Укупно приказа странице

8.8.11.

Синђел Никодим Бураков ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ ЈАЧА ОД СМРТИ


Живот и подвизи мајке Марије Скобчове

- необичне руске монахиње XX века
1.

Уводна објашњења

Мајка Марија Скобчова је руска монахиња и необична хришћанска подвижница која је живела углавном у првој половини нашега века. Њен животни пут препун је хришћанских подвига. А њена необична мученичка смрт ванредно убедљиво сведочи да је хришћанска љубав према ближњем божанскога порекла, па је зато јача и од саме смрти. Мајка Марија је том љубављу живела и са том љубављу је свој подвижнички живот мученички окончала.

Поред тога, мајка Марија је и велика руска песникиња. Поезијом се бавила углавном до Велике руске револуције (1917. г.) У том периоду њене младости она је имала одличну прилику да свој песнички дар савршено развије и усаврши јер се дружила са највишом интелигенцијом руског друштва. После Револуције она напушта своју земљу и мења своју животну стазу. Одлази у туђину и тамо постаје калуђерица, али је с времена на време и у том звању писала стихове. Међутим, нови животни позив, ново знање и делање, тражио је од ње целу личност, због чега је њен песнички дар у том периоду сиротињски искоришћен. Као монахиња она је дала далеко више, показала је светитељске резултате.

Сав свој монашки живот она је посветила љубави према ближњима. Уствари, њен монашки живот је био њен одзив на Христову заповест: "Љуби ближњега свога као самога себе" (Мт. 22, 30) и "Љубите један другога као што ја вас љубим" (Јн.л3, 34-53). Од ових Спаситељевих речи она се није никада одвајала, са њима је живела све до краја свога живота. Али је њен живот у хришћанској љубави био сасвим необичан. Она није живела одвојена од света, као сто је то било у ранијим хришћанским временима. Напротив, она је живела у помодној Француској у милионском граду Паризу, И то једним новим, необичним типом монашког живота.

Своју љубав према ближњима мајка Марија је свакодневно посведочавала делима хришћанског милосрђа, имајући стално на уму речи ап. Јована Богослова: "Дечице моја! Да се не љубимо речју ни језиком, него делом и истином"(1. Јн.3, л8). У њеном животу , може се рећи , све је било подређено еванђелској љубави, пре свега лични живот, али и породични и друштвени. По томе је она сасвим необична, чудесни изузетак од друштва у коме је живела.

Живот мајке Марије у хришћанској љубави и хришћанском милосрђу сваким даном све је више јачао и сазревао. За људе из њене околине то су били поуздани знаци да ће она једнога дана и сам живот свој дати за ближње своје, и тако испунити највећу заповест Христову о љубави према ближњем, која гласи: "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу (живот) свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, л3). Друкције није могло ни бити "јер ко служи из љубави, а не по некој нужди, тај не преза ни од смрти". И заиста то сто је годинама наслућивано обистинило се у рано пролеће 1945. године. У једном нацистичком логору у Немачкој она је драговољно положила живот свој за ближњег свог. Свесно и достојанствено пошла је у гасну комору равенсбуршког логора уместо једне младе своје земљакиње, и то на свега неколико дана пре сврсетка Другог светског рата.

Дана 31. марта ове године навршава се пуних 30 година од како је легендарна мајка Марија мученички окончала свој земаљски живот и преселила се у небески свет, у вечни живот царства Божијег. Њена необична смрт, без посмртних звона и монашког опела, истовремено је и њен последњи подвиг, као и њено последње сведочанство љубави према ближњем. Тим поводом написан је овај чланак, а намена му је да нашу православну јавност бар у најкрачим потезима упозна са једним веома успелим хришћанским животом, са светитељским животом мајке Марије Скобчове - како то једном приликом рече један руски владика.Детињство и младост

О песничком и монашком животу мајке Марије Скобчове сем неколико објављених чланака на енглеском, француском и руском језику, није опширније писано све до пре десетак година. Тада је о. Сергије Хавкел, свештеник руске цркве у Енглеској, на основу поменутих чланака и приватних писама објавио једну књигу средњега формата под насловом: Оне оф греат прице. У тој лепо опремљеној књизи, јер има и неколико успелих фотографија, он је описао углавном њен монашки живот, док су му подаци о њеном световном животу оскудни и несрећни. Готово истовремено са поменутом књигом у насем НИН-у је преведен у изводима један руски чланак који сасвим информативно новинарски говори о м. Марији. Додуше, у њему је приказан и песнички и монашки њен живот, али у сасвим краткој верзији тако да се из тога чланкаа не може добити јасна слика о стварној вредности њене изузетне личности. Осим тога чланка није нам познато да ли је код нас још нешто објављено о мајци Марији.

Ових неколико реченица нотирали смо највише да бисмо указали на литературу којом смо се служили приликом састављања овога чланка, а друго, да бисмо се оправдали пред читаоцима за непотпуне податке о животу и раду једне заиста изузетне личности каква је била мајка Марија.

Мајка Марија Скобчова је рођена у Русији, у главном граду покрајине Летоније ­ Риги, 8. децембра 1891. године. Дошла је на свет после доста тешког порођаја. После неколико дана је крштена и том приликом је добила има Јелисавета, али су је из миља сви звали једноставно Лиза. Њени родитељи су се звали Јура и Софија Пиљенко. Поред Лизе они су имали и једнога сина. Породица Пиљенко, која је имала још два члана, деда и баку, живела је у духу руске традиције онога времена углавном пристојно и задовољно. Јура и Софија били су први васпитаци своје деце. Главна брига им је била да њихова деца буду здрава, постојана, карактерна Зато су их васпитавали у спартанском духу; били су према њима строги и непопустљиви. Родитељска реч није се смела прекршити, била је неприкосновена. Због таквога васпитања рођаци су Лизу и њенога брата прозвали "мали Спартанци".

У Риги је Лиза провела своје прво детињство. А после смрти деде и баке Пиљакови су се преселили у Анапу, градић на обали Црног мора. Према Великој руској енциклопедији, Анапа има ванредно повољну климу. У једној календарској години има просечно 272 сунчаних дана или 2556 сунчаних сати, са просечном темпаратуром у јулу од 23 Целзијусова степена. Те природне благодати могле би се узети као привилегија која је овај приморски градић још у оно време учинила веома привлачним за насељавање и одмор. Када се ово зна, онда је сасвим разумљиво што је Лиза са чежњом волела Анапу, особито за време њених феријалних боравака у Петрограду.

Лизин отац Јура био је добар, вредан и разборит човек. Положај Анапе, а нарочито њихове куће и имања, које није било далеко од мора, он је умео мудро да користи за виноградарство и повртарство. Због његове умешности у баштованлуку био је постављен чак и за директора националне ботаничке баште која се у оно време простирала у близини Јалте. Имала је и своје званицно име: Никољски сад. На тој дузности Јура је био неколико година, па је умро. То је био велики удар за породицу Пиљенко, нароцито за Лизу, која је свога оца безграницно волела.

Лизина мајка, Софија такође је била добра, вредна и разборита. Била је и нацитана, али се у куци Пиљенкових бавила углавном домацинцким пословима. Нароцито се бринула о својој деци, а од Лизе се није никад одвајала. Пратила је своју необицну кцер на свим њеним зивотним стазама. Растале су се присилно л943. године, када је њена Лиза под стразом спроведена у један нацистицки логор, одакле се висе није вратила. Софија је доцекала дубоку старост. Надзивела је своју легендарну кцер за пуних л7 година и мирно се упокојила у Господу у л00. години свога зивота.

Своје рано детињство Лиза је провела као и многа друга деца безбризно. А када је посла у сколу њена једина брига била је поезија. Волела је да цита мале и велике руске поете. Цитала је неуморно и одусевљено, и на тај нацин откривала свој песницки дар и своју зељу да једног дана, кад одрасте, и она постане поета. То њено мастање убрзо се остварило. Само сто је напустила детињство и кроцила у прву младост, поцела је да саставља прве своје песме. Кроз те прве покусаје у њену уметницку дусу увукла су се многа озбиљна питања лицног и друственог зивота. На та питања она није могла сама да одговори, па је зато стално тразила прилику односно лицност која би јој у истразивањима могла помоци. Према сведоцанству њене мајке, Лиза је била одлицна уценица у свим предметима, осим музике. Према музици је била равнодусна, због цега је једног дана сасвим прекинула са цасовима музицког образовања. После тога се јос висе предала својим и туђим песмама, од којих се није одвајала све до краја свога муценицког зивота.

У оно време главни град Русије био је Петроград. У њему је Лизина мајка имала рођену тетку, која је Лизу необицно волела. Скоро сваке године у зимским месецима Лиза је са својом мајком одлазила код ње у госте. Тамо би остајала по месец-два дана, а у рано пролеце би се врацала на југ, у завицајну Анапу. За време боравка у Петрограду она се виђала у бољим руским друствима, а то је за њу била одлицна прилика да употпуни своје провинцијско знање и понасање. Поред тога, исла јој је на руку и једна срецна околност: њена породица је била пријатељски повезана са неким лицностима из висих дворских кругова. Једна од тих лицности био је и Константин Петровиц Победоносцев, високи царски циновник при Светом синоду Руске цркве. С њим се Лиза виђала цесто, кад год би досла у престони Петроград. Он је био одлицан пријатељ њене "бабуске" а становао је преко пута од њене куце. Од свих виђења с Победоносцевим једно јој је остало у дозивотном сецању. Била је јос сасвим млада. Једног дана кад су је заокупиле озбиљне мисли, она се искраде из бакине куце, претрци преко пута и зазвони на вратима К. Победоносцева. Кад се Победоносцев пред њом појавио, на његовом лицу опазала се ведрина и сталозеност. Међутим, кад му је Лиза рекла да зели с њим насамо да разговара, његово лице је тада постало озбиљно. Затим ју је увео у своју собу , закљуцао врата, и упитао је ста зели да му казе. Тада се она мало збунила, мало поцела да муца, а затим је сасвим разговетно проговорила: "Константине Петровицу , ста је истина?" Искусни Победоносцев одмах је схватио њено питање и са себи својственом сталозеносцу одговорио јој да се права истина налази у љубави према близњем. На Лизу је тај одговор силно деловао. После те посете она се изменила: постала је некако зрелија, озбиљнија, забринутија. Одлуцно је зазелела да прекине са дотадасњим нацином свога зивота и да це замонаси. Од те своје добре зеље она се није одвајала, и после висе година тај њен идеал из ране младости у потпуности се обистинио.

