РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ

Разговор са оцем Мојсијем 
из Келије Светога Златоуста 
при манастиру Кутлумуш
 
- Манојло Мелинос: Драги моји читаоци, дивимо се суровом животу и жестоким борбама монаха, а посебно светогорских стараца, и чудимо се и питамо како су стигли до таквих висина врлине. При том не мислимо на оно што се само по себи разуме: монах се одриче свега, ради Једнога! Одриче се породице, одриче се иметка, одриче се.себе... Послушност монаху свлачи његову индивидуу. Монах добро зна да духовник, према којем има послушност, слуша глас Господа и изражава Његову вољу, те је стога незаменљив. Монах добро зна да је Господ и њега ради био распет на крсту и да га воли као да једино он постоји у космосу!
Својим смелим одрицањима монах тежи ка пуноти. Он не напушта свет из страха или зато што не жели да живи у свету, него зато што воли оно што у њему побуђује привлачност ка вушем животу. Другим речима,, једини смисао одрицања која чине основу монашког живота, јесте избегавање свега онога што би могло да заустави душу у њеном трагању за Богом. Наравно, подразумева се да одрицања која постоје у монашким обећањима имају вредност само ако су стално активна.
Но сигурно је да ова обећања и прокрваре, па се изнова рађа^ ју благословом молитве која је једини пут који вуче монаха у висине, а посебно онда када је хоризонт затворен... Молитвом ће монах удахнути изван природни ваздух који га чисти, избавља, који Га изнова рађа, освежава и непрекидно обнавља.
Да се не ширим даље, драги моји читаоци, прибегавам многопоштованом оцу Мојсију, веома ученом монаху који ће нам разгрнути непознате слојеве светогорског величанства, светогорских стараца. Дијалог са њим у целини је изложен у књизи СВЕТОГОРЦИ СКИТОВА, четвртој по реду из цепује "Искуство Отаца".
- Ви имате реч, оче Мојсије.
 
- Отац Мојцује: Благосиљам Име Божије за духовни повод овог нашег разговора. Пратио сам твој увод, драги мој Манојло, изузетно разговетан и тачан, и искористићу као прилику твоје освртање на ту велику повластицу молитве нама дату, не бих ли скромно рекао да смо упознали не само људе који су се молили за себе, већ и за читаво човечанство. Упознали смо људе који еу се молили и за оне који се нису молили, који су се молили и за оне који нису хтели да се моле, молили су се и за оне који нису ни помишљали да се моле, молили су се за оне који нису могли да се моле, молили су се и за оне који су се молили! Њихова молитва била је молитва за читаву творевину, за цео свет, за све људе, а понајвише за оне који трпе и још више за оне који су то тражили, и још више за оне којима је молитва била Преко потребна.
Старац Пајсије нам је говорио да је имао свеске пуне имена, у којима би заводио болесне, и то по болестима: посебно би записивао оне који болују од рака, посебно срчане болеснике, посебно наркомане, посебно оне који су страдали у саобраћајним несрећама. Знао је по читав дан и ноћ да се посвети помињању на хиљаде имена...
Једно јутро мој познаник и ја посетили смо његову келију. Проучавао је псалтир и Јеванђеље и говорио нам како је свети Арсеније Кападокијски, чији је он иначе био први "и најбољи биограф, за сваку болест читао одговарајући одељак из јеванђеља и псалам, а Бог му је у његовој ватреној молитви одговарао чудотворећи кроз њега. Након једног врло пријатног разговора са њим, отишли смо како бисмо га препустили његовој пријатељици молитви и пријатељу изучавању. Мало пре него што смо узели од њега благослов за полазак, човек који је био дошао са мном замоли га следеће:
- Молите се за мога брата који се преставио. Име му је Спиридон.
Старац му је одговорио, остављајући га скамењеног:
- Већ се молим!
Онај изненађено настави:
- Оче, али ја вам нисам био рекао његово име. То сам учинио малочас.
Старац му одговори:
- Види, свако вече одавде креће једна "композиција" са много вагона! На крају композиције су велики вагони што носе терет. У прве вагоне стављам болесне, оне који треба ускоро да се оперишу, стављам ученике и младе. На крају, у велике вагоне стављам упокојене, зато што они имају велику потребу, већу од оне коју имају живи. Треба много да се молимо за упокојене. Дакле, кад већ путује ова композиција, зашто да има празних места?! Пошто већ помињем Георгија, Александра, Марију, Василију, кажем и Спиридона, али кажем и сви Георгији, и сви Спиридони и тако укључујем и твога брата!
У овој простодушности очитују се велике богословске дубине, то јест чињеница да у часу молитве не постоји индивидуална молитва, зато што не постоји ни индивидуално спасење. Ми се не спашавамо као индивидуе, као јединке; спашавамо се као патријаршија, као митрополија, као архиепископија, као парохија, као породица, као манастир, као општежиће, као браћа. Наши међусобни односи, наша узајамна молитва, имају последице по цео свет. Мој грех или моја врлина имају последице по цело Тело (Цркву), позитивне или негативне, зависи. Према томе, ова молитва подвижника има дубоки богословски смисао; она повезује са читавом васељеном, са читавом творевином.
 
- М.М.: Оче, врло добро Вам је познато да данас - првенствено данас - људи који се даве у разноликим тешкоћама трагају за старцима како би се имали где ослонити и оснажити њиховим искуством на делу. Веома често ми смо ти од којих многи наши суграђани моле да им укажемо на благодатне старце како би нашли помоћи.
 
- Старац М.: Наравно, увек у потаји постоји опасност да се свему овоме приступа као фолклору, да је то све само један леп обичај и разговор који се може одвијати слободно, тако што ће неко седећи прекрштених ногу по салонима говорити о богоносним старцима које је упознао, и тако некако расту и његове "акције" упознавањем неких светих ликова... Рекао сам то већ, и желим да поновим, светост није прелазна! Од свих благодаћу преиспуњених људи, од трипут благословених стараца које смо поменули и које бисмо још могли поменути, и које познајеш и које ћеш упознати, ни од једног од ових људи светости и врлине благодат се не преноси, ако ми не одлучимо и не пожелимо тврдоглаво да заволимо Бога и да устрајавамо у овој љубави и у овој својој жељи... Другачије, ако је све ово само пријатно, макар оно што се чује и што се прочита, Бог ће сматрати нас одговорним, јер ми смо знали, слушали а нисмо правилно поступали...
Блаженопочивши отац Јефрем Катунакијеки говорио је: "Душо моја, и улазнице ће отићи у неповрат", желећи тиме да нагласи како су у таквим случајевима посете Светој Гори без користи; Но, не могу а да овде не поновим то да већина људи - колико су то млади радост је утолико већа - одлазе одавде доживевши добру промену, захваљујући својој посети. То је за нас монахе утешно и дирљиво. Славимо Бога за то што смо и ми у неколико допринели духовном престројавању људи пред којима је живот. Захваљујемо Му што даје овакве прилике, што ствара тако изузетна стања у душама младих људи.
Света Гора јесте и остаће бања поновног крштења за многе који су или њени стални становници, или посетиоци и поклоници.
Старац Пајсије неке своје посетиоце, који су се чудили слушајући чудесне догађаје из живота светитеља из синаксара, нпр. како је свети Симеон Столпник проборавио на једном дрвеном стубу пуних четрдесет година (према томе ми смо осуђени и нама је недостижно спасење), корио их је говорећи: "Нисте ви то добро прочитали, зато што ми не читамо синаксаре да би изгубили наду и запали у очајање, него да би се узвеселили, укрепили и задобили наду која ће нам помоћи у овом нашем личном [духовном] узлету, васкрсењу и преображењу! Ако је свети Симеон Столпник проживео четрдесет година на дрвеном стубу, а ти суздржавај своју љутњу четрдесет минута, односно чини нешто сходно својој мери! Ако су ови људи оставили своје родитеље, напустили своју браћу, своје пријатеље, школе, светле успехе које би сигурно постигли, напусти и ти оно што те раздваја од Бога!"
Према томе, Старечник и сва та лепа штива и приче добре су, само када доносе резултате, када постају козлић, одскочна даска, будилници, трубе које позивају на устајање, како бисмо и ми нашли проценте своје одговорности, меру својих могућности, како бисмо и ми нашли оно што можемо да принесемо, да понудимо оно што можемо а не оно што не можемо, али да не оставимо оно што можемо и да то не учинимо. Ово је врло важно и то је оно што се тражи. Дакле, заиста је врло лепо и пријатно говорити о свим овим људима. Али ја морам да признам и вам кажем да, сваки пут када читам или слушам или гледам такве људе, прекоревам и бичујем себе што не радим ништа по питању задобијања нечег таквог, што не користим прилику [која ми је дата], односно што се више не предајем Богу, јер ће се тек онда и Бог мени дати! Зато што на наш један корак, Бог чини десет, али ми треба да начинимо овај први корак, како би показали своју слободну вољу, како би показали да заиста жудно желимо и хоћемо да Бог буде владар нашега живота и да Бог није нешто маргинално, него неко ко нам треба у часовима нужде. Него,,Бог је суштина, Бог је онај Који нас у потпуности обузима и улепшава све наше дане и ноћи, наш целокупан живот!
Овим простим и скромним, али срдачним мислима верујем, драга моја у Христу браћо, желим и молим се да ове заиста лепе приче и приповедања постану повод за наш лични одах али и исправак и раскајање и покајање. Ови људи - старац Пајсије и остали старци били су као и ми. Они нису били другоГ менталитета и нису имали другачије моћи. Били су обични људи. Живели су у наше време, у наше доба. Недавно су се преставили. Многи од њих и данас живе, јер је чињеница и велика истина, да ако престану да постоје ови људи светости и врлине и молитве, неће постојати смисао постојања свету. Нема значења ни разлога. Они задржавају милост Божију која нам даје утеху, наду и укрепљење.
Блаженство преображених и препорођених верника, драги мој Манојло, припада и хришћанима века који је на заласку. Но понављам, за тако нешто потребна је одважност, подвиг, будност, надахнутост, жртва - нешто за шта ми треба смело да признамо да не постоји код нас самих. Блаженопочивши старац Пајсије често је понављао: Бог се открива јуначинама! Исто тако, веома много је говорио о усрдности при делању у духовном животу.
Изврсни биограф преподобног Силуана Атонског отац Софроније, говорио је како Христов живот треба кроз љубав Да постане наш живот. Старац Јосиф Исихаста задобио је мноштво рана од свог великог подвижништва и он је све што је казивао говорио из свог искуства, из оних пећина и стења која су... богословила, како је карактеристично знао да каже. Преподобни Силуан плакао је од љубави за свет који није упознао љубав Божију. Овом светитељу, који је осећао такву љубав, замало да срце није препукло од силне радости и он је молио Бога да му је више не задржи! Прозорљиви старац о. Порфирије из Кавсокаливе би, чувши за твој бол боловао са тобом, и својим смиреним миром и просветљеном љубављу исцељивао би те, ухвативши те за руку и благосиљајући те...
Ми хришћани двадесетог века и овог двадесет првог, нисмо јасно прозирни, нисмо истинито радосни или уверљиво храбри и усрдно великодушни. Шта је томе разлог? Шта недостаје? Шта треба Да се деси? Црква ће наравно остати неисцрпан извор божанских ризничних дарова, благодаћу Светих Тајни; живим предањем, свештенством и монаштвом; светлом историјом, храмовима, манастирима, књигама, водећим духовницима и богатим опитом. На нама је да се заложимо и потрудимо, како би стекли оклоп, принос и жртву.
Јеванђеље као лична посланица упућено је сваком од нас и данас,; преображавајући, обнављајући и спашавајући. Оно је највиши спаситељни израз љубави Божије према човеку.. Извесно је да би Господ, изнова долазећи у свет, говорио исте ствари, с обзиром на.то.да су потребе човека потпуно исте тада и сада.
 
