Укупно приказа странице

9.10.11.

Св. Јован Кронштатски МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

http://www.verujem.org/jovan_kronstatski/jovan_07.htm
* * *
Узвишено је биће човек, чудесно створење Божје, по икони Његовој саздано! Ако је он у стању пада способан за многа дивна дела која је учинио и чини, као што то непрестано видимо и у историји и у нама савременом свету, за шта је онда тек кадар у стању светости и савршенства? Али у њему највише пажње, дивљења, страхопоштовања, свесрдне благодарности заслужује то што може да се уподобљава своме Саздатељу – Богу, што је предодређен за бесмртност, за вечно блаженство у Богу и са Богом, што ће једнога дана засјати као сунце, у Царству Оца свог небеског! Провиђајући ту славу верних изабраника Својих, Господ говори: тада ће се, у другом доласку, праведници засјати као сунце у Царству Оца свога (Мт. 13, 43).

* * *
На проскомидији се символично, сабрана око Јагњета (Агнец) Које узима на Себе грехе света, представља цела Црква, небеска и земаљска, црква првородних, на небесима записаних, и црква која војује са непријатељима спасења, на земљи. Величанствени призор који усхићује и дира душу! Значи, и ја сам у том друштву светих, и ја сам искупљеник Јагњета Божјег, и ја сам сунаследник светих, ако останем до смрти веран Јагњету! Значи, и сви моји ближњи су чланови те небеске, свете заједнице и сунаследници будућег царства! О, како треба да се рашири срце моје да би сместило у себе свакога, да би све волело, за сваког се старало, за спасење свих се бринуло као за своје сопствено! Ево мудрости и премудрости! Будимо једноставни, поступајмо у простоти срца са свима! Опомињимо се свога високог призвања и избора и стремимо ка његовом испуњењу непоколебиво, ради награде небеског призвања Божјег у Христу Исусу! Ми смо деца Божја и наследници Божји, сунаследници Христови (Рим. 8, 16–17).

* * *
Не гледај на туђе грехове и не понашај се непријатељски према ономе ко греши, ни у себи, ни споља, него имај пред собом своје грехове и усрдно се кај због њих, сматрајући себе заиста горим од свих; моли се са љубављу за оне који греше, знајући да смо сви склони сваком греху.

* * *
Прави хришћанин у овом животу поступа тако да он буде припрема за будући, а не живот само ради овдашњег века; он при делањима својим не мисли о томе шта ће о њему рећи овде, него шта ће рећи тамо, на небу; он себе увек замишља у присуству Бога, Анђела и свих светих и опомиње се да ће они једнога дана бити сведоци његових помисли, речи и дела.

* * *
По љубави према Богу и ближњем ја припадам небу, небески сам житељ, а по бригама, посебно овоземаљским пристрашћима – земљи, земљан сам, демонски. Господе и Владару живота мога, дух љубави даруј ми, слуги Твоме!

* * *
Љуби; са љубављу у срцу према Богу и ближњем све ћеш имати и нећеш оскудевати, јер где је љубав, тамо је и Бог; а Бог је све за нас, а пре свега – живот наш, мир, сладост, блаженство. Необично је и жалосно видети због каквих испразних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем: због земног праха, у правом смислу речи, немерљивог и ногама гаженог, због новца, због хране и пића, одеће, стана, почасти, онога што пролази заједно са матером својом – земљом, и са нашим многобрижним телима – од праха.

* * *
Опомињи се Љубави која је положила живот свој за људе; и сам не жали живот свој за брата, те немилосрдно распињи свог телесног човека који се одвраћа од жртвовања за брата.

* * *
Незасита, похлепна тврдице! Да ли ти је новац, да ли ти је хлеб дао живот? Није ли Бог? Није ли реч Његова дала постојање и живот теби и свим осталим створењима? Зар Син Божји не држи све моћном ријечју Својом (Јев. 1, 3)? Да ли се само новцем и хлебом, водом и вином одржава живот твој? Зар човек не живи о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4)? Нису ли прах новац и хлеб? Није ли нам хлеб најмање потребан за одржавање живота нашег? Све је Логосом створено и одржава се. Логос је извор живота и чување његово.

* * *
Оца, Сина и Светога Духа – Бога у Тројици прослављају сва створења Његова: ангелски сабори који непрестано кличу трисвету песму и света Црква Христова, свети апостоли, мученици, архијереји, преподобни, праведни и сви свети, цео свет видљиви, сви истински хришћани који сада живе – цео свет. Истина тројичности Божанства је попут ваздуха који нас са свих страна окружује, који удишемо и којим смо свецело испуњени. Може ли се после тога сумњати у Божанство Сина или Духа Божјег? Колико дела видимо која се врше у име Оца и Сина и Светога Духа? Колико смо сила Духа Божјег на себи осетили и осећамо? Дух Свети је духовни ваздух разумних бића. Што је ваздух за физичка тела, то је Дух Свети за разумна и слободна бића. Он их испуњује, оживљава, освећује, умудрује, укрепљује; Син Божји је за нас пут, истина, живот (Јн. 14, 6), одмор – одморићу вас (Мт. 11, 28), радост – видјећу вас, и радоваће се срце ваше (Јн. 16, 22). Ми смо то сами на себи осетили и осећамо. И кога ћемо ко на супротно наговара после тога слушати? Да ли унутарња нашаптавања злог духа, тог мрачног духа који одише лажју, злобом, чамотињом, тескобом и огњем, који као дим, као прах ишчезава од имена и крста Господњег? Хоћемо ли тог маштара слушати и узнемиравати се због његових лукавстава? Поуздано знај да је он чисто порицање истине. Ако речем да Га (Оца) не знам, бићу лажа као и ви. Него Га Ја знам. (Јн. 8, 55) Већ и само то што он увек убија душу, доказује да је он лаж, смрт, а не истина, не живот. Ми знамо јединог виновника смрти – ђавола. Амин.

* * *
Ако светитеље будемо призивали са вером и љубављу, они ће нас одмах чути: сједињујуће начело с наше стране је вера, а са њихове, као и са наше – љубав, јер су и они у Богу, и ми смо у Богу Који је љубав (1. Јн. 4, 16).

* * *
Зашто је потребна дуготрајна молитва? Да би се дуготрајношћу усрдне молитве загрејала наша хладна, у дуготрајној таштини отврднула срца. Јер је чудно мислити, тим пре захтевати да срце које је окорело у овоземаљској таштини може брзо да се испуни топлином вере и љубави према Богу током молитве. Не, за то је потребан труд и труд, време и време. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) Царство Божје не долази брзо у срце када од њега људи тако усрдно беже. Сам Господ изражава вољу Своју да се не молимо кратко када као пример показује удовицу која дуго долажаше судији и додијаваше му молбама својим (Лк. 18, 2–6). А Господ, Отац наш небески, пре но што заиштемо зна шта нам је потребно (Мт. 6, 8), у чему оскудевамо, а ми Га пак не познајемо како би требало, и световној смо таштини веома предани, а не Оцу небеском; и ево, Он по премудрости и милосрђу Свом наше потребе претвара у изговор за наше обраћање Њему. Обратите се, заблудела чеда Моја, макар сада Мени, Оцу вашем, свим срцем својим, ако сте раније и били далеко од Мене, макар сада загрејте према Мени вером и љубављу срца своја која раније беху хладна.

* * *
Служење Господу у храму достојно, срдачно, благочастиво, са вером живом јесте извор мира, радости и блаженства за душу нашу. Дакле, благочастиви свештеник, савршавајући службе, Свете Тајне, молитвословља, у самом делу свом налази за себе уживање и блаженство.

* * *
Реч Господња је дело, живот, постојање, од Онога Који јесте – оно што јесте, од Живота – живот, од Истине – истина. Од ђавола, палог због маштарске гордости, који пожеле да присвоји немогуће и отпалог од живота и истине, потиче маштање, лаж, од смрти – смрт.

* * *
Човек је, кажу, слободан, он се не сме или он себе не сме принуђивати ни у вери, ни у учењу. Господе, помилуј! Каква ђаволска мисао! Ако се човек не буде приморавао, шта ће онда бити од људи? Дедер, шта ће бити од тебе, гласниче новоизмишљених правила, ако себе не будеш принуђивао ни на шта добро, него ако будеш живео онако како ти налаже да живиш твоје порочно срце, твој горди, кратковиди и слепи разум, твоје грешно тело? Кажи, шта ће од тебе бити? Зар се ни на шта не принуђујеш, ако не на добро у правом смислу речи, а оно макар на неопходно и корисно? Како је могуће бити без самопринуђивања? Како је могуће и хришћане не побуђивати и не принуђивати на испуњавање прописа вере и благочашћа? Није ли у Светом Писму речено да се Царство небеско с напором осваја, да га подвижници задобијају (Мт. 11, 12). А како не принуђивати нарочито дечаке на учење, на молитву? Шта ће од њих бити? Зар неће бити лењивци, обешењаци? Зар се неће научити сваком злу?

* * *
О садашњим доброчинствима. Ти се потпуно наслађујеш земаљским добрима, подајеш сиромасима, али себи више угађаш, значи чиниш добра дела без иоле самопожртвовања. Нису велика дела твојих доброчинстава. А сем тога? Како су доброчинства привидна! С добротворним циљем праве забаве, то јест пре свега желе свесно да послуже свом греховном телу, ђаволу, а тек потом – ближњем и Богу. Али то, господо, уопште није доброчинство! Само носи назив доброчинства. Нећемо чинити зло да дође добро (Рим. 3, 8). Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. (Лк. 6, 25)

* * *
Када се молиш Господу и измољаваш од Њега за себе или за друге добра духовна, небеска, вештаствена, земаљска, тада ради потпуне уверености да ћеш добити оно што иштеш или уопште добро које нам је по суду премудрости и доброте Божје најпотребније, имај у уму и у срцу следеће речи Спаситељеве: иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 7–11)

* * *
Приликом читања познатих истина не говори: ово није ново, ово знам, ово сам исто тако рекао. Све то је гордост ђаволска; услед таквог настројења јавља се следеће мудровање: ја све знам, добро и зло. То готово да ово значи: ја сам свезнајући. А многи не читају проповеди и духовне књиге зато што наводно све знају, зато што је тамо све једно те исто што они одавно знају, док световне књиге у којима је управо једна те иста најиспразнија овоземаљска таштина, читају радо и више пута. О, нечисте муве, које се храните цркотином!

* * *
Господ нас све позива у заједницу божанске природе Своје, а ми смо дужни да брижљиво међу собом чувамо јединство Духа свезом мира, као удови тела Христовог, као удови један другоме. Јер смо удови један другоме. (Еф. 4, 25)

* * *
После достојног савршавања службе и Свете Тајне увек од све душе благодари Господу кратком молитвом што те је удостојио да од свег срца са вером и љубављу послужиш Њему, Његовим најчовекољубивијим намерама и делима, јер служење наше Господу, Творцу и Искупитељу нашем, јесте највећи дар и доброчинство нама грешнима, веома плодно како за оне који преко нас примају освећење и спасење Божје, тако и за нас саме, зато што умирује, оживотворује и радује. Треба увек благодарити Господу што је благоволео да нас, грешне и недостојне слуге Своје, учини својим сарадницима као што вели апостол: Јер ми смо Божији сарадници (1. Кор. 3, 9), слугама Својим и управитељима Тајни Својих: тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих (1. Кор. 4, 1). А шта пак чине многи од нас? Службу, Свете Тајне и молитвословља савршавају нерадо, мртво, немарно, ужурбано, са изостављањима, желећи да брже заврше свето дело и похитају ка овоземаљској таштини. Каква страшна обмана и какав тешки грех! Нехотице се притом сећаш страшних речи Господа немарним извршитељима Његовог дела: проклет био ко немарно ради дјело Господње (Јер. 48. 10)! Рекох: каква страшна обмана! Да, страшна обмана, јер ми услед слепила свога пренебрегавамо речи Светога Духа, који дише у молитвословљима Светих Тајни и служби, пренебрегавамо управо оно што би за нас при правом старању и усрђу служило као извор преслатког мира, радости у Духу Светоме и чак као извор здравља телесног, јер речи молитава, приликом служби и Светих Тајни, које се читају са вером, благочашћем, страхом Божјим, мирно, пламтећег духа, имају несумњиво и чудесно својство да уједно са душом оживотворују, укрепљују и исцељују и само тело наше. То је познато из искуства. Тешки грех, кажем, зато што немарно савршавајући Свете Тајне скрнавимо светињу Господњу. А шта треба чинити да би се Свете Тајне и службе савршавале достојно, брижљиво, пламтећег духа? Треба увек имати живу веру да је Бог наш Коме се у Тројици клањамо, Отац, Син и Свети Дух, увек са нама, да нас гледа и да је на прву нашу реч искрене молитве за помоћ спреман да нам помаже у светом делу, јер нам је молитва вере, као дисање телу нашем, сасвим неопходна док живимо на земљи; што је дисање за тело, то је молитва вере за душу. Опомињући се да је Сведржитељ увек са нама, и заиста Га имајући у мислима својим, одбацујући од срца свога свакојаке помисли, сумње овоземаљске, бриге и пристрашћа, увек ћемо достојно савршавати дело Божје.

* * *
О лицемерној молитви. – Да ли су фарисеји за себе мислили да се лицемерно моле? Нису тако мислили; сматрали су да су у праву у самом лицемерју. Оно је код њих прешло у навику, постало, тако рећи, њихова природа, и они су мислили да Богу приносе службу својом молитвом. Мисле ли садашњи хришћани–лицемери да се лицемерно моле и лицемерно живе? Не мисле. Они се моле свакодневно, можда и дуго, моле се по навици, уснама, а не срцем, без срдачне скрушености, без чврсте жеље за исправљањем, само да се испуни уведено правило – и мисле да Богу службу приносе (Јн. 16, 2), док молитвом својом навлаче на себе само гнев Божји. Сви ми смо мање или више грешни зато што се лицемерно молимо и за то ћемо примити велику осуду. Смируј се, сматрајући себе травом која је ништа у поређењу са вековним храстовима, или бодљикавим трњем које је ништавно, безначајно у поређењу са велелепним миомирисним и нежним цвећем, јер ти си трава, ти си бодљикаво трње због страсти својих.

* * *
Када подајеш ономе ко тражи, ко није сиромашан, ко је здрав и по свој прилици не заслужује милостињу, због чега ће срцу твоме бити жао удељене му милостиње, покај се због тога, јер и нама божанска Љубав подаје добра своја иако их и без тога имамо довољно. Љубав према ближњем овако треба у теби да збори: иако има, није лоше ако увећам његово благостање (а истину говорећи, једна или две–три копејке неће много увећати и поправити његово благостање). Мени Бог подаје, па зашто да и ја не подам ономе коме је потребно? Кажем: коме је потребно, јер ко ће пружати руку без потребе? Ако би ти само по заслугама добијао од Бога дарове Његове доброте, можда би морао да просјачиш. Бог према теби није штедар по заслугама, а и ти сам желиш да Он буде штедар. Та како онда не желиш да будеш штедар према браћи својој, имајући и сувише?

* * *
На све у свету гледај као на пролазну сенку и ни за шта се срцем не прилепљуј, ништа не сматрај великим, ни у шта се не уздај. Прилепљуј се само за нетрулежног, невидљивог, премудрог Бога. Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. (2. Кор. 4, 18)

* * *
Лечење душевних болести (страсти) потпуно се разликује од лечења телесних болести. Код телесних болести треба се задржати на болести, испрати болесно место благим средствима, топлом водом, топлим облогама и друго, а код душевних болести није тако: ако те је снашла болест, не задржавај на њој пажњу, не повлађуј јој, не греј је, него је туци, распињи је; чини потпуно супротно ономе што она тражи; обузме ли те мржња према ближњем, што пре је распни и одмах заволи ближњег; обузме ли те шкртост, што пре буди дарежљив; притисне ли те завист, што пре жели добро; заокупи ли те гордост, брзо се понизи до земље; обузме ли те среброљубље, што пре узнеси хвалу нестицању и поревнуј за њега; мучи ли те дух непријатељства, заволи мир и љубав; савлађује ли те стомакоугађање, што пре поревнуј о уздржању и посту. Сва уметност лечења болести духа састоји се у томе да се на њима нимало не задржава пажња и да им се нимало не повлађује, него да се одмах одсецају.

