Era vaseljenskih sabora, kako se ponekad naziva period crkvene povesti između IV i VIII veka nove ere, verovatno predstavlja jednu od najznačajnijih epoha u posleapostolskoj istoriji hrišćanstva. To iz razloga što su se u ovom vremenskom periodu iskristalisala sva glavna učenja koje danas zastupa veći deo savremenog hrišćanskog sveta – posebno Rimokatolička i Pravoslavna crkva. Kroz čitavu istoriju verskog pokreta kojeg je osnovao Isus Nazarećanin, crkveni sabori (sveopšti – vaseljenski, ili lokalni – pomesni) bili su sazivani i održavani iz razloga rešavanja određenih verskih sporova ili jasnijeg definisanja hrišćanskih dogmi (verovanja). No, pre nego što pređemo na sagledavanje istorijskih prilika koje su dovele do sazivanja vaseljenskih sabora, kao i opisivanje samog njihovog toka i posledica donesenih odluka, želim da kažem nekoliko reči i o prvom crkvenom (apostolskom) saboru održanom sredinom prvog veka u Jerusalimu, kao i o nekim spornim učenjima koja su se javila nakon njega – protiv kojih su apostoli, kao i njihovi naslednici, vodili beskompromisnu duhovnu borbu.
Prvi (apostolski) crkveni sabor u Jerusalimu
Osnovni problem koji je izašao na površinu u prvovekovnoj Crkvi, te koji je i doveo do sazivanja prvog sabora na kome je učestvovala većina apostola, nastao je kao rezultat pitanja: da li pagani obraćeni na hrišćanstvo moraju da, zarad svog spasenja, poput starozavetnih Izrailjaca prihvate Mojsijev zakon i da ga se pridržavaju – ili on za njih nije obavezujuć?
Poznato je, naravno, da je na samom početku hrišćanske ere, 30-tih godina prvog veka, kao i više od jedne decenije kasnije, hrišćanska Crkva bila sačinjena gotovo stoprocentno od preobraćenika iz judaizma (tj. vere Starog zaveta). Hristos, kao i svi njegovi apostoli su po nacionalnosti bili Jevreji. Takođe, i svi oni koji su slušali Petrovu propoved na dan Pedesetnice (dan silaska Svetoga Duha) bili su Jevreji ili prozeliti (nejevreji koji su ranije prihvatili Stari zavet tj. jevrejsku veru i sve njene običaje). Neki od verskih obreda koji su se podrazumevali među Izrailjcima bili su obrezanje muške dece osmog dana po rođenju (ili obrezanje pagana u momentu prihvatanja jevrejske vere), potom tzv. čista i nečista jela, svetkovanje godišnjih praznika (npr. pashe, beskvasnih hlebova, pedesetnice, praznika senica, trubnog spomena, veliki dan očišćenja) kao i sedmičnog dana od odmora – subote.[1] Bog je striktno zapovedio da se svih ovih zakona narod pridržava – uvek i svagda. U vreme dok je Hristos hodio zemljom, učitelji zakona (književnici i fariseji) su propovedali veoma dosledno izvršavanje zakonskih odredbi (pa čak, u mnogo čemu, prevazilazili zakonske okvire i uvodili sopstvena pravila koja su obdržavanje zakona činila mnogo težim nego što se to izvorno podrazumevalo). Sam Gospod Isus Hristos se apsolutno dosledno pridržavao starozavetnog zakona – i ni jednom nije prekršio nijednu Božiju zapovest – počev od svoga obrezanja (koje je učinjeno nakon Njegovog rođenja), pa sve do poštovanja svih odredbi uključujući i svetkovanje praznika i držanje dana od odmora (subote). Svih ovih propisa su se pridržavali i Njegovi učenici, koji su striktnom izvršenju Božije zapovesti čak podredili i svoju ljubav koju su gajili prema stradalom Isusu, tako što nisu dovršili njegov ukop u skladu sa običajima – zbog otpočinjanja subotnog dana od odmora (Mk. 15:44 - 16:1; Jn. 19:38-42). Naravno, primer svojim učenicima u obdržavanju celokupnog Božijeg Zakona, kao što sam već napomenuo, bio je sam Gospod Hristos koji je za sebe rekao: „Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam došao da razrešim nego da ispunim.“ (Mt. 5:17).
Ovakvo obdržavanje zakona od strane Isusovih učenika nastavljeno je i nakon Njegovog vaznesenja na nebo. Prvi hrišćani (svi poreklom Jevreji) su nastavili sa zajedničkim molitvama u dvorištu jerusalimskog hrama (poput ostalih Jevreja), iako je u trenutku Hristove smrti zavesa koja je rastavljala „svetinju“ od „svetinje nad svetinjama“ bila sa Božije strane pocepana (kao znak prestanka važnosti starozavetnog žrtvenog i bogoslužbenog sistema). Nastavili su i da prinose žrtve za očišćenje (Dela ap. 21:17-26), da obrezuju svoju decu, svetkuju praznike, razlikuju čista od nečistih jela i pridržavaju se dana od odmora – subote. Čak su smatrali, očigledno pogrešno razumevajući Hristove reči o velikom poslanju[2] – da njihovo propovedanje treba da bude usmereno samo ka Jevrejima iz otadžbine i rasejanja, ali ne i prema ostalim narodima. Ovakvo nepravilno delovanje je usledilo na osnovu pogrešnog shvatanja Njegovih izjava iz perioda pre raspeća, čiju su važnost „produžili“ i na period nakon vaskrsenja. Evo nekih od izjava koje je Isus izrekao apostolima u toku svog mesijanskog poslanja među Izrailjcima:
„Ovu dvanaestoricu posla Isus zapovedivši im: ne idite mnogobošcima, i u grad samarjanski ne ulazite; nego radije idite izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.“[3] „I izašavši odande Isus se povuče u krajeve Tira i Sidona. I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika govoreći: smiluj se na mene, Gospode, sine Davidov, moju ćerku demon teško muči. A on joj ne odgovori ni reči. Tada pristupiše njegovi učenici i moljahu ga govoreći: otpusti je, jer viče za nama. Ali on odgovori i reče: ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.“[4] Takođe, apostoli su na dan silaska Svetog Duha imali sasvim drugačiju predstavu o tome šta se to upravo dešava – kao i šta će se uskoro desiti, za razliku od onoga što je Gospod kasnije objavio – a pogotovo posredstvom apostola Pavla. U skladu sa svojim čvrstim iščekivanjem ponovnog dolaska Mesije sa nebesa i uspostavljanja carstva nad Izrailjem (Dela ap. 1:6), smatrali su da je silazak Božijeg Duha samo predznak skore kataklizme grešnog zemaljskog poretka uz pomoć Božje intervencije i prirodnih katastrofa.[5] Iz tog je razloga, smatrali su, trebalo što hitnije objaviti evanđelje da je Isus Mesija svim Jevrejima širom sveta. Međutim, obraćenjem fanatičnog fariseja Savla (kasnije ap. Pavla) u hrišćanstvo, stvar počinje lagano da se menja. Ovaj apostol je pored svojih propovedi usmerenih ka svojoj sabraći po telu – Izrailjcima, počeo da propoveda i neobrezanim mnogobošcima. Njemu je Gospod objavio istinu koja je ranije bila skrivena, a glasila je da je Hristos umro za grehe čitavog čovečanstva, a ne samo za grehe jevrejskog naroda – kome je i sam po telu pripadao. Ovaj apostol u poslanici Efescima piše o ovoj temi ovako: „Zato se sećajte da ste nekada vi, po telesnom poreklu mnogobošci, koji se rukom učinjenog nazovi obrezanja na telu nazivate neobrezanje, u ono vreme bili bez Hrista, otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez Boga u svetu. A sada ste se u Hristu Isusu vi, koji ste nekada bili daleko, približili Hristovom krvlju. Jer on je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno (...) Tako, dakle, niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji. (...) Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što je sada Duhom otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima:da su mnogobošci u Hristu Isusu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje.“[6] Ipak, nije bilo lako da prvi hrišćani (po telesnom poreklu Jevreji) prihvate činjenicu da spasenje pripada i mnogobošcima a ne samo onima koji su predstavljali telesno potomstvo Avraama, Isaaka i Jakova. To dokazuje primer i samoga apostola Petra. Naime, iako je bilo proteklo desetak godina od osnivanja Crkve i silaska Svetog Duha, hrišćani ne samo da nisu primali u svoje redove obraćenike iz paganstva (neobrezane) već im nisu ni propovedali evanđelje:
„Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv Stefana, prođoše sve do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujući reč nikom drugom nego samo Judejima.“[7] Iz razloga što je evangelizacija pagana, u skladu sa Gospodnjim naumom, morala da otpočne, On je apostolu Petru poslao u snu jedno viđenje – koje je imalo za cilj da poruši zid koji je do tada rastavljao Izrailjce (i dotadašnju Crkvu) od pripadnika mnogobožačkih naroda. Taj zid je bio veoma jak. Sastojao se od veoma tvrdog materijala vekovnih jevrejskih običaja i tradicije, kao i nepotpunog razumevanja Božijih zapovesti koje su, u Starom zavetu, uglavnom bile upućivane samo Jakovljevom potomstvu. Zapovesti o razlikovanju čistih i nečistih jela, žrtvovanju životinja, praznicima i subotama bile su upućene samo Izrailjcima i nisu se odnosile na mnogobožačke narode. Božije zapovesti koje su se odnosile na napred pobrojane odredbe uvek su počinjale rečima:
„I reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći im: Kažite sinovima Izrailjevimi recite: ovo su životinje koje će te jesti između svijeh životinja na zemlji.“[8] „Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Zapovjedi sinovima Izrailjevijem, i reci im: prinose moje, hleb moj, žrtve što mi se sažižu za ugodni miris, pazite da mi prinosite na vrijeme.“[9] „I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: čuj Izrailju uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite ih i tvorite. (...) Drži dan od odmora i svetkuj ga, kao što ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj. (...) I pamti da si bio rob u zemlji Misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krjepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da svetkuješ dan od odmora.“[10] Iz razloga što se Gospod Bog, tvorac neba i zemlje, kroz istoriju obraćao samo njima kao svom narodu, Jevreji su isključivo svoju naciju smatrali dostojnom nebeskog carstva, dok su neznabošce nazivali psima i nedostojnima Božije milosti i blagonaklonosti. Apostol Petar, koji se još uvek čvrsto držao starozavetnih zakona i propisa, nije odmah mogao da se pomiri sa činjenicom da njegovi stavovi u pogledu religije, koje je zastupao, nisu bili u potpunosti ispravni. Evo kako nas Pismo izveštava o događajima koji su doveli do potpune promene Petrovih stavova:
„A jedan čovek u Kesariji po imenu Kornilije, kapetan čete koja se zvala Italijanska, pobožan i bogobojazan sa svim svojim domom, koji je davao mnoge milostinje narodu i stalno se molio Bogu, vide oko devetoga časa jasno u viđenju anđela Božijeg kako uđe k njemu i reče mu: Kornilije. A on pogleda na njega i uplašen reče: šta je, Gospode? Reče mu: tvoje molitve i tvoje milostinje uzdigoše se do Boga i on ih se seća. I sad pošlji ljude u Jopu i pozovi nekoga Simona koji se zove Petar. On je gost nekog Simona kožara, čija je kuća kraj mora. A kad ode anđeo koji mu je govorio, od dozva dvojicu svojih slugu i jednog pobožnog vojnika od onih koji su stalno bili uz njega, pa im kaza sve i posla ih u Jopu.
A sutradan, kad su oni putovali i približavali se gradu, pope se Petar na krov oko šestoga časa da se pomoli Bogu. U to ogladne i htede da jede; ali dok su mu pripremali jelo pade u zanos i vide otvoreno nebo i nekakav sud kako silazi kao veliko platno, koje se na svoja četiri kraja spušta na zemlju. U njemu behu sve četveronožne životinje, i gmizavci zemaljski, i ptice nebeske. I jedan glas mu doviknu: ustani, Petre, zakolji i pojedi. Petar pak reče: nipošto, Gospode, jer nikad nisam jeo ono što je pogano i nečisto. I glas će opet njemu, po drugi put: što je Bog učinio čistim ne nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput i odmah sud bi uzet na nebo.
A dok je Petar u sebi bio u nedoumici šta može da bude prizor koji je video, gle, ljudi poslani od Kornilija, napitavši Simonovu kuću, stadoše pred vratima, zovnuše i pitahu da li je ovde u gostima Simon zvani Petar. I dok je Petar još razmišljao o viđenju, reče mu Duh: vidi, tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi s njima ništa ne premišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe ljudima i reče: evo, ja sam koga tražite; zbog čega ste došli? A oni rekoše: kapetan Kornilije, pravedan i bogobojazan čovek, za koga svedoči sav judejski narod, upućen je od jednog svetog anđela da te pozove u svoj dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva unutra i ugosti.
A sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope s njim. Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek. I u razgovoru s njim uđe, te nađe mnoge okupljene, pa im reče: vi znate da Judejinu ne priliči da se druži s tuđinom i da dolazi k njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog čoveka ne nazivam poganim ili nečistim. Zato sam i došao bez pogovora, kad ste me pozvali. Pitam stoga: zbog čega ste me pozvali? I Kornilije reče: pre četiri dana, baš u ovo vreme, u deveti čas molio sam se Bogu u svojoj kući, i gle, čovek u sjajnom odelu stade preda me i reče: Kornilije, uslišena je tvoja molitva i Bog se setio tvojih milostinja. Pošlji stoga u Jopu i pozovi Simona koji se zove Petar; on je gost u kući Simona kožara kraj mora. Tako odmah poslah k tebi i ti si dobro učinio što si došao. Sad smo ovde svi pred Bogom, da čujemo sve što ti je Gospod zapovedio.
Tada Petar otvori usta i reče: zaista uviđam da Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i tvori pravdu.Vi znate reč koju je poslao sinovima Izrailjevim, objavljujući kao evanđelje mir kroz Isusa Hrista; ovaj je Gospod svima. (...) Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega.
Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. I zadiviše se verni iz obrezanja koji su došli s Petrom, što se i na mnogobošce izlio dar Svetoga Duha; jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista. Tada ga zamoliše da ostane još nekoliko dana.“[11] Dakle, kao što smo mogli da uočimo, ni prvi među apostolima nije odmah mogao da prihvati novozavetnu istinu o tome da su Hristovom smrću i vaskrsenjem izbrisane sve razlike između Jevreja i pagana, te da više pred Bogom ne važe propisi o čistoj i nečistoj hrani (Dela ap. 10:15). Ovom vizijom koju je Gospod pružio Petru, potvrđene su i reči apostola Pavla koje je pisao hronološki nešto kasnije nakon ovog događaja, saopštavajući vernicima zadivljujuću istinu o novom odnosu između hrišćana u novozavetnoj Crkvi bez obzira na njihovu nacionalnost:
„Jer on (Hristos; prim. I. S.) je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno i svojim telom razrušio pregradni zid koji ih je rastavljao, neprijateljstvo, obesnažio zakon s njegovim zapovestima i odredbama, da stvarajući mir od te dvojice načini u sebi jednog novog čoveka, i da obojicu u jednom telu pomiri s Bogom – krstom, pošto je na njemu ubio neprijateljstvo.“[12] Ovaj apostol je takođe, na drugom mestu, potvrdio da starozavetne odredbe o praznicima, subotama i sl. više ne važe za novozavetne hrišćane:
„Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu, ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.“[13] Ipak, nakon što se ap. Petar vratio iz Kesarije iz Kornilijeve kuće u jednonacionalnu jerusalimsku crkvu, koja se čvrsto držala judaističke tradicije – susreo se sa očekivanim problemom. Hrišćani iz jevrejstva, koji su i dalje revnovali za zakon (vidi: Dela ap. 21:17-26), sukobili su se sa Petrom po pitanju njegovog „kompromisa“ u stvarima vere. Evo kako nas Pismo izveštava o problemu u kojem se Petar našao, kao i o njegovom odgovoru tvrdokornim judeo-hrišćanskim tradicionalistima:
„A apostoli i braća u Judeji čuše da su mnogobošci primili reč Božiju. I kada Petar dođe gore u Jerusalim, prepirahu se s njim oni iz obrezanja govoreći: ušao si k neobrezanim ljudima i jeo si sa njima.
Tada poče Petar govoriti i izlagaše im redom govoreći: ja sam bio u gradu Jopi i molio sam se Bogu, i videh u zanosu prizor, kako silazi nekakav sud kao veliko platno koje se na svoja četiri kraja spušta sa neba, i dođe do mene. Bacivši pogled na nj osmatrao sam i videh četveronožne zemaljske životinje, i zveri, i gmizavce, i ptice nebeske. Čuh i jedan glas koji mi govoraše: ustani, Petre, zakolji i pojedi. A ja rekoh: nipošto, Gospode, jer pogano ili nečisto još nikad nije ušlo u moja usta. Na to glas sa neba odgovori po drugi put: što je Bog učinio čistim ne nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput, pa sve opet bi odvučeno gore na nebo. I gle, u taj čas tri čoveka, poslana iz Kesarije k meni, stadoše pred kućom u kojoj smo bili. A Duh mi reče da idem sa njima ništa ne premišljajući. I ovo šestoro braće dođoše sa mnom, pa uđosmo u kuću tog čoveka. Tada nam on kaza kako je u svojoj kući video anđela, koji je stao i rekao: pošalji u Jopu i dozovi Simona prozvanog Petra, on će ti govoriti reči kojima ćeš se spasiti ti i sav tvoj dom. A kad sam počeo da govorim, siđe Duh Sveti na njih – kao i na nas u početku. Setih se tako reči Gospodnje, kako je govorio: Jovan je krstio vodom, a vi ćete biti kršteni Duhom Svetim. Kada je dakle Bog njima – pošto su poverovali u Gospoda Isusa Hrista – dao isti dar kao i nama, ko sam bio ja – da bih mogao Bogu zabraniti?“[14] Posle svega iznetog, braća iz Jerusalima su se umirila i konačno shvatila da je Gospod odlučio da svoje milosrdno srce otkrije i paganima i ponudi im spasenje kroz veru u Hrista Spasitelja:
„A kad ovo čuše, umiriše se i proslaviše Boga govoreći: Bog je dakle i mnogobošcima dao pokajanje za život.“[15] Ipak, nakon nekoliko godina, broj hrišćana se znatno povećao i to ne samo u Judeji već i van nje, te su posebno angažovanjem apostola Pavla i njegovih saputnika osnovane i crkve u Siriji i Maloj aziji – čija je većina članova imala mnogobožačko a ne jevrejsko poreklo. I tako, dok su jednom prilikom apostoli Pavle i Varnava boravili među vernima u Antiohiji sirijskoj, iz Judeje su došli neki od jevrejskih preobraćenika u hrišćanstvo. Ovi su još uvek bili neutvrđeni u evanđelskoj istini, ali zato i veoma tvrdoglavi i nepokorni apostolskom autoritetu, te su pokušavali da ponovo pokrenu i učine spornim pitanje važnosti starozavetnih zakona u odnosu na neznabošce, iako je jerusalimska crkva (tj. njene starešine i apostoli) već godinama bila sa time načisto:
’I dođoše neki iz Judeje, pa učahu braću: ako se ne obrežete po Mojsijevom običaju, ne možete se spasti. A kad se Pavle i Varnava upustiše u ne malu raspru i prepiranje s njima, odrediše da zbog spornog pitanja Pavle i Varnava i još neki od njih idu gore u Jerusalim k apostolima i starešinama. (...) Kada pak dođoše u Jerusalim, primi ih Crkva, i apostoli, i starešine, pa kazaše šta je sve učinio Bog koji je bio s njima. Ali ustaše neki od farisejske stranke, koji su bili poverovali, a rekoše da ih treba obrezati i narediti im da drže Mojsijev zakon.“[16] Rezultat spora je bio sledeći: na prvom crkvenom saboru na kome su učestvovali apostoli i starešine jerusalimske crkve, kao i prisutni vernici, doneta je odluka o beskompromisnom ispovedanju evanđelske istine koja je podrazumevala da su starozavetni simbolizam i odredbe o obrezanju, čistim i nečistim jelima, praznicima, subotama itd. nepotrebne za spasenje ljudi, već da je za njihovo prihvatanje od strane Boga potrebna samo živa i delotvorna vera u Gospoda Isusa Hrista Spasitelja. Evo najpre Lukinog izveštaja sa ovog sabora, a potom i još nekih stihova koji govore o istoj temi:
„Apostoli i starešine se okupiše da izvide ovu stvar. I kako nasta velika raspra, usta Petar i reče im: braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas – da mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju. I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom. Što, dakle, sad kušate Boga time što hoćete da nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi ni mi nismo mogli da podnesemo? Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni.“[17] „Stoga primite na znanje, braćo, da se kroz ovoga (Hrista; prim. I. S.) vama objavljuje oproštaj grehova, i od svega u čemu niste mogli da se opravdate Mojsijevim zakonom; njime se opravdava svako ko veruje.“[18] „A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su pod zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naimepravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi na sve koji veruju. (...) Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela zakona.“[19] „Jer Hristos je svršetak zakona – za opravdanje svakome koji veruje.“[20] „Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.“[21] Nakon što je na prvom jerusalimskom saboru nad farisejskim judaizmom u Crkvi pobedilo Hristovo učenje, a iz prvenstvenog razloga što su na njemu bili prisutni Duhom Svetim ispunjeni apostoli, hrišćanske zajednice širom Rimskog carstva su mogle da žive i duhovno rastu bez tereta koga su na njihova pleća hteli da natovare neki „nazovi učitelji“.
