14. А кад то чу народ, пође за њим пјешице из градова. И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове.
Народ показује своју веру, јер иде за Исусом чак и када Он одлази. Зато као награду за своју веру добијају исцелења. Њихова вера се још види у томе што су ишли за Њим пешке и без хране.
15-16. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.
Као човекољубиви, ученици се брину о народу и не желе да га оставе гладног. Шта тада каже Спаситељ? "Подајте им ви нека једу", говори им, свакако не зато што није знао колико су апостоли били сиромашни; далеко од тога, већ да би они сами рекли да немају ништа, те да би се видело да Он чини чудо по потреби, а не из славољубља.
17-19. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите иж мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови.
"Донесите ми хлебове овамо, иако је вече, јер сам овде Ја, творац времена. Иако је ово пусто место, Ја сам Онај који даје храну свакоме телу." Из овога учимо да и оно мало што имамо треба да употребимо за гостољубље, јер су и апостоли мало имајући, давали народу. Као што се оно мало њихове хране умножило у изобиљу, тако ће се умножити и оно што је твоје без обзира колико га мало имао. Господ заповеда народу да поседа по трави да би нас научио простоти, да се и ти не би излежавао на скупоценим креветима и покривачима. Погледао је на небо и благословио хлебове, вероватно да би нам показао да се не противи Богу, већ да је дошао од Оца, с неба, али исто тако да би нас научио да прво заблагодаримо Богу када седамо за трпезу, па тек онда да једемо.
19-21. И преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око иет хиљада, осим жена и дјеце.
Ученицима даје хлебове да би се увек сећали овога чуда и да оно никада не би избледело у њиховом сећању, иако су га они убрзо заборавили. Како не би помислио да је Господ само привидно учинио чудо, хлебови су се (заиста) умножили. Дванаест котарица је претекло, како би Јуда могао да понесе једну и да, сећајући се овога чуда, не би појурио главом без обзира у издајство. Господ умножава хлебове и рибе, желећи тиме да покаже да је Он Творац земље и мора и да нам Он даје и умножава храну коју сваки дан једемо. Ово чудо је учинио на пустом месту, како неко не би помислио да је купио хлебове у оближњем граду и поделио их народу, јер је место било (сасвим) пусто. Ово је дословно тумачење догађаја. У пренесеном смислу разуми да, када је Ирод, који представља телесни и површни ум Јевреја (јер то у преводу значи његово име), одсекао главу Јована, који је био глава пророка, он је тиме показао да није поверовао онима који су пророковали о Христу.
Зато, дакле, Исус одлази на пусто место, међу незнабошце, који су били "напуштени" од Бога, и исцељује болесне душом, па их затим храни. Јер, да Он није Крштењем опростио наше грехове и исцелио наше болести, не би нас могао нахранити причешћем Својих пречистих тајни, јер се нико некрштен не може причестити. "Пет хиљада људи" су пет човекових чула која тешко болују и могу се излечити са "пет хлебова". Пошто је пет чула оболело, требало је толико мелема колико је било рана. "Две рибе" су речи рибара (апостола): једна је Еванђеље, а друга Апостол. Неки мисле да су "пет хлебова" - пет књига Мојсејевих: Постање, Излазак, Левитска књига, Бројеви и Поновљени закон. "Дванаест котарица" су узели и понели са собом апостоли, јер оно што ми прости људи не можемо да поједемо, то јест да разумемо, апостоли су понели и сачували (то јест, примили и разумели). "Осим жена и деце" значи да сваки хришћанин, било човек, жена или дете не сме бити детињаст, женоподобан и немужеван (већ храбар и савршен у свему).
22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.
Матеј каже "принуди", желећи да покаже да су ученици били нераздвојни од Исуса, пошто су хтели да стално буду уз Њега. Он отпушта народ, јер није желео да Га прате, како се не би показао частољубив.
Народ показује своју веру, јер иде за Исусом чак и када Он одлази. Зато као награду за своју веру добијају исцелења. Њихова вера се још види у томе што су ишли за Њим пешке и без хране.
15-16. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.
Као човекољубиви, ученици се брину о народу и не желе да га оставе гладног. Шта тада каже Спаситељ? "Подајте им ви нека једу", говори им, свакако не зато што није знао колико су апостоли били сиромашни; далеко од тога, већ да би они сами рекли да немају ништа, те да би се видело да Он чини чудо по потреби, а не из славољубља.
17-19. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите иж мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови.
"Донесите ми хлебове овамо, иако је вече, јер сам овде Ја, творац времена. Иако је ово пусто место, Ја сам Онај који даје храну свакоме телу." Из овога учимо да и оно мало што имамо треба да употребимо за гостољубље, јер су и апостоли мало имајући, давали народу. Као што се оно мало њихове хране умножило у изобиљу, тако ће се умножити и оно што је твоје без обзира колико га мало имао. Господ заповеда народу да поседа по трави да би нас научио простоти, да се и ти не би излежавао на скупоценим креветима и покривачима. Погледао је на небо и благословио хлебове, вероватно да би нам показао да се не противи Богу, већ да је дошао од Оца, с неба, али исто тако да би нас научио да прво заблагодаримо Богу када седамо за трпезу, па тек онда да једемо.
19-21. И преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око иет хиљада, осим жена и дјеце.
Ученицима даје хлебове да би се увек сећали овога чуда и да оно никада не би избледело у њиховом сећању, иако су га они убрзо заборавили. Како не би помислио да је Господ само привидно учинио чудо, хлебови су се (заиста) умножили. Дванаест котарица је претекло, како би Јуда могао да понесе једну и да, сећајући се овога чуда, не би појурио главом без обзира у издајство. Господ умножава хлебове и рибе, желећи тиме да покаже да је Он Творац земље и мора и да нам Он даје и умножава храну коју сваки дан једемо. Ово чудо је учинио на пустом месту, како неко не би помислио да је купио хлебове у оближњем граду и поделио их народу, јер је место било (сасвим) пусто. Ово је дословно тумачење догађаја. У пренесеном смислу разуми да, када је Ирод, који представља телесни и површни ум Јевреја (јер то у преводу значи његово име), одсекао главу Јована, који је био глава пророка, он је тиме показао да није поверовао онима који су пророковали о Христу.
Зато, дакле, Исус одлази на пусто место, међу незнабошце, који су били "напуштени" од Бога, и исцељује болесне душом, па их затим храни. Јер, да Он није Крштењем опростио наше грехове и исцелио наше болести, не би нас могао нахранити причешћем Својих пречистих тајни, јер се нико некрштен не може причестити. "Пет хиљада људи" су пет човекових чула која тешко болују и могу се излечити са "пет хлебова". Пошто је пет чула оболело, требало је толико мелема колико је било рана. "Две рибе" су речи рибара (апостола): једна је Еванђеље, а друга Апостол. Неки мисле да су "пет хлебова" - пет књига Мојсејевих: Постање, Излазак, Левитска књига, Бројеви и Поновљени закон. "Дванаест котарица" су узели и понели са собом апостоли, јер оно што ми прости људи не можемо да поједемо, то јест да разумемо, апостоли су понели и сачували (то јест, примили и разумели). "Осим жена и деце" значи да сваки хришћанин, било човек, жена или дете не сме бити детињаст, женоподобан и немужеван (већ храбар и савршен у свему).
22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.
Матеј каже "принуди", желећи да покаже да су ученици били нераздвојни од Исуса, пошто су хтели да стално буду уз Њега. Он отпушта народ, јер није желео да Га прате, како се не би показао частољубив.