* * *
Када је реч о испуњењу онога што у молитви иштеш од Бога, веруј да као што је теби лако да изговараш речи, тако је Господу лако и неупоредиво лакше да испуни сваку реч твоју, и ако постоји реч, постоји и дело, јер у Господа нема речи без дела, не враћа се Њему реч празна, по казивању Његовом (Иса. 55, 11). На молитви стално се опомињи да је Бог Онај Који јесте – од Њега је све: и мисао о чему било, и реч о чему било, и дело, и све, да је премудар, свемогућ, сведобар.

* * *
Како много губе људи у кућном разговору који воде тек да би о нечему причали, тиме што не говоре о Богу! Како би жив, плодан и разноврстан био њихов разговор! Код верујућих би тада из утробе њихове потекле реке спасоносних речи (Јн. 7, 38). Колико би такви разговори пружили поуке, смирења, истинске сладости! Док се сада, не говорећи у кућним круговима о Богу, већ о световној таштини, људи брзо исцрпљују у разговору, досађују и потом убијају драгоцено време у глупим играма или плесовима. Непријатељ рода људскога запазио је ту слабост у људима да се баве испразним, тричавим разговорима и уопште да проводе време у испразним забавама; он је извукао и извлачи за себе из те слабости огромну корист: основао је позоришта, циркусе – право оваплоћење таштине, право исмевање људске таштине, и безумни међу људима, склони таштини, лењости и нераду, радо посећују та позоришта и циркусе, не налазећи за себе бољег занимања које би пружило спокојство и пријатност њиховом духу. Таштина над таштинама – све је таштина. Бога се бој, и заповијести Његове држи, јер то је све човјеку. (Проп. 1, 2; 12, 13)

* * *
Болестан си, и болест твоја је веома мучна: клонуо си духом, потиштен си; обузимају те мисли једна мрачнија од друге; твоје срце и уста твоја спремни су за роптање, хулу на Бога. Брате мој, прими од мене искрен савет: храбро трпи болест своју и не клони, напротив, ако можеш, радуј се својој болести. Та чему да се радујеш, упитаћеш, када те ломи уздуж и попреко? Радуј се томе што те је Господ казнио пролазном казном како би очистио душу твоју од грехова, јер кога љуби Господ онога и кори (Јев. 12, 6); радуј се што сада не удовољаваш оним страстима којима би удовољавао да си здрав; радуј се што носиш крст болести и, значи, идеш уским и тужним путем који води ка царству. Болести, по нашем мишљењу, представљају само бол, непријатност, ужас: ретко ко је од нас током болести свестан користи коју души нашој доноси болест; али у премудрог и сведоброг Промислитеља – Бога ни једна болест не остаје без користи за душу нашу. Болести су у рукама Промисла исто што и горки лекови за душу нашу који исцељују њене страсти, рђаве навике и склоности. Ниједна болест која нам је послата неће остати бескорисна. Стога треба имати у виду корист од болести да би се лакше и спокојније могло страдати. Ко пострада тијелом, престао је да гријеши (1. Пт. 4, 1), речено је у Светом Писму.

* * *
Љубав Господња већа је од љубави мајчинске. Мајка ме је носила у утроби и донела ме на свет Божјим устројењем, потом је почела да ме доји, милује, носи у наручју; а када сам почео да ходам, престала је да ме носи у наручју своме, а још раније је престала да ме доји. И Господ ме увек, тако рећи, носи у утроби Својој: који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56), или: пошто ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Отк. 3, 16); увек ме носи у наручју Своме: на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда Мном (Иса. 49, 16); Који држи све моћном ријечју Својом (); Он је снага моја, спокој мој, сладост и радост моја, светлост ума и срца мога; Он ме стално храни, као што мати доји, разноврсним производима земље. Он је моја храна јака и пиће неисцрпно.6 Родитељи нас, пошто одрастемо, остављају, као и ми њих, јер је речено: оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој – Мт. 19, 5 – (или дословно схваћеној, или у пренесеном значењу – Христу, Који је највиша и најсветија љубав, већа од љубави жене која воли). И Господ нас од почетка нашег постојања до смрти наше ни једног трена не оставља (зидови су твоји једнако преда Мном), сваког часа промишљајући о нама, као квочка о својим пилићима. Он је нада и у смрти нашој, Он је живот по смрти нашој, Он – утеха наша на суду Његовом, Он нас ни тада7 неће постидети, и увешће нас у вечне станове Царства небеског.

* * *
Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосећања грехова наших; побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај грехова, ја нисам крив, нисам грешан; или: моји су грехови лаки, људски, као да треба да буду демонски; или: није ми лоше да живим и у греховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте речи. Осетимо дубоко, дубоко, свим срцем безбројна безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролијмо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгневљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс. 142, 2), већ само искреним покајањем због грехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу; немојмо заборављати да смо сада дошли да за дуги период безаконог живота умилостивљујемо Владику живота нашег и праведног Судију нашег. Зар је тад време за хладноћу и равнодушност које се не одобравају ни у друштву у односима са људима; не треба ли цела душа наша да се претвори у огањ духовни и излије у сузама чистосрдачног кајања? О, Боже наш, Боже наш, безакоња наша се у правом смислу умножише више од власи на главама нашим, више од песка морског, а ми их не осећамо, равнодушни смо према њима, чак не престајемо да их волимо. Шта ако Ти на сва безакоња наша будеш гледао, Господе?… Ко ће тад опстати пред Тобом, Господе! (Уп. Пс. 129, 3) Даруј свима нама, Господе, дух скрушен и срце смирено да бисмо Ти принели истинско покајање. Амин.

* * *
Када вера твоја у Господа за живота и благостања твога или у болести и приликом одласка из овога живота ослаби, када се буде гасила услед овоземаљске таштине или због болести и због ужаса и таме смрти, погледај тада умним очима срца на мноштво праотаца, патријараха, пророка и праведника (на Симеона Богопримца, Јова, пророчицу Ану и друге), апостола, архијереја, мученика, преподобних, бесребреника, праведних и свих светих. Види како су они и за живота непрестано управљали поглед ка Богу и приликом одласка њиховог из овога живота умирали у нади у васкрсење и живот вечни, и буди им подражавалац. Ти живи примери, тако многобројни, кадри су да учврсте колебљиву веру сваког хришћанина у Господа и у будући блажени живот. Много губе у погледу благочашћа и хришћанске наде оне хришћанске заједнице које не поштују свете и не призивају их у молитвама. Они сами себе лишавају великог укрепљења вере примерима нама сличних људи.

* * *
Када клоне дух твој у болести и са ужасавањем почне да замишља смрт, умири тад и утеши узнемирено, преплашено и жалосно срце своје следећим речима: Ти, Господе, дубином мудрости човекољубиво све устројаваш и свима што је корисно подајеш. И веруј да ће нам Он неизоставно све устројити на добро: било да је живот, било да је болест, или искушење, било да је туга, или смрт, тако да боље нећеш моћи ни да пожелиш. Не говори: још ми је рано за умирање, још бих да поживим у славу Божју, на корист сродницима, ближњима; још бих да видим света, да се науживам добара земаљских. Буди захвалан Богу и за то што си се до сада користио Његовим добрима, милостима, штедростима Његовим. Сада се покори Његовој вољи, Његовом позиву, а ипак у исто време не губи наду и у продужење овдашњег живота.

* * *
У срце своје могу да сместим и Бога и људе вером и љубављу, молитвом вере и љубави. Како је дубоко и пространо срце човеково! Како је велик човек!

* * *
Прави пастир и отац своје пастве живеће у захвалном сећању њиховом и по смрти својој: она ће га прослављати и што се он мање буде бринуо о свом прослављењу овде, на земљи, уз своје усрдне трудове за спасење њихово, то ће више зајсати слава његова по смрти: он ће их и мртав терати да говоре о њему. Таква је слава оних што се труде на корист општу!

* * *
Ти си добровољно пало, грехом искварено биће: ето где ти је најснажнија побуда за молитву; свакодневно добијаш највеће милости од Бога: ето где ти је снажна побуда за благодарење Богу; свакодневно сазрцаваш дела свемоћи, премудрости и доброте Божје: ето где је подстицај за свакодневно славословље.

* * *
Пројављивање у људима сатанске гордости. Гордост се најчешће показује у томе што онај ко је њоме заражен чини себи једнакима све или бар многе који су изнад њега по узрасту, по власти, по способностима, и не трпи да буде испод њих. Ако је горд човек потчињени, он не поштује како доликује начелника, не жели да му се наклони, не поштује његове наредбе, извршава их нерадо, из страха; он изједначава себе са свим образованим људима и у поређењу са собом не даје предност никоме или веома, веома малом броју људи; ако је учен или чак неук, син или кћи, не указује дужно поштовање родитељима и доброчинитељима, нарочито простим и грубим, сматрајући их себи једнакима и чак нижима од себе. Треба се изузетно чувати поређења себе са другима у било ком погледу, и себе сматрати нижим од свих, макар ти и заиста у нечему био бољи од многих или раван веома многима. Све добро у нама је од Бога, није наше. То није од вас, дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао. (Еф. 2, 8–9) Све ове дарове дијели један и исти Дух… (Исп. 1. Кор. 12, 4; 11) И како се туђим добром гордити и изједначавати са онима који су Самим Богом и друштвеним поверењем постављени изнад мене? Дакле, не сједај у зачеље, да не буде неко угледнији од тебе. Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лк. 14, 8; 18, 14)

* * *
Када говоримо о Богу славе, о вољи Његовој, закону Његовом, тада треба потпуно да заборавимо на сопствену славу и да се потпуно погрузимо у сазрцавање славе Божје или премудре, сведобре воље Његове; тада не треба да мислимо на своје недостатке које ђаво убацује у свест нашу и у осећање наше да би нас унизио у нашим сопственим очима, гурнуо у лажни стид, чамотињу и очајање. Треба памтити да нема савршенства на земљи ни у чему, па тако ни у слави: јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо (проповедамо) – 1. Кор. 13, 9. И ко се стиди и црвени због свог несавршенства, тај се стиди привида који му се показује у његовој сопственој уобразиљи, тај се горди својим умишљеним савршенствима.

* * *
Виђао сам и слушао људе који с подмуклошћу и злурадошћу причају о неким тамним мрљама у животу и раду великих и чак светих људи, и због тих тамних тобожњих или стварних мрља осуђују цео живот човека, називајући га лицемером и малтене богоотступником. Они ће вам пружити и чињенице, само што су те чињенице исто тако мутне и сумњиве, као што је мутна, тамна и подозрива, злобна душа која из туђе мрље, из туђег греха, туђе слабости, жели да извуче за себе привидно оправдање за своја порочна дела. Али они себе неће оправдати, него ће више осуде на себе навући зато што виде трун у оку брата свога и осуђују га; а брвно (заиста брвно) у оку своме не осјећају (Мт. 7, 3). Ти кажеш: овај свети отац или овај благочастиви човек има такве и такве грехове. Па шта? Он је човек, а нико од људи није безгрешан. Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. (1. Јн. 1, 8) Али зар си ти без греха? А ако ниси, зашто се бацаш на брата каменом осуде? Ако бих почео да претресам твој живот, по речи Божјој, онда бих те твојим властитим речима осудио због безбројних и тешких грехова: и због гордости, и због надмености, и због безверја, и због похлепе, и због прељубе, и због кривог тумачења речи Божје и заповести Божјих, и због хладноће према вери својој… и још ко зна због чега. Дошао бих до закључка да је можда цело тело твоје тамно, јер је срдачно око твоје кварно. О, како ми је одвратна та ђаволска злурадост због греха ближњег, тај паклени напор да се докаже његова стварна или измишљена слабост. И људи који тако поступају још се усуђују да говоре како поштују и како се свим снагама труде да испуњавају закон о љубави према Богу и ближњем! Та каква је то љубав према ближњем када чак и у великим и светим људима свесно желе да виде и пронађу тамне мрље, због једног греха да оцрне цео живот његов и не желе да покрију грех ближњег, ако га заиста има? Заборавили су да љубав све сноси (1. Кор. 13, 7). Како много зла ти морални црви наносе себи и другима! Они у многима подривају оправдано поштовање према извесној особи, помрачују им њену светлост, одвлаче га од подражавања њој и смућују душе њихове помислима осуде, а себи наносе штету тиме што од ђавола примају отров осуде ближњег. Брате, ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи. (Рим. 14, 4)

* * *
Призвавши Духа Светога на предложене Дарове и осветивши их молитвом претварања (за време литургије) сети се да ће небо и земља проћи, али ријечи Господње неће проћи (Мт. 24, 35), и да се хлеб и вино неизоставно претварају у тело и крв Господњу, вољом Самога Господа и дејством Светога Духа, макар онај ко врши свештенодејства био и недостојан због какве слабости своје.

* * *
О принуђивању себе на свако добро. Царство небеско, речено је, с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) Стога је потребно непрестано принуђивати себе на истину и добро; на молитви се у сваком тренутку ваља принуђивати да се свака реч изговара снажно, истински, од срца; а у случају несмотрености, непажње према своме срцу, принуђивања себе на искреност, молитва ће бити лицемерна, лажна, богомрска; треба убедљиво за себе самог говорити речи молитве. Када за тебе самог буду убедљиве молитвене речи, тада ће бити убедљиве и за Бога, а без убеђивања себе немој мислити да ћеш убедити Бога да ти дарује какво добро. Бог даје по срцу нашем (Пс. 19, 5): што је више искрености, срдачног жара у молитви, то је штедрији дар.

* * *
Човече, опомињи се да си морална и физичка ништарија; морална – зато што си сав – грех, страст, немоћ, и физичка – зато што је тело твоје земни прах; да би тиме живо, опипљиво показао своје смирење пред Богом, као што су га очигледно изражавали стари, а неки и сада, посипајући главе своје пепелом, скидајући са себе сјајне хаљине које подстичу таштину и сујету у бесмртном духу човечјем. Дакле, човече, и најмање добро у теби је од Бога, као што и најмањи млаз ваздуха који се у теби налази или га удишеш потиче из ваздуха који те окружује.

* * *
Слава Пресветој, једносуштној и животворној Тројици! Када ђаво притисне са свих страна зловољом, мржњом према ближем због нечег овоземаљског, телесног, и буде ми тешко, мучно, устајем и управљам срдачне очи ка Тројици и говорим: Оче, Сине, Душе Свесвети, помилуј ме, а на име Оца и Сина и Светога Духа гледам као на само биће Пресвете Тројице која је свуда заиста присутна, чак и у самој речи. И гле: одмах и лакше буде и непријатељ бежи од свесилног, увек обожаваног Имена, ишчезава као дим. Слава Теби, Светој и Једносуштној, и Животворној, и Нераздељивој Тројици!8 Пресвета Тројице, научи ме да презирем све земаљско, научи ме да једино у Теби видим мир, благостање, блаженство! А да се не бих погордио, због милостиве пажње Пресвете Тројице према мени и спасења које ми Она подаје, сећаћу се да Она милостиво пази на сваког црва, сваког птића. Још ћу се сећати да ће неки хришћани који су многа чудеса учинили именом Божјим, једном од Господа, због свог нејеванђељског живота, чути речи: идите од Мене, не познајем вас (Мт. 7, 23; 25, 12). Пресвета Тројице, сачувај ме од гордости и научи ме смиреноумљу! Ти ме милостиво и брзо чујеш и спасаваш ме; због те милости могу се погордити, Твоју бескрајну доброту и милосрђе могу претворити у изговор за самохвалу, као да сам био достојан такве пажње као неко ко је учинио какво добро! Закрили ме, премилосрдна Тројице, Оче, Сине и Душе Свети, окриљем крила Твојих од сваког греха.

* * *
Када у себи у срцу казујеш или изговараш име Божје, Господа, или Пресвете Тројице, или Господа Саваота, или Господа Исуса Христа, онда у том имену имаш самог Господа: у њему је Његова доброта бескрајна, премудрост безгранична, светлост неприступна, свемоћ, непромењивост. Са страхом Божјим, са вером и љубављу мислима и срцем дотичи се тог свесаздајућег, свеодржавајућег, свеуправљајућег Имена. Ето зашто заповест Божја строго забрањује изговарање имена Божјег узалуд: зато што име Његово јесте Он Сам – један Бог у трима Лицима, јединствено Биће које се у једној речи изражава и садржи, и у исто време не садржи, то јест не ограничава се њоме нити ичим постојећим.

