Укупно приказа странице

25.6.11.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ОСНОВНА ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА - БОГОЧОВЕК


Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. У ствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа.

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ БОГОЧОВЕКОМ.

И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у провиђење,
у страшило, у бесмислицу . И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другого под небом.
Зашто је Богочовек основна истина Православља?
Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога.
Зашто је Богочовек основна истина Православља?
Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свесила, Сва Божанска савршенства Он је снео са неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.
Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском.
У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавнијем, и највечније. Јер је Он - светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих.
Зашто је Богочовек све и сва у Православљу?
Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштитити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.
Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати.
И то стварно не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовек постао божанско величанство.
Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инословља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство.
Нигде интегралног човека у инословљу, сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колика је бесмислица ''уметност ради уметности'', толико је и бесмислица и ''човек ради човека''. Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега.
Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога.
Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инословљу је само голи човек.
У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква.
Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.
Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме.
Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом-Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу ( Кол.3.1-3).
Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског.
Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и - постао је Сатана; откинули се анђели - постали су ђаволи; откинуо се у многоме и човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А када се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.
Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола.
То никада није могао, не може, нити ће моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком.Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.
* * *
Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. У ствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Свето Јеванђеље - По Марку

Свето Јеванђеље - По Марку





1. Проповијед Јована Крститеља. Исусово Крштење. Кушање у пустињи. Проповијед јеванђеља о Царству Божијем и позив првих ученика. Лијечење болесника и губавога.
(Зач. 1).
1. Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега.
2. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом.
3. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
4. Појави се Јован крстећи у пустиљи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова.
5. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
6. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед.
7. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој.
8. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.
(Зач. 2).
9. И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти га Јован у Јордану.
10. И одмах излазећи из воде видје небеса гдје се отварају и Дух као голуб силази на њега.
11. И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи.
12. И одмах га Дух изведе у пустињу.
13. И би ондје у пустињи дана четрдесет, кушан од сатане, и би са звјерињем, и анђели му служаху.
14. А пошто предадоше Јована, дође Исус у Галилеју проповиједајући јеванђеље о Царству Божијему.
15. И говорећи: Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље.
(Зач. 3).
16. А ходећи покрај мора Галилејског видје Симона и Андреја брата његова гдје бацају мреже у море; јер бијаху рибари.
17. И рече им Исус: Хајдете за мном, и учинићу вас да постанете ловци људи.
18. И одмах, оставивши мреже своје, пођоше за њим.
19. И отишавши мало оданде, угледа Јакова Зеведејева, и Јована брата његова, и они у лађи крпљаху мреже.
20. И одмах их позва; и они оставивши оца својега Зеведеја у лађи с најамницима, пођоше за њим.
21. И дођоше у Капернаум; и одмах у суботу ушавши у синагогу учаше.
22. И дивљаху се науци његовој; јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници.
(Зач. 4).
23. И бијаше у синагоги њиховој човјек с духом нечистим и повика
24. Говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији.
25. И запријети му Исус говорећи: Умукни и изиђи из њега!
26. И стресе га дух нечисти, и повика иза гласа и изиђе из њега.
27. И сви се запрепастише тако да питаху један другога говорећи: Шта је ово? И каква је ово наука нова, да с влашћу заповиједа и духовима нечистим, и слушају га?
28. И отиде глас о њему одмах по свој околини Галилејској.
(Зач. 5).
29. И одмах изишавши из синагоге, дођоше у дом Симонов и Андрејев с Јаковом и Јованом.
30. А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу.
31. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница одмах, и служаше им.
32. А кад би увече, пошто сунце зађе, доношаху к њему све болеснике и бјесомучнике:
33. И сав град бијаше се сабрао пред вратима.
34. И исцијели многе болеснике од различних болести, и демоне многе истјера, и не допушташе демонима да говоре да знају да је он Христос.
35. А ујутро прије зоре уставши изиђе, и отиде на пусто мјесто и ондје се мољаше Богу.
36. И за њим похиташе Симон и који бијаху с њим.
37. И нашавши га рекоше му: Сви те траже.
(Зач. 6).
38. И рече им: Хајдемо у оближња села и градове да и ондје проповиједам, јер сам за то дошао.
39. И проповиједаше у синагогама њиховим по свој Галилеји, и демоне изгоњаше.
40. И дође к њему губавац молећи га, и на кољенима клечећи пред њим, и говорећи: Ако хоћеш, можеш ме очистити.
41. А Исус смиловавши се пружи руку, па дохвативши га се рече му: Хоћу, очисти се.
42. И кад му то рече, губа одмах отиде с њега, и очисти се.
43. И запријетивши му, одмах га удаљи.
44. И рече му: Гледај да никоме ништа не кажеш, него иди те се покажи свештенику, и принеси за очишћење своје што је заповједио Мојсеј за свједочанство њима.
45. А он изишавши поче много проповиједати и разглашавати шта је било, тако да Исус није могао јавно у град ући, него бијаше изван, у пустим мјестима, и долажаху к њему са свију страна.

Sveto Jevanđelje


JEVANĐELJE (grč. εύαγγέλιον - blaga, radosna vest), 
blaga vest ο spasenju čoveka kroz Isusa Hrista, obećano "semenu ženinom" (Post 3,15), zbog čega se to mesto u Bibliji naziva "protojevanđelje", prvo jevanđelje, na osnovu proročanstva (Is 61,1), za koje je Hristos rekao da se ispunilo na njemu (Mt 11,5; Lk 4,18). U smisao reči Jevanđelje ulazi sav bogati sadržaj povesti ο svespasavajućoj Božanskoj blagodati u Hristu (Dap 20,24; Rm 1,1-2; Lk 1,15) i blagovest ο Carstvu Božjem (Lk 6,16, Mt 4,23; 9,35). Hristos je centar blagovesti, i usled toga njegova ličnost i Jevanđelje nikada se ne mogu odvojiti (Mk 8,35; 10,29). Kada Sv. Pavle govori da on propoveda Jevanđelje Hristovo, to znači da on propoveda ono Jevanđelje koje je propovedao Hristos.

Izraz "jevanđelje", koji je prvobitno označavao blagu vest ο Isusu Hristu, tokom vremena je počeo da se shvata kao pripovest ο njegovom zemaljskom životu (Mk 1,1). Zato se govori ο četiri Jevanđelja kao ο različitim zbornicima, u kojima se pripoveda ο životu i delima Spasitelja na zemlji. S obzirom na to da su ove kanonske knjige bogonadahnute, a sadržaj im je sve ο životu i radu jedne ličnosti - Isusa Hrista, Jevanđelja nose oznake po onima koji ih kazuju, npr. Jevanđelje po Mateju (a ne od Mateja) i dr.; ono je od Boga, a po Matejevom kazivanju, zapisivanju. 

