МАНАСТИР СВЕТИ ЛУКА БОШЊАНЕ

  

МАНАСТИР СВЕТИ ЛУКАБОШЊАНЕ

''На благом узвишењу изнад села Бошњана, близу Варварина, налази се обновљени манастир посвећен апостолу Луки. А према народном предању, овде је за време кнеза Лазара, крајем 14. века, саграђен првобитни манастир, на месту насиља из римког времена, које се звало Дренац или Буковац. Касније, за време Турака манастир је био угашен, а све грађевине срушене и уништене.

Историја, архитектура

У сагласности са предањем је и реална претпоставка, пошто писани извори не постоје, да је манастир основан у доба кнеза Лазара, имајући у виду да се налази на поседима, које је овај владар Раваничком повељом даровао својој задужбини – манастиру Раваници. Топоними Грчка коса, Грчка ћуприја и Грчки поток у околини, можда указују да су првобитни манастир крајем XIV и почетком XV века насељавали монаси синаити, пристигли са византијског простора. У домену претпоставке је веза манастира у Бошњанима (где се одувек прославља празник Четрдесет мученика севастијских – Младенци) са Темнићким натписом (плочом која је била уграђена у неку цркву, из X-XI век), пронађеном у оближњем селу Горњем Катуну, на којој се налазе имена десет од Четрдесет севастијских мученика.

Забележено је аутентично сведочанство да су бошњански манастир почетком XIX века, у време буна, запалили Турци и да је том приликом страдало много народа. Тако су и старији мештани, учесници Првог светског рата, запамтили да се на манастиришту, крај изворишта где су се дешавала исцељења, виђали нагорели балвани.

Након приче једног мештанина да је у сну од неког светитеља добио наредбу да на месту некадашњег почне да се подиже нови манастир, верници из Бошњана, након благослова Епископа шумадијског Саве, почињу да 1990. године зидају манастир Светог Луке, који ће 21. јула 1996. године осветити Владика Сава. Манастир је до 2002. године био женски, да би од тада, доласком архимандрита Алексеја (Богићевића) за настојатеља, постао мушки.

Манастирски комплекс ограђен зидом, данас чине манастирски храм, звоник са капелама у основи и осам звона, конак, летњиковац и у зграду уграђен источник.

Црква манастира Светог Луке рађена је у рашком архитектонском стилу, правоугаоне је основе, засведена полуобличастим сводом. На западном делу је отворен трем изнад којег се уздиже четворострана масивна кула звонара. Олтарска апсида на истоку и две бочне конхе правоугаоног су облика. Фасаде су од беле опеке са једноставним рељефним украсима око отвора. Кров изнад храма је двосливан, а изнад звоника четворосливан, покривен машинским црепом.

Поред чудотворне иконе светог Луке, у манастиру се налазе и друге црквене драгоцености и одабрани примерци црквеног мобилијара, даровани од многобројних поклоника ове светиње.'' (Са сајта Еперхије шумадијске).

Као што се и на сликама види, у манастирском кругу су два храма. Црква Свих Светих (која се не помиње у тексту на сајту Еперхије) завршена је 2009. године и освештана 2010.године.

Iz raznih izvora na internetu pripremio Nenad Glišić saradnik i fotograf Budisava - Srbija.

                        

BESEDA O.ARHIMANDRITA ALEKSEJA (BOGIČEVIĆA)

Arhimandrit Aleksej (Bogičević)



BESEDA O.ARHIMANDRITA ALEKSEJA (BOGIČEVIĆA) 


Manastir Svetog Luke, desetak kilometara u brdima iznad Varvarina, čudo je naših dana. Samo pre 4 godine, na ovom mestu vladalo je trnje i neprohodni čestar, zastrašujuće i za avanturiste poput Indijane Džonsa, opisuju nam naši svedoci. Danas, taj isti proplanak nad pitomom moravskom dolinom, kultivisan je vidikovac, oivičen dekorativnim zidom i masivnom srednjevekovnom kapijom, pun cveća i drveća. Odavde se pruža uzbudljiv pogled desetinama kilometara u daljinu, sve do Paraćine i Jagodina. Šta više, kažu nam, ako umete da gledate, odavde su perspektive još prostranije, jer manastir Svetog Luke postaje novi duhovni centar, koji raste i inspiriše okolinu.

Iguman je arhimandrit Aleksej Bogićević. On je prvi put stigao na ovo zapustelo manastirište 2002. godine. Obnovio je crkvu i konak, regulisao korito potoka koji teče kroz portu, ozidao česmu, podigao jedan zvonik, pa drugi, još veći, kulu zvonik i nabavio velika zvona čiji gromoglasni tonovi svake večeri i jutra plave moravsku dolinu, rasterujući nad njom magle i utvare.

