Догматика Православне Цркве Блаженог Оца Јустина

- Све је у Цркви Света Тајна. Богочовек Христос је „Велика тајна побожности“ (1.Тим.3,16), велика тајна вере богочовечанске, а у Богочовеку је сва тајна Цркве . Једна иста свебожанствена Ипостасна тајна Другог Лица пресвете Тројице проходи и прожима све тајне Цркве; и све што је у њој, и од ње. Свака Света Тајна извире и увире у Свету Тајну Цркве: у Свету Тајну Боговаплоћења, Богочовека, Богочовечности. У самој ствари, свака Света Тајна је васцела у Цркви, но исто тако је и сва црква у свакој Светој Тајни. Све у Цркви је Света Тајна. (3) Свака свештенорадња је Света Тајна. Свака је од њих огромна као и сама тајна Цркве. Јер и најмања од њих у Богочовечанском организму Цркве је у органској вези са васцелом Тајном Цркве – самим Богочовеком Христом (…) Свети програм и свети подвиг Свете Тајне Крштења - и Свете Тајне миропомазања - остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно реално доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Крсне смрти и Васкрсења и Вазнесења, као живот живота нашег, и као душа душе наше.

- Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. По Светом Теодору Студиту: Света Евхаристија је „центар целокупног Домостроја спасења“ ( Творенија,т.1,Спб. 1907,с.126). То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења. Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог“ (…) Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса, Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог нама Бог = Емануил“, вечито „с нама Бог“ (Мт.1,23). Томе је најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско Тело Христово. Црква - Тело Христово; Евхаристија - Тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека - нема Цркве; а где нема Цркве - нема Евхаристије. Све ван тога је - јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо Тело многи, јер је један Хлеб; јер сви у једноме Хлебу имамо заједницу (1Кор.10,17). Да, једно смо Тело многи, и то под једном Главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему“ (Кол.1,17; ср. Откр.1,8.10.17;21,6). (...)

- Божанско Тело и Крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет - Завет у Крви Богочовека Христа. И тај се завет Евхаристички продужује у Богочовечанском Телу Цркве, сједињујући Богочовечанском Крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета Крв нас кроз Њега уједињује са свима људима. Очигледна је историјска чињеница : право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива кроз Богочовека: Бог је - у Христу - ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи. За то нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека Христа, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском Телу Христовом - Цркви. И то стварно и доживљајно: у Светој Евхаристији, Светом Причешћу Тела и Крви Христове. (...)

- /Даље цитира и 1Кор.10,16-17, па каже/:“То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте Света Евхаристија, Света Литургија, Свето Причешће. (...) О тој богочовечанској стварности богомудри (Николај) Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама (Тела и Крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,15,1-5). Јер овде није само општост имена, или аналогија по сличности, него истоветност Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (то јест Црква) претвара у то Тело и Крв Христову... И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с Њим причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Са тог разлога и пише (Апостол) Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом“ (Тумачење Литургије, 38; РС 150,452-3). (...)

- Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовечанског, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер Свето Причешће, Света Евхаристија, то је само Божанско Тело Његово, то сама Божанска Крв Његова, то - сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства - свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој Крви, Завет у Божјем Телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком, Господом Христом, и Његовом Богочовечанском Црквом - у Богочовечанској Евхаристи = Литургији“.

/Ево и још неких Авиних речи о Св. Литургији из млађих његових текстова/

- Обраћајући се свештеницима 1923. год., Јустин пише: „Свештеник је, прво, молитвеник и посник. Храм је дом молитве; свештеник је молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве (Мт.21.13)... Друго - свештеник је свештенослужитељ. Ви сте свештенство - вечно свештенство (Јевр.8,24), то не заборављајте никада... Ме не мучи питање: зашто су наши храмови (1923.г.) пусти?... Зашто многи свештеници служе Свету Литургију два или три пута у години? Е да ли зато што су храмови пусти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун Анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Светој Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење говори, и Бога Славослови (Хришћански живот, бр. 7-8/1923,367).

- „Вечно жива Личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. У Православној Цркви Личност Богочовека Христа постала је и остала једини вечни Пут, Истина и Живот... Црква је увек личност, и то Богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве — дати су у чудесној Личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са Личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини христоосећањем, и њихово самосазнање - христосазнањем, да њихов живот буде живот - Христом, да њихова душа буде душа - Христом, да њихова личност буде личност - Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал.2,20). Мисија је Цркве да својим члановима осигура бесмртност и вечност, чинећи их учесницима у Божијој природи (2Петр.1,4)... Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света (Јн.18,36). У овом је свету да би свет дигла до оног света, одакле је и сама. Она је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода. Циљ је њен наднационални, васељенски, свечовечански: сјединити све људе у Христу, све без обзира на националност, на расу, на класу. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни Господара, нема мушкога рода ни женскога, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал.3,28), јер је све и у свему Христос (Кол.3.11). Методи тог свечовечанско-богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у Светим Тајнама и богочовечанским подвизима. У самој ствари: Света Тајна Причешћа - Св.Литургија - синтезира, дефинише, представља Христов метод и средство за сједињење свих људи: кроз њу се човек органски сједињује Са Христом и са свима вернима(подвукао овде и даље - Еп. Ат.). А кроз лично подвизавање богочовечанским подвизима: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, свемилошћу, човек утврђује себе у том јединству, очувава себе у тој светињи, сам лично преживаљава (=доживљава) Христа као јединство својеличности и као суштину свога јединства са осталим члановима Светог Тела Христовог - Цркве". (Унутрашња мисија наше Цркве Реализација Православља. „Хришћански живот, бр. 9, 1923,286-7; цео чланак је пренет у књ. „На Богочовечанском путу“, Бгд.1980, стр.277-284 )

- „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, - чиме ће дисати православни? ... Што ређе богослужење - све је ређе удисање ваздуха вечно свеже Христове вечности... Црква је дом молитве (Мт.21.13)... Православље је силно молитвом, - нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви. Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Светих Отаца, наук Светитеља Православних... Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хоће човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва - онакав човек. Молитва не само показује, него и проказује човека... У Светој Литургији је казана сва Истина од Алфе до Омеге. Зато је сва ограђена молитвама. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила (и даље набраја припремне каноне и молитве за Св. Причешће)... У припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: Причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење: обожује се сваки који једе и пије чистим срцем. Божанско Тело и обожује ме и храни, обожује дух, а ум храни чудесно. Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Светој Литургији? Припремне молитве казују нам тајну... У нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Свете Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Светој Литургији сабрано све Хришћанство, све Откривење“. (Хришћански живот, бр. 12/1924,550-2).

- „Света Литургија је служба над службама, коју и Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа". (Хришћански живот, бр.10-12/1926, с. 393)

- „Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу - зна срце Православља; ко има њу - има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као најбитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве - са Светом Литургијом. Онда кроз цело његово биће заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, И он тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина, дужина и ширина (Еф.3,18) благодатног живота Православног". (Текст поводом превода Св. Литургије Св. ЈЗ и Св. ВВ на чешки у Прагу, од презвитера Честмира Крачмара, Хришћански живот, бр. 10-12/1927, с.257).

/Ево и још неких Јустинових речи о Св. Литургији из његових Стослова, књ. „На Богочовечанском путу", Бгд.1980, стр. 149-186/:

- „Света Литургија је доживљавање благодатне саборности, најшире и најдубље, јер то све: од Свете Тројице до последње твари доживљује једну исту мистерију - Богочовечанску. (стослов 1,87).

- Православље не зна за мистицизам. Оно зна за Богочовечански реализам: богочовечанско доживљавање, преживљавање, живљење, живот. Никакав мистицизам - ван Богочовечанских реалности нема вредности. Једини посредник између Бога и људи: Богочовек Христос (1Тим.2,5). (Стослов 1,92)

- Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни Домострој спасења = Домострој обожења, обогочовечења. (сшослов 1,100).

- У богослужењу - поновљен сав Богочовечански Домострој спасења... Срце свих молитава и служби, богослужење - Света Литургија... Ту нема раскола између живота вере и истина вере; све - једно: богочовечанско. Вера и богословље - једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени (=литургијски), богочовечански живот Цркве. (Стослов 2,58).

- Света Литургија је увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је њој - намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље... Света Евхаристија света Благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека; она једина Жртва, и стално се приноси, понавља (непоновљиво), ради нашег ухристовљења и охристовљења. (стослов 2,90-91).

- Причешће - Црква (подвукао еп.Ат.). Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је учесник. То важи за Свето Тело Христово (у Св. Евхаристији), али и за Свето Тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази и улази у живот Богочовека... (стослов 2,96).

- Историја Православне Цркве нас учи да је Литургија увек била центар и срж сваке у истини православне душе и саме Цркве. Загледајте у душу православних Светитеља и подвижника, и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање Литургијских Тајни као суштине своје личности једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље. – Ко не разуме Литургију, не може разумети Православље, - то говорим не ја, већ дубокомисаони апостол Православља - Хомјаков („Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију" - Хомјаков, Церков одна). (Стослов 3,45).