Неколико година касније, у време ратних дана, Лиза је своје сазнање из ране младости унеколико изменила. Тих дана је она премисљалала да се љубав према близњем мора развијати , усаврсавати све дотле док не прерасте у највецу зртву: да зивот свој полозимо за близње своје . Али, мислила је, то не треба цинити у име било које религије, вец због самих људи и њихових потреба. Ово је био само поцетак њених нових стремљења, о којима она сама сведоци у једном свом запису. У том запису она писе: "Једина ствар која ме узнемирава и забрињава је одговор на највазније питање: да ли вјерујем у Бога? Да ли Бог постоји? Одговор је мој отац је умро!" Тако је она неком својом цудном логиком досла до закљуцка да Бога нема. Јер, мислила је, смрт нико не зели, она је велика неправда. А кад је тако, знаци да Правда не постоји. А ако нема правде, онда нема ни праведнога Бога, онда Бог уопсте и не постоји. Сасвим је сигурно да до таквог располозења према вери у Бога Лиза није досла сама. У томе су јој много помогли руски социјалисти, са којима се она једно време друзила. Касније, у зрелијим годинама, она је ову своју духовну авантуру, ово своје идејно лутање, у потпуности негирала. Кроз сав свој зивот, видеце се, она це окајавати тај велики грех своје младости.

У својој 18. години Лиза се удала. Тада је, такореци, зувек напустила свој завицај, своју вољену и топлу Анапу, и настанила се у престоном Петрограду, који, узгред буди рецено, никад није заволела. Њен први муз (јер се два пута удавала) био је Димитрије Кузман Каравајев. Он је био образован цовек, а доста се бавио и политиком. Међутим, Лизу политика није интересовала. Главно и скоро једино поље њеног интелектуалног рада биле су њене и туђе песме. Она се са поезијом била сазивела. А Петроград је био њена највеца санса, њена одлицна прилика да свој песницки таленат јос висе употпуни и квалитетно развије. У то време у Петрограду је зивео највиси сој руског друства, па свакако и најбољи руски песници. Са њима се Лиза упознала и друзила. Између осталог, виђала се и са Александром Блоком, прворазредним руским песником онога времена. Истина, она се с њим упознала неку годину раније, док је јос била гимназијалка, и тај сусрет је оставио на њу сназан утисак, као несто јединствено и непоновљиво. Она се тог првог сусрета цесто сецала и о њему радо прицала. Био је хладан зимски дан л908. кад је посла у посету А. Блоку Дуго је стајала испод прозора његовога стана, а онда се на брзину прибрала и зазвонила . Скоро истог тренутка врата су се отворила и она би уведена у једну тескобну просторију. Ту је опет дуго цекала. Најзад је у исту просторију усао вец прослављени Блок. На себи је имао сироку црну блузу. Приликом разговора она је прицала о свему и свацему, а Блок је висе слусао и покровитељски ју је храбрио. Дуго су остали у његовом кабинету: вец се био спустао први мрак кад је Лиза напустила Блоков стан у Галерној улици. Осим Блока, она је познавала и неке друге водеце лицности руске културне ренесансе, међу њима: Ахматова, Берђајева, Мересковског, Розанова и Вјацеслава Иванова. Њихово друство јој је много помагло да среди свој унутрасњи зивот и да на песницком пољу добије своје место у елити руске поезије тога времена.

Са Димитријем Кузман Каравајевим Лиза је зивела десетак година. У поцетку ,као и обицно сто бива, њихов брацни зивот текао је срецно и задовољно. Убрзо им се родила кцерка, Гајана, која је допуњавала њихову брацну срецу и јос висе осмислила њихов заједницки зивот. Међутим, после извесног времена њихова брацна среца је неповратно исцезла, а на њено место досле су бриге и невоље породицног зивота. То су били злослутни знаци који су сасвим одређено наговеставали да њихов брак неце дозивотно трајати. Оно сто су ови знаци наслуцивали, убрзо се и догодило. Лиза и Димитрије су се разисли, свако је посао на своју страну, на свој зивотни пут. Димитрије је у емиграцији постао римокатолицки свестеник, а Лиса изврсна православна монахиња. Гајана је продузила да зиви са мајком и баком  Софијом.
Пут од Русије до Париза

Велика руска револуција (л917.), која је донела руском друству велике и далекосезне промене, довела је л922. године у Париз једну групу руских избеглица. У тој групи је била и сестоцлана породица Скобцов: Лиза, њен други муз Данило (Скобцов), њена мајка Софија Пиљенко и њена ситна децица Јура, Гајана и Настја. Гајана је била настарија. Она је била из првог, а Јура и Настја из другог Лизиног брака. Бака Софија је била најстарија, а Настја најмлађи цлан ове сестоцлане породице.

Пут од Русије до Париза Скобцови су превалили као и многе друге руске избеглице пре њих. Са обале Црнога мора најпре допловили бродом до Цариграда. Ту су пребивали извесно време, а затим су сувим, преко Београда, стигли у Париз. То њихово путовање трајало је неколико година. Било је веома напорно и муцно. Први део пута је био најтези, док је путовање сувим било сносљивије. Лиза је ово путовање на посебан нацин дозивела. За то време она је на свет донела Јуру и Настју. Тако се породица Скобцов комплетирала у путу и после многих мука и невоља стигла у Париз поменуте л922. године.

Француска престоница је долазак руских избеглица поздравила суморна изгледа. У такву једну средину закорацили су и Скобцови кад су стигли у Париз. Изнурени од дугог и напорног путовања, и зељни да одморе дусу и тело, они су мастали о срецним данима у француској престоници. Призељкивали су све најбоље, а десило им се све најгоре, оно сто ни слутили нису.

Прве две године провели су у великој оскудици. Требало је сест цланова сместити под кров, нахранити и оденути. У оно време то није био лак посао ни у нормалним условима, а у ненормалним, па јос у туђини, била је потребна надцовецанска снага и енергија. Па и поред свега тога они нису били сасвим незадовољни. Сви су били заједно, зиви и здрави, а то је за њих било тих дана највазније. Али авај! После те две године, када су прве и најзесце тескоце срецно преброђене и на помолу били бољи дани, Скобцове је задесила права породицна трагедија. У марту л924. године умрла им је Настја, најмлађи цлан њихове породице. Њена прерана смрт дубоко је потресла све цланове породице, а нароцито Лизу. На њеном сентименталном срцу она је оставила дубоке и трајне озиљке. Неизмерна туга за изгубљеном кцерком омексала је Лизу и она је поцела да се мења. Ту своју промену она је записала: "Никада нисам знала ста знаци покајање, а сада ме је страх сто сам увидела да сам за презирање..." Тако је породица Скобцов поцела да се смањује. Прерана Настјина смрт је била само увод у друге трагицне догађаје који це наредних година задесити ову напацену породицу и смањити је на половину цланова. Тако је стварно и било.

Године 1927. Скобцове погађа и друга породицна несреца од кад су стигли у Париз . Те године Лиза је прекинула даљи брацни зивот са својим другим музем Данилом, с којим није срецно и задовољно зивела. У њиховом браку је од поцетка несто скрипало. Било је висе злослутних знакова који су наговеставали раскид брака. Поменуте године они су се развели. Он је напустио породицу, а она је наставила да зиви са својом мајком Софијом и својом нејаком децом Гајаном и Јуром. Али, ни зивот уцетверо није дуго трајао.

У лето л935. године Гајана је одлуцила да се врати у своју вољену отадзбину. У том њеном подухвату много јој је помогао Алексеј Толстој, руски писац који се тада налазио у Паризу, на Првом међународном конгресу писаца. Гајана је спретно искористила ту прилику и исте године се вратила у своју родину. За место сталног боравка изабрала је Москву, где је зивела са својим оцем Димитријем. Лизи није преостало ниста друго него да стегне своје изранављено и озалосцено срце и да продузи зивот утроје, са остарелом мајком и нејаким сином. Али, то јос није био крај њеним породицним невољама, које су и даље пристизале и једна другу сустизале. Тако, непуне две године после Гајаниноног одласка у Русију, Скобцове је погодила јос једна велика породицна трагедија. Из Москве је стигла тузна вест да је Гајана умрла. Сви су туговали, а Лиза понајвисе. Њено незно срце није се могло утесити; тихо је тузило јер несрецна мајка није могла да отпутује у Москву да озали и до гроба отпрати своје најстарије цедо. Та несрецна околност увецала је њену залост за умрлом кцерком, но она се није предавала. Напротив, поуцена Насјиним и Гајаниним губитком, она је најзад схватила знацење смрти, као и смисао зивота на овоме свету. То јој је много помогло да донесе једну вазну одлуку: да са преосталом снагом продузи свој зивот по најузвисенијем принципу хрисцанске религије, по хрисцанској љубави. Та њена одлука је била конацна и  дозивотна. Зато це у Лизином будуцем зивоту хрисцанска љубав имати главну рец; она це је привести религиозно-моралном препороду и бити главни покретац свих збивања у њеном лицном и друственом зивоту. Она це бити главни инспиратор њених надцовецанских трудова и подвига, као и необицне муценицке њене смрти.
Хрисцанска религија уци да цовек не мозе зивети правим људским зивотом, а то це реци по законима хрисцанске љубави, док се духовно не роди. Зато је Бог одредио цовеку два рођења и два зивота: телесно рођење за телесни зивот, а духовно  за духовни, за зивот по светој вољи Бозјој, без цега нема блазеног зивота у небеском царству Бозјем. Тако је духовно рођење један од главних услова за временски и вецни зивот у царству Бозјем. Због тог веома вазног знацаја Библија говори о њему на висе места и назива га разним именима: поновним рођењем (Јн. 3,); преоблацењем старога цовека у новог (Еф. 4, 22-24); постојањем нове твари у Исусу Христу (ИИ Кор. 5, л7) Тако, као сто је рецено, Бог је установио од поцетка света и тако це бити све до краја историје рода људског. Духовно рођење и побозан зивот остаце вазда у нераздвојном друговању као сведоцанство натприродног дејства хрисцанске љубави.

