МАНАСТИР СВЕТИ ЛУКА БОШЊАНЕ

  

МАНАСТИР СВЕТИ ЛУКАБОШЊАНЕ

''На благом узвишењу изнад села Бошњана, близу Варварина, налази се обновљени манастир посвећен апостолу Луки. А према народном предању, овде је за време кнеза Лазара, крајем 14. века, саграђен првобитни манастир, на месту насиља из римког времена, које се звало Дренац или Буковац. Касније, за време Турака манастир је био угашен, а све грађевине срушене и уништене.

Историја, архитектура

У сагласности са предањем је и реална претпоставка, пошто писани извори не постоје, да је манастир основан у доба кнеза Лазара, имајући у виду да се налази на поседима, које је овај владар Раваничком повељом даровао својој задужбини – манастиру Раваници. Топоними Грчка коса, Грчка ћуприја и Грчки поток у околини, можда указују да су првобитни манастир крајем XIV и почетком XV века насељавали монаси синаити, пристигли са византијског простора. У домену претпоставке је веза манастира у Бошњанима (где се одувек прославља празник Четрдесет мученика севастијских – Младенци) са Темнићким натписом (плочом која је била уграђена у неку цркву, из X-XI век), пронађеном у оближњем селу Горњем Катуну, на којој се налазе имена десет од Четрдесет севастијских мученика.

Забележено је аутентично сведочанство да су бошњански манастир почетком XIX века, у време буна, запалили Турци и да је том приликом страдало много народа. Тако су и старији мештани, учесници Првог светског рата, запамтили да се на манастиришту, крај изворишта где су се дешавала исцељења, виђали нагорели балвани.

Након приче једног мештанина да је у сну од неког светитеља добио наредбу да на месту некадашњег почне да се подиже нови манастир, верници из Бошњана, након благослова Епископа шумадијског Саве, почињу да 1990. године зидају манастир Светог Луке, који ће 21. јула 1996. године осветити Владика Сава. Манастир је до 2002. године био женски, да би од тада, доласком архимандрита Алексеја (Богићевића) за настојатеља, постао мушки.

Манастирски комплекс ограђен зидом, данас чине манастирски храм, звоник са капелама у основи и осам звона, конак, летњиковац и у зграду уграђен источник.

Црква манастира Светог Луке рађена је у рашком архитектонском стилу, правоугаоне је основе, засведена полуобличастим сводом. На западном делу је отворен трем изнад којег се уздиже четворострана масивна кула звонара. Олтарска апсида на истоку и две бочне конхе правоугаоног су облика. Фасаде су од беле опеке са једноставним рељефним украсима око отвора. Кров изнад храма је двосливан, а изнад звоника четворосливан, покривен машинским црепом.

Поред чудотворне иконе светог Луке, у манастиру се налазе и друге црквене драгоцености и одабрани примерци црквеног мобилијара, даровани од многобројних поклоника ове светиње.'' (Са сајта Еперхије шумадијске).

Као што се и на сликама види, у манастирском кругу су два храма. Црква Свих Светих (која се не помиње у тексту на сајту Еперхије) завршена је 2009. године и освештана 2010.године.

Iz raznih izvora na internetu pripremio Nenad Glišić saradnik i fotograf Budisava - Srbija.

                        

BESEDA O.ARHIMANDRITA ALEKSEJA (BOGIČEVIĆA)

Arhimandrit Aleksej (Bogičević)



BESEDA O.ARHIMANDRITA ALEKSEJA (BOGIČEVIĆA) 


Manastir Svetog Luke, desetak kilometara u brdima iznad Varvarina, čudo je naših dana. Samo pre 4 godine, na ovom mestu vladalo je trnje i neprohodni čestar, zastrašujuće i za avanturiste poput Indijane Džonsa, opisuju nam naši svedoci. Danas, taj isti proplanak nad pitomom moravskom dolinom, kultivisan je vidikovac, oivičen dekorativnim zidom i masivnom srednjevekovnom kapijom, pun cveća i drveća. Odavde se pruža uzbudljiv pogled desetinama kilometara u daljinu, sve do Paraćine i Jagodina. Šta više, kažu nam, ako umete da gledate, odavde su perspektive još prostranije, jer manastir Svetog Luke postaje novi duhovni centar, koji raste i inspiriše okolinu.

Iguman je arhimandrit Aleksej Bogićević. On je prvi put stigao na ovo zapustelo manastirište 2002. godine. Obnovio je crkvu i konak, regulisao korito potoka koji teče kroz portu, ozidao česmu, podigao jedan zvonik, pa drugi, još veći, kulu zvonik i nabavio velika zvona čiji gromoglasni tonovi svake večeri i jutra plave moravsku dolinu, rasterujući nad njom magle i utvare.

Otac Aleksej boravio je duže i oblikovao se kao kaluđer u manastiru Dečani, na Svetoj Gori, pa potom 4 godine u Svetoj Zemlji. Susretao se sa mnogim, najpoznatijim pravoslavnim duhovnicima prošlog veka. Boravio je u Divijevskom manastiru Svetog Serafima Sarovskog, odakle je nedavno doneo za svoj manastir i deo Svečeve kaluđerske mantije.

Magistrirao je 2000. godine na Solunskom univerzitetu, a njegov rad „Hilandarski monasi u upravi srpske crkve“, štampan je i na grčkom. Do sada je imao 3 izdanja, a u pripremi je četvrto.

Neobično blagu jesen, sa svojim vernim pomagačima, on koristi za dovršavanje aktuelnih, građevinskih radova u manastiru.

Kad god je u prilici, odgovara na telefonske pozive vernika, jer i on sam postaje sve poznatiji duhovnik u Srbiji.

Drva su spremna za zimu, a razgovor, kraj još neupaljene manastirske peći započinjemo njegovim prisećanjima na dan kada je zamonašen. Otac Aleksej seća se dobro da je to bilo za Svetog Stefana Dečanskog, za slavu manastira Dečani i da je tog 24. novembra u Dečanima bilo veoma hladno.

Manastir Svetog Luke , Bošnjane

Otac Aleksej: Mene je zamonašio sadašnji patrijarh Pavle, ali mi je duhovnik bio otac Makarije. Pre bdenja, na jedno 2 sata, me ispovedao i, sećam se toga, kaže: „Nemoj sad da pobegneš, posle ispovesti“. I kaže: „Čuvaj se, nemoj nešto da ostaviš za strašni sud“. Ja tad nisam to mnogo shvatao šta je, ali posle da. I, u toku bdenja, pred kraj jutrenja se dogodilo i to monašenje. Tom prilikom sam dobio ime Konstantin, opet, po jaroslavskom Svetom Blagovernom Knezu Konstantinu, koji se proslavlja 3. oktobra. Nekako, oduvek su Rusi igrali ovako, ulogu u mom životu, nekad svesno a nekad nesvesno, s obzirom da je u Dečanima bio taj uticaj i pre nas i ostao je taj ruski duh. Otac Makarije, to je sad jedna mala digresija, on je živeo u manastiru još za vreme arhimandrita Teodosija, Rusa, koji je bio ataman Kozaka. To vam je možda i poznato. Tako je ta priča o ocu Teodosiju i za vreme mene bila vrlo živa. Njega su čak i šiptari mnogo poštovali, i bio je poznat kao Baćuška. Taj duh je ostao nekako, verujem i do mog odlaska iz manastira Dečani.

Samo monašenje je proteklo svečano, jer je bilo dosta, kao što rekoh, monaha i monahinja. To je bilo monašenje u rasoforstvo. Postao sam rasoforni inok. To Rusi razlikuju, inoka od monaha. Monah ću postati tek 10 godina kasnije, `85. Ali sam voleo to ime Konstantin, zvani Kosta. I danas me mnogi zovu tako. Otac iguman je tumačio moje ime kao Tvrdoglavko. Da, to je meni bilo simpatično, mada je imalo i drugo značenje, kao konstantan, stalan, stabilan, mada nisam bio baš toliko stabilan. I eto, tako je počelo to moje monaštvo, a zatim, sledeće godine sam postao đakon i dosta dugo sam bio đakon u manastiru Dečanima. Tu sam proveo dobre 24 godine, tako da su Dečani oduvek, da kažem oduvek jer sam sa 11 godina stupio u manastir, tako da je to manastir mog detinjstva i moje mladosti. I danas kad sanjam, ja sanjam Dečane. Ne sanjam kuću u kojoj sam rođen, sanjam Dečane. Svaki kutak je ostao negde, tako, duboko u meni.

Kao iskušenik manastira Visokih Dečana, privatno sam davao ispite iz Bogoslovije. Imao sam tu sreću da, to je prvi put da su maturarnti iz Prizrenske bogoslovije pozvani od Hilandara da posete Svetu Goru i da beru masline, te sam nekako i ja uskočio, iako tada nisam bio maturant, zahvaljujući sadašnjem vladici niškom gospodinu Irineju, koji je bio tada rektor Bogoslovije. Nekako se brzo to sredilo da dobijem i pasoš, iako nisam bio punoletan i tako sam prvi put video more i video Svetu Goru. Takvu kakvu sam je onda doživeo, takva je Sveta Gora i danas, u meni. Drugačiju je nekako ne prihvatam, bez obzira što je pretrpela izvesne promene. Ja se trudim da te promene ne vidim, nego onakvu kakvu sam je prvi put doživeo.

Ja se odlično sećam, postojao je jedan jedini autobus, koji je čekao brod u Dafniu. Njime smo se mi, što bi se reklo popeli do Kareje. To je bio jedan onako, onaj autobus, kako da ga uporedim, kao iz filma Ko to tamo peva. Da, on je putovao tih 15 kilometara preko sat i po. Imali ste uvek osećaj da će da se surva u provaliju prema moru, a on je, ovako, terao svoj put do Kareje. Puteva zaista nije bilo tada. Čak ni taj put nije bio ni asfaltiran, čak ni betoniran, jer su kasnije počeli da betoniraju određene delove puta. I, to je važilo pravilo, izuzev toga autobusa, ponegde nekog traktora, samo mazge sam video tada, i viđao. Tom prilikom smo mi prepešačili preko 3 i po sata, od Zografskog pristaništa do manastira Hilandara i taj prvi pogled sa brda, negde u popodnevnim satima, manastira Hilandara i danas ja pamtim, iako je, nažalost, većim delom izgoreo. Tad sam upoznao divne starce u manastiru Hilandaru. Nije bilo mnogobrojno bratstvo. To je bilo možda najteže vreme za manastir Hilandar, od `70-te do `80-te godine. Nije ih bilo čak više od 12, 13 monaha u bratstvu. Ali su nekako starci bili dostojanstveni. Svaki je ličio na patrijarha, Avrama. Kako je izašao starac Mojsije, Nikanor, bio je tada starac Danilo još živ, pa starac Arsenije kaspijskih monaha Gaton, starac Mitrofan. Oni su se još računali još u mlađe. Pa otac Grigorije čuveni, koji je sada u Jerusalimu; nije sada već dugo godina i još je tamo. Nekako, kad su izašli da nas dočekaju, imao sam osećaj da žele da pored nas, da zagrle ceo svet. Takav je bio neki njihov osmeh, pun ljubavi i to je meni, ovako, bio podstrek kakav bi trebalo da budem i ja, mada nisam takav nažalost.

- Vitković beše, Grigorije Vitković?

Otac Aleksej: On je umro te godine, na 20 dana pre nas. Kako smo posetili Svetu Goru, posetili smo Svetotrojicku isposnicu i bili smo u prostoriji gde je boravio, možda 5-6 dana pre nego što se upokojio. Da, toga se odlično sećam.

- On je jedini smeo da prespava, ja sam tako čitao u toj isposnici. Plašili su se.

Otac Aleksej: Da, to sam i ja čuo, to nam je pričao monah, sada je u Karulji, otac Simon i sada je on Simeon, a možda čak i Serafim, čuo sam u međuvremenu. On je tada bio mladi monah i crkvenjak manastira, te nas je on vodio do crkve Svete Trojice, isposnice Svete Trojice i tako sam tom prilikom čuo tu priču.

- Ima demona tu, kao, nekih starih, bar tako su govorili, ne znam, i da samo jaki monasi mogu da prespavaju u Svetoj Trojici.

Otac Aleksej: Zato više niko i ne spava.

… I on je predložio da posetimo manastir Stavro Nikitua, ali nije rekao da je tamo starac Pajsije, niti sam ja mnogo znao o kome se radi. Ja sam se tek nekako zamonašio; to je, znači te `75-te godine. Početak `76-te, Veliki post, tako je to bilo i tek posle Bogosluženja neko je prišao tu i pozdravili smo se. Ja sam saznao u toku manastirske trpeze, koja je isto rano posle Bogosluženja da se to radi o starcu Pajsiju. Sedeli smo zajedno, jedan pored drugog. To je prvi taj, ovako, dodir sa njime, ali mi je ostao upečatljiv, iako ništa tad nismo progovorili niti sam ja znao grčki. Drugi susret sa starcem je bio kad je prešao u keliju Panaguda, tu negde blizu Kareje, posle Vaskrsa `84-te godine. Tad sam već mogao malo i da porazgovaram sa starcem. Dok je pravio brojanice, tako, par pitanja sam mu postavio i sećam se, pitao me je odakle sam i rekao sam mu da sam rodom iz Metohije, iz pećkog kraja. Onda mi on kaže: „Je l tamo ima puno Albanaca?“ Rekoh: `Da`. Kaže: „Oni su sirov narod, i kad bi bili pravoslavni bili bi najjači vernici, najjači pravoslavci“. E to mi je tada rekao i tu na tome smo se zadržali što se tiče njih i dao mi je par, tako, saveta kao, tada, mladom monahu.

- Je l možemo da čujemo te savete? Bar neki.

Otac Aleksej: Govorio mi je da će biti mnogo iskušenja i da će biti sve više; ova smutna vremena koja tada nisu još bila tako vidna; i da ću se obresti možda često negde gde ni sam ne mislim da ću biti tamo, ali da me Božija Ruka neće ostavljati nigde. To mi je bila velika uteha. I stvarno se tako i događalo. Bio sam na raznim ivicama, provalijama, ali nekako u zadnjem momentu uvek me Božija Ruka uvek izvlačila iz svega toga i evo, dočekao sam ove godine koje sam dočekao.