Međutim, predah u duhovnoj borbi protiv lažnih učitelja je nastupio samo za trenutak. Veoma brzo se pojavila i druga, još opasnija duhovna nauka, protiv koje su se apostoli kao i njihovi naslednici borili sve do trećeg veka posle Hrista. Ova opasnost se pojavila u vidu različitih gnostičkih učenja koja su sadržala elemente više religija pomešanih sa hrišćanskim verovanjem. Gnosticizam je predstavljao veliku opasnost za Isusove učenike, i dovodio u stanje zbunjenosti mnoge, a pogotovo u posleapostolskoj eri. U narednom delu ovog poglavlja sagledaćemo u čemu se sastojala opasnost po Crkvu koja je pretila od strane raznih gnostičkih pravaca, i na taj način premostiti period od prvog veka do ere kada su održavani Vaseljenski sabori.
Sukob pravovernog hrišćanstva sa gnosticizmom
Tokom prvih nekoliko vekova svoga postojanja, mlado hrišćanstvo, koje u to vreme još uvek nije sakupilo tj. sačinilo zbirku svojih svetih spisa (Novi zavet) koja bi predstavljala merodavni izvor istinitih informacija o Hristovom učenju i delovanju, susrelo se sa još jednim velikim problemom. Ovaj problem bio je pojava gnostičkog pokreta koji je predstavljao čudnu mešavinu različitih religijskih pogleda, pravaca i vera, počevši od dalekoistočnjačke, persijske i grčke, do judaističke (starozavetne jevrejske) i na kraju - hrišćanske. Gnostičko učenje (od reči „gnosis“ – znanje), koje je po svojoj prirodi bilo veoma raznoliko, u nekim segmentima nalik biblijskom (apostolskom) hrišćanstvu, a u nekim veoma različito – pa i otvoreno suprotstavljeno, u centar svoje religijske misli stavilo je „tajnu spoznaju“ duhovnih istina, koja je bila otkrivana samo „odabranima“, a ostalim „običnim“ hrišćanima ostajala nepoznata:
„Ali, sve zavisi od pravilnog shvatanja pojma gnostičkog znanja. (...) Gnostici su težili spoznaji unutrašnje istine, koja je povezana sa dušom čoveka, a jedino ona vodi dalje i u religioznom smislu. (...) A prema gnostičkom delu Pistis Sofija Isus je rekao svojim sledbenicima: „Ne odustajte da tražite danju i noću“[22] Osnovna verovanja koja su zastupali gnostici bila su, sa jedne strane, postojanje nesaznatljivog i preuzvišenog nebeskog božanskog bića (kome su težili) a sa druge postojanje zlog boga - tvorca materijalnog sveta. Prema većini gnostika, Bog – Tvorac, Bog Starog zaveta – Jahve, bio je smatran nižim bogom koji je ujedno bio i odgovoran za pojavu zla u svetu – jer je po gnostičkom mišljenju, materija sama po sebi predstavljala zlo. Zapravo, može se reči da je Bog Tvorac, Bog Starog zaveta (od gnostika nazvan još i Demijurgom) u njihovim očima bio ravan sotoni – neprijatelju ljudi, koji im je stajao na putu dostizanja prave duhovnosti koja se dostizala tajnom spoznajom – gnozom.
„Kao oni koji znaju (reč „gnostici“ znači: „oni koji znaju“; prim. I. S.) gnostici zastupaju shvatanje sveta u kome se iznosi bolno osećanje duboke ranjenosti. Oni imaju jedan apsolutno mračan pogled na svet, u kome se, najpre, jedva može govoriti o fragmentima smisla. Mučan život naveo je gnostike na radikalno odbijanje sveta, što se pre toga moglo susresti samo kod indijskih mislilaca. Ni pogled na prirodu nije mogao da obraduje ove ljude. Oni su u njoj videli delovanje mračnog zakona i bili su prvi koji su smatrali prirodu sotonskim delom, što je imalo za posledicu neprijateljsko shvatanje prirode, čega hrišćanstvo, nažalost, vekovima nije uspelo da se oslobodi. Večno ćutanje beskrajnih prostora izazivalo je kod gnostika samo jezu, a nemi univerzum ostavljao zastrašujući utisak. Prema gnostičkom shvatanju, čovek je zatvoren u jedno strašno kućište sveta, stvoreno od mešavine svetla i mraka, iz koga ne pronalazi izlaz. „Ko me je bacio u patnju svetova, ko me je stavio u ovaj zli mrak?“, pita gnostik i dirljivim rečima oplakuje svoju otuđenost, samoću i lutanje u ovom mračnom svetu. Zemaljski život je prema gnostičkom shvatanju strah i užas, zabluda i prokletstvo, to je jezivi san i omamljenost, opijenost i samozaborav.“[23] Prema učenju nekih gnostika, do spoznaje Boga čovek dolazi putem samospoznaje, po principu „spoznaj boga u samom sebi“:
„Postizanje gnoze znači prepoznavanje pravog izvora božanske moći – to jest ‘dubine’ svog bića. Ko god spozna taj izvor, istovremeno spoznaje sebe i otkriva svoje duhovno poreklo: on spoznaje svoje istinske roditelje – Oca i Majku.“[24] Prema učenju gnostika, „pravi bog“ koji nije učestvovao u stvaranju svega opipljivog, usadio je u čoveka dušu kojom može da teži ka oslobođenju od zlog materijalnog sveta. Pre nego što je gnosticizam prihvatio i u sebe ugradio i neke hrišćanske elemente, suština ovog učenja je mogla da se sumira na ovaj način:
„Od kako je demiurg stvorio svet, bog je na razne načine pokušavao, da izašiljanjem eona višeg stepena iskupi svoje emanacije iz materije, ali je tvorac svega, demiurg to na razne načine sprečavao. Na posletku će bog odaslati jednog moćnog eona, da pobedi demiurga i da spase božanske emanacije iz materije. To je mogla biti esencija osnovnih ideja gnosticizma pre njegova hristijaniziranja.“[25] Nakon hristijanizacije predhrišćanske gnostičke misli, moćni duh (eon) koji je od vrhovnog boga poslat da prosvetli čovečanstvo i vrati ga u stanje pre njegovog zarobljavanja u materijalni svet – dakle u svet čistog duha, nazvan je „nebeskim Hristom“. Ipak, ovaj „Hristos“ nije ni izbliza onaj koga nalazimo opisanim na stranicama Novog zaveta. Hristos u koga su gnostici verovali je osoba koja, u prvom redu, poseduje samo prividno a ne istinsko ljudsko telo. Sledbenici ovog verskog sinkretizma (mešavine religija) su osuđivali pravoverne hrišćane i nazivali ih jereticima zbog njihovog verovanja u stvarnu čovečnost Isusa Hrista – Božijeg Sina. Takođe, nisu verovali ni u realnost smrtnih patnji i samog umiranja Gospodnjeg na golgotskom krstu:
„Gnostici su pravili strogu razliku između nebeskog Hrista i ovozemaljske pojave Isusa iz Nazareta. Istinski Hristos nema zemaljski oblik. (...) To shvatanje navelo ih je na tvrdnju da Hristos uopšte nije patio na krstu, već je na njegovo mesto na krst razapet izvesni Simon iz Kirene, „dok je pravi Hristos nestao smejući se“. Samo nebeskom Hristu dugujemo izbavljenje. (...) Ako je materija smatrana zlom, kao nešto što je stvorio demijurg, onda Hristos nije mogao i smeo da bude opterećen njome, jer inače ne bi mogao da donese spasenje od nje. (...) Prema gnostičkom shvatanju, čovek je međubiće koje je delom zarobljeno u materiji, a delom se sastoji od svetlosnih supstanci poreklom iz gornjeg sveta. Nebeski Hristos izbavlja čoveka iz tog bolnog stanja izmešanosti. Najdublja želja gnostika je oslobađanje iz te situacije.“[26] Protiv ovakvog verovanja apostoli su se grčevito borili, ispravno ga nazivajući izrazito pogrešnim učenjem. Apostol Jovan u svojoj Prvoj poslanici najverovatnije piše misleći na gnostičko učenje o „prividnosti“ Hristovog zemaljskog tela, obeležavajući ga kao ideju koje potiče od samog sotone. Evo kako je ovaj apostol u prvom veku istupao protiv ove odista sablasne zamisli:
„Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist doći, tako su se sad javili mnogi antihristi. (...) Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove – jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome poznajte Božijeg duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu.“[27] No, gnostičko učenje se nije razlikovalo od apostolskog samo u ovih par najbitnijih stavki (što se tiče poricanja vrhovnosti Gospoda Boga Stvoritelja kao i Isusovog istinskog utelovljenja). Postojale su i ostale mnogobrojne razlike. Naime, ovi lažni učitelji su posedovali i sasvim naopako tumačenje mnogih starozavetnih i novozavetnih događaja. Istinite Božije sluge, čiji su životi opisani u Bibliji, smatrani su slugama nižeg boga – Demijurga, a Božiji protivnici i bezbožnici – junacima vere i slugama pravog „nebeskog boga“:
„Smelost njihovog posmatranja istorije ispoljava se kroz novo vrednovanje Kainove ličnosti. Taj arhetip prezrenog, koga je Stvoritelj osudio na to da „se skita i potuca po zemlji“, više se ne shvata kao bratoubica koji zaslužuje prokletstvo, već se dovodi u vezu sa jednako progonjenim Spasiteljem. (...) Gnostičko buntovništvo protiv Boga tvorca dosledno vodi radikalnom izvrtanju svih dosadašnjih istorijskih sudova. Zauzimanje za Kaina dosledno je prošireno i na sve ostale izopštenike iz Svetog pisma. Gnostički mislioci zalagali su se za sodomite, Isava, Korejevu družinu, dok su Avelj, Enoh, Noje bili odbačeni. Čak su pravdali i Judu Iskariota, koji je prema gnostičkom shvatanju izdao Isusa samo da bi izdejstvovao spasenje. (...) Gnostički jeretici su očigledno u tim izopštenicima prepoznali duh svog duha.“[28] Pored svega ovog, gnostici su bili veoma plodni što se tiče njihovog pisanog stvaralaštva. Naime, u toku prvog, a posebno u drugom veku posle Hrista, nastao je veliki broj tzv. gnostičkih evanđelja i drugih spisa, u kojima se pripoveda o Isusovom ovozemaljskom životu kao i životima njegovih sledbenika. Mnoge od ovih tekstova gnostici su nazvali apostolskim imenima – da bi time postigli što veću autoritativnost svoga učenja. Tako, među gnostičkim spisima nailazimo na one koji su nazvani, npr: Evanđelje po Tomi, Evanđelje po Filipu, Jevanđelje Istine, Evanđelje Egipćanima, Tajna knjiga Jakovljeva, Pavlova apokalipsa, Petrovo pismo Filipu, Petrova apokalipsa, Evanđelje po Mariji (Magdalini), Tajna knjiga po Jovanu, Mudrost Isusa Hrista itd.[29] U ovim gnostičkim evanđeljima (koja gotovo u punom broju potiču iz perioda posle smrti apostola) direktno se negiraju sva osnovna učenja koja proističu iz istinski apostolskih novozavetnih zapisa. Evo nekih primera o tome šta možemo da pročitamo u delima pisaca koji su smatrali da poseduju „skriveno znanje“ na osnovu kojeg su bili „prosvetljeni“. Tekst pod nazivom O poreklu sveta upućuje na ideju o tome da postoje dva boga, niži bog – tvorac materijalnog sveta koji se objavio u Starom zavetu kao Jahve i jedan drugi – uzvišeniji bog (koji bi mogao da se definiše kao bog – Majka, tj. ženski princip):
„... neprestano se hvalisao, govoreći (anđelima)... ‘Ja sam Bog, i nijedan drugi osim mene ne postoji.’ Ali kada je to rekao, ogrešio se o sve besmrtne... kada je Vera videla bezbožnost glavnog vladara, razljutila se... rekla, ‘Grešiš Samaele (tj. ‘slepi bog’), proslavljeno, besmrtno čovečanstvo (anthropos) je pred tobom!’[30] Tajna Jovanova knjiga potpuno pogrešno tumači Gospodnje reči zapisane u Starom zavetu a koje glase: „Čuj Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ (5. Mojs. 6:4):
„...U svom ludilu... on (Bog; prim. I. S.) je rekao, ‘Ja sam Bog, i pored mene nema nijednog Boga’, jer on ne zna za... mesto odakle je došao (...) Međutim, ovom izjavom je anđelima ukazao da drugi Bog postoji, jer da nema drugog, na koga bi on bio ljubomoran?’[31] Evanđelje po Filipu nam saopštava da je Isus negovao intimni ljubavni odnos sa Marijom Magdalinom:
„...pratilac (Spasiteljev je) Marija Magdalena. (Ali Hrist je voleo) nju više nego (sve) učenike i ljubio je (često) u (usta). Ostali (učenici bili su uvređeni...) rekli su mu, ‘Zašto ti nju više voliš od svih nas?’ Spasitelj je odgovorio i rekao im, ‘Zašto vas ne volim kao (što volim) nju?’„[32] Apokrif po Jovanu nas uči da svako može da doživi Gospoda na sopstven i jedinstven način. Nezrelom učeniku se Isus ukazuje kao dete a zrelom kao starac – simbol mudrosti:
„Odmah... (nebesa su se otvorila i čitavo) stvaranje (koje je) pod nebom zasvetlelo je i (svet) protreslo se. (Bio sam prestrašen i) video sam svetlost (dete)... dok sam gledao on je postao kao starac. Onda je on (promenio svoje obličje) ponovo i postao kao sluga... Video sam (prokazanje) mnogobrojnih oblika u svetlosti.[33] Evanđelje po Tomi i Knjiga Tome polemičara upućuju na to da je Isus bio Tomin (duhovni) blizanac, te da može da postane i blizanac svakog čoveka koji dođe do „tajnog znanja“. Ovi spisi zapravo predstavljaju Hrista kao „drugo, tajno JA“ svake osobe koja teži samospoznaji (tj. spoznaji Hrista). Spoznaja Hrista i samospoznaja se predstavljaju kao jedno te isto (što je naravno, sa biblijske tačke posmatrano, krajnje pogrešno):
„Pošto je rečeno da si moj blizanac i istinski sadrug, ispitaj sebe kako bi razumeo ko si... Ja sam znanje Istine. Tako dok me pratiš, mada ne razumeš (to), ti već dosežeš znanje i bivaš zvan ‘onaj koji zna sebe’. Jer ko god nije spoznao sebe, nije spoznao ništa, a ko god je spoznao sebe, istovremeno je stekao znanje o dubini svih stvari.“[34] Pored učenja koja proizilaze iz tekstova koja sam upravo naveo tu su i mnoga druga. Pojedine grupe gnostika su verovale u božansko trojstvo koje su sačinjavala lica boga Oca, boga Majke (Svetog Duha) i sina – Hrista. Pošto su verovali u muško-ženskog boga, neki gnostici su prihvatili i drugačiju sliku o stvaranju čoveka od one zapisane u Bibliji. Smatrali su da je bog prvo ljudsko biće stvorio kao muško-žensko stvorenje koje je bilo spojeno leđima (poput sijamskih blizanaca). Potom ih je bog, smatrali su, odvojio jedno od drugog – te su tako nastali muškarac i žena. Gnostici su zastupali ideju o potpunom asketizmu i negirali važnost braka. Prezirali su i rađanje dece, jer su smatrali da je to samo nastavljanje zarobljavanja čistog duha zlom materijom, što je bila zamisao, od njihove strane prezrenog, boga tvorca – Demijurga. Gnostici u svojim zajednicama nisu imali zvanično postavljene starešine, već je ulogu starešina mogao da vrši bilo ko od prisutnih. Takođe, postavljali su žene za duhovne učitelje i vođe, koje su imale ovlašćenja da krštavaju itd.[35] Kao što svaki poznavalac kanonskih evanđelja može da zapazi, kazivanja gnostičkih tekstova se znatno razlikuju u opisu Isusa, Njegovog učenja i odnosa prema učenicima od onoga što su zapisali apostoli u Novom zavetu. Naravno, problem koji je u prvim vekovima hrišćanstva bio mnogo veći nego što se to danas nama može da čini, sastojao se u tome što su u ono vreme, paralelno sa nastankom i sakupljanjem novozavetnih tekstova bili pisani i jeretički spisi kojima je bilo pripisivano apostolsko autorstvo. Oni su se u isto vreme umnožavali i širili među hrišćanskim crkvama. Zbog toga su, poput apostola sredinom prvog veka, i ostali učitelji Crkve u drugom i trećem stoleću morali da se u svojim usmenim propovedima i pisanim delima oštro suprotstave narastajućem krivoverju. Apostol Pavle je, naime, još sredinom prvog veka upozorio hrišćane na mogućnost da lažni učitelji šalju svoja jeretička pisma potpisujući na kraju imena apostola:
„A ovo govorim da vas niko ne prevari nagovorljivim rečima.“[36] „Ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni duhom ni rečju, ni tobože našom poslanicom. (...) Da vas niko ne prevari ni na koji način.“[37] Crkveni pisci, Irinej, Tertulijan i ostali u drugom veku posle Hrista, upozoravali su Crkvu na opasnost prihvatanja ovih opasnih duhovnih skretanja:
„Tertulijan, pisac sjajnog talenta, oko 190. godine definiše u ime većine pravoverni stav: Kao što je Isus fizički ustao iz groba, tako svaki vernik mora očekivati fizičko vaskrsenje. Za njega nema mesta sumnji. (...) Tertulijan izjavljuje da je svako ko poriče vaskrsenje tela jeretik, a ne hrišćanin.“[38] „Svaki od njih (reč je o gnosticima; prim. I. S.) po sopstvenom temperamentu menja predanja koja je primio, što je isto učinio i onaj koji ih je predao nakon što ih je uobličio prema sopstvenoj volji. (...) Na osnovu čega su jeretici strani i neprijatelji apostolima ako to nije zbog različitosti njihovog učenja, koje svaki pojedinac prima ili širi jednostavno po sopstvenoj volji.“[39] Irinej iz Liona je ovako opisao zablude gnostika i izrekao oštro upozorenje protiv njihovog delovanja:
„Oni sebe smatraju ‘zrelim’ tako da se niko s njima ne može porediti u veličini gnoze – čak i ako pomenete Petra, ili Pavla ili nekog drugog apostola... Oni zamišljaju da su sami pronašli više nego apostoli, i da su apostoli propovedali jevanđelje još uvek pod uticajem jevrejskih shvatanja, a da su oni mudriji i pametniji od apostola.“[40] „Neka ona lica koja hule na Tvorca... kao što čine valentinci i svi lažno nazvani ‘gnostici’ budu prepoznati kao zastupnici Satane od svih koji poštuju Boga. Kroz njih Satana je čak i sad viđen da govori protiv Boga, onog Boga koji je pripremio večnu vatru za sve vrste jeresi.“[41] Na kraju krajeva, tokom trećeg i četvrtog veka posle Hrista, gnostički uticaj je počeo znatno da slabi, čemu je doprinela i kanonizacija knjiga Novoga zaveta. Kao što je poznato, prilikom veoma precizne selekcije različitih „evanđelja“, „poslanica“, „apokalipsi“ itd. i razdvajanja gnostičkih (jeretičkih) tekstova od onih čije se apostolsko poreklo moglo pouzdano da utvrdi, na posletku je izdvojeno 27 apostolskih spisa koji su proglašeni autoritativnim pisanim izvorom hrišćanske vere. Svi ostali tekstovi, koji su po svojoj količini nadmašivali broj apostolskih kanonizovanih spisa, proglašeni su apokrifima, tj. knjigama koje se udaljavaju od, u prvom veku propovedane, Hristove Istine. Ove knjige su, dakle, bile odbačene kao one prema kojima ne treba gajiti poštovanje niti verovati njihovim objavama.
