Укупно приказа странице

11.8.11.

Покајање

Шта је Света Тајна покајања?
То је Света Тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом.

Који се греси опраштају кроз Свету Тајну покајања, а који не?
Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали. Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође неки смртни греси не могу бити опроштени „ни на овом, ни у будућем свету" према Христовим речима (Мат. XII 31).

Шта је потребно за ову Свету Тајну?
Исповедање грехова. пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје.

Како знамо да су лицу које се каје греси опроштени?
Знамо из Светог Писма и Светог Предања. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог Предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали Светитељи.

Ко је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове?
Сам Господ Исус Христос, који је рекао Својим апостолима: "Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. XX, 22—23). Ако је некоме ко се огрешио опроштено од стране онога о кога се огрешио, да ли је потребно да такав иде и код свештеника ради исповести? Препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и Богу. Нема греха који не вређа Бога. Стога је потребно да идемо увек код Божјег свештеника ради исповести и опроштаја.

С каквим духовним расположењем треба да идемо код свештеника на исповест?
С искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију.

Какву епитимију (казну) може свештеник да нам наложи?
Различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо Светој Тајни Причешћа за извесно време.

Да ли треба да приступамо често Светој Тајни покајања?
Што чешће то боље. Неопходно је исповедати се пре приступања Светој Тајни Причешћа. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом породицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја. 

ИСПОВЕДНА МОЛИТВА

  1

О мени грешноме, јао мени грешноме, зло мени грешноме, срџба мени грешноме.

Пострадах у гресима мојим, од саме младости моје, не заборави ме, Господе, због греха мојих и не погуби ме због безакоња мојег.

Велика и многа је истина мојих греха и мојег безакоња хиљада хиљада и брдо брда пред Тобом, Господе, свих дана и свих ноћи свих часа сгреших Ти, Господе, опрости ми.

Избави ме, Господе, горких, љутих, зала и изненадне смрти и некрсти.

Подари ми, Господе, сузе кајања, сузе покајања, сузе смерности.

Подари ми, Господе, смрт и крај благу са покајањем и са сузама и са причешћем светог божанства и пречистих Христових тајни са исповедањем чистим.

Сгреших, Господе, опрости ми за Твоје име свето, Господе, опрости колико Ти згреших у свим данима живота мојега и по свим ноћима и по свим часима колико од младости моје па до старости.

  2

А ово су греси моји: љубочинство, прељуба, блуд, нечистота, разврат тела, распаљивање страсти, истицање тела нечиста на јави и у сну.

Сгреших, Господе, опрости ми.

  3

А ово су греси моји: среброљубље, златољубље, сластољубље, славољубље, самољубље, властољубље. светољубље, платољубље

Сгреших Ти, Господе, опрости ми.

  4

А ово су греси моји – многоречје, љуборечје, празноречје, скрноречје, лажноречје, смехоречје, лудоречје, глупоречје, лудословље, зановетање, басноречје, противречје, злоречје

Сгреших, Господе, опрости ми.

  5

А ово су греси моји: грамзивост, благољубље, подмитљивост, зеленаштво, туђинство, упропашћивост и бедност, насилништво, кривотворство, тврдоглавост, кинђурење, изненадност, непокорност, лакомство, свадљивост, халапљивост, неситост, пијанство, неосећајност, неверство, малоумство, светокрађе, суровост, дрскост, лицемерност, препреденост, лукавство, грабежљивост, превртљивост, незнање, непостојаност, недостојност

Сгреших Ти, Господе, опрости ми.

  6

А ово су греси моји: незаситост, опијање, повраћање, тајнојелство и оклеветање, оговарање, осуђивање, гордост, злобност, злопамћење, злосрдост, жестосрдност, немилосрдност, лутање, занешеност, роптање, хуљење, гатање, лењост, безчинство, зломишљење, препирање, ташторечје, непослушност, самосвојство, неправилност у молитви, немарност у својој души, немарност у својем спасењу, немарност у Божјем делу, немарност у црквеном певању, немарност у ћелијској молитви, немарност у монашком правилу, немарност у манастирском општем житију

Сгреших Ти, Господе, опрости ми.