Originalnost i autentičnost Knjige Jevanđelja na oltaruΟ originalnosti i autentičnosti četiri Jevanđelja svedoče najraniji hrišćanski pisci, kao: Sv. Kliment Rimski (postradao 100. godine) - u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima pokazuje poznavanje triju Jevanđelja; Sv. Ignjatije Bogonosac, Episkop (postradao 107. ili 115. godine), u svojim poslanicama ima navode Jevanđelja po Mateju; Sv. Polikarp, Episkop smirnski (postradao između 156. i 166. godine), u svojoj Poslanici Filipljanima ima mnogo navoda iz Jevanđelja po Mateju, i citira (1 Jn 4,3). Sv. Irinej, Episkop lionski (oko 140. do 202. godine), govori ο četiri Jevanđelja i čak iznosi osnovne razloge zašto ih ima četiri. Sv. Justin Mučenik (rodio se početkom II veka) navodi mnoštvo citata iz Jevanđelja po Mateju i Luki, a nekoliko po Marku i Jovanu. Sv. Kliment Aleksandrijski pruža jasno svedočanstvo ο tome da su hrišćanske opštine jednoglasno priznavale četiri Jevanđelja. I Tertulijan (250) zastupa autentičnost Jevanđelja po Luki. Sva četiri Jevanđelja nalaze se u dva najstarija prevoda Hovog Zaveta, na starosirijskom (pešito) i starolatinskom (itala) jeziku. 

Što se tiče unutrašnjeg dokazivanja istinitosti Jevanđelja, prva tri sadrže Hristovo predskazanje ο razorenju Jerusalima; po stilu i načinu izlaganja, jasno je da su pisana pre ovog događaja (70. godine), jer govore ο znacima koji će prethoditi, a ne ο strahotama stvarnosti. U Jevanđelju po Jovanu, nailazimo na izraze koji potvrđuju predanje da je ono napisano mnogo kasnije, izvan Palestine, u Efesu. Zbog toga pisac brižljivo objašnjava jevrejske izraze i običaje (npr. Pasha - judejski praznik), jer su manje poznati. U Jevanđelju nema spomena ο razorenju Jerusalimskog hrama i propasti države; autor je, znači, pisao posle ovog događaja, i ukidanje jevrejskih ustanova je bila stvarnost. 

Poređenja 4 Jevanđelja Upoređujući sadržaj Jevanđelja, primećujemo, pored zadivljujuće saglasnosti, i izvesne razlike; razlike su veće između Jevanđelja po Jovanu i tri druga Jevanđelja. Njihovi pisci - Matej, Marko i Luka - slažu se u izlaganju, i otuda se nazivaju sinopticima, a njihova dela - sinoptičkim Jevanđeljima, jer slede sinopsis, uporedno posmatranje događaja iz života Hristovog. Sinoptici uglavnom pripovedaju ο Hristovom radu u Galileji i njegovo poslednje putovanje u Jerusalim i događaje u vezi sa tim. Α Jovan izlaže njegove posete Jerusalimu iz godine u godinu i delatnost u Judeji. Jovan navodi one Hristove govore kojih nema kod prve trojice (npr. Jn 14-18), dok kod njega nema Propovedi na gori (Mt 5-7; Lk 6,20-49; 11,1-13; 12,21). Prva trojica govore više ο čudima Hristovim, a Jovan opisuje njegovu izvanrednu ličnost; prvi pripovedaju šta je on činio, a Jovan ko je on. No i među samim sinopticima opažamo izvesne razlike. Sva ova pitanja oko saglasnosti, međusobnih pozajmica u tri Jevanđelja, a i razlika, u teologiji se posebno proučavaju i nazivaju sinoptičkim problemom. U tom cilju, radi bolje preglednosti, izdaju se tekstovi jevanđelja uporedo u četiri kolone. 

Jevanđelje po Jovanu Četvrta knjiga Novog Zaveta, sadrži 21 glavu, napisana je u Efesu, s ciljem da oni kojima je upućena "veruju da Isus jeste Hristos Sin Božji, i da verujući imaju život u ime njegovo." (20,31) Verovatno je napisano protiv lažnih učitelja u vezi sa pitanjem Hristove ličnosti, jer su ta pogrešna učenja jeresi, počela da se javljaju u I veku Hrišćanstva. Prvenstvena tačka jevanđelskog učenja jeste Božanstvo Boga Reči (Logosa), Gospoda Isusa, zatim, iskupljenje i neophodnost duhovnog preporoda, buduće Vaskrsenje mrtvih, poslanje Svetog Duha i dr. Celo Jevanđelje puno je najuzvišenijih i najtajanstvenijih istina hrišćanske vere. Prvih 18 stihova prve glave ključna su za dalje izlaganje, jer sve kasnije navedeno (čuda i propovedi) ima za cilj da potvrdi istinu izraženu u početku - Isus Hristos je Sin Božiji, Večna Reč, jedno sa Ocem (20,31). Zbog uzvišenog bogoslovskog izlaganja hrišćanskih istina, Sv. Jovan se na ikonama i freskama izobražava sa orlom u pozadini. 

Jevanđelje po Luki Treća knjiga Ηοvog Zaveta, sadrži 24 glave i tekstualno je najduža novozavetna knjiga. Tpeće Jevanđelje nosi u naslovu ime Luke, jednog od pratilaca Sv. Pavla na misionarskim putovanjima. Pisac ne spominje sebe, ističe da sa svoje strane "ispitavši tačno sve od početka", želi da svom prijatelju "plemenitom Teofilu" izloži sve ο životu i radu Hristovom (1,1-4), što je moguće tačnije i potpunije. Ovo upućuje na zaključak da je u pitanju kritičko, a ne memoarsko pisanje; ono, ovakvo, predstavlja početak naučno pisane istorije Crkve. Sv. Luka ga je napisao pod nadzorom Sv. Pavla. Neki primećuju karakteristične osobenosti Sv. Pavla onda kada pisac izlaže reči Hristove ο blagodati Božjoj svespasiteljskoj za sve narode, kada slika Hrista kao Spasitelja ne samo Jevreja, nego i svih ljudi. Uz to, u ovom Jevanđelju izveden je rodoslov Isusov od Adama (unazad od Hrista ka Adamu, Lk 3,23-38), da bi se naglasilo da je Isus - Sin Čovečji. Time se želi predočiti da je Hristos ne samo za Jevreje, već da je preko Adama s njegovim semenom i za sve narode sveta. Samo Sv. Luka pripoveda ο grešnici koja pomazuje Hrista mirom (7,36-50), ο Zakheju (19,1-10), ο cariniku i fariseju (18,9-14), ο razbojniku na krstu (15 i 16). Jedino Jevanđelje po Luki donosi povest ο rođenju Jovana Krstitelja (1,5-25,57-58), ο rođenju i mladosti Isusovoj (2,1-7), neka zapažanja ο stradanju i Vaskrsenju, i pripovest ο Vaznesenju na Nebo (24,50-53). Smatra se da je Jevanđelje napisano dve godine pre knjige Dela apostolska (autor knjige je takođe Luka), negde oko 62. ili 63. godine. 