- Свештенослужитељ - свакодневно доживљује сву тајну светопостојања кроз своју свештенослужитељску делатност, изражену кроз Свету Литургију. Ту је све: од Анђела до црва; од Адама до Страшног Суда; и грехопад, и Голгота, и Витлејем, и Васкрсење, и Вазнесење, и обожење, и спасење = речју: Црква = црквовање. Све од Бога до последњег човека, Страшни Суд; рај и пакао. Нико ближи човеку, нико ближи свету од свештенослужитеља; нико ближи Богу, нико ближи птици, травчици, мраву, славују, свој твари, ма где она била, видљива и невидљива; у свему и кроз све то њега води Господ Исус Духом Светим: јер се све Њиме и за Њ сазда, и све је у Њему, и Он у свему (Кол.1,1,16-17) = а кроз Њега и преко Њега и свештеник, и сваки хришћанин. Зато се ми хришћани и облачимо у Христа: „обуците се у Христа" (Гал.3,27;Рм.13,14): зато се стално охристоличујемо, док „обличје Христово не постане у нама" (Гал.4,19). Охристовљење, охристосење, ето нама непрекидног подвига: који обављамо кроз Свете Тајне и свете врлине. О, како је широк и дубок, свеширок и сведубок сваки хришћанин: смешта у себе све светове, и себе разлива по свима световима. Ваистину: свечовек, и светвар - Богочовек Господ Христос. (11. VII. 1957. манастир Ћелије)". (Стослов 3,47).

(3)Отац Јустин је веровао, исповедао, и писао, да број Св. Тајни није ограничен бројем седам, како је то у новије време прешло и код нас из латинске сколастике; а када се и употребљава број седам (како је нпр. и код њега у Основном богословљу /школском уџбенику из 1943. год., ново изд. под именом Тајне вере и живота, где он пише: Светих Тајни у Цркви има много, јер је у Цркви све тајна Божија, а и сама Црква је „Тајна Христова". Но ми ћемо овде од Св. Тајни споменути ових седам" - и набраја их), то је само условно, као библијски символички број за пуноћу, која се иначе у Цркви превазилази Осмим даном и Педесетницом. Тако је Св. Недеља Први и Осми дан, а Педесетница знамење Есхатолошке бескрајности Незалазног Дана Царства Небеског.

- „Ми данашњи хришћани смо позвани од Светог Василија (Великог), позвани да испунимо циљ нашег човечанског живота, да будемо свесни хришћани у овоме свету, да се сећамо његових чудесних речи: Човек је биће коме је заповеђено да постане Бог(4)(...) То је сила вере, то је вера василијевска, то је вера григоријевска, то је вера златоустовска, то је вера Светих Апостола, (то је вера Светих Отаца), то је вера свих нас хришћана, мала и велика и највећа вера. Увек један циљ: да осигурамо себи Живот Вечни... А ето безброј Светитеља дивних, великих човекољубаца, препуних милосрђа и милостивости да нас прихвате, да нас пригрле, да нас спасу од свакога греха. Међу њима увек Велики Свети Василије, велики по милости, велики по молитви, велики пред Господом и превелики. Гле, удостојио се да напише Свету Литургију коју смо данас служили. Он удостојен да напише речи које Господа с неба доносе на земљу. Оваплоћују Га у Свету Крв која је од вина, у Свети Хлеб који је од брашна, и дешава се највеће чудо: да Господ оваплоћује Себе, и претвара и вино и хлеб у Тело Своје Духом Светим. Удостојен Свети Василије, он и Свети Јован Златоуст, да Господ буде увек међу нама. Господ Телом Својим сав присутан увек оваплоћује Себе, увек показује Себе очигледно свима нама, и даје Себе свакоме од нас (Св. Причешћем), да ми испунимо себе Господом Христом. Оно што Свети Василије назива чистотом живота, јер се Господ уселио у душу његову, то и ми хришћани кроз Свето Причешће чинимо ако се трудимо да што више чистимо и очистимо себе од сваког греха. Црква Христова је Тело Христово, једна на Небу и на Земљи, Анђели и људи измешани, Светитељи и грешници измешани (Еф.1.10.20-23; 4,4-6). (Беседа 12: на Св.Василија /1967/, књ.1, стр. 82-84).

- Данас су Свете Благовести, да нас подсете на ту главну и вечну истину: да смо дужни као хришћани да непрекидно испуњујемо себе Божанским силама, путем Светих Тајни и путем светих врлина.(5) Гле, шта је Свето Причешће? То је Тело Господа Христа и Крв (Његова). Ти васцелог Бога примаш, хришћанине, причешћујући се. Ето, ти данас ако се причестиш, или си се јуче причестио, ти си поново потврдио да је твој главни позив у овоме свету - да себе испуниш Богом и да живиш Богом и у име Бога. Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са тим Богом? (...) Велика је и света тајна Еванђеље Господа Христа, велика и света тајна и за Анђеле (1Петр. 1,12), а камоли за људе. То Свето Еванђеље важи за нас људе на земљи и за Анђеле на небу. И Господ је дошао у овај свет, вели Свети Апостол Петар и пише хришћанима, да бисмо ми сви постали учесници у Божијој природи (2Петр.1,4). Учесници у Божијој природи. Сједињујући се са Господом Христом кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће и остале Свете Тајне, ми на свој начин постајемо божанска бића, постајемо учесници у Божијој природи. (Беседа 38: На Благовести /1967/, књ.1, стр. 221-222).

- Ништа више Господ Христос није могао дати од онога што нам је дао. Нико не може дати више од онога што је дао Господ Христос човеку, Истинити Бог. Нема добра које можемо замислити и измислити ја и ти, а да нам Господ Христос не даје. Ето, Он нам је дао највеће и најграндиозније, највеће и најогромније добро... Причешћујући се, ми се причешћујемо на отпуштење грехова и на Живот Вечни! Причешћујући се, ми уносимо оно што је Божије у нас, све што вуче ка Небу у теби и мени. А Господ даје Живот Вечни. Сваки је човек вечно биће. И зато је Господ и оставио Свето Причешће да ми као вечна бића живимо Богом, да нам Он да силе да служимо Њему, у молитви Његовој, у посту Његовом, у бдењу Његовом, у милосрђу Његовом. То је Господ дао нама дошавши у овај свет. (Беседа 69: на Ваведње /1973/, књ.1,408).

- У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог, даје Себе теби. Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати од тебе, све што је смртно мора бежати од тебе... Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао (за Христа), пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: Свето Причешће је лек бесмртности (Посл.Ефес.,20,2). Причешћујући се, гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава и теби сваки грех. Тако је, браћо, свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности. (Беседа 109: на Педесетницу /1966/, књ.2, стр. 169.172).

- Сав је Господ у Цркви Својој. Речено је у Светом Еванђељу даје Црква духовно тело Христово, Он је Глава и Тело Цркве (Еф.1,21-22). Значи: сав је Господ ту са нама, и у нама, и међу нама. И ти, кад си прави члан Цркве, када (верујеш и) живиш по заповестима Спаситељевим, испуњаваш Еванђеље Христово, гле, ти и ја и сви можемо слободно рећи: С нама је Бог - Емануил. Кроз Свете Тајне, кроз све свете врлине, ми у Цркви уствари живимо Богом. Шта је Свето Причешће? Ето, то је највећа и најсветија Тајна. То и јесте сведочанство: С нама је Бог. У Светом Причешћу сав је Господ Христос, сав са целокупним Својим Божанством (и човечанством). И кад се ти причешћујеш, гле, примаш васцелог Господа у душу своју да живиш Њиме (1Јн.3,4.9). Кад се ми причешћујемо (у Св. Литургији) заиста је с нама Бог, заиста из нас бежи, и треба да бежи сваки грех, свака смрт, сваки нечисти дух. (Беседа 121: у Недељу 28 по Педесетници /1964/, књ.2, стр. 248-9).

- Цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа, није ништа друго него подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа (Гал.3,27; Рм.13,14), да себе охристовимо... Кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у оном свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (живимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господ Христом Који је у Светом Причешћу, него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије (1Кор11,29). Зато је Господ установио пост (и молитву) као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и страсти. (...) И данас, кад сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је Он и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету - а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим... Драги Господ, Којим се ми данас СВИ причешћујемо (подвукао еп.Ат), нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другога, као и децу своју... Чује се и данас на свакој Светој Литургији, Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер Господ ништа немогуће не тражи од нас. (Беседа 143: на Теодорову Суботу /1974/, књ.3, стр. 77-79).

- Ја више не живим, у мени живи Господ Христос (Гал.2,20). Зато, поучени Еванђељем Господа Христа, поучени кроз Светог Павла (Апостола), ми знамо да смо Тело Господа Христа. Црква је Тело Његово (Еф.1,23;4,17), духовно Тело Његово, и ми смо удови Цркве, живимо као живи делићи (=удови), као живе ћелије у Телу Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. И чули сте данас у Светом Еванђељу: ми се облачимо непрестано у Силу с висине (Лк.24,49), облачимо се у Светога Духа, облачимо се у Небеску Силу да победимо сваку мрачну демонску силу на земљи, сваки грех, сваку страст, свако искушење, сваког ђавола. То је наш живот на земљи. То је један непрекидни подвиг - подвиг охристовљења. Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, предај себе Господу Христу, и онда ћеш постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење. (...) Христос је заиста, како пише у Светом Еванђељу, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак свега људског, сваког човека (Откр.1,8; 22,13). Самим тим ти и ја, позвани смо да увек знамо, да увек осећамо, да увек доживљујемо да је Господ Христос Почетак и Завршетак нашег бића, целог нашег бића, нашег живота. Њиме да почињемо, Њиме да све завршавамо. А завршетак тај, то је бескрајни завршетак, завршетак који нема завршетка; то је крај који нема краја. (6) Јер поставши Христов, ти постајеш божански и бесмртан. То је смисао Цркве Христове, (смисао Свете Литургије), то је сваки хришћанин, (и сви хришћани), то је пут његов (и њихов), смисао његов (и њихов) - Богочовек Христос. И ти си позван да постанеш по благодати Богочовек. Да живиш Господа Христа као себе, да Њега стално доживљујеш као себе, да Он стално живи у теби (и свима), да у теби (и свима) бруји Еванђеље Светог Апостола Павла: Ја више не живим, у мени живи Христос! (Гал.2,20). (Беседа 175: на Вазнесење /1967/, књ.З, стр. 279-280).