  7

А ово су греси моји: завист, мржња, завидљивост, гнев, тврдичлук, тромост, слабост, љутња, лудост, лењост, празност, гордост, дрскост, мрскост, јадност, пркост, необузданост, свирепство, злодејство, злопамћење, поруга, радозналост, лукавство, изазивање, помраченост, претераност, разврат, прељуба, неслога, смех, клик, крик, гнев, свађа, туча, крађа, лаж, немир, окривљење, вређање, нападање, многосновље одевно доказивање, нечисто прихватање мисли, свакодневни греси у сну и на јави саблажење, искушење.

  8

Много пута недостојан походио сам свету цркву и свети олтар, много пута целивао сам свето јеванђеље и свете иконе и часни крст и мошти светих, много пута недостојан хранио сам се светим дарем и хлебом светим Богородицом из панагије много пута недостојан причестио сам се светим и божанственим пречистим тајнама Христовим, много пута сам честицу пропуштао Богородичног светог хлеба или дарова или причесног хлеба, много пута сам клео и љутио се на противнике, много пута сам у клетви западао, много пута сам у клетви преступио, много пута сам сам оклевао, много пута сам присвајао, туђу имовину, много дара примио јесам мита, најма и дара исто, мноштво у миту и наградама примао јесам, много пута викао јесам, много и многе укорио јесам, много и многе похулио јесам, много и многе злоставио јесам, много и многе оцрнио јесам, много и многе оштетио јесам, много и многе оклеветао јесам, много и са многима сам се тукао до крви са свим тим нисам се опростио много сам пипао и гледао смрдљиву тајну плодности уда мога, много сам на жену или девицу или дечака развратно гледао са помишљом и жељом за телесним додирем, много и многе сам вређао, или оклеветао, много и многе сам осуђивао, много сам лењ постао у ћелијској молитви и у црквеној заједничком певању на полуноћници и на јутрењу и на молбен или за часом и за литургијом и за вечерњем са вама.

  9

Нисам се поправио, Господе, покајањем и исповедањем на овом свету, и у све дане живота мојега нисам се поправио, Господе, ни световним крштењем ни за црнорижачког завета монашкох живота и великих светих лица пустињских, нисам се поправио, Господе, оцем својим духовним у покајању и у исповедању и у казни греховној, и нисам се поправио, Господе, у посту, дару молитвеном и ништа нисам учинео за опроштај греха и увек сам се односио према делу божјем с немаром.

  10

Господе, све ово сгреших, све што исповедам, свега тога кајем се, све то опрости ми.

Господе, опрости ми, Господе, опрости ми, колико, Господе, сгреших, опрости ми

Господе, помилуј ме недостојнога, очисти ме, спаси ме грешнога, проклетог, прљавог, нечистог, недостојног и безаконог, безумног, неразумног, бесмисленог, злонаравног, злокажњеног, злообразног, злопамћеног, злопитљивог, злосрдног, злонечистога, љубонечистога, неваљалога, непостојаног, променљивог, развратног, осуђеног, превртљивог, слабога, лењога, нераднога, нетрпљивога, сањивога, непослушнога, небрижљивога, нечистога, непокоривога, лукавога, роптавога, неподајнога, гневљивога, гордољубивога, завистивога, препреденога, бестиднога, безроднога, безличнога, лицемернога, јароснога, страснога, напрситога, безвољнога, безтемељнога, проклетога, непокајанога, безосећајног, нечовечнога, непотребнога, безумнога, неразумнога, сујетнога, суровога, ненаситог ругатеља, досадитеља непогодног, мрскога, скараднога, гнуснога, грубога, глупога, глухога худога, беднога, немашнога, смртнога, пропадљивог раба својега протвивљупца, блудољупца, жудњољупца, смехољупца, славољупца, сластољупца, незаситога.

