Како ти је драго, како си весео када нађеш какву изгубљену неопходну и драгоцену ствар! Скакао би од радости. А замисли како је драго Оцу небеском када види чедо Своје које беше изгубљено – човека грешног, али које се нађе, када види некад на смрт пострадалу, а сада оживелу овцу своју, када види изгубљену и нађену драхму своју, то јест ту живу икону Божју – човека? Та радост се не да описати. Радост Оца небеског због блудног сина Свог који беше изгубљен и нађе се тако је велика да на радост покреће све љубављу и добротом испуњено небо: јер бива радост на небу због једнога грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10). Браћо и сестре који се у бездан погибли сурвавате, вратите се са пута погибли Оцу небескоме. Покајте се, јер се приближило Царство небеско. (Мт. 3, 2)
* * *
Сваки човек треба да зна и да има на уму простоту душе своје која је Божји дах: Бог је један и јединствен, и душа је једна и јединствена. А будући да је једна и јединствена, душа никако не може волети два супротна предмета – Бога и било шта световно, човека и било шта вештаствено што веома прија нашем телесном човеку. Да бисмо Бога волели свим срцем, треба неизоставно све земаљско да сматрамо за трице и ничим да се не заносимо; да бисмо волели ближњег као себе треба да презиремо новац, да се не заносимо посластицама, лепом одећом, почастима, чиновима, похвалама или мишљењем људи. Простоту душе треба чувати нарочито током заједничке и кућне молитве, током читања речи Божје и дела светих отаца, и уопште при сваком важном послу. Нико не може два господара служити. (Мт. 6, 24)
* * *
Хришћанин треба тако ватрено и силно да воли Бога и икону Његову, ближњег, да увек може рећи: ко ће нас раставити од љубави Христове и ближњег, жалост или тјескоба, или голотиња, или опасност, или мач (Рим. 8, 35), или новац, или уживање у јелу и пићу, или богата кућа, или брига о одећи, или разна овоземаљска задовољства? Али све те земаљске ствари сматрам трицама, задовољства овоземаљска – пуком маштаријом. Погрешке ближњих приписујем искварености природе, деловању или лукавствима злих духова, недовољном или рђавом васпитању, неповољним животним околностима, својствима родитеља и васпитача… Сам знајући своју греховност, своје страсти, своју злобу, лакомост, нечистоту, немоћ своју, не могу ненавидети мени сличне људе који имају те исте слабости и пороке: јер сам дужан да волим ближњег као себе, а себе волим премда сам и свестан својих безбројних грехова; најзад, дужан сам да волим зато што смо једно тело.
* * *
Пажљиво слушај: за очишћење свога срца од грехова добићеш награду неизмерну – видећеш Бога, сведоброг Саздатеља свога, Промислитеља свога. Тежак је подвиг очишћење срца јер је везан за велика одрицања и туге, али зато је награда велика. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети. (Мт. 5,
* * *
Кажу: Бог је милосрдан; Он ће нас помиловати. У Бога је, свакако, бесконачно много милости. Али ако је Бог бесконачно милостив према нама и штедар, зашто Га онда својевољно вређамо својим безакоњима? Што нас Он више обасипа доброчинствима, утолико више треба да Га волимо, да Му благодаримо и да се покоравамо Његовим светим заповестима или наредбама. А где је та љубав, та благодарност, то покоравање?
* * *
Зао и горд човек увек је спреман да у другима види само гордост и злобу, и радује се ако о неком од његових познаника, посебно оних који живе срећно и богато, али му душевно нису блиски, други говоре лоше, и што лошије говоре, он се више радује што су други лоши и што је он у поређењу са њима савршенство, и спреман је да у њима види само зло и да их пореди са демонима. Ај, злобе! Ај, гордости! Колико одсуство љубави! Не, ти и у злом човеку нађи нешто добро, и зарадуј се због тог добра, и са радошћу говори о његовим добрим особинама. Нема човека у коме не би било бар нечег доброг; а зло које је у њему покривај љубављу и моли се за њега Богу да Бог рђаве добротом Својом обрати у добре (Молитва јереја на Литургији Василија Велико). Сам не буди бездан зла.
* * *
Хришћанине, та Начелник твоје вере, Христос, био је распет и оставио ти је крст. Како онда живиш у раскоши, комоцији, у уживању, у доколици? Он је претрпео бешчашће и теби заповедио да ради имена Његовог не избегаваш бешчашће, а ти иштеш части. Чешће гледај на Распетог и поучавај се својим обавезама. Који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама. (Гал. 5, 24)
* * *
Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21, 1 , то јест ни света мисао ума вашег неће пропасти не само за Бога, него ни за људе. Јер видимо да су се свете мисли и осећања светих Божјих до данас сачували у целости, записани у староставним рукописима.
* * *
Ко је узрочник свега видљивог и невидљивог? Бог. А Бог је невидљив. Имај, дакле, страхопоштовање пред невидљивим Богом, тежи ка невидљивом Богу. Бог је Дух вечни, свесвети, сведобри, свезнајући, свеправедни, свемогући, свудаприсутни, неизмењиви, самодовољни и свеблажени. А ти си икона Божја; па буди духован, презирући тело – дом привремени; буди свет, добар, искусан, праведан, бодар и срчан, постојан у добру и свиме задовољан.