Из предњег излази да је духовно рођење једно од највазнијих збивања у религиозно-моралном зивоту сваког цовека. Па ипак, погресно је мислити да је оно само цовецанско дело. Бас напротив, оно је увек двородно. С једне стране, и то оне вазније, оно је дело Бозје; дело Његове свете благодати која је моцнија од сваког греха и гресника, као и од самог ђавола. Она је толико моцна да цесто пута у магновању створи од гресника свету и праведну лицност: она зацас ослободи цовека од греха, од зле прилике, од ђавола, од смрти. Укратко рецено: она је моцна као Бог, јер кроз њу ђествује. Али она не присиљава цовека. Било ста да гради она је увек, такореци, у договору с њим.

По излозеној законитости хрисцанске религије одвија се сваки хрисцански зивот, без изузетка. Према томе, такав је био и зивот легендарне мајке Марије Скобцове. Али због њене ванредне мисије у свету, коју јој је Бог доделио, њено духовно рођење било је изузетно. Пре свега трајало је дузе него-сто бива у других људи, док су прилике у којима се оно одвијало биле веома несрецне. Међутим, она је све то кротко и достојанствено поднела. Није роптала на Бога, него Му се, као некада праведни Јов, све висе и јаце предавала. Таква је била све до своје необицне муценицке смрти.

Прве знаке свог духовног рођења Лиза је осетила јос док је била гимназијалка, одмах после оног загонетног разговора с господственим Победоносцевим. Вец тада је она појмила да це своју зивотну стазу којом је тек закорацила, морати мењати, напустити. Истина, свега тога она тада није била потпуно свесна, али је од тада њена песницка дуса осецала неки тајанствени немир, извесно скретање у неком другом правцу. Помоцу тог осецања она је вец наслуцивала предстојеце промене, али није могла ни да замисли какве це јој све дозивљаје те промене донети. Тек је Настјина смрт отворила њене духовне оци и она је тада у потпуности схватила ста се с њом збива. Тако је њено духовно рођење отпоцело пуним темпом, а несрецне прилике у којим се оно одвијало ређале су се једна за другом. Дозивљаји су текли као каква набујала планинска река.

У том низу дозивљаја, поред вец описаних, Лиза је имала и један необицан дозивљај у Пиринејским рудницима. Изгледа да је оно сто се тамо десило било од пресудног знацаја за њен нови зивот, мозда кулминациона тацка њеног духовног рођења. Јер после тог дозивљаја она се сасвим определила за хрисцанску љубав и с њоме се сазивела спонтано и трајно  до своје муценицке смрти. Тај толико вазан дозивљај има и своју малу предисторију.

8. октобра 1923. године, а то знаци годину дана после доласка Скобцових у Париз, у једном старом дворцу у Цехословацкој организован је скуп на којем су били, поред многих других, и водеци руски интелектуалци из целе Европе. Међу руским уцесницима била је и Лиза. На том импозантном скупу основан је Хрисцански покрет руских интелектуалаца у избеглиству, а секретарска дузност тога Покрета била је поверена Лизи. Као секретар, а јос висе као надарена песницка дуса, она је од Покрета имала одређени задатак: да обилази "села и градове" у којима су зивели руски емигранти и да их забавља разноврсним популарним предавањима. Поласкана овим избором, она се, по повратку у Француску, одмах дала на посао. Залазила је у сва друства руских избеглица. Али какво изненађење! Где год се појавила, свуда иста, веома залосна стварност. Њени земљаци су били у једном стању: беспослица и алкохол просто су харали њиховим "насељима", а било је и оних који су из те безизлазне ситуације једини излаз налазили у самоубиству. Те и друге трагике руских досељеника јако су потресле Лизу, ојадиле њено вец рањаво срце и откриле јој једно ново сазнање: да је њено дотадање подвајање од тих несрецних људи било бесмислено. Зато она на своју лицну одговорност мења од Покрета добивени задатак и од хладног интелектуалца постаје ватрени и неустрасиви друствени радник: уцитељ, исповедник, дусебризник, миротворац

Њена помоц била је потребна многима. Међутим, њене могуцности биле су премале да би могла свима помоци. Зато се она повијала и сналазила како је могла и умела, храбреци се увек хрисцанском љубављу према свима људима. Да би колико-толико помогла својим унесреценим земљацима, она је цесто путовала и била виђена по многим градовима и насељима сиром Француске. У вецини слуцајева њени земљаци су је оцекивали и испрацали са добродослицом и симпатијама. У таквим слуцајевима било је веома дирљивих сцена; они би јој сузних оцију поверовали тајне својих дуса, исповедали би своје грехе, понекад и оне које су нацинили много година раније.

А она би их стрпљиво слусала, саветовала, заједно с њима плакала Али је бивало и друкцијих, веома непријатних сцена. Тако је например, било у Марсељу, где су је луцки радници непријатељски доцекали и испратили.

Трагајуци тако за сваковрсним несрецницима Лиза се једног дана обрела и у Пиринејским рудницима. Међу тамосњим рударима било је доста Руса који су свој зивот проводили у крајњој беди и горцини. Лиза је цула за њихове невоље, па је отисла до њих да их утеси и охрабри. Није ни слутила какво је изненађење тамо цека. Кад је стигла у рударско насеље, једва је досла себи од силног изненађења. Рудари су зивели по мизерним дрвеним баракама, проклињуци своју злу судбину. У једној таквој бараци зивели су и њени несрецни земљаци. Затекла их је на окупу и одмах поцела да им говори охрабрујуце реци. Зелела је да их орасполози и наведе на један пријатељски разговор, али се десило сасвим супротно. Њени земљаци, уморни од теског посла и мизрерног зивота, упорно су цутали, гледајуци у њу некако тупо и подозриво. Изгледали су гладни и неми за све сто се пред њиховим оцима десавало. Лизи је било теско, осецала се вема нелагодно, али због тога није престала да говори. Та муцна сцена трајала је неко време, а онда - јос веце изненађење! Један рудар без икакве најаве прекида њен говор рецима: "Боље би било да орибас овај под него сто нам придикујес." Као гром из ведра неба ођекнуле су те реци у Лизиној дуси. Она је за цас осетила велики прилив узбуђења и готово истог тренутка је клекнула на своја уморна колена и отопцела да риба блатњави под. Овај вратоломни обрт ствари потпуно је поразио рударе. После тога је настала опста тисина. Она је невесто рибала, а они су и даље седели и укоценим погледима посматрали ову необицну зену. Посто је орибала један део бараке, Лиза се мењајуци воду спотакла и воду пролила на себе. Била је до козе мокра. Али су рудари и овога пута били непомицни, тврдога срца и безгласни. Неколико муцних тренутака је то трајало, а онда, сасвим неоцекивано, онај исти рудар који јој је малопре добацио оне прекорне реци устаде, скиде са себе капут, даде јој и реце: "Обуци ово јер је хладно, а ти си сва мокра". Са ропском послусносцу Лиза је узела капут, огрнула га и наставила прекинути посао. Пиринејски рудари нису могли даље да издрзе. Лизина доброта их је освојила и победила. Лед је био пробијен. Тврда рударска срца поцела су да се краве и да саосецају благодатно дејсто хрисцанске љубави. После заврсеног посла сви су сели да једу и том приликом је вођен прави пријатељски разговор, працен тугом, сузама, надом на боље дане

После ове знацајне посете, на путу до зелезницке станице, Лиза је дозивела јос једно изненађење. Сасвим изненада пресрео је један рудар и поверио јој једну своју судбоносну тајну. Наиме, да је њен доласак у Пиринеје одлозио његово самоубисто, планирано за тај дан. Јос јој је рекао да је њихов зивот веома тезак и да је права бесмислица зивети таквим зивотом. Ова неоцекивана исповест несрецног рудара силно је потресла Лизину дусу, она се узбудила и озалостила у исто време. Хтела је да схвати ста се то збива с њом, али времена за размисљање није било. Несрецни рудар стајао је пред њом и својим јадним изгледом преклињао је за хитну помоц. Није било другог излаза, морала је своје путовање да одлози за који цас. Заједно са несрецним рударом она се вратила у рударско насеље, спаковала његове ствари и једним каснијим возом вратила се с њим у Париз. Тамо га је предала на опоравак неким својим пријатељима, који су га топло примили у свој дом и кроз извесно време повратили му смисао земаљског зивота.

Посто је срецно допутовала куци, Лиза је уз молитву и друге подвиге дуго премисљала о ономе сто се догодило у Пиринејским рудницима. На крају је досла до закљуцка да је хрисцанин дузан да близњега љуби целим својим бицем: и рецима и делима, онако како је то апостол Јован рекао пре 19 векова: "Децице моја! Да се не љубимо рецју ни језиком, него делом и истином" (л Јн. 3, л8). После тих премисљања она је у потпуности схватила смисао и знацење хрисцанске љубави према људима. У том је и њено духовно рођење с Бозјим благословом било оконцано и она је постала нова лицност у Исусу Христу: лицност способна за нова, виса саврсенства, која претпостављају нове подвиге и нова одрицања.
5.
Монасење

Монаски зивот је одувек био веома привлацан. И тајанствен  у исто време. Има у томе зивоту нецег сназног, моцног, светог, анђелског и бозанственог. И све то обједињено цини га и привлацним и тајанственим. Поред тога, у монаству се не гледа ко је ко. По рецима Св. Писма "нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мускога ни зенскога", него су сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Зато монаство од својих полазника трази слободно опредељење за монаске завете. Тако је то установио сам Бозански Оснивац монаског зивота  Господ Исус Христос, када је окупљеном око себе народу и уценицима Својим рекао: "Ко хоце за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк. 8, 34). Поред слободног пристанка, за успесни монаски зивот је потребан и особити дар Бозји (Мк. 10, 11; л. Кор. 7, 7).