- М.М.: Свакодневно, оче Мојсије, у сваком тренутку, сви се ми.суочавамо са хиљаду мука и невоља. То су понајвише лични, породични, пословни проблеми, разни и различити. Но заједнички садржалац свих њих је тескоба који нама влада. Ми пружамо, у датом случају, руке ка вама, нашим светогорским оцима, оче, и тражимо реч утехе! Из искуствено! виђења свог духовног мира шта има да нам каже један светогорски старац!

ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - И САМО ПРИСУСТВО ХРИШЋАНА ЈЕСТЕ ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

Сучељавање са хулитељима
 
- Старче, у Св. Писму стоји да се хула на Светога Духа не прашта. О којој хули је реч?
 
- Хула на Светог Духа уопште је ниподаштавање свега божанског, ако је човек, разуме се, при здравој памети. Тада је и одговоран. На пример, неког сам човека из све снаге гурнуо и избацио напоље, јер ми је рекао."ма идите и ти и твоји богови..." То је било богохуљење. Или, пролазе двојица поред цркве. Један се осени крсним знаком и каже другом: "Хајде, прекрсти се и ти!" А он му одговара: "Ма, иди молим те, зашто да се прекрстили?" То ниподаштавање је хула. Код благочестивог човека хула нема места. Али и бестидност је хула на Духа. Бестидан човек изврће или гази јеванђелску истину да би оправдао свој пад. Не поштује истину, стварност, већ је свесно искривљује, гази по светињи. То му полако улази у навику. А томе следи удаљавање благодати Божије и човек пада под демонски утицај. И ако се не покаје, како ће се даље развијати?,.. Сачувај Боже! Али, ако се неко разгневи, па у гневу хули чак и на Светога Духа, за такву хулу може бити опроштено, јер човек сам не верује у оно што је изрекао, већ ју је рекао у афекту (љутини), изгубио је контролу над собом и одмах потом се покајао. Бестидник, међутим, оправдава лаж како би оправдао свој пад. А онај ко налази оправдање за свој пад, оправдава ђавола.
 
- Старче, како оправдава свој грех?
 
- На пример, сети се нечега што је речено пре десет година, и онда то наводи као пример како би оправдао себе. Чак ни ђаво, највећи адвокат, не може да се сети тако нечег у датом тренутку.
 
- И како се осећа такав човек?
 
- Како се осећа? Нема никад мира у себи. Чак и кад је у праву, па самог себе оправдава, нема мира. Још је горе кад није у праву а покушава да оправда себе на бесраман начин. Зато треба да пазимо на бестидност и ниподаштавање не само. према свему што је божанско, него и према ближњем: који је икона Божија. Бестидни људи се налазе на првом ступњу хуле на Духа Светога. Ниподаштавање божанског је други ступањ, а на трећем је сам ђаво.
 
- Старче, кад говоре против Цркве или против монаштва; шта учинити?
 
- Пре свега, ако, неко говори ружно, например о теби, као особи, не смета. Размишљај овако: "Христа, Који је био Христос, толико су вређали, али Он није рекао ни реч; колико би тек ја као грешник требало више да подносим. Кад би дошли да вређају мене као особу, уопште ми не би сметало. Али кад ме вређају као монаха онда вређају целокупну монашку установу, а ја као монах нисам монах само за себе и отуда морам да проговорим. У таквим случајевима их треба оставити да се "испразне" и онда им одговорити. Путовао сам аутобусом и нека жена је вређала свештенике. Сачекао сам да заврши и онда јој рекао: "Имамо велике захтеве према свештеницима, али ни њих није Бог бацио падобранима на земљу, него су људи и имају своје људске слабости, А можеш ли ти мени да кажеш какво ће дете родити и како ће га сутра васпитавати једна офарбана мајка као ти, са ноктима као у грабљивице? И шта ако то дете буде сутра свештеник, или монах какав ће бити?" Други пут, сећам се, путовао сам аутобусом из Атине за Јањину, Један од путника током вожње није престајао да осуђује митрополита са којим је тада било некаквих проблема. Рекох му две-три речи и после почех у себи да се молим. Онај настави. Када смо стигли у Јањину, изиђосмо из аутобуса, а ја га повучем у страну и кажем му: "Познајеш ли ти мене?' "Не", каже он. "Како онда можеш тако да говориш? Можда сам ја много гори од онога кога толико грдиш, а можда сам достигао и до светости. Како можеш преда мном да говориш такве ствари? Ја не могу ни да замислим да тако што људи могу чинити, па макар били из света! Потруди се да се поправиш, јер ће те Бог жестоко казнити - за твоје добро, разуме се." Почео је да дрхти. Али и остали су разумели, како сам могао да закључим по пометњи која је тада настала.
Видиш како неко псује светиње а остали ништа не кажу. У таквом случају кроткост је од демона. Једном приликом, када сам силазио са Свете Горе, срео сам на броду једног несрећника који је побегао из душевне болнице и дошао на Свету Гору. Бучно је псовао и грдио старије, власт, лекаре,.. "Толике године", викао је, "кљукају ме лековима и тресу електрошоковима! Вама је добро. Имате своју удобност, аутомобиле. А мене је мајка са дванаест година послала на неко острво. Двадесет пет година идем из луднице у лудницу! Грдио је све партије и на крају поче да псује Христа и Богородицу. Онда устанем и кажем му: "Престани!" Обратим се и осталима: "Има ли овде неко одговоран?" Освести се, изгледа, његов пратилац - вероватно је био полицајац - па га мало умири. Све своје проблеме испричао је вичући и псујући. Заболело ме за њега. После дође и пољуби ми руку. Пољубио сам га. Имао је право. Сви ми, мање или више, имамо удела у његовој несрећи. Тако сам и ја био узрок што је, јадник, толико викао и псовао. Да сам био на вишем духовном нивоу, можда бих му помогао.
Колико су били разочарани Грци што се држава споразумела са Турском о размени становништва, па су путовали бродом у Грчку! Двојица морнара [из посаде грчког брода] псовали су Христа и Богородицу. То је за ове људе [избеглице] било превише! Рекоше: "Зар Грци, хришћани да псују Христа и Богородицу!" Зграбише их и бацише у море. Срећом, ови су знали да пливају, па су се избавили. Чак и кад неког човека псују треба да га заштитимо, а камоли Христа! Дође у колибу неки хроми момчић, а лишце Му озарено. Кажем себи: "Овде има нечега, кад се благодат Божија зар и толико!" Упитах га: "Како си", и рекох му још неколико уобичајених реченица, а он ми одмах исприча шта му се догодило. Неки човек, боље рећи звер, псовао је Христа и Богородицу и момак скочи на њега да га спречи. А онај га баци на земљу и поче га газити, обе ноге му је озбиљно повредио и после тога је, јадничак, остао хром. Он је исповедник! Шта су све претрпели исповедници и мученици!
 
- Старче, многи побожни млади у војсци имају потешкоће са онима који псују. Шта да раде?
 
- Треба имати расуђивања и стрпљења. Помоћи ће Бог. Радиовезиста који је био са мном у војсци по струци је био лекар, безбожник и богохулник. Сваког дана је долазио у јединицу да ми Испира мозак. Причао ми је о Дарвиновој теорији и сличним стварима, чисто хуљење: Али после једног догађаја схватио је неке ствари. Били смо на неком задатку и натоварили радиостаницу на једну велику мазгу.
На једној оштрој низбрдици мазга је почела да се клиза и ја је ухватим за реп а лекар ју је држао за улар. У једном тренутку, како јој је самар исувише гњечио уши, мазга Се ритнула задњим ногама и толико ме ударила да сам одлетео неколико метара. Кад сам дошао себи устао сам и схватио да могу да ходам! А једино чега се сећам је да сам пре ударца рекао: "Богородице моја." Ништа друго. Остали су ми печати од њених потковица. Овде по грудима све ми је било плаво. Толиком силином ме ударила мазга! Лекар није могао да верује када је видео да могу да ходам! И наставили смо пут. Кад смо мало одмакли лекар се спотаче о један камен и паде. Није могао да устане и да настави пут. Поче да виче: "Пресвета Богородице, Христе мој!" И рече ми: "Сада ће сви да ме оставе: готов сам. Ко ће ми помоћи?" Плашио се да га не ухвате. "Не брини", рекох му, "сешћу и ја овде поред тебе. Ако ухвате и заробе мене, заробиће и тебе." Јадник је после размишљао: "Арсенија[1] је тако снажно ударила мазга и он је одмах устао, а ја сам се мало оклизнуо и не могу да ходам." Убрзо је устао, али је храмао, па сам га придржавао. Остали су већ далеко били одмакли. Добио је лекцију, па је после дошао себи. Свакога дана је хулио, а онда када је био у опасности, повикао је "Пресвета Богородице!" Богородица се сажалила на њега! Један други, опет, који је у војсци возио мотоцикл два пута је ломио ногу, али је и даље хулио.
 
- Нисте му ништа рекли?
 
Шта да му кажем? Нисам ништа рекао, а он је псовао непрестано и Христа и Пресвету Богородицу намерно, да ме секира. После сам то схватио, па сам се само молио. Али да видите, иако су у почетку псовали и тај и други из чиста мира, касније, кад се нађу у невољи почну да гризу језик ако им полете псовке! У случајевима кад чујеш да неко безочно и намерно хули најбоље је да не обраћаш пажњу и да се у себи молиш. Јер ако примети да обраћаш пажњу он ће непрекидно псовати, а ти ћеш на неки начин постати узрочник његове демонизованости. Међутим, ако човек који псује није бестидан него има благу нарав и псује из рђаве навике, онда можеш нешто и да му кажеш. С друге стране, ако и има благу нарав али је пун егоизма, онда припази да му се не обраћаш оштрим речима него што смиреније можеш и са болом. Шта каже авва Исак Сиријски: "Снагом својих врлина постиди оне који се са тобом споре.., и ућуткај их кроткошћу и тишином својих усана. Порази бестидне својим добродетељним опхођењем, а распусне у насладама затварањем очију" (Подвижничка Слова, Слово 23, 10).
 
 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - "ЧИСТИМА ЈЕ СВЕ ЧИСТО" 
 
Духован човек је "огањ који сажиже"
 
- Старче, како се у данашњем друштву може живети исправно, хришћански, а да се не саблажњавамо о људе који живе далеко од Бога?
 
- Зашто би се требало саблажњавати о људе који нису у Божијој близини? Кад би неко тако живео у породици и имао још петоро-шесторо браће и када би двоје-троје од њих одвукао сатана, па би живели грешним животом, да ли би га њихов грешни живот саблажњавао?
 
- Не, него би патио због њих, јер су му браћа.
 
- Е, видиш, зло се налази у нама. Немамо љубави и зато остале људе не доживљавамо као браћу него се саблажњавамо о њих. Сви смо једна велика породица и браћа међусобно, јер су сви људи деца Божија. Ако стварно мислимо да смо сви међусобно браћа, онда ћемо патити због оних који живе у греху и нећемо се саблажњавати њиховим животом, него ћемо се молити за њих. Уколико се саблажњавамо значи да зло није изван нас него у нама. Кад год се саблазнимо треба да кажемо себи: "Колико људи сам ја саблазнио? За име Божије, зар да не истрпим свога брата? Како ће мене Бог трпети поред свега што чиним?" Помислите на Бога, на Пресвету Богородицу и анђеле који виде све људе на земљи - као да се налазе на неком балкону и гледају на трг на коме је окупљено много људи - једни краду, други се свађају, трећи телесно сагрешују... Како их трпе! Како они трпе свеукупно зло и грех који постоји на свету, а ми не можемо да отрпимо свога брата! То је страшно.
 
- Старче, шта значе речи апостола Павла да је "наш Бог огањ неугасиви" (Јевр. 12, 29)?
 
