Свети Теофилакт Охридски

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

10. Молим вас пак браћо именом Господа нашег Исуса Христа.
Намеравајући да им се строжије обрати, најпре објављује да их моли Христом. Ја, каже, не могу сам да вас молим, него позивам у помоћ име Господње, по којем се и ви називате хришћанима и које сте увредили, пожелевши да се називате по именима људи. Стидите се због тога!

Да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори (= расколи)
За шта вас молим? Да сви будете сагласни и да међу вама не буде раздора (раскола, подела). Иако се чини да у ономе, што се дели, уместо једног бивају многи, у суштини од (оног једног) не постају многи (јер каква је корист ако се тело расече на много делова?): у њему је јединство пропало. Дакле, веома је изражајно оно, што се међу њима дешавало, назвао раздорима (расколима). Том речју сасвим јасно показује колико је жалосно било њихово стање.

Него да будете утврђени у истом разуму (начину мишљења, уму, духу, и истој мисли у истој склоности воље).

Претходно је рекао: да сви исто говорите. Да због тога не би помислили да се сагласност састоји једино у речима, додаје: у истом начину мишљења у истом уму, разуму), тј. молим вас и да исто мислите. Многи о једној ствари мисле исто, а о другој различито. Због тога је додао: да будете утврђени (у истом начину мишљења). односно, да у потпуности и о свакој ствари исто мислите. Многи су, опет, сагласни у мишљењу, али се разликују по склоности духа (воље). На пример, када сви имамо исту веру, али нисмо међусобно сједињени љубављу, тада исто мислимо, али се разликујемо према склоностима духа (воље). Због тога је рекао: у једном мишљењу (разуму, уму) и додао: и у једној склоности духа (воље), како се не би разликовали нити у погледу вере, нити у погледу склоности духа (воље).

11. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних.
Да то не би порицали, наводи и сведоке, а да се не би испоставило да их измишља, помиње их по имену и каже: Од Хлојиних. У Коринту се налазио дом, који су називали Хлојиним. Назива их браћом. Иако је њихов грех био неприкривен, ништа га није спречавало да их назива браћом. Уосталом, није ни рекао ко га је управо обавестио, него је указао на читав дом уопште, како не би побудио непријатељство према некоме (одређеном) од њих.

Да су међу вама свађе.
Откривајући оно што је чуо од других, употребљава блажи израз: свађе. Међутим, кад говори у своје име, онда то исто назива раздорима (расколима), што је далеко горе од свађа.

12. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполосов,[1] а ја Кифин, а ја Христов.
То не говоре неки, него сваки од вас. Уосталом, Коринћани нису тако говорили, али је апостол тако уобличио своје слово да би им показао да је неопростиво да се називају Павловим или Кифиним, а утолико пре да се називају именима других људи. Ја сам Кифин. Није Петра поменуо после себе због тога, да би себе узвисио, него зато што му је тиме указао већу почаст, слично као што је и Христа поменуо на крају. Уопштено, у стварима које није требало да се догоде најпре помиње себе. А ја сам Христов. Не прекорева их због тога што кажу: А ја сам Христов, него зато што не говоре сви тако. Боље речено, то је он сам додао, желећи да разобличење учини снажнијим и да покаже да Христа присваја један део њих, мада Коринћани нису тако поступали.

13. Зар се Христос раздели?
Зашто сте разделили Христа? Зашто сте растргли Његово тело? Ово су речи испуњене гневом. Неки су речи: Зар се Христос раздели разумели на следећи начин: зар је Христос поделио Цркву са људима, па један део узео, а други дао њима?

Да се Павле не разапе за вас?
Тиме побија њихово неумесно понашање и помиње своје име, како не би помислили да он имена других помиње због зависти.
Није рекао: " Да ли вас је Павле створио или саздао", него, што је далеко више, указује на неизрециво човекољубље Христово и говори о крсту. Није рекао ни: "Да ли је Павле за вас умро", него: да ли се распе, указујући тиме на привидно бешчашће овакве смрти.