Otac Aleksej boravio je duže i oblikovao se kao kaluđer u manastiru Dečani, na Svetoj Gori, pa potom 4 godine u Svetoj Zemlji. Susretao se sa mnogim, najpoznatijim pravoslavnim duhovnicima prošlog veka. Boravio je u Divijevskom manastiru Svetog Serafima Sarovskog, odakle je nedavno doneo za svoj manastir i deo Svečeve kaluđerske mantije.

Magistrirao je 2000. godine na Solunskom univerzitetu, a njegov rad „Hilandarski monasi u upravi srpske crkve“, štampan je i na grčkom. Do sada je imao 3 izdanja, a u pripremi je četvrto.

Neobično blagu jesen, sa svojim vernim pomagačima, on koristi za dovršavanje aktuelnih, građevinskih radova u manastiru.

Kad god je u prilici, odgovara na telefonske pozive vernika, jer i on sam postaje sve poznatiji duhovnik u Srbiji.

Drva su spremna za zimu, a razgovor, kraj još neupaljene manastirske peći započinjemo njegovim prisećanjima na dan kada je zamonašen. Otac Aleksej seća se dobro da je to bilo za Svetog Stefana Dečanskog, za slavu manastira Dečani i da je tog 24. novembra u Dečanima bilo veoma hladno.

Manastir Svetog Luke , Bošnjane

Otac Aleksej: Mene je zamonašio sadašnji patrijarh Pavle, ali mi je duhovnik bio otac Makarije. Pre bdenja, na jedno 2 sata, me ispovedao i, sećam se toga, kaže: „Nemoj sad da pobegneš, posle ispovesti“. I kaže: „Čuvaj se, nemoj nešto da ostaviš za strašni sud“. Ja tad nisam to mnogo shvatao šta je, ali posle da. I, u toku bdenja, pred kraj jutrenja se dogodilo i to monašenje. Tom prilikom sam dobio ime Konstantin, opet, po jaroslavskom Svetom Blagovernom Knezu Konstantinu, koji se proslavlja 3. oktobra. Nekako, oduvek su Rusi igrali ovako, ulogu u mom životu, nekad svesno a nekad nesvesno, s obzirom da je u Dečanima bio taj uticaj i pre nas i ostao je taj ruski duh. Otac Makarije, to je sad jedna mala digresija, on je živeo u manastiru još za vreme arhimandrita Teodosija, Rusa, koji je bio ataman Kozaka. To vam je možda i poznato. Tako je ta priča o ocu Teodosiju i za vreme mene bila vrlo živa. Njega su čak i šiptari mnogo poštovali, i bio je poznat kao Baćuška. Taj duh je ostao nekako, verujem i do mog odlaska iz manastira Dečani.

Samo monašenje je proteklo svečano, jer je bilo dosta, kao što rekoh, monaha i monahinja. To je bilo monašenje u rasoforstvo. Postao sam rasoforni inok. To Rusi razlikuju, inoka od monaha. Monah ću postati tek 10 godina kasnije, `85. Ali sam voleo to ime Konstantin, zvani Kosta. I danas me mnogi zovu tako. Otac iguman je tumačio moje ime kao Tvrdoglavko. Da, to je meni bilo simpatično, mada je imalo i drugo značenje, kao konstantan, stalan, stabilan, mada nisam bio baš toliko stabilan. I eto, tako je počelo to moje monaštvo, a zatim, sledeće godine sam postao đakon i dosta dugo sam bio đakon u manastiru Dečanima. Tu sam proveo dobre 24 godine, tako da su Dečani oduvek, da kažem oduvek jer sam sa 11 godina stupio u manastir, tako da je to manastir mog detinjstva i moje mladosti. I danas kad sanjam, ja sanjam Dečane. Ne sanjam kuću u kojoj sam rođen, sanjam Dečane. Svaki kutak je ostao negde, tako, duboko u meni.

Kao iskušenik manastira Visokih Dečana, privatno sam davao ispite iz Bogoslovije. Imao sam tu sreću da, to je prvi put da su maturarnti iz Prizrenske bogoslovije pozvani od Hilandara da posete Svetu Goru i da beru masline, te sam nekako i ja uskočio, iako tada nisam bio maturant, zahvaljujući sadašnjem vladici niškom gospodinu Irineju, koji je bio tada rektor Bogoslovije. Nekako se brzo to sredilo da dobijem i pasoš, iako nisam bio punoletan i tako sam prvi put video more i video Svetu Goru. Takvu kakvu sam je onda doživeo, takva je Sveta Gora i danas, u meni. Drugačiju je nekako ne prihvatam, bez obzira što je pretrpela izvesne promene. Ja se trudim da te promene ne vidim, nego onakvu kakvu sam je prvi put doživeo.