* * *
Овај живот није шала и није играчка, међутим људи су га претворили у шалу и у играчку: лакомислено се поигравају временом датим ради припремања за вечност, поигравају се празним речима. Оду у госте, седе и празнослове, а онда почну да играју разне игре; оду у позориште, а тамо се само забављају и лица која учествују у радњи и они који њихове радње гледају; други се забављају својим умним даровима, људским слабостима или врлинама, способношћу да добро говоре и пишу; забављају се чак храном и пићем, употребљавајући их прекомерно, уместо да их користе само за неопходно засићивање; забављају се одећом својом, забављају се лицима својим; забављају се децом својом, уместо да их васпитавају у вери, благочашћу и страху Божјем. Сав живот њихов је забава. Али тешко онима који се забављају!

* * *
О, како је страшно ради разоноде употребљавати храну и пиће, преједати се и опијати! Сита утроба губи веру, страх Божји, и постаје неосетљива за молитву, за благодарење и славословљење Божје. Сито срце се одвраћа од Господа и постаје као камен тврдо и неосетљиво. Ето зашто нас Спаситељ брижно упозорава на преједање и пијанство, да дан смрти не наиђе на нас изненада (Лк. 21, 34), због гнева Господњег на нас, због лакомисленог и празног провођења времена у храни и пићу.

* * *
Колико човек удовољава својој чулности, толико постаје телесан и удаљава од себе Пресветог Духа Божјег Који не може да борави у људима који воде телесни живот: јер какву заједницу има свјетлост с тамом? (2. Кор. 6, 14) У том стању достојном суза налазе се веома многи и, авај, не схватају да немају у себи Духа Божјег, као што слепи од рођења нису свесни да је велики губитак то што не виде светлост. Такви људи немају вере и љубави у срцу и духа молитве, избегавају заједницу са Црквом. Боже мој, колико је за мене опасности у животу. Постајем највећи непријатељ самом себи када прекомерно удовољавам свом телу.

* * *
Имај на уму да је савршавање животворних Тајни непромењиво саизвољење животворне Тројице, од постања света предодређено; њега не може да не буде. Када савршаваш Тајне, онда Сам Бог Отац Духом Својим Светим претвара хлеб и вино у тело и крв Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ти си само оруђе. Сам Отац, Син и Дух Свети тобом савршава литургију и освећује дарове. Ти си Онај Који приноси и Који се приноси, каже се, Христе Боже наш.9 И памти непромењивост Божју и истинитост у свим речима Његовим.

* * *
Свету Тајну покајања ћеш достојно савршавати тек онда када будеш не користољубив, већ душељубив, када будеш стрпљив, а не раздражљив. О, како велику љубав према ближњем треба да имаш да би их достојно, без журбе и плаховитости, стрпљиво исповедао! Свештеник који исповеда треба да има на уму да бива радост на небу због једнога грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10). И како он треба да се труди да побуди покајна осећања у онима који се кају, који не знају за шта да се покају као што треба. Свештеник још треба да се опомиње како је апостол дан и ноћ поучавао сваког од новопросвећених хришћана, поучавао са сузама (Дап. 20, 31). Свако користољубље у Божјем делу мора бити одбачено, награду треба налазити једино у Богу – Душељупцу. Питај за грехове и поучавај чврсто и искрено, а не млако и неискрено; чврста реч ће изазвати чврсто покајање, брзо ће продрети у срце и истиснути сузу умилења и скрушености срдачне; али ако свештеник не пита чврсто, већ млако, не свим срцем, онда се и духовна деца, видећи млакост и неискреност оца духовног, неће настројити на душевно, срдачно кајање.

* * *
Замисли, колико ти снаге допуштају, свемоћ и величанство испостасног Логоса Божјег. Он говори и реч Његова одмах постаје разноврсно и разнолико постојање; говори: нека буде свјетлост и бива светлост; говори: нека буде свод, и бива свод; говори: нека се сабере вода што је под небом на једно мјесто…нека буду видјела на своду небеском, нека врве по води живе душе… и друго (1. Мој. 1, 3–20), и све бива по речи Његовој. Тако глас војсковође покреће војнике како му је воља, одјекујући у ваздуху и допирући до њиховог слуха; постављајући их на различите положаје, усмерава их на различита дејства, постижући преко њих испуњење различитих намера и циљева својих. Замисли те громаде вештаства које се ствара; замисли како су се издизале из земље, на реч Божју, громаде планина; каква је била хука вода када су се сабирале у океане, мора, реке и изворе; замисли како се разлио ваздух; замисли како се наједном појавио најразноврснији биљни свет, на једну реч Светворца – Бога; замисли како су се појавила и заблистала видела и почела да врше своја бесконачна кружења; како су се наједном појавиле рибе, птице, гмизавци, звери и, напослетку, човек. И све то (сем човека) од једног те истог безобличног вештаства, или, тачније, од само четири бездушне, безобличне, беживотне стихије. Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио! (Пс. 103, 24) Тако и сада Владика ствара од вештаства колико хоће: казује и бива (од хлеба и вина – Тело и Крв евхаристије).

* * *
Као словесно биће, имај на уму да си настао речју Творца и Саздатеља свега и да, сједињен (вером) са творачким Словом, посредством вере, сам можеш бити творац материјални и духовни. Веруј да ти се, уз твоју веру у творачку Реч Очеву, твоја реч никада неће вратити као узалудна, немоћна (када се, на пример, молиш Богу чинитељу свакога добра по савету свете Цркве или по поуци Христа Господа) него ће ти донети потребан дар; веруј да са вером у творачку Реч нећеш без успеха поучавати народ у храму приликом Богослужења, при савршавању Светих Тајни у домовима; неће бити бесплодна реч твоја у школи, него ће изградити умове и срца оних који те слушају.

* * *
Знај да се у самој речи садржи и могућност дела; само треба имати чврсту веру у моћ речи, у њену творачку способност. У Господа је дело неодвојиво од речи; ниједна реч Му се неће вратити неиспуњена: у Бога је све могуће што каже (Лк. 1, 37); тако треба да је и код нас, јер ми смо иконе Логоса, и Логос се на исти начин сјединио са нама, оваплоћењем, обоживши нас, примивши нас за заједничаре Божанске природе.

* * *
Отварајући другима крштењем врата у Царство небеско, зар нећемо и сами ући? Очишћујући друге покајањем и разрешујући туђе грехове, зар нећемо добити опроштај својих грехова? Сједињујући друге са Христом у Светој Тајни Причешћа, зар се сами нећемо исто тако сјединити са Њим у незалазни дан Царства Христовог? Подајући у миропомазању благодат Духа Светога која укрепљује и којом узрастамо, зар и сами нећемо добити крепости и снаге од Свесветог Духа и умножити дарове свога духа? Заиста се чврсто надамо да ћемо добити обећана добра благодаћу, милосрђем и човекољубљем Спаса нашег Бога. Дај Боже да их и сви добију! Само да се не разлењимо, не клонемо, да старање за тијело не претварамо у похоте (Рим. 13, 14), да чувамо тајну вјере у чистој савјести (1. Тим. 3, 9) и да напредујемо у љубави према Богу и ближњем.

* * *
Када посумњаш у савршивост или испуњење речи молитвене, сети се да је природа речи – савршивост, делотворност, и да Дух Свети који нас учи да се за нешто молимо као што треба (Исп. Рим. 8, 26), јесте и назива се Савршитељем, Он и савршава нашу молитву (која се савршава Духом). Сети се да је реч сила, у Бога је, речено је, све могуће што каже (Лк. 1, 37). Реч Господња не враћа Му се празна (Иса. 55, 11), него попут кише или снега напаја земљу срдаца наших и даје семе (испуњење) ономе који сеје. И за људе кажу: речи му имају необичну снагу. Видиш, реч је сила, дух, живот.

* * *
Када изговараш одлучне, заповедне, творачке речи Самога Господа, тада њихово испуњење сматрај тако уобичајеним и лаким делом, као што је за тебе лако и уобичајено дисање, као што је лако и уобичајено стварање детета у утроби материној, и чак неупоредиво лакше.

* * *
Да би био непоколебиво уверен да ћеш током молитве од Господа добијати свако духовно добро, веруј да, сједињујући се на молитви са Господом, постајеш један дух с Њиме (1. Кор. 6, 17), а Бог је сведобар, свемогућ, свемудар; Он је свесавршено савршенство; значи, и ти ћеш према могућности примити, према својој вери и љубави постати учесник Његових божанских савршенстава. У сједињењу душе твоје са Богом ништа не сматрај тешко испуњивим, немогућим, јер све је могуће Богу (Мк. 10, 27): не само оно о чему можеш само да помислиш или размишљаш, него и оно о чему ни помислити не можеш, или о чему мислиш као о немогућем. Јер Бог је Биће бесконачно и сва Његова савршенства су бесконачна.

* * *
Ако сумњаш у добијање од Бога добара која иштеш, сети се макар тога како чак и ти, будући зао и шкрт, и не будући богат, ни свемогућ, подајеш сиромасима који од тебе траже, или подајеш чак и пре него што затраже, само знајући за њихову беду. Колико ће више Отац ваш небески, сведобри, свебогати, премудри, свемогући, дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 11)

* * *
Што је више људи за које измољаваш добра од Господа и што су виша та добра, то се ђаво јаче супротставља свештенику који се моли како због његове усрдне, пламене молитве Бог не би дао та добра, јер: по вјери вашој, речено је, нека вам буде (Мт. 9, 29), и ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23). Али где се умножавају лукавства ђавола, тамо изобилује благодат Божја.

* * *
Онај ко се моли треба да зна да, ако Бог ради нас грешних Сина Свог јединородног није поштедео, него Га је за све нас дао, како нам онда са Њим неће дати све, свако добро о коме само помислити можемо, јер ако је бесконачно, велико добро дато, неће ли онда и мања добра бити дата? У Христу нам је Отац небески дао и подаје нам свако добро. У Њему нам је божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност. (2. Пт. 1, 3)

* * *
Током молитве, приликом јаких искушења од ђавола, све своје бриге положи на Господа, јер се Он стара за тебе (1. Пт. 5, 7). На молитви само веруј у Господа, да ти је са десне стране, и све ће ти бити могуће.

* * *
Када сагрешиш педесети и стоти пут у току дана и обузме те крајња ђаволска чамотиња и губљење сваке наде у Божје милосрђе, реци из дубине душе са Метафрастом: "Знам, Владико мој, да безакоња моја надвисише главу моју, али је безмерна величина милосрђа Твога, и неисказана милост незлобиве доброте Твоје, и нема греха који побеђује човекољубље Твоје. Стога учини чудо, чудесни Царе, незлобиви Господе, и на мени грешном, покажи силу доброте Твоје, и обелодани јачину самилосног милосрђа Свог, и прими мене грешног који Ти се обраћам. Прими ме, као што си примио блуднога сина, разбојника, блудницу! Прими мене који сам неизмерно згрешио и речју, и делом, и срамном похотом, и неразумном помишљу, и немој ме праведним судом Твојим карати, нити праведним гневом Твојим казнити. Помилуј ме, Господе, јер сам не само немоћан, него сам и Твоје створење. Ти си утврдио на мени страх Твој, а ја пред Тобом учиних зло. У Тебе се уздам, Боже мој! Ако постоји нада на моје спасење, ако човекољубље Твоје надилази безбројно мноштво безакоња мојих, буди ми спаситељ, и по милосрђу Свом и милости Својој отпусти, остави ми све што ти згреших, јер се душа моја испуни многим гресима, и у мени нема наде на спасење. Помилуј ме, Боже, по великој милости својој, и немој ми узвратити по делима мојим, и немој ме осудити по поступцима мојим, него обрати, заштити, избави душу моју од зала која расту заједно са њом, и од злих потхвата. Спаси ме ради милости Своје: нека онде где се умножио грех, још већма изобилује благодат Твоја и ја ћу Те хвалити и прослављати увек, у све дане живота свога. Јер си ти Бог оних што се кају, и Спаситељ оних што греше."10

* * *
Опомињи се да, ако током молитве не празнословиш, него са осећањем говориш речи молитве, онда ти се речи твоје неће вратити празне, без снаге (као љуска без зрна), него ће ти неизоставно донети оне исте плодове који се садрже у речи, као плод у омотачу. То је сасвим природно, као што су у природи уобичајени плод и његов омотач. Али ако речи бацаш улудо, без вере, не осећајући снагу њихову, као љуску без језгра, онда ће ти се вратити празне; бацаш ли љуску, љуска ће ти се и вратити; бацаш ли семе, даће ти читав клас и што је боље, једрије семе, то је богатији клас. Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће више плода бити од молитве; свака реч, као зрнце, даће ти духовни плод као зрели клас. Ко од оних који се моле то није искусио. Није узалуд Спаситељ семе поредио са речју, а срце човеково с земљом (Мт. 13, 5). То исто треба рећи и о речима молитве. И још: ко не зна да киша влажи земљу, биље и да их напаја? Тако нам се реч Божја, па и наша реч, са вером изречена, неће вратити не напојивши нашу душу или душе послушне и верујуће. То је исто тако природно као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и доприноси њиховом расту.

* * *
Ко се срди на другога због нечег материјалног, ставља тај материјални предмет изнад брата. А шта је више од човека? На земљи – ништа.

* * *
Када се молиш, труди се да се молиш више за све, него само за себе, и током молитве живо замишљај да су сви људи заједно са тобом једно тело, а свако појединачно – уд тела Христовог и твој сопствени уд: удови смо један другоме (Еф. 4, 25); моли се за све као што се молиш за себе, са истом искреношћу и топлином; њихове немоћи, болести сматрај својим немоћима и болестима; њихово духовно незнање, њихове грехове и страсти – својим незнањем, својим греховима и страстима; њихова искушења, напасти и разне туге – својим искушењима, напастима и тугама. Такву молитву са великим благовољењем прима Отац небески – тај свима заједнички сведобри Отац, а Он не гледа ко је ко (Рим. 2, 11), и у Њега нема сјенке промјене (Јак. 1, 17).

* * *
Чудна ствар! Наша душа при сукобу са неверујућим и према Богу хладним човеком осећа према њему одвратност, а ђаво настоји да ту оправдану неблагонаклоност и негодовање претвори у злобу према њему. Да не би било злобе и да се не би служило ђаволу, треба самом себи рећи: неблагонаклон сам и хладан према брату због његове неблагонаклоности и хладноће према Богу, а у срцу своме не осећам мржњу и злобу према њему, јер га трпим, као свој болесни уд и желим да га лечим са кротошћу, карајући онога који се противи, еда би им (му) како Бог дао покајање за познање истине (2. Тим. 2, 25). Ако се он окрене Богу, и ја ћу се окренути њему срдачном љубављу, ако буде саосећајан према другима, и не буде мислио само на себе, на своје користи и задовољства, онда ћу и ја са њим саосећати. Уза све то, трпи са љубављу свакога и више гледај на себе: какав си ти сам, јеси ли хладан према Богу и ближњем? А ако је тако, онда немаш зашто да бацаш камен на брата кад треба да га управиш према себи.

* * *
Бог ради тога на земљу сиђе, да нас на небеса узведе.11 После тога, по свој прилици, и живећи на земљи треба да живимо на небесима, унапред се тамо пресељавајући надом. У стварности најчешће бива супротно. Људи се целим бићем прилепљују за земљу и за све земаљско. Зашто? Зато што заједнички непријатељ, ђаво, свим силама настоји да се противи намери Богочовека Христа. Он се стално упиње да све чини супротно ономе што је чинио и чини Христос. Христос хоће да узведе људе на небо и за то је дао сва средства; ђаво, будући због гордости свргнут са неба у област ваздушну, доле, хоће на све могуће начине да привеже човека за земаљско, чулно, пролазно, и ради тога употребљава најснажнија, највећа средства. Христос нас је научио истини; ђаво учи лажи и на све начине се труди да противуречи свакој истини на различите начине је клевећући. Ђаво се на све начине труди да људе држи у заблуди, у обмани страсти, у помрачењу ума и срца, у гордости, шкртости, среброљубљу, зависти, мржњи, злобном нестрпљењу и раздражљивости, у љутој чамотињи, у гадостима блуда, прељубе, лоповлука, лажног сведочења, хуле, немара, лењости, готованства.