… Starca Porfirija video sam, negde, 3 puta. Prvi put `77-me godine. Sadašnji vladika bački, gospodin Irinej bio je na postdiplomskim studijama u Atini, te sam, eto, kao mlad monah, da, bio sam već đakon, sišao prvi put u životu do Atine, vozom i bio sam gost sadašnjeg vladike Irineja; i prve nedelje je rekao da ide da služi u metohu manastira Pendelije, nadomak Atine i tako sam ja pošao sa njime. Nisam znao o kom se starcu radi ali sam video jednog starca sa plavim očima, onako, više je odgovarao da je Rus nego da je Grk. Starac nije služio, već je bio bolešljiv. Bilo je dosta omladine, posle sam shvatio da su to njegova duhovna deca i tačno znam i datum, bila je Nova godina, po novom kalendaru, dakle Sveti Vasilije Veliki i dosta je te njegove dece slavilo Imendan. Posle Liturgije bili smo u jednoj prostoriji gde smo posluženi i onda je svako nešto pevao. E tad, malo sam štošta razumeo. E sad je trebalo nešto da i ja pevam pošto vladika Irinej nešto sa sluhom baš, i glas mu je malo slabiji, mada je u svemu drugom vrlo jak. Naravno, trebalo je ja nešto da pevam. I pevao sam „Tamo daleko“ i jednu šiptarsku pesmu. Da, da, jednu šiptarsku pesmu koja je vrlo lepa i vrlo lepo značenje ima.

- To ste naučili u Dečanima verovatno?

Otac Aleksej: Da, da. Moji su svi znali šiptarski, naravno. Ja nisam, malo nešto. Vladika Irinej sadašnji je prevodio starcu. On je samo ćutao i gledao me i posle toga je izvadio jedan džepni krst, drven i blagoslovio me i vladika Irinej mi je preneo da je starac rekao da uvek pevam. Pa ja i danas pevam i kad mi se ne peva. Da. To je prvi susret i onda još dva puta, možda u roku od dve godine imao sam susret sa starcem. Eto to je ostalo, ovako, meni danas kao jedna uteha da sam ja sreo ta dva divna starca, a kasnije i Rusa starca, jer ja imam o čemu još i da pričam. Ako možda mnoge savete nisam prihvatio, slab sam te ne živim možda po savetima staraca, ali bojim se da ovi mlađi danas, da neće imati o čemu da pričaju.

- Je l istina da ste i kapu koju sada nosite dobili od starca?

Otac Aleksej: Da, to je kad sam imao susret sa starcem Pajsijem u Panagudi, tad mi je dao ovu kapu, pletenu koju vidite. Ljubomorno je čuvam i nosim je samo zimi, pošto je leti možda malo i toplo, ali nekako pokušavam da je sačuvam.

… Moj sledeći starac koji je odigrao glavnu ulogu u mom životu, jeste starac Ignjatije Rakša, koji je poticao iz Optine, od tih poslednjih staraca iz Optine, koja, kada je zatvorena, `26-te godine i monasi proterani, on je pripadao Katakombnoj crkvi u Rusiji, do `41-e godine. Onda su ga Nemci internirali i bio je u Nemačkoj do `47-e. E kada je Izrael osnovan kao država, on je došao u Izrael i živeo je na reci Jordanu, manastiru Jovana Preteče do `67-e. Kada je Jordan postao granica Izraela i Jordanije, Jordana, on se naselio u manastiru Avraama i Sare u Hevronu i tu se upokojio `86-e godine, na Svetog Savu Srpskog. Moj susret sa njime bio je `84-e na Petrovdan. Ja sam tada otišao u Izrael, u Svetu Zemlju na poklonjenje Svetinjama sa jednom grčkom grupom, pošto sam bio u Svetoj Gori. Tako, bio je neki dobar predlog i uspeo sam da odem misleći da ću biti 7 dana. Zahvaljujući susretu sa njime, ostao sam 5 godina. Mnogo mi je pomogao u životu i on me zamonašio u malu shimu, uoči Božića, dakle na Badnje Jutro osvanuo sam kao monah; još sam tada bio đakon; Aleksej, u čast Svetog Novomučenika carevića Alekseja, u to vreme još moskovska Patrijaršija nije ih kanonizovala, ali jeste zagranična crkva. Verujem da sam ja prvi od srpskih monaha koji je dobio ime po Novomučenicima ruskim.

- To je sve bilo u manastiru…?

Otac Aleksej: Da, ja sam živeo u manastiru, po blagoslovu Patrijarha, sada blaženopočivšeg Diodora, živeo sam u Vitlejemu, na mestu rođenja Hristovog. Pa, dobre 4 godine palio sam kandila na mestu rođenja Hristovog, ajedno vreme, po blagoslovu Patrijarha, čuvao sam i muzej u samom Jerusalimu, ali mi se nešto tamo nije dopadalo. Više sam osećao Vitlejem, a baćuška Ignjatije je blagoslovio da svake nedelje i praznika, pošto u Vitlejemu se ranije završava Liturgija, da sednem u šerut, to je onaj taksi sa sedam putnika, i pravo za Hevron još 36 kilometara i stizao sam tamo negde uvek na pola Liturgije, koju je starac služio, a otac Georgije, monah, pevao. Onda sam s njima boravio negde do pred mrak i opet istim putem vraćao se u Vitlejem. Da, to je… tako da sam imao tu sreću da starca, onako, gledam i slušam dve godine, do njegovog upokojenja. Posle sam ostao, kako je on rekao: „Dokle Bogu bude ugodno bićeš ovde, a onda se vraćaš u svoj narod“.

- Je l možete još, eventualno nekog razgovora sa starcem Ignjatijem da se setite, nekih njegovih pouka?

Otac Aleksej: Uvek mi je govorio, kad je, neka teškoća nađe, da se uvek setim, da moja sećanja uvek vode ka Vaskrsenju. Naravno, do Vaskrsenja moramo da prođemo taj put, krsni. Kad gledamo krst moramo uvek da gledamo trnov venac na njemu, al da on vodi ka Vaskrsenju. To je krajnji cilj i da se radujemo, bez obzira na teškoće. I zaista, kroz taj moj dosadašnji život bilo je zaista mnogo teškoća i da mi nije bilo toga da uvek stvarno se sećam na Vaskrsenje, bilo bi zaista teško. I, uvek je tražio da se trudim, da služim koliko mogu i da se pričešćujem, „Jer bez Oboženja“, kaže, „mnogo je teško, biće mnogo teško u ova smutna vremena“, tako je znao da se izražava i kaže. Bez tog imuniteta, kako izdržati uopšte teškoće, jer ako nemamo duhovni imunitet, on je sličan i fizičkom – ako nemamo fizički, nema koji virus ga neće napasti. Tako i duhovni ako nemamo, ako ne držimo post, ne ispovedamo se, ne pričešćujemo, onda zaista sve može da nas napadne. A kako se onda izboriti? Zato ja dan danas nastojim, za sve one koji dolaze ovde, da se trudim. Trudim se da se pričešćuju što češće i da paze na sebe, pa, dočekaćemo Vaskrsenje, to je najvažnije. Ono počinje još ovde na zemlji, to je nama bitno.

… To je već 20 godina kako slavim Imendan, baš na dan ubistva carske porodice, 17. jula, a posle sečenja kolača imendanskog, slavljeničkog, uvek vršimo i Parastos Draži Mihailoviću. To još i onda kad nije se smelo i sad kad se sme, to uporno se ovde čini i bilo gde da sam bio i uvek se nekako dogodi da to bude zaista to… kažu Rusi. Dođe odnekud i naroda i sveštenstva i bude praznik. Nekako ove godine se dogodila i desetogodišnjica ovog manastira, možda trećeg po redu, te je odmah za Svetog Prokopija bilo osvećenje jedinstvene crkve u Srbiji, koja je posvećena, paraklis naš, što bi mi rekli ili kapela, u zvoniku u Kneževoj kuli, Svetom Caru Nikolaju Romanovu i Svetom Mučeniku Caru Lazaru Srpskom. To je bilo nešto zaista neviđeno. Preko 1000 ljudi je prisustvovalo i što je za nas bilo zadivljujuće, pojavili su se i Rusi i doneli su ikonu, svečano, carske porodice mučeničke i ona svečano, videli ste, nalazi se u paraklisu koji je jedinstven u Srbiji. Tako, opet neka veza se obnavlja i verujem da zajedno sa Svetim Carem Lazarom, da nas štiti i Sveti Mučenik Car Nikolaj sa svojom mučeničkom porodicom.

- Vi mislite da Draža Mihailović može biti srpski pandam, recimo, caru Nikolaju, mada neki govore da svetac treba da postrada za veru, pa možda zato predlozi da bude kanonizovan general Mihailović nisu na mestu. Je l imate neko mišljenje o tome i ako hoćete da ga kažete?

Otac Aleksej: Ovako, ja, boraveći u Grčkoj, tamo sam imao sreću da vidim da tamo postoji takozvani Etnarhis, Etnomartiras i Agios Martires, znači, nacionalni mučenik i Sveti Mučenik. Ja lično mislim da je Draža nacionalni mučenik, što je tačno. I nije slučajno ubijen, isto negde posle 2 sata, oko 2 sata po ponoći, 17. jula `45-e godine. Carska porodica isto stradala oko 2 sata, 17. jula, `18-e godine. Čak, kol`ko sam onako malo saznao, na sličan način. Isto i Draža Mihailović – prvo je pucano u njega, onda je boden bajonetima. Isto je to činjeno i sa carskom porodicom i lično mislim da to ništa nije slučajno, da je to nešto namerno urađeno. Hteli mi ili ne, Draža je bio zaštitnik pravoslavne Srbije i srpskog naroda što je i car u Rusiji bio. I trebalo je to skloniti. Ja sam to nekako rano shvatio i držim se toga i to je jedino što mogu da se odužim, to je da ga pominjem i da držim Parastos tog dana i drago mi je što sam ja to činio kad mnogi nisu to činili jer nisu smeli. E danas je to već dosta javno i ide nekim svojim tokom. Šta će dalje biti ne znam.

Čudotvorna ikona Svetog Luke

… Imamo, vi znate, lepu, mirotočivu ikonu Svetog Luke, koja je, opet, došla iz Minhena. Tamo je prvo mirotočila, ovde i dalje mirotoči. Jedinstvena ikona koja mora da ima cveće oko nje i to, mi smo obavezni, evo, danas ste videli da smo promenili. Suvo cveće dajemo narodu a tu se stavlja sveže i otprilike na dve nedelje se menja venac. Ta ikona mirotoči i danas. Imamo par divnih svedočanstava o tome da u toku službe krene da mirotoči. Dobili smo nedavno, posle 4 godine traženja, naš vladika se zaista tu potrudio da dobijemo i delić moštiju Svetog Apostola Luke. Sad smo kompletni, imamo ikonu, imamo i mošti svetog luke i tog dana je promirotočila opet ikona, naočigled preko 200 ljudi. To je jedno. Drugo, što se tiče tih novčanih sredstava, ja ne znam otkuda je sve to, zaista ne znam. Tako, dogodilo se da sam upoznao par ljudi iz Ciriha iz Švajcarske i bivao sam gost par puta. Stekao sam, tako nekako, svoj duhovni krug tamo i priznajem da nas oni dosta pomažu, mada imaju i svojih problema. Ovamo, što se tiče naroda, običan narod ovde kod mene dolazi i taj narod običan previše je siromašan. Kako odvajaju, ja ne znam. Oni obnavljaju svetinju. Ovde se ne može pohvaliti ni jedan od bogatih da nam je nešto obnovio. Možda je tako i dobro. Ipak, što je narodno i tako skromno, Bog prihvata. Ja sam od prvog dana shvatio da ovo treba da bude narodni manastir, narodna svetinja, da postane jedan duhovni centar, a ipak sam nekako hteo da poslušam Svetog Savu, jer on je srpske manastire oduvek smatrao narodnim kućama, i za radosti, i za žalosti, i za zbegove i za druga okupljanja. I, trudim se i verujem da nekako, zahvaljujući Svetom Apostolu Luki, to se stvarno ovde događa. Ovde su tri slave manastirske, ni jedna nije bez 1000 ljudi. Trudimo se, iako nemamo trpezariju, da nahranimo koliko se može, skoro sve.

- U dvorištu?

Otac Aleksej: Da, da, delimo kao u ratna stanja, ali bude to i simpatično.

- Je l istina da ste bili u kliničkoj smrti

Otac Aleksej: To je bilo pre 4 godine, pre nego što ću doći ovde. Imao sam operaciju sinusa, u Beogradu na VMA i to je sve bilo dobro, preživelo se. Međutim, dobio sam neki antibiotik sutradan, intravenozno, koji je napravio neki dar-mar i, uglavnom, kad su došli, onako, da me spašavaju, ja sam već nekako prošao kroz taj, ja sam mislio da sam prošao nekako neki zid, ne znam ni ja šta se to odigralo sa mnom i bio sam na nekim mnogo lepim oblacima. Eto, to je nešto, ovako, što sam doživeo i znam da sam čuo jedan glas „Ne dalje“. Ja sam mislio da je to glas lekara, međutim, izgleda da je to bio glas nekog drugog. I eto, vratio sam se i posle, to je bio juli mesec, već oktobra meseca sam ovde prihvatio ovaj.

- Kakav utisak ili pouku ostavlja taj doživljaj? Kad se ponekad setite, je l on nešto znači vama u životu dalje, danas?

Otac Aleksej: Pa, meni znači da bez Božije volje zaista ništa ne biva u ovom svetu i dopuštenja sigurno i da, da čovek nikad nije spreman da kaže: „Ja sam sad spreman da se susretnem sa Licem Božijim“. Uvek je taj problem – da li sam uopšte spreman. Ja sam imao taj strah jer sam osetio da se nešto ozbiljno događa prilikom te krize i bio mi je veliki tu problem. Verujem da zaista nisam bio spreman.