Ja se odlično sećam, postojao je jedan jedini autobus, koji je čekao brod u Dafniu. Njime smo se mi, što bi se reklo popeli do Kareje. To je bio jedan onako, onaj autobus, kako da ga uporedim, kao iz filma Ko to tamo peva. Da, on je putovao tih 15 kilometara preko sat i po. Imali ste uvek osećaj da će da se surva u provaliju prema moru, a on je, ovako, terao svoj put do Kareje. Puteva zaista nije bilo tada. Čak ni taj put nije bio ni asfaltiran, čak ni betoniran, jer su kasnije počeli da betoniraju određene delove puta. I, to je važilo pravilo, izuzev toga autobusa, ponegde nekog traktora, samo mazge sam video tada, i viđao. Tom prilikom smo mi prepešačili preko 3 i po sata, od Zografskog pristaništa do manastira Hilandara i taj prvi pogled sa brda, negde u popodnevnim satima, manastira Hilandara i danas ja pamtim, iako je, nažalost, većim delom izgoreo. Tad sam upoznao divne starce u manastiru Hilandaru. Nije bilo mnogobrojno bratstvo. To je bilo možda najteže vreme za manastir Hilandar, od `70-te do `80-te godine. Nije ih bilo čak više od 12, 13 monaha u bratstvu. Ali su nekako starci bili dostojanstveni. Svaki je ličio na patrijarha, Avrama. Kako je izašao starac Mojsije, Nikanor, bio je tada starac Danilo još živ, pa starac Arsenije kaspijskih monaha Gaton, starac Mitrofan. Oni su se još računali još u mlađe. Pa otac Grigorije čuveni, koji je sada u Jerusalimu; nije sada već dugo godina i još je tamo. Nekako, kad su izašli da nas dočekaju, imao sam osećaj da žele da pored nas, da zagrle ceo svet. Takav je bio neki njihov osmeh, pun ljubavi i to je meni, ovako, bio podstrek kakav bi trebalo da budem i ja, mada nisam takav nažalost.

- Vitković beše, Grigorije Vitković?

Otac Aleksej: On je umro te godine, na 20 dana pre nas. Kako smo posetili Svetu Goru, posetili smo Svetotrojicku isposnicu i bili smo u prostoriji gde je boravio, možda 5-6 dana pre nego što se upokojio. Da, toga se odlično sećam.

- On je jedini smeo da prespava, ja sam tako čitao u toj isposnici. Plašili su se.

Otac Aleksej: Da, to sam i ja čuo, to nam je pričao monah, sada je u Karulji, otac Simon i sada je on Simeon, a možda čak i Serafim, čuo sam u međuvremenu. On je tada bio mladi monah i crkvenjak manastira, te nas je on vodio do crkve Svete Trojice, isposnice Svete Trojice i tako sam tom prilikom čuo tu priču.

- Ima demona tu, kao, nekih starih, bar tako su govorili, ne znam, i da samo jaki monasi mogu da prespavaju u Svetoj Trojici.

Otac Aleksej: Zato više niko i ne spava.

… I on je predložio da posetimo manastir Stavro Nikitua, ali nije rekao da je tamo starac Pajsije, niti sam ja mnogo znao o kome se radi. Ja sam se tek nekako zamonašio; to je, znači te `75-te godine. Početak `76-te, Veliki post, tako je to bilo i tek posle Bogosluženja neko je prišao tu i pozdravili smo se. Ja sam saznao u toku manastirske trpeze, koja je isto rano posle Bogosluženja da se to radi o starcu Pajsiju. Sedeli smo zajedno, jedan pored drugog. To je prvi taj, ovako, dodir sa njime, ali mi je ostao upečatljiv, iako ništa tad nismo progovorili niti sam ja znao grčki. Drugi susret sa starcem je bio kad je prešao u keliju Panaguda, tu negde blizu Kareje, posle Vaskrsa `84-te godine. Tad sam već mogao malo i da porazgovaram sa starcem. Dok je pravio brojanice, tako, par pitanja sam mu postavio i sećam se, pitao me je odakle sam i rekao sam mu da sam rodom iz Metohije, iz pećkog kraja. Onda mi on kaže: „Je l tamo ima puno Albanaca?“ Rekoh: `Da`. Kaže: „Oni su sirov narod, i kad bi bili pravoslavni bili bi najjači vernici, najjači pravoslavci“. E to mi je tada rekao i tu na tome smo se zadržali što se tiče njih i dao mi je par, tako, saveta kao, tada, mladom monahu.