* * *
Ко је себи саградио дом, тај с правом у њему треба и да живи. Ми смо домови Саздатеља нашег; Он нас је саздао за Себе: јер Он све учини Себе ради; Он и треба да живи у нама, а не ђаво, тај убица, лопов, отимач, тај обмањивач; Господе, дођи и усели се у нас (Молитва Светом Духу). Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн. 14, 23) Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16)
* * *
Имај страхопоштовања пред сваком речју, пред сваком мишљу речи Божје, дела светих отаца, као и разних молитава и песама које чујемо у цркви или које код куће изговарамо, јер све то су – дисање и речи Духа Светога: то је тако рећи, Сам Дух Свети који се моли за нас и преко нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26).
* * *
Велика јектенија која се свакодневно изговара у цркви је премудра јектенија, јектенија љубави; у њој се сви хришћани, живи и свети, показују као једно велико од удова састављено тело Исуса Христа. Она се дивно завршава последњим возгласом: Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свим Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Сугуба и прозбена јектенија су такође дивне. Навикли смо на њих, али замислимо да их чујемо први пут, ставимо се у улогу дошљака.
* * *
Молећи се Богу, треба увек замишљати Његово неизмерно величанство, поклоњење Њему хиљада хиљада и миријада миријада Анђела небеских и светитеља, као и Његову свудаприсустност и свезнање, Његову бескрајну доброту, правду и светост. Када у молитви Пресвету Дјеву Богородицу називаш пресветом, пречистом, пренепорочном, предобром, замишљај да је само биће Њено светост вечна, непоколебива, непромењива, незамислива, несагледна и за анђелске очи.2 То исто помишљај и о свим Анђелима и светима, то јест да је биће њихово светост и доброта, благодаћу Исуса Христа. Увек великом срећом сматрај молитвени разговор са Господом или са Пречистом Госпођом Богородицом, или са Анђелима, или са светим људима, и увек Им се моли са радошћу, али и са трепетом страхопоштовања, памтећи са Ким ти, нечисти и ништавни црв, беседиш.
* * *
Јер је Твоје царство и сила и слава, а не наша. Ми бисмо хтели да сами царујемо са својим страстима, то јест да све радимо по своме: да се уздамо у своју, а не у Твоју снагу, да тражимо своју, а не Твоју славу; али та жеља у нама је демонска. Треба све да покоримо Твојој вољи, да у свим делима иштемо Твоју снагу и да све чинимо ради Твоје славе. Све на славу Божију чините. (1. Кор. 10, 31)
* * *
Са крстом, као и у крсном знамењу, Господ Исус Христос је, као жив и животворан, увек са нама и увек делује различитим силама на спасење наше, вером у Њега, нашег Бога и Спаситеља. Слава за то Господу нашем Који је увек са нама! Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин. (Мт. 28, 20)
* * *
Причасници божанских Тајни, познајте како удеоничарите у Господу ако се достојно причешћујете. Какву смелост имате према Господу и Богородици! Какву чистоту треба да имате! Какву кротост, смирење, незлобивост! Какво непристрашће према земаљском! Какву ватрену жељу небеских, најчистијих, вечних наслада!
* * *
Чинећи крсно знамење, веруј и непрестано памти да су на крсту твоји греси приковани. Када падаш у грех, одмах себе искрено осуди и осењуј се крсним знамењем говорећи: Господе, који си грехове наше на крст приковао, прикуј за крст Твој и овај мој грех и помилуј ме по великој милости Својој (Пс. 50, 3) – и очистићеш се од греха свога. Амин.
* * *
Најразличитији грехови и страсти су спремни да провале у душу и сваког трена настоје да у њу провале. Али храбро и будно се бори са њима до последњег даха, сматрајући их за пуку уобразиљу, за маштарију која долази од духова злобе.
* * *
У Господњу близину теби буди тако уверен да можеш да осетиш како се Бога, молећи Му се, дотичеш не само мишљу и срцем, него и устима и језиком. Близу ти је ријеч, у устима твојима и у срцу твоме (Рим. 10, , то јест Бог.
* * *
Следеће убеђење нека вазда буде присутно у срцу твоме: сви ми, људи, једно смо (браћа), и свима нам је све – Бог, сведобри, свемоћни, непресушни Извор; али и у свима такође може деловати и делује ђаво, непријатељ рода људског, чије зло које се изазива у људима треба побеђивати добром, трпљењем, кротошћу, благошћу.
* * *
Не поистовећуј човека – ту икону Божју – са злом које је у њему, јер зло је само случајна несрећа његова, болест, машта демонска, док суштина његова – икона Божја – ипак остаје у њему.
* * *
Ако у чему сагрешиш пред Богом (а ми премного грешимо свакога дана), тог истог трена говори у срцу своме, са вером у Господа који чује вапај срца твога, са смиреном свешћу и осећањем својих грехова, псалам Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и изговори срдачно цео псалам; ако није деловао једанпут, учини то други пут, само га изговори још срдачније, још осећајније, и тада ће ти одмах засјати од Господа спасење и мир души твојој. Тако се вазда скрушавај: то је поуздано, проверено средство против грехова. А ако не добијеш олакшање, сам си крив; значи, молио си се без скрушености, без смирења срца, без чврсте жеље да од Бога добијеш опроштај грехова; значи, слабо те је ранио грех.
* * *
Сагрешим ли – Господ је очишћење моје; ако сам утучен, туробан после греха, због унижења од непријатеља – Господ је Онај Који утученост моју брише и смелост моју оживљује. Све ми је Господ. О, слава Теби Који си ваистину Владика!