Jevanđelje po Marku 
Druga knjiga Novog Zaveta, sadrži 16 glava, napisao ga je Marko, nećak Varnavin (Kol 4,10), na osnovu kazivanja i pod nadzorom Sv. Petra. Namenjeno je Hrišćanima iz neznaboštva; otuda on podrobno opisuje jevrejske običaje i izraze (7,3; 4,11; 15,42), no ništa ne govori ο Isusovom rođenju i dr. Premda Jevanđelje ne kazuje ništa novo, pored onog što nalazimo kod Mateja i Luke, ipak ono nije ponavljanje drugih Jevanđelja. Premda u Jevanđelju ima najbitnijih podataka iz Hristovog života, mnoštvo manje značajnih podataka, koje nalazimo samo ovde, svedoče ο tome da je autor dobijao ova svedočanstva od pouzdanog očevica, s dobrim pamćenjem (Mk 1,31; 9,27; 10,21,23; 1,35; 3,20; 6,31; 4,36). Ove i druge karakteristike imaju za cilj da predstave Hrista kao Sina Božijeg, čiji su život i dela poslužili kao osnovica jevanđelske propovedi. Osobitost Marka je i u tome što Isusa naziva bratom Jakova, Josije, Jude i Simona (6,3). Jevanđelje je napisano oko 70. godine, kada je razaran Jerusalimski hram, što ono nagoveštava (13,2). 

Jevanđelje po Mateju 
Prva knjiga Novog Zaveta, sadrži 28 glava. Ovo prvo od četiri Jevanđelja sveti oci jednoglasno pripisuju Sv. Mateju; isto tako, oni jednoglasno svedoče da je ono bilo prvobitno napisano na aramejskom, tadašnjem govornom jeziku u Palestini, mada se njegov prevod na grčki jezik, koji se koristio od najstarijih vremena, spominje uporedo s drugim Jevanđeljima. Ono nosi karakteristike originalnog sastava, a ne prevoda: citati iz Starog Zaveta, sadržani u Hristovim rečima, obično su uzeti iz prevoda na grčki jezik, iz Septuaginte, a ne iz originalnog jevrejskog teksta. Cilj pisanja Jevanđelja je jasno izražen u (1,1): "Rodoslov Isusa Hrista, sina Davida, Avramova sina." Ovime se želi naglasiti da je Isus sin Davidov, obećani jevrejski Mesija, njihov Prorok i Car. Matej započinje Jevanđelje rodoslovom, koji vodi do Avrama, praoca jevrejskog naroda. To je Jevanđelje ispunjenih proročanstava i, otuda, ono stalno ukazuje na to kako su se proročanstva ispunila u Isusu Hristu: "tada se ispuni što je rekao prorok". Ovde je to naglašenije nego u drugim Jevanđeljima. Reči Isusa Hrista navode se veoma podrobno, uz mnoge citate iz Starog Zaveta, i tako snažno ubeđuju Jevreje da je Isus - Mesija. Naziv "Sin Čovečji" Isus pripisuje samome sebi, naročito u ovom Jevanđelju. Jevanđelje je napisano između 63. i 67. godine. 