- Je l možemo da čujemo te savete? Bar neki.

Otac Aleksej: Govorio mi je da će biti mnogo iskušenja i da će biti sve više; ova smutna vremena koja tada nisu još bila tako vidna; i da ću se obresti možda često negde gde ni sam ne mislim da ću biti tamo, ali da me Božija Ruka neće ostavljati nigde. To mi je bila velika uteha. I stvarno se tako i događalo. Bio sam na raznim ivicama, provalijama, ali nekako u zadnjem momentu uvek me Božija Ruka uvek izvlačila iz svega toga i evo, dočekao sam ove godine koje sam dočekao.

… Starca Porfirija video sam, negde, 3 puta. Prvi put `77-me godine. Sadašnji vladika bački, gospodin Irinej bio je na postdiplomskim studijama u Atini, te sam, eto, kao mlad monah, da, bio sam već đakon, sišao prvi put u životu do Atine, vozom i bio sam gost sadašnjeg vladike Irineja; i prve nedelje je rekao da ide da služi u metohu manastira Pendelije, nadomak Atine i tako sam ja pošao sa njime. Nisam znao o kom se starcu radi ali sam video jednog starca sa plavim očima, onako, više je odgovarao da je Rus nego da je Grk. Starac nije služio, već je bio bolešljiv. Bilo je dosta omladine, posle sam shvatio da su to njegova duhovna deca i tačno znam i datum, bila je Nova godina, po novom kalendaru, dakle Sveti Vasilije Veliki i dosta je te njegove dece slavilo Imendan. Posle Liturgije bili smo u jednoj prostoriji gde smo posluženi i onda je svako nešto pevao. E tad, malo sam štošta razumeo. E sad je trebalo nešto da i ja pevam pošto vladika Irinej nešto sa sluhom baš, i glas mu je malo slabiji, mada je u svemu drugom vrlo jak. Naravno, trebalo je ja nešto da pevam. I pevao sam „Tamo daleko“ i jednu šiptarsku pesmu. Da, da, jednu šiptarsku pesmu koja je vrlo lepa i vrlo lepo značenje ima.

- To ste naučili u Dečanima verovatno?

Otac Aleksej: Da, da. Moji su svi znali šiptarski, naravno. Ja nisam, malo nešto. Vladika Irinej sadašnji je prevodio starcu. On je samo ćutao i gledao me i posle toga je izvadio jedan džepni krst, drven i blagoslovio me i vladika Irinej mi je preneo da je starac rekao da uvek pevam. Pa ja i danas pevam i kad mi se ne peva. Da. To je prvi susret i onda još dva puta, možda u roku od dve godine imao sam susret sa starcem. Eto to je ostalo, ovako, meni danas kao jedna uteha da sam ja sreo ta dva divna starca, a kasnije i Rusa starca, jer ja imam o čemu još i da pričam. Ako možda mnoge savete nisam prihvatio, slab sam te ne živim možda po savetima staraca, ali bojim se da ovi mlađi danas, da neće imati o čemu da pričaju.

- Je l istina da ste i kapu koju sada nosite dobili od starca?

Otac Aleksej: Da, to je kad sam imao susret sa starcem Pajsijem u Panagudi, tad mi je dao ovu kapu, pletenu koju vidite. Ljubomorno je čuvam i nosim je samo zimi, pošto je leti možda malo i toplo, ali nekako pokušavam da je sačuvam.