… Možda su ovo vremena za koja kaže Sveti Antonije Veliki da će iskušenja biti velika i da će se ljudi poslednjih vremena spašavati kroz iskušenja i da će biti možda veća od onih iz prvih vekova u kojima su imali manja iskušenja. Ja verujem da je to tako, gde se umnoži bezakonje ili greh, umnoži se i blagodat. Ja to imam ovde prilike da vidim, jer dolaze ljudi obremenjeni, znate. Dolaze oni koji zaista imaju problem i žele da ga reše. Dolaze oni koje pošalju razne vidovite babe, da im se pročita čak i određena molitva, često ne kažu vračevska molitva nego vračarska, što sasvim u redu i jeste. I trudim se da i jedne i druge primim bez neke ljutnje, jer mi na Liturgiji, uvek kad se molimo, molimo se za neznanja narodna. Znate, ljudi često dođu i računaju, ako im se pročita molitva, sve je završeno, može da nastavi daljim životom da živi, ali je onda sve u redu. E, onda se tu trudim malo, kad ga saslušam, a moramo, to je možda naš problem sveštenstva danas što mi nemamo vremena da saslušamo čoveka, a mi smo radi čoveka. I Hristos je došao radi čoveka. Jer svaki je čovek ikona Božija, pa makar i ono staklo bilo zamračeno, čađavo, pa kad se začeprka, uvek se vidi da tu postoji lik. Trudim se da tako prihvatim čoveka, mada to teško biva nekad. Potrudim se prvo da mu kažem da lako je pročitati molitvu, bilo vračevsku, bilo neku drugu. Ali odmah nekako pitam kad je pričešćen zadnji put, kad je postio, kad se ispovedao. Onda uzmem primer ovog našeg brda – dokle ga nismo iskrčili, tu nismo znali da postoji voće. I svake godine moramo da krčimo. A tek šta je sa dušom čovečijom! I onda uvek nekako tražim da se pripremi za ispovest i da dođe drugi put i u tome je, dosta se uspeva. Znači, oni koji to shvate i prihvate, ima učinka. Oma onih koji nekako olako shvate, pa onda oni više i ne dođu, ali je više onih koji dođu. Naročito mladi ljudi imaju ozbiljnih problema i mislim da je sve upućeno protiv mladog čoveka. Svi hoće neko blaženstvo da dožive, to je sasvim prirodno, ali na pogrešan način. Bojim se da nemamo dobre temelje. Nešto se tu u detinjoj mladosti, u detinjstvu se nešto ne učini kako valja i kasnije dođu te posledice. E tako se tu trudim na jedan način i da opomenem kad treba i sebe i njih i eto, tako. Uglavnom, verujem da odavde svi odlaze ako ne utešeni, a ono sa željom da dođu drugi put. I trudim se, po rečima vladike blaženopočivšeg i Svetog Vladike Nikolaja da ako dođe jedan sa jednom ranom, da ga ne otpustim sa dve.

Izvor lekovite vode u man Sv. Luke u Bošnjanima

… Jednostavno se trudim da ovde kad dođu, da budu na Liturgiji kompletni. Tu se trudim. Trudim se da nekako svi pevamo zajedno, održim neku i kratku besedu za vreme Liturgije, tema iz Jevanđelja, ona koju je Jevanđelje pročitano, a onda uvek molim one koji imaju iole vremena da ostanu posle Liturgije, da nastavimo taj liturgijski život i tu se događaju te interesantne, ovako, ti događaji, te stvari, ti dodiri, jer tu mi ne razgovaramo samo o duhovnim problemima nego i o životnim. I ako dođe nov neko, ja mu uputim malo više pažnje, čak malo i humora tu bude, znate. To je potrebno, ne treba samo zatezati. I kroz to vidimo stanje, znate, i uvek ja osetim onaj koji će sledeći put doći, onaj koji ima nešto da razgovori i onaj koji hoće da razgovara o problematici, duhovne sadržine naravno, problem duše, jer to je danas što je zapostavljeno. Svi imaju taj problem, evo i kod dece, kažu agresivna su deca. Žale se majke. Svi kažu, nekako nema mira i onda ja shvatam, to je poznato, duša je gladna, znate, napunjena je nečim što nije za nju. E sad to treba, naći pravu hranu za to, ali opet, ne prejesti ga pa da bude gore od onog prvog. E tu je postepenost jedna važna. Ja uvek, onako, što se trudim, to je da gledam da nekako ga pripremim za jedno, tako, da dođe slobodno, da može da olakša svojoj duši. Ja s njim uvek prvo vodim razgovor i trudim se, ja čak stavim epitrahilj i sednem, mi se gledamo, nema tu da ga ja pokropim i da kažem: `Šta si zgrešio?` Ne može to tako, nego sedamo pa razgovaramo i ja mu uvek kažem da sam i ja grešan i to kako, nego eto, imam blagodat sveštenstva, ono što nema ni psiholog ni psihijatar. I kroz to se nekako oslobode, a to je stvar srca. Mora njegovo srce da oseti da ima neku slobodu, da može da kaže, da zna da ima poverenja. Znate, to je prvi osnov, da mi imamo poverenja. Šta je vera u Boga? – poverenje u Boga. Znači da moramo da imamo poverenja. Ovde to se događa i to me raduje, znate, to me raduje što ima. Evo, juče, niste bili ovde, nisam ni ja silom prilika, ali ovde je bilo juče preko 15 omladine koji su došli u akciju da sređuju drva, jer zima ide. Jednodušnost jedna, znate, i tu se spremi neki skroman ručak. Oni peru sudove. To je, da osete da je to njihova kuća.

- … I oni nisu depresivni. Depresija, kažu da je jedan od problema svetskih danas.

Otac Aleksej: Pa, šta je depresija? To je lepo rečeno, nego mi hoćemo sve da nađemo neki lepši termin – depresija, to je nešto kao umetničko. Depresija je uninije, to je mrzovolja, hladnoća duše. I Sveti Jovan Kronštatski kaže: „Kad osetiš uninije, tu hladnoću, znaj da je đavo tu, teraj ga od sebe“. Eto, to je to.

- Kako najbrže i najlakše?

Otac Aleksej: Pa, eto, neka se seti što rekoh na samom početku, neka se seća malo i Vaskrsenja, pobogu, da smo ljudi za večnost rođeni, da je ovo sve prolazno, i ta depresija je prolazna. Malo, teraj je malo od sebe, nemoj druge.

- Da spremaju dvorište, seku drva…

Otac Aleksej: Sigurno, sigurno. Pa nema, fizički rad je potreban kao i duhovni. Znači, i kad se to sa njima uplete, ja s njima radim, skupljam lišće i mi pričamo. Ne vode se prazni razgovori, iako ima tu pomalo i humora, ali kroz to se uvek nađe neki detalj koji treba da dirne dušu. Večnosti i vrednosti duše, to je mnogo važno i mislim da je najvažnije u životu. Za večnost, za večnost smo rođeni, da budemo Bogovi, samo sve hoće na pogrešan način.

- Traže druge neke, neke prečice?

Otac Aleksej: Da, da, kažem, mi smo rođeni za blaženstvo, treba to, nego samo što jednostavno, nudi se na jedan pogrešan način i mi ustvari postanemo sluge đavolje posle, i sami sebi suvišni.

Свети Владика Николај Велимировић МИСЛИ О ДОБРУ И ЗЛУ

МИСЛИ О ДОБРУ И ЗЛУ

oдломци:

ХРИСТОС ЈЕ УСКОК У ИСТОРИЈИ

Христос је ускок у историји човечанства.

Он није постао неком еволуцијом, но ускочио је у огањ земаљског живота онакав какав је од вечности.

Ускочио је на земљу Христос, Бог избоден стрелама свих грехова људских од Адама, да изврши три задатка:

да покаже људима, да су све стреле њихових грехова удариле у Бога, и да их је Бог по неисказаној љубави, примио на себе од самог почетка;

да опрости грехе, то јест да почупа стреле из свога срца, скруши их и уништи, и да, следствено, кроз уништење греха уништи и смрт.

За овакве задатке земља није могла дати јунака. Не само човечји род него ни сва васиона, заједно са човечјим родом, немају моћ за овакве задатке.

За овакве задатке требао је ускок, и то ускок, под чијим се ногама цела васиона угиба, пластична као иловача под ногама лончара.

ОТКРИВАЧ БОГА И ЧОВЕКА

Христос није дошао, да открије само Бога него и човека.

И када је Христос открио историјског човека, показао се такав очај, такав мрак и зао задах, и јад и немоћ, да ће савесни људи, до последњег дана историје, са стидом читати јеванђелски билтен о болесном човечанству.

Каква затупелост у распознавању истине! Каква одбојност према милокрвном пријатељу!

Какво суботарско шарлатанство у вери!

Каква паралисаност у чињењу добра!

Каква свирепост у суђењу праведника!

Какав мишји страх за своју власт, част и егзистенцију!

Узалуд говориш: то су били само Јевреји! Типови из јеванђелске драме представљају микрокозмичну квинтесенцу свега што је било и што бива у души људској, и друштву људском, и у целој историји људској.

Отуда се и може рећи, да Христос није дошао, да открије само Бога него и човека - лекара и болесника.

СНОВИ

Нека ти снови буду учитељ. Јер и снови су медијум, кроз који душа може умножити познање саме себе.

У сновима човек често долази до утанчанијег познања својих осећања, грехова, страсти, моћи и немоћи, недостатака и страсти, него ли студијама на јави.

Снови су тајанствена књига, коју душа учи без чула.

Душа сама собом ствара сновима најчудесније ситуације, у које те ставља и кроз које ти открива твој карактер.

Снови опомињу, предсказују, награђују и кажњавају. Кроз понеке снове душа ти отшкрињује тајну своје свемоћи, свезнања, видовитости и слободе.

Снови су и пророчанство будућега живота, у коме ћe душа бити слободна од закона физичкога света.

Више мисли о својим сновима, а мање говори. Јер већину снова ти једини и можеш разумети, пошто ти једини и знаш своје најскривеније тежње, жеље и бриге. A то најскривеније душа баш најјаче и осећа, због чега то најчешће и разрађује у сну и представља ти у драматским сликама и фантастичним ситуацијама.

Нека ти, дакле, и снови буду учитељ.

СТРАХ ОД СЕБЕ

Ко се никада није уплашио себе самог, тaj не зна за страх. Јер сва чудовишта спољашња, којих се човек страши, налазе се унутра у њему, и то у неразблаженој есенцији.

Постоји некаква бездна у нама, над коју се човек једном наднесе, остаје до смрти задивљен и устрашен. Сви светови могу стати у ту бездну и не испунити је. И са свима нашим именовањима те бездне душа, ум, воља, осећаји, афекти, страсти, унутрашњи човек, словесност - бездна остаје неисказана, неопредељена и безимена.

Човек се простире донде докле се његова глад простире. Простирања једног дивљака иде докле и поглед његових очију. Простирање једног вишег духовног човека иде далеко, иза граница васколиког света. Нека се сва васиона претвори у једну трпезу, и сви њени дарови изнесу на ту трпезу, један виши духовни човек устаће гладан иза трпезе, јер она је „богодељна" за убожјаке духовне, цела ова китњаста, свадбена васиона. Она и не постоји за то, да засити глад него да створи глад. Како може она заситити глад једног вишег човека? Како може она заситити онога, коме је она и створила глад?

ПЕТ ИМПУЛСА

Има пет главних импулса, којим се руководе људи у својим делима:

   1. лична добит с личним уживањем,

   2. родбинска или крвна веза,

   3. закони заједнице,

   4. савест, и

    5. осећање присуства живога Бога.

Прва три импулса постоје и код животиња, претпоследњи код многих људи, а последњи код неких људи.

Да се изразимо војничким језиком:

Пети импулс је као прва борбена линија, коју кад човек изгуби одступа и пада у другу борбену линију (односно четврти импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у трећу борбену линију (односно на трећи импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у четврту борбену линију (односно на други импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у пету борбену линију (односно на први импулс).

Тако иде декаденца човека, декаденца и пропаст. Велимо и пропаст, јер човек може изгубити и последњу борбену линију (односно први импулс), и онда му ништа не преостаје до тупог индиферентизма према свему, очајања и самоубиства.

ВЛАДАЊЕ СОБОМ

Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком.

Људи, који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави.

Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.

Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

НИЈЕ СВЕ ЛАЖ

„Овај свет је лаж“није истина.

Ако је у овоме свету лисица лаж, лав није лаж. Ако је змија лаж, во - зар је?

Ако је у овом свету мајмун гад, коњ није гад. Ако је скорпија гад, славуј - зар је?

Ако сматраш човечанство менажеријом, ипак ћеш имати избор.

Ако не желиш лаж, имаћеш друштва; ако презиреш гад, никад нећеш бити сам.

ЧУЛА, РАЗУМ И УМ

Разум има на служби пет чула, ум има једно чуло. Чуло ума јесте разум.

Разумни су они људи, код којих разум господари чулима.

Умни су људи виши од разумних, као што су разумни људи виши од чулних.

Умни су они људи, код којих ум потпуно господари разумом, то јест код којих ум само прима искуство, које му доноси разум, као сиров материјал, који он претвара у нешто сасвим друго, што и не личи на разумом донето искуство. Као што стомак прима споља храну и претвара је у крв, то јест у нешто што и не личи на примљену храну.

Људи пак, код којих разум преовлада умом и искуство разума остане једини несварени садржај ума, постају безумни. Као што се говори о поквареном стомаку и несвареној храни, тако се може говорити о поквареном уму и несвареном, не-оживотвореном, искуству. И као што један организам мора да пропадне при огромној количини хране, но без моћи сваривања, тако и ум мора да се помрачи при огромној количини искуства и знања, кад изгуби моћ контроле овим и моћ контроле преобраћања овога у нешто са свим не слично.

НАД АМБИСОМ

Као што безбрижна деца и не слуте сурову борбу живота, у којој се налази свет око њих, тако и многи одрасли људи не слуте, као и деца, страшну духовну борбу, коју Христос, са својом ангелском и светитељском војском, води против тамних сила у свету.

Само се за духовна човека може рећи да је изашао из доба детињства, ма колико да је он велико дете у другом једном смислу.

За то духован човек гледајући види човечанство - као мајка неразумно дете окружено страшном опасношћу.

И као што су детету често непојамни савети и опомене родитеља, који будним оком прате дете у опасности, тако су многим и многим људима непојамни савети и опомене духовних људи. Јер за многе остају за вазда невидљиве и невероватне визије, које имају духовни људи, и невидљив амбис, над којим спавају.

ДЕТЕ И ФИЛОСОФ

Дете живи у сезони која јесте, философ живи у сезони, која ће наступити.

Заруменила се бехар-шефтелија, и лепотом својом привукла поглед и детета и философа. Дете гледа и радује се ономе, што му око види. Философ гледа мислима у другу сезону и на месту бехар-шефтелије с тугом посматра сухи скелетон њен, по коме не зује пчеле, но јесења кукњава ветра.

Шта може разагнати облак с чела философа? Шта - ако не продужена му мисао до иза свих знаних сезона далеко, далеко, у сезону вечног пролећа.

РАЗНИ ЉУДИ

Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. - И мисли на своје тело.

Питам мисаоног човека: ко си ти? а он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног час у другог. - И мисли на инстиктивну и свесну душу своју.

Питам духовног човека: ко си ти? а он одговара: има неко у дну душе моје; пружам руке да га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај њега, ко сам ја?

РАЗНА ДОБРА

Ако верујеш у Бога, а мислиш да су чулна и природна добра једина добра, која Бог даје човеку, онда врло ниско мислиш о Богу.