Sveti Nikolaj Ohridski i Zicki U cistim vodama Pravoslavlja


Sveti Nikolaj Ohridski i Zicki (1880-1956). najveci srpski Prosvetitelj posle Svetoga Save i, bez sumnje, najdarovitiji besednik Crkve Hristove u XX veku, zbog cega su ga prozvali Novi Zlatousti. Rodjen je 23.decembra (po crkvenom kalendaru)1880. godine u malenom selu Lelicu, nedaleko od Valjeva. Po ocu je vodio poreklo iz Istocne
Bosne, i jos dalje iz Crne Gore. Obrazovni put i duhovni razvoj malog Nikole predtsavlja pravo cudo. On se uzdizao uspravnom putanjom i dostigao je neslucene visine, od obicnog seljaceta, Nikolaj je izrastao u najobrazovanijeg Srbina svoga vremena. Posle 6. razreda gimnazije, u Valjevu Nikola je hteo da se upise na Vojnu Akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio sitan telom i uzak u grudima. Tek posle toga upisuje se u beogradsku Bogosloviju koju zavrsava 1902. godine. U daljem formiranju svoje licnosti Nikola je prosao kroz dve vrlo razlicite faze. Zahvacen duhom vremena, otisao je na Zapad da se skoluje; na starokatolickom fakultetu u Bernu, pa u Oksfordu i Zenevu. Vratio se u Beograd 1909. godine s dva doktorata, jednim iz teologije - s tezom vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnova dogma Apostolske Crkve, i drugim iz filosofije - s tezom Filosofija Xorxa Berklija, kao i licencijatom iz istorije Pobuna mornara u Boki. Zeljan sto veceg znanja i nezadovoljan zapadnim uskim racionalizmom i individualizmom, on se uskoro upoznaje i sa drevnom indijskom mudroscu. Ali sve znanje koje je do tada postigao nije ni izdaleka glavni izraz i karakteristika njegove bogoslovske i filosofske ucenosti i velike urodjene mudrosti. U to vreme, jasno je bila prepoznatljiva glavna svetovna Nikolina orijenticija.
Drugi period Nikolajevog duhovnog uoblicavanja pocinje od njegovog monasenja u manastiru Rakovici o Nikolju 1909. godine sa imenom Nikolaj. Dalje se nastavlja njegovim odlaskom u Rusiju gde je poceo da se kupa u "cistim vodama Pravoslavlja". Od aprila 1915. do aprila 1919. godine boravio u Americi i Engleskoj, uspesno radeci za Srbiju. Godine 1919, dok je jos boravio u Engleskoj, izabran je za zickog episkopa, ali vec krajem 1920. premesten je u Ohridsko-bitoljsku eparhiju. U Ohridu je Nikolaj nastavio sa svojim duhovnim preobrazajem, dosavsi u neposredni dodir sa Svetim Ocima, cija je dela i bogoslovlje poceo temeljno da proucava, pri tom cesto odlazeci na Svetu Goru. U Ohridu je Nikolaj izgradjivao svoj trajni lik, pravoslavni i svetiteljski, koji je usavrsavao do kraja zivota. Kao takav stvorio je dela neprolazne vrednosti. Godine 1934. vracen je u Zicku eparhiju. Na Petrovdan 1941. godine Nikolaja su uhapsili Nemci, i bio je zatocen najpre u manastiru LJubostinji, a onda u manastiru Vojlovici kod Panceva. Odatle su ga Nemci 14.septembra1944. s patrijarhom Gavrilom sproveli u koncentracioni logor Dahau. U maju 1945. oslobodili su ga saveznici. Tokom 1946. godine otisao je preko Engleske u Ameriku. Upokojio se u ruskom pravoslavnom manastiru Svetog Tihona 5/18. marta 1956. godine. Sahranjen je u manastiru Libertvilu, a u maju 1991. Mosti su mu prenesene u njegov rodni Lelic.
Nikolaj je bio aktivan u svim oblastima crkvenog i srpskog nacionalnog i kulturnog zivota. Poznat je narocito kao bogoslovski pisac, besednik, pesnik, pastir, duhovnik, dobrotvor, zaduzbinar, misionar u svome narodu i na opstecrkvenom planu, vizionar prorok i ispovednik vere pravoslavne. Najpoznatija dela idu ovim hronoloskim redom: O Vaskrsenju Hristovom, O Boki Kotorskoj, Religija Njegoseva, Besede pod Gorom, Iznad greha i smrti,Reci o Svecoveku, Molitve na jezeru, Nove besede po Gorom, Misli o dobru i zlu, Omilije (u dva toma), Ohridski prolog, Rat i Biblija, Vera obrazovanih ljudi, Simvoli i signali, Carev zavet, Duhovna lira, Emanuil, Nomologija, Zemlja Nedodjija, Zetve Gospodnje, Kasijana - Nauka o ljubavi, Pesme - molitveni Divan - Nauka o cudesima, Jedini Covekoljubac, Prvi Boziji zakon i Rajska piramida, zatim Iznad Istoka i Zapada, Kroz tamnicki prozor, Ljubostinski stoslov i druga. Posle Nikolajevog zemljotresnog pokajanja i potpunog ukljucenja u tok pravoslavnog svetosavskog predanja, on svoje bogoslovlje temelji na Bozanskom Otkrivenju i otuda je ono hristocentricno i svetoduhovno. Hristos stoji u srzi njegovog tumacenja sveta i zivota i odnosa izmedju Boga i ljudi. Samo kroz prihvatanje Hrista i Njegovog Jevandjelja moze se stupiti u opstenje s Bogom, jer se samo kroz Hrista Bog potpuno otkrio i uspostavio zajednicu s ljudima. Filosofi i osnivaci svetskih religija nisu poznavali Boga "zato sto su bili sa zemlje i od zemlje", pa su, prema tome, govorili kao "sinovi zemlje a ne sinovi neba". "O nebu su govorili - ukoliko su govorili - gledajuci u zemlju i sluteci po zemlji.... Samo Onaj Koji sidje s neba, Sin Coveciji, Koji je na nebu, mogao je posvedociti svetu sta je na nebu, kakav je Bog, kakve su duhovne stvarnosti u onome svetu... On ne svedoci po logici zemaljskoj, niti po zakljuccima covekovog razuma, niti po mudrovanju i filosofiranju zemnog coveka, nego po onome sto vide i cuju... I Svoje
svedocanstvo naziva On Radosnom vescu... To Njegovo Otkrivenje jedino je u stanju, da coveka crva obrati u coveka Boga i Sina Bozijega. " Zato, "ne pitaj hriscanina. veruje li u Boga, nego veruje li u Jevandjelje, u radosnu vest Hristovu. Jer ako kaze da veruje u Boga onako po svome razumu a ne po Jevandjelju, nazadnjak je i paganin, posto je dosao do vere kao ljudi od pre 2000 godina". Kao i Sveti Ociranijih vremena koji su odlicno poznavali pagansku filozofiju i paganske verske misterije, Nikolaj ne dopusta ni najmanji kompromis "ni s kim i ni s cim sto je od zemlje i sa zemlje, sto je od coveka i po coveku, a sto je nastalo van Hrista i Njegovog Jevandjelja." - "Pravoslavna Crkva je jedina u svetu koja je odrzala veru u Jevandjelje, kao jedinu apsolutnu istinu koja ne potrebuje potpore ni podrske ni od kakve filosofije niti svetske nauke." "Zato Nikolaj dalje kaze: "Mi pod jednom Crkvom razumemo Pravoslavnu Crkvu i jasno je razlikujemo od jeretickih crkava". A oni pravoslavni bogoslovi koji Pravoslavnu Crkvu sravnjuju jeretickim verskim zajednicama, samim tim, upozorava Nikolaj, odvajaju sebe od Crkve. A kolika je vrednost indijske misli i religije Nikolaj ovako ocenjuje: "Sva covecija mudrost Indije kroz hiljade godina... - sve to moze da stane u jednoj orahovoj ljusci, iz koje nema za coveka nikakvog konacnog izraza..."(Teodul). - Radi potpunijeg sagledavanja licnosti Nikolaja Zickog moraju se pored njegovog pisanja i pevanja imati na umu i druge njegove aktivnosti, narocito njegov uciteljski rad u srpskom narodu. Otac Justin Popovic predvideo je da dolazi vreme kada ce Vladika Nikolaj biti slavljen kao Sveti Sava. A on sam vec ga je slavio kao Svetitelja, i molitveno mu se obracao. Sabrana dela Vladike Nikolaja Velimirovica prvi je poceo da izdaje episkop zapadnoevropski Lavrentije u Himelstiru 1976. godine (izaslo je 12 tomova), a zatim "Glas Crkve" iz Valjeva od 1996. godine (do sada je izaslo 20 tomova). Episkop rasko-prizrenski Artemije koninuirano objavljujeod 1993. godine u svakom broju casopisa "Sveti knez Lazar" Nikolajeve tekstove koji ranije nigde nisu objavljeni.
Preuzeto iz Pravoslavlja od 01.06.2003., broj 869

Светост – обавеза сваког хришћанина Свети Филарет Московски


Него по Светом Који вас је позвао,
и ви будете свети у свему живљењу
(1.Пет. 1:15)