… Moj sledeći starac koji je odigrao glavnu ulogu u mom životu, jeste starac Ignjatije Rakša, koji je poticao iz Optine, od tih poslednjih staraca iz Optine, koja, kada je zatvorena, `26-te godine i monasi proterani, on je pripadao Katakombnoj crkvi u Rusiji, do `41-e godine. Onda su ga Nemci internirali i bio je u Nemačkoj do `47-e. E kada je Izrael osnovan kao država, on je došao u Izrael i živeo je na reci Jordanu, manastiru Jovana Preteče do `67-e. Kada je Jordan postao granica Izraela i Jordanije, Jordana, on se naselio u manastiru Avraama i Sare u Hevronu i tu se upokojio `86-e godine, na Svetog Savu Srpskog. Moj susret sa njime bio je `84-e na Petrovdan. Ja sam tada otišao u Izrael, u Svetu Zemlju na poklonjenje Svetinjama sa jednom grčkom grupom, pošto sam bio u Svetoj Gori. Tako, bio je neki dobar predlog i uspeo sam da odem misleći da ću biti 7 dana. Zahvaljujući susretu sa njime, ostao sam 5 godina. Mnogo mi je pomogao u životu i on me zamonašio u malu shimu, uoči Božića, dakle na Badnje Jutro osvanuo sam kao monah; još sam tada bio đakon; Aleksej, u čast Svetog Novomučenika carevića Alekseja, u to vreme još moskovska Patrijaršija nije ih kanonizovala, ali jeste zagranična crkva. Verujem da sam ja prvi od srpskih monaha koji je dobio ime po Novomučenicima ruskim.

- To je sve bilo u manastiru…?

Otac Aleksej: Da, ja sam živeo u manastiru, po blagoslovu Patrijarha, sada blaženopočivšeg Diodora, živeo sam u Vitlejemu, na mestu rođenja Hristovog. Pa, dobre 4 godine palio sam kandila na mestu rođenja Hristovog, ajedno vreme, po blagoslovu Patrijarha, čuvao sam i muzej u samom Jerusalimu, ali mi se nešto tamo nije dopadalo. Više sam osećao Vitlejem, a baćuška Ignjatije je blagoslovio da svake nedelje i praznika, pošto u Vitlejemu se ranije završava Liturgija, da sednem u šerut, to je onaj taksi sa sedam putnika, i pravo za Hevron još 36 kilometara i stizao sam tamo negde uvek na pola Liturgije, koju je starac služio, a otac Georgije, monah, pevao. Onda sam s njima boravio negde do pred mrak i opet istim putem vraćao se u Vitlejem. Da, to je… tako da sam imao tu sreću da starca, onako, gledam i slušam dve godine, do njegovog upokojenja. Posle sam ostao, kako je on rekao: „Dokle Bogu bude ugodno bićeš ovde, a onda se vraćaš u svoj narod“.

- Je l možete još, eventualno nekog razgovora sa starcem Ignjatijem da se setite, nekih njegovih pouka?

Otac Aleksej: Uvek mi je govorio, kad je, neka teškoća nađe, da se uvek setim, da moja sećanja uvek vode ka Vaskrsenju. Naravno, do Vaskrsenja moramo da prođemo taj put, krsni. Kad gledamo krst moramo uvek da gledamo trnov venac na njemu, al da on vodi ka Vaskrsenju. To je krajnji cilj i da se radujemo, bez obzira na teškoće. I zaista, kroz taj moj dosadašnji život bilo je zaista mnogo teškoća i da mi nije bilo toga da uvek stvarno se sećam na Vaskrsenje, bilo bi zaista teško. I, uvek je tražio da se trudim, da služim koliko mogu i da se pričešćujem, „Jer bez Oboženja“, kaže, „mnogo je teško, biće mnogo teško u ova smutna vremena“, tako je znao da se izražava i kaže. Bez tog imuniteta, kako izdržati uopšte teškoće, jer ako nemamo duhovni imunitet, on je sličan i fizičkom – ako nemamo fizički, nema koji virus ga neće napasti. Tako i duhovni ako nemamo, ako ne držimo post, ne ispovedamo se, ne pričešćujemo, onda zaista sve može da nas napadne. A kako se onda izboriti? Zato ja dan danas nastojim, za sve one koji dolaze ovde, da se trudim. Trudim se da se pričešćuju što češće i da paze na sebe, pa, dočekaćemo Vaskrsenje, to je najvažnije. Ono počinje još ovde na zemlji, to je nama bitno.

… To je već 20 godina kako slavim Imendan, baš na dan ubistva carske porodice, 17. jula, a posle sečenja kolača imendanskog, slavljeničkog, uvek vršimo i Parastos Draži Mihailoviću. To još i onda kad nije se smelo i sad kad se sme, to uporno se ovde čini i bilo gde da sam bio i uvek se nekako dogodi da to bude zaista to… kažu Rusi. Dođe odnekud i naroda i sveštenstva i bude praznik. Nekako ove godine se dogodila i desetogodišnjica ovog manastira, možda trećeg po redu, te je odmah za Svetog Prokopija bilo osvećenje jedinstvene crkve u Srbiji, koja je posvećena, paraklis naš, što bi mi rekli ili kapela, u zvoniku u Kneževoj kuli, Svetom Caru Nikolaju Romanovu i Svetom Mučeniku Caru Lazaru Srpskom. To je bilo nešto zaista neviđeno. Preko 1000 ljudi je prisustvovalo i što je za nas bilo zadivljujuće, pojavili su se i Rusi i doneli su ikonu, svečano, carske porodice mučeničke i ona svečano, videli ste, nalazi se u paraklisu koji je jedinstven u Srbiji. Tako, opet neka veza se obnavlja i verujem da zajedno sa Svetim Carem Lazarom, da nas štiti i Sveti Mučenik Car Nikolaj sa svojom mučeničkom porodicom.