Сва се чулна и природна добра завршују горчином. А Бог није ловац, који слаткишима намамљује зверове у рупу.

Чулна и природна добра јесу Божји дарови из друге руке. Божји дарови из прве руке, која Бог директно даје, јесу дарови духовни.

Чулна и природна добра даје Бог људима с једном намером, да их подсети на виша, слађа и трајнија добра. Заиста, безуман ћe бити онај ко ово не разуме и несрећан ко ово не усвоји.

Чулна и природна добра, заједно са васцелом овом васионом, јесу само царева позивница за гозбу, са назнањем јела и дарова, песама и игара.

Благо ономе ко се зарадује позивници и похита одазвати се. Благо оном ко позивницу сматра позивницом.

А тешко оном, и двапут тешко оном, ко буде цареву позивницу сматрао правом гозбом, те сујетећи се и лудујући с њоме заборави одазвати се позиву цареву.

СКУПОЦЕН СУД СА ЈЕФТИНИМ САДРЖАЈЕМ

Здрав си, млад си, леп си, окупан си, одевен си, богат си, накићен си.

Но какав ужас, ако је твој дан оно што је споља, а твоја ноћ оно што је изнутра!

Каква жалост, ако су твоја уста пуна нечистих речи, и твој ум пун нечистих мисли, и срце твоје пуно нечистих жеља и страсти!

Тада сва твоја спољашња раскош служи повећању ефеката твоје унутрашње сиромаштине; и твоја спољашња лепота служи повећању ефеката твоје унутрашње ругобе; и твоја спољашња чистота служи повећању ефеката твоје унутрашње нечистоте.

He заборави, да људи осећају јаче смрад од нечистоте из скупоценог суда него из јефтиног.

СУЈЕТА

Као што трешња не доноси плода пре него отресе цвет, тако ни човек не може донети плода духовног док не отресе са себе телесну сујету и спољашње кинђурење.

СЕБИЧНОСТ И ХЕРОИЗАМ

Буди неповерљив према теоријама и разговорима о закону себичности. He постоји никакав закон себичности. Бог је присутан у васиони, и људи су Божји сој.

Човек, који скочи у воду да спасе дављеника, једним потезом уништава такве теорије и ућуткава такве разговоре.

ПРИРОДА ОГЛЕДАЛО ЧОВЕКА

Теорије о себичности не могу се оправдати природом. Људи су врло брзи да за своје зло криве другога.

Природа се равна према људима. Према ћуди човека и природа подешава своју ћуд. Док је Адам био покоран Богу, и природа је била њему покорна. Када се он збунтовао против Бога, и природа се збунтовала против човека.

Као што једна одређена и јака мисао, или жеља, или страст, дејствује на цело тело човеково и на нерве човекове до у саме врхове ових, тако и ћуд, расположење, вера и морал човеков дејствује на сву природу с краја у крај.

Злоба човекова може испунити целу природу злобом, и милост човекова може преобразити целу природу милошћу.

Код нас на Балкану и данас народ верује, да кише, суше, градобити, плодне и неплодне године, здравље и помори зависе од моралне чистоте народа. Ово је најстарија и најупорнија вера свих народа на земљи.

Према светим људима природа је милостива, према несветим и нечистим осветљива.

Природа је, дакле, огледало човека. Какав је човек, онаквога природа собом и приказује.

He постоји ниједан закон себичности у природи. Но људи себични, у временима плиме себичности, огледају своје онакажено лице у огледалу природе и приписују своју ругобу огледалу.

Кад је огледало било одговорно за ругобно лице, које оно мора верно приказати?

ПОЧЕТАК КАЛЕНДАРА

Сваки дан грешити и сваки дан кајати се, то се не може узети као напредак, но као тапкање на једном месту у место корачања напред. Докле год кајање не превагне, и грешење се не умали, наши дани ћe бити испуњени зидањем и рушењем једне исте куле.

Мораш се, дакле, постарати, да једнога дана можеш показати нешто од јучашњег зидања непорушено. To ће бити твој први дан живота.

ТКАЊЕ И ОСИПАЊЕ

Ако дању ткаш а ноћу осипаш, никада нећеш саткати. Ако дању зидаш a ноћу рушиш, никада нећеш сазидати.

Ако се, дакле, молиш Богу, а чиниш оно што је зло пред Богом, никада нећеш моћи своју душу ни саткати ни сазидати.

ЊУДИ ИМАЈУ ЗДРАВО СУЂЕЊЕ

Људи не верују у веру, коју проповедају маловерни.

Људи с неповерењем смотре на знање, које уче охоле незналице.

Људи се бунтују против богатства, кад је у рукама тврдице.

Људи презиру власт, кад је носи човек без достојанства.

Болесници нерадо позивају у помоћ јехтичаве лекаре.

Имају ипак људи здрав смисао и поштено суђење. Уморан путник љути се на крчмара, који му не може понудити ни вечеру ни постељу, и пита га: зашто си се назвао крчмарем?

СКРИВАТИ СЕБЕ – СЛАБИТИ СЕБЕ

Понеки човек скрива своје слабости од оних који га воле, да га се не би згнушали. И скрива себе од оних који га хвале, да га не би наружили.

Двојако он греши. Прво, јер не зна, да кад би открио своје слабости, они који га воле и хвале не би га мање волели и хвалили. Открију ли пак ови сами његове слабости, онда ће неминовно доћи гнушање и поруга, којих се он толико боји.

Друго, јер заборавља да једно Око све види, све зна и све проказује.

Боље, дакле, открити своје слабости раније него оставити их да нарасту и саме се открију доцније, јер је лакше поднети стид у младости него у старости.

САМ СЕБИ ГРОБ

3а жаљење је грбав човек, и за жаљење је слеп човек. Али нико није више за жаљење од два човека:

онога ко се увек труди да оправда своје грехове, и

онога ко се увек труди да утврди себе у неверовању.

Шта можеш рећи о овој двојици осим да они од рођења до смрти праве од самих себе сами себи гроб?

ГРЕШЕЊЕ И ГРЕШЕЊЕ

Има грешења и грешења. Оба у крајњој линији воде гађењу. Једно грешење води гађењу од себе самог, друго грешење води гађењу од живота. Прво грешење је надежно, друго је безнадежно. Прво грешење је као ноћ, у којој се види једна звезда на помраченом небу; друго је као ноћ с помраченим небом без иједне звезде.

Сваким новим грехом добар човек товари осуду и гађење на себе, а зао човек сваким новим грехом товари осуду и гађење на живот у опште. Ипак је бреме првога сношљивије од бремена другога. Јер прво бреме одвешће кад тад поправци, а друго бреме одвешће кад тад самоубиству.

Гадити се на себе значи гадити се на прљав суд, у коме је живот. Гадити се на живот значи гадити се на празнину прљавога суда. јер буд је прљав буд је празан.

Ниједно грешење није добро, али има грешења с надом и грешења без наде.

- Гледај у победу а не у блато! рекао је неки војсковођ војнику, који се жалио на блато.

- Блату припада моја победа! Одговорио је безнадежни војник.

Овако одговарају безнадежни грешници на све небесне поруке.

ОПЕТ ТО МАЛО ДРУГАЧИЈЕ

Ко драговољно прими свој грех на себе, томе је јарам лак. А ко свој грех баци на другога, или га присиљено прими на себе, томе је јарак тежак.

Христос је драговољно примио грехе целога света на себе, па ипак је (или: за то је) изјавио, да је његов јарам лак. Лакоћа јарма не лежи толико у греху колико у драговољности примања греха на себе. Тешкоћа греха не лежи у греху него у зловољности примања греха на себе.

Адам је бацио свој грех на Еву, Ева на змију. За то су све троје бачени у точак времена, у коме се и до данас препиру, чији је грех? Да ли је грех грех духа (човека), или је грех грех тела (жене, природе), или је пак грех грех нечовековог телоподобног духа (ђавола)?

Уједанпут грех и јесте и није онога, ко га прими на себе. За један кратки тренутак јесте, а за сву вечност није.

Да се Адам није изговарао него да је примио грех на себе, грех би остао на Еви и демону. Да се Ева није изговарала него да је примила грех на себе, сав би грех остао на демону.

Када дух прими грех на себе, грех остаје на телу и демону. Када дух и тело приме грех на себе, грех остаје само на демону.

У првом случају дух постаје девствен; у другом случају и дух и тело постају девствени, то јест цео човек постаје девствен, то јест слободан од греха, слободан од двоумице, и радосно покоран вољи Божјој.

Човек, који драговољно и са стидом и кајањем прими свој грех на себе, без осуде ма кога другога за исти, нашао је корен зла у свету, и ударио секиром у тај корен.

Човек пак, који тражи узрок злу ван себе самога, нити ће га икада наћи нити ће ударити секиром тамо куда је замахнуо. Јер докле се змија буде безбрижно товила његовим грехом унутра у срцу његовом, дотле ће он замахивати секиром по целој васиони док на крају не удари у – корен добра.

ИСПОВЕСТ

Исповест је захтев цркве, да човек покаже своју скривену сенку.

Исповест је захтев цркве, да човек покаже ране своје душе, које прикрива привидним здрављем.

Исповест је захтев цркве, да човек открије слабост своју, коју прикрива маском моћи.

Исповест је захтев цркве, да човек отвори гној душе своје, који он вештачки замазује спољашњим мирисима.

Исповест је захтев цркве, да човек који игра улогу прекрасног витеза, покаже себе као грбоњу, какав се он интимно и показује себи самом.

Нико не иде лекару, да му се похвали својим здрављем, но да му покаже труло место на своме здрављу. Исто тако, нико не иде исповеднику, да му се похвали својом праведношћу, но да му саопшти неку опасну пукотину на својој праведности.

Када човек прелази праг лекарев, он оставља сву охолост пред вратима лекаревим, да би је поново узео собом при повратку међу људе. Када човек полази на исповест, он мора оставити сву охолост пред вратима цркве. Благо њему, ако је ту и заборави при повратку међу људе. Дај Боже, да при изласку промени штап, и да уместо охолости узме смиреност за поштапач у животу.

СМЕТЊА ВРЛИНИ

Многим људима увек се чини, да када би били у другим приликама били би бољи људи.

Богаташу се чини, да је богатство сметња врлини, сиромаху сиромаштво, зналцу знање, простаку простота, болесноме болест, здравоме здравље, староме старост а младоме младост.

To је само илузија и признање свог моралног пораза. Као када би се један лош војник правдао: на овоме месту морам бити побеђен, нека ми се понуди друго место, и ја ћу бити храбар! Прави војник је увек храбар, било да се одржи на своме месту било да погине.

Да је цар Лазар утекао са Косова, сматрао би се побеђеним, но како је остао до краја на своме месту и погинуо, он се сматра победиоцем.

Адам у Рају изгуби веру, Јов на бојишту утврди веру.

Пророк Илија никад не рече: глад ми смета да будем послушан Богу! Нити цар Давид рече: круна ми смета да будем послушан Богу!

ПЕХАР СЛАСТИ

Кад би ти понудили златан пехар са најбољим вином у свету и рекли: пиј, но знај, да је на дну скорпија - да ли би пио?

У сваком пехару сласти земаљске налази се на дну скорпија. И уз то, на жалост, пехари су ови тако плитки, да је скорпија увек близу усана.

ЛОПОВ И МОЉЦИ

Ако си богат само оним, што лопови могу украсти и мољци појести, са чим ћеш остати ако лопови збиља украду, и мољци поједу?

БЕЗБОЖНИК ЈЕ СЕБИ ЏЕЛАТ

Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст.

Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу, и телесном и душевном.

Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати.

ЕВА И МАРИЈА

Ева и Марија практично значе за нас телесну мудрост и духовну мудрост. У црквеним песмама пева се: „жена би причина страдања, жена и причина спасења."

Ева је зажелела више него што су јој муж и Бог смели дати без опасности по њу. И она је, с ђаволом, скочила у амбис и повукла за собом цео рај. Тај амбис је историја. Усред тог амбиса буктећих страсти, где се дрво искушења било размножило као црв, Марија је уздигла своју душу високо изнад историје и обручила је Духу Светом.

Плод Евиног заигравања с ђаволом био је њен првенац – човек крвник. А плод Маријиног обручења са Духом Светим био је њен првенац - човек Бог.

Ева је откотрљала точак живота наниже, Марија га управила навише.

Сва драма Еве и Maрије не би за мене и тебе, пријатељу, била довољно значајна, кад она не би била најистинитије представљена драма наше сопствене душе.

ОПЕТ ТО МАЛО ДРУГАЧИЈЕ

Опет Ева и Марија! С гледишта психичког, Ева и Марија означавају нашу основну душевну подељеност. Међу њима је борба на живот или смрт, и ту борбу ми носимо у себи од колевке до гроба.

Око чега се боре Ева и Марија у нама? Око њиве наше душе. Питање је, која ћe од њих захватити целу њиву?

Не би се могло рећи, да Ева представља нашу инстиктивну, а Марија нашу свесну природу. Heгo paзвраћен инстикт и развраћена свест представљају Еву, док божански инстикт и божанска свест представљају Марију.

На страни Еве налази се дух нечист, на страни Марије Дух Свети.

И пред тобом је, о човече, сваки дан постављено питање, питање велико као васиона и дуго као историја света: коме ћеш притећи у помоћ - жени, која вуче у амбис или жени, која уздиже Рају? Жени, која се обручила ђаволу, или жени, која се обручила Духу Светом? Жени, која хоће да роди убицу, или жени, која хоће да роди Бога? Речју: жени или девојци?

Буди јунак и помози девојку! He буди као неверна банова госпођа, која додаје гвожђе силном Влах-Алији, да убије Страхињића бана!

ВОЈНИЧКИ РОК

Ма колико изгледало чудно ипак је истина да ми долазимо у овај свет не да у њему уживамо него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат, да се наслађују ратом, него да се спасу од рата!

Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овог живота ми долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот.

Прави хришћани никада нису сматрали овај живот другачије него као војничку службу. Сваки војник има да одслужи свој рок, и да иде кући. И као што војници броје дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дома, тако и хришћани непрестано мисле о крају овога живота и о повратку дома.

КДА ЦРКВА ГОВОРИ

Када сви говоре, црква не може да дође до речи. Када се намршти судба и завеже све језике, онда црква долази до речи; онда црква једина сме и може да говори.

КЛЕТВА И БЛАГОСЛОВ

Старај се чинити људима оно, за што ће те у почетку и проклињати но на крају крајева благосиљати, а никад оно, за што ћете у почетку благосиљати, но на крају крајева проклињати.