У царствима људским, народ се са особитим поштовањем обраћа ка блискима цару, дело због поштовања према цару, који их је обукао својим достојанством, влашћу, почасним титулама, али делом и због наде за њихово заузимање пред њим и заштитништва, по даној им власти.
Слично томе, и у Царству Божијем, које је Црква Христова, народ верујућих, у коме сте и ви сада, са поштовањем се обраћају Светим Божијим људима, поштујући живећу у њима благодат Божију и по вери се надају, у њихово молитвено представљање пред Богом и добра дела по даној им благодати.
Али у царству људи, народ, одајући част племићима, остаје народ и по самом својству државног уређења, не може достићи предности, пред онима, којима се поклања, али у Царству Божијем није тако. Овде, сваки из народа верујућих, поштујући Свете Божије може и сам достићи достојанство, које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује да буде Свет. Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу. Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.
Браћо, који поштујете светост као достојанство изабраних! Мислимо о Светости, као о обавези свих и свакога. Ако би грађанину или сељаку рекли: „Чини то и то, приближићеш се цару, који ће ти дати право на то достојанство и призива те ка томе.“ – са каквом жељом, са каквим жаром би се подухватио дела која се од њега траже, иако би подвиг и био тежак и не би био кратак.
Али ево првовесник воље Небеског Цара нам, и последњем слоју грађана, у целом царству недостојним, говори: Будите Свети, будите свети морално и затим будите блажено Свети, живите благочестиво и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава, не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему и Сам жели, не само да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта, међутим? Како примају овај призив?
Да ли ће сви, или бар многи, следовати овом са спремношћу, са ватреном усрђем, са неослабивом ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајено то, да ми мислимо и говоримо: „Где ми да будемо Свети? Ми смо људи грешни – довољно, ако се некако спасемо покајањем.“
„Где ми да будемо Свети?“ Али, да ли смо размишљали, шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо, да би постали Свети? Постоје највиши степени светости, на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе, али светост уопште није само срећно одличје међу Хришћанима, које похвално имају неки и без кога се лако могу снаћи други.
По учењу Апостола, сваки који је призван Светим Богом ка Царству Божијем, другачије речено, сваки хришћанин, у самом свом призвању и у мисли о Богу Који призива, мора да налази за себе закон, обавезу и надахнуће, да би непромењиво био Свет, или да би се учинио Светим
Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу – ово правило је тим обавезније за синове Новог Завета Божијег, него синове Старог, мање савршеног Завета, које је већ било дано Самим Богом: Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.
Ако живите без старања и без наде да будете Свети, онда не живите по призваном вас Светоме, онда не одговарате достојанству призваних Богом и синовима завета Божијег – ви сте хришћани по имену, али не по суштини. Ка чему води такав живот, могуће је видети из друге Апостолске речи: „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа“ (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, а без мира и светости, нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечног блаженства.
И тако, ако ми небрижљиво и немарно мислимо, да не треба да будемо Свети, онда сами на себи пишемо пресуду, да не гледамо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.
„Ми смо људи грешни“. Чини се, то је неоспорна истина. Пошто, насупрот томе, ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. (1. Јован 1:8). Али, дешава се да злоупотреба истине, бива не боље од јавне заблуде.
Ако сматрамо себе грешницима по дубоком самопознању и кроз то улазимо у осећање наше недостојности и окајаности, скрушавамо наше срце, смирујемо прирођену гордост старог човека, побуђујемо себе за искање благодатне помоћи и према подвигу против греха, такво признање, не само да нас не обезнађује у достизању светости, него нам и припрема пут.
А ако себе називамо грешницима, само површном мишљу, без скрушеног срца, без одвраћања од греха, са безакоњем и лукавим подразумевањем, да у томе морамо да признамо све остало што нам, следствено, није срамота да признамо и није опасно после признања да остајемо истима, каквима смо били пре признања, такво признање греховности, наравно, не води ка светости, и у том случају, чак говорећи истину, ако греха имамо, себе варамо и истине нема у нама, то јест, у нашем срцу и у нашем животу, иако и постоји звук истине у устима нашим.
Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим. 1:15). Али ми се обмањујемо, ако мислимо, да се спасавамо, остајући грешницима. Христос спасава грешнике, дајући им средство да постану Светима.
„Да се некако спасемо покајањем“. Да, покајање припада броју средстава за спасење, које Христос предаје грешницима, када говори: „Покајте се и верујте Јеванђеље“ (Марко 1:15). Али, ако мислимо да се некако покајемо, да се некако спасемо, онда сувише лако мислимо о делу од високе важности. Да ли ће роб угодити господару, ако буде радио његово дело некако, а не најбоље што може! Наравно, неће угодити.
Тим пре, неће човек угодити Богу, ако само некако буде чинио дело Божије, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не врши добро и успешно, када се дела некако, непажљиво, немарно, тим пре велико дело спасења – дело свих наших сила и способности, главно дело нашег живота. Мисао спасавања покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта морамо мислити, када у речи Божијој видимо несрећни пример човека, којипокајање не нађе, ако га и са сузама тражаше. (Јевр. 12:17).
Очигледно и покајање не дозвољава да се чини било како, већ потребује, да га грешник тражи марљиво, разборито, са искреношћу, са тврдом намера да се исправи, не допуштајући себи да упадне у грех. При томе, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори, да је за истинско покајање потребно још нешто, што ће следити. Родите – говори – род достојан покајања. (Матеј 3:8). Покајање очишћава земљу срца од трња, обрађује, омекшава. Вера у срце сеје семе небеско. Раст овог новог плода јесте чување заповести и чињење добра, његов цвет – унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод – светост. Неопходно је, да пшеница достигне зрелост, да би била унесена у житницу. Неопходно је, да човек достигне светост, да би био уведен у Царство Небесно.
Чему нас, браћо, води сада предложено размишљање? Зар не већој ревности и бризи о делу спасења, за које је потребно не само покајање, као почетак, већ и светост, као завршетак? Или, може бити, ка већем безнађу да се достигне спасење помоћу светости, коју видимо тако високо над собом?
Христе Боже, надо наша! Не дозволи нам да изнемогнемо у нашем безнађу, него нас укрепи Твојом надом. И Твоји Апостоли су некада били у безнађу, али си га ти уклонио, свемогућом речју Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери, силу те исте речи: „Шта је у људи немогуће у Бога је могуће (Лука 18:27).
Ваистину, браћо, ако би људским, само природним силама требали да достигнемо светост, онда би праведно било одговорити, да је то изнад наших могућности. Али када за себе имамо благодат Божију, која претходи, просвећује, укрепљује, садејствује, која чува, нико не треба да губи наду да достигне оно, за шта нас је Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа... изабрао кроз Њега пре постања света; а Он нас је изабраода будемо свети и праведни пред Њим у љубави. (Еф. 1:3-4).
Зато и осећањем дуга и надом на успех од помоћи Божије, да пробудимо себе из лењости и немара, да побудимо себе ка ревности у делу нашега спасења. По подстицају Апостола Петра зацело се надајте благодати која ће вам се принети кад дође Исус Христос. Као послушна деца, не владајући се по првим жељама у свом незнању, него по Светоме Који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: Будите свети, јер сам Ја Свет. (1.Пет. 1:13-16).
Ако у овим подстицајима налазите довољно велике потребе: чинити светињу, бити светим, онда заједно са тим и довољно просте способности задовољавају велике потребе, односно: одбацити похоте, старти се да се очистимо од нечистоте тела и духа.
У мери, у којој се заиста и верно, човек са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, нечистих жеља и страсти, од нечистих мисли, не њега, уз посредовање Цркве и Њене Тајне, силази освећење Божије, које и да учини све нас, причасницима сведелујуће благодати Оца и Сина и Светога Духа.
Амин.


 

[1]  Беседа изговорена на дан Светог Сергија Радоњешког, у Тројицко-Сергијевој Лаври, 23. септембра, 1847. године.


Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ


Глава тринаеста

Приче о Царству небеском: о Сејачу и семену, о пшеници и кукољу,
о зрну горушичином, о квасцу, о сакривеном благу, о трговцу бисера, о мрежи,
Исус презрен у постојбини Својој.

1-2. А онога дана изишавши Исус из куће сјеђаше крај мора. И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали.

Сео је у лађу да би могао да своје слушаоце гледа у лице и да би Га сви чули. Тада Он као рибар, с мора лови оне који су на земљи.