- Vi mislite da Draža Mihailović može biti srpski pandam, recimo, caru Nikolaju, mada neki govore da svetac treba da postrada za veru, pa možda zato predlozi da bude kanonizovan general Mihailović nisu na mestu. Je l imate neko mišljenje o tome i ako hoćete da ga kažete?

Otac Aleksej: Ovako, ja, boraveći u Grčkoj, tamo sam imao sreću da vidim da tamo postoji takozvani Etnarhis, Etnomartiras i Agios Martires, znači, nacionalni mučenik i Sveti Mučenik. Ja lično mislim da je Draža nacionalni mučenik, što je tačno. I nije slučajno ubijen, isto negde posle 2 sata, oko 2 sata po ponoći, 17. jula `45-e godine. Carska porodica isto stradala oko 2 sata, 17. jula, `18-e godine. Čak, kol`ko sam onako malo saznao, na sličan način. Isto i Draža Mihailović – prvo je pucano u njega, onda je boden bajonetima. Isto je to činjeno i sa carskom porodicom i lično mislim da to ništa nije slučajno, da je to nešto namerno urađeno. Hteli mi ili ne, Draža je bio zaštitnik pravoslavne Srbije i srpskog naroda što je i car u Rusiji bio. I trebalo je to skloniti. Ja sam to nekako rano shvatio i držim se toga i to je jedino što mogu da se odužim, to je da ga pominjem i da držim Parastos tog dana i drago mi je što sam ja to činio kad mnogi nisu to činili jer nisu smeli. E danas je to već dosta javno i ide nekim svojim tokom. Šta će dalje biti ne znam.

Čudotvorna ikona Svetog Luke

… Imamo, vi znate, lepu, mirotočivu ikonu Svetog Luke, koja je, opet, došla iz Minhena. Tamo je prvo mirotočila, ovde i dalje mirotoči. Jedinstvena ikona koja mora da ima cveće oko nje i to, mi smo obavezni, evo, danas ste videli da smo promenili. Suvo cveće dajemo narodu a tu se stavlja sveže i otprilike na dve nedelje se menja venac. Ta ikona mirotoči i danas. Imamo par divnih svedočanstava o tome da u toku službe krene da mirotoči. Dobili smo nedavno, posle 4 godine traženja, naš vladika se zaista tu potrudio da dobijemo i delić moštiju Svetog Apostola Luke. Sad smo kompletni, imamo ikonu, imamo i mošti svetog luke i tog dana je promirotočila opet ikona, naočigled preko 200 ljudi. To je jedno. Drugo, što se tiče tih novčanih sredstava, ja ne znam otkuda je sve to, zaista ne znam. Tako, dogodilo se da sam upoznao par ljudi iz Ciriha iz Švajcarske i bivao sam gost par puta. Stekao sam, tako nekako, svoj duhovni krug tamo i priznajem da nas oni dosta pomažu, mada imaju i svojih problema. Ovamo, što se tiče naroda, običan narod ovde kod mene dolazi i taj narod običan previše je siromašan. Kako odvajaju, ja ne znam. Oni obnavljaju svetinju. Ovde se ne može pohvaliti ni jedan od bogatih da nam je nešto obnovio. Možda je tako i dobro. Ipak, što je narodno i tako skromno, Bog prihvata. Ja sam od prvog dana shvatio da ovo treba da bude narodni manastir, narodna svetinja, da postane jedan duhovni centar, a ipak sam nekako hteo da poslušam Svetog Savu, jer on je srpske manastire oduvek smatrao narodnim kućama, i za radosti, i za žalosti, i za zbegove i za druga okupljanja. I, trudim se i verujem da nekako, zahvaljujući Svetom Apostolu Luki, to se stvarno ovde događa. Ovde su tri slave manastirske, ni jedna nije bez 1000 ljudi. Trudimo se, iako nemamo trpezariju, da nahranimo koliko se može, skoro sve.

