургије потребна је узвишена душа или човек са узвишеном душом, који није везан никаквим овоземаљским пристрашћима, похотама и сластима, чије би цело срце било обухваћено огњем Духа Светога, пламеном љубављу према Богу и човечанству, према свакој души човечјој, нарочито души хришћанској, како би се увек искрена срца узносио ка Богу у молитвама. Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желио да се већ запалио! (Лк. 12, 49) Тај огањ је ниспослат на апостоле у виду огњених језика. И нама је неопходан тај огањ, за наша залеђена срца, да их увек загрева, смекшава, претапа и очишћује, да их просвећује и обнавља. Где наћи достојног јереја који би као Серафим горео духом, љубављу, славословљем, благодарењем пред Господом за таква чуда Његова према нама и у нама, доброте и премудрости? Ја, први међу грешницима, недостојно савршавам ту наднебеску Свету Тајну, јер ми је вазда срце нечисто, свезано похотама и сластима. Господе, Ти видиш дубине срдаца наших; али покропи ме исопом, и очистићу се, опери ме, и бићу бељи од снега (Пс. 50, 9). Ако чистога помилујеш, то није ништа чудновато, и ако праведника спасеш, то није ништа нарочито, али на мени грешном учини чудо милости Своје!
Узвишено је биће човек, чудесно створење Божје, по икони Његовој саздано! Ако је он у стању пада способан за многа дивна дела која је учинио и чини, као што то непрестано видимо и у историји и у нама савременом свету, за шта је онда тек кадар у стању светости и савршенства? Али у њему највише пажње, дивљења, страхопоштовања, свесрдне благодарности заслужује то што може да се уподобљава своме Саздатељу – Богу, што је предодређен за бесмртност, за вечно блаженство у Богу и са Богом, што ће једнога дана засјати као сунце, у Царству Оца свог небеског! Провиђајући ту славу верних изабраника Својих, Господ говори: тада ће се, у другом доласку, праведници засјати као сунце у Царству Оца свога (Мт. 13, 43).
* * *
На проскомидији се символично, сабрана око Јагњета (Агнец) Које узима на Себе грехе света, представља цела Црква, небеска и земаљска, црква првородних, на небесима записаних, и црква која војује са непријатељима спасења, на земљи. Величанствени призор који усхићује и дира душу! Значи, и ја сам у том друштву светих, и ја сам искупљеник Јагњета Божјег, и ја сам сунаследник светих, ако останем до смрти веран Јагњету! Значи, и сви моји ближњи су чланови те небеске, свете заједнице и сунаследници будућег царства! О, како треба да се рашири срце моје да би сместило у себе свакога, да би све волело, за сваког се старало, за спасење свих се бринуло као за своје сопствено! Ево мудрости и премудрости! Будимо једноставни, поступајмо у простоти срца са свима! Опомињимо се свога високог призвања и избора и стремимо ка његовом испуњењу непоколебиво, ради награде небеског призвања Божјег у Христу Исусу! Ми смо деца Божја и наследници Божји, сунаследници Христови (Рим. 8, 16–17).
* * *
Не гледај на туђе грехове и не понашај се непријатељски према ономе ко греши, ни у себи, ни споља, него имај пред собом своје грехове и усрдно се кај због њих, сматрајући себе заиста горим од свих; моли се са љубављу за оне који греше, знајући да смо сви склони сваком греху.
* * *
Прави хришћанин у овом животу поступа тако да он буде припрема за будући, а не живот само ради овдашњег века; он при делањима својим не мисли о томе шта ће о њему рећи овде, него шта ће рећи тамо, на небу; он себе увек замишља у присуству Бога, Анђела и свих светих и опомиње се да ће они једнога дана бити сведоци његових помисли, речи и дела.
* * *
По љубави према Богу и ближњем ја припадам небу, небески сам житељ, а по бригама, посебно овоземаљским пристрашћима – земљи, земљан сам, демонски. Господе и Владару живота мога, дух љубави даруј ми, слуги Твоме!