3. И он им казива много у причама говорећи:

Простом народу на гори говорио је без прича,[1] али пошто су овде били и лукави фарисеји, обраћа им се у причама, како би они који не разумеју могли да Га питају и науче. Поред тога, није добро јавно износити учење пред онима који су недостојни, јер не треба "бацати бисере пред свиње". Почео је с причом која ће привући пажњу слушалаца. Зато почуј шта каже:

Гле, изиђе сијач да сије.

Себе назива "сејачем", а Своју реч "семеном". Изишао је, дакле, не из једног места, јер је био свуда присутан, већ је дошао к нама у људском телу. Зато и каже: "изиђе", јер је изашао из наручја Очевог. Изишао к нама, зато што ми нисмо мргли да дођемо к Њему. А зашто је изишао? Да очисти земљу од трња? Или, можда, да нас казни? Не, него да сеје. Христос каже "Своје семе", јер су и пророци сејали, али Он није сејао њихово семе, већ Божје. Будући Бог, Он је сејао Своје властито семе. Њему није била дата мудрост благодаћу Божјом, далеко било, већ је сам био Премудрост Божја.

4-7. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.

Они "покрај пута" су лењи и немарни, који уопште не примају реч (Божју). Њихов ум је као утабан пут, тврд и нимало обрађен. Од таквих људи реч Божју грабе "птице небеске", то јест, духови поднебесја, демони. Они "на каменитим местима", јесу људи који су чули и примили реч, али због своје слабости нису издржали искушења и невоље, већ су оставили своје спасење. "Сунце које је засијало" јесу искушења, јер она попут сунца показују људе онаквима какви јесу и као сунце обасјавају оно што је сакривено.

А друга падоше у трње и нарасте трње и подави их.

Овде се говори о људима који светским бригама гуше реч Божју, јер иако богатом човеку изгледа да чини неко добро дело, то дело не узраста и не напредује, будући да га спречавају (светске) бриге.

8. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет.

Три четвртине семена су пропале и само је једна сачувана, јер је мало оних који се спасавају. После тога, Господ говори о "земљи доброј", како би у нама пробудио наду за покајањем. Наиме, људи који су налик на утабан пут, каменито место или њиву зараслу у коров, могу само покајањем да постану "добра земља". Ипак, сви који су примили реч не доносе једнак род, већ један доноси "стотину", то јест, онај који живи у потпуном сиромаштву и крајњем подвигу; други "шездесет", дакле општежитељни монах и подви жник делатних врлина, а трећи "тридесет", дакле онај који живи у честитом браку, и усрдно, колико може, проходи пут врлине. Видиш ли Божју доброту, како све прима, и оне који чине велике врлине, и оне који чине средње, па и оне који чине најмање? [2]

9. Ко има уши да чује, нека чује!

Господ показује да они који су стекли духовни слух ове речи треба да разумеју у пренесеном смислу. Многи имају уши, али их не користе за слушање. Зато је додао: "Ко има уши да чује, нека чује."

10-12. И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама. А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема узеће му се и оно што има.

Ученицима много тога што је Христос говорио није било јасно, те су зато дошли да Га, као представници народа, упитају за објашњење. А Он им каже: "Вама је дано да знате тајне", то јест, "дано вам је, пошто у себи имате жељу и ревности да сазнате. А онима који немају ревности то није дано". Онај који тражи, налази, па зато и каже: "Тражите и даће вам се".[3] Видиш, како је овде Господ испричао причу, али су само ученици затражили (објашњење) и добили (одговор). Зато смо добро рекли да се ономе који има ревности даје знања у изобиљу. А од онога који нема духовне ревности, ни достојан ум, узеће се чак и оно што мисли да има. То значи да ако има и најмању искрицу добра у себи, угасиће је, ако на њу не дува и не распали је Духом, и духовним делима.
13. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.

Обрати пажњу, јер се овде даје одговор онима који кажу да су неки људи зли по природи или од Бога. Они говоре да је и Христос казао: "Вама је дано да познате тајне, а Јеврејима није дано." Онима који ово тврде одговарамо, уз помоћ Божју, да је Господ све људе створио таквим да по природи могу да разумеју оно што је потребно, јер Он "обасјава сваког човека који долази на свет",[4] али нас је помрачила наша слободна воља. То се и овде каже, јер Христос говори да они гледајући по природи, то јест, будући створени од Бога такви да могу да разумеју, ипак не виде по свом слободном избору и слушајући, то јест, од Бога створени такви да чују и да разумеју, они ипак не чују нити разумеју по свом слободном избору. Кажи ми, зар они нису видели чудеса Христова? Јесу, али намерно су покрили очи и осудили га. Ово је, дакле, значење речи: "гледајући не виде..." Затим Господ наводи пророка као сведока.

14-15. И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију и не обрате се да их исцијелим.

Видиш шта каже ово пророштво? Ви не разумете, не зато што сам Ја отврднуо ваше срце већ зато што је оно само отврднуло (од греха), иако је претходно било осетљиво и меко, јер оно што је отврднуло, некада је морало бити меко. А када им је отврднуло срце, они су "зажмурили" очима. Пророк не каже да им је Бог затворио очи, већ да су то они сами учинили, по својој властитој вољи. "А, то су", каже, "учинили како се не би обратили да их исцелим." Дакле, они су се по злој вољи потрудили да остану неисцељени и непокајани.

16-17. А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.

Чак су телесне очи и уши апостола блажене. Али су још више достојне блаженства њихове душевне очи и уши, јер су препознале Христа. Он апостоле ставља изнад пророка, зато што су они и телесно видели Христа, а пророци само мислено и што се пророци нису удостојили толиких тајни и таквог знања као апостоли. У две ствари, дакле, апостоли превазилазе пророке: најпре тиме што су Христа видели телесним очима, а затим што су научени духовнијем разумевању божанских тајни. Потом Господ објашњава причу својим ученицима:

18-19. Ви пак чујте причу о сијачу! Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом; то је оно поред пута посијано.

Подстиче нас да разумемо оно што говоре учитељи, како се не бисмо уподобили онима који су "поред пута", јер ако је Христос "пут", онда су они "покрај пута" ван Христа, пошто нису на путу, већ изван њега

20-21. А на камениту мјесту посијано, то је који слуша ријеч и одмах је с радошћу прима, али нема корјена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потјерају због ријечи, одмах се саблазни.

Говори о "невољама" јер многи које притисну (неверујући) родитељи или неке друге несреће, одмах похуле на Бога. Спомиње и прогоне, због оних који падају у руке тирана.

22. А посијано у трњу то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и обмана богатства загуше ријеч и без рода остане.

Не каже да "овај свет" загушује семе, већ "брига овога света", и не каже "богатство" већ "обмана богатства",[5] јер богатство када се раздаје убогим не загушује реч већ јој помаже да још више узрасте. "Трње" су светске бриге и уживања, јер они распаљују пламен пожуде и вечне муке. Као што је трње оштро, пробада тело и с муком се вади, тако је и са уживањима.Ако овладају душом и уђу у њу, с великом се муком искорењују.