- Ево ризнице свих блага, и ризнице свих Сила Божанских и небеских, и тог Царства Божјег које је на земљи (=Света Педесетница, када славимо „највеће чудо овога света: рођендан Цркве Божије - завршни Празник, завршило се Спасење"). Јер Црква Христова на земљи и јесте Царство Божје, Царство Божје и за мене и за тебе... Ако ко Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац (Мт.18,16-17). Зашто Цркву да послуша? Зато што је Црква - Света Тројица, и сва је Црква Истина Божја, сав Живот Божји, сва пуна Вечности Божанске, Правде и Истине Божанске. Зато је она непогрешиви судија. Дух Свети - гле, то је душа Цркве, то је савест Цркве, то је ум Цркве, то је разум Цркве. Зато Црква стоји у овоме свету као најважнији и непогрешиви судија. Судија, али пре тога и мајка, и лекар, и болница. Лечи од сваке болести, од свакога греха, лечи од свега смртнога, лечи од смрти. У Цркви је и лек од смрти: то је Свето Причешће, то је Свето Крштење, то је лек од смрти. Крстивши се у Господа Христа и примајући Свето Причешће, постајеш бесмртан, лечиш се од свега смртног, и од сваке смрти (...) Какве су силе које даје Дух Свети? Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан Свете Педесетнице, Сила с висине (Лк.24,29;ДАп.1,4-8;2,4)? То су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Светога. Те Свете Силе, те Божанске Силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, Свето Причешће, дају нам сву Свету Тројицу - на вечно спасење. Крштавао се у име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, свима Божанским Силама Свете Тројице. Свето Причешће - испуњујемо се васцелим Господом Христом. То долази од Господа, то је дар Његов Цркви (=нама у Цркви), а од нас зависи како ми примамо те Свете Силе... Та Божанска Сила (Духа Светога) је запалила, ето, и данас запаљује душе, и данас претвара душе у буктиње неугасиве, и данас чини људе неустрашивим борцима и победницима кроз Господа Христа. Ту силу даје Дух Свети. И наша је вера у сили Божијој, како вели Свети Апостол у своме Еванђељу (1Кор.2,4-5). У сили Божијој и Духу Светоме; наша је вера у доказивању Духа и силе, у доказивању и показивању Духа и силе. Шта ће нам учинити људи? Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рм.8,35)?... Ко је Христов? Онај који је Духом Христовим испуњен, онај који је Крштењем Светим, Светим Причешћем унео у себе Духа Светога, и умножава Његове силе у себи, вером и љубављу (и Литургијом), и држањем светих заповести Христових. Јер, ко нема Духа Христовог, није Христов (Рм.8,9), није хришћанин! По чему се човек познаје у овоме свету, познаје да је хришћанин? - По Духу Светоме, по роду Духа Светога (Гал.5,22)... Јер, ни Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову (на Св. Педесетницу). Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго до сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Алостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Црква Христова је непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова (у Телу Христовом), сведочанство и Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. /То сведочимо и Св. Литургијом/ (1Кор.11,25-25;Анафора Св.Василија). (Три Беседе на три дана Св. Педесетнице /1965/, књ.3, стр.317-333).

/Ево још неколико бисера из Јустинових тумачења Јеванђеља Христовог по Јовану и по Павлу/.

- Тумачећи Господњу Беседу О Хлебу Живота, Јован, гл. 6, Ава пише: „Хлеб Божији (Јн.6.33) на првом месту јесте Личност Богочовека Христа, оно што Он по Себи јесте и што Собом доноси и даје свету... Богочовек је Хлеб Божји, и тиме живот свету: Јер је Хлеб Божји Онај Који силази с неба и даје живот свету (Јн.6.33). Значи: живот на земљи је сав с неба, сав пореклом одозго, од Бога, од Богочовека. Овде је и сва логика живота, и сва сила живота, и сва вечност живота -Богочовек Христос... Људи подносе визију Бога само опосредовану материјом. Тако и у Христу: Бога виде преко тела, преко материје, кроз „завесу“ тела, не непосредно, јер је њихов вид неспособан да непосредно гледа Бога, суштину бића Његовог надбожанског. Бог се највише и најдубље може сагледати и видети само животом божанским, тј. Ако човек живи божанском Истином, божанском Правдом, божанском Љубављу, божанским Животом = Богочовеком, Богочовековим Еванђељем, (Причешћем Богочовеком)... Све је то условљено Личношћу Богочовека Христа, не овим делом Његовим или оним; јер је Хлеб живота Он Сам, у целокупној својој Богочовечанској Личности, појави и стварности. Зато изричито вели: Ја сам Хлеб Живота (Јв.6,48)“.

- Бог је постао човек, да би као човек дао људима средства и силе да савладају и победе смрт, хранећи се вечним животом, хранећи се Њиме - Хлебом Живота... У Богочовеку, у Телу Његовом (= у Цркви = литургији) је живот свету (Јн.6.51), а свуда наоколо је смрт света, агонија света, ропац и вечно умирање света без коначног издисаја. Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли дати, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дати него Божјом Крвљу и Божјим Телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт и стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, и Божјим телом и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт и само смрт. Тело и крв Христа су Тело и крв Сина Човечјега (Јн.6,53), оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су и тело и крв самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и Тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово - Тело Божје, крв Његова - Крв Божја, душа Његова - душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени (7) (...) Тело и крв Христова сједињују човека са самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку, Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христвим. Стога Спас и вели: Који једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему (Јн.6,56). Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма"(...)

- Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: Који једе Мене, и он ће живети Мене ради (Јн.6,58). Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега нема реалнијег и емпиричнијег реализма. Богочовек је Хлеб Који сиђе с неба (Јн.6,50): јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: Који једе Хлеб овај, живеће вавек (Јн.6,58). Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз Свете Тајне (=Св. Евхаристију) и свете врлине. На тај начин људи постају удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф.5,30)".

- Тумачећи даље Јн.6,63-64, каже: „Животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу (=Св. Евхаристији) човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (Јн.6,26-58). Те су речи истовремено и дух и живот“. (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, Бгд. 1989, стр. 70-79).

(4)Ове речи Св. Василија наводи Св. Григорије Богослов у својој Надгробној Беседи Светом Василију

(5)Код о. Јустина, још из времена његове студије о Св. Макарију Египатском (1926), често се понавља овај израз: „Свете Тајне и свете врлине", а то је често и у његовим Беседама (из којих овде наводимо неколико одломака о Св. Литургији-Причешћу). Треба, притом, знати да су и Св. Тајне и Св. врлине код њега пре свега Христолошке стварности, јер за њега, као и за Св. Максима, Сам Христос јесте Ипостасна Врлина, те према томе и стицање врлина, које бива кроз Св.Тајне и свете подвиге, јесте не мање благодатни, Христоцентрични, Светодуховски опит и искуство живота и спасења у Христу, те дакле увек и евхаристијско-еклисиолошка стварност. Такав је, уосталом, двоструки садржај Светолитургијских молитава и карактер хришћанског, Црквеног, подвижничко-литургијског етоса и живота Православног, личносаборног, мистриолошко-врлинског, који се засађује и почиње Светим Крштењем и наставља Св. Миропомазањем и Светом Литургијом, где су доживљава и опитује предукус есхатолошког Царства Небеског. То је оно што о. Јустина назива не мистицизмом него Богочовечанским реализмом.

(6)Отац Јустин је говорио: да је увек осећао да рашћење човека у Христу, усавршавање Светих на Небу, нема никада краја ни завршетка, и да се осећајући то, бескрајно обрадовао када је исту мисао, исту истину, нашао код Св. Симеона Новог Богослова.

(7)Ова последња реченица најбоље потврђује да је неумесан и богословски нетачан, и неправославан, израз „пресуштаствљење" ( transsubstantiatio ) који је за тајну претварања Хлеба и Вина у Литургији у Тело и Крв Христово употребила латинска, римокатоличка схоластика, па су је отуда и неки новији православни (у „школском богословљу") употребљавали, који израз, иначе, Отац Јустин нити је прихватао, нити је икада употребљавао.

Отац ЈУСТИН (Поповић): О Светој ЕВХАРИСТИЈИ - ЛИТУРГИЈИ

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу, и Христос међу нама и у нама.

У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал.3,27;Рм.13,14;Кол.3,9-12). А тај свети програм, а тај свети подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхвристије, у Светој Тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско Тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф.3,19; Кол.2,10).

Литургијско Сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује Тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо" (1.Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску Заједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Божјој. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност“. Јер су ове тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то Тело и Крв Христову; и ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и уди међу собом (1.Кор.12,27).

Тако је апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као тајне саме Цркве, тајне Причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји“ (ср.Тит.2,14; Јевр.2,17; 8,8-10;2.Кор.6,16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То је оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако све у Цркви стално изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњује благовесну заповест: „Ово чините у Мој спомен" (1.Кор.11,24-25; Лк.22,19).

Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање Светих Тајни на Литургији испуњава сав духовни и натприродни Домострој оваплоћења Бога Логоса". Кроз Свету Литургију и Свето Причешће у њој ми доживљујемо сав Спаситељев Богочовечански Домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну Смрт и чудесно Васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „ Кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, Смрт Господњу и Васкрсење обзнањујете, докле не дође" (1.Кор.11,26). Стога је Света Литургија основна тајна вере хришћанске - тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове Смрти и Васкрсења као нашег спасења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.

Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер Православни хришћани су позвани да помоћу Светих Тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија доживљују Богочовечански Домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању Свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Светог Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив - увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог (подвлачење наше – Еп. Атанасије ). У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божје, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег - Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божјом и молитвом (1.Тим.4,5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Пређеосвећених Дарова извршен је према грчком, старосрпском и црквенословенском тексту.

За превођење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, Цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа.

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14-16. века првенствено из фонда библиотеке и Музеја Српске Патријаршије и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословенски текст користили смо неколико старијих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и новије преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Тремпелас-а, К. Керн-а, Митроп. Герасима, А. Maltzewa, T.Tarnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски језик (наш превод Литургије Св. Јована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачења Свете Литургије, и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради бољег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно православно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божанском чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог Саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом Канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у Канону Евхаристије, за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве Епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој поред молитве „Још Ти приносимо...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико"). На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста Свете Анафоре, то јест текста молитве Епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећењу Евхаристијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Светим“ овде су изостављене (иако у новијим словенским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин".
Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника“ (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од Патријарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста). (2)Даље, возглас пред Трисветом песмом: „Јер си Свет, Боже наш, и у Светима обитаваш...“ текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Литургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или проширивања тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подробности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.

Последња наша напомена односи се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је - да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.

На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим. Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, доктора православне светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Царству Своме".

(1)„О овом преводу Светих Литургија" - поговор преводу и издању на српском: БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, с благословом Њ.П.Епископа Шабачковаљевског Г. Јована (Велимировића), Београд 1978, стр. 223-232. - У наставку доносимо и још нека изабрана места о Св. Литургији=Евхаристији и учешћу=Причешћу у њој, из пребогате ризнице богонадахнутих Дела Аве Јустина.

(2)Ево те напомене: „Свети Отац Филотеј, Патријарх Цариградски, у свом Тумачењу Божанске Литургије, даје ово богонадахнуто објашњење чина Свете Проскомидије: „Обратимо пажњу како и кроз овај божански образац и чин, као и кроз унутрашњи смисао целе свештене Проскомидије, сагледавамо Самога Господа Исуса Христа и свецелу Његову Цркву. У средини видимо Самога Христа, истиниту Светлост, Живот вечни који Он поседује и садржи у Себи. Јер Он Сам је средиште кроз овај Хлеб. Његова Мати је, Својом честицом, Њему с десне стране, Анђели пак и Светитељи су Му с леве стране. Доле испод је васцели побожни сабор Његових верника. То и јесте велика тајна: Бог међу људима и Бог усред богова (Пс.81.1), које обожује Он, Бог по природи, оваплоћени њих ради. А то је и будуће Царство и доживљавање вечнога живота: Бог са нама, Којега видимо и Којим се причешћујемо. И нема ту места неверницима, нити неправославнима. Јер какву заједницу има видело са тамом? (2Кор.6.14). Јер ће, како се вели, Анђели издвојити зле од праведних (ср.Мт.13,40-43)"

Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.

Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). - Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: "Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово". Дивно пева и свети Дамаскин: "Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже".

Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. - Таквог је мишљења блажени Теофилакт: "Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог".

Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.

А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5 Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он - Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека - два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, - да би казао Еноху у рају; а три апостола - да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2 Петр. 1, 16-18).

Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. - То говори и свети Златоуст, размишљајући: "Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика". Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).

Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру - вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову - нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану - љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: "Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву".

Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат - да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). - Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.

Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: "Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим".

Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе - слика је богомислија, а пењање на гору - указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: "види смирење моје и труд мој", рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?

Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим стојим (3 Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. - Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]

Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. "Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске". Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.

Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: "говораху о изласку његову" (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме "свеоружје Божје" (Еф. 6, 13), - тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Ове речи "пред њима" еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је "сјај славе Очеве" (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева - у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе "обличје слуге", ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: "руке твоје спремише"; - не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: "Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе". - Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном "од постања света" (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

ВЕЛИКИ КАНОН СВЕТОГ АНДРИЈЕ КРИТСКОГ

Песма прва

Ирмос, глас 6     -     Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој, кога ћу прославити; Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се).

Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.

Похитај, жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања.

Подржавајући преступ прво- створеног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вечнога царства и сладости због мојих грехова.

Тешко мени, несрећна душо, што си се угледала на Еву; видела си зло и тешко се израњавала, дотакла си се дрвета и без страха окусила си забрањено јело.

Место телесне Еве, беше ми у мислима Ева, у телу страсна помисао беше ми слатка, али увек пијући горки напитак.

Из Едема Адам беше праведно изгнан, јер не одржа Твоју једину заповест, Спаситељу. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Песма друга

Ирмос глас 6 -  Чуј ме небо, ја вапијем и певам  Христу, који је примијо тело од  Дјеве.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Чуј ме небо, ја вапијем; почуј земљо мене покајника који певам Богу.

Погледај ме Боже, Спаси- тељу мој, Твојим милостивим оком и прими моју топлу исповест.

Сагреших више од свих људи, Теби сагреших; но као Бог смилуј се, Спаситељу, на Твоје створење.

Примивши ругобу мојих страсти, лакомим стремљењима уништих лепоту ума.

Милосрдни Господе, бура зла ме окружује; зато и мени као Петру пружи руку.

Упрљах хаљину мога тела и укаљах, Спаситељу, своју слику и прилику.

Замрачих душевну лепоту сластима страсти, и сав ум у прах претворих.

Подерах сада моју прљаву хаљину коју ми изатка Живо- тодавац  у почетку, и због тога лежим наг.

Обукох се у подерану хаљину коју ми изатка змија својим саветом, и ево, стидим се. И ја проливам сузе грешнице; очисти ме, Спаситељу, милосрђем Твојим.

Погледах на лепоту дрвета и умом се преварих, зато лежим наг и стид ме је.
На леђима мојим делаху сви зачетници страсти, преносећи на мене њихова безакоња.

Троичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу –Тебе једнога у три лица, Бога свих, певам Оца и Сина и Светога Духа.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пресвета Богородице Дјево, једина свеславна, приљежно моли да се спасемо.

Песма трећа

Ирмос, глас 6 – На чврстом камену Твојих заповести утврди, Христе, мој разум.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Некада се изли од Господа огањ и спали содомску земљу.

На гори се спасавај, душо, као што Лот побеже у Сигор.

Бежи од пожара, о душо, бежи од Содомске ватре, бежи од погубног божанског пламена.

Сагреших Теби, сагреших више од свих, но немој ме презрети, Спаситељу.

Ти си добри пастир, потражи мене јагње, и немој ме заблуделог презрети.

Ти си, слатки Исусе, творац мој, и Тобом ћу се оправдати.

Исповедам ти се, Спаситељу, згреших, згреших Ти, и као милостив олакшај ми и опрости.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – О Боже, Тројице јединице, спаси нас од преваре, искушења и напасти.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – радуј се утробо која си примила Бога у себе, радуј се престоле Господњи, радуј се Мати нашега живота.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се. Слава твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Немој презрети дела твоја, праведни Господе, нити оставити створење Твоје, иако ја једини сагреших као човек више од сваког човека; а ти си  човекољубац, који као Господ свих имаш власт опраштати грехе.

Приближава се, душо крај, приближава се, а ти не радиш нити се припремаш; време се скраћује. Устани, судија је близу пред вратима; време живота тече као сан и као цвет, па зашто се узалуд узнемиравамо.

Прени се, о душо моја, размишљај о делима твојим која си учинила, и износи ова пред лице твоје и пусти капљу суза твојих, па реци са смелошћу твоја дела и помисли Христу, и оправдај се.

Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада.

Због дела ја јадан бих осуђен и укорен од своје савести, од које у свету ништа није сакривено. Судијо, избавитељу мој, који све знаш, поштеди и избави и спаси слугу твог.

Лествица коју некада виде велики међу патријарсима,путоказ је делотворног успона и разумног узношења; ако хоћеш, душо моја, да делима и разумом и просуђивањем поживиш, освести се.

Жегу дневну претрпе патријарх због оскудице, и ноћу студ поднесе, чинећи сваког дана напоре: чувајући стадо, трудећи се и радећи само да две жене здружи.

Схвати моје две жене, гледајући богатство и разум; код Лије богатство – много деце, код Рахље разум – много труда. Дакле осим дела неће те, душо, спасти ни богатство ни пријатељство.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројчаног Бога, нераздељног природом, несливеног лицима, славим као једног цара на престолу и узносим ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља, закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6  - Човекољупче, мене који раним после нођи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам вољу твоју.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Непрестано проводим свој живот у ноћи, ноћи греха, јер је у мени тама и дубока магла; Спаситељу, учини ме сином дана.

Подражавајући Рувима, ја јадан учини безакони  и законо- преступни савет против Бога вишњега, оскрнавих постељу моју, као он очеву.

Исповедам се теби, Христе царе; сагреших, сагреших као раније браћа Јосифова, која су продала плод чистоте и невиности. Од сродника праведна душа си свезана и продана у ропство у лику Господњем; а ти, душо, сва  си се продала својим злим делима.