- Кад убациш у камин хартију, смеће шта ће бити са њима? Зар неће изгорети? Тако је и код духовног човека. Све што у њега убаци кушач, бива спаљено. "Огањ неугасиви!" Кад се у човеку распали божански огањ све што је рђаво бива спаљено. Ружне помисли више се не задржавају у њему. Односно, ђаво не престаје да убацује ружне помисли, али их духован човек, будући да је огањ, сажиже. Потом се ђаво умори и престаје. Зато ап. Павле и каже: "Чистима је све чисто". У таквим људима, дакле, нема ништа нечисто. Чисте људе и у блато да бациш они ће остати чисти, као што сунчеви зраци, где год да падну, остају светли и чисти.
Духован човек се поводи за светитељима, али га телесни човек не раздражује. Гледа га, осећа бол због њега, али на њега не утиче то зло. Човек осредње духовности, мења се на боље под утицајем духовног човека; али под утицајем телесног човека мења се, пак, на горе. Телесни човек не схвата човека достиглог до светости, док га други телесни човек раздражује. И док демонизовани човек одмах бежи чим види човека достиглог до светости, дотле се телесни човек приближава светитељу да би га искушао и саблазнио. Човек који је доспео у стање становника Содома саблажњава се чак и о анђеле (Види Пост. 19,15). Смирени човек, чак и ако је духовно неискусан, разликује анђела Божијег од ђавола јер има духовну чистоту и тиме је сроДан анђелу. Самољубив и телесни човек, осим што лако пада у демонску замку, својом телесношћу и сам шири зло и својим духовним микробима заражава душе склоне болестима.
 
- Старче, како неко може доспети у стање да све види чисто?
 
- Треба прво очистити срце да би у њему почивала благодат Божија. Зар се не каже у псалму: "Срце ми чисто саздај Боже" (Пс. 50,12)? Кад се срце очисти, било мушко или женско, онда се Христос настани у њему. Такав човек не саблажњава друге нити бива саблажњен од других, него шири око себе благодат и побожност. Човек који чува и одржава своју духовну чистоту задржава и божанску благодат у себи. Тако све види чисто, а оно што је нечисто уме да искористи на добро. Исцељује га у својој духовној радионици. Од нечисте хартије прави марамице или свеске, од употребљеног метала прави свећњаке итд. Насупрот томе, човек који је подлегао лукавости и размишља лукаво, чак и оно што је добро претвара у зло, као што фабрика оружја од злата прави метке, и топовске гранате јер су њене машине и калупи тако устројени.
Кад неко почне да прави уступке греху он прво потамни изнутра, а очи душе се замућују и он све нејасно види. Потом бива заражен грехом и грех га смућује. Чак и оно што је чисто може видети као грешно. Постоје, на пример, људи који не могу да верују да има младића или девојака који живе истински чистим животом. "Немогуће је", кажу, "да тога има данас." Они су, јадници, толико огрезли у грех да грех виде свуда око себе.
Људи који спавају са "покварењацима" не могу да замисле да постоје други који спавају са анђелима. Мада, не треба очекивати од свиња да воле и поштују љиљане. И Сам Христосто каже: "Не.мећите бисере пред свиње" (Мт. 7, 6). Зато је добро да онај ко живи духовно и чисто буде изузетно опрезан и не меша се много са посветовњаченима, нити да им пружи духовни повод да буде изложен оштећењу и да не би он оштетио друге. Телесни људи имају другачији типик и други (тј. ђаво) им одређује правила и не разликују свето миро од колоњске воде.
 
- Старче, може ли неко, ко жели да живи у Христу, бити спречен од спољашњих искушења"?
 
Не. Од Христа може да нас одвоји само наш недухован живот. "Покварењак" има следећи задатак: да ствара саблазни и шири зло, да напада људе, некад жестоко и отворено, а некад лукаво.
Христос нас увек воли, а налази се поред нас кад живимо сагласно Његовој вољи. Зато кад видите саблазни немојте се бојати и паничити. Ако човек те ствари не буде решавао на духован начин, неће се радовати ни један једини дан јер ће ђаво у њему. наћи свој циљ, тј. рањиву тачку, и непрестано ће стварати саблазни, како би га мучио, данас овим, сутра оним, прекосутра нечим трећим. 


Наше је да ми не чинимо саблазни
 
Треба, колико можемо, да не дајемо повода за стварање неугодних ситуација. Не треба да отварамо пукотине лукавоме јер се душе, које имају оштећену помисао, оштећују још више и траже повод да саме себе оправдају. И тако, с једне стране зидамо а са друге рушимо.
Дошли су ми једном овде неки младићи, савремена деца, и почели смо разговор. Тог дана је требало да изађем са Св. Горе и кад су сазнали и они су са мцом пошли на брод и сели поред мене. На броду су ме, са великим интересовањем, питали о разним духовним темама. Неки су; опет, то погрешно схватили и почели да нас гледају са подозрењем. Да сам могао да предвидим да ће то други погрешно разумети био бих предострожнији,
Свет је покварен. Треба да се старамо да не стварамо саблазни. Нисмо одговорни за ствари на које немамо утицаја, или о којима немамо искуства. Али немојмо очекивати плату од Бога кад својом непажњом изазовемо неки проблем. Плату добијамо кад нас непријатељ искушава а ми га побеђујемо својом пажњом и трудом. Дође ми, на пример неко и каже да сам у прелести. Прво ћу да видим јесам ли у прелести, или нисам. "Овај мора да је нешто приметио, да би ми тако нешто рекао. Такве ствари нико не говори из чиста мира, а можда је и нешто погрешно схватио", размишљам и покушавам да откријем шта је погрешно разумео, па да га исправим. Ако каже да сам преластио, да сам маг, то је за мене добитак, јер свет неће више долазити и ја ћу имати свој мир. С друге стране, он ће, јадник, бити кажњен, јер наноси зло Цркви: а то је грехота, зар не? Ја сам крив, јер нисам пазио. На пример, долазе ми ту људи и целивају руку, а ја их другом руком лагано лупнем по глави. Они други који то гледају кажу: "Види, он благосиља а само је прост монах. Шта је овај?" Нису они криви, него ја и то више не треба да чиним.
 
- Старче, кад неко из непажње направи неку саблазан људи кажу: "Пусти га, он је неурачунљив".
 
- Неурачунљив је онај ко не може да размишља, а не онај ко не пази. Онај ко не пази пали ватру и не размишља о пожару. А када понекад подметне ватру неки такав човек, па опече и друге душе, дужност нам је да се молимо и да бацимо понеку кофу воде.
Постоје још и импулсивни људи, који су и поред тога побожни, па кад чују нешто са чим се не слажу, скоче и направе русвај, не испитавши претходно да ли чине ваљано, или не. У таквом случају понекад треба на леп начин мало да стиснемо кочницу, а понекад, кад се мало умире, треба, опет на леп начин, да им ставимо камен под точак, јер би могли да оду у провалију и да и друге повуку са собом. 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - "ЧИСТИМА ЈЕ СВЕ ЧИСТО" 
 
Неки радо праве саблазни
 
Не треба одмах веровати све што чујеш, јер многи говоре онако како су сами разумели. Св. Арсенију Кападокијском дође неки човек и каже: "Дај ми благослов, Хаџиефендија[1], тамо горе се сакупило сто змија." "Сто змија? Одакле толике?" зачуди се свети Арсеније. "Е, ако их није било сто, морало их је бити сигурно педесет." "Педесет змија!" "Двадесет пет их је свакако било!" "Јеси ли икада чуо да се негде сакупило двадесет пет змија?", опет му каже свети Арсеније. Потом му рече да их је у сваком случају било десет. "Добро", рече му светитељ, "нису ваљда имале скупштину, па да се окупи десет змија? Ћути, то није могуће!" "Пет их је могло бити", каже онај. "Да ли баш пет?" "Па, можда су биле две." А онда га пита свети Арсеније: "Јеси ли их видео?" "Нисам", каже онај, "чуло се из грања: сссс.....". Могао је, значи да буде и неки гуштер!... Од свега што чујем, никада одмах и не изводим закључке док не проверим. Зато што поједини људи говоре да би осудили, други тек онако, трећи са неким циљем.
Како неки људи радо праве саблазни! Била два пријатеља у Коници, који су се међусобно много волели. Празнике и недеље нису провоДили у граду, него су долазили у манастир, у Стоми, чак су и појци били. Једнога дана неки изопачен човек смести им свађу. Оде код једног и каже му: "Знаш ли шта је за тебе рекао онај? Рекао је то и то." Оде онда код другог и каже: "Знаш ли шта је за тебе рекао онај кога сматраш пријатељем? То и то!" Обојица одмах постадоше звери и посвађаше се усред манастира! У међувремену, онај који је потпалио фитиљ оде, а она двојица удри у свађу и вику. Онај млађи је био и по природи мало нервозан, па је псовао старијег. "Шта сада да радим?" кажем у себи, "Ето шта ради кушач!" Одем и кажем старијем: "Ма слушај, још је млад и по природи нервозан, немој да му узмеш за зло. Иди и тражи од њега опроштај."
"Оче, зашто да тражим опроштај", каже ми, "зар не видиш да он мене псује? Ја уопште немам појма о чему он то говори." Одем и код оног млађег и кажем му: "Слушај, он је старији. Није све баш онако како се теби чини. Иди, затражи да ти опрости." А он скочи и почне да виче: "Посвађаћу се и са вама, оче!" "Добро, хајде да се посвађамо! Пусти ме само да се мало припремим..." Рекох му и одох. На једно место ван манастирског дворишта склонио сам некакве дугачке мотке којима сам намеравао да оградим башту. Одем и узмем једну дугу дебелу мотку и почнем полако да је вучем, у намери да га насмејем. Он је чуо како вучем мотку, али није могао ни да замисли шта с њом намеравам! Уђем тако у двориште вукући за собом мотку, и дођем до припрате. "Чекај, стани да се посвађамо!", кажем. Обојица прснуше у смех, чим су схватили шта сам хтео са оном огромном мотком! Тако се завршило. Лед је био пробијен, ђаво није добио оно што је хтео. "Јесте ли при себи вас двојица?" рекох им, "На шта то личи?" И љубав поново завлада међу њима.
 
- Да ли их је онај оклеветао тог истог дана"
 
- Јесте и жестоко су се посвађали! Видиш ли шта ради ђаво? Онај је можда био љубоморан што су се волели као браћа, па их је окренуо једног против другог и отишао. Клевета је велико зло. Зато се и кушач назива ђаво (на грчком: (5иаПоА,о<;) диаволос = ђаво; (бгаРоХгј) диаволи = клевета), значи клеветник. Јер клевеће: једно каже једном, друго другом и тако изазове свађу. А видиш, поверовали су у то, несрећници, и тако их је ухватио у замку!
 
- А је ли то онај учинио намерно?
 
- Јесте. Само да би их одвојио од... љубави. Учинио је то из зависти...


Разглашавање грехова
 
Кад видимо неки ружан догађај немојмо га разглашавати на све стране, него покушајмо да га; покријемо. Није у реду обзнањивати моралне преступе. Рецимо. ако је на путу неко ђубре, разуман човек ће, ако прође туда, узети неку плочу, или камен и покрити га, да не изазива гађење. А неразуман ће, уместо да га покрије, можда почети да га преврће како би се још више осећао његов непријатан мирис. Тако је и кад безобзирно објављујемо грехове других - изазивамо још веће зло.
Јеванђелске речи "кажи Цркви" (Мт. 18, 17) немају смисао да све треба износити у јавност. А то из разлога што данас није сваки човек у Цркви. Цркву чине они верници који живе сагласно вољи Христовој, а не они који је нападају. У првим вековима хришћанства кад је исповест бивала пред свим члановима Цркве ове речи ("кажи Цркви") су имале смисла. Док, у наше време, када је реткост да цела породица има истог духовника, нека нас не обмане онај "далеко га било" речима "кажи цркви", јер када разгласимо неки, на пример, морални преступ дајемо повод непријатељима Цркве да ратују против ње, а тиме још више слабимо веру оних душа које су склоне паду и саблазни.
Кад мајка има ћерку која је блудница неће је укоревати и понижавати пред другима, него покушава колико може да јој поврати углед. Продаће све што има и нема, повешће је са собом у други град, гледаће да је уда, како би њен живот постао исправан. Управо је такав и етос Цркве. Видиш, добри Бог нас трпи са много љубави и никога не излаже руглу иако, као срцезналац, зна све наше мане. А и светитељи су избегавали да јавно изобличавају неког грешног човека; радије су са много љубави, духовне истанчаности и у тајности помагали да зло буде исправљено. Међутим, ми иако смо грешници, чинимо супротно и понашамо се као лицемери. Треба да се причувамо олаког и погрешног извођења закључака, као и уверења да је све оно што други раде зло.
 