  11

Јао мени, како ћу се сотоне ослободити ја грехољубиви!

Господе, сгреших, опрости ми, прими ме, Господе, покајанога и помилуј ме, Боже, милостив буди према мени грешном и помилуј ме, Боже, очисти ме грешнога и помилуј ме, избави ме и помилуј ме, безбројно згреших, Господе, опрости ми. Исповедам ти се, Господе, Боже небеса и земље. Све су то тајне срца мојега толико записано у светим књигама, и толико исказано на светом крштењу и толико у постригу завета монашког а у све то нисам поправљив а у свему томе обмануо сам и преступио

  12

Толико згреших - више него броја има песку морскоме, опрости ми, Господе.


Толико ти згреших у све дане живота мојега и све толико до данашњег дана и сваке ноћи и у сваком часу.

И увек безброј греших душом и телом, сном и делом, помрачењу вражјем, у мислима нечистим и неразумном памећу.

Сгреших срцем и свим осећањем, слухом, видом, речју и делом и умишљајем, вољом и невољом.

И онога греха којег не поменух, за све кајем се, опрости ми, Господе, и благослови.

ПРИМЕР ИСКРЕНЕ ИСПОВЕСТИ САВРЕМЕНОГ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА



Верујем у Господа Бога но често у мени Господ није на првом месту због светске сујете, због привезаности за земаљско.

Заборављам о краткоћи живота о томе, да сам ја овде, на Земљи на испитивању и да треба да се приправим и спремим за одговор пред Богом и за вечни живот.

Примећујем у себи одсуство страха Божјег, бојазни од греха. Грешим често, непрестано, и то ме узнемирава. Тешим се тиме, што сви тако живе. Немам суза покајања. Немам муке покајања.

Понекад се не молим, а када се молим, то бива кратко, без пажње, расејано. У разним случајевима живота ретко прибегавам Богу с молитвом за помоћ, за уразумљење.

У цркву не идем сваке недеље, сваког празника без обзира што би по здрављу могао ићи и других узрока нема који би ми ометали одлазак у цркву. На богослужење често закашњавам и стижем већ на средину богослужења У цркви присуствујем, а не молим се, лутам у мислима по разним предметима

Ретко се кад молим за умрле сроднике, познанике. За живе такође ретко се молим и ретко дајем имена у цркву за помињање.

Тврд сам на прилоге за цркву и за сиротињу.

Дуго нисам примећивао у себи, а сада почињем да се присећам, премда и с немарношћу, да почињем придавати већи значај новцу, и то неприметно продире у моје срце и ја постајем тврдица чак и за добре циљеве.

Мало придајем важности постовима и често их нарушавам.

Врло често осуђујем друге, чак их понекад клеветам, на себе се пак не жалим и себе увек оправдавам.

Нетрпељив сам, тврдоглав. Често се гневим, раздражујем се и у кући, и на страни. Исмевам друге.

Лако се вређам и памтим увреде, носим у срцу своме, а сам хоћу да мени опраштају, да се не срде на мене.

Понекад говорим неистину или полуистину, лажем.

Завист понекад продире у моје срце, и појављује се злурадост.

Бивало је случајева, када сам директно или индиректно присвајао туђе (крао), овим или оним путем.

Понекад сам се опијао.

Нисам често посећивао болне, нисам помагао потребитима.

Нечисте мисли и жеље продирале су у моје срце, прљале ме. (Осим мисли блудних, била су и дела блудна).

При првом искушењу готов сам био да поклизнем, сагрешим и само Господ није допустио да то учиним.

Жаљење, роптање на Бога, на људе појављивали су се понекад у тешким случајевима, и сви су изгледали криви, само не ја (Често сам псовао, па чак и највеће светиње).