Međutim, sukob sa gnostičkim učenjem, i na kraju pobeda nad njime, nije bilo i poslednje iskušenje sa kojim se rano hrišćanstvo suočilo. Vrlo brzo su se pojavili i pokreti koji su, na različite načine osporavali božansku prirodu Isusa Hrista - smatrajući ga, ne večitim Božijim Sinom (tj. Bogom u telu), već nekom vrstom stvorenog bića. Povodom ovog spornog pitanja u Nikeji je 325. godine od strane cara Konstantina sazvan tzv. Prvi vaseljenski sabor.
U narednom delu ovoga poglavlja načinićemo pregled crkvene istorije između IV i VIII posle Hrista, tj. perioda u kome su održavani Vaseljenski sabori. Ono što je najpre važno da istaknemo jeste činjenica da su svi ovi sabori, počevši od Prvog pa na dalje, održani u periodu kada je Crkva uživala blagonaklonost i znatnu podršku države, za razliku od, na primer, prvog apostolskog sabora održanog u Jerusalimu, za vreme dok je Crkva bila progonjena. Isticanje ove činjenice je posebno važno iz razloga što je veoma uočljiva značajna razlika između atmosfere koja je vladala tokom sabora apostola sredinom prvog veka, i svih ostalih, „vaseljenskih“ iz kasnijih vekova. Naime, dok je apostolski sabor, inspirisan i vođen Svetim Duhom na kraju doveo do ispravnog zaključka i potvrde evanđelskog pravoverja, u vremenskom razdoblju u kome su održavani ostali sabori (od kojih su kasnije njih sedam proglašeni „vaseljenskim“) vladala je duboka podeljenost među zvaničnim crkvenim autoritetima i njihovim sledbenicima, kao i učestale međusobne svađe, raskoli, proklinjanja, progoni pa čak i ubistva zbog nerešenih verskih pitanja. U svakom slučaju, mnogi od episkopa sa kojima ćemo se upoznati u toku daljeg proučavanja, ne samo da su počeli da zastupaju verovanja koja su bila strana učenju Hrista i apostola, već je i njihovo ponašanje bilo potpuno suprotno onome koje su apostoli preporučivali za ljude koji su želeli da vrše episkopsku službu (1. Tim. 3:1-7; 2. Tim. 2:24-24; Titu 1:7-9). Shodno tome, a zbog neobraćenosti mnogih i usvajanja različitih paganskih učenja i njihovog stapanja sa hrišćanstvom, na pomenutim „vaseljenskim saborima“ kao i mnogim pomesnim, ustanovljena je i proglašena pravovernost više doktrina i bogoslužbenih praksi koje ne nalaze bilo kakvo utemeljenje u učenju Svetog pisma. Naredni deo ovoga poglavlja predstaviće nam jednu prilično mračnu stranicu u istoriji hrišćanske Crkve. On će potvrditi ispunjenje proročkih reči apostola zapisanih u Novom zavetu, koji su nagoveštavali dolazak teškog vremena u kome će glavninu broja ljudi u „Crkvi“ predstavljati oni će biti „samoživi, srebroljubivi, hvalisavi, oholi, hulnici, roditeljima nepokorni, neblagodarni, bezbožni, bez ljubavi, nepomirljivi, opadači, neuzdržljivi, surovi, bez ljubavi prema dobru, izdajnici, naprasiti, naduveni, koji više vole slasti nego Boga, koji imaju obličje pobožnosti, ali su se odrekli njene sile.“ (2. Tim. 3:2-5. Naglasak moj).
PRVI VASELjENSKI SABORi razlozi koji su do njega doveli
Nasuprot gnosticizmu za koji smo utvrdili da je predstavljao naopako hrišćanstvo, crpeći svoje ideje iz mnogobožačkih religija i filozofija, u drugom i trećem veku su počela da niču i druga lažna učenja, koja su ovoga puta svoj izvor našla u različitom shvatanju prirode božanskog bića (Boga). Ova učenja su nastala unutar Crkve, a njihova glavna karakteristika je bila poricanje biblijskog (novozavetnog - apostolskog) verovanja o Bogu Ocu, Sinu i Svetom Duhu kao Svetoj Trojici, te težnja da se racionalistički objasni božanski poredak koji vlada u nevidljivom svetu. Dve najranije škole koje su pokušale da objasne odnos među božanskim osobama u nebeskoj Trojici su se nazivale dinamička i modalistička škola. Ove dve škole su pripadale pokretu tzv. monarhijanaca (antitrinitaraca)[42], tj. onih koji su isticali pre svega božanstvo Boga Oca, dok su smatrali da su Sin i Sveti Duh ili niža bića ili sile Boga Oca, ili pak samo manifestacije Boga Oca. Dok su dinamici verovali da su Hristos (Reč Božija) i Sveti Duh samo sile jednog Boga (Oca), modalisti su smatrali da su Otac, Sin i Sveti Duh samo tri različita načina kojima se jedan jedinstveni Bog objavio ljudima. Najpoznatiji predstavnik škole dinamista bio je antiohijski episkop Pavle Samostatski koji je živeo u trećem veku posle Hrista. Njegovo učenje je glasilo da je Isus Hristos samo običan čovek koji je rođen na natprirodan način. U Hristu je, po ovom episkopu, kao neka sila stanovao bezlični božanski razum ili logos. Što se tiče modalista, najpoznatiji među njima je bio učeni rimski prezviter Savelije rodom iz Livije, čije se učenje posebno utvrdilo u livijskom Pentapolisu (zapadno od Egipta). Njegovo versko ubeđenje je glasilo da je Bog kao jedinstveno biće i jedna božanska osoba sebe objavio u tri vida, najpre u ulozi Oca, potom u ulozi Sina, a najposle u ulozi Svetog Duha.[43]Međutim, u isto vreme dok su glavni predstavnici antitrinitarijanstva zajedno sa svojim istomišljenicima propovedali svoje shvatanje Boga, nasuprot njima javilo se još jedno učenje, nazvano „subordinacijanizam“, koje je podrazumevalo da, doduše, postoje tri božanske ličnosti (a ne samo jedna) ali da su Sin (Logos) i Sveti Duh u svakom slučaju podređeni Bogu Ocu – te da poseduju manju „božanskost“ od Boga Oca. Najpoznatiji predstavnici ovakvog shvatanja odnosa među božanskom Trojicom bili su protivnici monarhijanaca – Origen, potom njegov učenik Dionisije Veliki ep. aleksandrijski, Ipolit Rimski, a vrlo moguće i Atinagora, Teofil, Tertulijan i Lukijan.[44] Nastanak arijanstva i njegovo širenje Mišljenje da je Sin podređen Ocu u smislu subordinacijalizma je posebno potreslo Crkvu u prvoj polovini IV veka. U to vreme je ovo učenje posebno razvio i počeo da propoveda učeni aleksandrijski prezviter Arije, inače ranije učenik Lukijana Antiohijskog (koji je bio simpatizer i pripadnik partije Pavla Samostatskog, ep. antiohijskog). Evo kako suštinu Arijevog učenja sažima dr Momir Jović u svojoj knjizi:
„Učeni aleksandrijski prezviter Arije (Areios 256-336), u želji da se snažnije suprotstavi antitrinitarijanstvu, koristeći subordinacionizam, postaje njegov najekstremniji zagovornik. Od 318/319. godine, Arije počinje propovedati da je Bog od večnosti, a Sin njegov prvi stvor, preko koga je sve ostalo stvorio. Ističući da Svetog Duha stvara Logos – Sin, Arije shvata: Oca, jedinog, od večnosti; Sina/Logosa u vremenu nastalog, stoga nije večan, pa ni jednak Ocu, i Duha Svetog, kao prvog stvora Logosa – gde je, prema tome, istinski Bog samo večni nestvoreni i nerođeni Otac. Međutim, kako Sin nije oduvek, nego je rođen u vremenu, to i Bog nije mogao oduvek biti Otac.“[45] Na ovakvo Arijevo propovedanje prvi je reagovao njegov episkop Aleksandar koji je, posle neuspelog ubeđivanja, u Aleksandriji 320. godine sazvao sabor na kome je bilo prisutno oko 100 egipatskih episkopa, i na njemu osudio učenje svog prezvitera. Tom prilikom su sve Arijeve pristalice, kojih je bilo među prezviterima i đakonima ali i među episkopima, bile ekskomunicirane.[46] Ne želeći da se potčini donetoj odluci egipatskog sabora, Arije se upućuje svojim prijateljima, ranije takođe učenicima Lukijana Antiohijskog, episkopima Jevseviju Kesarijskom (Euzebije iz Cezareje - poznati istoričar rane Crkve) i Jevseviju Nikomidijskom. Ovi episkopi su pružili Ariju utočište a takođe i prihvatili njegovo objašnjenje doktrine o Trojstvu. Pošto je spor nastao oko Arijevog učenja sve više razarao Crkvu i doprinosio podelama i svađama, car Konstantin je, nakon svoje pobede nad suparnikom Licinijem i samim tim postajanjem jedinim vladarom u Rimskom carstvu, pokušao da pomiri suprotstavljene strane (Arijevu i Aleksandrovu) uz pomoć posredničke misije španskog episkopa Osije iz grada Kordobe. Ipak, pošto je pokušaj pomirenja propao, a ep. Osija o tome izvestio cara, Konstantinovi hrišćanski savetnici su mu predložili sazivanje sveopšteg crkvenog sabora, na kome će se razmotriti i rešiti nastala sporna pitanja. Zasedanje Prvog vaseljenskog sabora U proleće 325. godine nove ere u Nikeji (Mala azija) se okupilo nešto više od 200 hrišćanskih episkopa[47] i manji broj prezvitera i đakona, i to uglavnom iz istočnih provincija. Zapadni episkopi, kojih je takođe bilo na stotine, nisu učestvovali na ovom saboru sem njih nekolicine[48], među kojima i dva prezvitera – koje je u svoje ime poslao rimski episkop Silvester. Namera cara Konstantina je bila da sazivanjem sveopšteg sabora pomiri strane u sukobu i tako postigne preko potrebno jedinstvo u okviru svoje imperije: „Pre nego što je sinod mogao biti otvoren naredio je car privatne konferencije među sakupljenima i na ovima su disputirali osobito Arije i đakon aleksandrijskog arhiepiskopa Aleksandra Atanasije, pri čemu se osobito poslednji odlikovao teološkom učenošću, govorništvom i gotovošću na odgovor. Ali do sporazuma nije došlo, i kad je car došao u Nikeju, da lično otvori sinod, podnesoše mu pristalice Arijeve optužbu protiv ostalih, no on je odmah baci u vatru i izjavi, da mu je namera, da ih izmiri, a ne da im bude sudija. Konstantin otvori lično sinod i pozdravi episkope govorom, u kom ih pozove, da se slože; no na to preda njima samim da rukovode raspravama na sinodu.“[49] Rezultat zasedanja nikejskog sabora je bio gotovo jednoglasna osuda Arijevog učenja, kojoj su se suprotstavila, zajedno sa Arijem, samo dva episkopa: Sekund Ptolemaidski i Teona Marmarički. Ova dva episkopa, zajedno sa Arijem, proterani su u Ilirik, da bi na taj način bili učinjeni bezopasnim po pitanju daljeg narušavanja postignutog crkvenog „jedinstva“. Ipak, zanimljivo bi bilo spomenuti da su osim ove dvojice episkopa, koji su u protivljenju saborskoj odluci istrajali do kraja, postojala još njih sedamnaestorica, koji se nisu slagali sa odlukama sabora. No ipak, ovi episkopi se nisu pokazali tako istrajnim, pa su, usled carevog nagovora i pritisaka ipak popustili i potpisali donesene odluke[50]. Na ovom saboru je donet i sledeći simvol (tj. ispovedanje) vere: „Verujemo u jednog Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Božijeg, rođenog od Oca jedinorodnog, to jeste iz Očeve suštine, Boga od Boga, Svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, Jednosušnog Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako ono što je na nebu, tako i ono što je na zemlji.
Koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao, ovaplotio se, postao čovek, postradao i vaskrsao u treći dan, uzneo se na nebesa. Koji će doći da sudi živima i mrtvima.
I u Duha Svetog.
A one koji govore: „Beše kada ga ne beše“ i „Pre rođenja ne beše“, i „Da je postao iz nebića“ ili tvrde da je Sin Božji postao „iz druge ipostasi“ ili „druge suštine“, ili „da je stvorenje“, ili da je „promenljiv ili preobraziv“, takve proklinje saborna i apostolska Crkva.“[51] Pored rešavanja arijanske krize i usvajanja simvola vere, na Prvom vaseljenskom saboru je doneto i 20 kanona (pravila), kao i rešeni sporovi u vezi problema nastalih u okviru crkve u Egiptu. Takođe, na ovom saboru je odbijen predlog zapadnih episkopa kojim je bilo predviđeno da se uvede obaveza bezbračnosti (tj. celibata) sveštenstva.
Dešavanja između I i II vaseljenskog sabora Tri meseca nakon zasedanja sabora u Nikeji, u progonstvo je odagnan i veliki Arijev prijatelj, nikomidijski episkop Jevsevije, iako je do tada bio u velikom prijateljstvu sa carem Konstantinom. No, ovo progonstvo je trajalo svega tri godine. Ugledni carevi savetnici i Jevsevijevi prijatelji, ubedili su vladara da pomenutog episkopa vrati iz izgnanstva. Isto tako, nakon što je ponovo saslušao Arija, koji je pred njim izložio neku vrstu dvosmislenog ispovedanja vere, i time, inače slabo upućenog Konstantina još više ubedio da je spor oko njegovog učenja zapravo bio „spor oko ničega“, car je uputio episkopima zahtev da i bivšeg aleksandrijskog prezvitera ponovo prime u crkvenu zajednicu. Međutim, baš u to vreme (328. god. posle Hrista) na episkopsku stolicu u Aleksandriji postavljen je Atanasije, koji je noseći zvanje đakona, na nikejskom saboru bio ogorčeni Arijev protivnik. Ovaj episkop je odbio da Arija primi nazad u svoju crkvu sve dok on jasno i nedvosmisleno potvrdi nikejski simvol vere. Episkopa Atanasija su u ovom stavu podržali i episkopi Jevstatije Antiohijski i Markel Ankirski. Međutim, Arijevi prijatelji, Jevsevije Nikomidijski i Jevsevije Kesarijski su, sa druge strane, na svoju stranu pridobili mnoštvo episkopa koji su i ranije (pre sabora u Nikeji) bili zbunjeni upotrebom filozofskog izraza „jednosuštan“ – kojeg je prvi upotrebio, mada u drugačijem značenju, već anatemisani antiohijski episkop Pavle Samostatski.