- Старче, поменули сте разглашавање моралних сагрешења. Шта је са другим врстама греха, или нездравим ситуацијама, треба ли њих у неким случајевима обелодањивати?
 
- Гледај, ја људе који су ми блиски опомињем. На пример, видим да неко прави неред и тиме саблажњава друге. Кажем му један, пет, десет, двадесет, тридесет пута да се поправи, али он не обраћа пажњу. А опомињем га јер он нема право да чини, после толико поновљених опомена, исти неред, јер за собом повлачи и друге и они га подражавају. Видиш, људи се много лакше поводе за злом него за добрим.Зато сам после принуђен да то кажем и другима који гледају шта овај чини, како бих спречио да се поведу за њим.
Кад кажем да ме узнемирава то што ради тај и тај, ја то не кажем да бих га осудио - пошто сам том истом то већ петсто пута рекао - него то радим због тога што други, који гледају његову ману, падају под његов утицај, подражавају га, па још и кажу: "Кад старац Пајсије ништа није рекао онда је то добро." Ако не кажем своју помисао да ме не успокојава та ситуација, остављам утисак као да то благосиљам, да ми таква ситуација пружа спокојство. Тако резултат испадне погрешан, јер могу да мисле да је исправно понашање оног другог, па да га и они усвоје; а шта бива после? Мисле, у ствари, да ономе ништа нисам ни рекао. Не знају да ме онај мучи толико времена. А онда имамо и ђавола који шапуће: "Нема везе што ћеш то урадити. Видиш да то и други раде па им старац Пајсије не каже ништа." Зато кад видим да неко наставља по своме, чинећи нешто неприлично, иако сам му рекао да то исправи, касније, у разговору, онима који га познају кажем: "Не успокојава.ме то што чини тај и тај", како бих предупредио већу штету. То није осуђивање. Не треба да бркамо ствари.
А дешава се да неки после дођу и кажу: "Зашто си то рекао другима? То је била поверљива ствар." "Шта је поверљиво?" питам га, и "хиљаду пута сам те опомињао и ти се не исправљаш. Немаш право да саблажњаваш друге који мисле да сам ја због мог ћутања сагласан са тобом!" Још је само недостајало да то не кажем, а наноси штету другима! То нарочито говорим кад је у питању неко дете из породице коју познајем. Кад видим да то дете својим понашањем разара породицу онда му кажем: "Ако не престанеш са тим и тим мораћу да кажем твојој мајци. Немаш права да долазиш код мене и да после опомене настављаш да чиниш исте ствари. Рећи ћу то твојој мајци да бих сачувао вашу породицу." Ако је неко покајник онда је све у реду. Али ако наставља да тера по своме онда сам дужан да проговорим; осећам се одговорним. 


ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - ДЕЛАЊА РАСУДНОШЋУ И ЉУБАВЉУ 
 
Рад на самоме себи
 
Ако хоћеш да помогнеш Цркви онда је боље да гледаш да поправиш самога себе, него да гледаш како да поправиш друге. Ако исправиш себе одмах се исправља један делић Цркве. Кад би, разуме се, сви тако чинили Црква би блистала. Али данас се људи баве свим и свачим осим самима собом, јер бављење собом захтева мукотрпан труд а бављење другима је врло лако.
Ако бисмо се позабавили исправљањем самих себе и више се окретали унутрашњем него спољашњем деловању, дајући првенство божанској помоћи, више и боље бисмо помогли другима. Поврх свега задобили бисмо унутрашњи склад који нечујно помаже душама које сусрећемо, јер унутрашње духовно стање невидљиво показује врлину душе и мења друге душе. Кад се неко предаје спољашњем деловању, пре но што доспе до прочишћеног унутрашњег духовног стања, може духовно да се подвизава, али је потиштен и забринут, у тескоби, недостаје му уздања у Бога и често губи спокојство. Ако не побољша себе не може тврдити да је његово занимање за опште добро чисто. Кад се ослободи старог човека и свега што је од овога света, тек онда добија божанску благодат и тек онда бива спокојан и пружа спокојство сваком другом човеку. Али ако нема божанску благодат не може овладати собом ни помоћи другима на начин који би довео до Богу угодног резултата. Треба да се утопи у божанску благодат и потом да се почне служити својим, сад већ освећеним, силама зарад спасења других. 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - ДЕЛАЊА РАСУДНОШЋУ И ЉУБАВЉУ 
 
Добро треба остваривати на добар начин
 
- Старче, кад имате неки проблем, шта радите? 
 
- Размишљам о томе шта је у томе од човека, а шта није. Испитујем са свих страна. "Учинићу ово: какве ће последице то имати овде, а тамо?... Какво зло може да нанесе, или чему може да буде на корист?" У сваком случају, увек покушавам да сагледам проблем са свих страна како би решење које изнађем било што је могуће боље, исправније. Јер може да се погреши, ако човек не пази. Ако тек касније схвати шта је требало да учини, од тога нема користи, јер је готово, као што кажу, "птичица је одлетела"! Рецимо, неко није пазио, па је спалио кућу. Добро, у реду, нико га неће обесити, али зло се догодило.
Негде су имали један проблем. Долази ми човек који је био одговоран за то и каже: "Е, сада смо решили тај проблем. Отишао сам тамо, нашао сам тог и тог и овог и овог, рекао сам им то и то и проблем је решен!" "Сада тек имате проблем", рекох му, "оно раније и није био проблем, Сада је тек ватра планула. Првобитно су била само два угарка, а бни би се и сами угасили." Он је мислио да је својим деловањем већ био решио проблем, па је хтео да га због тога још и га похвалимо. Међутим, тиме што је учинио, направио је велику збрку и проблем је постао још већи.
Потребна је велика пажња, благоразумност и расуђивање да би се добро остварило на добар начин, да би било од користи, јер иначе, уместо да буде на духовну корист, одводи другога у пропаст. А онда, уколико човек намерава да нешто уради најбоље је да то мало одложи како би сазрело. Јер ако "убере зелено" то јест донесе одлуку на брзину, можда ће касније имати проблема и мучиће се, Када озбиљне ствари мало и закасне после крену напред брзо и како ваља. Без обзира што је неко бистар човек, он је можда уз то и сујетан и самољубив, па те његове особине могу да буду на првом месту при његовом деловању и да не пази. Један пас, на пример, иако није од неке добре расе, ако иде у лов и пажљиво прати зечје трагове имаће више успеханего неки расни ловачки пас и има све добре особине, када жури, трчи лево^десно, али без резултата. Деловање пре размишљања садржи у себи много гордости. Зато човек не треба да жури да ступи у дејство, него треба претходно да размисли и да се помоли. Ако деловању претходи молитва, онда више не делује запењени мозак, лакоумност.
И ми, духовни људи, понекад поступамо као да Бога нема; не остављамо места деловању Божијем. Бог зна шта и како ради. Другим речима, постоје духовна средства којима се на духовни начин доводе у ред тешке ситуације, а ми хоћемо да дејствујемо световно. Кад сам био на Синају један хоџа је сваког петка долазио у манастир, пео се на једну кулу, као да је минарет неке џамије, и дозивао. А имао је такав глас!... Чуо се све до горе, до испоснице Свете Епистимије. Онда је манастир, да би га спречио у томе, одлучио да петком закључава врата кроз која је хоџа улазио. Ја то нисам знао и кад сам једном сишао до манастира нађем га разбеснелог пред затвореним вратима. "Сада ћу им ја показати" рече ми, "што су ми закључали врата, да не бих улазио унутра... " "Можда су је затворили" - кажем му, "да не улазе камиле. Не верујем да су то учинили због тебе." После сам попричао са оцима у манастиру о томе. Један секретар ми рече: "Ја ћу њему показати. Поткресаћу га ја. Тужићу га влади да нас узнемирава." Успротивим се и кажем му: "Гледај, хришћанство није "поткресивање". Него да ми савршимо свеноћно бденије са службом Синајских отаца и св. Екатерине да оставимо Богу да и Он каже своје. И ја ћу отићи горе [у испосницу] да се помолим." Рекао сам још неколицини отаца да се помоле и тако је хоџа добио шамар: устаде, оде и не појави се више! Јер и да су врата закључавали, после би влада утврдила да није истина да их хоџа узнемирава и имали би компликације. Хоџа би рекао да су закључали врата, зато што је он долазио сваког петка, нанео би манастиру зло. Исто тако се неком човеку, још раније, прохтело да гради викендицу на врху св. Екатерине!,.. Разболео се и умро. Још један је у скорије време покушао то исто, па се и он разболео и умро. Зато је боље не ослањати се само на наша људска настојања. Неопходно је помолити се и пустити Бога да дејствује. 
Обазривост у понашању
 
- Старче, кад видимо да се неко ружно понаша, треба ли му нешто рећи?
- То зависи од тога какав је човек. У наше време потребно је много расуђивања и још више божанског просветљења. Није лако одговорити на то питање. Свака ситуација, како сам увидео, у себи садржи петсто разних предуслова. Постоје људи који се могу исправити као и људи које је немогуће исправити. Овим другима је боље ништа не говорити јер се опиру. Нарочито ако је неко самољубив, а ти га повредиш; онда се жестоко опире. Егоиста много пута зна да греши али не попушта због свог егоизма. Кад наша побуда није чиста, тј. Кад поред наклоности постоји и тордост, то значи да љубав није чиста, а то онда изазива код другога велики отпор.
Кад прекоревамо неког из љубави, саосећајно, било да он схвати нашу љубав, или не, долази до промене у његовом срцу јер нас покреће чиста љубав. Док острашћено прекоревање без љубави, може оног другог претворити у звер, јер се наша злоба сукобљава са његовим самољубљем, па врцају варнице, и букне ватра као што се упали труд када креснеш кресивом. Кад трпимо другог из љубави он то разуме. И кад не испољавамо нашу злобу него је задржавамо у себи, он опет разуме, јер му то изазива немир. Као што ђаво, иако се претвара у анђела светлости, ипак доноси неспокој; прави анђео, међутим, доноси нежну, неизрециву радост.
- Дакле, кад нешто кажемо и изазовемо одбојност, то је знак да смо наступили из самољубља!
 