23. А посијано на доброј земљи, то је који слуша ријеч и разумије, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.

Различите су врсте врлина, као што су различити они који у њима напредују. Видиш ли како у причи постоји поредак? Прво морамо да чујемо и разумемо реч (Божју), да не бисмо били као "они покрај пута"; затим, да чврсто држимо оно што смо чули; и на крају, не смемо да будемо среброљубиви, јер каква је корист ако чујем и држим реч Божју, а среброљубљем је загушим.

24-30. Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ, и посија кукољ по пшеници па отиде. А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ, почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже; а пшеницу одвезите у житницу моју.

У претходној причи Господ је рекао да је четврти део семена пао на "земљу добру", док у овој причи показује да непријатељ чак ни оно семе штопе пало на добру земљу не оставља чистим и непоквареним зато што смо поспали и разленили се. "Њива" је, дакле, свет или човечија душа. "Сејач" је Христос. "Добро семе" су добри људи или добре мисли. "Кукољ" су јереси или рђаве мисли, а онај који га је посејао је ђаво. "Људи који су поспали" јесу они који су у својој лењости и немару дали места јеретицима или рђавим мислима. "Слуге" су анђели који негодују зато што су се појавиле јереси или рђаве мисли у души човековој и желе да искорене и посеку из овога живота јеретике и оне који мисле о злу. Али, Бог не дозвољава да се јеретици истребљују насиљем, како заједно с њима не би страдали и били истребљени праведници. Такође, не жели ни да посече човека због његових рђавих мисли и грехова, како се не би заједно с њима упропас-тила и "пшеница" (то јест оно што је добро у њима).
Да је, на пример, Матеј посечен док је још био "кукољ", била би почупана са њим и "пшеница" речи која ће касније нићи из њега. Слично је и с Павлом и (покајаним) разбојником. Док су били "кукољ" нису посечени, већ су остављени у животу, да би касније узрасла њихова врлина. Зато Господ каже анђелима да ће на крају света сакупити "кукољ", то јест јеретике. Али, како? У окове, то јест, свезавши им руке и ноге, пошто у то време човек ништа неће моћи да уради већ ће свака његова делатна сила бити свезана. Дотле ће "пшеницу", дакле светитеље, анђели жетеоци сабрати у небеске житнице. Тако је и са рђавим мислима које је имао Павле када је прогањао (хришћане). Оне су изгореле у огњу Христовом који је Он дошао да баци на земљу, док је "пшеница", дакле, његове добре мисли, сабрана у црквене "житнице".

31-32. Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као зрно горушично које узме човдек и посије на њиви својој. - Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе,4и настањују се на гранама његовим.

"Зрно горушично" означава и проповед и апостоле, јер иако их је на изглед било мало, обухватили су целу васељену, тако да "птице небеске", људи одуховљеног ума који се уздиже ка висинама, долазе и налазе покој међу њима. Буди и ти, дакле, као зрно горушично, мали по изгледу, јер није добро хвалити се врлинама, али загрејан, ревностан, оштар и строг (у подвигу). Тако ћеш својим савршенством бити већи од "свега поврћа", то јест од људи слабих и несавршених. "Птице небеске", анђели, почиваће на теби, који живиш авфелским животом, јер се и они радују праведницима. [6]

33. Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.

"Квасцем" назива апостоле, као што их је пре тога назвао "зрном горушичним". "Као што квасац, незнатан по количини (брзо) закваси сво брашно, тако ћете и ви преобразити цео свет, иако вас је мало." "Копања" (сатон), [7] била је мера код Јевреја, као што и ми (Грци), примера ради, имамо "хиникс" и "декалитру". Неки сматрају да је "квасац" проповед, а "три копање" три душевне силе: умна, страсна и вољна.[8] "Жена" је душа која је у све три своје душевне силе сакрила проповед, учење апостола, и онда све то њиме замесила, заквасила и осветила, јер сви ми треба да будемо заквашени и преображени божанским делима. Зато и каже: ,док све не ускисне".

34-35. Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета.

Како ти не би помислио да је Господ пронашао неки нови начин поучавања, Он приводи за сведока пророка (Давида), који је пророковао да ће Исус поучавати и у причама.[9] Речи: ,да се испуни" немој схватити у узрочном смислу, већ као последицу ствари. Христос није поучавао на овај начин да би се испунило пророштво, већ самим тим што је поучавао у причама догодило се да се на Њему испунила реч пророка. "Без прича им није говорио" само тада, јер није увек говорио у причама. Господ је изрекао оно што је било сакривено од постања света, јер нам је Сам објавио небеске тајне.

36. Тада отпусти Исус народ и дође у кућу.

Народ је оставио онда, када он није извукао никакву корист од Његовог учења. Говорио им је у причама да би Га питали (за објашњење). Међутим, они нису марили за то, нити су тражили да нешто науче. Зато их је и оставио.

И приступише му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви.

Питали су Га само за ову причу, јер су им друге изгледале јасније. Кукољ су разне штетне биљке које расту међу пшеницом.

37-42. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме то је Син Човјечији; а њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека; а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Оно што је требало да се каже, већ смо рекли горе. Казали смо, дакле, да Господ овде говори о јересима које су остављене да постоје до краја света. Када бисмо убијали и истребљивали јеретике, настали би сукоби и борбе и вероватно би многи верни настрадали у њима. Чак су и Павле и (покајани) разбојник имали "кукоља" у себи пре него што су поверовали, али тада нису били посечени због "пшенице" која ће касније израсти у њима. Они су тек после донели род Богу, а "кукољ" су попалили огњем Светога Духа и топлином своје вере.

43. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује нека чује!

Пошто сунце изгледа сјајије од других звезда, Господ упоређује славу праведника са сунцем. Они ће засијати чак јаче од сунца. Пошто је Христос "Сунце Правде", праведници ће засијати као сам Христос, јер ће и они бити богови (по благодати).[10]

44. Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.

"Поље" је свет, а "благо" проповед и познање Христа. Оно је сакривено у свету, као што каже Павле: "Говоримо премудрост Божју у тајни сакривену".[11] Онај који тражи познање Бога, наћи ће га. А када га нађе, све оно што поседује, било да су то јелинска учења, зли обичаји или богатства, одмах одбацује и купује "поље", то јест свет, јер ономе који поседује познање Христа припада цели свет. Немајући ништа, он поседује све. Природне стихије Му служе и он им заповеда, као Исус Навин и Мојсеј.[12]

45-46. Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.

Овај живот је као море. "Трговци" су они који њиме плове у потрази за знањем. Многи мисле да су бисери мисли разних философа. Ипак, само је један "многоцени", јер постоји само једна истина, а то је Христос. Прича се да бисер настаје у шкољци чији су крајеви отворени. Када муња уђе у шкољку, она се опет затвори и тако се од светлости муње и капљице росе зачне бисер. Отуда му такав сјај. Тако се и Христос зачео у утроби Дјеве, од небеске муње, Светога Духа. И као што човек који има бисерје често пребира рукама своје благо, знајући какво велико богатство поседује, док други то не знају, тако је исто проповед Христова скривена међу неприметним и неугледним људима. Потребно је да продамо све што имамо, да бисмо стекли тај бисер.