* * *
Дух Свети, попут ваздуха, све испуњава и све прожима; који си свуда и све испуњаваш. Ко се усрдно моли, привлачи у себе Духа Светога и моли се Духом Светим.
* * *
Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. (Мт. 18, 20) Зашто се пре свега двома или трома обећава саприсуство Божје? Зато што је тамо где се сабрало двоје или троје у име Христово – Црква, јединство вере и љубави, тамо је узајамна љубав. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13, 35)
* * *
Душе истине, то јест свега што се мисли истинито. Све истините мисли су дисање Духа Светога. Истина је тако једноставна, лака, благопријатна и животворна за човека, као мисао, као дисање.
* * *
Веруј и надај се да је вери твојој лако да добије од Господа све духовне дарове, као што је теби лако да удишеш ваздух и живиш од њега или да једеш и пијеш, и још лакше. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.
* * *
Теби, пастиру људи, Господ је дао да видиш како је свиреп мислени вук, како би се ти и сам свим снагама спасавао од његових кан x и и чељусти и како би спасавао овце које ти је Бог поверио. Па од сада почни да их поучаваш са нарочитом снагом, као што је Господ учио, и показуј им како их непрестано лови тај мислени вук и преко чега их лови, како ласка нашој чулности, да бисмо тако лакше и радије грешили, како многи не разумеју његове обмане, како му радо служе, на пример у стомакоугађању, преједању, гордости, сујети, злоби, зависти, у светогрђу, лењости, говорењу срамотних речи, празнословљу, смеху, пристрашћености према лепој одећи, према плесу, у пристрашћености према позоришту, према картама и друго.
* * *
О лепој, чистој телесној одећи сви се старамо, сви се трудимо да се оденемо елегантно и отмено, а о непропадљивој одећи која је сва упрљана гресима и у којој сви треба да се појавимо пред Богом Судијом, ко помишља? Ко је убељује сузама покајања, делима милосрђа, ко је украшава постом, молитвом, бдењем, богомислијем?
* * *
У све дане наше узвеселисмо се, и обрадовасмо се за дане у којима видесмо зла. (Пс. 89, 14–15) Пошто нас казни, милосрдни Господ нас потом милује милошћу пролазном и вечном. Неког болесника дуго мучи болест, као зли тиранин, али зато се у тој болести душа као злато очишћује, и тај човек добија слободу деце Божје и удостојава се вечног мира и блаженства.
* * *
Без провере и обично гвожђе изгледа као челик, и месинг и лим као сребро, или легура сребра као чисто сребро, и бронза као злато, или мешавина злата и земље као чисто злато, и обично стакло као дијамант, али провера показује њихову праву вредност. Тако је и са људима. Споља гледано, многи изгледају као кротки и смирени, милостиви, добри, простодушни, целомудрени, верујући и друго, а стављање на пробу често показује да су и зли и горди, и тврда срца, и нечисти, шкрти, похлепни, завидни, злопамтиви, лењи и друго. А кушања бивају кроз лишавања и губитке, туге, болести, бешчашћење, и онај ко издржи кушање достојан је Царства Божјег, а који не издржи није достојан, јер у њему остаје велика примеса зла.
* * *
Сваки човек треба да зна и да има на уму простоту душе своје која је Божји дах: Бог је један и јединствен, и душа је једна и јединствена. А будући да је једна и јединствена, душа никако не може волети два супротна предмета – Бога и било шта световно, човека и било шта вештаствено што веома прија нашем телесном човеку. Да бисмо Бога волели свим срцем, треба неизоставно све земаљско да сматрамо за трице и ничим да се не заносимо; да бисмо волели ближњег као себе треба да презиремо новац, да се не заносимо посластицама, лепом одећом, почастима, чиновима, похвалама или мишљењем људи. Простоту душе треба чувати нарочито током заједничке и кућне молитве, током читања речи Божје и дела светих отаца, и уопште при сваком важном послу. Нико не може два господара служити. (Мт. 6, 24)
* * *
Хришћанин треба тако ватрено и силно да воли Бога и икону Његову, ближњег, да увек може рећи: ко ће нас раставити од љубави Христове и ближњег, жалост или тјескоба, или голотиња, или опасност, или мач (Рим. 8, 35), или новац, или уживање у јелу и пићу, или богата кућа, или брига о одећи, или разна овоземаљска задовољства? Али све те земаљске ствари сматрам трицама, задовољства овоземаљска – пуком маштаријом. Погрешке ближњих приписујем искварености природе, деловању или лукавствима злих духова, недовољном или рђавом васпитању, неповољним животним околностима, својствима родитеља и васпитача… Сам знајући своју греховност, своје страсти, своју злобу, лакомост, нечистоту, немоћ своју, не могу ненавидети мени сличне људе који имају те исте слабости и пороке: јер сам дужан да волим ближњег као себе, а себе волим премда сам и свестан својих безбројних грехова; најзад, дужан сам да волим зато што смо једно тело.