* * *
У срцу непрестано носи речи: Христос је љубав, и труди се да волиш све, жртвујући ради љубави не само имовину, него и себе.

* * *
Корен сваког зла је самољубиво срце, или самосажаљење, попустљивост према себи; од самољубља или прекомерне и безаконе љубави према самом себи проистичу све страсти: хладноћа, безосећајност и бездушност према Богу и ближњем, заједљиво нестрпљење, или раздражљивост, мржња, завист, шкртост, чамотиња, гордост, сумња, маловерје и безверје, жудња за храном и пићем, или стомакоугађање, похлепа, сујета, лењост, лицемерје. Не жали себе никада и ни због чега, распни себе – свог старог човека који се гнезди пре свега у телу, и одсећи ћеш све своје страсти. Благодушно трпи све што је непријатно за тело, не штеди га, иди против њега, и бићеш прави следбеник Христов. Сва мудрост хришћанина састоји се у томе да у животу своме разборито иде против тела свога у свему, јер добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему, говори апостол (Рим. 7, 18.).

* * *
Срце потпуно здравог човека раслабљује се за веру и љубав према Богу и ближњем и лако се упушта у похоте телесне: у лењост, немар, хладноћу, стомакоугађање, шкртост, блуд, гордост; а срце болесног човека, или срце рањавано, притискано, изнуравано укрепљује се у вери, нади и љубави и далеко је од страсти телесних. Ето зашто нас Отац небески који се брине о нашем спасењу кажњава различитим болестима. Тескобе и туге болести поново нас окрећу Богу.

* * *
Волети ближњег као себе, саосећати са њим у радости и жалости, хранити га, одевати га, ако му је потребна храна и одећа, удисати са њим, тако рећи, исти ваздух – сматрај да је то исто тако природно као хранити и топло одевати себе, и о делима љубави према ближњем не мисли као о врлини да се због њих не би погордио. Удови смо један другоме. (Еф. 4, 25)

* * *
Дивим се Божјој свемоћи и премудрости – како ми је од једне те исте земље и воде створио разнолике делове тела: плот, крв, кожу, кости, косу, плућа, јетру, жуч, жиле, очи, уши, све, како је саму по себи инертну и непокретну материју покренуо, те се у мени непрекидно одвија складан проток крви, сокова, влаге, варење хране и друго. Дивна су дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио. (Пс. 103, 24) Ако немаш речи да искажеш премудрост, доброту, свемоћ Бога Творца и Промислитеља, тражи од Речи Божје. А каква је разноликост творевине небеске и земаљске, живе и неживе, од четири стихије створене? Чудесно је знање Твоје за мене, не могу према њему. (Пс. 138, 6) Од четири стихије су сунце, месец, звезде, облаци, светлост, ваздух, вода, земља, разно камење и метали, дрвеће, сав биљни свет, тело свих животиња, птица, риба и човека!

* * *
Ја могу само да помислим, а за Бога је да помисли и учини или оствари – једно те исто, јер Он је Онај Који јесте, јединствено и свемогуће Биће. Због саме јединствености Његове Њему је све могуће за један трен. Ако је Господ рекао, за мене је то довољно да без сумње верујем да је извесна ствар управо оно што је Он рекао. Сумње нека буде немогућа. Божанство не би било Божанство када не би било свемогуће. Бог је наш на небу и на земљи, све што захтеде, учини (Пс. 113, 11); зажели и бива. Зажели да из камена потече вода – и тече; зажели да из ничега буде свет – и бива. Дела показују да је Он свемогућ. Дођи и види.

* * *
Труди се да сав живот свој претвориш у служење Богу: читаш ли што код куће, отпочињи то дело кратком срдачном молитвом како би те Бог уразумио и умудрио у вери и благочашћу и у брижљивом испуњавању твојих обавеза; никада не читај из доколице, да убијеш време; тиме ћеш унизити реч која сва треба да служи нашем спасењу, а не празнословљу, и као средство за уживање и пријатно провођење времена; говориш ли са ближњим, говори разумно, промишљено, поучно, на назидање; празнословље као отров змијски избегавај, памтећи да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт. 12, 36), то јест чуће праведну пресуду Судије; учиш ли децу своју или туђу, претварај дело у служење Богу, учећи их са усрђем, претходно добро размисливши о средствима за јасно, разумљиво, потпуно (по могућности) и плодно поучавање. Именом Господњим и силом крста побеђуј лукавства непријатеља који настоји да те смути, помрачи, стегне, раслаби. Чак ако једеш, пијеш или шта друго уобичајено чиниш, све чини на славу Божју (Исп. 1. Кор. 10, 31).

* * *
У свакој речи је Бог Логос, јединствено Биће. И како опрезно треба изговарати речи, са каквим смирењем, промишљеношћу, да не бисмо разгневили Бога Логоса са Оцем и Духом!

* * *
Владару мој, Господе Исусе Христе! Мој брзи, пребрзи Заштитниче који ме не постиђујеш! Благодарим Ти од свег срца свога што си ме чуо милостиво када сам Те у помрачености, тескоби и пламену вражјем позвао, што си ме пребрзо, снажно, милосрдно избавио од непријатеља мојих и даровао срцу моме пространство, лакоћу, светлост! О, Владару, како сам страдао од лукавстава непријатељевих, како си ми благовремено пружио помоћ и како је очигледна била Твоја свемогућа помоћ! Славим доброту Твоју, Владару Који си спреман да помогнеш, надо очајних; славим Те јер нимало ниси посрамио лице моје, него си ме милостиво од помрачености и бешчашћа пакленог избавио. И како да после тога икада губим наду да ћеш чути и помиловати мене јадног? Призиваћу, увек ћу призивати најслађе име Твоје, Спаситељу мој; а Ти ме, о пренеизмерна Доброто и у будуће, као и увек, спасавај по бескрајном милосрђу Твом, јер је име Твоје – Човекољубац и Спас!

* * *
Не веруј телу своме када слаби и одбија да ти служи, наводно због недовољног поткрепљивања храном. То је маштарија. Савладај себе, усрдно се помоли, и видећеш да је слабост тела твога била лажна, привидна, а не стварна: видећеш на делу да не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Не уздај се у хлеб.

* * *
Христос на земљи, узносите се (1. ирмос на Рождество Христово), речено је. То значи да се онај који верује у долазак Христов на земљу, у оваплоћење Његово и у сав Његов човекољубиви промисао о нашем спасењу, не прилепљује за земљу, него се непрестано мислима и срцем узноси горе; воља његова непрестано стреми горе, ка Богу, ка вишњим добрима, и не заноси се земаљским сластима, земаљским сјајем, богатством, почастима. На несрећу, у нама је мало вере у Христа и ми желимо да љубав према свету спојимо са љубављу према Христу, пристрашћа овога живота са љубављу према Богу. А то је неспојиво! Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16, 24), свега у свету што воли до пристрашћености, и нека омрзне душу своју грехољубиву. (24. децембар 1869. године)

* * *
Боже мој, како љубав и искрено саосећање ближњег са нама прија срцу нашем! Ко ће описати то блаженство срца прожетог осећањем љубави других према мени и моје љубави према другима? То је неописиво! Ако нам је овде, на земљи, узајамна љубав тако слатка, каквом ћемо се тек онда сладошћу љубави преиспунити на небесима, живећи заједно са Богом, са Богомајком, са небеским Силама, са светим Божјим људима? Ко може да замисли и опише то блаженство и има ли шта пролазно, земаљско што нећемо жртвовати ради добијања таквог неизрецивог блаженства небеске љубави? Боже, име Ти је Љубав, научи ме истинској љубави, јакој као смрт. Ево, преизобилно сам окусио сладости њене од заједнице са верним слугама и слушкињама Твојим у духу вере у Тебе, и преизобилно сам њоме умирен и оживотворен. Учврсти, Боже, то што си учинио у мени! О, када би тако било у све дане! Даруј ми да чешће имам заједницу вере и љубави са верним слугама Твојим, са храмовима Твојим, са црквом Твојом, са удовима Твојим!

* * *
Најслађи мој Спаситељу! Пошавши на служење роду људском, Ти ниси само у храму проповедао реч о небеској истини, него си обилазио градове и села, никога ниси избегавао, свима си у домове одлазио, посебно онима чије си топло покајање провидео божанским погледом Својим. Дакле, Ти ниси седео код куће, него си имао заједницу љубави са свима. Даруј и нама да имамо ту заједницу љубави са људима Твојим, да се не затварамо ми, пастири, од оваца Твојих у домове наше, као у замкове или тамнице, излазећи само ради службе у цркви или ради треба у кућама, само из обавезе, само наученим молитвама. Нека се отварају уста наша ради слободног разговора са нашим парохијанима у духу вере и љубави. Нека се открива и укрепљује хришћанска љубав наша према духовној деци кроз жив, слободан, очински разговор са њима. О, какву сладост кријеш Владико, Љубави наша безгранична, у духовној, љубављу прожетом разговору духовног оца са својом духовном децом, какво блаженство! И како да се не подвизавам на земљи свим силама за такво блаженство? А оно представља тек слабе почетке, тек неки слаби одраз небеског блаженства љубави! Љуби нарочито заједницу доброчинства, како материјалног, тако и духовног. А доброчинство и заједништво не заборављајте. (Јев. 13, 16)

* * *
Када те ђаво буде смућивао неверовањем у Тајне, говорећи: немогуће је да хлеб и вино буду тело и крв Христова, реци му: да, за тебе и за мене то је немогуће, истину говориш, али не и за Бога, јер све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Сама мисао у Бога је дело; реч је у Бога – дело. Рече, и постадоше (Пс. 32, 9) – говори и бива. Кратко и јасно. И сви светови се одржавају речју Божјом. Који држи све моћном ријечју Својом! (Јев. 1, 3) Зар ми да учимо Саздатеља свих? Може ли се сумњати у оно у чије нас постојање уверава сопствено искуство и видљиви и невидљиви свет! У чему се састоји тајна постојања свих створења? У речи Творчевој: рече, и постадоше. Све је од речи, сва бескрајна разноликост створења је од свемоћне, премудре, сведобре речи Божје, ни од чега другог. Дат ти је и пример у Светом Писму како је све постало речју Божјом моћно, брзо: воде се, на Мојсејев глас, претварају у крв, земља – у ваши, жезал – у змију; рука се губом покрива и одједном се исцељује, обнавља; светлост се претвара у опипљиву таму. Мојсеј само простире руку своју, и Господ за трен претвара суштину ствари; земља египатска се покрива жабама зато што је Арон, на Мојсејев глас, пружио руку на воде; Мојсеј узима у руку пепео и баца га у ваздух и људи и стока се прекривају крастама; Мојсеј само подиже жезал свој ка небу и бива страшна олуја са градом (Види 2. Мој. глава 4. и 7–10). Дођи и види. Ето како је Господу лако да све ствара и претвара! Не делује ли исти тај Господ и преко нас – свештеника, и у нама? Ту је Сам Господ Који се ради нас оваплотио и Посредник и Савршитељ свега: Он је Онај Који приноси жртву и Који се приноси, Који прима и Који раздаје (Молитва јереја на Литургији пред херувимску песму). Свештеник само говори речи, пружа руку – и Господ све претвара.

* * *
Имај на уму: разум је слуга срца, које је живот наш; ако он води срце ка истини, ка миру, ка животу – испуњава своје назначење, он је истина; ако води ка сумњи, ка беспокојству, мучењу, чамотињи, мраку – он одступа од свог назначења и сигурно је лажан (лажно названога знања) – 1. Тим. 6, 20. Ако срце због вере у нешто осећа спокојство, радост, лакоћу – то је довољно; од разума не треба захтевати доказе истинитости те ствари; она је несумњиво истинита, у то срце уверава својим животом, јер је циљ свих трагања истина и живот.

* * *
Савршавајући Свету Тајну Покајања, осећаш и своју најкукавнију кукавност пред Богом и сву несрећу, незнање, греховност природе људске. Крст је, заиста је крст исповест! О, каквим се дужником пред својом духовном децом осећа свештеник на исповести! Заиста вечитим дужником, који је крив пред небеском правдом и заслужује хиљаде огњева паклених! Видиш и осећаш да при дубоком незнању људи, при њиховом непознавању истина вере и грехова својих, при њиховој окамењеној неосетљивости, духовник треба снажно, снажно да се моли за њих и да их учи даноноћно, свакога часа. О, какво незнање! Не знају Тројицу, не знају ко је Христос, не знају ради чега живе на земљи! А колико је греховних падова? А ми тражимо богаћење, мир, не волимо послове, љутимо се када их је више него обично! Тражимо простран стан, богату одећу! Немојмо заволети земаљски покој, немојмо се разлењити, немојмо занемарити духовна дела своја и немојмо се лишити вечних добара и спокоја небеског, јер они који у изобиљу окусише световни спокој овде, какав спокој треба да очекују тамо?

* * *
Пресвета Тројица је најсавршеније сједињење трију Лица у једном Суштаству, зато што међу њима постоји најсавршенија једнакост.

* * *
Истински подаје милостињу онај ко подаје од срца и са љубећим срцем. Истински је милостив онај ко са сваким разговара срцем, а не умом или устима, ко свакога искрено, од срца поштује, ко проповеда реч Божју и служи искрена срца, нелицемерно, једном речју, ко све обухвата и све љубављу носи у срцу своме, презирући све вештаствено што постаје препрека у љубави између њега и ближњег.

* * *
Да би нашу изопачену природу одучио од заношења пролазном сладошћу греха, Господ је устројио тако да су најпријатнија чулна задовољства на која се жудно бацамо, штетна и по самом својству њиховом и по нашој жудњи и неумерености; таква су готово сва укусна јела, сви пријатни напици, таква су задовољства сладострашћа. Слава доброти и премудрости Оца небеског Који нас на све начине одвраћа од падања у чулност или у груба уживања чулности. Ко има очи душевне да види и уши да чује, нека види све то и чује. (Исп. Мт. 13, 9) Дакле, хришћанине, сама штета од чулних наслађивања, разорних за тело наше, показује да нисмо ради њих створени и живимо на земљи, већ ради наслађивања виших, духовних, вечних! Зато се у Богу успокојавај и наслађуј, душо моја! Ето твог савршеног, нешкодљивог, истинског, вечног наслађивања! Осетила си га већ много пута. А све земаљске насладе су варљиве, штетне, пролазне и у самој бити својој носе клице трулежности, и труле чим их се дотакнемо. Муке и болести служе као доказ томе.

* * *
Брате, ти осећаш у срцу убиствену злобу према ближњем, муче те зле мисли о увредама које ти је нанео. Ево ти средства да се избавиш од унутарње тескобе: замисли мноштво својих грехова, безбројно мноштво, и живо замисли како их на теби трпи Владика живота твога, како ти, ако Га за то искрено молиш, свакодневно опрашта безбројна сагрешења твоја. А ти не желиш да опростиш ближњем неколико варница страсти које је у њему изазвао ђаво. Уздахни, ако можеш, отплачи због свог безумља, осуди неизоставно само себе, нипошто не ближњег – и ево, спремно ти је помиловање од Владике: тескоба унутарња ће као дим ишчезнути, мисли ће се разбистрити, срце ће се умирити и опет ћеш ходити слободна срца; научи себе на незлобивост тако што прекоре, клевете, увреде као да нећеш слушати ти, него неко сасвим други, или сенка твоја; не допуштај подозривост. Ходих у незлобивости мојој. (Пс. 25, 1) Кад устане грешник наспрам мене, постадох глувонем и понизих се и ућутах. (Пс. 38, 2–3) А ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја. (Пс. 37, 14)

* * *
Хлеб живота је Христос, дакле, другу бригу о хлебу ћемо оставити. Господ Који нам за храну и пиће даје тело и крв Сина Свога, тим пре ће нам подати хлеб природни; Који одева душу нашу у Христа, тим пре ће нам послати одећу вештаствену; Који пристаје да Сам обитава у нама неће нас лишити стана пропадљивог.