* * *
Љуби; са љубављу у срцу према Богу и ближњем све ћеш имати и нећеш оскудевати, јер где је љубав, тамо је и Бог; а Бог је све за нас, а пре свега – живот наш, мир, сладост, блаженство. Необично је и жалосно видети због каквих испразних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем: због земног праха, у правом смислу речи, немерљивог и ногама гаженог, због новца, због хране и пића, одеће, стана, почасти, онога што пролази заједно са матером својом – земљом, и са нашим многобрижним телима – од праха.
* * *
Опомињи се Љубави која је положила живот свој за људе; и сам не жали живот свој за брата, те немилосрдно распињи свог телесног човека који се одвраћа од жртвовања за брата.
* * *
Незасита, похлепна тврдице! Да ли ти је новац, да ли ти је хлеб дао живот? Није ли Бог? Није ли реч Његова дала постојање и живот теби и свим осталим створењима? Зар Син Божји не држи све моћном ријечју Својом (Јев. 1, 3)? Да ли се само новцем и хлебом, водом и вином одржава живот твој? Зар човек не живи о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4)? Нису ли прах новац и хлеб? Није ли нам хлеб најмање потребан за одржавање живота нашег? Све је Логосом створено и одржава се. Логос је извор живота и чување његово.
* * *
Оца, Сина и Светога Духа – Бога у Тројици прослављају сва створења Његова: ангелски сабори који непрестано кличу трисвету песму и света Црква Христова, свети апостоли, мученици, архијереји, преподобни, праведни и сви свети, цео свет видљиви, сви истински хришћани који сада живе – цео свет. Истина тројичности Божанства је попут ваздуха који нас са свих страна окружује, који удишемо и којим смо свецело испуњени. Може ли се после тога сумњати у Божанство Сина или Духа Божјег? Колико дела видимо која се врше у име Оца и Сина и Светога Духа? Колико смо сила Духа Божјег на себи осетили и осећамо? Дух Свети је духовни ваздух разумних бића. Што је ваздух за физичка тела, то је Дух Свети за разумна и слободна бића. Он их испуњује, оживљава, освећује, умудрује, укрепљује; Син Божји је за нас пут, истина, живот (Јн. 14, 6), одмор – одморићу вас (Мт. 11, 2 , радост – видјећу вас, и радоваће се срце ваше (Јн. 16, 22). Ми смо то сами на себи осетили и осећамо. И кога ћемо ко на супротно наговара после тога слушати? Да ли унутарња нашаптавања злог духа, тог мрачног духа који одише лажју, злобом, чамотињом, тескобом и огњем, који као дим, као прах ишчезава од имена и крста Господњег? Хоћемо ли тог маштара слушати и узнемиравати се због његових лукавстава? Поуздано знај да је он чисто порицање истине. Ако речем да Га (Оца) не знам, бићу лажа као и ви. Него Га Ја знам. (Јн. 8, 55) Већ и само то што он увек убија душу, доказује да је он лаж, смрт, а не истина, не живот. Ми знамо јединог виновника смрти – ђавола. Амин.
* * *
Ако светитеље будемо призивали са вером и љубављу, они ће нас одмах чути: сједињујуће начело с наше стране је вера, а са њихове, као и са наше – љубав, јер су и они у Богу, и ми смо у Богу Који је љубав (1. Јн. 4, 16).
* * *
Зашто је потребна дуготрајна молитва? Да би се дуготрајношћу усрдне молитве загрејала наша хладна, у дуготрајној таштини отврднула срца. Јер је чудно мислити, тим пре захтевати да срце које је окорело у овоземаљској таштини може брзо да се испуни топлином вере и љубави према Богу током молитве. Не, за то је потребан труд и труд, време и време. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) Царство Божје не долази брзо у срце када од њега људи тако усрдно беже. Сам Господ изражава вољу Своју да се не молимо кратко када као пример показује удовицу која дуго долажаше судији и додијаваше му молбама својим (Лк. 18, 2–6). А Господ, Отац наш небески, пре но што заиштемо зна шта нам је потребно (Мт. 6, , у чему оскудевамо, а ми Га пак не познајемо како би требало, и световној смо таштини веома предани, а не Оцу небеском; и ево, Он по премудрости и милосрђу Свом наше потребе претвара у изговор за наше обраћање Њему. Обратите се, заблудела чеда Моја, макар сада Мени, Оцу вашем, свим срцем својим, ако сте раније и били далеко од Мене, макар сада загрејте према Мени вером и љубављу срца своја која раније беху хладна.