* * *
Пажљиво слушај: за очишћење свога срца од грехова добићеш награду неизмерну – видећеш Бога, сведоброг Саздатеља свога, Промислитеља свога. Тежак је подвиг очишћење срца јер је везан за велика одрицања и туге, али зато је награда велика. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети. (Мт. 5,
* * *
Кажу: Бог је милосрдан; Он ће нас помиловати. У Бога је, свакако, бесконачно много милости. Али ако је Бог бесконачно милостив према нама и штедар, зашто Га онда својевољно вређамо својим безакоњима? Што нас Он више обасипа доброчинствима, утолико више треба да Га волимо, да Му благодаримо и да се покоравамо Његовим светим заповестима или наредбама. А где је та љубав, та благодарност, то покоравање?
* * *
Зао и горд човек увек је спреман да у другима види само гордост и злобу, и радује се ако о неком од његових познаника, посебно оних који живе срећно и богато, али му душевно нису блиски, други говоре лоше, и што лошије говоре, он се више радује што су други лоши и што је он у поређењу са њима савршенство, и спреман је да у њима види само зло и да их пореди са демонима. Ај, злобе! Ај, гордости! Колико одсуство љубави! Не, ти и у злом човеку нађи нешто добро, и зарадуј се због тог добра, и са радошћу говори о његовим добрим особинама. Нема човека у коме не би било бар нечег доброг; а зло које је у њему покривај љубављу и моли се за њега Богу да Бог рђаве добротом Својом обрати у добре (Молитва јереја на Литургији Василија Велико). Сам не буди бездан зла.
* * *
Хришћанине, та Начелник твоје вере, Христос, био је распет и оставио ти је крст. Како онда живиш у раскоши, комоцији, у уживању, у доколици? Он је претрпео бешчашће и теби заповедио да ради имена Његовог не избегаваш бешчашће, а ти иштеш части. Чешће гледај на Распетог и поучавај се својим обавезама. Који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама. (Гал. 5, 24)
* * *
Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21, 1 , то јест ни света мисао ума вашег неће пропасти не само за Бога, него ни за људе. Јер видимо да су се свете мисли и осећања светих Божјих до данас сачували у целости, записани у староставним рукописима.
* * *
Ко је узрочник свега видљивог и невидљивог? Бог. А Бог је невидљив. Имај, дакле, страхопоштовање пред невидљивим Богом, тежи ка невидљивом Богу. Бог је Дух вечни, свесвети, сведобри, свезнајући, свеправедни, свемогући, свудаприсутни, неизмењиви, самодовољни и свеблажени. А ти си икона Божја; па буди духован, презирући тело – дом привремени; буди свет, добар, искусан, праведан, бодар и срчан, постојан у добру и свиме задовољан.
* * *
Ко је себи саградио дом, тај с правом у њему треба и да живи. Ми смо домови Саздатеља нашег; Он нас је саздао за Себе: јер Он све учини Себе ради; Он и треба да живи у нама, а не ђаво, тај убица, лопов, отимач, тај обмањивач; Господе, дођи и усели се у нас (Молитва Светом Духу). Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн. 14, 23) Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16)
* * *
Имај страхопоштовања пред сваком речју, пред сваком мишљу речи Божје, дела светих отаца, као и разних молитава и песама које чујемо у цркви или које код куће изговарамо, јер све то су – дисање и речи Духа Светога: то је тако рећи, Сам Дух Свети који се моли за нас и преко нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26).
* * *
Велика јектенија која се свакодневно изговара у цркви је премудра јектенија, јектенија љубави; у њој се сви хришћани, живи и свети, показују као једно велико од удова састављено тело Исуса Христа. Она се дивно завршава последњим возгласом: Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свим Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Сугуба и прозбена јектенија су такође дивне. Навикли смо на њих, али замислимо да их чујемо први пут, ставимо се у улогу дошљака.
* * *
Молећи се Богу, треба увек замишљати Његово неизмерно величанство, поклоњење Њему хиљада хиљада и миријада миријада Анђела небеских и светитеља, као и Његову свудаприсустност и свезнање, Његову бескрајну доброту, правду и светост. Када у молитви Пресвету Дјеву Богородицу називаш пресветом, пречистом, пренепорочном, предобром, замишљај да је само биће Њено светост вечна, непоколебива, непромењива, незамислива, несагледна и за анђелске очи.2 То исто помишљај и о свим Анђелима и светима, то јест да је биће њихово светост и доброта, благодаћу Исуса Христа. Увек великом срећом сматрај молитвени разговор са Господом или са Пречистом Госпођом Богородицом, или са Анђелима, или са светим људима, и увек Им се моли са радошћу, али и са трепетом страхопоштовања, памтећи са Ким ти, нечисти и ништавни црв, беседиш.
* * *
Јер је Твоје царство и сила и слава, а не наша. Ми бисмо хтели да сами царујемо са својим страстима, то јест да све радимо по своме: да се уздамо у своју, а не у Твоју снагу, да тражимо своју, а не Твоју славу; али та жеља у нама је демонска. Треба све да покоримо Твојој вољи, да у свим делима иштемо Твоју снагу и да све чинимо ради Твоје славе. Све на славу Божију чините. (1. Кор. 10, 31)
* * *
Са крстом, као и у крсном знамењу, Господ Исус Христос је, као жив и животворан, увек са нама и увек делује различитим силама на спасење наше, вером у Њега, нашег Бога и Спаситеља. Слава за то Господу нашем Који је увек са нама! Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин. (Мт. 28, 20)
* * *
Причасници божанских Тајни, познајте како удеоничарите у Господу ако се достојно причешћујете. Какву смелост имате према Господу и Богородици! Какву чистоту треба да имате! Какву кротост, смирење, незлобивост! Какво непристрашће према земаљском! Какву ватрену жељу небеских, најчистијих, вечних наслада!