Iz dana u dan, kao da sabora u Nikeji nije ni bilo, sve se više povećavao broj onih koji su bili simpatizeri Arijevog učenja. Sledstveno tome, 330. godine u Antiohiji je održan sabor pod predsedništvom ep. Jevsevija Kesarijskog, a na kome je zbačen ep. antiohijski Jevstatije i odagnan u progonstvo za vreme kojeg je i umro trideset godina kasnije. Ne zaustavljajući se na tome, prijatelji bivšeg aleksandrijskog prezvitera „osvetili“ su se i preostaloj dvojici „antiarijevaca“, episkopu Atanasiju Aleksandrijskom i Markelu Ankirskom. Ovog prvog su 335. godine u gradu Tiru u Finikiji (takođe pod predsedavanjem ep. Jevsevija iz Kesarije), kao „jeretika“ (tj. glavnog zagovornika „jednosuštnosti“) zbacili sa episkopskog trona i nagovorili cara da ga protera u Trir na Rajni. Godinu dana kasnije je, na crkvenom saboru u Carigradu, zbačen a potom proteran i episkop ankirski, Markel.[52] Nakon ovih događaja umro je i Arije, u poznoj starosti, i to baš u toku priprema za njegovo svečano primanje u carigradskoj crkvi od strane ep. Aleksandra, a po nalogu cara Konstantina. Uskoro je, nakon svoga krštenja koje je obavio ep. Jevsevije Nikomidijski, umro i sam car Konstantin (337. godine n.e.), kojeg su po pitanju vladavine nad imperijom nasledila njegova tri sina. Na Zapadu zajedno su vladala njih dvojica, Konstans I i Konstantin II, dok je Istoku vladao Konstancije. Na početku vladavine ove trojice, među kojima je najuticajniji bio Konstantin II, bilo je dozvoljeno da se svi anatemisani episkopi vrate na svoje katedre. U Aleksandriju se vratio prognani ep. Atanasije, kojega je narod sa radošću dočekao. Međutim, pristalice politike dvojice episkopa Jevsevija, nikomidijskog i kesarijskog su, nakon što je Jevsevije iz Nikomidije postavljen za carigradskog episkopa (gde je sa katedre smenio „mlakog“ branitelja arijevstva, ep. Pavla), u Antiohiji 339. godine, na saboru ponovo izglasali proterivanje ep. Atanasija iz Aleksandrije. Optužili su ga za nezakonito vraćanje i zauzimanje vladičanske stolice. Aleksandrijskom episkopu nije pomoglo ni to što su mu, na vest iz Antiohije o njegovom zbacivanju, podršku na crkvenom saboru pružili svi egipatski episkopi. Atanasije je ponovo morao da beži. Uz pomoć cara Konstancija, na katedru aleksandrijskog episkopa je, na silu i uz mnoge nerede, postavljen pro-arijevski nastrojeni ep. Grigorije iz Kapadokije:
„Egipatskom prefektu Filagriju, prijatelju Arijevom, bilo je naređeno da Grigoriju pruži svaku pomoć. Na vest o njegovom približavanju gradu, narod je pohrlio u crkve, braneći ih od jeretika. U stvar je umešala policija, počele su sramne scene, ispražnjavanje crkava uz pomoć vojne sile. Policija je tražila Atanasija, ali je on uspeo da se sakrije – i 22. marta 339. godine Grigorije je svečano ušao u Aleksandriju, gde je počelo pravo proganjanje Atanasijevih pristalica.“[53] Nakon svog ponovnog zbacivanja, ep. Atanasije je utočište našao na Zapadu, kod svojih prijatelja ep. kordobskog Osije i ep. rimskog Julija, koji su bili pristalice nikejskog ispovedanja i nisu bili naklonjeni Arijevom učenju. Episkop Julije je uz punu podršku cara Konstansa (Konstantin II je umro 340. godine), sazvao sabor u Rimu 341. godine sa namerom da reši nastali problem oko Atanasijevog proterivanja. Iako su u Rim stigli i neki od predstavnika carigradske crkve oni nisu učestvovali na saboru, već su se pre njegovog početka vratili odakle su i došli. Ep. Julije je, zajedno sa zapadnim episkopima zaključio da episkopi Atanasije i Markel nisu jeretici, kako su to smatrali istočnjaci, te je doneo odluku o njihovoj rehabilitaciji. Kao reakciju na ovaj sabor u Rimu, istočnjaci su nešto kasnije, te iste 341. godine, sazvali ponovni sabor u Antiohiji na kome su odbili odluke sabora starešina zapadnih crkava. Sa druge strane, u Carigradu, nakon smrti ep. Jevsevija (ranije nikomidijskog) struja antiarijevaca postavlja za episkopa ranije zbačenog ep. Pavla. Međutim, car Konstancije ovog episkopa na silu svrgava i na njegovo mesto postavlja arijevca Makedonija. Tom prilikom je u uličnim nemirima bilo pobijeno oko 3000 ljudi – pristalica episkopa Pavla.[54] Sledeći u nizu događaja koji se zbio u vezi problema priznavanja i nepriznavanja nikejskog simvola vere, a koji bi valjalo pomenuti, jeste zakazivanje i održavanje drugog velikog crkvenog sabora (koji je trebao da bude Drugi vaseljenski sabor) na inicijativu cara zapadnog krila imperije – Konstansa I. Ovaj sabor je održan 343. godine u gradu Serdiki (današnja Sofija u Bugarskoj), ali umesto da bude koristan za međusobno usaglašavanje stavova i preko potrebno pomirenje, on je poslužio za dalje usložnjavanje i zaoštravanje situacije. Evo šta o ovom saboru saznajemo iz crkvene istorije:
„Sabor je održan u drugoj polovini 343. godine. Međutim, do opšteg, zajedničkog sabora ipak nije došlo. Namera da se na tom skupu susretnu obe struje – nije ostvarena. Održana su dva posebna sabora, jedan za istočnjake, jedan za zapadnjake. (...) Zapadnjaci, oko sto episkopa, smestili su se u civilnim zgradama, pored Rotonde, kompleksa sv. Georgija (...) Episkop Osija Kordobski koji je predsedavao i u Nikeji, predsedavao je i tom saboru zapadnjaka. (...) Istočni episkopi, uviđajući da je inicijativa za saziv sabora potekla od Konstansa, nisu posebno ni žurili u Serdiku. Zadržali su se u Filipolju, gde su pristigli avgusta 343. godine. Grupa je bila nešto manja od zapadnjaka, najviše do 80 episkopa. Prema Sozomenu, uputili su dopis episkopima zapada u Serdici, obaveštavajući ih da neće prisustvovati njihovom skupu (...), ukoliko na njihovim sednicama prisustvuju Atanasije, Markel i ostali episkopi, koje su, oni, saborima raščinili (...). Ipak uviđajući da bi nedolaskom više pogoršali svoj položaj a i svog cara Konstatacija (tj. Konstancija; prim. I. S.), došli su u Serdiku. (...) Vođe istočne grupe bile su: episkopi Stefan Antiohijski, Akakije Kesarijski, Teodor Heraklejski, te Valens Mursanski i Ursacije Singidunumski (koji su do dolaska istočnjaka bili deo zapadnog sabora, ali kao arijevci, ti Goti priključuju se istočnjacima). Kako su sednice držane odvojeno, do jedinstva u Serdici nije ni moglo doći. Obe grupe, prostorno, bile su veoma blizu, uz mogućnost da se dovikuju (...). Te odvojene sednice obavezno su završavale uzajamnim anatemama. Tako su Istočnjaci svrgnuli episkope zapada: Julija, Protagena, Maksimina i Gaudencija, smatrajući ih najodgovornijim za rehabilitaciju svrgnutih: Atanasija, Pavla, Markela, Aselpa. (...) Zapadna skupština po odlasku istočnjaka, prihvatila je donete odluke sa Rimskog sabora 341. god., ali opet pojedinačno je razmatrala slučajeve zbačenih episkopa. Izvršena je rehabilitacija episkopa: Atanasija, Markela i Aselpa (iz Gaze). (...) Potom je doneta odluka o zbacivanjima episkopa, koji su izabrani bili na mesta zbačenih: Grigorija za Aleksandriju, Vasilija za Ankaru, Kvintilijana za Gazu. Potom su (anatemisali; prim. I. S.) i vođe istočne grupe, episkope: Stefana, Akakija, Ursa, Valensa i Teodora.“[55] I pored toga što smo uvideli da su, umesto postizanja sloge i jedinstva u veri, episkopi Zapada i Istoka jedni druge međusobno anatemisali i svrgavali (iako zapravo ta svrgavanja i anateme (prokletstva) nisu imala gotovo nikakav suštinski i posledični značaj u datoj situaciji), povratak Atanasija – po treći put – na katedru aleksandrijskog episkopa, bio je ipak izvestan. Tu izvesnost je dokazala i odlučnost Konstansa I da objavi rat svome rođenom bratu Konstanciju – koji je već bio u ratnom sukobu sa Persijancima, ukoliko Atanasije ne bude rehabilitovan. I tako je, nakon smrti ep. Grigorija iz Kapadokije, Atanasije ponovo postao aleksandrijski episkop, i pored velikog protivljenja njegovih neistomišljenika – istočnih episkopa.[56] Ipak, nekoliko godina nakon Atanasijevog povratka, a posle smrti vladara zapadnog dela carstva (350. godine), vladar Istoka, pro-arijevski orijentisani car Konstancije postao je samovladar čitave imperije. I ponovo, otpočeo je progon branilaca nikejskog ispovedanja. Ovoga puta, i sam car i njegovi hrišćanski savetnici (arijanci), odlučili su da izdejstvuju vaseljensku (opštecrkvenu) odluku o zbacivanju Atanasija sa aleksandrijske katedre. To je moglo biti učinjeno samo ukoliko bi i sabor zapadnih episkopa potvrdio takvu odluku. Međutim Zapad je uglavnom u to vreme bio „ortodoksan“ i pridržavao se nikejskog ispovedanja. Sa druge strane, Atanasije je na zapadu imao brojne prijatelje među tamošnjim episkopima. Istočni episkopi su nagovorili cara da na silu postignu ono što se milom nije moglo: „I Imperator i njegovi savetnici su shvatili da dokle god se Atanasije oslanja na Zapad, njegova osuda ne može da ima vaseljenski karakter. Zato je, pre svega, bilo potrebno poraziti Zapad, naterati ga da se potčini državnoj vlasti. Godine 352. u Rimu je umrlog Julija zamenio papa Liberije. Car je od njega zatražio sazivanje sabora i osudu Atanasija. Papa je pokušao da se odbrani, ali bezuspešno. Godine 355.tri stotine zapadnih Episkopa u Milanu, gde se u to vreme nalazio dvor,popustilo je pred grubom silom[57]. „Moja volja je za vas kanon“, rekao je Konstantije na molbu Episkopa da se kanonskim merilima istraži pitanje i svi su, osim nekoliko nepokolebljivih, potpisali osudu Atanasija. Njih su odmah prognali. Prognali su i Liberija, koji je odbio da prizna odluku sabora. Istovremeno carski činovnici su obilazili čitav Zapad sakupljajući od Episkopa potpise.“[58] Godinu dana nakon sabora u Milanu, Atanasije je uz upotrebu vojne sile ponovo zbačen sa episkopske stolice i narednih šest godina se krio u egipatskoj pustinji. Evo šta o ovom vremenu dalje saznajemo iz crkvene istorije:
„Potom je saborima u Sirmijumu 351. godine, u Arlu 353. i u Milanu 355. godine opet bio zbačen ep. Atanasije, te njegovo treće progonstvo počinje 356. godine. Sprovedeno je masovnije ekskomuniciranje, sada uglavnom po odredbama Serdičkog sabora istočnjaka, i to: ep. Osije Kordobskog, ep. Pavlina Trijerskog, ep. Ilarija Piktavijanskog, ep. Jevsevija Varcelskog, ep. Lucifera Kalarskog, te ep. Liberija Rimskog.Car Konstancije otišao je i dalje, te je na saborima iz 359. godine (istočni održan u Seleukiji, zapadni u Riminiju, a opšti sabor u Carigradu 360. godine) arijanstvo proglasio državnom verom.“[59] Ipak, ubrzo nakon što je arijanizam dostigao svoju najvišu tačku tako što je izvršio pritisak na čitavu Crkvu u vezi usvajanja „Sirmijskog manifesta“ (357. godine) koji je predstavljao formulaciju vere koja je bila otvoreno arijanska, car Konstancije, kao njihov glavni pokrovitelj, je umro (361. god). Njega je nasledio tzv. Julijan Apostata (Otpadnik), koji je uspostavio punu religijsku slobodu, nadajući se, prema A. Šmemanu, da će se hrišćani žestoko posvađati i time konačno diskreditovati svoju veru u očima sviju. U isto vreme, zbog uvođenja jednakih prava za pripadnike svih religija, bilo je zabranjeno pokrštavanje neznabožaca, te je ep. Atanasije, malo nakon što se trijumfalno vratio u Aleksandriju, ponovo morao da beži pred predstavnicima nove vlasti iz razloga što je u hrišćanstvo preobratio nekoliko paganki. Nakon smrti Konstancijevog naslednika 363. godine, legije su na presto dovele ostarelog generala Valentinijana. Budući da je na Zapadu osuda ep. Atanasija (koji je u međuvremenu, za vreme vladavine Julijana 362. u Aleksandriji održao još jedan sabor na kome je potvrđeno nikejsko ispovedanje vere) i nikejskog simvola bila nametnuta silom od strane Konstancija, tamošnji episkopi su se ponovo vratili ispovedanju vere koja je bila definisana na saboru u Nikeji 325. godine. Tome je umnogome pomoglo i to što je novoproglašeni car Valentinijan bio neopredeljen i nepristrasan po pitanju verskih pitanja koja su bila sporna. Sa druge strane, istaknutim angažovanjem tzv. „velikih Kapadokijaca“, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog, i situacija na Istoku je počela da se menja. Ova trojica uticajnih bogoslova, zajedno sa četvrtim, Atanasijem Aleksandrijskim, konačno su na kraju doprinela trijumfu nikejskog ispovedanja vere – koje se desilo na zasedanju tzv. Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu 381. godine.
Ipak, kao što smo to više puta naglasili, tokom čitavog perioda koji je protekao između Prvog i Drugog vaseljenskog sabora, vladala je atmosfera velikih rasprava, svađa, pretnji, zbacivanja i proterivanja među crkvenim velikodostojnicima onoga vremena. Opisujući ovaj period crkvene istorije i neslavno ponašanje ljudi koji su se nazivali sledbenicima Onoga „koji kada su ga vređali – nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije pretio“[60], Aleksandar Šmeman je zaključio: „Počelo je deljenje Episkopa na bogoslovske „partije“, formulisanje stalno novih određenja vere, uzajamna izopštenja, sabori i skupštine. Kasnije je crkveni istoričar Sokrat upoređivao ovo vreme sa bitkom po noći, kada niko ne zna gde je neprijatelj a gde prijatelj.“[61] DRUGI VASELjENSKI SABOR
Na Drugom vaseljenskom saboru kojeg je u Carigradu sazvao car Teodosije, nije rešen samo spor kada je u pitanju verovanje Arija i njegovih pristalica. Naime, tokom više decenija koje su protekle od nikejskog sabora, za vreme kojih se, kao što smo videli, odvijala velika borba između pristalica i protivnika Arijevog učenja, nastala su još neka osobena teološka mišljenja. I ona su odudarala od ispravnog verovanja u Svetu Trojicu koje su zastupali Atanasije Veliki i njemu slični, po ovom pitanju, pravoverni episkopi. Među ovim učenjima najistaknutija su dva, čiji su začetnici bili episkopi Apolinar iz Laodikije sirijske (koji je bio pripadnik struje antiarijevaca) i Makedonije Carigradski (koji je bio pristalica Arijevog učenja, ili bolje rečeno – poluarijevac). Učenja episkopa Apolinara i Makedonija su na Drugom vaseljenskom saboru bila osuđena kao pogrešna – i to sa pravom. Na ovom mestu želim da napravimo kratak pregled događaja koji su doveli do sazivanja ovog sabora, da se upoznamo sa Apolinarovim i Makedonijevim učenjem, kao i sa samim tokom saborskog zasedanja.
Kao što sam napomenuo maločas, ep. Apolinar (Apolinarije) je bio pripadnik struje antiarijevaca, koji je po svaku cenu želeo da dokaže istinitost dogme o potpunom božanstvu Isusa Hrista. U svom nastojanju da pobije Arijevo krivoverje koje je negiralo Hristovu božansku prirodu, ep. Apolinar je svoje učenje doveo do suprotne krajnosti, tj. do odricanja potpunosti Hristove ljudske (čovečanske) prirode. Ovaj episkop je smatrao da je Isus iz Nazareta, svojim začećem i rođenjem od strane device Marije od nje primio ljudsko telo i ljudsku dušu (tj. čovečju mentalnu prirodu – psihu) ali nije primio ljudski duh. Umesto tog duha, smatrao je Apolinar, u Hristovo biće naselio se božanski Logos, tako da je Isusovo „čoveštvo“ bilo nepotpuno, tj. različito od čoveštva drugih zemaljskih ljudi. Evo kako Apolinarovo verovanje opisuju neki od pravoslavnih autora:
„Episkop laodikijski Apolinarije potekao je iz redova pravoslavne partije. (...) Apolinarije (je) smatrao da Hristos, primivši kroz ovaploćenje ljudsku dušu i telo, nije primio i specifični deo ljudskog bića – ljudski duh, jer ovaj neophodno pretpostavlja slobodu volje, a sa njom i sklonost ka grehu. Ljudski duh je, po Apolinarijevom mišljenju, u Hristu zamenjen Božanskim Logosom koji gospodari nad zlim sklonostima primitivne duše.“[62] Ovo učenje ep. Apolinara (koji je umro 390. god.) osudio je i pomesni crkveni sabor održan u Aleksandriji 362. godine. Nakon što se ovaj episkop odvojio od zvanične Crkve i započeo okupljanje svojih pristalica, osuđen je i od strane episkopa okupljenih na saboru u Rimu 375. godine. Konačna osuda i proglašenje pogrešnim ovoga verovanja došla je na Drugom vaseljenskom saboru 381. godine u Carigradu.
Sa druge strane, u dobu za koje smo ranije utvrdili da je proticalo u duhu nadmoći arijevaca nad zastupnicima nikejskog ispovedanja, na carigradsku katedru je postavljen ep. Makedonije. Iz njegovog uma proisteklo je učenje koje je prihvatio manji broj episkopa poluarijevaca, a koji se ticao položaja Svetog Duha u odnosu na Oca i Sina. Naime, na Prvom saboru u Nikeji o osobi Svetog Duha se nije raspravljalo, niti je pak dogmatski određen položaj Duha u odnosu na božanstvo Oca i Sina u okviru dogme o Svetoj Trojici. Tako, učenje koje je zastupao ep. Makedonije sve do svoga svrgavanja 360. godine (nakon čega je ubrzo i umro), a koje je kasnije vatreno širio njegov đakon, kasnije episkop nikomidijski Maratonije, glasilo je da je Sveti Duh manji i od Oca i od Sina, te da zapravo predstavlja stvorenje Boga Sina:
„Vremenom se po pitanju Lica Duha Svetog iz sredine poluarijanaca izdvojila posebna partija Makedonijevaca, nazvanih po Konstantinopoljskom episkopu Makedoniju (355-359): ova partija, poštujući Duha Svetog kao Treće Lice Presvete Trojice samo po časti, razlikovala Ga je po suštini od Prva Dva Lica, smatrajući Duha Svetog za stvorenje, a ne za Boga.“[63] Protiv ovakvog učenja sledbenika ep. Makedonija (koje su nazivali i makedonijevcima - „pneumatomahima“ – tj. onima koji se bore protiv Duha Svetoga) borili su se nama od ranije poznati zastupnici nikejskog veroispovedanja. Evo šta o njima, kao i samom sazivanju Drugog vaseljenskog sabora kazuje istoričar Jevsevije Popović u svome delu:
„Atanasije Veliki beše prvi, koji je od 358. ustao i protiv pnevmatomaha, i njemu se pridružiše Vasilije Veliki (umro 379.), oba Grigorija, naime Grigorije Nazijanzin i Grigorije Niski i drugi, koji su branili kako potpuno božanstvo Sina, tako i potpuno božanstvo Duha Svetog, Njegov ishod od Oca i Njegovu jednosušnost (jednobitnost) sa Ocem i Sinom. Ali budući da je stranka makedonijevaca čak i među episkopima, koji pređoše u pravoslavlje, bila velika te budući da je bilo mnogo takvih makedonijevaca, koji doduše priznavahu potpuno božanstvo Sina, ali koji ne htedoše priznati božanstvo Svetog Duha i Njegovu jednosušnost sa Ocem i Sinom, to je Teodosije Veliki naskoro posle svoga stupanja na presto sazvao u Carigrad nov vaseljenski sabor ili upravo generalni koncil svoga, t.j. Istočnorimskog Carstva. Na njegov poziv došlo je u Carigrad 381. godine 150 pravoslavnih episkopa i 36 makedonijevskih episkopa.“[64] Nakon što se, dakle, u Carigradu okupio relativno mali broj episkopa (od ukupnog broja koji je postojao u tadašnjem hrišćanskom svetu)[65], saborsko zasedanje je otpočelo pod predsedavanjem antiohijskog arhiepiskopa Meletija. Prvi predmet rasprave je bio popunjavanje katedre carigradskog episkopa, sa čijeg je trona car Teodosije 380. godine proterao arijevca Demofila. Veći deo episkopa, do tog trenutka prisutnih na saboru, složio se da na tronu episkopa prestonog grada ostane dotadašnji episkop malog gradića Sasima u Kapadokiji, Grigorije Nazijanzin, kojeg je na njega, posle proterivanja ep. Demofila, postavio car Teodosije. No ipak, Grigorije Nazijanzin nije bio jedini „pretendent“ za trajno zauzimanje katedre carigradskog episkopa. Postojao je još jedan, njegov nazovi-prijatelj, filozof Maksim Kinik (Cinik), koji je bio poreklom iz Egipta. Ovog čoveka su za episkopa namenjenog carigradskoj eparhiji hirotonisali (rukopoložili) egipatski episkopi na čelu sa ep. Petrom iz Aleksandrije. Kao osnov za rukopolaganje Maksima Kinika za episkopa carigradskog, poslužila je činjenica da je Grigorije Nazijanzin na mesto carigradskog episkopa došao na „nekanonski“ način – pošto je već imao svoju episkopiju. Naime, prema 15. pravilu koje je doneseno na Prvom saboru u Nikeji, postoji odredba koja glasi da episkop ne sme da prelazi sa jedne katedre na drugu. Evo kako glasi ovo pravilo (kanon) nikejskog sabora:
„Zbog mnogih smutnji i razdora koji se događaju, našlo se za korisno da se iskoreni običaj koji postoji po nekim mestima, a koji je protivan apostolskom pravilu, tj. da ni jedan episkop, niti sveštenik, niti đakon ne može prelaziti iz jednog grada u drugi. A ako nakon ove odredbe svetog i Velikog sabora neko ipak postupi protivno ovome, takav prelazak neka bude nevažan i neka se dotični klirik vrati crkvi u kojoj je rukopoložen za episkopa, sveštenika ili đakona.“[66] Međutim, očigledno se oglušujući o ovo pravilo i upozorenje koje su doneli „sveti oci“ nešto više od pola veka ranije, prisutni episkopi su ipak odlučili da bivši episkop gradića Sasima postane episkop carigradski. Ubrzo nakon donošenja ovakve odluke predsedavajući na saboru ep. Meletije antiohijski umire a na njegovo mesto biva postavljen novoustoličeni episkop „Novoga Rima“ Grigorije. No, izgleda da sudbina nije bila naklonjena ovom episkopu – barem ne što se tiče njegovog ostajanja na ovom vladičanskom prestolu. Naime, jedan od problema koji je ep. Grigorije hteo da reši na ovom saboru jeste pitanje upražnjenog mesta antiohijske katedre, nastale nakon smrti ep. Meletija. U Antiohiji je, zapravo, već ranije postojao Meletijev „suprot-episkop“ po imenu Pavlin, koji je u odnosu na Meletija delovao kao svojevrsna opozicija.[67] Grigorije se zalagao da se nakon Meletijeve smrti na antiohijsku katedru ne postavlja novi episkop, već da se za zakonitog episkopa prizna već postojeći Pavlin. Međutim, većina episkopa na saboru na to nije pristala, već je za zakonitog episkopa u Antiohiji postavila dotadašnjeg prezvitera Flavijana. U isto vreme, pristigli su i neki episkopi iz Egipta i iz Makedonije, koji si bili pristalice stranke Maksima Kinika, i kritikovali Grigorija Nazijanzina da je nepravedno postupio nekanonski preuzimajući carigradski katedru. „Neprimanje njegovih predloga u pogledu antiohijskog raskola i ta prebacivanja tako rastužiše osetljivog i miroljubivog Grigorija, da je odmah zahvalio, uzeo dirljiv oprost od sinoda i Carigrada i vratio se u svoju postojbinu, gde je ostatak svoga života proveo u studijama i samoći.“[68] Nakon povlačenja ep. Grigorija, katedra carigradskog episkopa je ponovo bila upražnjena. Oci sabora su pred cara Teodosija izneli više imena onih ličnosti koje su smatrali za podobne da vrše episkopsku funkciju i sposobne da nastave sa predsedavanjem saborskim zasedanjima. Pored ostalih, na listi predloženih „kandidata“ nalazio se i stari senator Nektarije, koji, što je veoma bitno da naglasimo, još uvek nije bio ni kršten. Car Teodosije se odlučio baš za ovog kandidata. Evo kako izbor i ustoličenje novog episkopa opisuje jedan pravoslavni izvor:
„U junu 381. godine, posle oproštajne reči ocima sabora, svetitelj Grigorije je otputovao u svoj Nazijanz. Oci sabora su na njegovo mesto izabrali senatora Nektarija, koji je još bio samo oglašen, te je stogaodmah kršten i tokom nekoliko narednih dana rukopoložen u sve sveštene činove, zajedno sa episkopskim, tako da je čak i episkopske odežde nosio preko bele haljine novokrštenoga.“[69] Ono što bismo mogli da postavimo kao komentar na ovakav izbor i postavljanje novog episkopa u službu jeste da je ono učinjeno suprotno učenju Svetog pisma, ali i principima i pravilima ustanovljenim na ranijim crkvenim saborima, uključujući i sabor u Nikeji. Naime, Svetim pismom, takozvanim apostolskim pravilima (koja su nastala u posleapostolskoj epohi) kao i kanonima Prvog vaseljenskog sabora izričito je zabranjeno da se na mesta nadglednika i starešine (episkopa) nad crkvenim životom i radom postavlja tek obraćena i krštena osoba. Evo kako glasi biblijski tekst koji govori o ovoj temi, kao i pomenuti kasnije usvojeni kanoni:
„Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit, pristojan, gostoljubiv, kadar poučiti, ne pijanica, ne ubojica nego blag, ne naklonjen svađi, ne srebroljubac (...) ne novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod đavolsku osudu.“[70] „Neumesno je da onaj ko je tek izašao iz neznabožačkog života i primio krštenje, ili se iz nevaljalog života obratio u veru, da se takav odmah postavi za episkopa. Jer, nije primereno da onaj koji još ni sam nije ispitan postaje učitelj drugih, osim u slučaju da se to dogodi po Božijoj blagodati.“[71] „Pošto se mnogo toga, ili po nuždi ili nastojanjem ljudi, dogodilo protiv crkvenog pravila, tako da neki ljudi koji su tek prešli u veru iz neznabožačkog života, i tek su neko kratko vreme upoznati sa osnovama hrišćanske vere, te su takvi ljudi gotovo tek što su izašli iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili sveštenika, postalo je neophodno da se (pravilom) odredi da se takve stvari više ne čine jer, za obučavanje (napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takođe i nakon krštenja potrebno je uveriti se u to da li su pomenuti ljudi dostojni za te činove sveštenstva. Apostolsko kazivanje po ovom pitanju veoma je jasno: „Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju“ (1. Tim. 3, 6).“[72] No ipak, bez obzira što su „sveti oci“ ovako „nekanonski“ hirotonisali i postavili novog carigradskog episkopa, on je otpočeo sa predsedavanjem daljeg toka zasedanja Drugog vaseljenskog sabora.