Или се у име Павлово крстисте?
И ја сам, каже, многе крстио, али у име Христово. Говори о крштењу због тога, што су раздори потицали и одатле, што су се називали по именима оних, који су их крстили. Не ради се о томе да ли их је неко крстио, него у чије их је име крстио, јер грехове отпушта Христос, а не онај, који крштава.

14. Благодарим Богу што не крстих ниједнога од вас, осим Криспа и Гаја.
Зашто се, каже, гордите тиме, што крстите, кад ја благодарим Богу што нисам крстио? Не говори то да би умањио вредност крштења, него да би зауздао Коринћане, који су се разметали крштењем. Крштење је велико, али крштавање је неважно (досл. "крштавање није велико").

15. Да не би ко рекао да у своје име крстих.
Не кажем то стога што је заиста тако, него из стрепње да болест не достигне такав степен. Наиме, ако је у прилици када су их крштавали незнатни људи, дошло до таквог раздора, онда би ми у случају, да сам крштавао ја, који проповедам крштење, неки приписали да крштавам у своје име.

16. А крстих и дом Стефанинов.
То јест све, који су били у Стефаниновом дому. Био је то истакнут и знаменит човек у Коринту.

Даље не знам да ли неког другог крстих.
Мене, каже, у тој мери не брине крштење, да се чак и не сећам, да ли сам још некога крстио. Како то да се ви гордите крштењем?

17. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповедам еванђеље.
Проповедање еванђеља је далеко теже и захтева посебно непоколебиву душу. Убедити човека и удаљити га од отачких предања, и све то савршавати усред великих опасности, уистину је дело велике и одважне душе. Онога, пак, ко је био тако припремљен за крштење, могао је да крсти сваки, који је имао свештенички чин. Међутим, ако он није био послат да крштава, како је онда крштавао? Он није био послат превасходно због тога, али му није било ни забрањено да крштава. Он је био послат ради важнијег дела, али му није било забрањено да испуњава ни оно, што је мање важно.

Не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов.
Унизивши надменост оних који су се гордили крштењем, прелази сада на оне који су се гордили спољашњом мудрошћу и каже: "Послао ме је (Христос) да проповедам, али не мудрим речима, тј. красноречиво и бираним изразима, да крст или проповед о крсту не би били оштећени и унижени", јер то значи израз: да се не обеснажи, односно, да се покажу као бескорисни и штетни. Поред тога, да су апостоли проповедали мудрим речима, неки би могли да кажу да су убеђивали снагом речи а не силом проповеданога, а то би била штета и понижење за Распетога. Проповедајући с простотом, они су показали да све савршава сила Распетога. Сила крста може да се обеснажи и на други начин.
Нa пример, Јелин ме пита за нешто божанствено, што превазилази наш разум. Ако почнем да му доказујем посредством силогизама и спољашње мудрости, показаћу се као слаб, јер ни један разум не може да изобрази божанствене ствари. Тако ће се моја слабост показати као слабост проповеди, а самим тим ће се обеснажити и крст, јер ће се показати као празан и бескористан.

18. Јер је реч о крсту лудост онима који гину...
У Коринту је било и неверујућих, који су се изругивали крсту и говорили: "Уистину је безумно проповедати распетог Бога. Да је био Бог, не би дозволио да Га распну. А пошто није могао да избегне смрт, како је онда устао из мртвих?" Верујући су им се, изгледа, супротстављали својом мудрошћу, негодујући што ови клеветају крст. Зато и каже: "Не сматрајте то чудним, јер оно, што нам је Бог дао за спасење, изгледа као лудост онима што гину." Речју о крсту назива проповед о крсту или о Распетом Христу.

А сила Божија нама који се спасавамо.
За нас, каже, који не гинемо него се спасавамо, он је сила Божија. Крст, међутим, показује и премудрост. Силу показује у томе, што је смрћу уништио смрт, јер ако победи онај што је пао, онда је то знак највеће силе. Премудрост је пак у томе што је управо на тај начин спасао оне који гину.