- U dvorištu?

Otac Aleksej: Da, da, delimo kao u ratna stanja, ali bude to i simpatično.

- Je l istina da ste bili u kliničkoj smrti

Otac Aleksej: To je bilo pre 4 godine, pre nego što ću doći ovde. Imao sam operaciju sinusa, u Beogradu na VMA i to je sve bilo dobro, preživelo se. Međutim, dobio sam neki antibiotik sutradan, intravenozno, koji je napravio neki dar-mar i, uglavnom, kad su došli, onako, da me spašavaju, ja sam već nekako prošao kroz taj, ja sam mislio da sam prošao nekako neki zid, ne znam ni ja šta se to odigralo sa mnom i bio sam na nekim mnogo lepim oblacima. Eto, to je nešto, ovako, što sam doživeo i znam da sam čuo jedan glas „Ne dalje“. Ja sam mislio da je to glas lekara, međutim, izgleda da je to bio glas nekog drugog. I eto, vratio sam se i posle, to je bio juli mesec, već oktobra meseca sam ovde prihvatio ovaj.

- Kakav utisak ili pouku ostavlja taj doživljaj? Kad se ponekad setite, je l on nešto znači vama u životu dalje, danas?

Otac Aleksej: Pa, meni znači da bez Božije volje zaista ništa ne biva u ovom svetu i dopuštenja sigurno i da, da čovek nikad nije spreman da kaže: „Ja sam sad spreman da se susretnem sa Licem Božijim“. Uvek je taj problem – da li sam uopšte spreman. Ja sam imao taj strah jer sam osetio da se nešto ozbiljno događa prilikom te krize i bio mi je veliki tu problem. Verujem da zaista nisam bio spreman.

… Možda su ovo vremena za koja kaže Sveti Antonije Veliki da će iskušenja biti velika i da će se ljudi poslednjih vremena spašavati kroz iskušenja i da će biti možda veća od onih iz prvih vekova u kojima su imali manja iskušenja. Ja verujem da je to tako, gde se umnoži bezakonje ili greh, umnoži se i blagodat. Ja to imam ovde prilike da vidim, jer dolaze ljudi obremenjeni, znate. Dolaze oni koji zaista imaju problem i žele da ga reše. Dolaze oni koje pošalju razne vidovite babe, da im se pročita čak i određena molitva, često ne kažu vračevska molitva nego vračarska, što sasvim u redu i jeste. I trudim se da i jedne i druge primim bez neke ljutnje, jer mi na Liturgiji, uvek kad se molimo, molimo se za neznanja narodna. Znate, ljudi često dođu i računaju, ako im se pročita molitva, sve je završeno, može da nastavi daljim životom da živi, ali je onda sve u redu. E, onda se tu trudim malo, kad ga saslušam, a moramo, to je možda naš problem sveštenstva danas što mi nemamo vremena da saslušamo čoveka, a mi smo radi čoveka. I Hristos je došao radi čoveka. Jer svaki je čovek ikona Božija, pa makar i ono staklo bilo zamračeno, čađavo, pa kad se začeprka, uvek se vidi da tu postoji lik. Trudim se da tako prihvatim čoveka, mada to teško biva nekad. Potrudim se prvo da mu kažem da lako je pročitati molitvu, bilo vračevsku, bilo neku drugu. Ali odmah nekako pitam kad je pričešćen zadnji put, kad je postio, kad se ispovedao. Onda uzmem primer ovog našeg brda – dokle ga nismo iskrčili, tu nismo znali da postoji voće. I svake godine moramo da krčimo. A tek šta je sa dušom čovečijom! I onda uvek nekako tražim da se pripremi za ispovest i da dođe drugi put i u tome je, dosta se uspeva. Znači, oni koji to shvate i prihvate, ima učinka. Oma onih koji nekako olako shvate, pa onda oni više i ne dođu, ali je više onih koji dođu. Naročito mladi ljudi imaju ozbiljnih problema i mislim da je sve upućeno protiv mladog čoveka. Svi hoće neko blaženstvo da dožive, to je sasvim prirodno, ali na pogrešan način. Bojim se da nemamo dobre temelje. Nešto se tu u detinjoj mladosti, u detinjstvu se nešto ne učini kako valja i kasnije dođu te posledice. E tako se tu trudim na jedan način i da opomenem kad treba i sebe i njih i eto, tako. Uglavnom, verujem da odavde svi odlaze ako ne utešeni, a ono sa željom da dođu drugi put. I trudim se, po rečima vladike blaženopočivšeg i Svetog Vladike Nikolaja da ako dođe jedan sa jednom ranom, da ga ne otpustim sa dve.