Na ovom saboru bilo je prisutno ukupno 186 episkopa uglavnom sa Istoka, i to 36 zastupnika Makedonijevog učenja o „stvorenosti“ osobe Svetog Duha i 150 episkopa koji su ovom učenju stajali nasuprot. Pošto su uočili da predstavljaju znatnu manjinu na saboru, zastupnici učenja koje je začeo Makedonije napustili su zasedanje. Preostali episkopi su, pak, osudili makedonijevstvo:
„Pošto je onih 36 makedonijevskih episkopa napustilo sinod, preostali 150 pravoslavnih episkopa osudiše makedonijevstvo, apolinarstvo, poluarijevstvo, arijevstvo t.j. omiizam i evnomijevstvo, i dopuniše nikejski simvol do sadašnjeg svršetka i formuliraše ga jasnije i u nekim dotadanjim njegovim delovima ili bolje potvrdiše nikejski simvol, koga je dotadanja crkvena praksa protiv makedonijevstva i drugih heterodoksija tako razvila. Tako je postao Nikeo-carigradski simvol, koji je do danas svugde očuvao svoj ikumenski ugled.“[73] Nikeo-carigradski simvol vere glasi ovako:
„Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo.
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek.
I raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
I vaskrsao u treći dan, po Pismu;
I vazneo se na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I opet će doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca ishodi, sa Ocem i Sinom zajedno se poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućeg veka. Amin.“[74] Ovaj simvol prihvatile su i crkve na Zapadu, iako njihovi predstavnici nisu učestvovali na saboru u Carigradu. No, pored prihvatanja simvola, zapadni sinodi su se u početku suprotstavili rešenjima koja su doneli učesnici Sabora – a u vezi zbacivanja Maksima Kinika i problema antiohijskog crkvenog raskola. Do prihvatanja ovih rešenja od strane zapadnih episkopa došlo je tek kasnije.
U svakom slučaju, na ovom saboru je doneto ukupno četiri kanona, iako se u literaturi o Vaseljenskim saborima često može naći informacija o njih sedam.[75] Sumirajući celokupnost događaja odigranih pre i u toku ovog velikog i posve značajnog crkvenog zasedanja, možemo da zaključimo da su, i pored određenih odstupanja od učenja Svetog pisma i ranijeg Prvog vaseljenskog sabora, crkveni oci pravilno postupili osuđujući učenja ep. Apolinara i Makedonija. No, ipak, sve ono što smo mogli da primetimo – a što je vidljivo i iz samih dešavanja, dokazuje da su, naravno, crkveni autoriteti iz prošlosti bili samo pogrešivi ljudi koji su činili najrazličitije propuste i greške, kako protiv biblijske nauke, tako i protiv svoje sabraće (episkopa) sa kojima su delili ista ili slična verska načela.
Ova pogrešivost episkopa iz davne prošlosti biće još očitija u narednom periodu, kada će doći do značajnijih izmena u verovanju „Crkve“ u odnosu na Sveto pismo, kao i još oštrijih sukoba između pripadnika međusobno suprotstavljenih teoloških struja.
U narednom delu ovog poglavlja, upoznaćemo se sa dešavanjima koja su prethodila i koja su se odigrala tokom Trećeg vaseljenskog sabora.
TREĆI VASELjENSKI SABOR
Teološki spor koji je doveo do održavanja tzv. Trećeg vaseljenskog sabora, izbio je na relaciji međusobno suprotstavljenih bogoslovskih škola Aleksandrije i Antiohije i njihovog tumačenja Svetog pisma i crkvenog predanja. U periodu za vreme i nakon smrti apostola, hrišćanske crkve su bile posejane na različite lokacije u Rimskom carstvu, gde su, malo po malo, počele da potpadaju pod uticaj nehrišćanskih ideologija i filozofskih pravaca. Različite filozofske ideje su izvršile upliv u hrišćansku misao te tako počele da menjaju izvorno značenje i tumačenja biblijskih učenja.
Evo šta o uzrocima i poreklu spora između glavnih predstavnika ove dve škole, Nestorija (iz Antiohije) i Kirila (iz Aleksandrije), koji je doveo do održavanja pomenutog sabora, kaže Aleksandar Šmeman u svom delu:
„Nestorije i Kirilo su pripadali dvama različitim pravcima ili dvema „školama“ hrišćanske misli, dvama različitim načinima „psihološkog“ doživljavanja samoga Hrišćanstva, koji su se formirali postepeno i davno pre početka hristološkog spora. To su bile škole Antiohijska i Aleksandrijska. Razlike između njih tumačene su mnogim uzrocima – različitim filosofskim uticajima (Aristotelovog kod „antiohijaca“, Platonovog kod „aleksandrijaca“), suprotstavljanjem semitskog „realizma“ jelinističkom „idealizmu“, razlikama u religijskim navikama i tradicijama. U svakom slučaju, razlika se ticala upravo pristupa religiji, prvobitnih intuicija pri obrazovanju svesti. Sa bogoslovskog aspekta, ona se izražavala uglavnom u različitim metodama tumačenja Svetoga Pisma. „Antiohijci“ su se plašili alegorija, simbola, umnožavanja „duhovnih značenja“, svega onoga što se tako bogato rascvetalo već kod Origena (Origen je pripadao aleksandrijskoj školi; prim. I. S.). Oni su, pre svega, tražili bukvalni smisao, istorijsku tačnost u razumevanju teksta, i tek onda izvodili svoje bogoslovske zaključke.“[76] Dok su se, dakle, predstavnici antiohijske škole zalagali za bukvalni pristup tumačenju Svetog pisma, aleksandrijci su više naginjali ka produhovljavanju i traženju simbolizma u biblijskim tekstovima. Da bismo prešli na proučavanje verskog učenja koje je zastupao carigradski episkop Nestorije, a protiv koga se podigao Kirilo episkop aleksandrijski, i razmotrili proces održavanja Trećeg vaseljenskog sabora, kao i svih propratnih događaja, moramo da se pobliže upoznamo sa uzrokom koji je do njega doveo.
Jedan od glavnih učesnika Drugog vaseljenskog sabora, episkop Diodor Tarski, kao i njegov učenik Teodor Mopsuetski, zastupali su verovanje koje je podrazumevalo božansko poreklo Isusa Hrista, ali ipak na drugačiji način nego što je to izloženo na saboru održanom u Carigradu 381. godine. Naime, nasuprot učenju ep. Apolinara, čije je verovanje na ovom saboru bilo osuđeno (a koje je propagiralo veru u to da je Hristos umesto ljudskog duha posedovao božanski Duh, tj. da nije posedovao potpunu ljudsku prirodu), episkopi Diodor i Teodor su u prvom redu isticali više Isusovo čoveštvo. Verovanje ovih episkopa dodatno je razradio njihov učenik, najpre monah i prezviter iz Antiohije po imenu Nestorije, koji je od 428. godine postavljen na katedru carigradskog episkopa. Evo kako je glasilo učenje Teodora Mopsuetskog, koga je javno propovedao ep. Nestorije:
„Diodor Tarsijski napadajući mišljenje Apolinarija, nastojao je više da učvrsti shvatanje o Hristu, naglašavajući nešto više u njemu Čoveka. Ali njegov učenik Teodor Mopsuetski – idući još dalje, tvrdio je da bi sjedinjenja priroda u Hristu samo ograničavala Hristovo Božanstvo, pri čemu je, po njemu, sjedinjenje samo spoljašnje, a ne suštinsko. (...) Dakle, Teodor je prihvatao natprirodno rođenje Hrista, ali u njemu vidi samo čoveka Isusa, koji se tek postepeno sjedinjuje sa Logosom, kroz iskušenja i stradanja, koja trpi čovek, a koja on uspešno savlađuje „Neka bude volja tvoja“, postavši savršen tek u momentu Vaskrsenja.“[77] Dakle, učenje Teodorovo, kao i Nestorijevo podrazumevalo je da Hristos poseduje, pored čovečanske i božansku prirodu (prirodu Boga Logosa), ali da ove dve prirode nisu baš tako čvrsto „povezane“ jedna sa drugom:
„...to je Nestorije gledao, da stane na put tom učenju (učenju ep. Apolinara; prim. I. S.) strogim razlikovanjem Boga i čoveka u Hristu, i dok je dokazivao potpuno božanstvo i potpuno čovečanstvo u Hristu, mislio je, da će najbolje dokazati tako, što je rekao: sasvim je nešto drugo Bog Sin, a sasvim nešto drugo čovek Hristos... (...) On je na taj način iz Hrista napravio dva lica, božansko i čovečansko lice, između kojih je samo vrsta neprestanog doticaja.“[78] Upravo iz tog razloga, Nestoriju se činilo veoma pogrešnim nazivanje Marije majke Gospoda Isusa Hrista – Bogorodicom, jer ljudsko biće (kakva je Marija) nije moglo da rodi Boga (Logosa) već samo čoveka Isusa. Zbog toga, predlagao je da se umesto termina „Bogorodica“ – koji je već bio ušao u bogoslužbenu upotrebu – zarad jasnog ispovedanja vere u potpuno božanstvo Hristovo (nasuprot arijancima i njima sličnim koji su to božanstvo i jednosuštnost sa Ocem negirali), za Mariju upotrebljava termin „čovekorodica“ ili u najboljem slučaju „Hristorodica“. No, na javno iskazivanje ovakvog stava kog su zastupali ep. Nestorije i njegov prezviter Anastasije, neki su reagovali prepoznajući u njemu učenje slično onome koje je zastupao episkop Pavle Samostatski iz Antiohije (260-269 g. posle Hrista), čije je verovanje bilo osuđeno još u III veku.[79] Nestorije je svoje protivnike, koji su došli iz redova sveštenstva i monaštva, prognao iz Carigrada, a oni su svoje utočište našli u Aleksandriji, gde je stolovao veoma ugledni episkop Kirilo. Oni su pred njega izneli jeretičko veroučenje koje zastupa Nestorije, i na taj način pobudili aleksandrijskog episkopa na akciju – u cilju zaustavljanja njenog širenja. Episkop Kirilo je najpre, u tzv. „Poslanici monasima“ energično istupio u odbranu termina „Bogorodica“ – koji je podrazumevao verovanje u utelovljenje (ovaploćenje) Boga Logosa i njegovo rađanje u osobi Isusa Hrista od strane devojke Marije. Takođe, u ličnom protestu upućenom carigradskom episkopu Kirilo je apelovao na njegovo pokajanje i povratak pravovernom ispovedanju: „U Carigradu ovaj protest dočekan je sa negodovanjem. Tamo se još dobro pamtio tužan slučaj Zlatoustoga: Episkopa Carigradskog koga je osudio – i to nepravedno, ne saslušavši ga – sabor pod predsedništvom Teofila Aleksandrijskog, strica Kirilovog, a i sam Kirilo je učestvovao u toj osudi. To su bile godine kada su aleksandrijski Episkopi nastojali da stanu na put nezaustavljivom porastu crkvenog uticaja Carigrada. A u prestonici su se, ne bez razloga, mnogi bojali odlučnog, prekog i uticajnog Kirila. Opet je bogoslovski spor komplikovala crkvena politika.“[80] Rezultat dopisivanja koje je usledilo između episkopa carigradskog i aleksandrijskog, prilikom koga je razmenjeno nekoliko poslanica u kojima ni jedna strana nije želela da napusti svoje stavove, bilo je sastavljanje 12 poglavlja (anatematizama) od strane Kirila, u kojima on, bez pominjanja Nestorijevog imena, podvrgava anatemi (prokletstvu) svakog ko ne prihvata verovanje u bukvalno ovaploćenje Boga Logosa i njegovo rođenje u osobi Isusa Hrista – Bogočoveka.
Budući da se celokupna situacija sve više zagrevala i postajala komplikovanija, uz nastojanja ep. Nestorija da na neki način svrgne aleksandrijskog episkopa sa njegovog položaja i izdejstvuje njegovu osudu sazivanjem opšteg crkvenog sabora, Kirilo se pismom obratio rimskom episkopu Celestinu – nadajući se njegovoj podršci.[81] Pošto su zapadnjaci, na čelu sa rimskim episkopom još od ranije bili u zavadi sa Nestorijem, zbog ispoljavanja njegove podrške pelagijancima (koji su izazivali verske nemire na zapadu Evrope), a posle detaljnog izučavanja Nestorijevih propovedi od strane marseljskog igumana Jovana Kasijana, sabor održan u Rimu 430. godine je osudio učenje carigradskog episkopa. Rimski sabor je takođe propisao da, nakon primanja ove odluke, Nestorije ima samo deset dana da razmisli o svojim postupcima i verovanjima i javno ih porekne. Nakon primanja odluke rimskog sabora, Kirilo je u Aleksandriji okupio svoje episkope koji su na lokalnom saboru sazvanom tom prilikom takođe osudili Nestorijevo učenje. Dokumenti sa zaključcima ovih sabora bili su poslati carigradskom episkopu, kao i njegovim prijateljima na istoku – episkopima Jovanu Antiohijskom, Juvenaliju Jerusalimskom i Akakiju Verijskom. Episkop Nestorije je na primitak ovih dokumenata ovako reagovao: „Ep. Nestorije ne prihvata odluke ta dva sinoda, te u duhu Kirilovih Anatematizama, donosi svojih 12 Anti-anatematizama, u kojima, uz podršku ep. Jovana Antiohijskog i ep. Teodorita Kirskog (Cyrrhus u Siriji), optuži ep. Kirila za apolinarstvo. Tako je ovaj u početku doktrinaran spor o prirodama u Hristu, prerastao u ideološki sukob u celoj Crkvi, te car Teodosije II Mlađi (408-450) odlučuje da sazove opšti sabor celog episkopata, posebno upućujući pozive stranama u konfliktu.“[82] Veliki crkveni sabor je bio sazvan za 7. jun 431. godine u gradu Efesu, na dan kada se proslavljao „dan silaska Svetog Duha na apostole“. Prema mišljenju pravoslavnih bogoslova, ovaj grad nije izabran slučajno. Naime, kult poštovanja Bogorodice, tj. Majke Božije je bio posebno prisutan u Efesu, u kome je pre V veka već postojao hram njoj posvećen, a i prema crkvenom predanju Isusova majka je određeni period života u njemu provela. Početak sabora je kasnio više od dve nedelje iz razloga kašnjenja mnogih episkopa. Nažalost, ovo zasedanje nije proteklo u duhu tolerancije i međusobnog uvažavanja, već kako se i očekivalo, u krajnje neprijateljskom i svađalačkom raspoloženju.