- Догађају се многи неспоразуми. Једну те исту ствар један човек ће схватити овако а други другачије. Нека свако приупита себе: "Зашто хоћу да кажем ово или оно? Шта ми је мотив? Да ли састрадавам са ближњим, или можда хоћу то да кажем како бих испао добар, како бих се истакао?" Само ако се човек очисти, онда било да се наљути, или викне, или само упути примедбу, његове побуде су чисте. После тога све се правилно одвија јер човек поступа са расуђивањем. Јер расуђивање је очишћење [од сваке грешности и моралне прљавштине], божанско просветљење, духовна бистрина. Следствено томе, како ту може бити самољубља? И кад су побуде чисте, онда је човек спокојан. По томе ћете расудити да ли је неко ваше деловање добро.
Много пута не увиђате да начин обраћања другом добија тон безусловног захтева: "Мора бити тако и тако." Ту се одмах нађе егоизам и ви свом саговорнику тако подигнете притисак. Ако постоје чисте побуде и смерност, примедба може да му помогне. У супротном, у њему се пробуди егоизам и ваша примедба изазове супротан учинак. Зато треба да изузмете себе и да делујете без егоизма. Тек тада вас на деловање покрећу чисте побуде. Опхођење без расуђивања најчешће наноси веће зло него опхођење махнитих који су неурачунљиви и разбијају све око себе, јер људи без расуђивања оштрим речима рањавају осетљиве душе и често их смртно повреде, јер их доводе до очајања.
А има и таквих који се са свима опходе на исти начин. Не можемо, међутим, у напрстак да сипамо онолико, колико може да стане у буре, или да натоваримо на вола, колико натоваримо на мазгу. Во служи томе да вуче плуг. Не можемо на њега да ставимо самар и да га натоваримо. А мазгу, опет, у зао час смо упрегли у плуг, јер она служи за ношење товара. Не можемо све да меримо према свом аршину. Свако има своју меру. Понешто треба намерно и превидети, ако не наноси штету. Кад би сви људи у овом животу могли да се утерају у ред, не би било неваљалства и био би онда и овде рај. Не треба, дакле, пред све људе да постављамо исте захтеве. 

Духовној искрености основна особина је љубав

Свет данас не иде како треба јер сви износе неке велике "истине" које не одговарају стварности. Слатке речи и велике истине имају вредност једино ако излазе из истинитих уста и наилазе на одзив само код људи који имају добро произвољење и очишћен ум.
 
- Старче, да ли постоји разлика између световне искрености и духовне искрености?.
 
- Разуме се да постоји. Световна искреност нема у себи расуђивања.
 
- Да ли то значи да човек говори оно што мисли било да је умесно, или не?
 
- Тако је, изузев овога: истина је увек истина. Али ако некад кажеш истину без расуђивања, онда то није истина. Истина је, на пример, да је тај и тај неуравнотежен. Али ако му то кажеш, тиме му нећеш бити од користи. Или, неко други каже: "Хоћу да будем искрен, па ћу отићи да сагрешим насред трга." То није искреност. Онај ко је обдарен великим даром расуђивања, поседује племениту љубав, пожртвованост и смирење, па чак и горку истину уме да каже једноставно, да је ублажи својом добротом, а резултат свега тога је много делотворнији него слатке речи, као што горки лекови више помажу него слатки сирупи.
Када се истина користи без расуђивања, може да изврши и злочин. Неки дејствују у име истине и врше злочине. Када је неко искрен, а не поседује расуђивање, може да нанесе двоструко зло: прво самоме себи, а затим и другима, јер таква искреност је немилосрдна. Онај ко заиста хоће да буде искрен, нека почне тако што ће бити искрен пре свега према самоме себи, јер ту заправо почиње духовна искреност. Када човек није искрен према самоме себи, онда се бар руга само себи и наноси неправду само себи. Али када се без искрености опходи према другима, смртно сагрешује, јер се подсмева другима.
 
- Старче, можда се неко тако понаша због простодушности?
 
- Ма, какве простодушности! Где си видео простодушност код таквих људи? Ако је у питању дете или светитељ онда у реду. Али ако је зрео човек, под условом да није ментално заостао, и тако се понаша, онда је под утицајем ђавола.
 
- И како се осећа такав човек?
 
- Доживљава прави пакао. Нижу се искушење за искушењем. Непрестана искушења.
 
- Зар се не бу требало понашати отворено?
 
Отвореност, како је данас многи употребљавају, има правни карактер. "Ја сам отворен човек, све отворено говорим, проповедам на крововима (Лк. 12, 3). Али тиме, углавном, хоће да понизе друге и на крају и сами бивају понижени. 

"Слово закона убија"[1]
 
Питао сам једном неког човека: "Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?" Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: "На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то." Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. "Пази" рекох му,"ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде" Не бацајмо се камењем на људе... у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него... други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.
Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром "слову закона", а "слово закона убија". Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи "ја" него "помисао ми каже" или "Оци кажу", односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.
 
- Старче, кад неко из доброг настројења започне неко дело и оде у крајност, да ли је то одсуство расуђивања?
 
- Да. Самољубље га покреће на такво деловање само што то не схвата јер не познаје себе, зато одлази у крајност. Много пута неки из побожности почну своје деловање, али докле доспевају! Узмимо за пример иконоборце и иконопоклонике.[2] И једни и други су одлазили у крајност! Иконоборци су спаљивали и бацали иконе... а иконопоклоници су стругали иконе Христове и тај прах убацивали у свети Путир да би било боље Свето Причешће! Зато је Црква била принуђена да иконе подигне високо, а кад је прошао сукоб спустила их је ниско, како бисмо им се клањали и исказивали поштовање према изображеним личностима.

Све што чинимо треба да чинимо ради Бога
 
- Старче, много пута кад нешто радим страхујем да ћу повредити друге или да ћу пасти у њиховим очима, а никад не помислим како ће то изгледати у Божијим очима. Шта предузети да би се више имало страха Божије?
 
- За то ти је потребна будност. Све што човек чини треба да чини ради Бога. Кад заборављамо Бога улази у нас помисао како чинимо нешто важно, а онда долази и жеља да се допаднемо људима и тако се стално трудимо да не паднемо у очима људи. Али ако, деламо с мишљу да нас Бог гледа, да све надзире, онда ћемо деловати са сигурношћу; иначе, ако човек нешто чини како би се показао добрим у очима других људи, губи све, све губи смисао. За свако дело које човек чини треба да запита себе: "Добро, ово што чиним мене успокојава; да ли је ово угодно Богу?" Ако то заборави заборавиће и Бога. Зато су наши стари некада често говорили: "За име Божије", или "Ако Бог да". Осећали су присуство Божије на Сваком месту и при сваком делању га имали пред собом и зато су били пажљиви, Живели су онако како це каже у Псалму "Свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем" ( Пс. 16, 8) и нису се колебали.
Данас, видиш, полако улазе европски обичаји код нас и многи су пристојни само зато што то захтевају правила лепог Понашања. А требало би да све што чинимо, чинимо у име Христа, да увек имамо у виду да нас Христос посматра, надзире и да у средишту сваког нашег покрета буде Христос. Да то средиште нема људска својства. Ако се будемо понашали са циљем да се допаднемо људима ни једно наше дело неће нам бити душекорисно. Треба бити стално опрезан. Увек испитујем побуде које ме наводе да нешто учиним и чим приметим да се поводим за човекоугодништвом, одмах се против тога борим. Јер, кад год покушавам да учиним неко добро а пред собом видим жељу да се допаднем људима, е, онда вадим воду из бунара шупљом кофом.
Већину искушења ми стварамо самима себи, када себе постављамо као посредника у нашем суделању са другима. Другим речима, кад су нам побуде себичне онда желимо да узвисимо себе тако што ћемо показати личне способности, На небо се не може попети световним узвисивањем него духовним снисхођењем. Онај ко хода ниско хода сигурно и није у опасности да падне. Зато настојмо, колико год.можемо, да искоренимо жељу за истицањем у свету и жељу за успехом у свету, која је неуспех духовни. Гнушајмо се прикривеног и отвореног самољубља и човекоугодништва, да бисмо искрено.заволели Христа. Нашу епоху не карактерише скромност него чулна упечатљивост и духовна празнина. А духовни живот се, опет, одвија неприметно. Добро је да чинимо оно што је према нашим мерилима исправно, без много буке, без великих захтева који превазилазе наше способности. У противном, све што радимо биће нам на штету и душе и тела, а самим тим и на штету Цркве.
Оно што чинимо из чистог угађања ближњему и Христу је угодно. Треба дакле, да пазимо да очистимо угађање ближњему, како у њему не би било човекоугодништва, како би и тај наш принос људима, стигао до Христа. Кад неко покушава да исправи ствари у Цркви, а у ствари се бори за свој бољи положај, гледа, значи, свој лични интерес како ће га Бог благословити? Човек треба, колико год може, да свој живот учини таквим да постане сродан Богу, и да увек разобличава самога себе, да увек гледа како би што више био ,у сагласности са вољом Божијом. Када човек врши вољу Божију, онда је у сродништву са Богом, и онда, и не тражећи од Бога добија: непрестано прима воду са извора. 

Стицање духовних чула
 
Свети Дух је један, али има мноштво благодатних дарова, Није један овде, а други тамо. Није, дух хаоса него љубави и мира. Кад се духовни људи међусобно нападају значи да се налазе под утицајем многих других духова који немају ништа.заједничко са јединим Светим Духом. Некада је Свети Дух просветљавао и диктирао у Перо. Велика ствар! Данас не налази предуслове.да би сишао. Чак је и Вавилон у Старом Завету био невин у односу на данашње стање. Тражио си, на пример, глину, донели су ти сламу. Данас имамо Вавилон са страстима. Тражиш глину, а они ти баце циглу у главу. Али ако човек искључи себе из сваког свог деловања и одсече своју вољу, онда ради исправно и свакако ће добити божанско просветљење, и то ће између њега и Бога створити дух међусобног општења. Јер, кад човек одбацује своја поимања, тиме ослобађа простор, у себи за божанска поимања.
Човек треба да стекне духовно чуло да би добио божанско просветљење. То је изузетно важно, како би људи схватили неке ствари. Нарочито нас у наше време околности на то нагоне. Видите и у Малој Азији, онда, у она тешка времена, ситуација их је принудила, па су стекли нарочите способности. Могли су двојица Грка да буду међу Јерменима и Турцима и да се међусобно споразумеју, а да ни Јермени, ни Турци ништа не примете. То је један разлог више, имајући у виду у каквој ситуацији данас живимо, што је неопходно да се духовни људи међусобно разумеју. Доћи ће тешка времена. Морамо да се узмемо у памет. Ако се не узмемо у памет и ако не будемо Богом просветљени, онда ће у свакој ситуацији свако да нам заповеда како треба да се понашамо. Немојте чекати да вам све буде речено. Неке ствари треба саме да схватите, да вам нико ништа не каже. Сећам се једном смо у Коници, пре него што сам отишао у војску, сазнали да долазе устаници. Било нас је четворица - тројица су били муслимани - па смо се сакрили у једну турску кућу на периферији града. Један дечачић од пет година разумео је ситуацију, па нам рече: "Идите у куј'ну, а ја ћу изаћи напоје." Уђосмо у кухињу, изађосмо на задњи улаз и стигосмо да се сакријемо у неку оставу. Дечачић изађе пред кућу и рече устаницима да у кући нема никога, па одоше. Детенце од пет година, ето толицко, још не зна ни да говори, а тако се разумно понело! Жива ватра! Видиш га како прима све утиске, како воли. А да је на његовом месту био неко старији, могло се догодити да учини зло само због непромишљености. Ми, који смо крштени, миропомазани, који читамо и изучавамо Јеванђеље, не смемо да заостајемо у развоју. Ви треба да летите, да имате "по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију" да не мирујете ни дању ни ноћу "говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ!" (Отк. 4, 8). 

ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - ДЕЛАЊА РАСУДНОШЋУ И ЉУБАВЉУ

Божанско просветљење је најважније

Често ми се деси да кажем некоме: "Уради како те Бог просветли." Кад кажем "како те Бог просветли" подразумевам да ствари треба сагледати под призмом божанског просветљења, а не под призмом људске логике. Да не мисли да је оно што га успокојава истовремено и просветљење Божије.

- Старче, како се стиже до божанског просветљења?