47-50. Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце на-поље. Тако ће бити на свршетку вијека: изаћи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Страшна је ова прича, јер нам показује да ћемо бити бачени у огањ паклени ако само верујемо а не живимо добрим животом. "Мрежа" је учење рибара апостола, исплетена од чудеса и сведочанстава пророчких, јер оно што су апостоли учили потврђивали су чудесима и речима пророка. У овој мрежи су се сабрали људи свих врста: варвари, Јелини, Јевреји, блуднице, цариници и разбојници. Када се она напуни, то јест, када дође крај света, тада ће бити раздвојени они који су у мрежи. Иако смо поверовали, а нађемо се рђави, бићемо избачени. Они који нису такви стављају се у "судове", то јест у вечна обиталишта. Свако дело, било да је оно добро или рђаво, назива се душевном храном. И душа има мислене зубе. Тада ће, дакле, грешна душа шкргутати њима, сатирући своје делатне силе зато што је чинила грех.

51-52. Рече им Исус: Разумијете ли све ово? Рекоше му: Да Господе! А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо.

Видиш ли како су постали пажљивији после ових прича? Ето, они који су раније били неразумни и неуки, сада с лакоћом разумеју тешке ствари које им говори. Зато их Спаситељ похваљује и каже: "Сваки књижевник..." и друго. Назива их књижевницима као људе научене Закону, али који, будући научени Закону, нису остали ограничени Законом, већ су се научили "Царству (небеском)", то јест познању Христа па су могли да говоре и из Старог и из Новог Завета. "Домаћин" је Христос. У Њему су ризнице мудрости. Док је учио о новим стварима, наводио је сведочанства из старине. На пример, рекао је: "За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор у дан Суда."[13] То је ново. Затим је навео сведочанство из старине: "Због својих речи бићеш оправдан и због својих речи бићеш осуђен".[14] Овакви су били и апостоли, јер Павле каже: "Молим вас дакле угледајте се на мене", као ја на Христа.

53-54. И кад сврши Исус приче ове, отиде оданде. И дошавши на постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој.

Матеј каже "приче ове", јер је Господ убрзо намеравао да исприча и друге. Одлази оданде, како би и другима помогао Својим доласком. Под Његовом постојбином разуми Назарет, јер је тамо одрастао. Учио је у синагоги и јавно говорио са смелошћу, како касније не би могли да кажу да је учио нешто противно Закону.

54-57. Тако да му се дивљаху, и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков, и Јосија, и Симон, и Јуда? И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово? И саблажњаваху се о Њега.

Назарећани су били неразумни када су мислили да неплеменито порекло и сиромаштво родитеља спречавају човека да благоугоди Богу. Претпоставимо да је Исус био обичан човек, а не Бог. Шта би га спречавало у томе да постане велики чудотворац? Они су се, дакле, показали не само неразумни већ и пуни зависти, јер су Му завидели, уместо да се хвале и радују што је се њиховом граду појавио такав добар човек. Господ је имао браћу и сестре, децу Јосифову, која су се родила од Јосифа и жене његовог брата Клеопе. Пошто је Клеопа умро без деце, Јосиф је узео његову жену, по Мојсејевом закону, и са њом изродио шесторо деце: четири мушка и два женска детета, то јест, Марију, која се (по Закону) зове Клеопина, и Саломију.[15] Кажу: "Нису ли све код нас", што значи: "Не живе ли овде са нама?" Назарећани су се саблажњавали о Христа и вероватно су они били ти који су говорили да је Он изгонио демоне уз помоћ Веелзевула.

57-58. А Исус им рече: Нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме. И не учини ондје чудеса многа због невјерја њихова.

Видиш, како их Христос не укорава, већ им кротко говори да "нема пророка без части осим на постојбини својој". Ми, људи, често имамо обичај да омаловажавамо своје ближње, а да пријатељски дочекујемо странце. Додаје: "и у дому своме" јер су Му завидела и браћа његова који су били из исте куће. "И не учини онде чудеса многа због неверја њихова", желећи да их из сажаљења поштеди веће казне ако остану у неверју и после чудеса која је тамо могао да учини. "И не учини онде чудеса многа", већ само неколико, како касније не би могли да кажу: "Да је учинио чудеса поверовали бисмо у Њега." Схвати да ове речи још значе да је до данашњег дана Исус без части у својој постојбини, то јест, међу Јеврејима, док Га ми, странци, поштујемо.





НАПОМЕНА:
  1. Тако су називане еванђелске приче којима је извесним фиктивним и дидактичким садржајем слушалац навођен на духовне закључке и поуке.
  2. Неки тумачи заједно са Блаженим Августином сматрају да "семе које доноси до сто" означава мучеништво за Христа. "Семе које доноси по шездесет" означава врлину еванђелског сиромаштва, док "по тридесет" доносе они који се труде у испуњавању еванђелских врлина. По мишљењу Евтимија Зигабена, Спаситељ "под стотином" подразумева савршену плодоносност врлине, под шездесет - средњу, а под тридесет - малу. Ibid
  3. Мт. 7:7
  4.  Јн. 1:9
  5. "Зато", каже Златоуст, "не треба кривити саме ствари, већ (нашу) искаврену вољу. Човек може поседовати богатство, али остати непреварен њиме, и може живети у овоме свету, а не предавати се бригама." (Ibid, Homil 44,4; c.469)
  6. Зигабен благовести: "Неки веле да под гранама ваља разумети људе верујуће, у којима бораве птице небеске, то јест, анђели, чувари њихови. А други веле да под гранама треба разумети врлине, а под птицама људе, који узлећу над свим земаљским стварима и крилима ума дижу се у висину богопознања и стреме к небу". (Ibid, ad loc. col. 408 B)
  7.  Јев. seah - јеврејска мера. Три "сатона" чине једну "ефу", тј. око 14 литара.
  8.  Реч је о три душевне силе које одговарају Платоновој троделној подели душе (уп.Република, књ. 4) и коју су прихватили грчки Свети Оци.
  9.  Пс. 78:2
  10.  Постоје два аспекта с којих се може сагледати тајна Оваплоћења. Први, да је Син Божји, узевши наше тело, сјединио божанску природу са људском. Други аспект јесте да ће људска природа оних који су се усавршили у Христу подвигом охриствљења, не губећи своја својства, бити преображени божанском благодаћу. Тако ће они постати богови по благодати.
  11. 1.Кор. 2:7
  12.  Ис.Нав. 10:12; 2.Мојс. 14:21
  13.  Мт. 12:36
  14.  Мт. 12:37; уп. Лк. 19:22; Јов. 15:6; Пр. 13:3
  15.  По неким другим тумачима то су биле Јестира и Тамара.