Među prvima su, pre zakazanog datuma, na sabor koji je trebao da se održi u glavnom efeskom hramu „svete i velike crkve zvane Marija“, stigli Nestorije sa delom svojih pristalica, kao i Kirilo sa svojim episkopima. Nakon više od dve nedelje čekanja na episkope koji su kasnili, Kirilo je samoinicijativno otvorio saborsko zasedanje:
„22-og juna 431. godine uz predsedavanje Aleksandrijskog patrijarha Kirila u glavnom hramu u Efesu otvoren je sabor ne manje od 160 episkopa, uglavnom iz Aleksandrije, Jerusalima, Palestine i Ilirika. Nestorijeve pristalice, 68 episkopa, protestvovale su protiv otvaranja sabora pre dolaska Jovana Antiohijskog. Protest je podržao i imperatorski činovnik Kandidijan.“[83] Iako je bio prisutan u Efesu sa svojim istomišljenicima, Nestorije je tri puta odbijao da se pojavi na saboru i na taj način odgovori na pozive koji su mu bili upućeni. On jednostavno nije želeo da se pojavi na saboru na kome bi, sa svojim pristalicama, bio u manjini, već je čekao pristizanje svojih prijatelja – sirijskih episkopa. No, bez obzira na Nestorijev izostanak, kao i protivno volji carskih činovnika koji su bili zaduženi za praćenje rada sabora, okupljeni episkopi, na čelu sa ep. aleksandrijskim Kirilom, osudili su, svrgli i anatemisali carigradskog episkopa, njegovo učenje kao i sve njegove pristalice:
„Nestorije je osuđen kao jeretik, hulnik i isključen je iz crkvene zajednice. Oci su osudu izrekli jednoglasno: „Svi proklinjemo (anatemišemo) poslanice i Nestorijevo učenje; jeretika Nestorija svi proklinjemo, sva vaseljena proklinje bezbožno Nestorijevo učenje. One koji opšte sa Nestorijem, svi proklinjemo; svi proklinjemo bezbožna Nestorijeva učenja; ko ne proklinje Nestorija, neka je proklet.“[84] „Ceo grad je bio za Kirila. Kada su kasno noću, pošto su osudili Nestorija, izašli iz hrama u kome su zasedali, episkope je dočekala ogromna masa sveta sa upaljenim bakljama i pobedonosno ih pratila do njihovih kuća.“[85] Tek nakon donošenja glavne odluke zbog koje se Kirilov sabor i sastao, a to je bila rasprava t.j. osuda Nestorija i njegovog učenja, u Efes je prispeo i karavan arhijereja sa Istoka, predvođen ep. antiohijskim Jovanom. Evo kako istoričar Jevsevije Popović opisuje situaciju nastalu nakon pristizanja Nestorijevih prijatelja – istočnih episkopa:
„Kiril pošalje jednu deputaciju od episkopa pred prispele kolege iz Antiohije, ali sastanak te deputacije i onih, koje je imala pozdraviti, beše veoma neprijateljski. Uzajamno se obasipahu ukorima i rastadoše se kao neprijatelji. Jovan se ne htede priključiti sinodu, koji je po njegovu mišljenju postupio sasvim nekorektno. On je sa svojim episkopima održao drugi sinod, na kome su Kiril i Memnon (episkop grada Efesa, prim. I. S.) zbog nepravednog, nezakonitog i nasilnog postupka zbačeni, a svi, koji s njima drže, ekskomunicirani.“[86] Nakon međusobnih zbacivanja i anatemisanja, oba sabora, i onaj Kirilov i onaj Jovanov podneli su caru Teodosiju izveštaje, a to je učinio i Kandidijan, carski službenik. Naravno, svaka od strana se trudila da u svom izveštaju sebe prikaže u što povoljnijem svetlu. Iako je sve do sabora car Teodosije poklanjao svoje simpatije Nestoriju, u toku samoga zasedanja njegov stav se, pod pritiskom javnosti, promenio. Masa sveta u Carigradu i Efesu koja je podržavala Kirila i nazivala Mariju Bogorodicom, nastupala je protiv Nestorija koji je negirao učenje o istinskom utelovljenju Boga Logosa i njegovo rođenje u ličnosti Isusa Hrista. Nakon što je car primio sva tri izveštaja, odlučio je da ispoštuje odluke oba sabora. On je potvrdio odluke o zbacivanju Nestorija – koje je doneo sabor Kirilovih pristalica, kao i odluku o zbacivanju Kirila i Memnona, i to tako što je svu trojicu bacio u zatvor.[87] No, posle dužeg pregovaranja sa pristalicama oba tabora, Teodosiju se učinilo da je dobro da oslobodi Kirila i Memnona, a Nestorija odagna u progonstvo u Egipat (gde je i umro 440. godine u izolaciji, okružen pristalicama ep. Kirila). Posle svrgavanja ep. Nestorija sa carigradske katedre i povratka Kirila sa svojim episkopima u Egipat gde je uživao veliku popularnost i podršku naroda, usledio je i povratak u svoje zemlje i episkopa sa istoka, koji su do kraja sabora ostali u neprijateljstvu sa egipatskim episkopima:
„Episkopi predvođeni Jovanom Antiohijskim, po odlasku iz Efesa, na putu, u Tarsu, a potom i u Antiohiji, održali su sabor na kome je doneta odluka da se protestvuje protiv Nestorijevog svrgavanja; uz to, bila je potvrđena i odluka o svrgavanju svetog Kirila.“[88] Bile su potrebne čitave dve godine čestih kontakata između aleksandrijskog i antiohijskog episkopa radi prevazilaženja velikog raskola. Kao posrednik između dve sukobljene strane našao se ep. emeski Pavle (iz Palestine) koji je sa uspehom završio svoju misiju, tako da se na kraju glavnina sirijskih episkopa priključila osudi Nestorija. Ipak, iako se veći deo sirijskih episkopa pridružio u Nestorijevoj osudi, ne mali broj njih je ostao da brani stanovišta i verovanja bivšeg carigradskog episkopa. Ovi episkopi su, nakon masovnog svrgavanja koje su doživeli od strane vlasti, bivajući pod progonstvom svojih neistomišljenika, morali da beže dalje na istok – u Persiju. Malo po malo, ovi nestorijanci su izvršili potpuni uticaj na crkvu u Persiji, tako da je ona u celosti postala nestorijanska. Ova i ovakva persijska crkva izvršila je dalji prodor na istok – u Indiju, tako da su na tlo ove zemlje hrišćanstvo najpre doneli nestorijanci. Ove hrišćanske crkve su se duže vreme održale na pomenutim prostorima kao napredne, a njihovi ostaci postoje i danas pod istim drevnim imenima.
Na Trećem vaseljenskom saboru doneto je ukupno devet kanona.
Treći vaseljenski sabor i pravoslavno učenje o Bogorodici
Kao što smo mogli da uočimo tokom pregleda događaja koji su se odigrali na saboru u Efesu, jedna od ključnih tema je bila, pored definisanja učenja o bogočovečanskoj prirodi Isusa Hrista, i učenje po kojem je Marija zvanično počela da se naziva Majkom Božijom, odnosno Bogorodicom. U našem ranijem proučavanju teme o Bogorodici, u okviru poglavlja „Blažena Marija ili carica nebeska“, argumentovano smo potvrdili da se ovakvi termini ne upotrebljavaju od strane Hrista i apostola u Novom zavetu. No ipak, iako rani hrišćani očigledno nisu Mariju nazivali Bogorodicom (a upravo takav odnos prema njoj im se pripisuje pravoslavnim svetim predanjem), tokom malopređašnjeg proučavanja smo primetili da je početkom V veka ovaj izraz ipak bio prilično raširen u ondašnjim crkvenim krugovima. Dokaz za to da terminteotokos (Majka Božija ili Bogorodica; ona koja je rodila Boga) nije izmišljen i uveden u crkvenu praksu tek na saboru u Efesu, već da je postojao i ranije – dokazuje se i time što je Nestorije protestvovao protiv njega, kao i to da ga je Kirilo vatreno zastupao (i to sve pre održavanja efeskog sabora). No, postavlja se pitanje, koji je bio razlog koji je doveo do uvođenja ovog nebiblijskog termina u rečnik ondašnjih crkava?
Kao što smo se uverili u ranijim proučavanjima, u toku posleapostolske epohe su nastajali mnogi verski pokreti predvođeni nekim episkopima ili prezviterima, koji su odricali božanstvo Isusa Hrista, kao i činjenicu da se On, kao potpuni i savršeni Bog u telu rodio od strane device Marije. Očigledan primer pogrešnih verovanja po ovom pitanju zatekli smo npr. kod Arija (čije je verovanje podrazumevalo odricanje jednosuštnosti Oca i Sina). Upravo zbog čvrste odlučnosti nekih od crkvenih vođa ondašnjeg vremena (ep. aleksandrijskog Atanasija, na primer), koji su zastupali veru da je Hristos u isto vreme bio i potpuni Bog i potpuni čovek, te da je kao takav i začet silom Svetog Duha i rođen od device, u prvi plan je izbila potreba da se ovo verovanje snažnije utvrdi. Termin „Bogorodica“ tj. „Majka Božija“ – koji bi se uveo u crkvenu upotrebu, a koji bi se odnosio na Mariju Isusovu majku, činilo se, bio je veoma podesan za rešenje različitih sporova nastalih po pitanju pogrešnih učenja o prirodi Gospoda Isusa Hrista. Jer, ukoliko bi termin „Bogorodica“ postao opšteprihvaćen, onda bi bilo jasno da niko više ne bi mogao da zastupa verovanje da Isus nije Bog. Ovaj naziv je, dakle, jasno definisao veru „pravoverne Crkve“ u potpuno i stvarno bogočoveštvo Isusa Hrista, tj. u njegovo rođenje kao Savršenog Boga u telu.
Prema pravoslavnom autoru, protojereju Radomiru Popoviću, sv. Atanasije Veliki sa početka IV stoleća bio je jedan od prvih crkvenih autoriteta koji je upotrebio izraz „Majka Božija“, a na njega se, po istom pitanju, u svojoj „Poslanici monasima“ pozvao i njegov (ne direktni) naslednik na katedri, ep. Kirilo povodom sukoba sa Nestorijem[89]. Razlog korišćenja ovog termina od strane ep. Atanasija je veoma jasan. Na njegovu upotrebu ga je nateralo Arijevo poricanje Hristovog božanstva, kao što je kasnije nateralo i Kirila koji se suprotstavio učenju tadašnjeg carigradskog episkopa. Ipak, prema pravoslavnom autoru Šmemanu, upotreba reči „Bogorodica“ u to vreme nije imala za cilj proslavljanje i uzvisivanje Marije (onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavnoj i Rimokatoličkoj crkvi) već odbranu verovanja u bogočoveštvo Hristovo: „Međutim, izrazom „Bogorodica“ još pre ikakvih bogoslovskih preciziranja, Crkva je izražavala svoju veru u apsolutno jedinstvo Boga i čoveka u Hristu (tako da se sve što se govorilo o čoveku govorilo i o Bogu i obratno), svoju veru u apsolutni smisao jevanđelske tvrdnje. - „I Slovo posta plot“.[90] Međutim, kako je upravo u to vreme (od IV veka nadalje), kao što smo mogli da pročitamo u tekstovima Ernsta Benza[91], došlo do značajnijeg uticaja kulta boginje Majke (carice nebeske) kojeg su u Crkvu unele mase neobraćenih a pokrštenih pagana, i njegovog stapanja sa „kultom Bogorodice“, tako je, malo po malo, o Mariji – majci Gospoda Isusa Hrista počelo da se veruje ono što Crkva u ranijim vekovima nije poznavala. I, kao što smo upravo uvideli, iako je motiv uvođenja naziva „Majka Božija“ (Bogorodica) u hrišćansku terminologiju bio (donekle) ispravan i opravda(va)n odbranom učenja o bogočoveštvu Hristovom, verovanje o Mariji koje je proisticalo iz ovakvog njenog nazivanja nije bilo ni malo u skladu sa Biblijom. Bilo bi značajno da naglasimo da je i u I veku nove ere, još za vreme apostola, bilo mnogo onih koji su javno poricali Hristovo božanstvo kao i njegovo rođenje od device, ali pisci novozavetnih knjiga nisu posegli za upotrebom naziva kao što je „Majka Božija“ – ne bi li, tobož, odbranili božanstvo Hristovo. Naravno, bilo im je poznato da Bog nema i ne može imati majku. U Novom zavetu Marija se, kao što smo se ranije uverili, naziva samo po imenu, uz dodatak da se radi o „Isusovoj majci“, tj. o „Mariji, majci Jakova i Josije“ - poznatih učitelja prve Crkve. Da bismo se još bolje upoznali sa posve nebiblijskom (bolje rečeno – protivbiblijskom) naukom o Mariji koju zastupa Pravoslavna (i Rimokatolička) crkva, a koja se razvila tokom vekova u skladu sa upotrebom naziva Bogorodica (Majka Božija), navešćemo još neke tekstove iz pravoslavne literature. Nakon tog navođenja, na njih ćemo dati i biblijski odgovor.
Važna pravoslavna verovanja o Isusovoj majci Mariji
Jedini tekst kojeg pravoslavni bogoslovi imaju na raspolaganju da bi potvrdili da i sama Biblija naziva Mariju Bogorodicom, nalazi se u ev. po Luki. On opisuje susret dve trudnice, Jelisavete – majke Jovana Krstitelja i Marije – Isusove majke:
„U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe do mojih ušiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona koja je poverovala da će se ispuniti što joj je Gospod rekao.“[92] Dakle, kao što vidimo, na ovom mestu Jelisaveta naziva Mariju Gospodnjom majkom. Po logici pravoslavnih, to je dovoljan dokaz da bude nazvana Majkom Božijom (Bogorodicom). Odgovarajući na postavljeno pitanje: „Gde to Sveto pismo naziva Devu (Mariju) Bogorodicom?“, Justin Popović navodi nekoliko novozavetnih primera, i to: nazivanje Isusa Hrista Gospodom od strane anđela nakon njegovog rođenja u Vitlejemu (Lk. 2:11); govor ap. Petra iz Dela ap. 10:36 u kome on kaže za Hrista da je on „Gospod svima“; kao i maločas navedeni pozdrav Mariji od strane Jelisavete.[93] Nakon pominjanja ova tri primera (iz kojih jedino što možemo da uočimo jeste da Hristos biva nazivan Gospodom), ava Justin završava rečima: „Ko bi toliko bezuman bio, da ne želi da sa Evanđelistima naziva svetu Devu Bogorodicom?“[94] Pitanje je, dakle, veoma jasno! Međutim, i pored saznanja o Isusovom preuzvišenom Gospodstvu, i prostog nazivanja Marije majkom Gospoda Hrista (gde je naglasak svakako na Gospodu a ne na njegovoj majci), mi ponovo, ni u jednom od ovih tekstova ne možemo da pročitamo izraze „Bogorodica“ ili „Majka Božija“. Ukoliko bi pravoslavni hteli da biblijski potvrde pravilnost upotrebe napred navedenih termina – morali bi da nam pokažu gde se to oni navode u Bibliji? Zbog čega i sama Jelisaveta nije uzviknula pred Marijom: „i otkud mi to da Majka Božijadođe k meni?“, već se izrazila ipak drugačije? Nepogrešivi Gospod je sasvim sigurno, nadahnuvši Duhom Svetim Jelisavetu prilikom pozdrava upućenog Mariji (Lk. 1:41), namerno izbegao upotrebu reči „teotokos“ (Majka Božija), znajući da će se iz nje, u budućnosti, iznedriti razna pogrešna verovanja. Uostalom, i sami apostoli, hronološki oko 50 i više godina posle ovog Jelisavetinog pozdrava, prilikom opisivanja događaja iz života Isusa i njegovih najbližih srodnika, izbegavaju da Mariju nazovu „majkom Gospodnjom“, već je u evanđeljima nazivaju prosto „majkom Isusovom“. Dakle, i pored činjenice koju su svim srcem zastupali, a koja glasi da je Marija rodila Boga u telu! No, ukoliko ipak popustimo pred navaljivanjem pravoslavnih da Jelisavetino pominjanje „majke Gospoda mojega“ daje opravdanje da Mariju nazivamo Majkom Božijom, onda bi, valjda, po istoj toj logici bilo slobodno da npr. Jakova, koga ap. Pavle u posl. Galatima 1:19 naziva „bratom Gospodnjim“ – nazovemo „bratom Božijim“, ili pak da njega zajedno sa Judom, Simonom i Josifom (Josijom), koje Pavle u 1. Kor. 9:5 naziva „braćom Gospodnjom“ – nazovemo „braćom Božijom“!?! No, apostoli se ni na jednom mestu nisu usudili da napišu ovakve nazive, iako bi, sledeći maločas pominjanu logiku, imali na to pravo. Da je termin „Bogorodica“ tj. „Majka Božija“ mnogo više filozofski nego teološki, te da je hrišćanstvu nepotreban i suvišan, na kraju krajeva dokazuje i činjenica da ga nisu upotrebljavali ni apostoli a ni njihovi naslednici u narednim stolećima. Uostalom, i samo insistiranje pravoslavnih na upotrebi ovog termina može u početku da nas zbuni (sve dok ne saznamo za ostala njihova verovanja o Bogorodici – koja ćemo malo kasnije detaljnije spomenuti), a pogotovo iz razloga što oni ipak imaju pravilnu predstavu o tome kakva je bila prava priroda utelovljenja i rođenja Spasitelja od strane device Marije. Poslušajmo dakle šta, ovoga puta sasvim ispravno i u skladu sa Biblijom, o prirodi utelovljenja Boga Logosa kazuje ava Justin:
„Sveta Deva jeste i naziva se Bogorodicom ne u tom smislu da je Gospoda Hrista rodila po Božanstvu njegovom, ili dala biće i postojanje njegovom Božanstvu, jer je njegovo Božanstvo večno i bespočetno, nego u tom smislu, da Ga je rodila po čovečanstvu, jer rođeni od nje, u samom začeću i rođenju od nje bio je, kao što i uvek jeste, istiniti Bog. (...) Jer mi govorimo da je ona rodila Boga, ne smatrajući pritom da je Božanstvo Logosa dobilo od nje početak svome biću (...), nego držeći da je sam Bog Logos, koji je pre vekova van svakog vremena rođen od Oca, i bespočetno i večno postoji sa Ocem i Duhom, u poslednje dane radi našeg spasenja obitavao u njenoj utrobi, i neizmenljivo se ovaplotio od nje i rodio.“[95] Upravo iz ovog teksta uviđamo zbog čega su apostoli izbegavali da, iako verujući u božansko poreklo Isusa Hrista (ovaploćenje Boga Logosa), nazovu Mariju „Majkom Božijom“. Marija je, dakle, Isusu Hristu podarila samo ljudsku prirodu (koju je i sama posedovala) bez imalo mogućnosti da rodi ili da bilo šta pridoda njegovoj božanskoj prirodi. Prema maločas citiranom kazivanju Justina Popovića, saglasno sa učenjem Svetog pisma, Bog Logos je u večnosti rođen od Boga Oca (i u tom smislu nije imao „božansku majku“), a u vremenu ovaploćen i rođen po ljudskoj prirodi od zemaljske majke (bez da je imao zemaljskog oca). Na taj način shvatamo da Isus Hristos u pogledu svoga božanskog rođenja nije imao majku, niti je po čovečanskom rođenju imao oca – pa saglasno tome, iako je rodila Boga u telu, Marija ga je rodila samo po ljudskoj prirodi – a ne po božanskoj. Stoga, ispravno zaključujući i slažući se sa terminologijom koja se koristi u Svetom pismu, smatramo da je potpuno ispravno Mariju nazivati samo onim izrazima kako su to činili i njeni hrišćanski savremenici – govoreći o njoj kao o „majci našeg Gospoda Isusa Hrista“ (Lk. 1:43), ili pak, jednostavno, kao o „majci Isusovoj“ (Jn. 2:3; Dela ap. 1:14), izbegavajući nazive koji su uvedeni u kasnijim vekovima!
Blagodatna – Marijino nebesko ime?
Pored prilično vešte manipulacije biblijskim tekstovima koji se odnose na Gospodstvo Hristovo, a pogotovo onog iz Lk. 1:39-44 koji se odnosi na opravdavanje upotrebe termina „teotokos“ (Majka Božija) u okviru Istočne crkve, pojedini pravoslavni bogoslovi vrše i izvesna prilagođavanja evanđelskih tekstova prilikom prevođenja sa grčkog jezika, da bi tako sačinjeni prevodi odgovarali njihovom učenju o Bogorodici. Takav je slučaj i sa prevodom Novog zaveta kojeg je sačinila komisija Svetog arhijerejskog sinoda SPC, koji sadrži određene nejasne termine, a koji se, u isto vreme, ne nalaze kao takvi (i sa takvim značenjem) u originalnom grčkom tekstu. Jedan o takvih termina jeste i reč „blagodatna“ – osobina za koju se tvrdi da ju je Marija posedovala, iako na prvi pogled nije baš najjasnije šta ona označava. Evo kako glasi tvrdnja koju iznosi Justin Popović po ovom pitanju, a potom i kako glasi tekst Novog zaveta iz maločas pomenutog zvaničnog prevoda SPC:
„Nema sumnje, Presveta Bogorodica je ono što i Njen Božanski Sin, jer nam je Blagodat rodila, i sama „Blagodatna“ postala. (...) Nebesko imePresvete Bogorodice jeste „Blagodatna“. Njega je od Trisvetog Božanstva doneo sveti Arhistratig Nebeskih Sila Gavril. To je njeno Evanđelsko ime.“[96] „I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! A ona vidjevši ga, uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav bi ovo bio pozdrav? I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga.“[97] Kao što možemo da uočimo, deo pozdrava upućenog devici Mariji bio je i „raduj se blagodatna“. Na ovaj način, upotrebljavajući isti izraz, što se tiče prevoda Novog zaveta na srpski jezik, ovaj stih je preveo još samo Vuk Karadžić (koji nije poznavao grčki jezik niti je sa njega prevodio). Svi ostali prevodioci (među njima i neki uvaženi pravoslavni bogoslovi) preveli su ovaj pozdrav mnogo jasnije i više u skladu sa grčkim izvornikom. U daljem tekstu će nam postati mnogo jasnije zbog čega je precizno prevođenje ovog pozdrava tako važno. Navedimo najpre dosadašnje srpske prevode Novog zaveta, što se tiče stiha iz ev. po Luki 1: 28.