Праведног и умног Јосифа  подражавај, јадна и неискусна душо, и немој се окаљати неразумним стремљеима, чинећи безакоња.

Ако и у јами поживе некада Јосиф, али то беше слика погребна и васкрсење твога, Владико Господе; а шта ћу ја тако нешто теби принети.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин –У Теби, вјечна Мати Дјево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – Свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Са дубоким уздахом искрено ти приносим, Спаситељу, сузе мојих очију и из срца вапијем: Боже, згреших ти, очисти ме.

Удаљила си се, душо, од Господа твога као Датан и Авирон; но освести се и завапи из преисподњег ада, да те погубна земља  не покрије.

Разбеснела си се, душо, као јуница и тиме постала слична Јефрему; зато као срна сачувај од замке живот, оснаживши разум молитвом и опрезношћу.

Нека нас, душо, Мојсијева рука увери како Бог може губаво тело убелити и очистити; зато не очајавај пред самим собом ако си и губава.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам Бога сличан нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се Твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагреши- смо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држисмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сагреших, чиних безакоње и одбацих твоје заповести, јер се у гресима родих и ударцима зададох ране себи; но као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.

Теби, судији моме, испо- ведих тајне срца мога; погледај на моју смерност, погледај на муку моју, притеци ми сада у помоћ на суду моме, и као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.

Када Саул некада изгуби магарца очевог, изненада прими вест о царству. Зато пази, душо, и не заборављај себе и не пожели животињске страсти место царства Христова.

Давид богоотац сагреши двоструко јер стрелом прељубе беше устрељен и копљем заробљен, што беше казна за убиство; па и ти, душо моја сама болујеш од најтежих дела самовољних страсти.

Давид некада, пак, здружи безакоње безакоњу, а убиству прељубу додаде,  али учини двоструко покајање. А ти, сама душо, колико си учинила тешка зла дела, ниси се покајала пред Богом.

Написавши на икони песму којом изобличује своја дела која је учинио, Давид се преобрази и закликта: помилуј ме и сам ме очисти, јер Теби, једном Богу више од свих сагреших.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита нераздељна Тројце, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети, три у једном светом  опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је живот свих.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо, Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице, Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма
Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и пред ким дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узноси га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме.

Колима добродатељи пророк Илија се узнео на небо и летео је високо изнад земље; зато и ти, душо моја, помишљај на улазак на небо.

Јорданов ток са обе стране заустави Јелисеј Илијиним плаштом; а ти, о душо моја, због неуздржања ниси окусила од ове благодати.

Соманитида негда угости праведника са добрим располо- жењем срца; а ти, о душо, ниси увела у дом ни старца, ни путника, зато ћеш бити избачена из небеског двора, и ридаћеш.

Подржавала си увек нечисти разум  Гијезија, чије се среброљубље показа у старости; бежи,  јадна душо, од пакленог огња, одступајући од твојих зала.

Тројчани – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – беспочетии Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи  беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројце, помилуј ме.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Као од пурпурне материје  изатка се тело у утроби Твојој, пречиста, духовна скерлетна Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу, поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 –Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ум се  израњави, тело се оболести, дух онемогући, говор изнеможе, живот се умртви, крај је на вратима; шта ћеш учинити, моја јадн душо, кад дође судија да испитује твоја јадна дела.

Показах ти, душо, Мојсијево стварање света и од њега све заветно писање, јављајуђи ти шта је праведно. Али ти си, о душо, подражавала друго а не прво, зато си Богу згрешила.

Закон изнеможе, јеванђеље се занемари, а цело Свето писмо беше ти сувишно; пророци онемоћаше и свака праведна реч; ране твоје, о душо, умножише се, јер немаш лекара да те излечи.

Упућујем те душо на вест новога писма, које ће те повести смерности; дакле праведне подражавај а од грешника  се склањај и умилостиви Христа молитвом, постом, чистотом и побожношпћу.

Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају.

Показујући пример свога снисхођења, Христос постаде човек, и телом ми се придружи и сва хтења људске природе изврши, осим греха, за углед теби, о душо. Христос спасе мудраце, дозва пастире, многу децу показа мученицима, старце и старе удовице прослави, којима ниси следила, душо, ни делима ни животом, зато тешко теби кад ти се буде судило.

Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ  (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинском се поклањамо - Тројци нераздељној, јединици по природи, као Светлости и светлостима и Животу и животима, Животворцу и Просветитељу свих крајева света.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући Твој град, он Тобом верно царује и Тобом се утврђује и Тобом побеђује свако искушење, и заробљене непријатеље држи у послушности.

Преподобни Оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Ирмос, глас 6 –Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

УТОРАК

Песма прва
Ирмос, глас 6 – помоћник и заштитник у спасаењу беше ми Бог миј кога ћу прослављати; Бога оца мог кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Кајиново убиство је прошло. А ја сам угађајући телу, својевољно бејах убица савести, и ратовао сам против ње мојим делима.

Не удостојах се, Исусе, Авељове праведности, нити Ти икада принесох  пријетан дар нити богоугодна дела, нити чисту жртву, нити безгрешан живот.

О јадна душо, као Кајин и ми заједно приносимо Творцу свих нечиста дела, грешну жртву и некористан живот, због чега се и осудисмо.

Блато си оживео, Сазда- тељу, и створио ми тело, кости дисање и живот. Но, о Створитељу, избавитељу и судијо мој, прими мене који се кајем.

Исповедам ти, спаситељу, грехе које учиних и ране душе и тела мог, које као унутрашње убиствене помисли разбојнички навалише на мене.

Ако и сагреших, Спаситељу, али знам да си човекољубац, да топло милујеш и милостиво сажаљеваш, оне који плачу и као отац притичеш у помоћи призиваш заблуделог.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Друга песма
Ирмос, глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу који је примио тело од Дјеве.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Грех ми саши кожне хаљине, лишивши ме прве Богом изаткане одеће.
Огрнут сам одећом стида као смоквиним лишћем, због изобличења мојих самовољних страсти.

Обукох се у срамну и стидну окрвављену хаљину, провођењем страсног и лакомног живота. Упадох у страсну пропаст  и телесну трулеж и отада до сада ђаво ми досађује.

Спаситељу, сујетном и лакомном животу придружио сам неуздржаност и натоварио на себе тешко бреме греха.

Украсих телесни лик различитим нечистим помислима и осудих се.
Бринући се постојано само о спољашњем украсу, презрех унутрашњи богодани храм.

Страстима сахраних доброту првосазданог лика, но Ти је потражи и нађи као некада драхму.

Сагреших и као грешница вапијем ти: очисти ме, Спаситељу, очисти, јер Ти нико од Адамових потомака не сагреших као ја.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Једнога у три лица, тебе Бога свих опевам: Оца и Сина и Светога Духа.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богородице Дјево, једина свеслављена, срдачно моли да се спасемо.

Трећа песма

Ирмос, глас 6 – На чврстом камену твојих заповести, утврди, Христе мој разум.    Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Стекох Тебе, извор живота и уништитеља смрти, и из срца мог прије краја живота вапијем Ти: сагреших, очисти  ме и спаси.

Сагреших Господе, сагреших Теби.  Очисти ме јер нема мећу људима грешника кога не превазиђох у гресима.

Подражавах, Спаситељу, блудни живот као они у доба Ноја, који заслужише осуду потопом.

Подражавала си, душо, Хаму оцеубици и ниси покрила срамоту ближњега, повративши се и гледајући га заспалог.

Бежи, душо моја, од греха као Лот од пожара, избегни содомски и гоморски и сваки пламен неразумне жеље.

Смилуј се, Господе, смилуј на мене који ти вапијем, када дођеш са твојим  анђелима да даш свима према заслуженим делима.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита и нестворена Тројице, вечно биће, у Тројици опевана лицима спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове.  Амин – о Богомати, као Дијева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се; слава Твојој сили, Господе.  Помијул ме, Боже, помилуј ме.

Бди, о душо моја, и буди храбра као некад велики међу патријарсима, држи се паметно законитих дела и буди мудра, гледајући Бога. И тада ћеш достићи светлосту непролазном мраку и бићеш велики добитник. Велики међу дванаест патријарха изводи децу. Он тајно учврсти, душо моја, теби лествицу молитвеног успона, поставивши премудро децу као темељ а степенице као успињање.

Подржавала си, душо, омрзнутог Исава и продала твоме кушачу првенство прве красоте и отпала си од отачке молитве, и два пута си погрешила делом и разумом, зато се сада покај.  Едом се Исав назва ради крајне похотљиве природе, јер неуздржањем  увек је успаљив и насладама нечист. Едом наиме значи: душа распаљива блудним гресима.

О душо моја, чула си Јова на ђубришту како се оправдао, али његову храбру борбу ниси следила; ниси имала чвсто држање у свемушто си знала и чиме си се саблазнила, него си се показала као неподношљива.

Који је био први на висини, сада је у гноју на ђубришту; који  је имао много деце, сада је без деце и одједном без дома. Палата му беше ђубриште и сав беше у ранама.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног Тројичног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као јединог Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и дјевујеш и у оба случаја природом остајеш дјевојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак, јер чини све што хоће.