* * *
Сумњати у Божанство Духа Светога значи – сумњати у живот свој, јер Дух Свети све оживотворава и духовно храни, служи као духовно сунце, ваздух, храна и пиће за душу; то значи одрећи се молитве, јер се молимо Духом Светим; истине и светости, јер Дух Свети је Дух истине и сваке светиње; сваке духовне утехе у тугама и болестима, јер је само Дух Свети истински и једини Утешитељ са Оцем и Сином; вере, јер вера се даје Духом Светим; наде и љубави, јер се надање и љубав срцима подају такође од Духа Светога: љубав се Божија излила у срца наша Духом Светим Који је дат нама (Рим. 5, 5); снаге духовне и телесне, јер Дух Свети је Дух снаге и крепости; премудрости и разума, страха Божјег, дисања свога, јер Он је дисање, ваздух душе; једном речју, то значи осуђивати себе на моралну ништавност. Не обраћај пажњу на сумње у истину, оне су дисање духа злога, духа лажи – убице. По плодовима њиховим познаћете их. (Мт. 7, 16) Сумња у истину увек је убиствена за душу. Свака истина је дисање Духа Божјег: реч Божја, дела светих отаца и учитеља Цркве, речи и дела сваког благочастивог и истини привољеног човека.

* * *
Љубави према Богу и ближњем, у овом нашем поквареном стању, без самопожртвовања, нема и не може бити; ко хоће да испуни заповести о љубави према Богу и ближњем, тај треба унапред да буде спреман на подвиге и лишавања ради вољених. (Амин.) По томе смо познали љубав што Он (Христос) за нас живот Свој положи. (1. Јн. 3, 16) Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13)

* * *
Бог је вечно будан и зато Му се увек треба молити будним и трезвеним умом и срцем: будите трезвени у молитвама (1. Пт. 4, 7), речено је, и још треба одгонити од себе расејаност и лењост. Не допусти да молитва твоја ишчили и да од ње остану само хладне речи, него нека одише топлотом духа, као влажни и топли хлеб, тек извађен из пећи.

* * *
Многи људи се моле лицемерно и њихова лицемерна молитва им је прешла у навику; они чак и не примећују и не желе да примете да се моле лицемерно, а не у духу истине, тако да би се, ако би им ко ради изобличавања рекао да се моле лицемерно, разгневили на оног што се дрзнуо да каже такву, по њиховом мишљењу, глупост. До лицемерја човек не долази одједном, већ постепено. На почетку се он можда моли од срца, али потом, будући да непрестана молитва срцем изискује велики труд на који се треба увек принуђивати, јер Царство небеско, казано је, с напором се осваја (Мт. 11, 12), он почиње да се моли више уснама, површно, а не из дубине душе, јер је то далеко лакше; и напослетку, при појачаној борби тела и ђавола, моли се уснама, не доводећи до срца снагу молитвених речи. Таквих људи је веома много. Господ о таквима говори: приближава Ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од Мене (Мт. 15, 8 /Иса. 29. 13/). Што је речено о молитви, то треба рећи и о причешћивању светим, бесмртним и животворним Тајнама. Често се на почетку човек причешћује са живом вером, са осећањем љубави и страхопоштовања, а потом, при непрестаном противљењу тела и ђавола истини Божјој, допушта им победу над собом и причешћује се лицемерно, не Телом и Крвљу, него, по његовим мислима срдачним, хлебом и вином. Суштина Светих Тајни дух и живот (Јн. 6, 63), као што каза Спаситељ, нема мјеста у њему (Јн. 8, 37); њега изнутра поткрада сатана. Сачувај Боже све од таквог причешћивања, од такве хуле на Господа! Исто је и са Светом Тајном Покајања.

Film "KLETVA"

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ О РАЈУ


Мојсије, који је свима саопштио учење у својим небеским књигама, тај вођа Јудејаца, нека и мене, као ученика научи своме Петокњижју - тој ризници откривења. У њему се разоткрива прича о Едемском врту; премда је описан само по спољашњости, он је величанствен по тајнама које су у њему скривене, и кратко насликан, чудесан је по својим биљкама.
Дуго сам се трудио са страхом и љубављу. Љубав ме је позвала да пажљиво разгледам Рај, а страх од његове величанствености спутавао је ту радозналост. Најзад, и једно и друго сам спојио са мудрошћу. Са страхопоштовањем поштујући тајанствености Раја, испитивао сам само оно што је у њему откривено. Једно сам испитивао ради сопственог добитка, а друго сам прећутао ради сопствене користи.
Радосно сам приступио причи о Рају. У њој има мало за читање, али веома много за истраживање. Уста су читала оно што се открива у причању, а дух се, усхићено и са страхом узносио у испитивање славе Раја, али не са мишљу да се појми шта је то Рај сам по себи, већ са жељом да га доживим онолико колико је то човеку дозвољено.
Духовним оком погледао сам Рај. Врхови свих гора ниски су у односу на његову висину. Високи таласи потопа једва су дотицали његове пете; са страхопоштовањем су целивали његове стопе и враћали се натраг да прекрију и униште врхове гора и узвишења. Само је Рајску пету целивао потоп који је срушио сваку висину.
Али, колико год високо био постављен Рај, не замарају се они који се пењу њему, не оптерећују се теретом они који га примају у наследство. Својом лепотом он испуњава радошћу и привлачи к себи оне који иду њему, обасјава их блиставим зрацима, пружа им уживање својим миомирисом. Светлоносни облаци претварају се у сенице за оне који су постали достојни њега.
Силазе из својих сеница синови светлости и радују се на оној земљи на којој су били гоњени; ликују на обали мора и не даве се тамо где се давио и Симон-Камен. Блажен је ко види да су и његови вољени са њим заједно, и овде доле у њиховим заједницама, и тамо горе у њиховим обитавалиштима!
Облаци су њихова кола која их са лакоћом возе по ваздуху. Сваки лети на челу оних које је он поучавао. Његови подвижнички трудови постали су његова кола, а друштво његових ученика - његова славна пратња. Блажен је онај који угледа Пророке који лебде са својим хоровима - и Апостоле са својим хоровима! Који учини и научи тај ће се назвати великим у Царству небеском (Мт. 5,19).
Рај је далек од погледа и људском оку недостижан; зато се можемо усудити да га прикажемо само у поређењима. У светлом кругу који се види око месеца замишљај Рај! И он такође окружује и обухвата и море и копно.
Али уста моја пребрзо говоре, те се не могу наситити рајским насладама; замислимо и друге његове слике. Мојсије је начинио венац на величанственом жртвенику (Изл. 27, 3); златним венцем овенчао је жртвеник. Такав је и Рај - тај прелепи венац који овенчава васељену.
Када је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја и по доброти Својој дао му је да се насели изван рајских предела, и он се населио у долини испод Раја. Али људи су грешили и тамо и због тога су расејани. Пошто су постали недостојни да обитавају близу Раја, Бог је заповедио ковчегу да их удаљи на горе Карду.
Поделиле су се породице двојице браће. Каин је отишао даље и почео да живи у земљи Нуд, испод места које су насељавале породице Сита и Еноса. Али потомци оних који су насељавали горњу земљу и који су се називали синовима Божијима, оставили су своју земљу, сишли доле и ступали у брак са кћерима људским, са кћерима оних који су живели доле. Синови светлости бораве у горњим насељима Раја и одатле у понору виде богаташа. Подиже он своје очи, види Лазара, дозива Авраама, молећи да му се смилује. Али милостиви Авраам, који је осећао самилост према Содому, показује се немилосрдним према ономе који сам није био милосрдан.
Бездан одваја богаташа од љубави, бездан одваја праведнике и грешнике, да ови први не би осећали љубав према овим другим, да добродетељни не би осећали муке, видећи у геени своје синове, браћу и сроднике, да мајка не би туговала за безбожним сином, а госпођа за служавком са којом је заједно расла и васпитавала се.
Са осмехом тамо гледају своје гонитеље они који су претрпели гоњења, угњетени своје тлачитеље, убијени своје убице, Пророци оне који су их засули камењем, Апостоли оне који су их разапели. Синови светлости из својих горњих насеља виде безбожнике и, гледајући њихова дела, чуде се зашто су се ови, изгубивши наду спасења, предали безбожности.
Тешко ономе који је своја гнусна дела скривао у тами, који је грешио и прикривао се да би преварио свакога кога види, живео безбожно и лагао да би преварио свакога ко га слуша. Господе, нека ме покрију крила Твоје доброте; јер, тамо ће прстом показивати на грешника и непрестано ће разглашавати његову срамоту и његова тајна дела.
Моја смелост не усуђује се да иде даље од онога што сам већ рекао, али можда ће се наћи неко смелији од мене и он ће рећи да ће оне који не знају и који су неразумни, који су грешили из незнања, а ипак морају да претрпе казну као кривци, Благи населити поред Раја, и они ће се хранити рајским мрвицама.
Али и за оваквим насељима која су тако мала и достојна презрења у односу на рајска насеља, чезну и жуде они који горе у геени. Њихово мучење се увећава када погледају изворе тих насеља који жуборе пред њима; жудео је за њима и богаташ, али није нашао никога ко би му расхладио језик. Око оних који трпе муке је огањ, а испред њих је вода.

2.

Блажен је онај који чезне за Рајем, јер и Рај чезне за њим; с радошћу му отвара своја врата, прима га у свој загрљај; радује га песмама у свом наручју; широко му отвара своја недра и смешта га у њих. Али се уклања и бежи од онога ко се и сам уклања од Раја; јер су рајска врата - врата искушавања, иако воле људе.
Зато се овде снабдеј кључем од Раја и понеси га са собом. Духовна (мислена) су та врата која толико чезну за тобом, која ти се тако радују и веселе; пошто све знају, премудро мере она оне који улазе у њих - да ли је ко мали или велики, по свачијем расту и заслузи сама се отварају и својом мером показују ко је савршен а ко има недостатке.
Људи виде да је све пропало; богатство је нестало, телесних задовољстава више нема, лепота и власт су ишчезли и прошли, тамо се тога сећају и тугују због тога што се муче, сазнају да је оно што су стекли само сан, а њихово богатство - сенка.
Изгубили су оно што су имали, а нашли су оно што нису имали; она блага која су волели нестала су, а несрећа коју су мрзели их је задесила. Оно у шта су се уздали, тога више нема; оно чега су се бојали, то су нашли. И јадикују што су понижени и покрадени, што је њихово некадашње боравиште било варљиво, а садашње мучење стварно, што је спокој њихов нестао, а казна је бескрајна.
Виде и праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да нису никада осећали тугу, да њихов пост као да је био сновиђење после којег они устају као после сна и налазе Рај и за њих припремљену трпезу Царства.
За туђинце рајска висина је недоступна, али сам он нуди своје наручје онима који улазе у њега; радосни поглед упућује праведницима, смешта у себе цео свет, обухвата велико море; он је горњима - ближњи, својима - пријатељ, а туђинцима - непријатељ.
У његовом врту видео сам плодоносне смокве. Осуђени би радо да исплету себи венце од њиховог лишћа и обнажени би желели да се покривају њиховим лишћем, али она постиђују обнаженог, и премда покривају његову голотињу, изазивају му тугу; јер, у земљи славе сама одећа за обнаженог јесте срамота.
Ко је у стању да изброји лепоте Раја? Прекрасно је његово устројство, блистав је сваки његов део, простран је Рај за оне који обитавају у њему, светле су његове одаје; његови извори пружају насладу својим миомирисом, али када се они изливају к нама, губе свој миомирис на нашој земљи, јер добијају укус земље и тек тако постају питке за људе.
Она воља, којој се све покорава, воде које натапају Рај сакупила је у виду река, сместила их у земљу и заповедила им да излазе на исти начин као што ствара и воду у унутрашњости облака, те се ова разлива у ваздуху, на заповест ове воље.
Украсио је и обогатио разноликошћу лепоте Раја Уметник који их је изаткао; сваки ступањ у Рају је украшенији од претходног и у истој оној мери у којој један другог надвисују, толико и превазилазе један другога и лепотом. За најниже је Бог одредио најнижи део Раја, за средње - средњи, а за највише - највиши део.
Када се праведници успну на степене који су им одређени у наследство, тада ће сваки у складу са својим трудом бити уздигнут правдом управо на онај степен који је заслужио и на коме мора да пребива. Као што је велик и број и разлика степена, тако је велики број и разлика у чину оних који их насељавају; први степен је одређен покајницима, средина - праведницима, висина - победницима, дворац Божанства узвишен је изнад свега. И Ноје је на самом дну свог ковчега сместио животиње, у средини птице, а сам је, попут Бога, обитавао у горњем делу ковчега. И на Синају народ јудејски је стајао испод горе, свештеници на њеним падинама, Арон на средини, Мојсије на висини, а слава Господња је покривала врх горе.
Ковчегом и гором Синајем показана нам је тајна какав је распоред у врту Живота; у њима нам је Творац приказао слику добро уређеног, у свему прекрасног и у свему пожељног Раја; и висином и лепотом својом, миомирисима и растињем својим, Рај је ризница свих богатстава; он је слика Цркве.

3.

Немогуће је у мислима себи створити представу изгледа тог величанственог и преузвишеног врта, на чијем врху обитава слава Господња. Чије умно (духовно) око ће бити у стању да сагледа, да ли ће имати снаге да га испита и моћи да допре до њега погледом? Његово богатство је непојмљиво. Може се сматрати да благословено Дрво живота по својој блиставости јесте сунце Раја, његово лишће је светлоносно, на њима се огледају духовне лепоте врта; остало дрвеће, по пирењу ветрова се приклањају и као да се клањају овом вођи и цару дрвећа.
Насред Раја Бог је посадио Дрво познања, окружио га је страхом, оградио ужасом да би попут ограде чували његову околину. У једној од заповести којом му је било забрањено да куша плодове са овог дрвета, Адам је чуо две заповести; требало је да се боји дрвета и да осети да не сме чак ни да му се приближава.
Змији је било немогуће да уђе у Рај, зато што ни животињама ни птицама није било дозвољено да се приближавају околини Раја. Кад је пак Адам дошао код змије, ова је лукавим питањима која је упутила Еви, сазнала шта је то Рај и какав је он.
Сазнала је, проклетница, какво је то светилиште, сазнала је од Адама и Еве да се његова слава скрива у Дрвету познања, сазнала је да је приступ вратима светилишта забрањен заповешћу и тада се досетила да је у плоду дрвета кључ истине и да ће се онима који прекрше заповест очи отворити, и они ће се испунити кајањем.
Очи прародитеља биле су отворене, али истовремено и затворене да не би видели славу, да не би видели такође и срамоту, да не би видели славу унутарњег светилишта, као ни своју телесну голотињу. Оба ова познања Бог је сакрио у дрвету и као да је поставио дрво за судију између двеју страна.
Чим се Адам осмелио, приступио и окусио плод - одједном излила су се на њега оба познања, свукао је и скинуо обе копрене са својих очију. Угледао је човек славу Светиње над светињама и ужаснуо се, угледао је своју срамоту и постидео се, растужио и зајецао, иако су оба познања која је стекао молила да му буде опроштено.
Сваки који искуси овај плод мора или да прогледа и постане блажен, или да прогледа и зајеца. Ако га окуша онај који је предан греху, јадиковаће. Блажен је онај који види а не куша, уосталом, не као онај одважни човек чије су се муке увећавале када је гладовао, а није могао да окуси рошчиће које је видео.
Бог није дао Адаму да види голотињу да би се, ако прекрши заповест, тада са голотињом открила сва гнусност његовог поступка, али му није одмах показао ни Светињу над светињама, да би се, ако испуни заповест, тада прогледао и још више обрадовао. Обе награде сакрио је ради тога да би Адам после борбе за једно и друго добио венац по свом труду.
Бог као да је поставио дрво за судију да би му оно, ако човек окуси његов плод, показало достојанство које је изгубио због охолости, а такође показало и срамоту која га је снашла као казна, а ако победи, да би га обукло у славу и открило му шта је то стид; и онда би човек, остајући здрав, имао и познање болести. Човек би по себи био здрав, а међутим, у свом уму би имао познање болести, и за њега би то што има било корисно, и то што зна служило би као добитак. А када је човек у болести и има у свом уму сазнање о томе шта је то здравље, онда га и болест притиска, а сазнање га мучи.
Да је Адам однео победу, његови удови би се покрили славом, али својим умом он би познао шта је то страдање, његово тело би процветало, и његове мислене (духовне) силе би се још уздигле. Али, змија је то покварила, она му је заправо дала да окуси понижење, а славу је оставила само у сећању; оно што је човек нашао, то га је постидело, а оно што је изгубио, то је морао да оплакује.
Ово Дрво за њега је било слика врата (икона), а плод завеса која прекрива храм. Адам је убрао плод, прекршио заповест и чим је угледао славу која га је својим зрацима обасјала изнутра, побегао је одатле и похитао да пронађе себи уточиште под убогим смоквама. Онај који је посадио Дрво познања поставио га је по средини Раја да би оно раздвајало више од нижег, светињу од Светиње над светињама. Адам је приступио, одважио се да уђе и обузео га је ужас. Као што се цар Озија покрио губом, тако се и Адам обнажио; и пошто је попут Озије био побеђен, похитао је да се удаљи. Обојица су бежали и скривали се, јер су се обојица постидели свог тела.
Да су сва дрвета рајска била украшена истим таквим сјајем, у који је била заоденута слава, онда би, као што Херувими закривају лица својим крилима, тако би се и дрвета покривала својим гранама, да не би гледала свога Господа. Али сва она су се постидела због Адама, који се одједном показао обнаженим, чим му је змија уграбила одећу, а сама остала без ногу.
Како Адаму није био дозвољен улаз у унутарњи храм, овај храм је био чуван да би се Адам задовољавао служењем у спољашњем храму, и као што свештеник служи приносећи кад, тако би служио и он, поштујући заповест. Заповест је за Адама била дата да би помоћу ње ушао и пред лице Скривенога, у скривени храм.
Тајну Раја приказао је Мојсије који је начинио два светилишта, светињу и Светињу над светињама. У спољашње светилиште приступ је увек био слободан, а у унутрашње је било дозвољено да се улази само једном годишње. Тако је Бог затворио Адаму унутарње светилиште Раја и отворио спољашње да би се он задовољио тим спољашњим.