„I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama.“ (Vuk Karadžić);
„I uđe k njoj i reče: Zdravo, ti koja si stekla milost Božju, Gospod (je) s tobom!“ (dr Dimitrije Stefanović);
„I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se ti što si stekla milost, Gospod je s tobom [blagoslovena si među ženama].“ (dr Emilijan Čarnić);
„Kada je došao, anđeo joj reče: - Raduj se, ti koja si našla milost! Gospod je s tobom!“ (dr Aleksandar Birviš);
„Došavši k njoj, rekao je: „Raduj se ti kojoj je iskazana milost! Gospod je s tobom!“ (mr Miroslav Živković);[98] Kao što možemo da uočimo, većina prevodilaca ovaj stih prevodi tako da se u njemu podrazumeva da je Marija „stekla milost“ od Boga, tj. da se Bog baš na nju smilovao što se tiče budućeg rođenja Spasitelja. Moramo da se složimo sa time da je biti zemaljska majka večnog Sina Božijeg veoma blagosloveno stanje. Majka Spasitelja je mogla da bude samo jedna od svih milijardi žena koje su do sada živele na zemlji. Međutim, biblijski tekst jasno ukazuje na to da Marija ničim nije zaslužila da rodi Hrista (dakle, to nije bio plod njenih dobrih dela, odnosno njenih zasluga) – već rezultat Božije milosti i Njegove suverene odluke. To dokazuju i reči anđela koji je dva puta ponovio da je Marija „našla milost u Boga“, tj. da se Bog na nju smilovao. Sveto pismo, naime, kaže da „ako je po milosti, onda nije po delima, jer milost već ne bi bila milost.“[99] Ipak, i pored jasnoće biblijskog teksta, pravoslavni (i rimokatolici) su svojim „svetim predanjem“ ovom tekstu pridodali sasvim drugačije značenje i u evanđelje učitali ono što tamo nikako ne piše. Pogledajmo naime šta sve stoji u „Dogmatici pravoslavne crkve“, a što se tiče njenog verovanja u osobu „Majke Božije“, tj. Isusove majke Marije. Tekstove koje ću sada navesti najvećim delom nismo pominjali niti razmatrali u poglavlju „Blažena Marija ili carica nebeska?“: „Crkva se ne može ni zamisliti ni postojati bez Svesvete Majke Spasa Hrista. Presveta Bogorodica je Crkva i Crkva je Presveta Bogorodica.Kada se rekne „Bogorodica“, time se obuhvata sva ideja Crkve, jer se imenom Bogorodica u ličnosti Prisnodjeve Marije izražava sva božanska tajna ličnosti Isusa Hrista. Da, da, da: bez Presvete Bogorodice nema Bogočoveka = nema Spasitelja = nema Crkve = nema spasenja = nema obogočovečenja = nema otrojičenja. I sav se svet pretvara u najbesmisleniji užas, a čovek – u najstrahovitiji pakao, pakao, pakao.Presveta Bogorodica je Majka Boga, Majka Bogočoveka, i time Majka Crkve, jer je Majka tela Bogočovekova. A telo Bogočovekovo je Crkva. Po besmrtnoj blagovesti Sv. Kirila Aleksandrijskog: Presvetom Bogorodicom su „utvrđene crkve po celoj vaseljeni“. I uz to još dolazi i ova istina: Bogorodicom se ostvaruje spasenje, jer je Ona: „radionica našeg spasenja (...).“[100] „Gospod Hristos i njegova čudesna Bogomajka su za molitveno osećanje Pravoslavne Crkve dva nerazdvojna bića. Spasonosni iskupiteljski podvig Gospoda našeg Isusa Hrista nerazdvojan je u pravoslavnom osećanju i saznanju novozavetne vere od presvete, prečiste, preblagoslovene, slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodeve Marije. (...) Ona jeSpasitelja rodila, i time sama spasenje sveta postala. (...) Ona je postala most kojim se prelazi iz smrti u život. (...) Ona je ne samo pakao umrtvila nego i dveri raja otvorila. (...) No ne samo to, nego je ona i raj postala, u kome je drvo života – Gospod Isus. (...) Ko kroz nju uđe spašće se. (...) Ona je nepokolebivi stub Crkve. (...) Ona je jedino Bezgrešnog rodila, zato je i bezgrešna postala. (...) Rodivši svemilostivog Boga i Gospoda Hrista, Presveta Bogomajka je i sama postala svemilostiva. (...) Ona sve može, jer je rodila silnog u moći Hrista. (...) Postavši Majkom milostivog Gospoda, ona je i sama postala „izvor milosti“, „bezdan milosrđa“. Njena milostivost je neizmerna. (...) Rodivši Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, sveta Bogorodica je i sama postala „spasenie roda hristianskago“. (...) Ona je za pravoslavne: jedina pomoć, jedina nada, jedina pohvala. (...) Preblagoslovena Bogorodica je: nebo na zemlji. (...) Uzimajući „vreme“ za vršenje svete Liturgije, sveštenik se obraća Presvetoj Bogorodici kao „spasenju roda hrišćanskoga“. (...) U najvažnijem momentu svete Liturgije, po osvećenju svetih Darova, mi se najpre molimo njoj, i veličamo je što nam je rodila Boga. (...)
Pošto Presveta i Svemilostiva Bogomajka obuhvata sav život pravoslavnog hrišćanina, to joj se mi, posle pričešća, obraćamo divnom zahvalnom molitvom: Presveta Vladičice Bogorodice, videlo pomračine duše moje, nado, zaštito, pribežište, uteho, radovanje moje, blagodarim ti što si me nedostojnog udostojila da budem pričasnik prečistoga Tela i prečasne Krvi Sina tvoga. No ti, koja si rodila istinito Videlo, prosvetli duhovne oči srca moga; ti, koja si rodila izvor besmrća, oživi me umrtvljenog gresima; ti, koja si nežno-milostiva Majka milostivog Boga, pomiluj me i daj mi umilenje i skrušenost u srcu, i smirenost u mislima mojim, i povratak iz ropstva pomisli mojih, i udostoji me da do poslednjeg daha svog neosuđeno primam svetinju prečistih Tajni, na isceljenje duše i tela; i podaj mi suze pokajanja i ispovesti, da bih te pevao i slavio u sve dane života svog, jer si blagoslovena i proslavljena vavek. Amin. (...)
Ona je majka Boga, i otuda majka svega božanskog, svega svetog, svega nebeskog, svega najboljeg. Od svega dobrog, ona je najbolja; od svega svetog, ona je najsvetija; od svega čistog, ona je najčistija; od svega divnog, ona je najdivnija. Ona je najpuniji obrazac svega najboljega. Jer kad je kroz nju Bog ušao u svet, u čoveka, kako da kroz nju ne uđe u čoveka sve što je Božje, sve što je nebesko, sve što je besmrtno, sve što je večito, sve što je blaženo?“[101] Komentarišući rimokatoličko učenje o bezgrešnom začeću „Presvete Bogorodice“ koje Pravoslavna crkva smatra pogrešnim, i dajući na njega „pravoverni“ odgovor, ava Justin dodaje da i pravoslavni veruju u Marijinu bezgrešnost, samo na drugačiji način:
„Verna bogootkrivenoj istini o sveopštoj naslednosti prvorodnog greha apostolska Crkva Pravoslavna osuđuje i odbacuje rimokatoličko učenje o neporočnom začeću svete Deve Marije, i ispoveda da se ona začela i rodila prirodnim putem od svetoga Joakima i svete Ane, što znači da je njeno začeće podložno prvorodnom grehu. (...) Istina, Pravoslavna Crkva još iz duboke starine naziva u svojim bogoslužbenim knjigama svetu Bogorodicu: presvetom, prečistom, preblagoslovenom, preslavnom, preneporočnom, i u superlativu joj pripisuje sve što je najbolje, najčistije, najsvetije, najdobrodeteljnije. Ali sve to Pravoslavna Crkva ne odnosi na otsustvo prvorodnog greha u svetoj Devi, nego naotsustvo ličnih grehova u njoj, od kojih je ona bila slobodna posle silaska Svetoga Duha na nju i začeća Gospoda Isusa. Zbog silaska Svetog Duha na svetu Devu i zbog začeća Spasiteljevog, i od začeća, ona je postala slobodna od ličnih grehova. Zato što je rodila jedino Bezgrešnog, ona je i sama postala u jednom smislu bezgrešna, to jest bez ličnih grehova, a nije bila bezgrešna u tom smislu da je sama bila rođena bez prvorodnog greha.“[102] „Posle Gospoda Hrista – Sveblagovesti, prva Blagovest, prva sveblagovest? Presveta Bogorodica! Jer Ona u potpunosti ostvarila Evanđelje Hristovo: i zato jedina bezgrešna u rodu ljudskome posle Jedino Bezgrešnog. Iako rođena sa prvorodnim grehom, Ona je bila slobodna od svakog ličnog greha svojim vrlinskim životom i slobodnom voljom. A to postala svojom nadheruvimskom čistotom, svetošću, bezgrešnošću. Zato Ona posle Boga – najbožanstvenije, najčistije, najsvetije, najmilostivije, najsavršenije biće. (...) Presveta Bogorodica – jedino svesavršeno ljudsko biće posle Bogočoveka Gospoda Hrista.“[103] O svome verovanju u telesno vaskrsenje Marije, Isusove majke, koje (kao što smo već proučili ranije u posebnom poglavlju) ni jednom jedinom rečju nije opisano u Svetom pismu, pravoslavno predanje nas obaveštava na sledeći način:
„Svetopredanjska bogočovečanska istina Crkve o Presvetoj Bogorodici ukratko je ovo: kao Adamov potomak, rođena sa prvorodnim grehom, Ona je bila podložna zakonu smrti, ali je kao bezgrešna i Presveta Bogomajka vaskrsnuta Njenim Božanskim vaskrslim Sinom i uznesena u slavi iznad Heruvima i Serafima i posađena na presto iznad Svetih Nebeskih Sila. (...) Svešteno Uspenije Presvete Bogorodice ne nazivamo smrću već preseljenjem ka Gospodu. Umrlo telo Presvete Bogomajke predaje se grobu, a posle tri dana se uznosi na nebo. Sveti Damaskin blagovesti: Presveto telo Bogomatere polaže se u preslavni grob; i iz njega posle tri dana vaskrsava i uznosi se na nebo. Mati Božija je uzvišenija od Anđeoskih Sila, Ona je „radionica spasenja našeg“. Gospod Hristos je Bogorodicom izvršio Bogočovečanski domostroj spasenja. Stoga: ništa milije od Majke Božije.“[104] I, za sam kraj navođenja tekstova koji nam opisuju nebiblijska verovanja o Isusovoj majci, završavamo citatima koji nam uverljivo stavljaju do znanja da je Marija ključni činilac u spasenju pravoslavnih, time što ona, kao Svemoćna, moli i posreduje za njih:
„Zbog svega toga sveistinita je bogonadahnuta blagovest svetog Oca našeg Grigorija Palame: „Niko ne dolazi k Bogu sem preko Presvete Bogorodice i od Nje rođenog Posrednika, i ni jedan od darova Božjih ne daje se ni anđelima ni ljudima sem preko Nje. (...) Bogovođena misao Svetog Zlatousta, veličajući Presvetu Bogorodicu, blagovesti: (...)Ona je Mati spasenja, jer je rodila Spasitelja. (...) Bogomisaoni pesnik,Sveti Jefrem Sirin, u molitvenoj raspevanosti svoje hristočežnjive duše, kazuje nam divne istine, večne istine o Presvetoj Bogomajci: (...) Ti sve možeš kao Mati Božija, i ništa nemoguće nema za Tebe, samo ako ti uzaželiš... Potstakni misao moju na pokajanje i rukovodi me na putu spasenja. (...) Moćna Majko Svemogućeg i živog Boga, pruži ruku pomoći meni lišenom pomoći, i podigni dušu moju, rekavši joj: „Ja sam tvoje spasenje“. (...) O, svemilostiva i svečudna Carice umne svetlosti (...) bezdno milosti koja rastura oblak gnjeva Božjeg; (...) istinska čuvarko svih hrišćana, i sigurno spasenje celoga sveta! (...) naročito pak Crkvu Sina Tvog čuvaj i brani u sve dane. O milostiva i svemilostivaCarice neba i zemlje, Bogorodice Prisnodjevo, pomiluj sve pravoslavne hrišćane. (...) Ti si naša nada, i zaštitnica svih koji Ti pribegavaju i ištu Tvoju svetu pomoć; Ti si usrdna molitvenica pred Sinom Tvojim i Bogom našim; tvoja materinska molitva može mnogo da utiče na Njega.[105] Vaskrsla Marija na nebesima, po verovanju Istočne crkve ima zaista veliku moć i dostojanstvo. Ona sama je:
„Tron Cara koji sedi na heruvimima; nebeska vrata, kroz koja mi uzlazimo na nebo; (...) neodoljivo posredništvo (..) posle Trojice opšta svih Vladateljka; posle Utešitelja opšta svih utešiteljka; posle Posrednika opšta svih Posrednica za sav svet; kolesnica mislenog Sunca – istinite svetlosti koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet; nositeljka Onoga koji rečju Svojom nosi sve; (...) bdenje i molitveno posredovanje za svet pred licem Božjim. (...) Pošto se Gospod Hristos prvi rodio u Svetome Duhu od Presvete Bogorodice, a od Njega svi Sveti, to Mati Božija jeste Mati svih Svetih, Gospođa, Carica i Vladarka, a svi Sveti su sluge, sluge Matere Božije.“[106] Svakom dobrom a pritom i nepristrasnom proučavaocu Svetog pisma sve ove napred pobrojane osobine Marije, majke Isusove, moraju da zvuče potpuno strano, iz razloga što Bogom nadahnuti apostoli o njima nisu nikada ni jednu jedinu reč ni izgovorili niti napisali. Prosto je neverovatno da su apostoli mogli da zataje od svojih slušalaca i vernika Hristovih ovako ogromno duhovno bogatstvo koje je bilo neophodno za njihovo spasenje. Koji li je bio razlog što ni evanđelisti (Matej, Marko, Luka i Jovan), kao i drugi pisci Novog zaveta (a među njima veliki propovednici poput ap. Petra i Pavla) nikada u svojoj usmenoj ili pisanoj reči nisu, makar usput, spomenuli da je Marija – time što je rodila Spasitelja - postala „Majka Spasenja“; da je ona „svemilostiva i izvor milosti“, da je „sama Crkva i Majka Crkve“? Da li je onda Gospod Hristos izgovorio neistinu kada je rekao da je on taj koji predstavlja „vrata“ kroz koja čovek ulazi u večni život (Jn. 10:9), ukoliko ta „vrata“ zapravo predstavlja njegova zemaljska majka? Isto tako, kako je ap. Petar mogao da se usudi da pred okupljenim mnoštvom kaže da sav Izrailj treba da zna da „nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje“(Dela ap. 4:12; misli se naravno na Gospoda Hrista), kada nam „bogomisaoni“ pesnik sveti Jefrem Sirin kazuje večne istine o Presvetoj Bogomajci, a koje podrazumevaju da je Ona „njegovo spasenje“? I kako može da bude „sveistinita bogonadahnuta blagovest“ Grigorija Palame da „niko ne dolazi k Bogu sem preko Presvete Bogorodice...“, kada je sam Spasitelj rekao da „niko ne dolazi k Ocu do samo kroz Njega“ (Jn 14:6)? I, da li je Marija odista posle našeg Posrednika Gospoda Isusa Hrista „opšta svih Posrednica za sav svet“, kada apostol Pavle jasno kaže:
„Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos.“ (1. Tim. 2:5; Naglasak moj);
Kako je moguće verovati da je Marija, iako rođena sa praroditeljskim grehom i bila pogrešiva do trenutka Hristovog začeća, od momenta otpočinjanja njene trudnoće postala bezgrešna i nepogrešiva, kada nam Sveto pismo na više mesta svedoči drugačije? Ukoliko je postala nepogrešiva, zbog čega je nekoliko puta ispoljila nerazumevanje i ograničenost svog duhovnog rasuđivanja, i time zaslužila ukor svog božanskog i uistinu nepogrešivog Sina?[107] Da li je uopšte moguće i pomisliti da bi Gospod Hristos, ukoliko je on zaista utemeljivač ranije pročitanog pravoslavnog verovanja o „Presvetoj Bogorodici“, govoreći o „Carici neba i zemlje“ mogao da izjavi da postoje mnogi koji su od nje„ipak više blaženi“? (Lk. 11:28). Da li je pravoslavnima uopšte poznato da bi, upravo u skladu sa rečima Gospoda Hrista, svaka žena u poznijim godinama, koja iskreno veruje i živi bogougodnim životom, imala pravo da se uporedi i nazove Hristovom majkom? Ukoliko nekome od mojih čitalaca ova izjava zvuči kao neko svetogrđe, poslušajmo šta je o ovome rekao sam Gospod: „Dok je on još govorio narodu, gle, majka i braća njegova stajahu napolju želeći da govore s njim. I neko mu reče: gle tvoja majka i tvoja braća stoje napolju i žele da govore s tobom. A on odgovori i reče onome što mu kaza: ko je moja majka i ko su moja braća? I pruži svoju ruku na svoje učenike pa reče: evo moje majke i moje braće; jer ko god čini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i majka.“[108] Kao što vidimo, Gospod je u ovom iskazu pomenuo sve svoje zemaljske krvne srodnike, među kojima i svoju majku (za koju smo već ranije dokazali da se ni u čemu nije isticala među Njegovim učenicima u prvom veku). Zapazimo, Isus nije rekao: „...taj je brat moj i sestra i otac i majka“, iz razloga što zemaljskog oca nije imao[109], a sa njegovim nebeskim Ocem ni jedno stvorenje (niti pak bilo koji bogougodni vernik) nipošto ne može niti sme da se uporedi! Međutim, nasuprot tome, očito je da ne samo pojedini posebno posvećeni vernici i veliki isposnici, već i mnogi drugi prosti zemaljski vernici mogu (po rečima Hristovim) da seuporede sa Njegovom majkom!!! Sledeći prethodne primere, na sličan način bismo mogli da osporimo i proglasimo biblijski neopravdanim i dodeljivanje svih ostalih božanskih osobina koje pravoslavni pripisuju Isusovoj majci – a koje se ni u najblažoj formi Svetim pismom ni malo ne podrazumevaju. Ipak, zbog ovakvog svog verovanja o Mariji, koje je u potpunosti proisteklo iz umova kasnijih crkvenih otaca (imena nekih od njih smo imali prilike da pročitamo u navedenim citatima), oni najradije stih iz Lk. 1:28 prevode sa „Raduj se blagodatna“ (koji, prema pravoslavnom učenju, više ističeblagodatnost same Marije – kao da blagodat od nje proističe), umesto ispravnije i preciznije: „Raduj se ti koja si stekla milost“ (koji nedvosmisleno ukazuje na Marijinu nedostojnost primanja blagonaklonosti Božije koja joj je bila ukazana).
Kakvo je biblijsko značenje izraza: „Blagoslovena si ti među ženama“?