* * *
Чинећи крсно знамење, веруј и непрестано памти да су на крсту твоји греси приковани. Када падаш у грех, одмах себе искрено осуди и осењуј се крсним знамењем говорећи: Господе, који си грехове наше на крст приковао, прикуј за крст Твој и овај мој грех и помилуј ме по великој милости Својој (Пс. 50, 3) – и очистићеш се од греха свога. Амин.
* * *
Најразличитији грехови и страсти су спремни да провале у душу и сваког трена настоје да у њу провале. Али храбро и будно се бори са њима до последњег даха, сматрајући их за пуку уобразиљу, за маштарију која долази од духова злобе.
* * *
У Господњу близину теби буди тако уверен да можеш да осетиш како се Бога, молећи Му се, дотичеш не само мишљу и срцем, него и устима и језиком. Близу ти је ријеч, у устима твојима и у срцу твоме (Рим. 10, , то јест Бог.
* * *
Следеће убеђење нека вазда буде присутно у срцу твоме: сви ми, људи, једно смо (браћа), и свима нам је све – Бог, сведобри, свемоћни, непресушни Извор; али и у свима такође може деловати и делује ђаво, непријатељ рода људског, чије зло које се изазива у људима треба побеђивати добром, трпљењем, кротошћу, благошћу.
* * *
Не поистовећуј човека – ту икону Божју – са злом које је у њему, јер зло је само случајна несрећа његова, болест, машта демонска, док суштина његова – икона Божја – ипак остаје у њему.
* * *
Ако у чему сагрешиш пред Богом (а ми премного грешимо свакога дана), тог истог трена говори у срцу своме, са вером у Господа који чује вапај срца твога, са смиреном свешћу и осећањем својих грехова, псалам Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и изговори срдачно цео псалам; ако није деловао једанпут, учини то други пут, само га изговори још срдачније, још осећајније, и тада ће ти одмах засјати од Господа спасење и мир души твојој. Тако се вазда скрушавај: то је поуздано, проверено средство против грехова. А ако не добијеш олакшање, сам си крив; значи, молио си се без скрушености, без смирења срца, без чврсте жеље да од Бога добијеш опроштај грехова; значи, слабо те је ранио грех.
* * *
Сагрешим ли – Господ је очишћење моје; ако сам утучен, туробан после греха, због унижења од непријатеља – Господ је Онај Који утученост моју брише и смелост моју оживљује. Све ми је Господ. О, слава Теби Који си ваистину Владика!
* * *
Дух Свети, попут ваздуха, све испуњава и све прожима; који си свуда и све испуњаваш. Ко се усрдно моли, привлачи у себе Духа Светога и моли се Духом Светим.
* * *
Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. (Мт. 18, 20) Зашто се пре свега двома или трома обећава саприсуство Божје? Зато што је тамо где се сабрало двоје или троје у име Христово – Црква, јединство вере и љубави, тамо је узајамна љубав. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13, 35)
* * *
Душе истине, то јест свега што се мисли истинито. Све истините мисли су дисање Духа Светога. Истина је тако једноставна, лака, благопријатна и животворна за човека, као мисао, као дисање.
* * *
Веруј и надај се да је вери твојој лако да добије од Господа све духовне дарове, као што је теби лако да удишеш ваздух и живиш од њега или да једеш и пијеш, и још лакше. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.
* * *
Теби, пастиру људи, Господ је дао да видиш како је свиреп мислени вук, како би се ти и сам свим снагама спасавао од његових кан x и и чељусти и како би спасавао овце које ти је Бог поверио. Па од сада почни да их поучаваш са нарочитом снагом, као што је Господ учио, и показуј им како их непрестано лови тај мислени вук и преко чега их лови, како ласка нашој чулности, да бисмо тако лакше и радије грешили, како многи не разумеју његове обмане, како му радо служе, на пример у стомакоугађању, преједању, гордости, сујети, злоби, зависти, у светогрђу, лењости, говорењу срамотних речи, празнословљу, смеху, пристрашћености према лепој одећи, према плесу, у пристрашћености према позоришту, према картама и друго.
* * *
О лепој, чистој телесној одећи сви се старамо, сви се трудимо да се оденемо елегантно и отмено, а о непропадљивој одећи која је сва упрљана гресима и у којој сви треба да се појавимо пред Богом Судијом, ко помишља? Ко је убељује сузама покајања, делима милосрђа, ко је украшава постом, молитвом, бдењем, богомислијем?
* * *
У све дане наше узвеселисмо се, и обрадовасмо се за дане у којима видесмо зла. (Пс. 89, 14–15) Пошто нас казни, милосрдни Господ нас потом милује милошћу пролазном и вечном. Неког болесника дуго мучи болест, као зли тиранин, али зато се у тој болести душа као злато очишћује, и тај човек добија слободу деце Божје и удостојава се вечног мира и блаженства.
* * *
Без провере и обично гвожђе изгледа као челик, и месинг и лим као сребро, или легура сребра као чисто сребро, и бронза као злато, или мешавина злата и земље као чисто злато, и обично стакло као дијамант, али провера показује њихову праву вредност. Тако је и са људима. Споља гледано, многи изгледају као кротки и смирени, милостиви, добри, простодушни, целомудрени, верујући и друго, а стављање на пробу често показује да су и зли и горди, и тврда срца, и нечисти, шкрти, похлепни, завидни, злопамтиви, лењи и друго. А кушања бивају кроз лишавања и губитке, туге, болести, бешчашћење, и онај ко издржи кушање достојан је Царства Божјег, а који не издржи није достојан, јер у њему остаје велика примеса зла.