4.

Праведни је видео да би попустљивост учинила Адама дрским; Он је знао да ће ако попустн узде, Адам допрети даље и да ће савладати малу и слабу препреку. Зато му је нужно поставио нове препреке. Реч и заповест били су заштита дрвета, а херувим и оштрица мача постали су одбрана Раја.
Адам је у својој нечистоти хтео да уђе у Светињу над светињама, која воли само њему сличне; а пошто се усудио да уђе у унутарње светилиште, није био остављен ни у спољашњем. И море, када у својој утроби угледа леш неке животиње, не оставља га у себи већ га избацује на обалу.
Слику овога представљао је у јеврејском народу сваки губавац у табору; њега су удаљавали из табора, и истеривали напоље. Кад би се пак очистио од губе, онда су му указивали милосрђе, свештеник би га шкропио исопом, крвљу и водом, а губави би се враћао у свој шатор са свим његовим иметком.
Адам је био чист, и у том прекрасном врту, када је змија дунула на њега, постао је губав и оскрнављен, и врт је одбацио нечистог и истерао га из својих недара. Али, Свевишњи Првосвештеник је видео да је Адам избачен из Раја и приклонио му се, и спустио се к њему, и очистио га исопом Својим и увео га поново у Рај.
Адам је био наг, али прекрасан; његова брижна жена се потрудила и направила му одећу срамоте. Угледао га је едемски врт и растужио се што је и он био томе узрок. Марија је разбојнику нашла другу одећу, коју је украсила и обасјала обећањем. Едемски врт је угледао покајаног разбојника и са љубављу га је примио уместо Адама.
Када је посумњао, иако је угледао обећану земљу, Мојсије није ушао у њу; могао је само да стигне до Јордана. И Адам који је сагрешио био је избачен из Раја живота, а препрека му је био Херувим. Али, обојицу је увео Господ наш и ишли су путем васкрсења - Мојсије у обећану земљу, а Адам у Рај.
Никаква уста нису у стању да прикажу унутрашњост овог врта и привлачне лепоте његове спољашњости. Чак ни једноставне украсе на његовој огради нису у стању да опишу како треба. Његове боје су сјајне, миомириси чудесни, лепоте неодољиве, јела раскошна.
Крај ограде Раја налазе се последње од његових одаја, али и оне својим богатством превазилазе све одаје у васељени. Колико год биле мале одаје из његових нижих делова, у поређењу са одајама горњег дела, блаженство крај његове ограде далеко превазилази и надмашује сва блага ове долине плача у којој ми живимо.
Нека се не љуте на мене због тога што се мој језик усудио да приказује нешто што превазилази његове снаге, те га је зато умањио својим мањкавим приказивањем. Пошто не постоји огледало у којем би се одражавала лепота Раја, и не постоје боје које би живо описале, нека не окривљују моју ревност, јер сам се ради наше користи прихватио труда да сачиним приказ Раја.
Уцвељеном ће то послужити као утеха, дечаку као поука, целомудреноме ће донети велику славу, а сиромашноме ће бити добитак. Зато, свако нека ми удели свој мнас и свој кодрант, сваки нека се помоли за мене у Едему, да бих и ја достигао ту земљу; зато што, према својим моћима говорим о Рају, да би невољници чезнули за пунотом његових обећања.
И Ти, Свезнајући, не осуди моју намеру! И Ти, за све Скривени, не осуђуј моју духовну радозналост! Рођење Твоје, у потпуности тајанствено, не усуђујем се да истражујем, па сам својим ћутањем ограничио своју реч. Пошто сам пак осетио страхопоштовање пред рођењем Твојим, усели ме у Рај. Од свих који Те воле, слава Теби, Скривени!

5.

Сазерцавао сам стваралачку Реч и уподобио сам је стени која је следила јеврејски народ у пустињи (1. Кор. 10, 4). Обилне потоке Реч није извела из воде која је била нагомилана у њој, јер у њој није било водене влаге, али из ње су истекла мора. Тако је Божијом Речју све створено ни из чега.
У својој књизи Мојсије је описао стварање природе, да би о Творцу сведочили и природа, и Писмо; природа, када је користимо, а Писмо, када га читамо. Ова два сведока походе сваку земљу, пребивају у свим временима, они су увек пред нама и изобличују отпаднике који одричу Творца.
Читао сам почетак ове књиге и проницао у свако њено слово и у сваки њен стих, постепено узлазећи у висину. Предусретљиво ме је заустављало оно прво што се развијало преда мном и повезаношћу говора мамило ка следећем. А чим сам дошао до стиха у коме се говори о Рају, тај стих ме је истог тренутка извео из књиге и пренео у окриље Раја.
И око и ум, као по мосту су прелазили преко стихова и сустизали се у рајском насељу. Око је уздизало ум читањем, а ум је давао оку одмор од читања, јер је после читања књиге око спокојно, а ради само ум. Ова књига ми је била и мост према Рају и врата Раја; прешао сам мост и ступио у Рај; око је остало напољу, а ум је ушао унутра; и почех да сазнајем и оно што није написано. То је светла, чиста, дивна и величанствена висина - писмо је назива Едемом, јер је на њој врхунац сваког блаженства.
Тамо сам видео сенице праведника које изтачу из себе мирисава уља, изливају миомирис, украшени су цвећем, овенчани укусним плодовима. Какво је било дело човеково, таква је и његова сеница; једна је нижа по свом украсу, друга сија својом лепотом, једна је мања по спољашњости, друга блиста славом.
Али, мени је Едем више причинио задовољство својим миром, него својом лепотом. У њему обитава чистота, и тамо нема места прљавштини; у њему је спокој, и тамо нема места немиру.
Затим сам питао да ли ће Рај бити простран за све праведнике који треба да обитавају у њему? У својим питањима дотицао сам и оно што није написано: погледај овог човека, у њему је живео легион свих врста демона; они су живели у човеку, па ипак се нису примећивали, јер је војска њихова и једноставнија и истанчанија од саме душе.
Тако је читава војска живела у једном телу; али, сто пута чистије и истанчаније од овог биће тела праведника када устану и када буду васкрснути. Тело праведника биће слично духу који може кад пожели, да се шири и увећава, и када жели да се скупља и смањује, и кад се скупи може бити на једном месту, а кад се рашири може бити свуда.
Саслушај друге слике и увери се. Хиљаду искри сунчеве светлости бивају у једном дому, десетине хиљада миомириса лебде изнад једног цвећњака; и ако су они смештени на малом простору, у мери у којој се тај простор њима испуњава, тако се и они сви шире по њему. Тако и Рај. Иако је пун духовних бића, он је простран да би се у њему сместила ова бића.
Нема краја ни броја помислима које се налазе у срцу, колико год оно било мало, и мада је оно потпуно испуњено њима, помисли нису стешњене у срцу и не сметају једна другој. Тако је и дивни Рај простран за чисте духове чију суштину не може мисао да докучи.
Колико сам могао опевао сам Рај и био сам спреман да га напустим, али изненада унутар Раја разлеже се, као у табору, глас оних који певају уз звуке труба; свет, свет, свет! И зачух како се у Рају славослови Божанство. Блажен је онај који је удостојен Раја због правде или доброте, због труда или милосрђа! Зачудих се, јер тек што сам изашао из рајских предела, оставио ме је и отишао од мене пратилац. Када сам пак дошао до предела земље која рађа трње, тада су ме среле болести и страдања сваке врсте. И угледах да је наша земља тамница, да су пред мојим очима сужњи који плачу због те тамнице када морају да изађу из ње.
Чудио сам се да и деца плачу приликом свог изласка из утробе, плачу што их из таме призивају на светлост, што из тескобе улазе у свет. Тако је смрт за овај свет слика рођења; плачу они које ова земља, мајка страдања, рађа за врт радости.
Смилуј ми се, Владико Раја, и ако нема могућности за мене да уђем у Твој Рај, онда ме смести макар и напољу, близу оних ливада које се налазе у врту његовом. Унутар њега нека буде трпеза за праведнике, али плодови који расту у његовом врту нека падају изван њега као мрвице грешницима, да би и они били живи по доброти Твојој!

6.

Кључ учења који отвара сваку књигу, отворио је мојим очима и ону књигу у којој читам о богатству кивота, о венцу закона, отворио сам и оно писмо које пре свих других казује о Творцу, обухвата сва Његова створења, даје да се виде све Његове лепоте, показује све Његове украсе.
Управо то Писмо довело ме је до врата Раја, и тек што сам му пришао, мој ум је обамро од запрепашћења, пренеразио се мој разум, моја чула нису била у стању да обухвате величанственост богатстава, да разликују укус јела, да упореде живост боја, да споје у једно сву лепоту, да прикажу речју оно што се указивало погледу.
Све удове Рај баца у окове савршенством својих радости, очарава очи својим украсима, слух - звуковима, укус и њух - јелима и миомнрисима. Благословен је Онај Који је позвао у Рај оне који су се подвизавали у бдењу и посту, да би се за своје посништво наслађивали утехом, и пасли на овим пријатним пашњацима!
Један поглед на Рај ме је уздигао, једна помисао на њега ме је обогатила; опијен његовим миомирисима, заборавих на своју ништавност; обновљен разноврсношћу његових лепота, ја као да постадох другачији и зароних у таласе његове славе. О, како сам постао опијен и заборавио на кривице своје у овој земљи која је за обнаженог Адама била ужарена пећ искушавања!
И премда је за мене био много и један талас његових лепота, међутим, он ме је узео и бацио у још веће море. У његовом сјају сам угледао још веће лепоте и размишљао: "Ако је Рај тако диван, колико ли је онда диван Адам, тај лик његовог Вртлара; колико ли је прекрасан Крст, та кола сина Адамовог - Господа"!
Човек није био створен ради Раја, већ напротив, сам је био узрок засађивања Раја. Чисто срце је драгоценије од биљака, песма је боља од плодова, реч је пријатнија од онога што расте на дрвећу, човекова вера је драгоценија од мирисног корења, његова љубав је лепша од свих мириса.
Бог је засадио прекрасни врт и створио чисту Цркву, а на Дрвету познања је приковао заповест; даровао је радости, али их не желе, упозоравао али се не уплашише. У Цркви је успоставио учење које радује обећањима и застрашује претњама; онај који презире ово учење гине, а ко га следи спасава се.
Црква светих је слика Раја у њој се свакодневно сакупља свеоживотворавајући плод и за пиће се ставља у кацу у којој се гњечи грозд испуњен животворним леком. Змија је изгубила снагу, везана је проклетством; Евина уста су запечаћена спасоносним ћутањем и поново се покоравају Творцу.
Међу становницима Раја нема обнажених, зато што су сви обучени у славу; нико се тамо не покрива лишћем и не бива посрамљен; у Господу нашем они су нашли себи одећу коју је изгубио Адам. Црква одржава њихов слух чистим од змијског отрова и од отрова оних који су, поверовавши змији упрљали своје нове и избељене ризе, који су изгубили своју одећу.
Вечно неисцрпна сила, вечно неуморна мишица посадила је и овај Рај, украсила га без напора, испунила га плодовима сваке врсте. Творац је погледао и развеселио се, и настанио се у овом Рају, посађеном у Његову славу, као што је и тај врт Он посадио у Своју славу.
Добродетељни, носећи своје плодове, улазе у Рај који блиста свакојаким плодовима, те својим делима задобијају овај чудесно лепи врт. Рај се радује што види да плодови праведника превазилазе по части плодове његовог дрвећа, и да украси победника превазилазе његове украсе.
Блажен је ко је удостојен да види како су сви савршени и величанствено лепи плодови рајског дрвећа постиђени пред изгледом плодова које доносе праведници! Рајски цветови виде ове плодове и признају себе побеђеним, обузима их усхит, видећи цветове девственика и светих, чији је венац развеселио и твар и њеног Творца.
Плодови праведника Свезнајућем су благоугоднији од свих плодова и растиња. Лепота природе уздиже достојанство духа, Рај - достојанство ума, цветови - достојанство добрих обичаја, врт - достојанство слободе, земља - достојанство ума. Благословен Онај Који је тако прославио Адама. Изнад свих хвале вредних рајских украса достојна су прослављања јуначка дела победника /у вери/ који представљају прекрасну слику Раја. На њима се одражава лепота едемског врта. Зато оставимо дрвеће, величајмо победнике и уместо наслеђених блага прославимо оне који су примили ово наслеђе.
Ако нас запањује лепота Раја, тим више нас усхићује лепота духа; једна је ствар природе, а друга ствар слободне воље. Слобода подражава едемском врту, и из ње су изникли и израсли победнички плодови који су величанственошћу венаца превазишли рајске украсе.
Како се тамо лепима приказују духовном оку прижељкиване вечере праведника који и нас позивају да постанемо њихова браћа, ближњи и пријатељи! Нека нас ништа не лиши браћо, општења са њима! Постанимо њихови пријатељи, а ако не пријатељи, онда барем њима блиски. И, кад бисмо се населили, ако не у њиховим насељима, онда барем поред њих!
Како је достојан подвизавања онај који се удостојио богатства њихових ризница! Како је благословен онај који је примио барем мрвицу њихових блага! О, кад бих био удостојен макар малог тамошњег дела! Нека ме тада погледа и нека буде ојађен иепријатељ који је сањао да ме угледа на оном месту које је он мени припремио, и нека ме види у насељу коју ми је припремило милосрђе Твоје!
Блажен је ко се удостоји да види њихову светлу ризу! Блажен је ко се удостоји да слуша њихове мудрости! Блажен је слух који је надахнут њиховим гласом! Блажен је ко је достигао њихово блаженство! Блажен је ко се труди да буде међу првима! Тешко ономе против кога они вапију Праведноме! Онај који их воли тај је у Едему; ко их мрзи, тај је у паклу. Лакше је бити Содому неголи томе граду, где су они отресли свој прах (Мт. 10, 14-15). У дому где су се они молили, мртвац се враћа у живот, и тамо се успостављао савршени мир.
Кад су долазили у Египат, утољавали су глад у Египту. Кад су долазили неразумном мору, уразумљивали су га жезлом. Кад су улазили у дивљу пустињу, освећивали су је стубом. Кад су били бацани у ужарену пећ, орошавали су је свежином. Кад су били бацани у јаму, тамо је силазио Анђео те је звери учио посту.
Њихова Црква је со која осољава сву земљу и која је чува од трулежи. Њихова Црква је посветила Исток, обасјала Запад, они су обновили Север, научили Југ. Они су узлазили на небо и отварали га; низлазили су у море и испитивали његове дубине. Тајну, откривену Апостолима у причама, раширили су они по свим земљама и свима су благовестили. Цео свет је примио ову тајну да би у њој пронашао себи снагу. Један од светих расеца ваздух својим кочијама, Анђели га журно срећу и обученог у плот виде у својим насељима. Али, као што је на земљи рођен човек у одећи славе узашао на кочијама на небо, тако је Господ по доброти Својој изашао, обукао се у плот, севши на облак узнео се, и царује и над горњим и над доњим светом.
Као огањ светле ови духови - Анђели су се зачудили Илији, када су угледали у њему жуђено благо; чудили су се они праху земаљском и славили Онога Који је створио овај прах, са радошћу видећи у њему девство које уздиже оне из доњег света, и у усхићење доводи оне из горњег. На земљи му предстоји битка а у Рају венац.
Љубав и обучавање /у духовном животу/, сједињени са истином, могу образовати дух и обогатити га новим добрима, а утолико он разумно прониче у ризницу тајни. С љубављу сам научио и познао да је у Рају уточиште победника. Ако си ме Ти удостојио да посматрам Рај, онда ме удостоји и да уђем у њега!