- Ако очистимо зарђале каблове, стари човек може постати добар проводник, па кроз њега лако пролази благодат Божија и човек прима божанску светлост благодати. У супротном долази до кратког споја и благодат не дејствује. Суштина је у томе да човек пази да га не напусти благодат Божија, како би имао божанско просветљење. Јер ако нема божанског просветљења, све нам је узалуд.
Шта све није доживео Христос од Својих ученика пре него што их је осенила благодат, јер су били од овога света! Пре Педесетнице апостолима је од Бога било дато да дејствују на неки начин и да поМажу свету. Ипак, нису још имали божанско просветљење које су добили тек на Педесетници. Иако им је Христос говорио да ће ићи у Јерусалим и да ће Син Човечији бити распет итд., они су мислили да ће се, када уђе у Јерусалим, зацарити. Размишљали су чисто људски. Зато су се и распитивали ко ће седети десно а ко лево од Христа. Дошла је и мати синова Зеведејевих и замолила Га да када џостане цар, једног њеног сина посади на Своју десну, а другог на леву страну (Мт. 20, 1721)! Али од времена Педесетнице, кад им је Христос послао Утешитеља, Светога Духа, добили су трајну божанску благодат. Пре тога само су неколико пута имали просветљење Божије: то је било као да им ее пунила батерија, а онда поново празнила. Поново је требало да је "укључе у струју" да би се напунила! Поново ее празнила, па поново у етрују! Када им је послао Утешитеља, више није било потребе за... "струјом".
Није да смо ми данас бољи, а да су они били гори, него ми живимо у време благодати и зато нам неће бити блаже суђено. Крштени смо, имамо Утешитеља, имамо све. Пре него што је Христос распет, ђаво је, на неки начин, имао власт и лако је заводио људе. После распећа свима је од Христа дата моћ да приме божанско просветљење. Христова жртва нас је ослободила. Крштени смо у Његово име. "Струју" стално држи "укљученом". Сада смо ми постали узрок што "струја" божанске благодати не пролази, јер допуштамо да нам "каблови" зарђају.

Старче, који су предуслови неопходни да би се Свети Дух настанио у човеку?

- Подвижнички дух, смирење, усрдност, племенитост, жртвовање. Ако нема благодати Божије човек је духовно онеспособљен. Свети Дух је светлост, божанска светлост. То је основа свега. Ако човек не види може да Се удари у прозор, да падне са неке литице, или у јаму, или у глиб, па чак и у септичку јаму. Не види куда иде јер је лишен светлости. Али ако мало види чува се; ако види мало више, може да избегне све те опасности и безбедно корача. Само, да би светлост дошла, мораш пожелети да изађеш из таме. Чак и када људи виде мало нејасно, неће пасти и Бог се неће жалостити. Ако се било који отац жалости када му деца падну у блато, у трње, са литице, колико се тек жалости Бог!
Сво зло, које се дешава у свету долази због одсуства божанског просветљења; А кад нема божанске светлости човек је у мраку. У том случају се дешава да један каже: "идемо овуда", други: "не, ја знам боље, ићи ћемо онуда", трећи опет: "ма, туда". Свако мисли да је у праву. Дакле, сви желе добро, али се налазе у тами и не могу да се споразумеју. Кад не би било таме људи се не би препирали него би увиђали најбољи пут и њиме ишли. Хоћу да кажем како сви могу да имају добро настројење, али будући да постоји тама појављују се многе препреке и у друштву и у Цркви. У Цркви, барем, већина људи нема рђаво настројење, али недостаје божанско просветљење. Боре сеза добро, али на крају како завршавају? Зато од Бога треба тражити барем мало божанског просветљења, јер се иначе спотичемо као слепи. У божанској Литургији кад свештеник каже: "Твоје од твојих..." молим се да Бог просветли људе да би видели. Мало само кад би их просветлио Бог, нестала би тама и људи се не би духовно сакатили. И други псалам, који је св. Арсеније Кападокијски читао: "да просветли Бог оне који доносе одлуке", ја бих читао: "Да просветли Бог све оне који имају власт, а затим да просветли јерархију и све црквене оце и да задобију Духа Светога, да би помогли свету." Чак и једнога да просветли а остале да учини пријемчивима, знате ли како би добро било? Једну реч да каже неко на власти, све се мења. Људи имају несагледиву потребу за божанским просветљењем.
Добри Бог дарује просветљењем Својим оне који имају добро произвољење. Један адвокат ми је испричао случај на коме је радио. Манастир је послао једног монаха са пет стотина лира да купи неко имање. Он оде да пита неког посредника и овај му рече: "Остави новац код мене да га не носиш наоколо." Монах му тако остави новац. "Како је добар овај човек", рече монах са добром помишљу, "скинуо ми је бреме." Када се вратио код посредника, овај му не даде оних пет стотина лира и још му поврх тога рече да је он њему дао осам милиона! Онај монах, несрећник, размишљао је како да се врати у манастир. Дао је пет стотина лира, није добио ништа, а поврх тога онај од њега тражи осам милиона. Случај је завршио на суду. На расправи је адвокат био надахнут и поставио је велики број питања, па је доказао да посредник, не само што није ништа дао монаху, већ и да је од њега узео и лире. Код оног адвоката сам разабрао духовно стање попут оног у коме је био пророк Данило! Пошто је поседовао страх Божији, Бог га је просветлио и он је поступио ваљано.
Основ свега је просветљење Божије. И ако дође божанско просветљење, онда се човек осећа спокојно, то делује на његову околину, а он сам духовно напредује. Зато кажем да су добре Сијалице, и оне са много свећа, добри су проналасци човековог мозга, али изнад свега је божанска светлост благодати Божије, која просветљава човека. Човек, који поседује божанско просветљење, све види јасно, делује без колебања, не замара се, а и другима помаже.
Разговор са јеромонахом Атанасијом Симонопетријским,
химнографом Свете Христове Велике Цркве

- Манојло Мелинос: Седели смо са једним старцем пред његовом скромном колибом и гледали у правцу Атоске горе. Тачније, он је гледао. Ја сам се правио да гледам, док сам у суштини покушавао - импресиониран - да протумачим његов дубоки поглед. Није било потребно улагати много напора. Лагано повлачећи кроз своје жуљевите прсте од многе употребе искрзану бројаницу, и без скретања погледа рече климајући главом:
- "Боже, Боже мој, к Теби јутрењујем. Ожедне Тебе душа моја, Колико пута Теби (чезне) тело моје, у земљи пустој и непроходној и безводној" (Псал. 62, 2). Боже, Боже мој, Боже твој, Боже наш, чедо моје, то тамо је Врх, а на врху је Бог и Врх се поистовећује са Њим!
У свести мирјана, драги моји читаоци, Атос представља споменик недокучивог исијавања, светионик духовног зраконосја. Ово прелепо место конкретан је одблесак лепоте Божије! На Светој Гори ништа није без свог значења. Телесни подвиг неопходан је за духовну пуноту; ћутња и тишина за непрестано општење са Богом.
Монашки центри увек су били светли метеори, светионици Православља и исправног делања. Светогорски манастири, скитови, келије, молчалнице, седалнице - увек су били и јесу огњишта духовног зракозарја, центри светости и врлине. Ова по светости позната држава, у својој више од хиљаду гоДина дугој историји обогатила је Светачник наше Цркве облацима исповедника и мученика, који су сведочанство вере заПечатили часном крвљу свога мучеништва. Учитељи Божије мудрости и врлине, они су понос и ликовање Христовог живота и Христове заједнице.
Атоска гора Света је гора. Но, није Гора та која је осветила и која освећује старце; старци су ти који су осветили Свету Гору. Ова гора је Света зато што је освећена колосима врлине који је настањују; она је Света зато што је натопљена крвљу мученика; Света је зато што запахњује духовним миомирисом часних моштију које представљају видљива знамења Божијег присуства, степенике на лествици која сједињује земљу и Небо.
Прилазећи старцима, простим монасима, пустињацима; посећујући манастире, скитове, испрснице и келије сусрећемо се са људима ослобођеним сваке материјалности, са отеловљењима светости и врлине, који говоре мудро и дубоко, који препричавају своја искуства једноставно и непосредно, на Светој Гори нема необразованих. Ту су мудри они за свет немудри, јер је Бог мудрост овога света назвао лудошћу, а "оно што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами премудре... и да оно што није, уништи" (1 Кор. 1 202,8). Свети Златоусти пита: "Зар не видиш мудрољубље монаха, сјајније од сунца?". На Светој Гори постоји стварна мудрост, не као резултат логике и дијалектичког истраживања, него као дар Божији. Света Гора чисти дух, онепорочује [прочишћава] вољу а мудрост прима као дар Божији.
Негда је неко упитао авву Силуана: "Шта си ти то оче учинио, те се такав начин размишљања настани у теби?" Авва одговори:"Никад у свом срцу не оставих помисао која би Бога разгневила". Управо ово су чинили и чине Светогорски старци о којима говоримо. Но, они се не задржавају само на томе, односно на богоугодном порицању зла и греха. Они иду још један, два, три, пет, десет, сто корака даље, управљајући се по божанском савету Светога Исаака Сиријског (из пронађених искустава): "Када се кроз молитву приближиш Богу, а ти у својој помисли постани као мрав, или кар гмизавци земље, или као пијавица и дете што муца".
Достојан је и наш водич у потрази за светогорским старцима, у овом случају јеромонах Атанасије Симонопетријски, химнограф Свете Христове Велике Цркве. Отац Атанасије био се удостојио да веома добро упозна велике старце, свете Атласе који на својим плећима држе - својим богоубедљивим молитвама - овај наш свет.
Целокупни дијалог приложен је у књизи Светогорци, благословите, која је седма по реду из серије "Искуство Отаца".
- Оче Атанасије, ако је благословено, могу ли драгим читаоцима открити нешто о вама? Још док сте били мирјанин, тесно сте се били везали за старца Пајсија, и тај ваш однос постао је још снажнији када сте дошли на Свету Гору за стално. Реците нам нешто о томе.
- Јеромонах Атанасије Симонопетријски: У Име Оца, и Сина и Светога Духа; драги мој брате, благосиљам Име Светог, и Трисветог и Пресветог Бога у Тројици за овај наш сусрет. Моја одговорност је велика а моје моћи су мале. Захтеви су веома тешки, а моја плећа немоћна. Но, усудићу.се да промуцам пар немуштих речи, с једне стране одазивајући се послушању, а са друге ослањајући се о богоубедљиве молитве ових светих стараца, крје упознах уз Божију помоћ, подижући на своја плећа и друге одговорности као онај који "зна а не чини"!
Но, почнимо редом. Када сам био апсолвент теологије, први пут сам био дошао на Свету Гору са старцем Емилијаном и једном групом отаца из Метеора, са намером да испитамо у којем би се манастиру могли настанити, у случају да се преселимо; то тада још није било одлучено. Био је Свети Сава (Освештани), пети децембар. Након Литургије коју смо служили у конаку манастира Светог Дионисија у Кареји, тадашњи заступник старац Теоклит примио нас је са много љубави и рекао нам много уводних речи о светогорском монаштву. Он нам је духовно у многоме помогао. Нагласио нам је да о томе затражимо мишљење оца Пајсија. Наравно, наш старац је био у односу са о. Пајсијем од раније, али га ми нисмо познавали.
И тако, спустили смо се доле, у испосницу Часнога Крста у близини манастира Ставрониките, тачније у ставроникитску Капсалу. Постоје две Капсале: ставроникитска и пантократорска. Односно, пола Капсале припада манастиру Ставрониките, а пола Пантократоровом. Старац се био тамо настанио непосредно по упокојењу свога духовника, познатог оца Тихона, тог светог човека. Он се тамо веома много подвизавао. Дакле, упутили смо се тамо и позвонили на звонце које је висило на простој огради. Отворио нам је веома радостан. Примио нас је унутра, а будући да је онога дана било доста влажно и хладно, била му је упаљена мала пећ. Његова испосница беше саздана од блата; и данас постоји. На источној страни имао је ту малену црквицу Часнога Крста. Друга половина испоснице представљала је његову келију. По зидовима су биле залепљене иконе и папирићи истргнути из какве свеске, на којима су биле исписане разне изреке, углавном из Старога Завета. На мене је оставило утисак то што је највећи број изрека био узет из књиге о Царевима. Отац Пајсије, пошто нас прими, седе, ногу скрштених, онако како то раде на истоку. Ми се сви посадисмо на један дрвени кревет сПрам њега, поређани као сардине. Тада приметих натпис над његовом главом: "Који подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже убогога..." (Псал. 112, 7); то је на мене оставило огроман утисак. У вези са тим, рече нам пар стварчица. Говорио нам је са много љубави, са много расуђивања. Упитао нас је да ли бисмо могли да не ... дођемо на Свету Гору, иако је тада атоска заједница имала велику потребу за монасима. Питао нас је да ли бисмо могли да останемо у свету с обзиром да смо братство у процвату, тада сви ми млади - наиме били би зачетак и замајац другим братствима да се настане по различитим манастирима грчкога простора. Када се пак уверио да путања братства ка Светој Гори беше непоколебива, рече нам: "Ако нож стигне до краја, е, тада шта да радите ... треба да дођете на Свету Гору. Погледајте који вам се манастир свиђа". Указао нам је на неке манастире и испратио нас уз многе молитвене жеље. Док смо одлазили, рече осмехујући се: "Немам чиме да вас почастим, до три наранџе. Вас је четворица. Да вам их дам, ...посвађате ће се међу собом ко ће први да узме! Тако ћемо их све дати Тасосу (моје мирјанско име) да би био мало поласкан, пада га замонашимо! Ви остали сте и овако и онако већ монаси". Дао ми је наранџе и, пошто нас све благослови, сиђосмо у Ставроникиту.
Од тада, до другог контакта са њим дошло је јула месеца 1972, када је требало да се замонашим, на Преображење. Духовник ми је рекао да напишем једно писмо о. Пајсију, да затражим његове молитвене жеље и да га замолим, ако може, да дође у Метеоре где сам постао монах, како би присуствовао мом постригу у Великим Метеорима. Написао сам му једно просто писамце. Одговор сам пак добио почетком септембра. Између осталог, о. Пајсије ми је написао: "...Благословено дете, зашто ми ниси писао месец дана раније? Мени треба доста времена да сиђем до манастира Ставрониките, а пошта са приликама које владају на Светој Гори касни. Но, духовно сам увек уз вас..." У наставку писма изложио ми је мало учење о монаштву, на шта да пазим.