Живите (и ти живи) као удови једног тела, као чеда Божја, у љубави и слози, у миру и тишини, једно друго поштујући, једно другом снисходећи, као што Господ нама снисходи. Не гордите се, не завидите, не завађајте се, телесне похоте обуздавајте, будите целомудрени, уздржавајте се од сваке прекомерности, не будите лењи за молитву, послове свакодневне увек отпочињите кратком молитвом, дан и започињите и завршавајте усрдном молитвом Богу, Царици небеској и Анђелу чувару; за све се молите као за себе, свима желите добро као себи и никоме не желите и не чините зло.
* * *
Када на твоје очи људи падају у разне грехове против тебе, против Господа, против ближњих и против себе самих – не озлојеђуј се на њих, јер је и без тебе много злобе у свету, него их искрено жали и опраштај им када те вређају, сам себи говорећи: Оче, опрости им, јер им грех смета, не знају шта чине! (Лк. 23, 34)
* * *
Све земаљско, материјално, када се срце за њега прилепљује, јесте пометеност, туга, тескоба, смрт за нашу душу; тело наше је и само за себе и по себи – трулеж и прах и дим. Једино што је потребно нашој души јесте правда, светост, истина, љубав, милосрђе, кротост, незлобивост, мир, слобода духовна или благодат Божја у срцу. Та блага су животворна за цело биће наше, вечна. Свим снагама ћемо се потрудити да их нађемо и, нашавши их, да их чувамо у себи, умножавамо и укрепљујемо, јер због греховности наше све добро као да брзо испари.
* * *
Господе, дај ми увек срце кротко, поглед јасан, отворен, кротак. Амин! Слава, Господе, промени која је у мени учињена десницом Твојом, благодарим Ти, јер си уклонио од мене оштро трње страсти мојих и тескобу моју, и срамоту моју, и немоћ моју, а даровао си ми мир, тишину, слободу, снагу, смелост. И учврсти то што си учинио у мени. Слава снази вере, снази молитве: јер све што иштем од Тебе у молитви верујући, добијам по речи Твојој (Мк. 11, 24). Благодарим Ти, Господе, јер ме из мртвих толико пута подижеш (2. Кор. 1, 9), и смртно, греховно царство у мени разараш.
* * *
Хришћанин мора мислити о ономе што је горе, где је Христос, и не сме се прилепљивати за пропадљива добра овога света: то незнабошци чине. А ми смо пристрашћени према свим земаљским уживањима и стварима. Изопачили смо свој живот, удаљивши се од примера Господа, апостола, мученика, преподобних, бесребреника и свих светих; они нису били од овога света, а ми смо од овога света, ми водимо некакав другачији, а не хришћански живот. Завист, гордост, осуђивање, непријатељство, мржња, злоба, неправда, телесна нечистота нису прогнани из наших срца, него се чврсто и увелико гнезде у њима.
* * *
Ни једног трена не испуњавај своју вољу, већ вољу Божју која је љубав према свима, и према непријатељима, и светост наша. А наша воља је грех разнолики, самољубље (а не богољубље), злоба, мржња, гордост, завист, грамзивост, сластољубље, преједање, пијанство, лоповлук, среброљубље, блуд, лукавство, лењост, немилосрдност и равнодушност према страдањима ближњег, злурадост због његовог неуспеха, злопамћење, роптање, хула, светогрђе.
* * *
Велике су ове речи: дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа (Возглас на Литургији). О, када би тако увек било, срца не би била раздвојена, не само када је реч о односима међу људима, него и о располућености у нама самима!
* * *
Ако некога презирем, мрзим, то значи да себе безаконо узвишавам, безаконо волим, то јест по телу. Непрестано нам ласка срце наше, тајно нас узвишавајући, а ближње унижавајући. Али треба непрестано сагледавати властите безбројне грехе да бисмо себе осуђивали, оплакивали као духовног мртваца. Тада нећемо имати времена да примећујемо туђе погрешке и да због њих осуђујемо ближње или да их презиремо, тада ћемо их поштовати, јер ћемо увидети да су у много чему неупоредиво бољи од нас.
* * *
Храм је одиста земаљско небо, јер где је престо Божји, где се страшне Тајне савршавају, где Анђели служе са људима, где је непрестано славословље Сведржитеља, тамо је заиста небо и небо над небесима. Дакле, да улазимо у храм Божји, нарочито у Светињу над светињама, са страхом Божјим, чиста срца, оставивши страсти и сву свакодневни бригу и да стојимо у њему са вером, страхопоштовањем, разумно, пажљиво, са љубављу и миром у срцу, да излазимо обновљени, небески, да живимо у светињи, својственој небу, не свезујући се овоземаљским похотама и сластима.