Цар Нерон је у почетку благосиљао своју мајку, која га је храбрила на путу порока, но на крају крајева, кад га је порок довео до бесповратног амбиса, он ју је проклињао.

Дете у санкама на леду биће ти благодарно, ако га погурнеш с леђа, но када се оклиза у пропаст сматраће тебе проузроковачем своје несреће и проклињаће те.

Грешници ћe те обасипати похвалама, ако будеш правдао њихове грехе, но не иди им ни близу самртничке постеље, када буду били на издисају.

НАЈДОСАДНИЈИ ДРУГ

Друговање духовна и телесна човека једва је што угодније и дуготрајније од друговања овце и шакала.

Ако си духован човек, нико ти не може бити досаднији друг од човека, који највише воли да говори о стицању богатства и телесним уживањима.

Ако си богаташ и највише волиш да говориш о богатству и телесним уживањима, нико ти не може досаднији друг од човека духовна, који говори о Богу и души.

Духован човек никада, ни у животу ни на самрти, неће пожелети друштво телесног човека, нити ћe се икад покајати, што није следовао саветима овога. А телесан човек пожелеће ако не пре a oнo извесно на самрти друштво духовна човека, и на самрти ћe се извесно покајати, што није следовао саветима овога.

ДУХ ПРОТИВЉЕЊА

Ко се год противи Божјем закону, тај ће се убрзо почети противити природном и друштвеном закону. Ко год се противи вољи Божјој, тај ће се ускоро почети противити свачијој вољи.

Ко год се противи власти Божјој, тај ће се ускоро почети противити свакој власти.

Ко год се противи љубави Божјој, тај ће се ускоро почети противити и љубави мајке, жене, деце и пријатеља. Љубав таквога створења претвориће се у самољубље, самољубље у очајање, a очајање је најкраћи пут ка самоубиству.

ГРЕШНИК МРЗИ ПРАВЕДНИКА

Човек мрзи онога, против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи.

Када човек учини грех према пријатељу своме, најпре га обузима страх, који се убрзо претвара у мржњу. А мржња са свим заслепљује.

Човек мрзи онога, ко зна његов грех. Прво га се боји, па онда мрзи.

Када човек докучи, да неко зна његов грех, њега најпре испуњава страх од тога некога.

Страх се убрзо претвара у мржњу. А мржња са свим заслепљује.

Исти се процес одиграва у души човека, који је свестан, да је учинио грех према Богу, или да Бог зна његов грех. Најпре га испуњава страх од Бога; страх се убрзо претвара у мржњу према Богу. А мржња са свим заслепљује.

Заслепљен мржњом према човеку, човек помишља на убиство. Но, како је убиство Бога немогуће, то заслепљени мржњом према Богу употребљава место убиства нешто што сматра равномерним убиству - одрицање Бога. Ово је међутим равномерно једино самоубиству.

ПРОТИВ РАСЕЈАНОСТИ

„Совокупивии разстојашћајасја јестетства" - каже се за Христа у једном црквеном ирмосу.

А то значи, да је Христос сабрао наше раздробљено, расуто и расејано биће.

Сви смо ми расејани, докле год не нађемо један центар, у коме се биће наше може сабрати, као расејани зраци у једном сочиву.

Тај центар био је Исуса Христа живи Бог у Њему.

Ни једно питање Исус није решавао, док прво није загледао у тај свој центар бића. Он је увек говорио из тога центра. Зато је он стално био нерасејан и прибран. У свакоме тренутку он је био цео, без расејаности и подељености.

Његове непрекидне молитве биле су непрекидно општење његово са центром и непрекидно тоњење у центар, - непрекидно прибирање и сабирање себе.

Чини и ти тако, и бићеш сличан Христу. А бити сличан Христу значи бити лепши од сунца и моћнији од васионе.

ВЕЛИКИ ЧОВЕК

He можеш бити велики човек докле себе не сматраш умрлим.

He можеш бити велики човек ни на једном месту у свету и ни у једном положају у друштву; -

прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога;

друго, докле год имаш љубав ма према чему мањем од Бога, и

треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим а не нечим будућим.

ЛАГАНО АЛИ ДОСТИЖНО

Природа је тако лежерна, као да ништа не ради, но у ствари она је тако безодморно запослена, као да се вечерас за смрт спрема.

Ленив човек, чија леност пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари са свим различан од ње. Ужурбан човек, чија журба пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари различан од ње. „Жури се лагано!" - рекли су стари, и тиме су свакако хтели поучити људе методу лагане журбе.

Скривена је ужурбаност природе, а откривена њена тихост. Трава се не примећује да расте - и неука деца љуте се на немоћ природе - но природа дан и ноћ ради, да трава узрасте већа.

Нe морају људи приметити сваки дан, да ти духовно растеш, не води бригу о томе, али ти треба да осећаш, да све већи изнутра растеш.

Божја је мера финија и правија од људске мере. Када људи мере штапом, Бог мери свиленим влакном.

ПОДРАЖАВАЊЕ СВЕТИТЕЉИМА

Није лако одмах подражавати Христа. Подражавај прво добре људе из твога села. To нека ти је прва степеница.

Подражавај онда свете људе из твога народа. To нека ти је друга степеница.

Па, по том, подражавај највеће светитеље цркве. To нека ти је трећа степеница.

И најзад подражавај Христа. To je врх, на који се не скаче једним кораком са дна.

Труди се непрестано око своје душе као око најплоднијега врта, који баш за то што је најплоднији најлакше зараста у коров.

Сви твоји трудови, спољашњи и унутрашњи, нека су намењени души. Јер то је једино што можеш спасти од потопа смрти.

Но, не очекуј, да ћеш убелити своју душу без дугог и трудног метода, којим се људске душе беле, према разрађеној и успешној пракси цркве.

Наравно, сав твој труд може остати узалудан без животворне благодати Божје. Управо, благодат je y чишћењу душе оно што је вода у прању платна. Праља се труди рукама, пракљачама, стенама и сапуном, но, у ствари, вода бели. Тако је и с тобом; теби припадају: пост, молитва, бдење, размишљање, покајање и добра дела, но благодат је Божја вода, што омива, чисти и бели.

Зато пророк и моли Бога: помилуј ме, Боже, по великој милости твојој, ... омиј ме и постаћу бељи од снега (Псалам, 51).

ОТКРИВАЧ ТАЈНИ

Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него су само својом жељом и трудом куцали на врата тајни, и Бог им је отворио.

Људи су желели познање ствари и закона, и Бог им је открио то, према њиховој жељи и њиховом труду. Да су паметни људи са истом таквом жељом и трудом тражили познање Бога, Бог би им открио себе онако исто као што им је открио радијум и гравитацију.

Велики откривачи великих тајни створене природе снебивали су се пред похвалама људским, јер су осећали, да је сва њихова заслуга састојала се у куцања на врата тајни, а да је врата откључао Онај, који и држи кључеве свих тајни неба и земље (Лука 11, 58).

Зато кад си успешан, реци: Господе, мени припада само труд, а теби успех.

Поступиш ли иначе, занесен похвалом, знај, да ћe небо поступити с тобом исто као што земља поступа с лоповом.

ЗАЛУДНЕ СЛУГЕ

Предаји забораву што брже своје добре трудове и заслуге.

Срамота је, да те пчела и мрав претекну у томе. Сматрај, као пчела и мрав, сваки нови труд, као први труд, и сваку нову заслугу као прву заслугу.

Истицање својих трудова и препричавање својих заслуга доноси зао плод: злу вољу, раздор и свађу међу људима. И, најзад, неизбежно осећање ненаграђености и -очајање.

Да ли си икада видео очајна мрава или очајну пчелу?

Заиста, срамота је за човека, да мрав и пчела боље од њега испуњавају славну заповест Христову: када свршите све што вaм је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинили што смо били дужни чинити (Лука 17,10).

ТЕКОВИНЕ

Свака тековина, било у знању или у имању, стечена трчањем и трудом, мимо Бога, повећава жеђ за тековином. Ма и трудом стечена, но мимо Бога, таква је тековина грех.

А сваки грех повећава жељу за новим грехом. Оно што се стече кроз Бога, оно чини човека задовољним; оно гаси жеђ.

ЧИМЕ СЕ ХВАЛИШ?

Златом? To исто злато држала је планина у себи, и није се хвалила.

Оделом? Ту исту свилу носила је гусеница у себи, и није се хвалила.

Здрављем? Још боље здравље има вук у гори, но не хвали се.

Апетитом? Мравојед с апетитом једе мраве до смрти, а потом мрави њега једу.

Срећом? Гле, лисица је неповерљивија према срећи. И кад стоти пут успе да ухвати кокош, она у страху ослушкује, с које ћe стране, пући пушка.

Коњима? Како можеш високо мислити о својим коњима, кад они не мисле високо ни о себи нити - о теби?

НЕ ПОНЕТИ СЕ МУДРОШЋУ

He понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја.

Ни својом, јер чим си се понео значи да је немаш много.

Ниједна лампа не гори док се не долева.

Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

Лако је научити

 животињу.

 Лако је научити

 простака.

 Али је тешко

 научити онога,

 које ненаучен већ

 постао

учитељ другима.

У ДРУШТВУ И САМОЋИ

У колико се год мудрији показујемо пред људима, у толико се луђи осећамо пред самим собом.

У колико год више истичемо пред људима своје врлине, у толико се јаче истичу пред нама самима одговарајуће слабости и пороци. Један војник исповедио је своме пријатељу, да кад год је у друштву истицао и описивао своје јунаштво у рату, у његову свест неодољиво су се тискале слике свију његових пораза и кукавичлука у животу.

ЗЛИ РАЗГОВОРИ

Које су две зле ствари, о којима људи најрадије разговарају?

Туђи грех и своја победа.

СЛАВОЉУБЉЕ

Ако запалиш све врлине у себи као велике свеће, добро ћеш учинити; но ако при том задржиш славољубље, ово ће као силан ветар убрзо све упаљене свеће погасити. Ти ћеш (их) можда опет упалити, но ветар ће их опет погасити.

За то прво устави ветар.

БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО

Учини добро и закопај под камен, оно ћe од камена начинити себи језик и објавити се.

Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.

Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се, и радиће да твоју смрт обрате у живот.

Буди човек, то је мало речено.

Будите богови, вели Свето Писмо.

Буди човек, то је кратак програм.

Будите богови, то је највиши програм.

Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега. Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.

Они, који вам руморе у уши: будите људи - у ствари руморе вам: будите то што јесте мало другачије.

А Бог вам, с вером у вас, шапће највишу и најмилију тајну: будите богови!

И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе, и ћутање постаје речито.

ЖИВОТ НАЈВЕЋИ УНИВЕРЗИТЕТ

Бог је наредио свима створењима, да уче и буде душу човекову.

Нема ниједног тренутка времена нити иједног корака пространства, које не даје лекцију човеку.

Чак и сан. Јер спавање одмара само тело, док душа бди и учи. Многу загонетку, коју ти јава није решила, сан ће ти помоћи да решиш.

Сви смо ми у школи од рођења до смрти. He постоје у свету људи нешколовани. Нема дивљака на кугли земаљској, који не би могао неким својим специјалним знањем и умењем застидети највећег научника светског.

Самим рођењем ми се сви уписујемо на универзитет природе, и учимо се на њему дан и ноћ, до саме смрти. Главна знања добијају се ту, лагано и неосетно, као што се говор учи лагано и неосетно, и као што тело човеково расте лагано и неосетно. Колико је заједнички језик у људи учених и неучених још је већи капитал укупног заједничког знања њихова. Нема човека који не би знао много, нити има човека, који би знао довољно.

ПОХВАЛА И ПОКУДА

У овом свету ми смо као роба изнета на пазар. Једни трговци дижу нам цену до небеса, други је обарају до ни у шта.

Похвала или покуда, која нам од људи долази, увек дели нашу душу на двоје; једном половином душе ми се радујемо похвали, a другом жалостимо, и једном половином душе ми се жалостимо због покуде а другом радујемо. Јер осећамо у тајанственим дубинама сопственог сазнања, да ни сама похвала ни сама покуда није казала све о нама.

Буди опрезан према крајњим похвалама и крајњим покудама, и сматрај, да си од првих мањи, а од других већи. Да не би полетео без крила, и да се не би поништио без надежде.

БОГАТАШ И БОГАТСТВО

Велико богатство само по себи није ни зло ни добро.

Велико знање само по себи није ни зло ни добро.

Нo y рукама зла човека богатство постаје зло, a y рукама добра човека богатство постаје добро.

Исто тако, у глави покварена човека знање постаје отров, a y глави добра човека знање постаје лек.

ИНТЕЛЕКТУАЛНОСТ

Интелектуално развиће једног човека је најлакше, најбрже и - ако је одвојено од истовременог узвишења ума, очишћења срца и душе - најопасније.

Оно је најлакше за то што зависи само од множине чулних утисака и разумне класификације и комбинације истих. За развиће свога интелекта ми имамо пет чула, а за развиће остале три четврти човека имамо четири Јеванђеља. Да би постали интелектуалци, за то нам служе хиљаде учитеља, а да би постали потпуни људи, за то нам стоји на услузи сам - Христос.

Рећи: ја сам интелектуалац - значи исто што и рећи: ја сам четвртина човека.

Отуда је име „интелектуалац" једно нечовечно име и једна оптужба себе самога.

ЕНТУЗИЈАЗАМ И ФАНАТИЗАМ

И ентузијазам je огањ, и фанатизам је огањ. Но прво је огањ без дима, друго је горење с димом.

Ентузијазам значи: цео човек сабран и упућен на једну страну, без освртања. Кад ум просуди, и срце заволи, и душа захоће, онда се човек уједињује и као уједињена сила полази на велико дело. A сабран и уједињен човек је велика сила у овоме свету, заиста већa него што и он сам о себи мисли.

Ентузијазам је човекољубив. Чим се у ентузијазму једнога човека крије мржња против извесних људи, то није ентузијазам но фанатизам. Кад у пролеће гори гомила ђубрета, испод ђубрета се извлаче пробуђене змије. Такав је фанатизам.

Ентузијазам је увек сила, која зида и ствара. Све велике друштвене организације, сву велику уметност, сву узвишену поезију, све спасоносне и чисте хумане покрете - све је то створено ентузијазмом. He треба никада заборавити, да ентузијазма без човекољубља нема.

Фанатизам се показује у највећој сили својој у три случаја: у партијској политици, у револуцијама и у ратовима.

Као дан од ноћи тако се разликује ентузијазам од фанатизма.

Први се руководи љубављу, и зида; други се руководи мржњом, и руши. Први је саборан, католичан, други је искључив, сектантан.