Песма пета
Ирмос, глас 6 - Човекољупче мене који раним после ноћи  и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје, и научим ме, Спаситељу да извршавам Твоју вољу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Чула си, душо, како су речни валови носили Мојсеја у ковчежићу, као у палати, када је бежао од извршења страшне одлуке фараонове.   Слушала си негда, јадна душо, како мајка, жртвујући своје неодрасло мушко дете, учини дело мудрости, јер је оно постало велики Мојсеј; па користи, душо, ову поуку.

Изранављена ума, јадна душо, ниси убила као велики Мојсеј Египћанина; зато реци на који начин да се покајањем уселиш у пустињу.

Велики Мојсеј се уселио у пустињу; пожури, дакле, и подражавај његов живот да и ти, душо, видиш јављање Бога у купини.

Мојсијев жезл, који је ударио у море у виду божанственог крста и отворио морску дубину, прихвати и ти, душо, јер њиме можеш велике ствари учинити.

Арон принсе Богу безгрешни и истинити огањ, но Офини и Финес, као и ти душо, приношаху Богу ђавољи оскрнављен живот.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, сина и Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – У теби, вечна Мати Дево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста
Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивном Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Спаситељу, таласи мојих грехова од једном ме покрише, као што се негда у Црвеном мору склопише и покрише Египћане и војводе.

Неразумни прохтев имала си, душо, као раније Израјиљ, јер си Божанску храну користила за лакомо страсно преједање.  Више си ценила, душо, изворе хананејсих мудраца него воду из камена, из кога се као чаша премудрости пролива река богословља.

Месо свиње и мачке и египатску храну унапред си осудила, душо моја, више што негда неразумни људи осудише небеску храну у пустињи.

Ударивши Мојсеј, слуга твој, жезлом камен, претсказа твоја живоносна ребра, из којих сви захватамо, Спаситељу, пиће живота.

Испитуј, душо, и пази као Исус Навин  каква је обећана земља и усели се у њу испуњавајући закон.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истина сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говоре Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам бога слична нама; њега као творца свих моли Богородице, да се твојим молитвама оправдамо.    Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма
Ирмос, глас 6 -Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држисмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ковчег је ношен на коленима и кад волови потегуше на средину, онај који иђаше за њим  само се дотаче њега и изли се на њ Божији гњев; зато избегавај, душо, такву слободу и часно поштуј што је Божије.

Слушала си за Авасалома како устаде против закона и сазнала  си за његова нечиста дела којима обавести оца Давида; но и ти си подражавала његове нечисте страсти и погубна стремљења.  Подчинила си, душо, твоје слободно достојанство своме телу и нашла си оног Ахитофела ђавола и примила си његов свет; но ово избриса сам Христос, да се ти на сваки начин спасеш.

Чудесни Соломон, прему- дрошћу благодати испуњен, учини једном пред Богом зло дело – отступи од њега. Душо ти си се њему твојим проклетим животом уподобила.

Вучен својим страстима, упрљах се страстима. О тешко мени! Љубитељ премудрости, љубитељ распусних жена би отстрањен од Бога. О душо, ти си га свесно подражавала нечистим страстима насладе.

Следила си, душо, Повоама, који није послушао завет очев, и злога слугу Јеровоама, ранијег отступника; но бежи од овог подражавања и завапи Богу: сагреших, помилуј ме.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита, нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три, у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога, који је живот свих.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељне Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма
Ирмос, глас 6 -  Њега, кога славе небеске војске и пред којим дрхте херувими и серафими, свако биће и сва створења опевајте, славите и узносите у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ти си, душо, подражавала Озију, зато си навукла на себе двоструку губу, јер си измишљала и чинила незамислива безакоња; окани се њих и пожури покајању.

О душо, слушала си Ненивићане како су се кајали пред Богом у покајничкој одећи и посути пепелом; а ти не само да их ниси подражавасла него си се показала гором од свих, јер си грешила пре закона и под законом.

Слушала си, душо, како Јеренија у блатњавој јами за градом Сијоном ридајући јецаше и сузе проливаше; подражавај, душо, његов плачевни живот и спасћеш се.

Чувши за проповедање покајања Ниневићанима, Јона побеже у Тарсис. Но сазнавши за Божије милосрђе, ревноваше као пророк, иако се не слагаше са њима.

Чула си, о душо, за Данила у јами како затвори уста зверима и сазнала си како младић за време Азарија вером угасише пламен у усијаној пећи.

Све ти предочих, душо, из Старога завета; по угледу подражавај  богољубива дела праведника и избегавај даље ђавоља дела.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Беспочетни  Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, и живи и творачки Душе, јединице Тројце помилуј ме.

Богородичан – И сад и свагда и у све векове. Амин – Како од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу поштујемо.

Песма девета
Ирмос, глас 6 – недостижно је бесемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење  мења законе природе; зато је као Богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Христос би кушан, ђаво га кушаше говорећи му да камење претвори у хлеб, одведе га на гору да за трен ока види сва царства света. Побој се, душо, да небудеш уловљена, отрезни се и стално се моли Богу.

Грлица која воли пустињу, глас онога који виче у пустињи објави Христово јеванђеље проповедајући покајање, а Ирод чињаше безакоње са Иродијадом; зато пази, душо моја, да се не ухватиш у греховну мрежу, него заволи покајање.

У пустињи се усели благодатни  Претеча, и сва Јудеја и Самарија чувши то, хитаху и исповедаху своје грехове, крштавајући се свесрдно; а ти, душо, ниси их подражавала.

Частан брак и чисту одају Христос негда Благослови, и једући као човек на свадби у Кани, претвори воду у вино и учини прво чудо, да би се и ти, душо, изменила.     Раслабљеног Христос оснажи тако да је понео своју постељу; умрлог младића, удовичиног сина васкрсе и исцели капетановог слугу, и показа се Самарјанки; и у духу службу теби, душо, јасно показа.

Крвоточиву Господ исцели дотицањем краја његове хаљине, губаве излечи слепе и хроме обасјавши оздрави, а глуве и неме и погрбљене речју исцели, да би се и ти, јадна душо, спасла.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинитом се поклањамо – Тројици нераздељеној, јединици по природи, као светлост и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева света.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући твој град, он Тобом вечно царује и тобом се утврђује и тобом  побеђује свако искушење и заробљење непријатеље држи у послушности.

Преподобни оче АНДРЕЈА, моли Бога за нас. – Часни и  најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Ирмос, глас 6- Недосежно и безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије риђење мења законе природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо          sreda

СРЕДА

Песма прва
Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прослављати, Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Од младости преступих твоје заповести, Христе, и потпуно немаран лељошћу упропастих свој живот; зато Ти вапијем, Спаситељу, бар на крају ме спаси. Бачена пред твојим вратима, немој ме у страсти одгурнути у ад, Спаситељу, него пре краја као човекољубац дај ми опроштај грехова.

Моје богатство, Спаситељу, потроших распусним животом; бедник сам без добрих дела и зато гладан вапијем: милостиви Оче, похитај и смилуј се на мене.  Павши мислима у руке разбојника ја се сав од њих израњавах и бејах испуњен ранама; но јави ми се ти сам, Христе, исцели ме спаситељу.

Свештеник, не гледајући ме мимоиће ме, и Левит видевши ме нага у љутим ранама презре ме, но Ти, Исусе, који си из Марије засијао, приђи и смилуј се на мене.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас – Дај ми Марија благодат провиђења, добијену одозго Божанским промислом, да бих избегао мрачне страсти и усрдно певао о дивним подвизима твога живота.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе смирења.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Песма друга
Ирмос, глас 6 –чуј ме небо ја вапијем и певам Христу који је примио  тело од Дјеве.   Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Погреших блудно као Давид и упрљах се; но и мене умиј сузама, Спаситељу.  Немам ни сузе, ни покајање, ни смерност, него као Бог даруј ми ово Ти сам.

Изгубих моју првобитну доброту и моју красоту и сада лежим наг и стидим се.  Двери твоје немој ми сада затворити Господе, Господе, него их отвори мени који се кајем пред тобом.

Чуј уздах моје душе и прими, Спаситељу, сузе из мојих очију и спаси ме.

Човекољупче који хоћеш да се сви спасу, као добар позови и прими мене који се кајем.

Богородичан – Слава Оцу и сину и Светоме Духу, и сада и свагда и у све векове.  Амин. – Пречиста Богородице Дјево, једна свеслављена, срдачно моли да се спасемо.

песма трећа
Ирмос, глас 6 – Видите, видите да сам ја Бог, који сам дао са неба ману и некада са неба наточио из камена воду људима, само десницом и снагом мојом.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Видите и познајте да сам ја Бог.  Чуј душо моја Господа и завапи и остави се ранијег греха и бој се Бога као неумитног судије. Коме си се уподобила многогрешна душо, ако се првом Кајину и оном Лемеху, каменујући тело злим делима и убијајући ум неразумним стремљењима.

О душо, повредивши све раније законе, ниси се угледала на Сита нити си подражавала Еноса, нити си се узнела као oни, нити си се угледала на Ноја, него си се показала као сиротица праведног живота.

Сама си, душо моја, отворила грану водопада гњева Божијег и потопила као земљу све тело твоје, дала си живот, и нашла си се ван Спаситељевог ковчега.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Одбацивши први пут – пут греха, свом усрдношћу и љубављу пришла си Христу, и у непроходној пустињи живела си и у чистоти извршила божанске заповести.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Вечна нестворена Тројице, нераздељива јединице, прими мене који се кајем и спаси ме грешнога. Твоје сам створење, зато ме немој презрети, него ме поштеди и избави паклене осуде.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Пречиста Владичице, Богомати, надо оних који Tи притичу и пристаниште оних који су у бури, твојим молитвама и сада умоли милостивог Творца и Сина твога за мене.