7.

У искушењима се тешите обећањима! Нелажна је реч Онога Ко на све излива дарове Своје; Његова ризница није ни мало сиромашна да би смо се морали бојати да неће испунити Своја обећања. Сина Свога Он је предао за нас, да бисмо ми поверовали. С нама је Његова плот, с нама је и Његова истина. Он је дошао и дао нам Свој кључ, јер нас очекују Његова богатства.
Спуштањем вечери свет склапа очи и тоне у сан, а ујутру се поново буди. Тако је у тајинственом смислу сада ноћ, и Онај Који даје плату још је далеко; али настаће дан и Он ће се јавити. Не будите, браћо, немарни, не мислите да је ваш подвиг дуготрајан, а васкрсење удаљено. Ево, смрт је за нама, а пред нама је васкрсење.
Будите стрпљиви, ви који тугујете, и ући ћете у Рај. Његова роса спраће вашу нечистоту; уточиште његово ће вас развеселити; његова вечера ће докрајчити ваше напоре; његов венац ће вас утешити; његова вечера ће дати гладнима утеху, а ова прочишћава оне који је кушају; понудиће жеднима небеско пиће, а оно уразумљује оне који га пију.
Блажен је сиромашак који упире поглед према тој земљи, испуњеној неизмерним мноштвом богатстава! Аметисти и друго драго камење не налазе се у њој, избачени су одатле као смеће; они би упрљали ту земљу славе. Ако би неко тамо унео бериле и друго драго камење, они би се показали тамнима и поцрнелима у тој блиставој земљи.
И мушкарци и жене су обучени у светлу ризу, славом је покривена голотиња њихових тела, престала је срамотна узнемиреност у удовима, затворени су извори похота, отров је уништен, душа је чиста и зелени се у Едему уживања као пшеница без кукоља.
Ликује тамо девственост због тога што је ишчезла змија која је потајно у њен слух уливала свој отров. Испунивши се радосне усрдности, говори јој смоква: "Сети се свог невиног детињства, сети се онога дана када си се, обнаживши се, скривала у мом крилу. Хвала Ономе Ко је твоју нагост покрио ризом!"
Радује се тамо младост што је однела победу, види у Рају Јосифа који је скинуо са себе и одбацио сладострашће које је пламтело у неразумнима, и победио гују у сопственој њеној рупи. Самсона, победника над лавовима, победила је змија отровница, угризла га је и ускоро је изгубио власи свог назорејства [посвећености Богу].
Мир тамо налазе жене које су сурово пострадале овде у болестима проклетства и мукама рађања деце. С радошћу виде оне да њихова деца коју су оне у јауцима сахрањивале, попут јагањаца пасу на едемским пашњацима, да су стављени на високе степенице славе, блистају сјајном светлошћу као браћа пречистих Анђела.
Слава Милосрдноме Који често тако рано жање децу - позни плод престарелих родитеља да би она у Рају постала првородни плод! То је нов призор - видети како једни плодови жању тамо друге плодове, како првородни жању првородне, и како се пожњевени чистотом уподобљавају онима који жању.
Приони духом уз Рај, о старости! Његов мирис ће ти вратити детињство, његов дах ће те учинити младом. Он ће те обући лепотом којој ће бити покривене твоје нечистоте. У Мојсију је представљена твоја слика. Његови борама избраздани образи, цветајући и сијајући, постали су слика старости која се подмлађује у Едему.
Становници Раја немају тамних мрља, зато што су чисти од греха; нема у њима гнева, зато што су слободни од сваке раздражљивости; нема подсмеха, зато што су слободни од сваке лукавости; не наносе једни другима штету, не гаје у себи непријатељство, зато што су слободни од сваке зависти; нико никога тамо не осуђује, зато што тамо нема увреда.
Тамо синови људски виде себе у слави и сами себи се чуде зашто је њихова плотска природа, некада распаљивана, сада спокојна и чиста; зашто сијају споља лепотом и изнутра чистотом, видљивим сјајем тело, а невидљивим душа.
Скаче у Рају хроми који није могао да хода; по ваздуху јури богаљ који није могао да се помери с места. А очи слепих који су од мајчине утробе жудели за светлошћу и који је нису видели, занесени су рајском лепотом, а звук рајских фрула весели слух глувих.
Ко није дозвољавао себи ни проклињање, ни клевету, њега пре свих очекује рајски благослов. Ко је поглед очију својих непрестано чувао чистим и целомудреним, угледаће највишу лепоту Раја. Ко је сваку горчину сузбијао у својим помислима, у његовим удовима ће потећи извори дивног весеља.
Девица која је презрела увенљиви брачни венац, засијаће тамо у брачној ложници праведника, ложници која воли децу светлости. Пошто је она омрзла дела таме, и пошто је живела усамљено у дому, тамо ће је обрадовати брак, и она ће бити утеха Анђела, радост Пророка, слава Апостола.
Ко је са Данилом, коме су указивали част цареви, клањајући му се у овом свету, за храну изабрао себи поврће, таквог посника уместо царева тамо ће поштовати дрвеће, које ће му се клањати у свој својој лепоти, узвикујући му: "Уђи у крошње наше, живи под нашим гранама, кропи се нашом росом, наслађуј се нашим плодовима".
Ко је умивао ноге светима, њега ће очистити та вода. Ко је пружао руку да би уделио сиромашнима, њему ће се сами нудити плодови са тог дрвећа. Све мноштво цветова радосно ће похитати да овенча ногу која је ходила да посети болесне, и међусобно ће се утркивати ко ће пре да целива њену стопу.
Ко се са мудром умереношћу уздржавао од вина, њега пре свега очекују рајски виногради, где му свака лоза пружа своје гроздове. А ако је девственик, примају га у своја чиста недра, зато што, живећи усамљено, није спознао супружанско окриље, није улазио у брачну ложницу.
Они који су пострадали од мача и примили венац за Господа нашега, тамо ће у слави са венцима својим празновати победу, јер су тела њихова извргла руглу огањ мучитеља. Као звезде сијају тамо седам синова светлости (Свети мученици Макавеји) - тај победнички венац њихове мајке, јер су својом смрћу посрамили гнев безбожника.
Блаженство те земље преобразиће жене које су се потрудиле у служењу светима. Тамо ће оне угледати како је блажена у Едему удовица која је у дом свој примила Илију. Уместо крчага и посуде за воду који су је хранили - даће јој храну у Едему грање дрвећа, јер је изобилно давала сиромашнима.
Тамо нема ничега што не би служило на корист; биљке дају тамо пријатан миомирис, а јела у Едему су прекрасна. Ко их окуси, подмлађује се, ко их помирише, постаје леп. Сваки цвет скрива унутар себе васкрсење и спреман је да га да оном ко га убере; сваки плод носи у себи благо и спреман је да га преда ономе ко га узме.
Нико се не труди тамо, нико се не уздржава, јер нико и не греши (нема борбе са грехом; прим. прир). Нико тамо не осећа кајање, јер тамо нема покајника. Они који су се љуто подвизавали, тамо не врше никакав подвиг, већ пребивају у спокојству. Нема тамо старости зато што нема ни смрти; нема тамо оних који се сахрањују, зато што нема ни оних који се рађају.
У њима нема туге зато што су слободни од свих страдања; у њима нема страха, зато што су далеко од сваке туге. Нема тамо противника, зато што је битка завршена. Непрестано себе и једни друге називају блаженима, зато што су се завршиле њихове битке, венци су добијени, и у сеницама је њихов спокој.
Гледао сам ту земљу и седео оплакујући себе и себи сличне. Прођоше дани моји, протекоше као један једини дан. Прођоше и нестадоше, а да ја то нисам ни приметио. Моју душу обузе кајање, зато што сам изгубио и венац, и име, и славу, и ризу, и светлу брачну ложницу, и трпезу Царства. Блажен је ко их се удостојио!
Нека са сузама моле за мене тамо сви синови светлости, да им Господ наш дарује једну душу, а мени нови повод да опевам Величанство које тако богато пружа Своју руку помоћницу. Онај Који узвраћа по правди, али не и без благости, милосрђем Својим нека ми дарује блага из ризнице Свога милосрђа!
Ако је нечистима немогуће да уђу у ову земљу, онда ми дозволи да се настаним уз њену ограду и у њеној сенци. И како је Рај сличан трпези, дозволи ми из милости, макар ван Раја, да узимам и да кушам плодове његове, да би се испунило на мени оно што је написано: "Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових" (Мт. 15, 27).
Тада ћу на себи испробати поуку приче о богаташу који није давао сиромашноме чак ни мрве са своје трпезе; видећу како Лазар пребива у Рају, видећу како се ужасно мучи богаташ и задрхтаћу пред строгошћу правосуђа Твога, а у себи ћу се охрабрити исијањем доброте Твоје.
Насели ме уз ограду овог врта да бих био у суседству са онима који су насељени у Рају, и да би ми позавидели проклети. Ко може истовремено гледати и блаженство и мучење, имати пред погледом и геену и едемски врт? Венац оних који обитавају у Едему показаће ми тежину моје кривице, а мучење проклетих увериће ме колико си Ти милосрдан према мени.
Чије око може издржати један и други призор? Чији слух може издржати глас и оне вапаје с којима безбожници у геени хуле на Праведнога, и оне песме којима Га прослављају праведници у едемском врту? Једни друге посматрају изненађено, и једнима и другима су откривена дела због којих су безбожници достојни осуде.
Нека не буду откривени моји грехови пред мојим ближњима у онај дан! Уосталом, то би ме учинило, Господе, још презренијим. Ако су моји греси познати Теби, од кога онда да их скривам. Стид сам учинио себи идолом. Даруј ми, Господе, да имам страх само пред Тобом свемогућим и да се стидим пред Тобом милосрдним! Човек као да је за божанство себи поставио ближњега: увек се труди да му угоди; њега се стиди да му не учини преступ; њега се боји, ако се рђаво понаша; од његове похвале зависи вредност његовог доброг дела; зато је човек у правом смислу постао слуга слугу. Ти, Благи, Који си нам даровао слободу, коју смо ми предали у ропство, учини и то да Тобом заменимо оног господара којег смо сами поставили над собом.

8.

Реч написана у књизи ушла је у мој слух и развеселила ме; она представља причу о разбојнику; и душа моја се утешила, гледајући на мноштво његових злодела, јер је Господ помиловао и разбојника. Зато сам и ја добио наду да ћу ући у тај врт чије сам име чуо и занео се њиме. Мој дух је раскинуо моје окове и ја сам похитао да га видим.
Угледао сам тамо насеља и светлоносну сеницу и чуо сам глас који је говорио: "Блажен је разбојник, који је забадава добио кључеве Раја"! Очекивао сам да ћу га срести тамо, али сам помислио да душа не може у Рају да осећа без учешћа њеног тела; и у земљи радости обузела ме је туга што се моје испитивање тајни показало бескорисним. Помисао о разбојнику навела ме је на следеће питање: ако душа може видети и чути без учешћа тела, због чега је онда затворена у њему? Ако пак, без њега нема живота, зашто онда не умире са телом?
Душа не може да види без тела; то доказује о њој само тело. Ако је тело лишено вида, онда је и она заједно са њим слепа и пипајући се креће, и тело и душа имају потребу једно за другим, и сами сведоче о томе. Као што је телу потребна душа да би могло да живи, тако је и души потребно тело, да би могла да види и чује. Ако је тело немо, заједно са њим је нема и душа; ако је тело болесно, болује и она. И мада је, када је одвојена од тела, сама по себи душа здрава, ипак, учествује у свему што се односи на тело. Она је слична детету у мајчиној утроби које, имајући у себи живот, нема реч и разум.
А ако душа, налазећи се у телу, док је оно још младо, не може да спознаје и себе саму и тело са којим је повезана, не постаје ли онда она немоћна после раздвајања са телом, када ни ван себе ни у себи самој нема чулних органа које би могла употребљавати као оруђа? Зар душа не пројављује себе само посредством чула тела које је са њом спојено?
Ни у чему нема недостатка ово благословено насеље, ова земља која је у потпуности и у свему савршена; може ли ући у њу душа сама немајући чула и разума? Наравно, ући ће у дан васкрсења, када ће тело савршеног поново примити сва своја чула.
Дакле, када је Творчева рука створила тело и одредила му да слави свог Творца, тада ова нема фрула није издала ни једног звука, док Творац није, најзад, у тело удахнуо душу, која је у њему створила певање. Тада су већ и струне почеле да звуче, и сама душа је задобила у њима реч мудрости.
Када је Господ довршио стварање Адама, узео га је и населио у Рај. Ни душа без тела, ни тело без душе нису могли да уђу тамо, већ су чисти и савршени ушли заједно у ово савршено насеље. Заједно су и изашли из њега, поставши нечисти. А то показује да ће заједно и ући у дан васкрсења.
Адам је био лакомислени чувар Раја, зато што је лукави лопов ушао тамо да га опљачка, и без надзора је оставио плодове према којима је похитао овај други, и уграбио самог становника врта. Господ наш је дошао да потражи Адама, и изашао је (ваплоћењем) и нашао га у шеолу, извео га одатле, и извео у Рај - у она жељена насеља уз рајску ограду где обитавају душе праведних и светих, који тамо очекују своја вољена тела да би, када се отворе врата врта, и тела и душе ускликнуле: Осана! Благословен Који је извео самог Адама и поново га уводи са многима!

9.