Наташа:
Када смо касније дошли на Свету Гору и тамо се настанили, одмах сам отишао да га посетим. У тренутку се сетио свега, уз један малени детаљ - као да је притиснуо дирку на ... рачунару! Старац је имао и овај дар - није заборављао ниједног човека којег би видео, а уз то, ако га је био повезао са молитвом (наиме, ако се за њега лично молио), ни случајно га не би заборавио! Док, других људи, званичника како ми рече, који су долазили само да га виде као ... знаменитост и чудновати експонат, није желео да се сећа, јер би му сећање на такве људе одузимало драгоцено време за молитву. Често је понављао: "Овде где сам дошао, дошао сам да се молим! Нисам дошао да будем учитељ. Много више могу помоћи молитвом, него речима"!
Када сам године 1976. отишао у Кареју као Први секретар, пошто су владале добре прилике, четрнаест месеци бих свако предвече узимао свој штап и ишао њему у посету. Сећам се како ме је и он.у томе бодрио говорећи: "Да долазиш, да се мало дружимо". Тада је било врло мало посетилаца, у односу на последње године. Тада,ако бисмо имали петорицу посетилаца дневно, то би био догађај! Данас прелазе цифру од сто двадесет... Ишао бих дакле к њему, пошто бих завршио са својим послом. Седели би по два, три, четири сата заједно. Он је обично плео бројаницу, а ја бих седео спрам њега. Када је време било лепо, седели би пред кућицом поред маслине. Када је било невреме, унутра у келији... Испричао ми је многе приче и из свог личног живота, али и из живота стараца које је био упознао.
На мене је увек остављала утисак светост његовог живота, простодушност у његовом опхођењу, непосредност коју је имао у односу са другим, као и пажња, којом се предавао понаособ сваком човеку. Он није приступао људима "булдожерски", односно није се опходио према свима на исти начин. Сваком човеку прилазио би на посебан начин, на лични начин. Научнику би приступао са више озбиљности; деци на дечији начин и просто.
Сада се сећам случаја са једним дечаком Јоргосом који је био дошао са великим друштвом. И он је био седео пред келијом где нам је свима.говорио старац, али је правио буку. Ех, мало дете, ништа није разумео тада ... Имао је, сећам се, некакву батину и ударао њоме о земљу. Можда је то радио да би привукао пажњу других, с обзиром да су сви остали водили озбиљан разговор, а дете није могло да учествује у њему. Имао је само шест или седам година. Наједанпут, благословени старац, да не повреди дете каквом примедбом (да видиш само какву племенитост и колику је пажњу придавао томе да не ожалости човека), каже му:
- Јорго дете, тамо где удараш, знаш ли кога има испод?
- Не.
Тамо испод је амерички председник, а са њим сви Американци, и они ти сада спавају. За нас је сада дан; а за њих је ноћ, зато што сунце не обасјава читаву земаљску куглу истовремено. Знаш, наставио је старац да говори унезвереном Јоргу веома радосним гласом и на радост свих нас - Американци су моћни, и ако се пробуди њихов председник због буке коју ти правиш, послаће авионе, спазиће нас овде и истопиће нас! Дакле, немој да удараш па да нас нањуше!
Мали се уплаши, ми старији праснусмо у смех и тако Јоргоц престаде да нас узнемирава!
Дакле, такви догађаји, које је старац обично решавао уз хумор, били су веома шаљиви и свакако поучни. Рећи ћу ти неке његове црте, о којима сада, пошто се упокојио, могу да говорим. Наравно да, у вези многих других ствари које ми је био рекао, истовремено је наглашавао: "Немаш благослов да говориш о томе, пошто од људи који ће их чути, једни ће из благочестивости то применити, а пошто то није по њиховој мери десиће им се нешто лоше; други ће из надмености покушати да то примене - а ни то није по њиховој мери - и нанеће себи духовну штету". Но, за неке догађаје ми је рекао, да могу да их испричам након његовог упокојења. Ово што ћу сада рећи тиче се људи који су долазили много пута овде да га виде, и једино за шта би га питали, било је да им каже да ли је држао змије и бринуо се о њима! Ја сам лично заиста три пута видео змије.
Но, почнимо редом. Старац Пајсије ми је говорио да читава творевина поима љубав. Једном ми је био откинуо вршак гране са једнога храста и рекао ми на себи својствен начин: "Благословено душо, рецимо да је овај храст којем сам сад откинуо вршак, знаш, осетио бол; ако га пак помилујем, разумеће љубав! Он осећа бол и разабире љубав! Ма и камен, чак и он осећа! Духован човек све посматра духовно. Он види да све има неки циљ у читавој творевини Божијој. Такав човек не чини ништа што би творевину повредило". Е то ти је, драги мој Манојло, порука православне екологије. Отац Пајсије није гледао на природу као на нешто што је самоме себи циљ, него је видео у њој творевину Божију. Као што смо и ми Његова творевина, тако су и сви други и све друго створења Божија!
Једанпут сам га упитао:
- Оче, зашто ове змије и мишеве држиш овде? И лисицу, па јежа, па две куне, што их храниш? Зашто то чиниш?
- Види да ти кажем, благословено дете; јадне змије посебно су.... угрожене. Све животињице, када се рађају - јагањци, мачићи, псетанца, деца их узимају к себи, украшавају их врпцама, мазе их,... купају их, желе да спавају са њима, хране их, играју се са њима, играју се са свим животињама! А од људи, нико не воли змије и пацове. Ех!. Барем ми калуђери, рецимо, подразумева се да треба да имамо више усрдности. Зар не треба да покажемо посебну љубав и према овим животињицама?
Како смо седели тамо, испред келије, мај беше, није било никог другог. Испричао ми је много дивних ствари а ја сам у својим рукама држао један дрвени штап и време је протицало у чаврљању. Изненада старац погледа у правцу улаза у своју кућицу и радосно рече:
- Еј, добро дошао, добро дошао!
Погледао сам и ја ка улазу, али нисам видео никога. Уз недоумицу упитах:
- Ко је то,оче?
- Ниси га видео? То је "Отац Јеремија"!
Познавао сам оца Јеремију који је тада био у Ставроникити, али сам погледао још једном али тамо није било никога. Старац, уживајући у мојој оправданој недоумици, упита ме:
- Зар га ниси видео? Ево га! Погледај десно!
Ја погледах удесно где беше један пресахли извор ограђен сувим даскама. Не беше ни цемента, ни креча; ничега. Гледам ја тако, а оно из камења помаљаше се и нестајаше једна огромна црна змија! Чим то спазих, сав се најежих! Видите, ја немам љубав оца Пајсија и спонтано узех штап да је ударим. Старац ме ухвати за руку рекавши:
- Ах! Благословено дете, сад ћеш ми, да кажемо тако, убити мог .... послушника?! Дођи овамо.
Устаде и поведе ме на гроб оца Тихона, поред металне ограде. Уз гроб беше много кедровог дрвета. На једном кедру показа ми змијску кошуљицу. Змије, као што је познато, сваке године мењају своју кожу. Дотична кошуљица беше дугачка два метра и кусур, са великим љускама као крљушти у керне, загасито-црвене морске рибе! Отац Пајсије каже ми уз осмех:
- Имам три змије што ми долазе и праве ми ... друштво! Змија чију си кожу видео долази ми ујутру. Долази кад заливам јутром парадајз. Долази ми и ја јој дам да једе. Ова што је мало пре дошла је "о. Јеремија" који се пришуња предвече. Имам и једну која ... нема баш пуно расуђивања па се угнездила на тавану. Али је сад, у последње време, почела да ми приређује неке заврзламе...
- Шта, оче?
- Ето, почела је да мрси!
- Зашто? Ниси је хранио?
- Ех! Хранио сам је, али једном ми три дана није била дошла. Мислим се, мора да је неки мангуплук направила чим не долази. Или ју је неко убио или је угинула. Али не; "нешто" је урадила ... Моја мисао ми је говорила да је нешто урадила! И заиста, дошла је након три дана и стала ми ту некако са устручавањем. Није ми се приближавала, иако сам је мамио: "Дођи аман за Бога, зашто стојиш тамо?"! Ни говора да ми се приближи. Ја јој кажем: "Нешто си урадила што не треба и зато се бојиш; пече те ... савест! Хајде реци ми, хајде, исповеди се"! То сам јој рекао онако у шали, а гмизавац ти одмах отвори уста и испусти жабу! Јеси ли разумео, оче, мрсила је и... стидела се да ми то каже! Онда, ја јој на то кажем строго: "Благослова нема! Да ми не долазиш три дана, нема ништа од јела". И заиста, јадна змија ме послуша.
Толико што се тиче змија. Наравно, овај догађај многи су били погрешно разумели, они који не разумеју духовне ствари. Говорили су наиме да је био... факир итд.! Такве приче су га, као што је и природно, веома жалостиле, и зато, кад год би га питали у вези са тим, говорио је: "Какве змије и бајке?". Правио се да не зна, да не би давао повода саблажњивању. Али је чињеница да је све то чинио из стварне љубави, а не онако како то раде мађионичари, факири, врачеви, како каже псалтир, и бајари, како би показали дух, моћ и преимућство над природом. Старац је то радио са природном простодушношћу. Како према човеку, тако и према животињама, показивао је доброту и родитељску љубав.
Други пут, био сам му довео једног познатог владику. Пратио сам га до старца. Отишли смо и повукли оно звонце. Старац се већ био преместио у своју другу келију, у ували Кутлумуш. Након извесног времена угледали смо старца на веранди како гледа и говори:
- Хеј! Ко је?
- Ја, оче.
Направио се као да ме није препознао, да би се нашалио:
- Ко си ти?
Осмехујући се од радости, ја сам узвратио питањем и одговором:
- Ја? Мазга!
- Мазга?!
- Да, направио сам штету у пољу, ухватио ме чувар и затворио ме овде у жице, да не поновим штету!
Није могао да се суздржи од смеха при последњим речима и прасну допуњујући:
- Ево, долазим одмах.
Сишао је и отворио нам са радошћу врата. Владика се одузео од смеха и упита га:
- Бре, благословени, шта то говориш?
- Откуд знам, владико мој, откуд знам, одговори богомудрено старац.
- Иначе, како је?
- Како да је ...
Оних дана имао је проблема са астмом. Трпео је, како нам рече, много приликом дисања а влага је погоршавала његово стање. Владика га изнова упита:
- Како је?
- Шта да радим? Нама са Свете Горе дају здравствено за пољопривреднике, али ја имам бенефиције и примам и здравствено и за приватнике и за службенике!
На те речи владика се изгуби, слушајући речи о. Пајсија.
- Шта то причаш оче Пајсије? Где радиш, јеси ли приватник или државни службеник?
- Ех! Благословени мој, духовно сам и приватник и службеник; тамо горе мислим!
Владика схвати и настави са разговором:
- Оче, јер много трпиш?
- Трпим.
- Али ти толика чуда чиниш, помажеш толиким људима. А себи? Зашто се Богу не помолиш да будеш добро? Чуће те ако му затражиш.
- Благословени, зар ћу ја Бога да учим лекцију?! Не тражим ја од Бога, преосвећени, да ме лиши бола; тражим Му само да ми да трпљење! Он зна зашто ми шаље бол. Ја сам дужан не да Га молим да ме лиши бола, зато што бол чини добро за духовни живот. Оно што сам дужан да тражим јесте да ми даје трпљење!
Тако треба да чинимо сви ми православни хришћани. Колико ли су поучне речи оца Пајсија ...
Разговор између архијереја и о. Пајсија се наставио:
- Како живиш, оче? Проводиш ли много сати у молитви?
- Шта да ти кажем, владико мој. Кад бих имао још двадесет четири сата у свом дану, не би ми било довољно да се молим!
- Оче, како се молиш?
- Ех! Како се моли цео свет ...
- Молиш ли се стално?
- Е, зависи; некад читам псалтир, некад направим по коју метанију, некад појем, некад ... Немам јединствен начин. То зависи од ситуације у којој се налазим. Али, види, да ти кажем, владико; боље би ми било кад бих морао да окопавам десет ари оранице, него да се молим за неког човека који болује.
- Зашто, оче?
- Зато што се исцрпљујем до крајности. Сваки дан умирем и сваки дан Христос ме васкрсава! Молити се уистину за неког човека који болује је као да проливаш сву своју крв! Зато ти кажем да сваки дан умирем и да ме сваки дан Христос васкрсава!
То је била чињеница. Читав свој живот овај свети човек био је "мртав" по свет - како то мисли апостол Павле у посланици Галатима - јер се сећао проблема и невоља свих људи.
Једном приликом када сам дошао у његову колибу, након четири пет минута стиже један калуђер из суседне келије. Старац Пајсије му довикну:
- Дођи, дођи унутра.
- Донео сам пошту, оче, одговори му са поштовањем.
- Добро, добро, остави је овде.
Калуђер остави писма и оде. Остадосмо нас двојица. И како је текао разговор, старац ће:
- Хајде мало и да радимо, да не останемо беспослени!
Узе дакле писма и стаде их ређати у четири стога. Један не беше баш прави стог, него обична хрпа. На ову гомилу бацаше их некако килаво. Друга писма ређаше по реду. Гледао је у коверте а да их није отварао. Само је гледао у адресу и стављао их редом у три права стога.
Ја се зачудих његовој подели и упитах га: . - Оче, шта је ово?
- Ова овде што их набацујем без реда су са чековима. Мисле они да ми овде имамо супермаркете па ми шаљу чекове за куповину! Шта да радим ја са новцем? Видећеш шта ћу сад да урадим.
Узео би писмо и исписивао на њему "неуручено; вратити". Исцртавао је стрелице у правцу адресе пошиљаоца а да писмо ни не отвори.
Указао сам му и на друге стогове, изражавајући своју недоумицу. Одговори ми:
- Овај стог је душеболан. Онај други болује од рака, а трећи има породичне проблеме. Свештениче, ово су три велика проблема која данас муче свет.
- Оче, како знате садржину писама а да.нисте отворили коверте? ;
- Ех, из... искуства!
Светитељ Божији није желео да говори о свом дару. Каква висина смиреноумља... У старцу је обитавао дух Божији. Колико ли сам пута био сведок ситуација у којима би старац људе које није познавао - по први пут би их видео - изрешетао оним својим продорним погледом од. главе до пете, када би у тренутку разумео о каквим је људима реч и зашто су дошли!.. Он је био уистину обдарен благодатним даровима; небески човек и земаљски анђео! Био је достигао веома велике висине врлине. Бог га је дао овим тешким временима у којима живимо, како би нам помогао. Колико ли је само нас лично помогао... То знам по исповестима људи коју су били у великим проблемима. Ја нисам могао са својим скромним духовним знањима да им помогнем и слао сам их код оца. Он би их осенио знаком крста, или би им очитао молитву, или би им само понудио какво послужење, а људи би се "пунили"! Преиначивао би се њихов живот! То је био велики благослов Божији. Често, када бих се нашао код о. Пајсија, долазили би разни људи који су по свом изгледу - сагласно световним мерилима - били одбојни. Старац их је примао у свој загрљај родитељском љубављу. Сећам се једног момчића који је имао доста психолошких и породичних проблема. Био се уплео и у узимање наркотика. Отац Пајсије, иако није био спавао укупно три дана и три ноћи, јер их је био провео у молитви, разумете његово напрезање, седе одбацујући себе и стаде слушати ово дете пуних девет сати! Након тога ми рече: "Благословено дете, знаш ли шта значи седети девет сати слушајући и крварећи?! Да будеш загњурен у крв толике сате! Знаш ли како је то?..". Ово је старчева карактеристична црта. Не знам ко би од нас био расположен да након пробделих три дана и ноћи у молитви седне да слуша било ког човека.
Једном ми је био затражио неки поклоник да му кажем оно што знам о чувеним нагим подвижницима Атоске горе. Рекох му да сам и ја чуо како се говори о њима и да сам о томе и читао. Но, с обзиром на то да нисам имао лично искуство, уздржао сам се од одговора, пошто. бих и сам морао прво да питам друге о томе. И тако, упутих се ка оцу Пајсију. Сећам се, то беше по Васкрсу. Није имао света код себе. Примио нас је - ја сам дошао са једним својим пријатељем фотографом - уз свој оригинални хумор по којем се разликовао од осталих, са великом љубављу. Пошто смо претресли разне теме, кажем му:
- Оче, да вам кажем још нешто; многи долазе и питају да ли постоје наги подвижници...
Отац Пајсије ме прострели погледом на свој добро познати начин, од главе до пете, и уз осмех ми узврати питањем:
- Ти, благословено дете, шта кажеш? Је ли постоје или не?
- Оче, шта да кажем? А зашто не би постојали? На то ће старац:
- Послушај, оче Атанасије; када те питају, ти реци да постоје.
- Добро, оче, али ја их нисам упознао, одговорих му а отац ме прекиде:
- Благословено дете, па зар треба сад по сваку цену да их ти познајеш? Је си ли ти судија свету? Упознали су их други...
- Оче, кажем му ја изгарајући да сазнам, да ли их ви познајете?
- Шта ће ти сад то благословени, па све мешаш? Када ти кажем да постоје, шта сад хоћеш и питаш...
- Оче, не питам из радозналости, него да знам шта да кажем људима који траже да сазнају.
Отац Пајсије започе са откривењем:
- Да, познајем четворицу од тих светих подвижника.
- Колико их је укупно, оче?
- Седморица, благословени.
- Је ли истина да они следе начин живота Светога Петра Атоског?
Благословени мој, постоји на Светој Гори много тежи и већи начин подвизавања од нагих подвижника!..
На шта мислите, оче? Питам га са крајњим интересовањем. Уз расуђивање избегава одговор, говорећи:
- Ако ти сада кажем, духовно ћу ти нанети штету. Нећеш имати користи; уствари ћеш бити оштећен. Пусти то; други пут. Ако достигнеш те висине, рећи ћу ти. Сада није у твојој мери овакво подвизавање.
Био сам задивљен. Тражио сам да сазнам више и наставио сам са питањима:
- Како их Ви познајете?
- Сваких пет година сусрећем се са њима. Ево, сада, ових дана очекујем једног од њих, оца Серафима. Доћи ће да попричамо
Тако дакле, пошто ми је о. Пајсије то потврдио, и ја сад отворено кажем да постоје ови свети наги подвижници и данас на Светој Гори!