Песма трећа
Ирмос, глас 6 –на камену твојих заповести, учврсти, Господе, колебљиво моје срце, јер си Ти једини свет и Господ.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Благослов Синов ниси наследила, јадна душо, ни пространо наследство,  али си ко Јефта имала на земљи опроштај.  Изађи из греха, душо моја, и из земље Харана иди у земљу у којој је вечна чистота и коју Аврам наследи.

Слушала си, душо моја, Аврама како у старо време остави отаџбину и беше дошљак; ову ревност подражавај.   Код Мавријског грма угости патријарх анђела, и у старости задоби многа обећања.   Јадна душо моја, разумевши Исака као нову жртву, тајно спаљену Господу, подражавај његову ревност.

За  Исмаила си чула како беше прогнан као слушкињино дете; зато се отрезни душо моја, да слично и ти не пострадаш због славољубивости.

Преподобна  мати Марија, моли Бога за нас.

Обузет сам буром и таласима грехова; Ти сама Мати, сада ме спаси и приведи у пристаниште покајања.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Истинита и нестворена Тројице, вечно биће, у Тројици опевана лицима, спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и свагда и увек у све векове. Амин.- О Богомати, као Дјева у одређено време родила и вечног Божијег Сина. О дивна чуда како си дојећи остала девојка.

Песма черврта
Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за Твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас Твој и препадох се; слава Твојој сили Господе.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Тело се оскрнави, дух се укаља, сав се израњавих; но Ти Христе, као лекар оба излечи мојим покајањем, умиј ме и очисти, и учини ме, Спаситељу мој, чистијим од снега.  Твоје Тело и Крв распињањем дао си за све, Христе: Тело да ме обновиш, Крв да ме умијеш а Дух си предао да ме приведеш Твоме родитељу.

Извршио си спасење на земљи, Милостиви, како би смо се сви спасли; добровољно си се распео на крст, затворени Едем –рај отворио си; све небеско и земаљско и сви спасени народи клањају се теби.

Крв из Твојих ребара нека ми буде бања, такође и пиће које точи вода очишћења греха: да се обома очистим и помажем, и твоје живоносне речи, Христе, прими као помазање и пиће.

Црква стече чашу – ребра твоја живоносна, из којих нам потече двоструки извор, опроштаја и разума, у слици заједно старог и новог Завета.

Неодевен сам за двор, неодевен сам за свадбу, увече се гаси жижак јер нема уља; двор се закључава кад задремах, вечера се поједе, а ја свезаних руку и ногу бих избачен напоље.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројичног Бога, неразде-љеног природом, несливеног лицима, славим као једног Цара на престолу и узносим Ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – и рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од Тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила; Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма пета
Ирмос, глас 6 – Човеко- љупче , мене који раним после ноћи и молим те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршим Вољу Твоју.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Бејах, Владико, као Јаније и Јамврије, жесток по нарави према злом фараону и бејах и телом и умом поклекнуо; али Ти ми помози.

Својим бедним умом укаљах се блатом; молим те, Владико, умиј ме бањом мојих суза и одећу тела мог убели као снег.

Када испитујеш моја дела Спаситељу, видим да гресима превазилазим сваког човека, и размишљајући разумом видим да сам свесно грешио.

Поштеди, поштеди Господе, твоје створење;згреших, опрости ми, јер си природом и једини чист, и нико осим Тебе није без греха. Мене ради, Ти си као Бог примио мој лик и исцели губавца, подигавши раслабљеног и заутавивши течење крви болесне жене која се дотиче твоје хаљине, показао си се Спаситељу, чудотворцем.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. Прешавши реку Јордан, одстранила си страсти  тела и нашла си сигуран мир; тако и нас уми Твојим молитвама, преподобна.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим тебе Тројице, једнога Бога: свет си, свет си,  свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – У Теби, вечна Мати Дјево, обуче се и у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста
Ирмос, глас 6 – Свим  срцем свијим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе Живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Устани и бори се против телесних страсти и лажних помисли и увек их побеђуј, као што се Исус Навин бори против Амалика и Гаваонита.

Пређи, душо, преко закона текућег природног поретка као раније ковчег, и буди овој земљи очување обећања, јер тако Бог заповеда.

Као што си спасао Петра који је запомагао: похитај, спаси ме, Спаситељу, и од звери избави, пруживши руку Твоју изведи ме из дубине греха.

Знам Тебе Владико, Владико Христе као тихо пристаниште; зато похитај и избави ме од вечних дубина греха и очајања.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Истинита сам нераздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Твоја утроба роди нам Бога слична нама; Њега као Творца свих моји Богородице да се твојим  молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма
Ирмос, глас 6 - Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Учинила си самовољно сагрешења Манасијева, јер си примила, душо,  мрзост страсти и умножила негодовање; но ради тога топло ревнуј у покајању и стекни скрушеност.

Следила си, душо моја, гресима Аваховим. О тешко мени! Била си пребивалиште телесних грехова и сасуд срамних страсти; но из дубине своје уздахни и исповеди Богу своје грехе.

Закључа се теби, душо,  небо и постиже те Божија глад, као када се Ахав не покори негда  речима Илије Тесвићанина; него се уподоби  Саратфији (серпској удовици) и храни душу пророчку.

Када Илија погуби лажне пророке Језавељине, спали потом два пута по педесет војника за изобличење Ахавово. Зато бежи душо од двогубог подражавања и снажи се.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светом Духу. – истинита нераздељна Тројица, једносушна и једно биће, светлости, и свети три у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је Живот свих.

Богородичан  - И сада и свагда и у све векове. Амин. – Певамо ти, славимо те, клањамо ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице – Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма
Ирмос, глас 6  - Ономе Кога славе небеске војске и (пред Њим) дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека Га славе  сва створења, све што дише, и узноси га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Праведни Спаситељу  помилуј ме и избави ме од огња и противљења Богу, због чега ћу на праведном суду одговарати; олакшај ми пре краја, дај ми врлину и покајање.

Као разбојник вапијем ти; сети  се мене, и као Петру који је горко плакао, опрости ми, Спаситељу; зовем као митар и плачем као грешница; прими моје ридање као негда Хананејкино.

Гнојне ране моје душе исцели, Спаситељу и једини лекару пастира одреди ми јелеј, и вино, дела покајања и смиреност са сузама.

И ја подражавам Хананејки: вапијем ти Сине Давидов, помилуј ме као жену крвоточиву, плачем као Марта  и  Марија  над  Лазаром.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Богоречиви Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројице, помилуј ме.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе истиниту Богородицу поштујемо.

Песма девета
Ирмос, глас 6 - Недосежно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рађање нема закона; зато је као Богоневесту Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже помилуј ме.

Лечећи болести, Христос сиромасима проповеда реч Божију, губаве исцељиваше, са митарима обедоваше, душу умрлој Јаировој кћери додиром руке поврати.  Митар се спасе и грешница мудроваше, а фарисеј, хвалећи се, осуди сам себе; митар говораше: очисти ме грешника: помилуј ме, а фарисеј гордећи се викаше: Боже, благодарим ти, и друге безумне речи.

И Закхеј беше митар, али се ипак спасе и фарисеј Симон се саблажњаваше, и грешница прими разрешење од грехова под онога који има власт опраштати грехе. Пожури  душо, да њу подражаваш.

О јадна душо моја, ниси подражавала грешницу која, доневши суд са мирисним уљем сузама помазаше ноге Спаситељеве и косом својом их брисаше, и тако раније записане своје грехове избриса.

Сазнала си, дошо моја, како градови којима Христос објави Благу вест беху проклети; са страхом прими ову поуку сећајући се Содомљана, да не би била као они осуђена на мучење у аду.

О душо моја, да се у теби не би јавило још веће очајање, погледај на веру Хананејкину, чија се кћи речи Божије исцели, и из дубине срца завапи као она: Христе, Сине Давидов, спаси и мене.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Клањамо се Беспочетноме, и рађању и происхођењу; слава Оцу који рађа, и Сину који се рађа и певамо Оцу и Сину и Духу Светоме, који заједно сијају.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. –Пречиста Богомати, чувајући твој град, он тобом верно царује  и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности.

Преподобни оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.  Ирмос, глас 6 –Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.        Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

ЧЕТВРТАК

Песма прва
Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прославити, Бог Отаца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Јагње Божије, које узимаш грехе свих, узми од мене тешко греховно бреме и као милостив дај ми сузе смирења.

Теби Исусе притичем; сагреших ти, очисти ме, узми моје тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе покајања.  Немој изићи самном на суд, износећи моја дела, испитујући моје речи и откривајући моје намере; него по милосрђу твоме, презри моје грехове и спаси ме, Свемоћни.

Време је покајања; прилазим Теби, Творцу моме, скини са мене тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе покајања.  Духовно богатство грехом упропастих, бедник сам без добрих дела; зато гладан вапијем: Господе, даваоче милости, спаси ме.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас.

Приклањајући се Христовим Божанским законима и покоравајући се њима, оставила си сладосласна, необуздана стрем-љења и побожно си испунила сваку врлину.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Богородице, надо и заштитнице оних који Ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као Чиста Владичице, прими мене који се кајем.