На земљи је подвиг, у Едему је венац славе. И небо и земљу Бог ће обновити приликом нашег васкрсења, и твар ће ослободити и развеселити заједно са нама. Земља, мати наша, претрпела је поругу, изложила се проклетству због грешника; али због праведника Благи ће благословити нашу хранитељку и заједно са њеном децом обновити и њу.
Лукави је отворио своју чашу и свој отров показује свакоме, свима потајно разапиње своје мреже, поставља своје замке, свуда гаји коров да би надјачао побожне. Али Благи у прекрасном Рају заслађује њихову горчину, украшава их светлим венцима, и због тога што су понели крст свој, узноси их у Едем.
Ако хоћеш да приђеш Дрвету живота, оно своје гране, као степенице, приклања твојим стопама, позива те под своје окриље, позива те да седнеш на постељу од његових грана, спремних да приклоне пред тобом своју крошњу, да те загрле и чврсто стегну у обиље цветова и успокоје као дете на мајчином крилу.
Ко је видео трпезу на гранама овог дрвета? Читави низови плодова сваке врсте при руци су ономе који их куша; један за другим му се сами приближавају; плодови насићују његову глад и утољавају његову жеђ, роса му служи за умивање, лишће као чисти убрус. Неисцрпна је ризница Господа богатог у свему.
На најчистијем ваздуху стоји тамо дубоко укорењено дрвеће, доле покривено цвећем, а горе је пуно плодова, њихова крошња је препуна зрелих плодова, а доње гране су све у цвату. Ко је икада чуо или видео да изнад главе лети облак попут сенице, чији је свод од плодова, а под ногама је прострт цветни тепих?
Тек што су те оставили таласи једне бујице радости, већ те к себи мами друга. Све је тамо испуњено радошћу. Овде једеш плод, а тамо се освежаваш пићем; овде се умиваш чистом росом тамо помазујеш мирисном водом; овде миришеш миомирис, а тамо чујеш слатку песму Благословен Онај Који је развеселио Адама!
Наизменично струје пријатни ветрови и журе да услуже, попут Марте и Марије. Вечера не престаје, и никада не бива без званица. Уморна Марта се некада осмелила да приговори Ономе Који ју је позивао у Рај, где они који служе за вечером не знају за умор.
Тамо и овамо, пред праведницима струје ветрови у Рају; један им наноси храну, други им излива пиће; дах једног је сало, а дување другог - миомирисно уље (парафраза псаламског стиха који говори о блаженству праведника; прим. прир). Ко је видео ветрове који би својим дахом час насићивали као јела, час служили као пиће, час орошавали свежином, час помазивали уљем?
Ветрови тамо духовно хране оне који живе духовно; не престаје тамошња вечера; рука се не замара; зуби немају посла; не оптерећује се стомак. Ко се икада наслађивао таквом бескрајном гозбом, јео без хране, пио без пића, само наносом ветра гасио жеђ, а наносом другог ветра утољавао глад?
Гледај како се то приметно испољава на биљкама. Ветар узгаја пшеницу и друго класје, хранећи их својим дахом и јачајући их својом снагом; не могу ли тим пре ветрови благослова хранити разумне и духовне насладе Раја? За духова бића и храна је духовна.
Умни ветрови тамо хране разумне. Њихов дах те чини једрим, њихово струјање ти пружа насладу. Један те помазује, други ти доноси радост. Ко је икада доживео такво задовољство - да једе без руку, да пије без уста, тако да само пријатан дах ветра буде за њега храна и пиће?
Гледај, још увек тако нешто постоји на овој земљи која рађа трње; још увек на овој проклетој њиви ветар узгаја пшеницу у класу по свевишњој Вољи Свемогућег. Дах ветра као да је храни мајчинским дојкама, представљајући тиме начин на који се хране духовна бића.
Ако пшеницу, ту телесну храну, чији највећи део тело избацује из себе - узгаја ваздух, а ветрови је чине зрелом, могу ли онда чисти ветрови из едемске ризнице шкодити духовним бићима? Посебни сокови представљају пиће духовних бића.
И ватра ће те поучити да се све храни ваздухом. Може ли се замислити неко место где не би било ваздуха? Његово струјање гаси огањ, његово кретање га одржава. Ко је видео мајку која би свакога нахранила свим врстама хране? Све зависи од ваздуха, а он, опет, зависи само од оног Једног, Чијом силом се храни све.
Нека се постиде Халдејци који су тако много мислили о небеским светилима, тврдећи да она хране све свачим; и звезде, и биљке, и сунце, и гмизавце, и људе храни ваздух; његовим дахом, како сам рекао, храни се и ватра која је по природи сродна светилима.
Душа без ваздуха пење се навише, али она сама служи као ослонац телу; на њој почива наша плот. Она нам прави хлеб, она чини нашу њиву плодном. Такав је и благословени ваздух; он удовољава, насићује, напаја духовна бића, у њему она лебде, њиме се умивају, он је за њих море уживања.
Рајски миомирис насићује без хлеба; дах живота служи као пиће, чула се тамо утапају у таласима наслада које се изливају на све и у свим могућим облицима. Нико не осећа оптерећење од тог изобиља радости и сви се непрестано, без пресазићености напајају њима, задивљени пред величином Божијом.
Сада тела гладују и једу, а тамо уместо тела душе осећају глад и душа куша себи сродну храну. Изнад сваке хране душа се наслађује Оним Ко храни све, храни се Његовим лепотама и задивљена је пред Његовим ризницама.
Тела која садрже у себи крв и воду, достижу тамо чистоту која је једнака самој души. Крила душе, овде оптерећена, тамо постају далеко чистија и уподобљавају се ономе што је у души највише - уму. Сам ум, који се овде немирно креће, тамо је спокојан, попут Божије величине. Душа је по својој вредности изнад тела, а њу по вредности надмашује дух, а изнад духа је скривено Божанство. Али при крају, тело ће се обући у лепоту душе, душа у лепоту тела, а дух ће се уподобити Божијој величини.
Тамо тела бивају уздигнута до ступња душа, душа се узноси на ступањ духа, а дух, стремећи са страхом и љубављу, узлази до висине Божије величине. Не узлеће он сувише високо и не зауставља се сувише дуго на једном; његово задржавање је разумно, а његово лебдење је спасоносно.
Ако осећаш потребу за храном, постиђује то Мојсије, који се, не снабдевши се храном, попео на врх горе и тамо је и без хране био снажан у телу; трпећи жеђ, постајао је још дивнији. Ко је видео човека који би се, не окусивши храну, хранио гледањем, цветао лепотом, напајао гласом и јачао? Њега је јачала слава, напајала светлост и сјај. Свака наша храна је само смеће, њен укус нам је одвратан, смрад несносан, њен терет нас чини тромима, претеривање нам наноси штету. Ако нас пак и таква храна задовољава и јача, колико се онда мора наслађивати душа бујицама радости, када се њене моћи хране са груди премудрости!
Тамо се на мноштво оних који сазерцавају, изливају бујице радости од славе Оца, кроз Његовог Јединородног (Сина), и сви се наслађују на пашњаку сазрцања. Ко је видео како се гладни насићују, јачају и напајају бујицама славе које се изливају из лепоте Онога Ко је вечна лепота?
Он, Господ свега, јесте и ризница свега. Свакоме, по мери његових моћи, као кроз мали отвор, показује Он лепоту Своје скривене суштине и сјај Своје величине. И сјај Његов са љубављу обасјава сваког: малог - слабим светлуцањем, а савршеног - зрацима светлости; потпуну пак славу Његову сазрцава само Њиме Рођен.
У којој мери је ко овде очистио своје око, у тој мери ће и тамо моћи да сазрцава славу Онога Ко је изнад свега. У којој мери је овде ко отварао свој слух [за заповести Божије], у тој мери ће и тамо узети удела у Његовој премудрости. У којој мери је ко овде припремао утробу своју, у тој ће мери тамо добити из Његових ризница.
Господар даје Своје дарове, свакоме по мери, усклађујући их са моћи оних који их примају: дозвољава нам да Га видимо по мери моћи нашег ока, и чујемо по мери моћи нашег слуха, и славословимо по мери моћи наших уста, даје Он и мудрост по мери моћи нашег језика. Бујице добара изливају се из благодати Његове; она се непрестано обнавља у јелима, мирише у миомирисима, разоткрива се у свакој моћи, сија у цветовима.
Ко је видео читава мноштва оних који се хране само славом (божанском)? Њихове ризе су светлост, њихова лица су сјај: они непрестано упијају и изливају пуноту благодати Божије. У њиховим устима је извор мудрости, у мислима - мир, у познању - истина, у испитивањима - страх, у славословљу - љубав.
Даруј, Господе, љубљенима мојим да и ја и они пронађемо тамо макар мали део благодати Твоје. Сазрцање Љубљеног Твојег јесте извор блаженства. Ко се удостојио да се наслађује Њиме, тај презире свако јело, зато што се онај који Тебе сазрцава богати лепотом Твојом. Слава Твојој величанствености!

10..

Која ће уста насликати Рај, који ће језик описати његову славу? Који ум ће замислити слику његове лепоте? Његово скривено наручје недоступно је сазрцању. Зато ћу са чуђењем посматрати само оно видљиво, само оно спољашње; и то ће ми показати колико сам далеко од скривеног.
Благорастворен је ваздух који окружује Рај: у његовој близини сваки месец је благорастворен; тмурни Шевот (фебруар), тамо је ведар као Иро (мај), хладни и ветровити Конун (децембар) тамо је плодан као Ов (август), а Зиром (јун) сличан је Мизану (марту), а врели Томуз (јул) - росоносном Тисрију (септембар).
И најсуморнији месеци цветају тамо у раскошном изобиљу, јер је ваздух око Едема пријатан. Сваки месец расипа цвеће око Раја да би у свако време био спреман венац од цвећа којим би да овенча макар стопе Раја, када је недостојан да овенча његову главу. Ветровити месеци немају приступа у Рај, у коме владају мир и тишина. Ако већ у самом том ваздуху који се налази око Раја бивају побеђени ветрови најветровитијих месеци, могу ли онда они додирнути благословени ваздух који својим небеским дахом чини људе бесмртним.
Тамо се излива неисцрпна бујица творевина сваког месеца, и сваки од њих доноси своје плодове одмах после цветања. Кључају тамо слатки извори вина, меда, млека и уља. Конун (децембар) ствара стабљику, јануар клас, а Шевот (фебруар) скида његове украсе, доносећи снопове.
Тамо су сви месеци подељени на четири реда. Трећег месеца сазревају првенци плодова, шестог - плодови сазревају, деветог су плодови једри, и најзад, врхунац лета су миомирисне житарице и плодови који пружају ужитак укусу.
С месечевим менама мења се и цветање. За време младог месеца отварају се крошње грана, за време пуног месеца расту и шире се на све стране, о уштапу се поново скупљају и на крају се огољавају; почетком новог младог месеца дају нове младе изданке. Месец је кључ њихових крошњи, он их отвара и затвара.
У Рају плодови и цветови на нарочити начин представљају нарочито богатство чијој разноврсности доприноси њихово узајамно мешање. Нека су оба цвета међусобно блиски, и сваки од њих има своју боју; ако се они међусобно спајају, онда стварају нову боју; а ако се њихови плодови спајају, онда производе нову лепоту, а њихово лишће добија нови изглед.
Плодност рајског дрвећа слична је непрекидном ланцу. Ако су обрани и опали прво плодови, после њих се појављују други и трећи плодови. Ко је икада видео да се каснији плод држи, рекло би се, за пету првих плодова, попут оног детета које се држало за пету старијег брата?
Рајски плодови следе један за другим и расту попут непрекидног рађања људи. Међу људима постоје старци, људи средњих година, младићи, деца која су се родила и деца која су зачета у утроби, која тек треба да се роде. Тако и рајски плодови следе један за другим и појављују се попут непрестаног прејемства људског рода.
Река човечанства тече у свим узраствма - постоје старци, младићи, дечаци, деца, дојенчад која се храни мајчиним млеком, и они које мајке носе у утроби. Тако се рађају и плодови - постоје првенци, постоје и последњи, свуда су таласи плодова и обиље цветова.
Блажени је грешник који налази помиловање на овој нашој земљи и удостојен је да буде примљен у околину Раја да би се по благодати напасао макар у близини Раја.
Хвала Праведноме Који влада са благошћу! Благ је Онај Који не затвара потпуно Своју земљу, али из безграничне љубави Своје снисходи и безбожницима; над Његовим наслеђем распрострт је облак Његове доброте, и на оне који су у пламену, облак излива кишу Његовог милосрђа, да би и они који се муче могли да окусе росу која их хлади.

11.

Рајски ваздух је извор уживања; њиме се хранио Адам у својој младости; његово струјање новосазданом Адаму служило је као материнска дојка; он је био млад, леп и весео. Али, чим је пренебрегао заповест, постао је тужан, и стар, и немоћан, оптеретио се старошћу као тешким бременом.
У благословеној земљи блаженства нема ни штетне хладноће, ни вреле жеге. Тамо је уточиште радости, тамо је скуп свих радости; тамо је насеобина светлости и весеља; тамо се свуда разлежу звуци китара и фрула, чују се "осана" и "алилуја", које пева читава Црква.
Уместо ограде, око Раја је сверадосни спокој, уместо зидова и опкопа је свеуспокојавајући мир. Херувим који чува Рај предусретљив је према блаженима који обитавају у Рају, а страшан према одбаченима који су ван Раја. Све што чујеш о Рају, све је то чисто и духовно.
Ко слуша опис Раја, не може судити о њему, зато што опис Раја не подлеже људском суду. По рајским називима може се помислити да је он земаљски; по сили својој он је духован и чист. И духови имају једнака имена, али се светитељ разликује од нечистог. Ко говори, он осим имена које узима од видљивих предмета, ничим другим не може слушаоцима да наслика невидљивог.
Да Сам Творац едемског врта није његову величанственост заоденуо именима, позајмљеним од наше земље, како би га онда приказала наша поређења? Ако се човек задржава само на именима која је Божија величина употребила ради приказивања Едема, онда самим тим именима која су употребљена за нас, он сужава вредност Едема и умањује Доброту која је Своју висину приклонила нашем детињастом поимању, и пошто је људска природа далеко од разумевања Едема, оденула га је у слике да би га уздигла ка прволику.
Твој ум не треба да буде збуњен овим именима. Рај поседује имена која су ти блиска не због тога што он има потребу за сликама које су позајмљене од тебе, већ зато што је твоја природа сасвим немоћна и мала пред његовом величином, иако се његове лепоте умањују када се описују слабим, а теби блиским сликама.
Пошто слабе очи нису у стању да виде зраке његових небеских лепота, Бог је дао Свом дрвећу имена нашег дрвећа, Својим смоквама је дао имена наших смокава, Његово лишће је приказано слично лишћу какво видимо код нас, да би све то учинио лако доступним разумевању оних који су обучени у тело.
Цвеће ове рајске земље далеко је бројније и сјајније од звезда које се могу видети на видљивом небу; благодатни миомирис који струји из Раја, као лекар ублажава део болести на проклетој земљи и својом лековитом снагом лечи ону болест коју је змија донела на земљу.
Струјањем које происходи из благословеног дела Раја заслађује се горчина наше земље, ублажава се проклетство наше земље. Едемом је још увек прожет наш изнемогли свет, остарео у болестима; њиме се проповеда да је нашој смртности послат лек живота.
Када су се блажени Апостоли сабрали зачуло се тамо силно хујање, а ово струјање из Раја, које се разлегало овим његовим насељима, изливало је своје миомирисе. Оно је помазало проповеднике који су морали да науче и доведу позване на Рајску вечеру, и оно им се радује зато што воли људе.

12.

Удостоји мене, да по доброти Твојој и уз помоћ Твоје благодати достигнем ову ризницу уља, ово похранилиште миомириса, да бих се и ја гладан наситио мирисних струјања. Мирис Раја увек храни све. Ко га је осетио тај од задовољства заборавља на сваку храну. Благословен Онај Ко је припремио ову царску трпезу у Едему!
У мени се поново родила радозналост; желео сам да упитам, али бојао сам се да се на то усудим; али онај који је водио моју мисао дао је мом питању мудрост; и поверовао сам свему што ми је рекао, зато што се у речима изражавало управо оно што сам хтео да знам.
Питао сам: како је лажљива змија сазнала за Божију заповест? И добих одговор: по слуху, знала је змија истину тајне. Глас се обратио Адаму, који га је одвраћао од Дрвета познања добра и зла.
Лукави је чуо овај глас, завео посленика и наговорио га на преступ, те је пре времена убрао плод, чија би пријатност својевремено постала другачијом, али је за онога који га је убрао пре времена, садржавао у себи несрећу. Лукави је прикрио истину преваром, јер је знао да ће онога који се усуди да учини тако нешто, задесити нешто сасвим друго, јер се добро које се стиче кроз грех, претвара у проклетство ономе који га стиче.
Сети се Озије који се усудио да уђе у светилиште: када је тражио првосвештенство за себе, изгубио је царство (2 Цар. 26, 16). Адам је хтео да стекне, а удвостручио је своје сиромаштво. У светилишту можете видети дрво, у кадионици плод, у губи - голотињу. И Озија и Адам су претрпели штету од двеју ризница.
Али изашао је други непобедиви Борац, и обукао оно оружје којим је први Адам био побеђен. Непријатељ је угледао оружје и обрадовао се, не осећајући да ће бити покраден/поражен. Оно што је морало да у њему изазове ужас, то је било скривено унутра; а што га је охрабривало, то му је било откривено. Лукави је дошао да победи, и изван очекивања, остао је побеђен.
Бог је посадио два дрвета и Рају - Дрво живота и Дрво познања. Оба су благословени извори свих добара. Њиховим посредством човек се може уподобљавати Богу - посредством живота не знати за смрт, а посредством мудрости не знати за заблуду.