* * *
Служење Господу у храму достојно, срдачно, благочастиво, са вером живом јесте извор мира, радости и блаженства за душу нашу. Дакле, благочастиви свештеник, савршавајући службе, Свете Тајне, молитвословља, у самом делу свом налази за себе уживање и блаженство.
* * *
Реч Господња је дело, живот, постојање, од Онога Који јесте – оно што јесте, од Живота – живот, од Истине – истина. Од ђавола, палог због маштарске гордости, који пожеле да присвоји немогуће и отпалог од живота и истине, потиче маштање, лаж, од смрти – смрт.
* * *
Човек је, кажу, слободан, он се не сме или он себе не сме принуђивати ни у вери, ни у учењу. Господе, помилуј! Каква ђаволска мисао! Ако се човек не буде приморавао, шта ће онда бити од људи? Дедер, шта ће бити од тебе, гласниче новоизмишљених правила, ако себе не будеш принуђивао ни на шта добро, него ако будеш живео онако како ти налаже да живиш твоје порочно срце, твој горди, кратковиди и слепи разум, твоје грешно тело? Кажи, шта ће од тебе бити? Зар се ни на шта не принуђујеш, ако не на добро у правом смислу речи, а оно макар на неопходно и корисно? Како је могуће бити без самопринуђивања? Како је могуће и хришћане не побуђивати и не принуђивати на испуњавање прописа вере и благочашћа? Није ли у Светом Писму речено да се Царство небеско с напором осваја, да га подвижници задобијају (Мт. 11, 12). А како не принуђивати нарочито дечаке на учење, на молитву? Шта ће од њих бити? Зар неће бити лењивци, обешењаци? Зар се неће научити сваком злу?
* * *
О садашњим доброчинствима. Ти се потпуно наслађујеш земаљским добрима, подајеш сиромасима, али себи више угађаш, значи чиниш добра дела без иоле самопожртвовања. Нису велика дела твојих доброчинстава. А сем тога? Како су доброчинства привидна! С добротворним циљем праве забаве, то јест пре свега желе свесно да послуже свом греховном телу, ђаволу, а тек потом – ближњем и Богу. Али то, господо, уопште није доброчинство! Само носи назив доброчинства. Нећемо чинити зло да дође добро (Рим. 3, . Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. (Лк. 6, 25)
* * *
Када се молиш Господу и измољаваш од Њега за себе или за друге добра духовна, небеска, вештаствена, земаљска, тада ради потпуне уверености да ћеш добити оно што иштеш или уопште добро које нам је по суду премудрости и доброте Божје најпотребније, имај у уму и у срцу следеће речи Спаситељеве: иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 7–11)
* * *
Приликом читања познатих истина не говори: ово није ново, ово знам, ово сам исто тако рекао. Све то је гордост ђаволска; услед таквог настројења јавља се следеће мудровање: ја све знам, добро и зло. То готово да ово значи: ја сам свезнајући. А многи не читају проповеди и духовне књиге зато што наводно све знају, зато што је тамо све једно те исто што они одавно знају, док световне књиге у којима је управо једна те иста најиспразнија овоземаљска таштина, читају радо и више пута. О, нечисте муве, које се храните цркотином!