Из предњега излази да су за монаски зивот неопходно потребна два основна елемента: особито Бозје призвање, тј. Благодатни дар Бозји, и слободно опредељење лица које зели да проводи монаски зивот.

Све је то Лиза Скобцова добро знала јос пре но сто је досла у Француску. Зато је њено монасење било регуларно; одвијало се под покровитељством Бозјега плана и благослова.

На монаски зивот она је помисљала врло рано, јос док је била гимназијалка . Са тим мислима она се занимала нароцито после оног тајанственог разговора са уценим и господственим петроградским комсијом Победоносцевим. Па ипак тада није отисла у манастир, није остварила ту своју добру зељу вероватно због Бозјег плана с њом. Али је та добра мисао, да једног дана постане православна монахиња, нија никад напустила. Тако је Лиза провела своју младост са племенитим осецањима уоквиреним у богату масту.

Касније, у годинама емигрантског зивота, њена зеља за монаским зивотом опет се разбуктала. Али и тада јој се није дало да прими монаске завете. Међутим, Лиза се није предавала, цекала је свој дан. Интимно је осецала да це тај дан једном доци и није се преварила. Прерана смрт млађе церке Настје силно ју је потресла и на сва звона огласила да је њеном стрпљењу близу крај. А када су после неколико година Настјине кости преносили у другу гробницу, она је имала нову прилику да допуни свој ранији дозивљај. После тога дуго је размисљала и то своје размисљање је записала. Она је,по њеном властитом сведостанству, после Настјине смрти своје материнсто схватила у нароцитом смислу, сире него раније. Сада га је схватила као нароцити позив да постане мајка свима онима којима је потребна мајцинска помоц, мајцинска заститиа, мајцинска љубав. После тог размисљања њен се зивот изменио на боље и добио ново знацење. Овој њеној промени свакако је допринео и њен одлазак у Пиринејске руднике, одакле се вратила са несвакидасњим осецањима. У том је заврсено и њено духовно рођење, па је Лиза са сваке стране била спремна да прими монаски цин. После свих тих збивања она је одахнула, јер је приметила да Бозје благовољење поцива на њој: да је досло време да своју давнасњу зељу ипак оствари. А када постане монахиња, тада це се испунити јос једна њена велика зеља: постаце мајка свим својим земљацима, својим сатрудницима и сапатницима. А њима је бас таква помоц неопходна. Инаце, они це подивљати, и јос горе од тога

У таквом располозењу Лиза је проводила предвецерје свога монасења. По њеној оцени, свака ствар у вези њеног монасења била је на своме месту, сем једне: није јој било посве јасно како це се њени неуспели бракови одразити на њеном монаском звању. О томе је она премисљала и двоумила, али не задуго. Сетила се у прави цас да је најбоље да тајну свог срца повери свом духовнику - цувеном о. Сергију Булгаковом, руском свестенику и богослову. Ту своју "тајну" она је открила и митрополиту Евлогију, тадасњем егзарху Руске патријарсије за Западну Европу. Са обе стране Лиза је добила повољан одговор и ново охрабрење за примање монаских завета. После тога њу је захватило празницно располозење Толико се радовала томе светом цину! Убрзо је било одређено да се монасење обави на Богословском институту Св. Сергија у Паризу, разуме се у одређени дан и сат. Како је планирано, тако се и збило. У нарецени дан, марта 1932. године, Лиза је замонасена: свукла је са себе своје цивилно одело и обукла монаску ризу. Том приликом се одрекала и свога крстеног имена и добила ново, монаско име Марија. Сам цин монасења изврсио је лицно митрополит Евлогије. А када је монасење приведено крају, митрополит је новој монахињи дао крст у десну руку и рекао: "Господ Исус Христос је рекао: ко хоце за мном да иде нека се одрекене себе и узме крст свој, и за мном иде" (ср. Мк. 8,34). Затим јој је дао у леву руку упаљењу свецу и рекао: "Господ је рекао: тако да се светли васа светлост пред људима, да виде васа добра дела, и славе Оца васега који је на небесима" (ср. Мт. 5,16). После тог званицног дела монасења, митрополит је сасвим неоцекивано направио један изузетак: поделио је новој монахињи свој архипастирски благослов да мозе проповедати у цркви приликом мисионарских путовања сиром Француске, али само на крају богослузења. Ето, тако је давнасња зеља Лизе Скобцове за монаским цином и зивотом најзад оконцана и отада је свуда сретамо као мајку Марију.

Лизино монасење је благотворно утицало на њен даљи зивот . Оно је било непресусни извор њене тихе, али постојане радости. Ту њену духовну насладу приметили су и неки њени сродници и пријатељи. А и она сама умела је да казе: "Сада је све тако једноставно". Међутим, она јос увек није била изабрала нацин монаскога зивота; није се определила којим путем да пође и дође до лицне Голготе и лицнога васкрса.

У поцетку свог монаског зивота она је становала у једној собици поменутог Богословског института у Паризу, ту где је и замонасена. Али такав зивот није могао да је загреје и одусеви. Зато је она то прво време проводила у тразењу излаза из такве тескобне ситуације. С друге стране, митрополит Евлогије је смисљао како би монахиња Марија могла постати осниватељ руског монаства на Западу. У том смислу он је неколико пута разговарао с њом и резулатат тих разговора показао се јос исте године, када је м. Марија отпутовала у неке балтицке земље да у тамосњим руским манастирима проуци устројство и организацију православног монаства. Међутим, она се отуда вратила тако-реци празних руку. После њеног повратка у Француску и сам стари митрополит је увидео да се његов план с новом монахињом неце оствтарити. Зато ју је разресио свих обавеза и препустио јој да она сама одлуци како це проводити свој даљи монаски зивот. С друге стране, м. Марија је била убеђена да у новим приликама, у којима је она зивела са својим земљацима-сапатницима, одговара једино нови тип монаског зивота: опстезисце у којем це доминирати породицни дух и топлина. Зато се она уместо класицнога монаства определила за савремено, "световно монаство", које је од ње захтевало целу хрисцанску љубав и дозивотно слузење несрецним људима.

Сасвим друкције од друственог, спољасњег њеног зивота одвијао се њен лицни, унутрасњи зивот. Он је и надаље био строго подвизницки, испосницки, светоотацки. И то у једном нароцитом смислу. По својим тајним (и јавним) подвизима она је много подсецала на древне руске јуродивице Христа ради који су игнорисали савремено друство да би истом сто репрезентативније послузили као путовође у царство Бозје. Сасвим је разумљиво да је такав нацин њеног зивота био многима веома цудан, а некима је био и потпуно несхватљив (ср. 1. Кор. 1, 23; 3, 18; 4, 10 и даље). Међутим, она се није обазирала на то јер је била убеђена да јој је такав зивот Провиђење доделило и да јој само такав нацин зивота мозе омогуцити да се сва преда хрисцанској љубави према близњима. А то је њена једина зеља, то је њен идеал за који се исплати и зивети и умрети.

Поред таквог напорног монаског зивота м. Марија је налазила несто времена и за свој књизевни рад. Водила је уредно свој дневник и писала друге прозне саставе на разне теме, али је далеко висе волела да писе песме. Како је имала мало слободног времена, она се списатељским послом бавила обицно ноцу, у цасовима самоце. Један део свог књизевног ствараластва она је сама објавила по ондасњим руским црквеним цасописима, док је други део објављен тек после њене муценицке смрти, од стране њених сродника и пријатеља.

Свој подвизницки зивот м. Марија је допуњавала јос и руцним радом. Нароцито је волела да везе. Познати су њени везови са библијским мотивима, као и мотивима из зивота Цркве Христове. Међутим, ни за ову племениту врсту рада она није имала довољно времена, због цега је њена умесност у овоме послу такође сиротињски искорисцена.

Тако је мајка Марија Скобцова проводила свој монаски зивот, цудан по својој спољасности, инаце благодатан и богоугодан, такореци у непрекидном раду; интелектуалном и физицком. На тај нацин она се свестрано припремала за предстојеце зртве, па и за ону највецу, када је зивот свој дала за близњега свога.
6.
Љубав према близњем

Постоје две врсте љубави према близњем: природна и натприродна. Природна љубав, како јој и само име казе, ствар је цовекове природе. Стварно, она се оснива и изграђује "на природном осецању лицне симпатије, које не обухвата све људе и које је врло субјективно, произвољно, каприциозно и пролазно." Међутим, натприродна љубав је несто сасвим друго. Она је, пре свега, бозанског порекла. Затим, њу је прокламовао сам Богоцовек Исус Христос за највиси принцип свих односа међу људима. Због тога је она супериорнија од природне љубави квалитативно и квантитативно. Квалитативно, јер њу хрисцани схватају и изврсавају свим срцем својим, али висе по изрицитој поруци Спаситеља, која је добровољно прихвацена и радосно изврсена кроз лицно усрђе и благодатну сарадњу. Поред тога, она је и несебицна, јер не трази своје (1. Кор, л3, 5), и зртвена, јер онај који је има тај и зивот свој полазе за близње своје (Јн. 15, л3). А квантитативно, јер обухвата све људе. Сви су људи од Бога, па су стога деца Бозја, а међусобно су браца која треба да зиве у бозанској љубави. Од ове две љубави натприродна љубав је хрисцанска.

За ту, хрисцанску љубав према близњем определила се мајка Марија Скобцова. Она је тој љубави све подредила. А откад се замонасила за њу је љубав према близњем, особито према несрецницима, постала најбољи пут да се доспе у небеско царство Бозије. "Јер на дан Последњега суда Бозјега", како је сама говорила, "нецу бити питана колико сам успела у монаском зивоту, колико сам метанија направила; него да ли сам гладног нахранила, зедног напојила, нагог оденула" Тај зивотни и зивотворни хрисцански принцип потпуно је преоваладао у њеном зивоту и она му се свесно и слободно безграницно предала.

Такав изузетан зивот није могао остати непримецен од стране других људи. Напротив, они су то примецивали и гласно похваљивали кад год им се за то прилика указала. Тако је једном један њен пријатељ рекао да само таква изузетна особа, каква је м. Марија, мозе обављати тако слозене послове и вазне друствене обавезе. А тога је било заиста много.