Фанатику увек недостаје нешто, час ум час срце. Ентузијаст је увек цео човек.

Чувај се, душо, да се не окрњиш, те да се твој ентузијазам не искриви у фанатизам.

МРЖЊА

Ко мрзи цео свет, тај не може волети ни себе.

Ко мрзи цео свет, тај презире самога себе. И баца самоме себи дневна уживања као што се баца комад псу.

Ко мрзи цео свет, тај оглашава рат целом свету. На страни света стајаће Бог.

Таквом би боље било да каже планини: лези на мене!

ЈАКИ ДУХОВИ

Није довољна само јачина воље, нити само јачина осећања, нити само јачина ума. Нити је све ово укупно довољно без светлог циља.

Шта вреди атлету брзина ногу и јачина плућа, ако се свак у страху склања од њега, и ако нико не жели помоћ његову?

Све силне и бурне стихије природне, обучене у мрак ноћни, испуњавају путника страхом. Но кад их јутарње сунце осветли, путник се пријатељи с њима.

Такви су и такозвани јаки духови. Обучени у таму егоизма и сујете они су страшило и људима и природи око себе. Но када се осветле божанском светлошћу, они постају источник радости за све око себе. Јачи је град од кише, али зато ипак град нема пријатеља на земљи.

МАГИЈА

Одрећи црну и белу магију значи одрећи посведневно искуство духовних људи.

У моралном смислу ова се магија испољава у виду зле и добре воље, a y менталном смислу она се испољава у злонамерности и добронамерности.

Зла воља једнога човека малаксава другога човека, паралише га и буквално убија. Добра воља подиже, снажи и буквално оживотворава.

Кад год се сретну два човека добре воље, у њима се повећава магија добра.

Кад год се сретну два човека зле воље, у њима се повећава магија зла.

Кад год се сретну два човека, један добре воље и други зле воље, међу њиховим душама одиграва се невидљиви двобој, ма се они и не руковали и ма ни једне речи не проговорили. И ретко бива, да обојица не оду са ранама на души.

За то, кад год пођеш међу људе, прибери сву своју добру вољу, и призови Бога у помоћ. Он ће заповедити ангелу Својему, да се не удаљава од тебе. Јер је неисказано милостиви према свима, који га призивају.

Када се детету приближава змија, и дете викне мајку, не жури ли мајка у помоћ? A милост мајчина је бледа као сан према милости Божјој.

ПРИЈАТЕЉСТВО И НЕПРИЈАТЕЉСТВО

Човек никад не може мрзети непријатеља незналицу колико непријатеља развратника.

Непријатељ из незнања никад није толико одвратан колико непријатељ из покварености.

Ми постајемо непријатељи једноме човеку, када познамо његове зле особине а не познамо његове добре особине. И ми постајемо пријатељи једном човеку, када уочимо његове добре особине, а превидимо његове зле особине.

Јачина нашег пријатељства и непријатељства према људима, дакле, не зависи од тих људи него од нас самих, од нашег познања и наше уочљивости.

ЧИШЋЕЊЕ ОД ЗЛЕ ВОЉЕ

Старај се изнад свега, да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући злу вољу према људима гомилаш отров, који ће тебе, пре или после, уништити као човека.

Старај се више свега, да сабираш добру вољу према људима. Стегни суху дреновину своје душе, и увек ћеш моћи исцедити добар разлог, да и непријатељима опростиш и да њих окружиш - а то значи, на крају крајева, победиш - својом добром вољом. He дозволи, да сунце буде племенитије од тебе, и да оно може обасјавати и добре и зле, а ти да не можеш зрачити добром вољом и према пријатељима и према непријатељима.

He дозволи, да вода буде кориснија од тебе и чистим и нечистим, него се радуј, када те, и докле те људи потребују, да им будеш од добре услуге.

На устајалу воду не иде ни во ни периља.

Говори ли вода волу: теби допуштам да ме пијеш; а магарцу: теби не допуштам? Или се подједнако даје и једном и другом, и подједнако блиста и зелени пред њушком и једног и другог?

He дозволи да земља буде стрпљивија од тебе, било кад је ору за жито, било кад је табају за друм. Буди стрпљив као земља, јер си намењен за вишу част него сва земља.

He дозволи, да се звездани свод блиста већим сјајем од твоје душе. Јер у теби је Онај, који је сковао звездани свод, и који га може и расковати у ништа.

Ах, брате мој, ти си син, а свод небесни је ствар!

ПРИМЕДБЕ НА ТЕЛО

Христос никада није направио ни једну примедбу на тело једнога човека.

Он није рекао Закхеју: како си мален! Ни Јуди: како си ружан! Нити раслабљеноме: како си раслабљен! Нити губавоме: како заудараш!

Он је непрекидно општио са стварношћу у људима, то јест душама.

To je душа душама говорила, и душа душе лечила и дизала.

Говорити о телима присутних људи Христос је сматрао без мало исто тако непристојним као што озбиљни људи сматрају непристојним говорити о оделу један другог.

Зато када човек говори теби, не мисли на његово тело, не испитуј његово тело, него гледај у његову душу, испитуј његову душу, уживи се у његову душу, и тада ћеш га разумети.

И када ти говориш с човеком, не мисли на своје тело и не мисли на његово тело, него мисли о својој души и његовој души, понављајући у себи: „ово душа души говори, и душа с душом општи".

И тада ћеш осетити присуство Бога међу вама двојицом. И бићеш разумљив, и разумећеш.

СЛАБИЋ

Злочин је слабост, a не снага. Злочинац је слабић, а не јунак.

Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе, па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази него по слабости.

Тим начином гомилаћеш снагу у себе, и бићеш као море, које се не излива да потопи сваког дерана, што се у њ баца каменом.

ОД ВИДИКА ЗАВИСИ МИР

Што ужи видик, то већи немир.

Што шири видик, то мањи немир.

Најшири видик, божански мир.

Што ужи видик, то већa цена себи.

Што шири видик, то мања цена себи.

Најшири видик, најмања цена себи.

Кад би охола жаба из бунара стала покрај океана, изгубила би сву своју охолост.

ДОБРОТА ЈЕ ДАЉНОВИДА

Доброта је даљновида и види најдаље узроке. Злоба је кратковида и види најближе узроке.

Злоба и тица виде, да је потребан облак, да би пала киша. Доброта види, да је потребан Бог, да би пала киша.

Злоба и магарац виде, да је потребно ђубре, да би растао кукуруз. Доброта види, да је потребан Бог, да би растао кукуруз.

ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И БОГА

Што је човек ближи Богу, то му се Бог чини већим, а човек мањим; што је човек даље од Бога, то му се човек чини већим a Бог мањим.

Постоји једна раздаљина између човека и Бога, на којој се човек губи а Бог остаје; и постоји друга једна раздаљина, на којој се Бог губи, а човек остаје.

Одрицање Бога не доказује савршено ништа о Богу, него показује дужину раздаљине између одрицатеља и Бога. Када један одрицатељ Бога поверује понова у Бога, тиме показује само да је дужина раздаљина између њега и Бога скраћена.

Да би један човек дошао до сазнања о пирамидама египатским, мора или поверовати онима, који су били у непосредној близини пирамида, или мора сам доћи у непосредну близину пирамида. Трећега начина нема.

Тако и сваки човек може доћи до сазнања о Богу, или верујући онима, који су стајали, и стоје, у непосредној близини Бога, или мора се потрудити да сам дође у непосредну близину Бога.

Теби изгледа смешан и жалостан онај, ко одриче постојање пирамида на том основу, што он лично није видео пирамиде? Још смешнији и жалоснији изгледа онај, ко одриче Бога на том основу, што он лично не oсећа и не види Бога.

Смешнији и жалоснији изгледа овај последњи од оног првог из два разлога:

прво, јер пирамиде се могу лично познати само на једном месту у целоме свету, док се Бог може лично познати на сваком месту широм целога света, и

друго, јер хиљаде хиљада пута већи је број оних сведока, који су лично познали Бога, од броја оних, који су лично познавали пирамиде.

РАСТОЈАЊЕ

Држи све ствари на одговарајућем растојању, само душу приближуј што више Богу.

Ако проспеш воду на ватру, нећеш имати ни воде ни ватре.

Ако пожелиш туђе, омрзнућеш своје, и обоје ћеш изгубити.

Ако се приближиш слушкињи колико и жени, нећеш имати ни слушкиње ни жене.

Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје.

Ако непрестано бројиш туђи новац, све ћеш мање имати свога. Ако непрестано бројиш туђе грехе, твоји ће cе множити.

Ако гониш и стигнеш лисицу, вратићеш кокош, но ако гониш и стигнеш медведа, не ће се вратити ни кошница ни – ти.

КРАЈЊА ПОБЕДА ДОБРА

Све воденице мељу у Божју корист.

Грех на једној страни буди добродетељ на другој. Притуљена крадљивост на једној, несебични хероизам на другој. Болесна фантазија на једној, божанска видовитост на другој.

Бог не ствара из зла добро, него пробуђеним злом буди успавано добро.

Никакво зло не можеш учинити, што нeћe било теби самом било неком другом отворити очи за одговарајуће добро.

Па како је драма овога света почела грехом, и како сваком добру претходи зло, значи, да ће се драма света завршити добром.

Када зло избаци и последњу карту, добро ћe држати још једну у рукама.

И добро ћe онда згрнути сву добит, а зло ћe остати празно и - банкрот.

БОГ И ГРЕХ

Бог и грех леже на две противположене стране.

Нико не може окренути лице к Богу, док прво не окрене леђа греху. Нити ко може заволети Бога, док прво не омрзне грех.

Леђа не виде, те и онај, ко је окренут лицем ка греху, не може видети Бога.

И наш дух, као и наш глоб, има два антипода: исток и запад, светлост и сенку, синовство и слугарство, благодат и закон.

Но љубав, код духовног, брише антиподе, и све чини светлошћу, синовством и благодаћу.

ЉУБАВ НИЈЕ САМА

Љубав никада није сама. Љубав не може бити сама.

Проповед о Богу као љубави почела је онда кад и проповед о Богу као Тројици. Пре тога проповедан је Бог као судија, и у најбољем случају као праведни судија.

Љубав, пак, не значи подељеност. Љубав не значи двојство. - Проповед о Богу, као љубави, почела је онда кад и проповед о тројичном Јединству.

ТРИ ОКНА

Три окна просечена су на небу за духовна човека: кроз прво гледа ум вером, кроз друго гледа срце надом, кроз треће гледа душа љубављу.

Ко гледа небо само кроз једно окно види трећину неба. Ко гледа небо кроз сва три окна, види цело небо.

Света Варвара просекла је била три окна на кули, у којој је била затворена од свог незнабожачког оца, и тиме је хтела показати своју веру у Свету Тројицу.

Да би видели божанску Тројицу у јединству, ми морамо сазнати себе као тројицу у јединству.

Јер само тројица може видети Тројицу.

ВЕРА – ОСНОВ ЉУБАВИ

Вера је основ љубави.

Бди непрестано, да држиш веру, и бди непрестано, да семе љубави, које вера носи у себи, порасте и донесе ти радост. Јер сама вера, без љубави, остала би хладна и безрадосна.

Но, и кад љубав у теби охладни, те не порасте и не донесе плод радости, држи веру и чекај.

Држи веру пошто пото. И чекај, ма и годинама, док љубав из вере не никне. Изгубиш ли љубав, изгубио си много, но изгубиш ли и веру, изгубио си све. Изгубиш ли љубав, изгубио си плод с дрвета, но изгубиш ли и веру, посекао си дрво.

Када једне године њива не роди, стрпљив домаћин обрађује њиву са двоструким трудом, да би друге године родила. Говоре му суседи, да њиву прода, а он ћути и ради. Кад и друге године њива не роди, стрпљив домаћин обрађује њиву са троструким трудом. Још јаче му суседи вичу, да њиву прода, а он ћути и ради. Па када њива роди треће године, трострука је радост домаћина. Тада његови суседи ћуте, а он се радује. А да је продао њиву прве године, чему би се радовао?

ДРЖАТИ СВА ВЕЖБАЊА

Капетан страже на Голготи резоновао је о Христу - „заиста овај бијаше Син Божји"; покајни разбојник на крсту за час је контемплирао и за час се молио, а пресвета мајка грлила је ноге распетога сина, рукама и љубављу, и душом била и сама распета на истоме крсту.

He реци: вежбање у једном довољно је. Употреби сва вежбања и једва ћеш постићи циљ. Испитуј, размишљај, гледај духом, моли се - да би се разгорела у теби љубав божанска, која открива све, и даје све. Једно дрво тешко се разгорева само, два једно уз друго лакше, а три још лакше.

НАУКА О МОРАЛУ

Наука о моралу не разликује се од хемије као науке.

Човек не може разумети хемију док не експериментише. Ни науку о моралу човек не може разумети без вежбања.

За то је најбоље мало пo мало учити о моралу, и одмах стечено знање вежбати у примени, него научити на изуст сву науку о моралу, а одлагати и сами почетак њене примене.

Савршено разумети хришћански морал може само онај ко живи савршено по хришћански.

ЉУБАВ И ОСТАЛО

Када љубав сустане, дужност је замењује.

Када дужност сустане, закон је замењује.

Докле мајка гори љубављу према своме детету, она чини више него што дужност и закон налаже.

Када мајчина љубав према детету охладни, мајка чини само своју дужност, то јест чини мање него што љубав може, а више него што закон налаже.

Када мајка омрзне своје дете, она чини само онолико колико по закону мора да чини, то јест мање него што љубав може и дужност налаже.

Љубав долази од Бога кроз душу.

Дужност долази од душе кроз разум.

Закон долази од разума кроз речи.

Ко признаје законе као суму свега морала, тај познаје само корице књиге о моралу.

Ко признаје дужности као суму морала, тај види и чита само слова у књизи о моралу.

А ко признаје љубав као суму морала, тај види, чита и познаје дух и живот морала.

Исто тако у погледу космолошком: ко признаје природне законе као суму узрока света, тај познаје само корице књиге о свету.

Ко признаје душу као праузрок света, тај види и чита само слова у књизи о свету.

А ко признаје живога Бога као праузрок света, тај види, чита и познаје дух и живот света.

Љубав је слободна од свих закона, људских и природних, и узвишенија од свих дужности.

He знајући прописе закона нити имена дужности, љубав их испуњава и превазилази као што сунчев сјај превазилази рефлективни сјај камења и звезда.

ЉУБАВ БОЖИЈА

Љубав Божја према човеку претходи љубави човека према Богу.

Ко зна, да ли би дете икада имало љубави према својој мајци, када не би осетило љубав мајке према себи.