Падао сам у униније, чамотињу и приближавао се очајању. Само ме је Господ спасао од тако опасног стања душе.

Сумње су се прикрадале у душу и нисам се борио са њима, нисам вапио ка Господу, да би Господ развејао, уразумио ме; подавао им се и оправдавао њима моја нарушења захтева Мајке-Цркве.

Примећивао сам у себи жељу да се похвалим, да покажем себе с боље стране; ко се критички или неблагонаклоно односи према мени, сматрао сам га својим непријатељем и истом мером сам му враћао; ко ме је хвалио, ласкао ми, тога сам сматрао пријатељем и хвалио га. Егоизам дубоко чули у мени и ја се бринем само о себи самом.

У разним видовима појављује се у мени гордост, а смирења је тако мало.

Упорност сматрам за чврстоћу карактера, заборављајући, да је упорност последица скривене гордости.

Лако нарушавам заповести Божије, идем на компромис са злом и тако је у мени мало борбе са самим собом, брижљиво избегавам ту борбу и идем по линији најмањег отпора.

Удобност живота, угађање мојим греховима навикама привлачи ме, а то, да се царство Божје постиже трудом, борбом, плаши ме лењивог и спорог.

Неуздржан у јелу и пићу наслађивао сам се укусном храном, по лакомости до преједања и презасићености.

Много времена сам проводио у пустим и празним разговорима, шалама, смеху, осуђивању, сплеткама.

Биоскоп, позориште, телевизија много ми узимају времена и учвршћују ме у греху.

Ценећи своје спокојство, мало, врло мало сам се бринуо за душу своје деце; нисам се борио са њиховим каприцима нисам им уливао сазнање греха неопходности страха Божјег.

Са задовољством сам читао новине, пусте романе, књиге које изазивају сумњу; избегавао сам да читам религиозно-моралну литературу.

Откривам у себи неко нерасположење према духовним лицима, према њиховим поукама, призивима да се мисли о спасењу душе, да се иде уским путем.

Широки пут ми је сладак и пријатан, премда и знам о жалосном крају његовом.

Без праве љубави према Богу, према људима, живим као грешни егоиста и погинућу, ако ме Господ, Спаситељ мој, не спасе.

Сав сам земаљски, сав грехован, премда душа моја и тежи Богу и тугује због мог ропства греху и ђаволу.

Све земаљско мени је мило, драго, блиско и пријатно, а други свет, духовни, вечни живот, припремање за њега, блаженство праведних, мучење грешних, мало утичу на моју душу, далеко су од мога срца и сазнања. У том односу у мени се примећује неко безосећање, оно што се на црквеном језику назива окамењеним неосећањем.

Кајем се за све, свима праштам, било на кога да сам љут или у завади, и молим мога Спаситеља да ми опрости и подигне ме из блата где лежим, да ме очисти од нечистоте греховне и спасе ме.

Искрено молим мог духовног оца да се помоли за мене, да би ме Господ укрепио у борби са мојим гресима, мојим страстима, пошто увек падам, али увек се не дижем.

Молим да се помолите за мене и разрешите ме од мојих грехова. Много сам и заборавио, погружен у таштину живота.

УПУТСТВО О ТОМЕ КАКО СЕ ТРЕБА ИСПОВЕДАТИ ДА БИ СЕ ДОБИО ОПРОШТАЈ ГРЕХОВА


Пре исповести сваки треба да се постара да се сети свих својих грехова, какве је ко учинио свесно или несвесно, треба пажљиво да испита свој живот, да би се, ако је могуће, сетио свих грехова, не само учињених после задње исповести, но и раније, по забораву неисповеђене. Затим, са умилењем и смирењем у срцу да приступи Крсту и Еванђељу и почне да исповеда грехе своје. При томе треба пазити:

1. Исповедај грехе своје отворено, схвативши, да их говориш не човеку, но самоме Богу, Који већ и онако зна твоје грехе, не само хоће да их ти признаш. И твог духовног оца немаш шта да се стидиш: он је такав исти човек као и ти, он добро зна и немоћ људску, и наклоност човека ка греху, и због тога твој духовни отац на исповести не може бити твој страшни судија Но ти се, можда, стидиш духовног оца, јер се бојиш да не изгуби добро мишљење о теби? Напротив, духовни отац, само ако је теби пријатно његово добро мишљење о теби, видећи твоју искрену, отворену исповест, далеко ће већу љубав гајити према теби. Притом, ако се ти стидиш и бојиш да откријеш своје грехе пред једним духовником, како ћеш онда поднети онај стид, када се јавиш на страшни суд Божји, где ће се твоји греси, ако се не очистиш од њих истинским покајањем, открити пред самим Богом, анђелима и свим људима, познатим и непознатим?

2. Исповедај све грехе своје подробно и сваки грех посебно. Свети Златоуст говори: "Не треба само рећи: сагрешио сам, или: грешан сам, но и све видове грехова треба изјавити", тј. сваки грех треба именовати. "Откривање грехова", говори свети Василије Велики, "подлежи истом закону као и објављивање телесних немоћи (болести)...". Грешник је душевно болестан, а отац духовни је лекар; према томе, треба исповедати или говорити своје грехе духовном оцу исто тако као што болестан телесно говори своје телесне болести лекару, желећи да преко њега добије исцељење.

3. Не мешај у исповест друга лица, не жали се ни на кога, иначе каква је то исповест? То није исповест већ осуђивање; значи - само нови грех.

4. Не старај се да иа исповести оправдаваш себе на било који начин, као: слабошћу, обичајем итд. На исповести, што више неко себе оправдава, тим ће мање бити оправдан од Бога, а што више неко себе обличава, осуђује и окривљује, тим ће више бити оправдан Богом. Зато не треба оправдавати себе на исповести, него напротив, што више окривљавати, обличавати и осуђивати, да би се удостојио добити опроштај од Господа Бога

5. Када о нечему упита духовни отац, не говори: "не сећам се може бити, и у томе сам грешан". Бог нам је заповедио да се увек сећамо својих грехова; а да се не би правдали заборавом, ми треба да се исповедамо што је могуће чешће јер они, који, по немару своме, мисле на своју душу и сувише ретко и на тај начин заборављају своје грехе, то су у томе сами криви, и зато не могу се надати на опроштај грехова које нису исповедили. Зато неизоставно ми треба да се постарамо да се сетимо свих грехова Када нам неко бива дужан, ми тврдо памтимо дуг, а своје дугове Господу Богу заборављамо! Није ли то с наше стране крајња небрига и немар о души?

6. Без питања духовног оца, не говори сам о ономе у чему ниси грешан, или што ниси радио. То значи, слично еванђелском фарисеју, само се хвалити, а не исповедати своје грехе, и зато само увећавати своју осуду.

7. Треба се исповедати са тугом и скрушеним срцем због грехова, којима смо ми увредили Господа Бога. Није добро што многи износе своје грехе са отвореном хладнокрвношћу и без икакве скрушености, као да воде неки обичан разговор; а још је горе, када многи, исповедајући се, дозвољавају себи да се чак и осмехују. Све је то знак некајања а исповедајући се на такав начин, ми се не очишћујемо од грехова, него их још увећавамо.

8. На крају, исповедај грехе своје с вером у Исуса Христа, и с надом на Његово милосрђе. Јер само верујући у Исуса Христа и надајући се на Њега, ми можемо добити опроштај грехова, а без вере никако не можемо добити опроштај. Пример за ово је - Јуда Издајник.

Ето на такав начин, браћо моја је неопходно исповедати се, да бисмо добили од Господа опроштај греха. "Ако исповедамо грехе наше, Он ће нам, као веран и праведан, опростити грехе наше и очистити нас од сваке неправде" (1 Јн. 1,9). 

ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ Како да помогнете свом детету?

Тајна је ово велика - Особености дечје исповести
Мамама и татама који желе да воле своју децу


Помени, Господе, дечицу која од оца, мајке и ближњих не примају Твоју Божанствену љубав, већ бол и горчину злобног демона. Помени их молитвама Богородице и љубављу свих светих. Амин.



Почећу од случаја који се одиграо са девојчицом од седам-осам година. Дошла је на исповест и, као многа деца, ћутала.

- Какве ти, Машо (име је измењено), имаш грехе? упитао сам је.

Погледала ме је у лице чисте савести и без трага сумње одговорила:

- Уопште их немам.

- А можда би се, Машо, ипак нашао који? - наставио сам да је испитујем.

- Не! - уследио је још одлучнији одговор него малопре.

- А кајеш ли се макар, Машо?

- Не, не кајем се - мирно ми је одговорила девојчица.

Каква је радост чути, видети, осетити чисту, из дубине душе искрену исповест овог малог човека! Зашто, питаћете? Зато што је рекла сушту истину. Нема грехова ни у десном ни у левом џепу, ни на столу, и не каје се јер нема за шта да се каје. Она чак и не схвата шта значи кајати се и шта је то грех.

- А шта је то грех? - питала је касније. Уз пристанак мајке и саме девојчице, и сматрајући да би тај догађај могао да заинтересује кога, одлучио сам да у овом чланку напишем о том случају. Машина душа је праведна. Мала девојчица је рекла оно што многи, многи одрасли људи (ту укључујем, наравно, на првом месту себе) не говоре из лажне скромности, заборавности или чак немања свести о својим гресима.

Други пример. На исповест долази дете од неких десет година и из џепа вади уредно сложену хартијицу и почиње да чита своје грехе: "Гордост, сујета, недостатак љубави према Богу... не седим мирно, од јутра до вечери гледам телевизију..." Слутите ли ко стоји иза овакве исповести? Наравно, мама. Мама је за сина написала исповест. Чини ми се, када бих се осврнуо, видео бих и саму маму. Као да стоји ту, до нас, за његовим вратом, и ужива у томе што њено дете педантно ишчитава грехе које му је она написала. Рукопис је, наравно, дечји, али речи су њене. Када је дечак прочитао све, замолио сам га да ми да папирић. Отворио сам га и рекао:

- Све је ово написала твоја мама.

- Али, не, оче, сам сам написао - одврати дечак.

- Написао си, наравно, сам, али ти је мама диктирала.

- Да, тако је - одговори он.

- А кажи ми сада, Саша (име је измењено), јеси ли ти када учинио нешто рђаво? (Значење речи "рђаво" разуме) шта ти говори твоје мало срце? Реци ми шта можеш да кажеш, а ако се устручаваш, тако и реци: "Неугодно ми је да кажем речима, али жалим због тога што сам учинио."

Дечачић поче да набраја сасвим једноставне грехе: испустио посуду из руке, разбио неку ствар. Онда му однекуд на ум дође и гордост, па сујета, па одсуство љубави према Богу. Кајао се и за то што није помагао мајци, што је умео да одбруси... Зато бих се обратио родитељима мале деце молбом: драге тате и маме, када хоћете да помогнете детету да се припреми за исповест, це заборављајте да оно није довољно зрело да све схвати.

Након што сам прочитао разрешну молитву над дечаком, пришла ми је његова мајка и почела да се жали на сина:

- Знате, оче, он се сваког месеца исповеда, па ипак наставља да греши. Ето каквог сина имам! Ничега не може да се одрекне... Причешћује се и исповеда, али наставља да греши. Колико пута сам му говорила да се поправи, а он - никако.

Још ми је рекла да се њен син неискрено исповеда. Као да има апарат за мерење искрености!