Тих година, када је м. Марија била млада монахиња, у Паризу и другим местима Француске било је много руских емиграната. Њихов зивот је био веома тезак. Међу њима је било доста бескуцника, није био мали број ни оних који нису имали своје стално запослење. То су били озбиљни проблеми који су угрозавали нормалан људски зивот. Такво цињеницно стање императивно је налагало да се за те људе несто уцини, и то хитно. Размисљајуици о том проблему, како да помогне својим несрецним земљацима, м. Марији је пала на ум једна срецна мисао да за те унесрецене људе оснује приватна прихватилиста, уствари милосрдне домове у којима це владати породицна атмосфера. Ту своју добру замисао она је убрзо и остварила. Цим јој се указала прилика, изнајмила је једну запустену куцерину у Паризу и исту огласила за опсте прихватилисте свих руских бескуцника. У поцетку је изнајмљена куца била у јадном стању. У њој није било наместаја, цак ни кревета, па је м. Марија једно време спавала на поду застртом цебадима. Али за кратко време куцерина је доведена у ред и у њој се могло како-тако људски зивети. Ту је м. Марија провела пуне две године, па се преселила у другу, вецу куцу, али такође без потребног покуцства. Но то је није обесхрабрило. Поцела је опет испоцетка, сасвим скромно. У прво време на исхрани је имала свега 25 особа, али је она зелелела да се тај број повеца, јер су потребе биле заиста велике. Временом је ова куца постала централно здање свеколике милосрдне делатности мајке Марије. А кад је досла до нових новцаних средстава она је опремила јос неколико куца-утоциста само да би олаксала претески зивот својим земљацима. У свим тим здањима владала је права породицна атмосфера. Многи руски бескуцници сада су имали "свој дом" и оно сто им је најпотребије за обицни људски зивот. Тако је ово здање у улици Лормел бр. 77 "постало родна куца за стотине изгладњелих и несрецних" и главни центар руске православне мисије у Француској. Дуса тог милосрдног центра била је монахиња Марија Скобцова.

У поцетку је све домаце послове м. Марија сама обављала. Она је кувала, сила, прала подове, музла краве, цепала дрва, у врецама вукла са пијаце зивотне намирнице И поред свега тога осецала се ванредно добро. Касније, кад су се послови умнозили, требало је висе и радника. И тај проблем она је успесно ресила; организовала је добротворни рад, а њени први сарадници били су њена мајка Софија и монахиња Евдокија, која је досла из Русије л932. године.

Милосрдни рад мајка Марије у основаним прихватилистима захтевао је од ње све вецу љубав и изузетан напор. С времена на време она би уз побозан уздах прокоментарисала то своје дусевно стање рецима: "Све висе сматрам и закљуцујем да је мој зивотни пут исправан, али је веома напоран". То су примецивали и неки њени пријатељи, нпр. Мохулски. Према једном његовом запису: она не зна за природне законе, она не зна за хладноцу, она мозе ходати босонога, мозе дуго не спавати, она се не боји опасности У таквом натприродном располозењу одвијала се харитативна делатност мајке Марије.

Предмет њене бриге, у првом реду, била су најзапустенија и најјаднија људска бица: просјаци, пијанице, умоболници Ради њих она се завлацила у најзабаценије кутке Париза и др. места, дању и ноцу, само да би некоме помогла, да би неког спасла. Посебно се старала о ноторним алкохолицарима. Знала је где це их пронаци и како це им прици; њихове јазбине су јој биле добро познате. У таквим подухватима показивала је необицну смелост и смисљеност. Десавало се да појединце насилно изведе, просто изнесе из њихових пребивалиста. Али је бивало и тезих слуцајева, кад није успевала у својим предузецима. После једног таквог неуспеха записала је ово: "Оно сто им дајем није довољно Ево засто. Сваки од њих захтева од вас целог цовека, ни висе ни мање. Али је врло теско сав свој зивот поклонити једном пијаници, богаљу" Ово осецање смирености удостојило је м. Марију јос веце благодати Бозје, која се особито у слабости показује (2. Кор. 12, 9). Са новим приливом благодати, она је наставила свој цудесан зивот у хрисцанској љубави са јос вецим еланом. Процула се као цудотворни неимар у спасавању близњих, без обзира на њихове невоље.

О једном таквом подухвату једна њена пријатељица записала је ове редове: "Једном се крајем л934. године у вили де Саке појавио неки Коља. Имао је 26 година. Пре осам година се у некој крцми побио и претукао свог супарника. За то дело био је осуђен на годину дана затвора. По француским законима странац који је одлезао своју казну мора да напусти земљу. Али где протерати руског емигранта ? На крају, Кољу су одвели на белгијску границу и тамо да оставили. Белгијанци су га ухапсили, стрпали у затвор и  поново пребацили у Француску. Тако је просло осам година у сталном пребацивању из француског у белгијски затвор. За то је цула м. Марија и ресила се да спасе несрецног Кољу. Отисла је у префектуру полиције и успела да постигне оно сто је хтела: Коља је добио право на запослење и дозволу за боравак.

Јос вецу умесност, прави правцати подвиг, показала је м. Марија у спасвању својих земљака из француских лудница.Наиме, међу руским емигрантима у Паризу цули су се тузни гласови: на десетине њихових земљака, потпуно здравих , било је стрпано у париске луднице, ко зна из којих разлога. Та вест је стигла и до м. Марије и веома ју је разалостила. Али за сентименталност није било времена. Одмах је смислила план спасавања и дала се на бескомпромисан посао. Није мировала док није обисла неке медицо-центре и лицно се уверила да су фамозни гласови о руским здравим лудацима "назалост посве истинити". Та "инспекција" ју је поразила, али не и обесхрабрила. Куцнула је на многа врата док, најзад, није досла до последних, најглавнијих. А када су јој отворили и та последња и најглавнија врата, несрецни руски бескуцници су поцели излазити из париских лудница.

Тако је и овога пута лед био пробијен, али је одмах иза тога искрсао нови проблем: где сместити те напацене људе? Потребно је било смислити и урадити несто, основати какав-такав санаторијум за њихов опоравак. А то није било нимало лако остварити. Међутим, м. Марија се није предала, изврсно се снасла и овога пута. За ту сврху адаптирала је раније изнајмљену куцу Нојзи-ле-Гранда и у њу сместила своје стиценике. Око њих се највисе сама трудила, али није изостала ни помоц других милосрдних дуса.

Тако је оконцано ово њено маратонско доброцинство на лицну и заједницку духовну радост и корист. Хрисцанска љубав је победила и овога пута, а то је за њу било ново охрабрење, нова снага, нова нада. Све то заједно било је итекако потребно њеној бескрајној љубави према близњима која је од ње захтевала и оцекивала нова прегнуца и нове зртве.

Та нова прегнуца и зртве досли су до пуног изразаја у каснијем њеном зивоту, нароцито за време ИИ светског рата. Мозе се за сигурно узети да је рат м. Марија спремно доцекала. Годинама пре рата она се кроз свој подвизницки зивот и милосрдни рад на најбољи нацин припремала на сваку зртву, па и ону највецу: да зивот свој полози за своју хрисцанску веру. Будуци стварно таква, она се није пласила рата и његових страхота. О тој њеној одвазности сведоце многи њени познаници и пријатељи, али и она сама. Тако је једном приликом рекла Константину Мцулском, њеном блиском сараднику: "Ја се не пласим страдања, ја волим смрт". Зато, када је немацка војска упала у Француску и Париз, она је и даље остала у свом милосрдном дому са својим сарадницима и стиценицима, иако су јој њени најблизи сарадници и рођаци саветовали да напусти Париз и склони се негде у унутрасњости. Истини за вољу треба реци јос и то да је она једно време, док је ратна стихија помамно јурила преко граница суседних земаља, премисљала о свом повратку у вољену Русију. Планирала је да се настани негде у пределу реке Волге или негде у Сибиру и да се сва преда мисионарском раду. Међутим, упад Немаца у Француску прекинуо је то њено премисљање и она се потпуно помирила са новонасталом ситуацијом: да остане ту где је и да настави запоцети милосрдни посао.

У време ратних година посла је било, заиста, премного. Рат је собом донео многе нове невоље, због цега се број несрецних људи нагло повецавао. Међу несрецницима сада нису били само Руси, вец и Французи и други, међу којима треба споменути најпре Јевреје. Та новонастала ситуација умнозила је милосрдну делатност м. Марије Сада је њена помоц била потребна многима, а Јеврејима најпотребија. Они су били најомразенији народ пред оцима моцног и злоцудног окупатора. За њих је било одређено грозно истребљење са лица земље, какво свет јос није био видео. У спровођењу тог пакленог плана њих су најпре били обелезили Давидовом зутом звездом, а затим су настала незапамцена гоњења, хапсења, муцења и скапавања по знаним и незнаним нацистицким логорима. Задах из специјализованих крематоријума сирио се на све стране и даноноцно огласавао витеско умирање једног славног народа. За Јевреје су били настали вероватно најцрњи дани у њиховој хиљаде година дугој историји. Погром је био тоталан. Обухватио је све Јевреје нехрисцане: кривце и невине људе, одрасле и малу децу, мускарце и зене Из те свеопсте хајке било је готово немогуце извуци зиву главу. Али су се Јевреји снасли и у тако безнадезној ситуацији, бар тако је у поцетку изгледало. А ево о цему се ради: Немци нису прогонили Јевреје-хрисцане којих, узгред буди рецено, није било много. О томе сведоци овај податак. Међу најблизим сарадницима м. Марије био је један Јеврејин. Звао се Илија Фондамински. За њега се тврди да је срцем био хрисцанин , али је св. крстење примио тек л94О. године, а то знаци кад је ратна стихија стигла и у Француску. У поцетку је изгледало да це хрисцанска крстеница Фондаминском спасити зивот. Међутим , л94л. г. он је ухапсен и одведен у логор. Ста све није м. Марија цинила за његово ослобођење, али му није могла помоци. Фондамински је свој зивот заврсио у Аусвицу л942. године.