Тако и ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу докле не осети неугасиви пламен Божје љубави према себи.

БОЖАНСКА ЕКОНОМИЈА

Гледајући неправду неправедника ми се често питамо: зашто га Бог одмах не удари громом, и не спасе нас од његове неправде?

Но при томе ми обично заборављамо упитати се:

прво: зашто мајка одмах не убија своје дете, када га затече у злу делу? и

друго: зашто нас - и мене и тебе - Бог не удари громом чим нас затече у злу делу?

У свакоме човеку налази се уложен Божји животни капитал. Ниједан домаћин не сече свој воћњак за то што му није родио једне године, но чека с надом другу и трећу годину. Неправда једног човека, то је неродна година, и Бог с поверењем ћути и чека.

Понекад чека узалуд; Јуда остаје Јуда. Но, често чека и дочека, да неплодан воћњак донесе обилат плод, и да Савле постане Павле.

ПРОВИЂЕЊЕ

Провиђење се показује и у правилима и у изузецима. Но за људе оно изгледа очигледније у изузецима.

У време једног пира цара Валтазара, када гости пијаху вино, и хваљаху богове златне и сребрне и мједене и дрвене и камене појави се рука и написа на зиду три судбоносне речи: Мене, Текел, Уфарсин. Исту ноћ би убијен Валтазар цар Халдејски (Дан. 5)

Пророк Данило би бачен у јаму лавовску, и преноћи с лавовима. И сутрадан изведоше га жива и нетакнута.

У изузетно срећним и у изузетно несрећним случајевима људи осећају одсудну акцију Провиђења, овде акцију правде онде акцију милости.

Ваздух је увек око нас и увек у акцији. Но ми јако осећамо ваздух само када ветар духне, и тада највише говоримо о ваздуху.

Као што јехтичав човек пак стално мисли о ваздуху тако и човек, свестан своје грешности, стално мисли о Богу. Јер, гле, и један и други принуђени су да мисле непрестано о леку и лекару.

САСТАВ ОВОГА ЖИВОТА

Овај живот не би се могао замислити без трога: среће, несреће и смрти. Нешто среће, нешто несреће и смрт омогућавају овај живот.

Морална хемија овога света још је чуднија од физичке хемије.

Срећа је дар Божји, несрећа допуштење Божје, а смрт победа Божја.

Стална срећа, без примесе несреће, постала би безбојна и досадна. Стална несрећа, без смрти, учинила би овај живот паклом без излаза.

У срећи људи неће-хоће да се сете Бога; у несрећи хоће-неће да се сете Бога, a y смрти морају да се сете Бога.

НЕСРЕЋА

Несрећа, коју Бог попушта на нас, боља је од среће, коју ми сами себи зидамо.

На своје верне Бог увек благовремено попушта несрећу. To je глас пријатеља, који у поноћи виче заспалим: пожар!

Мудар оставља запаљену кућу да гори, a он бежи са животом. A луд кука усред огња и чека, да и он изгори у пламену куће.

ТРАЈАЊЕ СТРАДАЊА

Воћар креше воће, да би брже и правилније расло. Но ако преко мере скреше гране и стабло, дрво ће се осушити.

Веруј, да твоје страдање никад не може прећи меру. Бог бди над сваким човеком пажљивије и милосрдније него ли ма који воћар над својим воћем.

Дивно говори Нил Сорски: „када лончар зна, колико треба држати лонац у огњу, да се испече а да не прсне, како не би Бог знао меру наших страдања?"

Веруј, да Бог има више расуђивања него човек.

ОПТИМИЗАМ И ПЕСИМИЗАМ

Само оптимистичко решење загонетки живота може задовољити душу човекову.

Сваки гладан пас има песимистичну философију. А гладни испосници хришћански држали су се позитивних и оптимистичних решења загонетки живота.

Достојанство човека и јесте у томе, да се стално држи оптимизма без обзира на своје стање у овоме свету. Дан за даном, и ноћ за ноћи демантују оптимизам, но тајанствени зраци из онога света подстичу га и разгоревају.

Оптимизам или песимизам једнога човека не зависи од његове ситости или глади но од броја и каквоће светова, које он досеже својом визијом.

Ко види само овај материјални свет и ниједан више, био он сит или гладан, он мора бити песимист. Ко пак види још више светова, бољих од овога, тај не може не бити оптимист, био он сит или гладан.

НЕ ВЕРУЈ СРЕЋИ

У богатству мисли, како ћеш с достојанством сносити сиромаштину.

У срећи мисли, како ћеш с достојанством сносити несрећу.

Када те људи хвале, мисли како ћеш с достојанством сносити њихове поруге.

А целога живота мисли, како ћеш с достојанством умрети.

БИТИ МИРАН КАО ДУБИНА МОРСКА

Нека се таласа живот око тебе као узбуркано море, ти се старај бити миран душом као дубина морска.

Један војсковођ посматрао је хладно своју војску у борби, како се нија час напред, час назад. Када су му преплашени ађутанти саопштили потпун пораз, он се ни најмање није променио. „Како то?" питали су гa доцније. А он одговори: „Када ме мајка родила, ја нисам знао ни за пораз ни за победу. За што као зрео човек, не би могао имати држање, које сам имао као младенац?" Или, она слична реч праведнога Јова: „го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити" (Joв. 1, 21).

Једна мајка корила сина, што је три године путовао по свету, „Оставио си свој дом, па си отишао да луташ!" - „Вараш се, мајко, одговори син, моје ноге и очи су лутале по свету, но, ја сам све три ове године, провео с тобом под овим кровом“.

Може ветар колебати један храст колико хоће, корен храста остаће миран. Храст је дубоко урастао кореном у земљу, и то је што га спасава од свих ветрова. Тако и ти мораш душом, кореном душе своје, дубоко урасти у Бога, и то је једино може спасти од свих опасних таласања и колебања.

ГРОМ И ГРОМОВНИК

Када вода испари и као пара постане невидљива, тада изгледа најнемоћнија. Но баш тада она ствара громове.

Тако и Христос. Када је био положен у гроб и уништен за очи људске изгледао је најнемоћнији. Но баш тада је он постао гром и громовник за историју света.

ТВОРАЦ ЕТИКЕ

Христос је творац не само нове него једине Етике, драматичне као што је свет драматичан, и с тога пуне препуне.

Његов крст се спушта до безданог ада, то јест до самога корена зла, и узвишује се до у врх неба, то јест до најслађег плода добра.

Он није само дрво добра но и нишан свеколиког зла у свету. Нема плода добра, за којим човечанство пружа руке, а да се не налази на том дрвету, нити је било нити има нити ће бити зла, које нишанећи ма у кога не нишани у њега.

УВРЕДА МАЈЦИ

Кад неко пљуне у лице детету у колевци, дете само на лицу осети пљувачку. Но главна тежина увреде пада на срце мајке детиње.

Ко ћуши дете, дете ће осетити само нешто физичког бола. Но сав отров и обим бола познаће срце мајчино.

Исто тако: ко згреши против створења Створитеља, створење ћe осетити само нешто бола од стреле греха, али ћe ce сва стрела са целим отровом својим, задржати у срцу Створитеља. Као што гром, летећи из облака кроз ваздух, само уздрма ваздух но запали дрво! Ваздух би при том могао рећи: ах, како ме гром уздрма! Но дрво би могло рећи: ах, како ме расцепи и сагори!

Заиста је тако и с грехом. Човек осети од нанетог му греха само мањи или већи потрес, а Бог осети удар и огањ греха.

За то онима, који гледају а не виде, грех се чини ништа, или нешто мало, или нешто, или нешто природно. Јер главни ужас и огањ греха сручује се не на њих - шта би од њих тада било! - него на Бога.

А Бог, по неисказаној љубави према створењу своме, прима сав ужас и огањ греха на себе. И по неисказаној сили својој може уништити грех, и сав пород греха. Јер опростити грех за Бога је исто што и уништити грех.

Ах, ко би од смртних могао ухватити гром у своје руке и расплинути га у ништа! Које би громобитно дрво могло избацити гром из себе, и вратити га натраг у облаке?

УВРЕДА ПРИЈАТЕЉУ

Када ти увредиш свога пријатеља, ко може ту увреду поништити: ти или твој пријатељ?

Јасно је, да ти не можеш него твој пријатељ.

Нe само не можеш ти сам поништити увреду, нанету пријатељу, него ни сви људи на земљи, нити сва природа заједно са свима људима не могу то учинити. Јер пријатељ је примио увреду од тебе и однео је собом. Увреда је, дакле, код њега и с њим. И једини он може онеснажити је и уништити.

Сваки грех, у последњој линији, увреда је Бога. Све увреде, сви греси земље, хитају к Богу, вапију Богу. Он их прима све, и држи све. Ко му их може отети? Ко их, осим њега, може поништити?

Када ти увредиш свога пријатеља, он је примио увреду, и однео је собом. Можеш ти за ту увреду сто година постити, и чистити се, и кајати се, и вежбати све врлине, и не вређати никога више, па све то може остати узалуд. Ако увређени пријатељ твој не благоволи, да обезнажи и поништи увреду, ти се сам не можеш ни кроз сву вечност спасти од тога греха, пошто овај није више у твојој власти него у власти твога пријатеља. Твој пост пак, и чишћење, и кајање, и вежбање у свима врлинама, може само побудити пријатеља, да грех твој обеснажи, одбаци и уништи.

Но ти немаш власти над учињеним својим грехом. У томе је бесконачан ужас грах. Јер учињени грех је слободан од тебе, а ти ниси слободан од њега.

ЦРВ У ХРАСТУ

Храст никада сам не може извадити црва из себе. Неко други мора доћи да то учини.

Пшеница никада сама не може очистити коров из себе. Неко други мора доћи да то учини.

Када се болест храста и пшенице покаже, онда ће домаћин доћи да то учини. Када храст и пшеница својом увелошћу - својим сликовним језиком - завапију за помоћ, онда ћe домаћин доћи, да их ослободи од непријатеља.

Нема ли и човек Домаћина? И неће ли он доћи да ишчупа грех из душе човекове?

Заиста, нема никог другога, ко би могао помоћи. Сва природа да се претвори у хирурга, не би ипак могла ишчупати један једини грех из душе човекове. Јер један једини грех садржи толику ужасну таму у себи, да је у стању бацити своју сенку и на сунце, и на месец и звезде, и васцелу природу. Као што се и десило на почетку овога света.

Зато завапи с ужасом Домаћину, да што пре притекне у помоћ, и спасе те од греха. Завапи јаче за помоћ него кад би у постељи својој сагледао змију. Гле, змија се увукла не у постељу но у душу твоју!

Ово су, дакле, прве две главе Етике:

Неисказан ужас греха, и

неисказана моћ спасиоца од греха.

Ово је Етика, остало су етикете.

Јер ово је наука о спасењу, остало су науке о опхођењу.

МНОГО ЕТИКЕ

Многобројне етике нису друго до етикете.

Многобројне етике појављују се, и појављивале су се у декадентним временима и неких старих народа, кад год нижа природа човекова пожели господарство над вишом, и кад год разум човечји узурпира команду над царством моралним.

Кад год земља покуша да ствара небо, она не створи небо него само шаторе, налик на небо.

Кад год разум људски, слуга ума и један од агената душе, предузме да ствара етику, он не створи етику нeгo многобројене шаторе етике, које, истина, личе на етику - као шатор на небо - но које нису друго до етикете.

За то када чујеш о некој новој етици разума, одмах питај, како та нова етика вади црва из храста? To јест, како та нова етика чупа грех из душе људске? Ако ли она о том и не говори - као што ниједна етика чистог разума о том и не говори - него те само упућује: „иди и не греши више!" знај, да је то етикета а не етика.

На сва твоја питања, шта да чиниш са већ учињеним грехом, који је већ свио своје гнездо у души својој, све те етикете одговараће ћутањем. И што ти будеш више инсистирао на том свом мучећем и страшном питању, то ће њихово ћутање бити све страшније и замишљеније, јер ће увидети орачи, да су почели сејидбу пре него су и утерали плуг у њиву.

Јер, заиста, ништа није поможено храсту, ако му се каже: не пуштај више црви под своју кору! Може храст и не пустити ниједног више црва, али онај, који је већ у њему, и не потребује више друштва споља. Он је сам у стању свршити своје разорно дело.

МАЛО И МНОГО

Ко се не задовољи малим добром, тај верује у веће добро, и тражи веће добро.

Ко се не задовољи већим добром, тај верује у највеће добро, и тражи највеће добро.

Но ко се не задовољи највећим добром, тај не верује ни у какво добро, и не тражи никакво добро.

Ко се не задовољи нижим моралом, тај верује у виши морал, и тражи виши морал.

Ко се не задовољи вишим моралом, тај верује у највиши морал и тражи највиши морал.

Но ко се не задовољи највишим моралом, тај не верује ни у какав морал, и не тражи никакав морал.

Ко се не задовољи светлим лицем истине, тај верује у светлије лице истине, и тражи светлије лице истине.

Ко се не задовољи светлијим лицем истине, тај верује у кош светлије лице истине, и тражи још светлије лице истине.

Но ко се не задовољи најсветлијим лицем истине, тај не верује више ни у какву истину, и не тражи никакву истину.

Овим се објашњава, зашто међу онима, који су примили хришћанску веру, понекад има више неморалних и више безбожних него међу нехришћанима, који нису поседовали све и изгубили све.

РАЗЛИКА У СХВАТАЊУ

Што je један предмет сиромашнији у карактеристикама, то је међу људима мања разлика у схватању тог предмета. Што је један предмет богатији у карактеристикама, то је међу људима већа разлика у схватању тог предмета.

Па како је Бог несравњено већи и богатији од свих предмета на небу и на земљи, то и постоји о њему већа раскош у разноликости схватању међу људима.

Лако је свима људима на земљи имати истоветно мишљење о камену и витриолу, али није им лако свима имати истоветно мишљење о Богу.

Осим неисцрпног богатства духовних добара и карактеристика моћи, славе и величине Божје, разноликост у схватањима Бога код људи потиче од разнолико сложених и разнолико наглашених способности душевних код свакога човека на земљи, као и код сваке pace људске.

Но нико није слеп према живoм и преславном бићу Бога због способности него због неспособности.

    КАДА СЕ ЧОВЕК МОРА СЕТИТИ БОГА?

    И најгори човек мора се три пут у животу сетити Бога:

Када види праведника да страда због туђе кривице;

кад он сам страда због туђе кривице, и

када му дође час смртни.

    Три пут у животу мора се заплакати и најтврђи грешник:

када га, гоњена од људи као дивљег звера, помилује мајчина рука;

када га болесна и осамљена посети његов противник, доносећи му дарове и опроштај, и

када му на самрти свештеник каже: не бој се, Божја милост је већа од твојих грехова!