Izvor lekovite vode u man Sv. Luke u Bošnjanima

… Jednostavno se trudim da ovde kad dođu, da budu na Liturgiji kompletni. Tu se trudim. Trudim se da nekako svi pevamo zajedno, održim neku i kratku besedu za vreme Liturgije, tema iz Jevanđelja, ona koju je Jevanđelje pročitano, a onda uvek molim one koji imaju iole vremena da ostanu posle Liturgije, da nastavimo taj liturgijski život i tu se događaju te interesantne, ovako, ti događaji, te stvari, ti dodiri, jer tu mi ne razgovaramo samo o duhovnim problemima nego i o životnim. I ako dođe nov neko, ja mu uputim malo više pažnje, čak malo i humora tu bude, znate. To je potrebno, ne treba samo zatezati. I kroz to vidimo stanje, znate, i uvek ja osetim onaj koji će sledeći put doći, onaj koji ima nešto da razgovori i onaj koji hoće da razgovara o problematici, duhovne sadržine naravno, problem duše, jer to je danas što je zapostavljeno. Svi imaju taj problem, evo i kod dece, kažu agresivna su deca. Žale se majke. Svi kažu, nekako nema mira i onda ja shvatam, to je poznato, duša je gladna, znate, napunjena je nečim što nije za nju. E sad to treba, naći pravu hranu za to, ali opet, ne prejesti ga pa da bude gore od onog prvog. E tu je postepenost jedna važna. Ja uvek, onako, što se trudim, to je da gledam da nekako ga pripremim za jedno, tako, da dođe slobodno, da može da olakša svojoj duši. Ja s njim uvek prvo vodim razgovor i trudim se, ja čak stavim epitrahilj i sednem, mi se gledamo, nema tu da ga ja pokropim i da kažem: `Šta si zgrešio?` Ne može to tako, nego sedamo pa razgovaramo i ja mu uvek kažem da sam i ja grešan i to kako, nego eto, imam blagodat sveštenstva, ono što nema ni psiholog ni psihijatar. I kroz to se nekako oslobode, a to je stvar srca. Mora njegovo srce da oseti da ima neku slobodu, da može da kaže, da zna da ima poverenja. Znate, to je prvi osnov, da mi imamo poverenja. Šta je vera u Boga? – poverenje u Boga. Znači da moramo da imamo poverenja. Ovde to se događa i to me raduje, znate, to me raduje što ima. Evo, juče, niste bili ovde, nisam ni ja silom prilika, ali ovde je bilo juče preko 15 omladine koji su došli u akciju da sređuju drva, jer zima ide. Jednodušnost jedna, znate, i tu se spremi neki skroman ručak. Oni peru sudove. To je, da osete da je to njihova kuća.

- … I oni nisu depresivni. Depresija, kažu da je jedan od problema svetskih danas.

Otac Aleksej: Pa, šta je depresija? To je lepo rečeno, nego mi hoćemo sve da nađemo neki lepši termin – depresija, to je nešto kao umetničko. Depresija je uninije, to je mrzovolja, hladnoća duše. I Sveti Jovan Kronštatski kaže: „Kad osetiš uninije, tu hladnoću, znaj da je đavo tu, teraj ga od sebe“. Eto, to je to.

- Kako najbrže i najlakše?

Otac Aleksej: Pa, eto, neka se seti što rekoh na samom početku, neka se seća malo i Vaskrsenja, pobogu, da smo ljudi za večnost rođeni, da je ovo sve prolazno, i ta depresija je prolazna. Malo, teraj je malo od sebe, nemoj druge.

- Da spremaju dvorište, seku drva…

Otac Aleksej: Sigurno, sigurno. Pa nema, fizički rad je potreban kao i duhovni. Znači, i kad se to sa njima uplete, ja s njima radim, skupljam lišće i mi pričamo. Ne vode se prazni razgovori, iako ima tu pomalo i humora, ali kroz to se uvek nađe neki detalj koji treba da dirne dušu. Večnosti i vrednosti duše, to je mnogo važno i mislim da je najvažnije u životu. Za večnost, za večnost smo rođeni, da budemo Bogovi, samo sve hoće na pogrešan način.

- Traže druge neke, neke prečice?

Otac Aleksej: Da, da, kažem, mi smo rođeni za blaženstvo, treba to, nego samo što jednostavno, nudi se na jedan pogrešan način i mi ustvari postanemo sluge đavolje posle, i sami sebi suvišni.