Ова еписзода из зивота Илије Фондаминског дала је повода многим Јеврејима да се растрце по хрисцанским богомољама и измоле званицне крстенице које би им макар за извесно време продузиле зивот. Лормел и Нојзи, те две православне добротворне установе, били су главни центри за прибављање хрисцанских крстеница. Али то је била само једна варка, обмана. Вец јула 1942 . године Немци су похватали близу 13.000 париских Јевреја и спровели их у "логоре смрти", одакле се ретко који зив вратио. До тога догађаја споменути центри, којима је организовано руководила м. Марија, били су под присмотром немацких власти, а од тада па надаље њихов рад је све висе ограницаван, и то са сваке стране.
7.
Муценицка смрт

У хрисцанској религији муцениство има прворазредну вредност и вазност. Оно представља највецу зртву у хрисцанском зивоту, према томе и највецу љубав према Богу и близњему. Отуда је зртвена љубав најприроднија и најглавнија одлика хрисцанског муцениства. А главна одлика хрисцанске љубави је, према рецима Св. Писма, полагање свога зивота за добро близњега. (Јн. 15, 21). Дакле, смрт, умирање! Ово умирање за другог бива на два нацина: духовна и телесна. Међутим, међу њима нема неке сустинске разлике, јер и у једном и у другом слуцају је иста зртвена љубав. Тако је хрисцанско муцениство у ствари двојако: духовно и телесно, али је та двојакост формална док гледано сустински међу њима нема разлике. Оба вида муцениства су многоцена пред Богом, јер презентују пуноцу Богоцовецанске заједнице која се одвија у бозанској љубави. А то је оно сто хрисцанској мартирији даје прворазредну вредност и вазност.

Има у хрисцанској цркви безброј светих муценика, који су своју љубав према Богу и близњем посведоцили на најхрисцанскији нацин: својом муценицком смрцу. Такви су, на пример, св. великомуценик Георгије, код нас Срба св. ђакон Авакум, кога су Турци због његове хрисцанске вере набили на колац у Београду 18л4. године. То је муцениство у крви или телесно муцениство. А духовно муцениство је друкције. Оно се састоји у постојаној и бескомпромисној борби противу зла у себи и свету. То је духовна борба која се најуспесније војује на терену светог хрисцанског подвизниства. Отуда је сваки хрисцански аскета прави муценик, по свему раван оном који зивот свој полози за Бога и близњег свог. А то владика Николај Велиморовиц и казе: "Подвизниство ниста друго није до дуготрајно муцениство". О духовној мартирији говори се у Св. Писму на висе места, али нигде тако једноставно и јасно као у посланицама св. ап. Павла. У вези тога он писе древним Коринцанима ово: "И ми за сто подносимо муке и невоље сваки цас? Сваки дан умирем, тако ми , брацо, васе славе (1.Кор. 15,30-3л); јер ми зиви једнако се предајемо на смрт за Исуса" (2. Кор. 4, 11). Тако је духовно муцениство, по ап. Павлу, једно стално, свакидање умирање за Господа Бога и близњега свога.

Оба вида хрисцанског муцениства бивају по благодатном дару Бозјем. Обицно Бог једноме додели брзу муценику смрт, а другоме муценицко умирање, духовно страдање из хрисцанске љубави. Али има и таквих слуцајева када Бог једној истој особи додели оба муцениства; најпре свакодневно страдање, а напослетку јос и муценицку смрт. То је најтези и највиси облик хрисцанске мартирије. За то треба имати особити дар Бозји, али и изузетно велику хрисцанску љубав. Такав је муценик био, нпр, св. ап. Павле. Ето, међу такве муценике треба свакако убројати и легендарну мајку Марију Скобцову. Она је веци део свога зивота провела у страдању ради Бога, а на крају је и сам зивот свој дала за близњег свог. Тако је она искусила оба вида хрисцанског муцениства. За тако узвисено и богоугодно дело она се озбиљно спремала кроз хрисцанку љубав. Тако јој је, уствари, благодатна хрисцанска љубав омогуцила да се удостоји светог муцениства, тог ретког Бозјег дара.

Да је м. Марија веци део свога зивота провела у страдањима ради Бога и близњега, то је вец висе пута нагласено у претходним поглављима. А овде, у последњем поглављу, описацемо само финале њеног страдања, тј. њену муценицку смрт.

Цувени париски домови хрисцанскога милосрђе Лормел и Нојси, којима је она руководила, радили су пуном паром све до 1943. године. Негде у поцетку те године Гестапо је отпоцео систематска хапсења главних лицности тих милосрдних установа, с намером да растури и унисти та добротворна хрисцанска гнезда. Међу првима немацки агенти су ухапсили Јуру Скобцова, сина мајке Марије. Његово хапсење описала је његова бака Софија веома сликовито и - дирљиво. Према њеном опису десило се то овако:

Тога несрецног дана мајка Марија није била у Паризу. Био је крај недеље и она је отисла својим послом у једно село недалеко од града. Јура је остао у Лормелу заједно са својом баком. Био је обицан фебруарски дан. Јура је ходао тамо-амо по милосрдном дому. У једном моменту бака га је позвала и замолила да јој донесе мало угља из подрума. Он је много волео своју баку и увек јој је био послусан. Зато је и овога пута позурио у подрум да је сто пре услузи. И бас тада, док је безбризно скакутао по степенисту према подруму, Гестао га је ухапсио. Занет својом невиносцу није ни приметио како се то десило. Кад је досао себи озалостио се и плакао горко. Међутим, немилосрдни агенти нису се на то обазирали. Претресли су престрасеног младица и, да несреца буде веца, насли у његовом дзепу једно поверљиво писмо. То писмо је било у вези прибављања крстеница за неке Јевреје и било је адресирано на о. Димитрија Клепинина, једног од најблизих сарадника м. Марије. Било је сувисе касно да се Јура ослободи писма, а оно је било довољно да и о . Димитрије буде одмах ухапсен. У међувремену Јурина бака је постала нестрпљива сто Јуре тако дуго нема са угљем, па је изасла у ходник да потрази свога унука. Само сто се појавила на степенисту, одмах је цула да је Јура ухапсен. То ју је поразило. Просто је слетелеа доле до просторије у којој је Јура тихо јецао. Покусла је да агентима објасни да Јура није крив, да је невин, али је од њих била грубо удаљена и њен покусај да ослободи свог несрецног унука није уродио никаквим плодом. Јура и о. Димитрије су одведени у нацистицки логор, а стара Софија је сва сломљена од бола туговала и нестрпљиво цекала повратак м. Марије у Париз.

Кад се м.Марија вратила у град и цула ста се у њеном одсуству десило, њеном болу није било краја. Јер је њен Јура, њен јединац, њен најблизи сарадник и сапатник, ухапсен и одведен у логор, одакле је било мало изгледа да це се зив куци вратити. Ста све несрецна мајка није цинила да спасе свој последњи пород. Цак је и цебе у замену нудила, али није ниста постигла. Јура је и даље остао у логору делеци судбину осталих затоценика. А она? Изранављенога срца са свих страна и сузних оцију наставила је свој мукотрпни зивот. Њена цудесна хрисцанска љубав тразила је од ње нова прегнуца и јос веце зртве. И она је са том љубављу наставила да зиви и ради. Од висецлане породице Скобцов сада је с њом остала само њена остарела мајка Софија. Њих две су са оно мало преосталих сарадника продузили са милосрдним радом, иако под веома теским условима и околностима. С друге стране, Немци су продузили с хапсењима. Лормел и Нојзи су попустали, сваки дан су цекали крај своје добротворне мисије. После сваког новог хапсења м. Марија је сатима саслусавана и истјазавана. И за њу и на њене сараднике то су били злослутни знаци који су наговеставли да це и њеној слободи убрзо доци крај. Тако је и било. Једног дана, не тако дуго после Јуриног хапсења, Гестапо је досао да ухапси и мајку Марију. Том приликом су је дуго испитивали И у једном моменту су јој рекли: "Нас агент једе с Вама за истим столом". Тако су се обистиниле сумње и слутње старице Софије, која је једноставо, али дирљиво описала последњи растанак са својом легендарном церком. На растанку, према њеном опису, м. Марија јој је рекла "збогом", као сто је цинила и у свим другим тезим слуцајевима. А после тога је додала: "Мајко, буди храбра". Затим су једна другој пале у загрљај, обе су тихо плакале . На крају је мајка церку благословила, па су се зувек растале. Нацисти су м. Марију одвели у логор и прибројали је осталим зртвама ИИ светског рата. Сутрадан је досао један немацки предводник код Софије Пиленко и рекао јој: "Никад висе нецес видети церку". Хапсењем мајке Марије и њеним одвођењем у познату тврђаву Роменвил престаје сваки даљи рад православне мисије у Паризу, познатије под именима двају милосрдних центара: Лормел и Нојзи. То хуманитарно утоцисте болесних и несрецних нацисти су неповратно унистили .

Сто се тице даље судбине м. Марије, она се у поцетку хвалила логорским зивотом. "Сви цетворо смо заједно", писала је она својој мајци у Париз, мислеци на Јуру, о. Димитрија, Пјанова и себе. Али је истовремено предосецала да тако неце бити дуго. Тако је и било . Кратко време после њеног одласка у Роменвил, њих тројица су преместени у други логор. То је било у фебруару, а у априлу и она је преместена у исти логор. То је била уједно и њена последња прилика да види свог вољеног сина., али не и остале. Према опису Ине Вебстер, до тог последњег и најдирљивијег виђења између м. Марије и њеног сина Јуре досло је у раним јутарњим цасовима. Тог јутра м. Марија је стајала код прозора обасјана руменим зрацима јутарњег сунца. Била је у својој црној монаској одеци, а лице јој се светлело и имало неки неописив изглед. Пред њом, под прозором, стајао је Јура, младиц танак и висок, са златастим праменима косе и прекрасним, цедним лицем. И мати и син били су обасјани првим јутарњим сунцем. Тихо су говорили. Свет за њих није постојао. На крају, она се нагнула кроз прозор и пољубила његово бледо цело. Ни мати ни син нису знали да је ово последње њихово виђење на овоме свету. Растали су се. Али је она јос дуго стајала поред прозора и гледала у даљину; сузе су јој лагано текла низ испостене образе. Незаборавна слика залости, тихог страдања и надања! Несто касније Јура је о том састанку писао својој баки у Париз. Из његовог писма се види да је 27. априла 1943. године м. Марија одведена у Немацку, у злогласни логор Равенсбрук. Путовање до Равенсбрука било је веома напорно. Данима се путовало без најосновних услова за људски зивот. У том "логору смрти" м. Марија је провела пуне две године - све до своје муценицке смрти.