* * *
Пост је добар учитељ: 1. он свакоме ко пости брзо ставља до знања да је сваком човеку потребно веома мало хране и пића и, уопште, да смо жедни и да једемо, пијемо далеко више него што је потребно, то јест више него што тражи наша природа; 2. пост добро показује или износи на видело све немоћи наше душе, све њене слабости, недостатке, грехове и страсти, као што мутна, стајаћа вода која почиње да се чисти показује каквих све гмизаваца у њој има или какво је смеће у њој; 3. он нам показује сву неопходност да свим срцем прибегавамо Богу и да од Њега иштемо милости, помоћи, спасења; 4. пост износи на видело сва лукавства, подмуклост, сву злобу бестелесних духова којима смо раније, не знајући, служили, чије се подмуклости, сада када нас је обасјала светлост благодати Божје, јасно показују и који нас сада злобно прогањају због напуштања њихових путева.
* * *
Сва тела у природи теже ка центру земље, а све душе људске природно стреме ка свом духовном центру или прволику – Богу: само што је грех искривио и искривљује ту природну усмереност. Ватра и дим теже ка себи сродним елементима.
* * *
Ваша душа иште истински живот, себи сродну храну, храну за ум – истину, за срце – мир и блаженство, за вољу – нормално усмерење или закон. Одлазите у цркву: она ће вам све то пружити у изобиљу; она све то поседује преизобилно. Она је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15), зато што је у њој реч Божја која показује почетак свих ствари, почетак људског рода, стварање човека по лику и подобију Божјем, пад његов, васпостављање његово преко Спаситеља људи, средства за спасење, веру, наду и љубав. Она нам пружа мир и блаженство кроз своје Богослужење и особито кроз Свете Тајне, она позива: ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11, 2 ; она нас учи правом путу кога наша воља треба стално да се држи и који ће нас привести вечном животу: то је пут заповести Божјих.
* * *
Господ ми је дао највеће, неотуђиво богатство – лик и подобије Своје, дао ми је Себе Самог, као што је речено: дао си наслеђе онима који се боје Тебе, Господе (Прокимен на вечерњу /Пс. 60, 6/). И какво ми је после тога земаљско богатство потребно? Каква част? Нема веће части до бити хришћанин и уд Христов, чедо Божје у Христу. Нема никог богатијег од оног човека који у срцу своме вазда носи Христа и благодат Његову. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26) А ми смо грамзиви, гомиламо, шкртаримо, гордимо се, завидимо. Каква заблуда, бесмисао! Човече, буди богат Богом: све ти долази од Бога.
* * *
Гледајући свеће како горе и кандила у цркви, уздижи се мишљу од огња вештаственог ка невештаственом огњу Духа Светога: Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12, 29); видећи и миришући тамјан миомирисни, узноси се мишљу ка духовном миомиру Духа Светога, миомир смо Богу (2. Кор. 2, 15), као и по супротности – ка духовном смраду који је грех и труди се да се испуњаваш огњем Светога Духа и да прогањаш хладноћу срца која од ђавола, од тела и од света долази, и миомириши пред Богом миомиром врлина: кротости, незлобивости, смирења, послушности, уздржања, целомудрености, трпљења и др. Удаљавај се од заударања страсти, злобе, зависти, гордости, непослушности, неуздржања, блуда и др.
* * *
Звук црквених богослужбених штива, песама, молитава и молби – глас је душа наших који је израз схватања и осећања наших духовних потреба и насушних неопходности; то је глас целог човечанства које схвата и осећа своју невољу, своју несрећу, своју греховност, потребу за Спаситељем, потребу за благодарењем и славословљењем за безбројна доброчинства и бескрајна савршенства Божја. Дивне су те молитве и песме; оне су дисање Духа Светога!
* * *
Крсно знамење свештеника или архијереја израз је благослова или благовољења Божјег човеку у Христу и због Христа. Какав радостан, какав значајан, многоцен обред! Блажени сви који са вером примају овај благослов! Како морају бити пажљиви свештеници при давању благослова вернима! Призовите име Моје на синове Израиљеве, и ја ћу их благословити. (4. Мој. 6, 27)
* * *
Зар узалуд свакодневно по неколико пута читамо Трисвето и "Оче наш" и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се помоћу њих не очишћујемо од грехова наших, нечистота наших, зар се не избављамо од искушења, невоља и напасти? Зар је узалудно осењивање крсним знамењем? О, не: оно непрестано благотворно делује на нас и на оне које са вером њиме осењујемо, нарочито свештенички благослов. Дакле, непрестано ћемо славити милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа који нас чује и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.
* * *
Све речи црквених молитава и славословља су велике речи; али ове речи: јер си Ти васкрсење и живот и покој… и др, које су тако велика утеха за наш смртни род и које представљају наду хришћана, нарочито су велике. Зато их треба изговарати са посебном снагом, са посебним наглашавањем.
* * *
О, веро света! Каквим речима, каквим песмама да те прославим за безбројна добра души и телу моме која су ми тобом дарована, за сва чуда која си у мени учинила и чиниш, за добра мира и одузимање немира, за добра слободе и одузимање горке тескобе, за добра духовне светлости и одагнање таме страсти, за добро смелости и одузимање малодушности и страха, за добро духовне власти и духовне величине и одузимање ропства греховног и нискости духа, за добро светиње и одузимање греховне нечистоте, за одузимање злобе, зависти, самовоље и својеглавости, лакомости, блуда и сваке духовне искварености?! Слава Теби, Богу, Доброчинитељу моме, у векове векова! Нека Те познају, Господе, у вери Твојој, сви људи Твоји и сва племена земаљска, нека Те сви прославе једним устима и једним срцем од истока до запада сунчевог. Амин, амин!