* * *
Господ нас све позива у заједницу божанске природе Своје, а ми смо дужни да брижљиво међу собом чувамо јединство Духа свезом мира, као удови тела Христовог, као удови један другоме. Јер смо удови један другоме. (Еф. 4, 25)
* * *
После достојног савршавања службе и Свете Тајне увек од све душе благодари Господу кратком молитвом што те је удостојио да од свег срца са вером и љубављу послужиш Њему, Његовим најчовекољубивијим намерама и делима, јер служење наше Господу, Творцу и Искупитељу нашем, јесте највећи дар и доброчинство нама грешнима, веома плодно како за оне који преко нас примају освећење и спасење Божје, тако и за нас саме, зато што умирује, оживотворује и радује. Треба увек благодарити Господу што је благоволео да нас, грешне и недостојне слуге Своје, учини својим сарадницима као што вели апостол: Јер ми смо Божији сарадници (1. Кор. 3, 9), слугама Својим и управитељима Тајни Својих: тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих (1. Кор. 4, 1). А шта пак чине многи од нас? Службу, Свете Тајне и молитвословља савршавају нерадо, мртво, немарно, ужурбано, са изостављањима, желећи да брже заврше свето дело и похитају ка овоземаљској таштини. Каква страшна обмана и какав тешки грех! Нехотице се притом сећаш страшних речи Господа немарним извршитељима Његовог дела: проклет био ко немарно ради дјело Господње (Јер. 48. 10)! Рекох: каква страшна обмана! Да, страшна обмана, јер ми услед слепила свога пренебрегавамо речи Светога Духа, који дише у молитвословљима Светих Тајни и служби, пренебрегавамо управо оно што би за нас при правом старању и усрђу служило као извор преслатког мира, радости у Духу Светоме и чак као извор здравља телесног, јер речи молитава, приликом служби и Светих Тајни, које се читају са вером, благочашћем, страхом Божјим, мирно, пламтећег духа, имају несумњиво и чудесно својство да уједно са душом оживотворују, укрепљују и исцељују и само тело наше. То је познато из искуства. Тешки грех, кажем, зато што немарно савршавајући Свете Тајне скрнавимо светињу Господњу. А шта треба чинити да би се Свете Тајне и службе савршавале достојно, брижљиво, пламтећег духа? Треба увек имати живу веру да је Бог наш Коме се у Тројици клањамо, Отац, Син и Свети Дух, увек са нама, да нас гледа и да је на прву нашу реч искрене молитве за помоћ спреман да нам помаже у светом делу, јер нам је молитва вере, као дисање телу нашем, сасвим неопходна док живимо на земљи; што је дисање за тело, то је молитва вере за душу. Опомињући се да је Сведржитељ увек са нама, и заиста Га имајући у мислима својим, одбацујући од срца свога свакојаке помисли, сумње овоземаљске, бриге и пристрашћа, увек ћемо достојно савршавати дело Божје.
* * *
О лицемерној молитви. – Да ли су фарисеји за себе мислили да се лицемерно моле? Нису тако мислили; сматрали су да су у праву у самом лицемерју. Оно је код њих прешло у навику, постало, тако рећи, њихова природа, и они су мислили да Богу приносе службу својом молитвом. Мисле ли садашњи хришћани–лицемери да се лицемерно моле и лицемерно живе? Не мисле. Они се моле свакодневно, можда и дуго, моле се по навици, уснама, а не срцем, без срдачне скрушености, без чврсте жеље за исправљањем, само да се испуни уведено правило – и мисле да Богу службу приносе (Јн. 16, 2), док молитвом својом навлаче на себе само гнев Божји. Сви ми смо мање или више грешни зато што се лицемерно молимо и за то ћемо примити велику осуду. Смируј се, сматрајући себе травом која је ништа у поређењу са вековним храстовима, или бодљикавим трњем које је ништавно, безначајно у поређењу са велелепним миомирисним и нежним цвећем, јер ти си трава, ти си бодљикаво трње због страсти својих.
* * *
Када подајеш ономе ко тражи, ко није сиромашан, ко је здрав и по свој прилици не заслужује милостињу, због чега ће срцу твоме бити жао удељене му милостиње, покај се због тога, јер и нама божанска Љубав подаје добра своја иако их и без тога имамо довољно. Љубав према ближњем овако треба у теби да збори: иако има, није лоше ако увећам његово благостање (а истину говорећи, једна или две–три копејке неће много увећати и поправити његово благостање). Мени Бог подаје, па зашто да и ја не подам ономе коме је потребно? Кажем: коме је потребно, јер ко ће пружати руку без потребе? Ако би ти само по заслугама добијао од Бога дарове Његове доброте, можда би морао да просјачиш. Бог према теби није штедар по заслугама, а и ти сам желиш да Он буде штедар. Та како онда не желиш да будеш штедар према браћи својој, имајући и сувише?
* * *
На све у свету гледај као на пролазну сенку и ни за шта се срцем не прилепљуј, ништа не сматрај великим, ни у шта се не уздај. Прилепљуј се само за нетрулежног, невидљивог, премудрог Бога. Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. (2. Кор. 4, 1 )