У Равенсбрук је добро срце мајке Марије досло до пуног свог изразаја. Са свима зитељима тог злогласног логора зивела је лепо, у хрисцанској љубави. Волела је цак и непријатеље своје. За сваког је имала лепу и утесну рец. Помагала је свима у свакој прилици. За све се Богу молила. Ипак, највеци део свог слободног времена посвецивала је омладини. Младез је била њена брига и њена једина разонода. Цесто их је окупљала око себе и била њихов уцитељ и васпитац; цитала им је одељке из Св. Писма и дрзала кратка предавања из националне и црквене руске историје. У поцетку су њена предавања млади слусали са великом пазњом, заборављали су цак и на своје логорске невоље. Касније је интерес опао, јер је логорски зивот постао тези и несносљивији. Мајка Марија се помирила са свакодневним патњама, а смрт је сматрала за ванредан дар Бозји - тако је једном приликом рекла Е. Новиковој, једној својој пријатељици. Како су месеци логорског зивота одмицали, она је све висе слабила У једном кратком писму својој остарелој мајци она је на немацком написала: "Ја сам прилицно добро", а одмах иза тога је на руском дописала: "Постала сам уистину старица". Писмо је стигло у Париз јануара 1944. Али и у таквом стању м. Марија је остала верна својим идеалима. Њена распламтела хрисцанска љубав као да није марила за претески логорски зивот. Све патње она је херојски подносила и тако била пример за углед свим логорасима. Сада се посебно старала о болесницима, којих је било све висе, и њена милосрдна помоц била им је од зивотне вазности.

Тих дана логораска храна је била сасвим слаба. Глад је све висе узимала маха и узнемиравала несрецне људе, зене и децу, цак и у ноцним привиђењима. У таквом космару теско се било снаци и опстати. Али се мајка Марија и пред таквим тескоцама није предала. Њена хрисцанска љубав, увек свеобухватна, опет је ступила на сцену. Руковођена њоме она је за тезе болеснике организовала да добијају појацану храну. За ту сврху су они ретки пакети које су појединци добијали корисцени веома рационално. Намирнице су спретно цуване и дељене здравствено најугрозенијим особама. Тако је једно време помагана јадна Зоузоу, једна ђевојка која је несто касније умрла од туберкулозе.

Сто се рат висе близио своме крају, зивотни услови у Равенсбруку су били све неподносљивији. Хаотицно стање ја завладало целим логором. На сваком кораку примецивао се метез. Такво стање је особито било уоцљиво крајем 1944. и поцетком 1945. године. Тих неколико месеци били су фатални за многе логорасе, па и за мајку Марију. А ево засто.

Сто се рат висе близио своме крају, зивотни услови у Равенсбруку су били све неподносљивији. Хаотицно стање ја завладало целим логором. На сваком кораку примецивао се метез. Такво стање је особито било уоцљиво крајем 1944. и поцетком 1945. године. Тих неколико месеци били су фатални за многе логорасе, па и за мајку Марију. А ево засто.

Једног дана те поменуте ратне зиме, према казивањима вец поменуте Ине Вебстер, нацисти су великодусно делили логорасима неке црвене картоне. Али нису делили свима, вец тезим болесницима и особама старим преко 50 година. Тако је црвени картон уруцен и м. Марији. На сваком том картону било је исписано лазно охрабрење. Наиме , власницима црвених картона обецана је прекоманда у други логор и побољсање логорског зивота. Ускоро је до прекоманде стварно и досло. Власници црвених картона преместени су у Јунгер-логор, недалеко од главног логора. Али авај! Тамо су наисли на тотално разоцарење. Једва су досли себи од силних изненађења. Тек сада су схватили да су преварени и да су фатални црвени картони у ствари њихова посмртница, јер је овај добро камуфлирани логор слузио зато да даноноцно храни незајезљиве гасне коморе и крематоријум. Јунгер-лагер, или логор за младе, представљао је последњи изум нациста за униставање несрецних логораса. Сваки дан по неколико пута врсена је смотра и селекција, тј. одбројавање за крематоријум и гасне коморе. С друге стране, услови за зивот били су испод сваке мере, оцајни. Храна је била сасвим ниставна, и квалитативно и квантитативно. Сваки дан она је односила своје зртве. Уз то, болести су харале немилосрдно и узимале свој данак. Муке невиђене и нецувене! Слика пакла на земљи! Страдање какво цовецанство дотад није упамтило! Време када су зиви завидели мртвима! Овакав нељудски зивот сруцио се свом својом тезином и на мајку Марију. Њено подвизницко тело поцело је да попуста и све је висе слабило из дана у дан. Али је њен дух и даље био добар, крепак, несаломљив. Својим моцним духом она је сабрала последње делице своје телесне снаге и латила се свог омиљеног посла, да наслика Богомајку која дрзи распето Дете. За време сликања неко јој је у пролазу заискао ту икону, на сто је она одговорила: "Ако се вратимо у Париз дацу ти је као поклон, али овде не. Ако је срецно заврсим, она це ми помоци да се зива извуцем одавде, али ако је не доврсим знаци умрецу овде". Према Е. Новиковој, мајка Марија се убрзо теско разболела, па јој није посло за руком да запоцету икону заврси. Болест је била неумољива. Мајка Марија је толико ослабила да су од ње остале само кост и коза . Изгледало је да је њеном страдалацком зивоту досао крај. Два месеца је зивела на граници зивота и смрти. А онда се неким слуцајем спасила из логора смрти. Пребацена је опет у главни логор, овога пута у блок 17.

То је било на поцетку марта л945. године. Међутим, сада ни у главном логору није било боље. Прозивке су и овде уцестале, а селекција за гасне коморе и крематоријум врсена је и по неколико пута дневно. Сада нико висе није био сигуран да це презивети равенсбруску голготу. Сваки дан по неколико пута селектор је одбројавао за Јунгер-логор, тј. цула се команда: "налево", сто је снацило смрт, и: "надесно", сто је знацило зивот до следеце селекције. Тих дана м. Марија је била скоро непокретна од слабости и болести. Није могла ни да стоји, па се није ни појављивала на уобицајеним прозивкама. За своје лицне потребе морала је да пузи, толико је била онемоцала. Све су то били рђави знаци који су безгласно огласавали да је њеним страдањима досао крај. Дакле, све је било спремно за њену муценицку смрт.

Најзад је освануо и тај дан. Њен последњи дан у Равенсбруку и на овом свету. Био је Велики петак - дан страдања Исуса Христа. У ваздуху се осецао дах пролеца, дах васкрсења свеколике природе. Близу је био и дан васкрсења Богоцовека Христа. Негде из даљине допирала је тутњава бојног орузја, а на истоцном хоризонту вец су се назирали први зраци слободе. Руска војска је неуморно напредовала, ИИ светски рат близио се своме крају. За то време у равенсбруском логору су врсене припреме за селекцију. И у поподневним цасовима, бас у време Христове смрти на Голготи, у злогласном Равенсбруку недузни људи су одабирани и слати у Јунгер-логор, на њихову голготу. Селекцију је врсио немацки заповедник Сварцхубер, који је досао из Аусвица по специјалном задатку: да убрза смрт равенсбруских затоценика. Да би сто боље обавио свој задатак, наредио је да се сви логораси, без изузетка, појаве на смотри. Тога пута и мајка Марија је била на смотри. Поцела је фатална селекција и команда: "налево" и "надесно!" Мајка Марија, ослоњена на верну своју пријатељицу и сапатницу Нину, са надземаљским миром је посматрала тај језиви призор. Колико је могла тесила је оне који су се издвајали на команду "налево". Гледала је њихова престрасена лица, а онда јој се дух по последњи пут узбудио и заронио у бездане хрисцанске љубави. Пред њом је стајала једна руска ђевојака коју су Немци одбројали за гасну комору. За који тренутак она је с осталима требала да пође у логор смрти. Али до тога није досло, јер је мајка Марија уместо ње посла у смрт. Ево како се то догодило:

Све се одиграло у магновању, и цудесно у исто време. У последњем цасу, пред полазак у Јунгер-лагер на смрт осуђених, она је са својом земљакињом заменила логораску блузу и број. Затим су замениле и своја места. У први мах млада Рускиња није схватила ста се то с њом збива, па је заустила да пита за објасњење. Међутим, питање није стигла да постави, а одговор је добила. Мајка Марија јој је рекала: "Ја с ам вец стара, а пред тобом је зивот". После тога, достојанствено и неком цудесном мирноцом, она је заједно са осталима за смрт одабранима посла у гасну комору логора смрти. Било је то 31. марта 1945. године, свега неколико дана пре сврсетка ИИ светског рата.

Тако је легендарна мајка Марија Скобцова зарсила свој земаљски зивот на најхрисцанскији нацин. Зивот изаткан од милосрдних трудова, тајних и јавних подвига и сваковрсних страдања оконцала је муценицком смрцу. Драговољно је полозила зивот свој за близњег и тако испунила закон Христов, закон Бозји (Јн. 15, 13). Господ је примио њену милосрдну зртву и населио је у Своје небеске дворе, где влада вецни мир, вецни покој, вецно блазенство.

* * *

После ИИ светског рата један од близих пријатеља мајке Марије, Георгије Рајевски, уснуо је овај сан:

Према његовом казивању у Пускиовом клубу у Лондону јуна 1962. године, њему се у сну приказало зитно поље. По том пољу ходала је мајка Марија. Ходала је лагано, својим уобицајеним кораком. Исла је према њему, и кад му се сасвим приблизила, он јој реце: "Какво изненађење! Мени су рекли да си умрла". После тих његових реци мајка Марија га љубазно и знацајно погледа преко својих наоцари, па му реце: "Да, људи прицају сваста, али као сто видис, ја сам зива!"