* * *
Лекари који имају развијену праксу, који добијају много новца од болесника, треба за душу своју да удељују штедру милостињу, ако верују да имају бесмртну душу; богати свештеници који добијају штедру награду за своје трудове молитвене, такође треба да удељују богату милостињу да не буду осуђени са Јудом издајником што за сребрњаке продаде Господа славе; трговци који имају велике добити треба неизоставно да упражњавају милостињу и украшавање и опскрбљивање храмова Божјих; чиновници који добијају велику плату такође не треба да сматрају својом личном својином штедру награду за трудове сразмерне њиховим моћима, и такође су дужни да се сећају сиромашне браће своје, како би примили награду од Господа и чистили душе своје. Сви су дужни да се опскрбљују јелејем милостиње и добрих дела, да се не би празни појавили пред Судијом на дан страшног испита, да се не би појавили наги на тој свесветској позорници.
* * *
Благодарим свесветој, сведоброј и премудрој мајци мојој – Цркви Божјој, која ме спасоносно руководи у овом пролазном животу и васпитава за живљење небеско; благодарим јој за све чинове молитава, Богослужења, Светих Тајни и обреда; благодарим јој за постове, за мене толико благотворне у духовном и телесном погледу (јер сам захваљујући њима здрав духом и телом, спокојан, бодар, лак; без поста би ми било изузетно тешко као што се види у време када није пост); благодарим непорочној мајци мојој, Цркви Божјој, која ме узноси небеским служењем својим, односи горе, ка небу дух мој, која просвећује ум мој небеском истином, која ми показује путеве живота вечног, која ме избавља од насиља и бешчашћа страсти, која ми живот чини блаженим.
* * *
Читав свет, небо и земља и све што је на њима, море и све што је у њему јесте излив бесконачне доброте Божје, Његовог разума и бесконачне силе и моћи, доброте према створењима која је Он саздао ради радости и блаженства, нарочито – доброте према људском роду. Свет је огледало доброте, разума, премудрости и силе Божје. Дакле, не за свет, него за Бога треба да се прилепљујемо. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26)
* * *
Хришћанину је пост неопходан да би разбистрио ум и подстакао и развио осећање, и на добро делање покренуо вољу. Те три човекове способности помрачујемо и гушимо највише преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21, 34), а тиме отпадамо од извора живота – Бога, и падамо у трулеж и таштину, изопачујући и освкрњујући у себи лик Божји. Преједање и сластољубље нас прикивају за земљу и, такорећи, одсецају крила души. А погледајте како су високо летели сви испосници и подвижници уздржања! Они су као орлови лебдели на небу; они, земнородни, живели су умом и срцем на небесима и тамо су чули неизрециве речи, и тамо су се научили божанској премудрости. И како човек понижава себе стомакоугађањем, преједањем и пијанством! Он изопачује своју природу, створену по лику Божјем, уподобљава се стоци бесловесној и чак постаје гори од ње. О, тешко нама због пристрашћа наших, због безаконих навика наших! Оне нас спречавају да волимо Бога и ближње и да испуњавамо заповести Божје; оне укорењују у нама преступно телесно самољубље које води у вечну погибао. Тако пијанац ради телесног задовољства и омамљености не жали мноштво новца, а жао му је копејки за просјаке; пушач расипа десетине и стотине рубаља, а за просјаке жали копејке које би могле да му спасу душу; они који воле да се раскошно одевају или љубитељи модерног намештаја и посуђа на одећу, намештај и посуђе троше огроман новац, а покрај просјака пролазе хладно и са презиром; они што воле добро да поједу за ручкове не жале десетине и стотине рубаља, а жао им је новчића за сиромахе. Хришћанину је пост неопходан и зато што је са очовечењем Сина Божјег људска природа одухотворена, обожена, и ми хитамо ка вишњем царству које није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17); јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. (1. Кор. 6, 13) Једење и пијење, то јест пристрашћеност према чулним задовољствима, својствено је само паганству, које не знајући за духовне, небеске насладе, сматра да се сав живот састоји у удовољавању стомаку, преједању и препијању. Зато Господ често у Јеванђељу изобличава ту погубну страст. А и да ли је разумно да човек непрестано живи у желудачном диму, у желудачним испарењима која се изнутра дижу због непрестаног варења хране и њеног врења? Зар је човек само ходајућа кухиња или покретни димњак са којим се, поштено говорећи, могу упоредити сви који непрестано пуше? Какво је задовољство живети у непрестаном испарењу и диму? На шта ће личити станови наши? Зашто да ваздух заражавамо смрадом и да га удишемо, а тим пре да помрачујемо и гушимо душу, да убијамо њене последње духовне снаге?
* * *
Многоме су научени ученици у школама, али често не знају једино што је потребно – Бога и себе саме, своје грехове, своју немоћ духовну, своју ништавност без Бога и пред Богом. Сетите се молитве светог Јефрема Сирина: Господе, даруј ми да сагледам своја сагрешења. Виђење својих грехова у њиховом мноштву и у свој њиховој гнусоби – заиста је дар Божји који се даје благодарећи усрдној молитви. Горе речено се може применити и на веома многе учене, богате и угледне људе: они много тога знају, много тога имају, али често не знају и немају оно суштинско. Сакрио си ово од мудрих и разумних, а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја. (Мт. 11, 25–26) Чудесне ствари! Благодат Божја очигледно није исто што и добра овога света, и пристрашћеност према њима неспојива је са Божјом благодаћу.