    Три пут човек личи сам себи на Бога:

када му се роди син,

када схвати и усвоји Христа, и

када се помири са својим страдањем за правду.

РЕЗОНОВАЊЕ

Резоновањем о Богу стварају се секте. Контемплација смањује број секти. Молитва разгорева жељу за јединством с Богом. A љубав пламена према Богу је цемент за сву цркву Божју, и верујућу и тријумфујућу.

Резоновање је почетна степеница у дизању човека ка Богу. Људи, који су се попели на вишу степеницу, нерадо се спуштају на нижу. И они, који су се сјединили с Богом кроз љубав, нерадо, врло нерадо се упуштају у резоновање о Богу.

Но, постепеност је неизбежна. Орао мора да се затрчи преко поља пре него што полети.

ЈАКОВЉЕВО ХРВАЊЕ СА БОГОМ

Ако си човек, мораш се у овом животу хрвати с Богом као што се Јаков хрвао. Благо теби, ако Бог однесе победу над тобом. Тешко теби, ако Бога победиш и останеш - сам на мегдану. Јер у том случају ниси ти победио него смрт.

ОД БОГА СЕ НЕ ПОБЕЖЕ

Ако бегаш од Бога, он те неће јурити, али ће те чекати.

Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Но, ако не будеш познао Бога при сусрету, твоје путовање пратиће чамотиња, као путовање по гробљу.

На која год врата куцаш, Бог ће ти отворити. Ако ти Бог не отвори, ниједна ти се врата неће отворити.

Признање живога Бога има као прву грандиозну последицу надмоћ живота над смрћу. Непризнање Бога има као прву страшну последицу надмоћ смрти над животом. У првом случају може се рећи: све ово светлуцање живота кроз таму смрти завршиће се једним величанственим пожаром живота, у коме ћe смрт сагорети. У другом случају може се, рећи: сва ова насиља смрти над нејаким искрама живота завршиће се непокретном тамом и тишином, у којој ћe ce смрт вечно одмарати.

Ако избришеш Богa из васионе, избрисао си разлику између живота и смрти, и предао си смрти на дефинитивно уништење све и сва, од обале до обале времена и пространства.

Залуд бегаш од Богa, не можеш се скрити. Он те истина неће гонити, али ћe те чекати. Но он те неће чекати само на месту где си га ти оставио: он ћe те чекати на свим линијама и угловима света.

Лакше ћеш протрчати испод месеца негo мимо Бога. Заиста, лакше ћеш побећи од ваздуха него од Бога.

МАЛА И ВЕЛИКА УТЕХА

He постоји некрунисана глава на земљи.

Звездано небо виси као драгоцена круна над сваком људском главом. Но једна реч Оче наш доноси срцу више утехе него та круна. Гле, та иста круна крунише и главе магараца, но она реч не доноси срцу магараца никакву утеху.

ОДБЛЕСАК

Сунце расипа свој сунчани сјај подједнако обилно и по чистом и по прашњавом камењу, при чему само чисто камење одсјајује.

И Бог расипа свој божански сјај подједнако обилно и по чистим и по прашњавим душама, при чему само чисте душе одсјајују.

ОГЛЕДАЛА

Сваки новорођени човек јесте ново огледало Бога, нешто замагљено грехом непослушности.

То мало магле на души новорођеног човека представљено је у различитим злим наклоностима човека. Јер грех непослушности према Богу изражен је у свима осталим гресима, злим навикама, пороцима и страстима. То мало магле на души свакога новорођенога представљено је као једна нарочита наклоност ка злу. Па како има огроман број тих наклоности ка злу, то има и огроман број људи, и огроман број животних ситуација и драм човека.

Но, Бог је праведан према сваком човеку. Познавајући свачију маглу на души, он свакога поставља у такав животни положај, у каквом ће му та магла најлакше светлошћу бити разагнана.

Ако је та магла изражена у виду наклоности ка гордости, Бог ће поставити новорођену душу у врло скроман животни положај, да би се душа привикла смирењу, и тако излечила од претеће јој гордости.

Ако је та магла представљена у виду саможивости, Бог ће поставити такву душу у положај, у коме ће се лакше моћи жртвовати за добро других људи, било за многобројну породицу, било за друштво, било за домовину.

Је ли душа рођена с наклоношћу к очајању Бог ће је ставити у средину најживљега рада, где се очајању тешко даје маха.

Је ли душа рођена с наклоношћу ка телесној похоти, Бог ће је ставити у положај у коме се похота неће лако моћи задовољавати.

Ето за што често изгледа, да нико није на своме месту у свету; и зашто многи трговац више личи на полицајца, и полицајац на трговца, официр на монаха, и монах на официра, слуга на краља, и краљ на слугу, папа на војводу, и војвода на папу.

Али независно од положаја Бог даноноћно стоји на услузи свакој створеној души са својим благодатним лековима против њене порције зла. Што год у тежи положај стави Бог једнога човека, то му обилнију благодатну помоћ пружа.

Када пак људи постану незадовољни оним, у шта их је Бог поставио, они понављају Адамов грех непослушности. И тада страст, с чијом су наклоношћу рођени, почиње нагло да се развија и да овлађује човеком. У мери, у коликој страст једнога човека расте, човек почиње душом личити на изображење те страсти у природи, као: на мачку, пса, вука, лисицу, и.т.д. Ако пак човеком овлада једна страст потпуно, човек тада превазилази у злу изображење те страсти у природи. И човек мачка постаје себичнији од мачке, човек пас постаје похотљивији од пса, човек вук суровији од вука, човек лисица од лисице, и.т.д. Ово ти се не казује, да само знаш, него да испитујеш себе и пронађеш, с каквом си слабошћу рођен, као и колико си непослушношћу према Богу допустио, да та слабост узме маха над тобом.

Јер када куцне час, и ти се раздвојиш од свога тела, душа твоја, сада скривена под маском тела, тада ће се показати у облику оне звери, коју си однеговао у њој.

СТИД

Дајте ми културу, која повећава стид код човека, и ја ћу гласати за њу. Стидљива дивљина милија ми је од културе, што уништава стид код човека. Када неко говори о „лажној култури", он у ствари може да мисли само на двоје: или на притворан стид или на бестидну дрскост.

Стидом због телесног несавршенства човек мукло признаје, да ово тело није тело, које њему приличи; стидом због духовног несавршенства, човек мукло признаје, да овај дух није дух, који њему приличи. Стидом, у опште, човек признаје свој пад с царског достојанства на просјачки штап.

Кад се просјак обуче у просјачку одећу, он се не стиди ни просјачке одеће, ни прошње. Но, када је царски син приморан обући се у просјачку одећу и просити, он се стиди обојега.

Стид порађа смиреност, и кротост, и дуготрпељивост, и човекољубље.

Изгубити стид значи, на крају крајева, признати себе савршеним. Но, ничему се тајанствене силе не свете тако страшно као овоме. Гле, губитак телесног стида води разврату до гнушања, а губитак духовног стида води разврат до лудила.

Разврат и гордост јесу близанци, од којих некад први претходи другом, а некад други претходи првом.

СТРАХ ОД ГРЕХА

Што је човек морално буднији, све га већа језа хвата од греха. Као што пробуђеног месечара хвата језа од његовог вишења над пропашћу у сну!

Заиста, грешници су морални месечари.

Тешко месечару, који се пробуди сувише доцкан, када су ноге његове на најклизавијој ивици, над најдубљим понором! Јер ће се тада пробудити, не да се тргне назад, него само да буде будан сведок свога сурвања у понор.

СВЕТ НАС ПЛАШИ А ИСТИНА ХРАБРИ

Ко иде за сунцем и види само оно што му сунце показује, тај није још ни корака крочио у унутрашњи круг бића, но загледавши се у каријатиде пред музејом заборавио је да уђе у музеј.

Ко за сунцем ходи, и насмејан цео дан се хвата од руже за ружу, тај ћe ce пo заласку сунца враћати уплакан хватајући се од трна за трн.

Сунце нам открива слова; ум нас учи читању речи, а једини Бог је веза међу речима, и смисао њихов.

Живот нас учи пролазности, смрт потврћује лекције живота, a Бог одбацује обе лекције.

Живот нас броји сваки дан у факта; смрт нас сваки дан храбри: „не бојте се! Ја сам вам спремила почасно место над фактима, и сломила сам косу закона“.

КО МОЖЕ ОСВЕТЛИТИ ГРОБ?

Сва светлост у васиони да се слије у једно сунце не би могла осветлити тајну једног гроба.

На против, што више светлости око нас, што више раскоши природне и културне, што више смеха и цвећа, то нам се гроб чини мрачнијим. Највећи песимизам у свету појавио се не у сиромашној Палестини или Грчкој него у Индији, у земљи највеће природне раскоши.

Све оно, што овај живот чини угоднијим, светлијим и слађим, све то пооштрава жалац смрти. Кроз прозор лије се на нас светлост сунца, а кроз врата шиба нас хладан ветар. Такав је овај живот, у коме се кроз један отвор излива на нас запрепашћујући блесак природе, а кроз други шиба нас хладан ветар смрти.

Иде весела дружина друмом, и сва накићена и насмејана васиона, рекао би, учествује у њеном весељу. Наједанпут појављује се пред веселом дружином - свеж гроб украј друма! Слади се човек најслађом рибом, и чини му се, да његова сласт преображава слашћу све људе и ствари унаоколо. Наједанпут - кост у грлу!

Да ли је био и да ли постоји неко, ко може ући с лампом у гроб, и не изгубити осмех живота? Неко, ко може оно што сва ова смртна васиона може? Сва друга питања сустичу се у овоме чвору.

Обзири се колико хоћеш на мудре људе, и на оне који су били и оне који сада јесу, нико ти од њих не може помоћи, да завириш у гроб и сачуваш животни осмех осим - Христа.

ТАКТИКА ПРЕМА ЗЛОМ ПСУ

Као што се зао пас побеђује равнодушношћу према његовом лавежу, тако се и смрт побеђује равнодушношћу према њеним свакодневним замкама и зачикавањима. Што више удараш на зла пса, или што више бегаш од њега, то ти се он дрскије приближује; што више одгониш смрт од себе, или што више бегаш од ње, то те она све ближе прати.

Али, ко може бити равнодушан према смрти? Ко други, осим онога ко верује у светога и живога Бога и у његову потпуну власт над смрћу?

Где је, пак, доказ светога и живога Бога и његове потпуне власти над смрћу изван васкрслога Христа? Гле, сви остали докази Бога и бесмртности јесу докази наше људске логике, и свима њима име је - можда.

КЉУЧ СВИХ ЗАГОНЕТКИ

Христос је васкрсао - значи: ваистину постоји Бог.

Христос је васкрсао - значи: ваистину постоји небесни свет, свет стварни и бесмртни.

Христос је васкрсао - значи: живот је јачи од смрти.

Христос је васкрсао - значи: зло је слабије од добра.

Христос је васкрсао - значи: све добре наде човечанства су оправдане.

Христос је васкрсао - значи: сви проблеми живота су потврдно решени.

Сви проблеми живота решени су, главне и мучне загонетке одгонетнуте, ланци таме и жалости раскинути, јер је - Христос васкрсао.

    

Одломак из књиге:

ВЕРОНАУКА У КУЋИ
Православна верска читанка

ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО — СПАСОВДАН

Прошло је већ четрдесет дана од Христовог васкрсења. Видели су га после васкрсења свети апостоли и жене мироносице. Апостолу Томи је чак дозволио да стави прсте у Његове ране да би се уверио да је то заиста Васкрсли Господ. Све што је било потребно за род људски, Христос је извршио, па је дошло време да се врати Богу Оцу. На земљи је показао љубав Божју и својом жртвом искупио грешног човека. Васкрсењем је показао да је Он јачи од смрти, па је и човеку обећао живот вечни који долази после свеопштег васкрсења.
Четрдесетог дана после васкрсења ученици су се налазили за трпезом. Тада им се Христос поново јавио и заповедио: "Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти сe, биће спасен, а ко не поверује, биће осуђен" (Мк 16, 15—16). Да би у томе успели, Христос им је обећао да ће послати Духа Утешитеља, јер без Његове благодати не би мог ли да обаве ту божанствену мисију. Зато им је заповедио да не одлазе из Јерусалима, него да ту чекају силазак Духа Светога. Рекао им је још да је Свети Јован крштавао водом, али ће они бити крштени Духом Светим. Само тако ће моћи да кроз цео свет пронесу име Господа Исуса Христа, којим ће се спасавати и цело човечанство, без обзира на језик и национално порекло. Тако ће "и Грк и Јеврејин" моћи да задобију Царство небеско.
  Када је својим ученицима издао заповест о мисијском раду и обећао им Духа Утешитеља, повео је свете апостоле и Пресвету Богородицу на Маслинску гору, која се налази близу Јерусалима. На Маслинској гори, Христос је подигао руке и све их благословио, а затим се наочиглед свих њих почео узносити на небо. Они су га посматрали све дотле док га један облак није заклонио од њихових очију. Тако се Господ Исус Христос, завршивши дело спасења, вратио Богу Оцу на небесима.
  Ученици су се и даље дивили ономе што су видели. Још увек су гледали у висину, у оном правцу у коме се Господ Исус Христос испред њих узнео на небо. Док су они погледом тражили Вазнетог Господа, приђоше им два анђела и рекоше: „Што стојите и гледате на небо. Овај Исус који се узнесе на небо, опет ће једнога дана изненада доћи, као што га видесте да иде на небо" (Дап 1, 11).
Као што је Христос могао да изађе из гроба кроз камену плочу, тако и сада може да се диже кроз облаке, и не само кроз облаке него кроз цео космос, и да прође кроз све галаксије — да би изван граница овога створеног света сео на престо Божји, са десне стране Бога Оца. Такво ће бити наше тело када и ми васкрснемо. Онда ћемо и ми моћи као Христос да летимо кроз ново небо, као што је Господ Исус то могао већ на дан Свога Вазнесења.
Тако је прошао и последњи тренутак земаљског заједништва Господа Исуса Христа са својим ученицима и Богомајком Пресветом Богородицом. Није им остало ништа друго него да се врате у Јерусалим, како им је Господ наредио, и да чекају Духа Светога.
Сваке године Црква Христова обележава тај догађај празнујући Вазнесење четрдесетога дана после Васкрсења. Тај дан се још зове Спасовдан, јер се тога дана завршила Христова улога спасења људи која је била везана за његов боравак на земљи. Спасовдан се увек празнује четвртком.