Тако је легендарна мајка Марија својим страдалацким зивотом и јос висе својом муценицком смрцу у равенсбруском логору јос једном показала, доказала и потврдила да је ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ ЈАЧА ОД СМРТИ!


Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

Свети апостол Павле, Прва посланица Коринћанима (13,1-3)



КОМЕНТАР 




Свети Павле на радикалан начин изјављује да је љубав услов вриједности свих других врлина као и вјере и самог мистичког познања.

Апостол не намјерава да релативизује друге врлине, ни вјеру ни познање; он не тврди да би љубав могла заузети њихово мјесто и обезвриједити их; исто тако, он не тврди да је љубав супериорнија од њих. Он само говори да без љубави ни друге врлине, ни вјера ни познање немају духовне вриједности, што ће рећи да не доприносе ни спасењу ни обожењу човјека.

Апостол представља одсуство љубави (према ближњем) као врсту онтолошке празнине: без љубави "сам звоно које јечи или кимвал који звечи", без љубави "ништа сам".
Ово је прво тешко разумјети. Али, Оци нам тим поводом дају једну прикладну поуку.

Како је то више пута истакнуто у "Сентенцама" (Apophtegmes), аскеза сама нема користи за наше спасење: ђаво и демони примјењују строгу аскезу: никада не једу, никада не спавају и исцрпљују се на послу; међутим, они јесу и они остају зли дуси.

Што се тиче врлине, можемо видјети да одређене врлине имају само привид добра, зато што, умјесто да буду повезане љубављу Божијом оличеној у испуњавању Божијих заповијести (ср. 1 Јн. 14, 15.21; 15, 9-10), оне произилазе из страсти и везане су за самољубље (Philautia): на примјер: Свети Јован Лествичник примјећује у Светој љествици да су особе обољеле од страсти блуда (porneia) често благе, умиљате, предусретљиве, пажљиве, племените и показују све особине доброте; друга, добро позната чињеница је и да те особе могу бити врле из гордости. Кад је ријеч о познању, можемо рећи да ђаво и демони такође имају пунођу; не да они само са сигурношћу знају да Бог постоји него Га они (по)знају онаквог какав Он јесте; међутим, они имају вјеру у Њега и познају Га без понизности и без љубави.

Исто тако можемо констатовати да су ђаво и демони у стању да чине чуда; због њихове бестјелесне природе они превазилазе законе материјалног свијета; али, они ова чуда не чине са Богом, за Њега, у Њему и од Њега, како то чине анђели и светитељи, већ против Њега, дакле изван љубави за Њега и наравно против љубави према људима, јер они увијек дјелују са циљем да им науде, и због тога њихова чуда нису свједочанство Моћи Божије, зрачења Његових добрих енергија, дјеловања Његове исцјелитељске и спаситељске благодати, и ова чуда нису ништа вриједнија од подвале опсенара који појавношћу вара гледаоце.

Није само љубав према Богу и ближњему та која даје вриједност свему што можемо урадити и сазнати већ је то иста она љубав која нам даје стварност.

Наша људска природа може се испунити само у личном љубавном односу са Богом и са нашим ближњим. Човјек се може испунити као човјек само постајући Богом по благодати. Дакле, пошто је Бог љубав, човјек може постати Бог само у љубави и путем љубави. Без овога, човјек остаје го (Постање 3,7) - у ништавилу своје грешне природе.

Хришћанска љубав у делима владике Николаја


Архимандрит Милутин Кнежевић,
Манастир Каона, Србија/color]



Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила:

"Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом
својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом"
и
"Љуби ближњега свога као себе самога" 
(Мт. 22, 37-40).

  У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа.

  Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.

  Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом.

  Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.

  Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета.

  Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.

  Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи.

  Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.

  Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.

  Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.

  Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).

  Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу.

  Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.

  Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".

  Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).

Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо".

  Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.

  Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".

  Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.

  На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће:

"Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."

  Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе цека.

  Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба.

  Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.

  Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.

"Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".

ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ


(Преузето из књиге:'' Енциклопедија православног духовног живота,
Свети Игњатије Брјанчанинов)


Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна је у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или прародитељским грехом; зато је у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајним или дуготрајним променама. Христос, Који је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређену љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега - Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духовност, светост- и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао:'' Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе''.
Он је такође рекао:'' Ватра се ватром гаси, то јест телесна љубав Божанском љубављу''.

Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо прородну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6. 153

Указуј поштовање ближњем као образу Божијем - поштовање у души, невидљиво за друге , које је очигледно само твојој свести. Нека твоје деловање тајанствено одговара твоме душевном расположењу.
Указиј поштовање ближњем не правећи разлику према узрасту, полу, сталежу - и у твоме срцу постепено ће почети да се јавља света љубав.
Узрок те свете љубави је - не тело и крв, не чулна привлачност, него - Бог.......
... Укажи поштовање Христу у хришћанину, Христу који нам је за поуку рекао и опет ће рећи приликом решавања наше вечне судбине: Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте( Мт.25,40).
Обраћајући се своме ближњем, имај на уму ову изреку Јеванђеља и постаћеш миљеник љубави према ближњем.
- Миљеник љубави према ближњем улази њоме у љубав према Богу.
Али ако мислиш да Љубиш Бога, а у твом срцу живи непријатељско расположење макар и према једном човеку, онда се налазиш у жалосној самообмани.

Ако ко рече: Љубим Бога - вели свети Јован Богослов - а мрзи брата свога лажа је... И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (1. Јн.4,20-21).1.125-126
- За понижавањем ближњег следи губљење љубави. Гибљење љубави је обележје примања демонских помисли, као што је обележје примања семена благодати - умножење љубави према ближњем.6.225

- Преподобни авва Доротеј, говорећи о љубави према ближњем, пореди подвижнике Христове са линијама које иду од обода круга према његовом центру... што су ближе центру, то су ближе једна другој. И подвижници Христови, што се више приближавају Богу, то су ближе један другоме у истинској љубави. 6. 429-430

-... Разумем само ону љубав, која делује по свештеним заповестима Јеванђеља, у његовој светлости, љубав која је и сама - светлост. Другу љубав и не знам и не признајем. Љубав коју уздиже свет, коју људи сматрају за своју, запечаћена је падом и није достојна да се назове љубављу: она је изопачење љубави.

- Истинска, света љубав према Богу и ближњем јасно је представљена у јеванђелским заповестима. Њено исправно и непорочно деловање показује се кроз испуњавање јеванђелских заповести.
Ко мене љуби - рекао је Господ - заповести моје држи.

У таквој љубави не може бити ни маштања, ни телесног жара, јер почетници извршавају Христове заповести уз присилу над собом, уз такву присилу да се она назива распећем, а они који су узнапредовали и осетили осењеност благодаћу, извршавају их уз снажан осећај мира Христовог. Мир Христов је некакав фини духовни хлад; када се разлије по души, душа, пребива у узвишеном ћутању, у свештеном мировању.
- Но, исто то Јеванђеље заповеда да будемо опрезни са непријатељима својим и да им не верујемо.

Ето, ја вас шаљем - рекао је Господ Својим ученицима - као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!
А чувајте се од људи; јер ће вас предати судовима и по синагогама својим тућиће вас... И сви ће вас мрзити због имена Мога ( Мт. 10,34-36)
Дакле, само Јеванђеље препоручује опрезност у односу према непријатећима и, по могућству, мудро опхођење са њима.
Непријатељство производи дух света; оно често долази на место телесне љубави. Али и сама телесна љубав веома је налик на непријатељство. ...
... Видите како нам Јеванђеље прописује љубав према непријатељима - не слепу, не неразумну, него освећену духовним расуђивањем.
Љубав је - светлост; слепа љубав - није љубав.

Слично треба рећи и о љувави према пријатељима Exclamation
Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божје!
Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божије. Услед те љубави у Богу и ради Бога, свети угодници Божији имали су љубав једнаку према свима, а љубили су нарочито оне који су живели благочестивим животом, као као што је рекао пророк Давид: Веома сам поштовао пријатеље Твоје, Господе. ... Таква љубав, која одаје дужно поштовање људима према степену њихове побожности, уједно је и према свима једнака, јер је у Христу и у свима љуби Христа. Један сасуд прима више тог духовног блага, а други - мање. Али благо је - једно! 6. 449-453

Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1 Јн. 2,23),а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу.

Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова.

-Према његовом учењу, немогуће је заволети Бога, а да се предходно не заволи брат Exclamation Љубав према брату састоји се у испуњавању заповести Господњих у односу на њега ( 2. Јн. 1,6 ).
Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио:'' Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа ''.
преподобни Јован Колов, један од највећих отацаегипатских Скита, рекао је :'' Не може се подићи дом ако се почне одоздо, него градњу треба започети од темеља и подизати увис''.
Упитали су га :'' Шта значи темељ ''. Одговорио је : '' Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивајусве заповести Христове''.
- Преподобни Марко Подвижник: '' Немогуће је спасити се другачије, него кроз ближеег''.
Слично расуђују и уче сви Свети Оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.


Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, ко на основ твога живота... Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести - никако не према страсти твога срца.

Љубав коју је Бог засадио у нашу природу повређена је падом и не може исправно да делује. Никако јој не допуштај да делује Exclamation Њено деловање лишено је непорочности и мрско Богу, као оскврњена жртва!
Плодови њеног деловања су погубни и убиствени за душу .
Ближњег заволи на следећи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим;
не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш - попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења(Мт.5,21-4Cool...

... Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби(Мт. 7,1-12)
Из дубина срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице( Мт. 18,23-35)

Немој да се везујеш, нарочито не блудном страшћу, за твога ближњег; под ближњим се подразумева не само мушки, него и женски пол.
Ако пак устрељен ђавољом стрелом ипак неочекивано будеш заражен, немој да клонеш духом, знајући да ми у себи носимо способност да се заразимо свакојаким страстима, што се догађало и великим светитељима; из све снаге потруди се да се излечиш.

На крају: не повређуј свога брата многоречитошћу, празнословљем, блискошћу и слободним опхођењем с њим.
Тако се држи у односу према ближњем, па ћеш наћи и задобити Богом заповеђену и Богу угодну љубав према њему ;њоме ћеш себи отворити улаз у љубав Божију.5. 87-89(в.БЛИЖЊИ, ПРОМИСЛИ)