Песма друга
Ирмос, глас 6 – Видите, видите да сам ја Бог, који сам дао са неба ману и некада у пустињи наточио из камена воду људима, само десницом и снагом мојом.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ламах рече: човека убих за рану своју и младића за масницу своју, и плачећи вапијаше; а ти, душо моја, укаљавши тело и унаказивши разум не задрхта.  О душо моја, мудровала си да створиш темељ и утврђење твојим похотама, да није Животодавац уздржао своју савест и избацијо на земљу твоју злу намеру.
О како угледавши се на Ламеха, првог убиуцу својим сладострастим пожудама убих душу као човек, ум као младића и као убица Кајин убих тело моје као брата.

Изли Господ некада огањ, гњевећи се заслужно, и спали Содомљање, а ти си о душо, упалила огањ пакла у коме ћеш изгорети.

Израњавих се и претворих се у ране од ђаволских стрела које израњаваше моју душу и тело; ево вапију гнојне ране и мрачне болести мојих самовољних страсти. Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас.

Утонула у бездан зала, пружила си твоје руке милостивом Богу, Марија и Он ти као Петру човекољубно пружи Божанску руку, тражећи твоје потпуно обраћање.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Вечна, нестворена Тројице, нераздељива јединице, прими мене који се кајем и спаси ме грешнога; Твоје сам створење, зато ме немој презрети, него ме поштеди и избави паклене осуде.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин. – пречиста Владичице, Богомати, надо оних који Ти притичу и пристаништу оних који су у бури, Твојим молитвама и сада и умоли милостивог Творца и Сина твога за мене.

Песма трећа
Ирмос, глас 6 –На камену Твојих заповести, учврсти Господе, колебљиво моје срце, јер си Ти једини свет и Господ.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Уподобила си се душо, Агари Египћански, која се добровољно подјармила и родила новог презреног Исмаила.

Јаковљеву лествицу, која се протезала од земље до неба, разумела си, душо моја, али ниси имала чврсту побожност за успон. Божијег свештеника и Цара Небеског, слику Христову, подражавај у мирском животу међу људима.

О, јадна душо, обрати се и заплачи пре него што дође свечани крај живота и пре него што Господ закључа врата двора свога.

Немој, бити, душо, слани стуб, окрећући се натраг, него се бој примера содомског и спасавај се на гори Сигор.

Не одбаци Владико молбе оних који ти певају, но умилостиви се, Човекољупче и дај опроштај онима који са вером траже.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – истинита и нестворена Тројице, вечно биће у Тројици опевана лицима, спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – О Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина.      О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка.

Песма четврта
Ирмос, глас 6 – Кад чу пророк за Твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас Твој и препородих се;слава Твојој сили, Господе.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Време мога живота је кратко и испуњено је болестима и лукавствима. Но кроз покајање ме прими и док сам у разуму позови ме, Спаситељу, да не бих био плен и храна ђаволу, и смилуј се на мене.

Царским достојанством, венцем и пурпурном хаљином беше оденут човек праведан и богат имањем и стоком и богатством великим изненада би лишен и богатства и царске славе и осиромашени.

Иако беше праведан и без порока изнад свих људи, ипак не побеже од лова замке нечастивога; а ти; грехочежњива јадна душо, шта ћеш ућинити ако се деси да што изненада наиће на тебе.

Многоговорљив сам и жесток срцем безразложно и узалудно. Праведни судијо, немој ме осудити са фарисејем него ми, једини милостиви, дај Митрову смиреност и прими ме као њега.  Знам,  милосрдни Господе, да  згреших и досадих бићу тела мога, но кроз покајање ме прими и у разуму позови, Спаситељу, и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу.

Страстима бејах сав израњављен и души мојој нашкодих, Милосрдни Спаситељу. Но кроз покајање ме прими и док сам у разуму позови и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу.

Не послушах Твој глас него преступих твој писани закон; но кроз покајање ме прими и док сам у разуму помози и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу. делима и у амбис се стропоштала, него си притекла бољим мислима ка узвишеним делима јавне врлине и сјајно задивила, Марија, својом анђеоском природом.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Тебе, једног Тројчаног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као једног Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и у све векове. Амин. – И рађаш и девујеш и у оба случаја остајеш девојка. Онај који се родио (од Тебе), обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма прва
Ирмос,глас 6 - Човекољупче, мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути у заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам  Твоју вољу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Душо моја, подражавај погрбљену до земље, дођи и падни пред ноге Исусове, да би те подигао, како би ходала правом стазом Господњом.

Владико, пошто си дубоки кладенац, источи ми воду из Твојих пречистих жила, да као Самарјанка  пијући њу не жедним, јер точиш реку живота.

Нека ми, Владико Господе, моје сузе буду Силаунска бања, да и ја умијем зенице срца  и да духовно видим Тебе, превечна светлости.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. –

Испуњена  несравњеном жељом да се поклониш животном дрвету, ти си се тога удостојила; удостој и мене да примим небеску славу.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Славим Тебе Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине, и Душе, јединице по суштини којој се свагда клањамо.

Богородичан – И сада и увек и свим вековима. Амин. – у теби вечна Мати Дјево обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста
Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапех из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ја сам, Спаситељу, она негда изгубљена драхма, зато запаливши светиљку – Претечу твога Христе, потражи и нађи твоје створење.  Устани и бори се против телесних страсти и лажних помисли и увек их побеђуј, као што се Исус Навин борио против Амалика и Гаваонита.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. –

Небеско бестрасно стање стекла си на крају земаљског живота, Мати, зато се за нас који Ти певамо моли да Твојим молитвама будемо избављени од смрти.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – Твоја утроба роди нам Бога слична нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма
Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Прођоше ми дани као сан кад се човек пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, примакоше се године мога живота; но који ће ти Исаија помоћи душо, ако не Бог свих.

Припадам Ти и приносим ти речи моје као сузењ: сагреших више него што згреши грешница и чиних безакоње као нико на земљи; но помилуј Владико твоје створење и дозови ме.

Сахраних Твој лик и преступих твоју заповест, помрачи се сва моја лепота и страстима угаси се, Спаситељу, свећа; но умилостиви се, даруј ми радовање, као што Давид пева.

Обрати се, покај се, откри своје тајне и реци свезнајућем Богу: ти знаш моје тајне, једини Спаситељу, но помилуј ме по милости Твојој, као и што Давид пева.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. –

Завапивши пред пречистом Богоматером, прво си одбацила безумне страсти које су те силно прогониле, и тако си посрамила демона кушача; дај сада помоћ у невољи  и мени слузи твоме.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Њега ( Христа ) си заволела, Њега си пожелела, ради Њега си, Преподобна, изнурила тело; а сада моли Христа за слуге његове, да буде милостив према свима нама и дарује миран живот свима који га поштују.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – истинита нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три у једном светом опева се Бог Тројица; но душо, опевај прослави Бога који је живот свих.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једног од нераздељиве Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма
Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и (пред Њим) дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узносе га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Изливајући обилно сузе као миро, кличем Ти као грешница која тражи милост, приносим Ти молбу и молим да примим опроштај.

Иако сам као нико сагрешио Теби, ипак милостиви Спаситељу прими и мене који се са страхом кајем и кличем: сагреших Теби јединоме, помилуј ме милостиви.

Поштеди Спаситељу твоје створење и као пастир потражи залуталог, изађи у сусрет заблуделом, уграби ме од вука и учини ме овцом и присаједини стаду твојих оваца.

Када као милостиви судија седнеш и покажеш неописану славу Твоју Спаситељу, о какав ће страх тада бити од усијане пећи свима који се боје страшнога суда твога.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. –

Просветивши се вечном светлошћу и разрешивши се од мрачних страсти, ушла си, Мати у духовну благодат; зато просвети, Марија, оне који те прослављају.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. –

Видевши у Теби ново чудо, заиста се ужасну божанствени Зосим и гледајући те као анђела у телу, испуни се страхом, певајући Христу у векове.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, родитељу Речи Божије,  Речи беспочетног  Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројице помилуј ме.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе истиниту Богородицу поштујемо.

Песма осма
Ирмос, глас 6 – Недостижно је зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рађање мења закон природе; зато је као богоневесту Мајку сви славимо.  Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Смилуј се, спаси ме и помилуј, сине Давидов, који си ђавоиманог речју исцелио и реци и мени као и разбојнику, милостиви: заиста ти кажем, самном ћеш бити у рају, када дођем у слави Мојој.

Када разбојници висише на крсту, један те оптужи а други прослави. О милостиви Господе, као верном твом разбојнику, који је у Теби познао Бога, и мени отвори двери славног царства Твога.

Сва створења дрхтаху, гледајући Те распетог, горе и камења од страха се распадаху и земља се потресе, и ад се отвори, и светлост дана се помрачи, гледајући Тебе, Христе распетог на крсту.

Плодове достојне покајања не тражи од мене, јер снага моја у мени ослаби; даруј ми свагда скрушено срце и духовну смиреност да бих Ти њих принео као пријатну жртву, једини Спаситељу.

Судијо мој и познаваоче мој, Христе, када одлучиш  да опет са анђелима дођеш да судиш целом свету, погледај ме тада твојим милостивим оком, поштеди ме и сажали се на мене, јер сам згрешио више од сваког људског бића.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Дивним твојим животом, Марија, задивела си све: ангелске чете и људе, јер си живећи духовним животом, превазишла своје тело и као на бестелесним ногама идући прешла си Јордан.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за мас. –

Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истински се поклањамо. – Тројици нераздељној  јединици по природи, као светлости и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева света.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. –Пречиста Богомати, чувајући твој град, он тобом верно царује  и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности. И

рмос, глас 6- Недосежно и безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије виђење мења законе природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

превео:
Др. Живота А. Михаиловић, протојереј