- М.М.: Оче, зашто сте упоредили, у свом разговору са о. Пајсијем, наге подвижнике са светим Петром Атоским?

- Јером. Ат. С: Свети Петар Атоски први је познати подвижник који је живео овде на Светој Гори, пре него што је монаштво попримило организовани облик, након 960. године у време светог Атанасија Атоског. Свети Петар живео је у келији која се налази између скита Кавсокаливија и манастира Велике Лавре. Ова пећина постоји и данас. Свети Петар живео је више од педесет година у потпуној нагости, хранећи се са нешто мало зелениша, Његово једино друштво били су светитељи, анђели, птичице и шумске животиње!
- М.М.: Ти људи, оче Атанасије, како се причешћују пречистим Тајнама?

- Јером. Ат. С: Свети Симеон Нови Богослов наводи како постоје два начина Причешћивања Богом: светотајинско и мистичко. Светотајинско бива у оквиру Свете Литургије, када се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом, Мистичким се не причешћују сви, него неколицина! Њиме се причешћују анђели Божији! Једном, блажене успомене старац Герасим Микрајананит ми је рекао: ''Послушај оче Атанасије, блажени отац Григорије Духовни, који се упокојио у Господу 1926. г, рекао ми је да је лично причешћивао наге подвижнике тајно, мистички". Сад, што се тиче данашњих времена, немамо података. Неки од таквих вероватно су свештеници, сигурно да имају неки начин.

М.М.: Да ли можемо, оче; да их лоцирамо географски? Да ли се они, рецимо, налазе на Атоском врху!

- Јером. Ат.С: И на ово питање одговорио је о. Пајсије. Сећам се да ми је рекао како они живе у околини Атоса. Чак сам га упитао да ли се појављују пред онима пред којима желе а он ми је.рекао: "Да, може бити да су и сада овде испред и да их не видиш!..".

- М.М.: Ви сте притисли о. Пајсија а ја ћу следом притиснути вац, о. Атанасије. Шта друго знате о овим људима? Чуо сам на пример да, када позива Господ некога к Себи, подвижници се надокнађују "необјашњиво". Тако је њихов број стабилан.

- Јером. Ат. С: Не знам како се то дешава, али старац ми је рекао да, када неко одлази к Господу, они знају ко је његов достојни наследник и мистички га позивају. Како се то тачно одиграва, не могу да кажем зато што немам то искуство. Могу да кажем оно што ми је рекао о. Пајсије.
Слава Богу, упознали смо много врлих стараца. Због тог разлога и наша одговорност је велика. "Онај који зна а не чини, много ће бити бијен". Знати а не чинити, као ја, велики је проблем...

- М.М.: Оче, реците нам пар речи о значењу бројанице. Много људи би желело то да сазна. Ви знате да њу многи, и мушкарци и жене, носе на руци као "пазитеља", "за срећу", а да евентуално не познају њено значење, њену символику, па чак и употребу.

С