Али, карактеристика исповести детета (ако је заиста у питању исповест детета, а не мајке) јесте управо то што је она непосредна, искрена и отворена, и ако те особине будемо неговали код детета, оно ће се кроз исповест мењати. Ако искреност и непосредност с којом деца говоре, остану у њиховим душама, она ће се поправљати, а ако буду као папагаји понављали оно што им други говоре, од исправљања неће бити ништа.

Деца често ћуте на исповести. Свештеник пита: "Кајеш ли се макар?" "Не знам", - одговара дете. Али, мислим да и на такво дете које не отвара уста можемо положити епитрахиљ и разрешити га. И ћутање се сматра покајањем.

Веома је битно дати детету осећање слободе. Слободан си и зато имаш право да одабереш хоћеш ли чинити зло или добро, и имаш право да се исповедаш онако како сматраш да је потребно. Ако у детињству спутавамо слободу детета сугеришући му шта треба да каже на исповести, неће постати боље, већ само лукавије. То је само по себи насиље над духом човека. Када мајка или свештеник из лажне љубави приморавају децу да на исповести говоре онако "како треба", не уважавајући психолошке особености њиховог узраста, у прво време дете поступа онако како се од њега захтева, али касније по правилу одступа од вере, јер то није чинило по својој слободној вољи.

У мојој пракси било је веома много примера да дете када одрасте одступи од цркве, а мама не може да се начуди: "Од раног детињства смо ишли по манастирима и светим изворима, молили се, а сада неће ни да чује за цркву". А зашто? Зато што мајка није умела да унесе радост у црквени живот детета. Није му дала да осети слободу која је нарочито потребна детету. Нарушена су два основна канона Православне Цркве - љубав и слобода. Ја бих чак данас слободу ставио на прво место. Дете одступа од вере управо зато што се речју убија дух. Можда ће се доцније вратити Цркви, молитвама мајке, сопственим страдањима и искушењима. Али, сада треба да се трудимо да душа детета буде испуњена радошћу због посећивања храма и богослужења, да однегујемо код детета осећања слободе и љубави.

А сада оно што је најважније. Исповест је тајна, а тајна је ово, драги моји родитељи, велика (Еф.5,32). Исповести присуствују исповедник, свештеник и Господ. Оно што Господ полаже у душу исповедника и у срце свештеника, не зна нико. Само Бог. Да ли је исповест прошла добро или не, да ли се човек исповедио како треба или не, нико нема права да суди, јер то је Света Тајна, и како је она извршена и да ли је уопште извршена, не зна нико: ни свештеник ни онај ко се исповеда, већ само Бог. Ако исповести човека, а нарочито детета, прилазимо имајући на уму да је то тајна, знаћемо и то да Светој Тајни не треба приступати људским мерилима.

Можемо припремити дете за исповест, рећи му шта је добро, а шта лоше, шта је оно што мучи савест и тишти срце, а шта их радује, али поучавати дете како да се исповеда, немамо права. Зашто? Зато што је исповест нас самих слаба. Да имамо више вере и снажнију исповест, могли бисмо и брда да померамо и да после исповести не грешимо. Али, ми смо слаби и нисмо дорасли да говоримо ништа о покајању, јер би то било као да хоћемо да градимо кућу, а нисмо вични градњи, или да препливамо океан, а нисмо добри пливачи.

Све се заснива на једноставном и побожном односу према детету: оно је створење Божје и треба му прилазити са саветом који ћемо изрећи у душевном миру. одговарајући детету на питање: "Зашто се исповедамо?" можемо рећи: "Да бисмо били ближи Богу, да би Господ могао да нам помогне". Исповест је општење с Богом, а о Богу с дететом треба говорити једноставно, искрено, с љубављу и без надмености.



Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров,
Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).

Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.

Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.

Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.

У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?

Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.

Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.

Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.

Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.

За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.

На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?

Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.

Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха

Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.

Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.

Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.

Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.

Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!

Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.

"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)

"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)

"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.

Амин.