Još jedan od stihova iz Biblije kojim pravoslavni žele da utvrde svoje verovanje o izrazitoj posebnosti i uzvišenosti Isusove majke Marije nad svim drugim ženama (ali i nad celokupnom Božijom tvorevinom), jeste deo Jelisavetinog pozdravnog govora, sa čijim smo se delovima već ranije susreli. Naime, ona je u momentu pristizanja Marije k njoj u goste bila u šestom mesecu trudnoće. Nosila je budućeg proroka i preteču Gospodnjeg, Jovana Krstitelja. Iako je za sve vreme trudnoće svoje žene sveštenik Zaharija bio nem (Lk. 1:20, 64), sigurno je da je pisanjem na tablici (kao u Lk. 1:63) detaljno saopštio Jelisaveti anđeosku poruku o rođenju njihovog budućeg muškog deteta i njegovoj unapred određenoj ulozi u vezi prorečenog dolaska izrailjskog Mesije.[110] Jelisaveta, koja je već bila zašla u godine, zasigurno je smatrala velikim blagoslovom to što će postati majka Mesijinog preteče (proroka koji će najaviti Njegov dolazak). Međutim, bez ikakve sumnje, smatrala je, i to sa pravom, da je njeno blaženstvo posve zanemarljivo kada se uporedi sa blagoslovom kojeg je udostojena ona koja će nositi u svojoj utrobi, a potom i roditi samog božanskog Logosa. Kao žena kojoj se približavalo vreme da postane majka, u trenutku pristizanja svoje mlade rođake Marije, Jelisaveta je, ispunjena Svetim Duhom izgovorila veoma snažne i sadržajne reči – za koje u tom trenutku nije mogla ni da zamisli da će ih milioni ljudi, tokom mnogih narednih vekova, tako pogrešno razumeti. Iako smo već ranije naveli čitav ovaj tekst, pročitajmo ga ponovo još jedanput: „U one dana Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe do mojih ušiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona koja je poverovala da će se ispuniti što joj je Gospod rekao.“[111] Iako Jelisavetina izjava zaista može, za one koji nedovoljno poznaju Sveto pismo, da izgleda kao neko posebno uzvisivanje Marije (na način kako to smatraju i veruju pravoslavni i rimokatolici), ona je označavala samo priznanje posebnosti Božijeg milosrdnog dara – kojeg je mogla da iskusi samo jedna od miliona žena. Nositi u svojoj utrobi budućeg Spasitelja sveta – zaista je bio veliki blagoslov. Marija je sa pravom bila nazvana onom koja je „blagoslovena među ženama“. Mnoge žene kroz istoriju su postajale majke velikih Božijih slugu i proroka (kako u starozavetnom tako i u novozavetnom periodu), ali je samo jedna jedina mogla da postane majka Božijeg Sina. No ipak, izraz„blagoslovena među ženama“ nije bio tako neuobičajen u biblijska vremena u okviru izrailjskog naroda. Ovakvu „titulu“ koja je izražavala svu posebnost službe ili učinjenog dela ponele su, bez sumnje, i druge žene. Među njima nalazimo i jednu koja je živela u tzv. „vreme sudija“ (oko 1300 god. pre Hrista), a koja je svojim vrsnim i za ženu posve neuobičajenim delom zaslužila ovakvu vrstu pohvale. Navedimo najpre biblijski tekst koji opisuje ovaj događaj, a potom i reči pesme koju je, u slavopoj Gospodu, izgovorila tadašnji sudija i vođ jevrejskog naroda, proročica Devora:
„Tada reče Devora Varaku: ustani, jer ovo je dan, u koji ti dade Gospod Sisaru u ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak siđe s gore Tavora, i deset tisuća ljudi sa njim. I Gospod smete Sisaru i sva kola njegova i svu vojsku oštrim mačem pred Varakom; i Sisara siđe s kola svojih i pobježe pješice. A Varak potjera kola i vojsku do Aroseta neznabožačkoga; i pade sva vojska Sisarina od oštroga mača, ne osta nijedan. A Sisara utječe pješice do šatora Jailje žene Evera Kenejina;jer bijaše mir među Javinom carem Asorskim i domom Evera Kenejina. I izide Jailja nasusret Sisari, i reče mu: skloni se, gospodaru, skloni se kod mene; ne boj se. I on se skloni kod nje u šator, i ona ga pokri pokrivačem. A on joj reče: daj mi malo vode da se napijem, jer sam žedan. A ona otvori mijeh mlijeka i napoji ga, pa ga pokri. A on joj reče: stoj na vratima od šatora, i ako ko dođe i zapita te i reče: ima li ko tu? reci: nema. Tada Jailja žena Everova uze kolac od šatora, i uze malj u ruku, i pristupi k njemu polako, i satjera mu kolac kroz slijepe oči, te priđe u zemlju, kad spavaše tvrdo umoran, i umrije. I gle, Varak tjeraše Sisaru, i Jailja mu izide nasusret i reče mu: hodi da ti pokažem čovjeka kojega tražiš. I uđe k njoj, i gle, Sisara ležaše mrtav, i kolac mu u slijepim očima. Tako pokori Bog u onaj dan Javina cara Hananskoga pred sinovima Izrailjevijem. (...) I u taj dan pjeva Devora i Varak sin Avinejemov govoreći: Blagosiljajte Gospoda što učini osvetu u Izrailju (...) Da je blagoslovena mimo žena Jailja žena Evera Kenejina; mimo žene u šatorima da je blagoslovena. Zaiska vode, mlijeka mu dade, u gospodskoj zdjeli donese mu povlaku. Lijevom rukom maši se za kolac a desnom za malj kovački, i udari Sisaru, razmrska mu glavu; probode i probi mu slijepe oči. Među noge njezine savi se, pade, leža; među noge njezine savi se, pade; gdje se savi, ondje pade mrtav.“[112] Sa druge strane, „blaženom među ženama“ bila je, u svoje vreme, nazivana i jedna od Jakovljevih žena, po imenu Lija. Nakon što je njena sluškinja Zelfa rodila Jakovu jednog od sinova, Lija je radosno izjavila:
„I reče Lija: blago meni, jer će me blaženom zvati žene. Zato mu nadjede ime Asir.“[113] Kao što vidimo, izraz „blagoslovena među ženama“ je bio uobičajen izraz kojim je opisivano ushićenje zbog nekog značajnog dela u kome bi učestvovala neka od izrailjskih žena. Stoga, pozdravna reč upućena Mariji od strane Jelisavete ne predstavlja njeno uzvisivanje vrh nebesa (kako to pravoslavni žele da prikažu) jer bi to onda morao da bude slučaj i sa Jailjom – koja se proslavila ubistvom neznabožačkog cara Sisare - izrailjskog neprijatelja, kao i sa Lijom, kojoj je sluškinja rodila još jednog sina. Uostalom, i sam Gospod Hristos je ovaj izraz„blagoslovena među ženama“ umnogome „prizemljio“ ukazujući u svom mudrom odgovoru na to ko zaista uživa blagoslov pred nebeskim Bogom. Naime, u ev. po Luki 11:27-28 opisan je Hristov susret sa jednom od izrailjskih žena onoga doba. Ova je, sva ushićena, nakon što je saslušala niz Gospodnjih nadahnutih govora, izrazila upravo tu misao: „Blagoslovena je među ženama Marija majka Isusova“, samo što ju je iskazala nešto drugačijim rečima:
„A kad je on to govorio, jedna žena iz naroda podiže glas i reče mu:blažena je utroba koja te je nosila i blažene su dojke koje si sisao.“ (Lk. 11:27. Naglasak moj.)
No ipak, iako je mogao da se složi da je Njegovoj zemaljskoj majci ukazan veliki Božiji blagoslov time što Ga je rodila, On je na ushićenu opasku ove žene odgovorio veoma precizno i direktno:
„Na to on reče: ipak su više blaženi oni koji slušaju Božiju reč i drže je.“ (Lk. 11:28. Naglasak moj.)
Iako se ovakav odgovor, koji se odnosi na Marijin položaj u okviru Božijeg naroda (novozavetne Crkve) nikako ne podudara sa učenjem Pravoslavne crkve, on potiče od samoga nebeskog Gospoda – i kao takav – mora bezuslovno da se prihvati. Isus nedvosmisleno ukazuje na to da veće blaženstvo od Njegove majke (koja mu je podarila ljudsku prirodu) pred Bogom uživaju oni koji Ga poštuju i izvršavaju Njegovu volju; te bi pravoslavni današnjeg vremena dobro uradili kada bi poslušali ove Hristove reči.[114] No, postoji još jedna zanimljivost u pogledu Jelisavetine izjave upućene povodom Marijine posete, a čije značenje upravo proučavamo. Naime, u nekim prevodima (kao npr. u prevodu Vuka Karadžića i Sv. arh. sinoda SPC), ovaj deo rečenice („blagoslovena među ženama“) biva izgovoren i od strane anđela Gavrila prilikom njegove prve posete Mariji i najave Isusovog rođenja (u Lk. 1:28). Ipak, u nekim drugim srpskim prevodima ne postoji ovaj deo „anđeoskog pozdravnog govora“, kao na primer kod Dimitrija Stefanovića, dok Emilijan Čarnić ovaj deo stiha stavlja u srednje zagrade – uz posebnu naznaku (u predgovoru) da je reč o tekstu koji ne postoji u najpouzdanijim i najstarijim do sada pronađenim rukopisima (prepisima) Novoga zaveta. Veoma je zanimljivo istaći da ni neki od zvaničnih rimokatoličkih prevoda (na hrvatskom jeziku) ne poseduju ovaj deo stiha – kao ni protestantski prevodi. Ovaj deo stiha ne postoji ni u veoma preciznim engleskim prevodima New International Version i New American Standard.
Iz svega do sada iznetog, postaje nam jasno da prvobitni tekst Novog zaveta pisan Lukinim perom nije sadržavao ovaj deo anđeoskog obraćanja Mariji – već da on predstavlja samo deo Jelisavetinog pozdravnog govora. No, namerno ostavljanje ovih, novozavetnom tekstu kasnije pridodatih reči, od strane ljudi koji su sačinili zvanični prevod SPC, još uz dodatak izraza „blagodatna“ umesto „ti koja si stekla milost“ očigledno predstavlja pokušaj nasilnog učitavanja u sveti tekst što više od pravoslavnog verovanja – radi kasnijeg dokazivanja da, eto, i Biblija tvrdi kako Mariju, Isusovu majku, treba predstavljati upravo onako kako to čini tradicionalna crkva Istoka.
Pošto smo na ovaj način proučili veći deo doktrina Pravoslavne crkve vezanih za Mariju Isusovu majku, i još jednom dokazali nezasnovanost na Svetom pismu, kao i uočili njihovo očito suprotstavljanje ranohrišćanskom učenju (a sve u vezi uvođenja termina „teotokos“ (Majka Božija – Bogorodica) u zvaničnu crkvenu upotrebu na Trećem vaseljenskom saboru) prelazimo na pregled događaja koji su se odigrali na sledećem veoma važnom saboru crkve – koji je zbog brutalnosti i bezobzirnosti koju su ispoljili njeni učesnici sa pravom nazvan – Razbojnički sabor.
RAZBOJNIČKI CRKVENI SABOR
Nakon završetka Trećeg vaseljenskog sabora 431. godine, koji je rezultovao zbacivanjem i proterivanjem carigradskog episkopa Nestorija i anatemisanjem njegovog učenja, kao i postizanja „unije“ između aleksandrijske i antiohijske bogoslovske škole – koje su priznale pravoslavnost jedna drugoj (433. godine), umro je glavni zagovornik učenja o bogočovečnosti Isusa Hrista (ovaploćenja Boga Logosa i njegovog pojavljivanja u telu) episkop Kirilo Aleksandrijski. Iako je najveći broj episkopa tadašnje zvanične Crkve prihvatao učenje oko koga su se složili oci prisutni na saboru u Efesu, postojala je i jedna grupa prijatelja pokojnog ep. Kirila, koja je s vremenom postajala sve jača, a koja je ispoljavala nezadovoljstvo zbog proglašenja „unije“ sa predstavnicima antiohijske škole (koja je pored zastupanja verovanja u apsolutno božanstvo Hristovo snažno naglašavala i njegovu potpunu ljudsku prirodu). Ova grupa je bila sačinjena od ekstremnih antinestorijanaca, koji se nisu slagali sa potonjim postupcima samog ep. Kirila (u vezi sa unijom) ali su za njegovog života ipak bili uzdržani ne ispoljavajući javno svoje nezadovoljstvo. No, posle smrti aleksandrijskog episkopa situacija se izmenila. Nasuprot učenju Nestorija i njegovih pristalica, koji su u Isusu Hristu razlikovali dva lica, čoveka Isusa i Boga Logosa, kao i nasuprot učenju zvanične Crkve koje je zastupao ep. Kirilo (o sjedinjenju dve prirode u jednom licu Bogočoveka Hrista) pojavila se dakle i treća grupacija (upravo ona koja je stajala nasuprot antiohijskoj školi) koja je zastupala verovanje o potpunoj „teiziranosti“ čovečanske prirode Isusa Hrista. Glavna teza njihovog učenja je bilo verovanje da Isus Hristos jeste postao „iz dve prirode“ (božanske i ljudske), ali da je nakon Njegovog utelovljenja u potpunosti preovladala Njegova božanska priroda, na određeni način „anulirajući“ realističnost ljudske prirode koju je stekao preko Marije iz Nazareta. Najvatreniji predstavnik ove nove verske struje bio je arhimandrit jednog od carigradskih manastira, po imenu Jevtih, a učenje koje je on zastupao nazvano je „monofizitizam“ (ili „monofizitstvo“; verovanje u samo jednu, božansku prirodu Isusa Hrista). Pomenuti arhimandrit, koji se nije slagao sa zaključkom donetim prilikom sklapanja unije, o tome da je i antiohijska škola jednako pravoverna kao i aleksandrijska, na sve moguće načine je pokušavao da dokaže jeretičnost antiohijaca, a pogotovo Teodorita Kirskog (koji je bio raniji Nestorijev prijatelj). Sa druge strane, ni Teodorit Kirski nije mirovao te je i on pisao i izvodio dokaze za krivovernost učenja carigradskog arhimandrita.[115] Nakon izbijanja ponovnog bogoslovskog sukoba sa antiohijcima, kojeg je izazvao Jevtih, pitanje njegovog učenja je pred lokalnim crkvenim saborom pokrenuo ep. Jevsevije Dorilejski. Naime, nakon uočavanja nepravilnosti Jevtihovog učenja, sazvan je sabor u Carigradu pod predsedavanjem arhiepiskopa Flavijana, na kome je bio prisutan 31 episkop (od onih koji su se nalazili bliže prestonici ili su se nekim poslom u njoj zatekli). Ovaj sabor je nastojao da otkloni Jevtihovo krivoverje bez većeg razglašavanja u javnosti, i to njegovim ličnim savetovanjem koje je preduzimao ep. Jevsevije. No, nakon višekratnog posećivanja ovog arhimandrita u njegovom manastiru od strane pomenutog episkopa, Jevtih nije želeo da izmeni svoja verska uverenja. Potom je usledilo slanje delegacija u manastir, koje su imale za cilj da ga pozovu na zasedanje sabora na kome bi pred svima obrazložio svoje učenje.[116] Ipak, Jevtih je odbijao da se pojavi na saboru, opravdavajući svoje nedolaske navodnim slabostima zbog bolesti, kao i zavetom koji ga veže za manastir i obavezuje da ga ne napušta sem po nekoj smrtnoj opasnosti. Ipak, nakon dužeg insistiranja episkopa okupljenih na saboru, kao i pretnje oduzimanjem prezviterskog čina i uprave nad manastirom, Jevtih se odazvao pozivu i uz pratnju velikog broja monaha, ali i vojnika i državnih činovnika, stigao na saborsko zasedanje. Prilikom njegovog ispitivanja i saslušanja, čitana su dela arhiepiskopa aleksandrijskog Kirila, a pogotovo njegov „tomos sjedinjenja“ iz 433. godine, kojim je postignuta unija sa antiohijskom školom i priznata njena pravovernost. Pomenuti „tomos“ je poslužio prisutnim episkopima za osudu Jevtihove jeresi, jer sadrži očigledne izjave o verovanju u dve prirode bogočoveka Hrista. I pored Jevtihovog ispovedanja i priznavanja ispravnosti i pravovernosti odluka donetih na prethodna tri vaseljenska sabora (u Nikeji, Carigradu i Efesu), kao i prihvatanja učenja svetih otaca, Svetog pisma i svetog predanja, njegovo ispovedanje jedne umesto dve prirode u Hristu bilo je dovoljno za njegovu osudu. Evo kako je glasio vrhunac rasprave vođene između episkopa sa jedne i Jevtiha sa druge strane: „Arhiepiskop Flavijan ga je pitao: - „Kaži, priznaješ li ti sjedinjenje iz dveju priroda?“ – Da, iz dveju priroda.“ Jevsevije Dorilejski: - „Priznaješ li ti, gospodine arhimandrite, dve prirode posle sjedinjenja, govoriš li da je Hristos jednosuštan nama po telu ili ne?“ Evtih: - „Ispovedam iz dve prirode Gospoda našeg pre sjedinjenja, a posle sjedinjenja ispovedam jednu prirodu.“[117] Jevtihovu osudu su potpisali 31 episkop i 23 arhimandrita. Ipak, na ovom saboru je postignuta samo kratkotrajna pobeda pravoverja. Pre svega iz razloga što sabor nije imao sveopšti (vaseljenski) karakter, već samo pomesni. Sa druge strane, aleksandrijska i jerusalimska crkva nisu priznale njegove odluke. To je učinila, ali ne odmah, samo rimska crkva, kao i one crkve iz Male azije i Sirije koje su od ranije imale blagonaklon stav prema uniji. Sabor nije naišao ni na značajniju podršku svetovnih vlasti, a posebno iz razloga što je tadašnji car Teodosije II zastupao više Jevtihovu stranu. Ovoj Teodosijevoj pristrasnosti ključno je doprineo bliski Jevtihov prijatelj (a neprijatelj Flavijanov) visoki carev činovnik Hrisavije, preko koga je anatemisani arhimandrit uspeo da izdejstvuje i sazivanje novog Vaseljenskog sabora – na kome bi se nanovo, ali ovoga puta u drugačijoj „režiji“ raspravljalo o njegovom učenju.
Novi sveopšti sabor je sazvan i otpočeo sa radom u avgustu 449. godine u Efesu, u istom hramu presvete Deve Marije kao i prethodni iz 431. godine. Carskim ukazom je unapred zabranjeno prisustvovanje na saboru ep. Teodorita Kirskog (koji je bio vatreni Jevtihov protivnik), a predsedavanje je dodeljeno arhiepiskopu aleksandrijskom Dioskoru, koji je pripadao istoj ekstremnoj frakciji kao i Jevtih. Na sabor je, mimo pravila, posebnim ukazom pozvan i arhimandrit Varsuma iz Sirije, koji će, pokazaće se kasnije, prilično doprineti tragičnom razvoju događaja na saboru koji je trebao da ponese naziv Četvrtog vaseljenskog. Na ovom saboru je bilo prisutno oko 130 episkopa, od kojih je većina zastupala monofizitsko učenje. Pored zabrane pojavljivanja episkopa Teodorita Kirskog, posebnim carevim naređenjem bilo je zabranjeno pravo diskusije arhiepiskopu Flavijanu i ostalima koji su učestvovali na saboru u Carigradu 448. godine na kome je Jevtih osuđen i anatemisan. Umesto toga, carigradski arhiepiskop i njegovi istomišljenici su bili u poziciji optuženih – i sudilo im se zbog navodnog krivoverja. U crkvi u kojoj se sabor održavao bilo je prisutno mnoštvo vojnika sa isukanim mačevima kao i monaha koji su pristigli sa raznih strana, koji su u svojim rukama imali motke, spremni da se u svakom trenutku obračunaju sa Jevtihovim i Dioskorovim protivnicima.
Na saboru su čitana i razmatrana akta doneta na godinu dana ranije održanom carigradskom sabranju episkopa – koja su se odnosila na odbacivanje i osudu Jevtihovog verovanja. U toku čitanja ovih akata, masa monaha monofizita, koje je sa sobom poveo arhiepiskop Dioskor, bučno je predlagala ubistvo i presecanje na dvoje odsutnog ep. Jevsevija Dorilejskog kao i svih ostalih koji su imali isto ispovedanje – kao kaznu za njihovo „jeretičko“ učenje o dve prirode u Hristu.[118]Rasplet saborskog zasedanja je bio sledeći: arhimandrit Jevtih je bio rehabilitovan kao posve pravoslavan i veliki borac protiv Nestorijeve jeresi. Sa druge strane, arhiepiskop Flavijan i ep. Jevsevije Dorilejski (kao i ostali njihovi istomišljenici) proglašeni su zastupnicima nestorijanstva i kao takvi svrgnuti sa svojih episkopskih položaja – uz izgovor da su prekršili pravila ranijih Vaseljenskih sabora. Evo kako je glasio deo govora arhiep. Dioskora koji se odnosio na osudu zastupnika „jeretičkog učenja“ o dve prirode u Hristovoj ličnosti, kao i nekoliko informacija o tome šta se dešavalo nakon sabora: „Polazeći od odredaba otaca, osuđujemo pomenute Flavijana i Evsevija na lišenje svakog svešteničkog i episkopskog dostojanstva“. Dioskorovo mišljenje bilo je jednodušno prihvaćeno od strane svih monofizita i potpisano od strane svih članova sabora. Flavijan i Evsevije su bili lišeni crkvenog dostojanstva. Uz to, Flavijan je prognan i u progonstvu je okončao svoj život. Evsevije Dorilejski je posle sabora pretrpeo toliko nevolja, da je Dioskora kasnije nazivao svojim ubicom. Đakon Ilarije, papin izaslanik, „jedva je umakao“ sa sabora, i samo sporednim putevima uspeo je da se dokopa Rima. Blaženi Teodorit, koji nije prisustvovao saboru, bio je lišen čina i zatočen u manastir. Iva, mitropolit Edeski, bio je anatemisan.“[119] No, arhiepiskop Flavijan, kao glavni Jevtihov protivnik, nije samo zbačen sa svoje episkopske katedre već je na istom saboru krvnički pretučen od strane monofizita. Pre nego što je umro (od posledica zlostavljanja)[120]uspeo je da napiše pismo rimskom papi Lavu, i pošalje ga preko njegovih izaslanika - kojima na saboru predsedavajući aleksandrijski arhiepiskop nije dozvolio da dođu do izražaja.[121] Evo na koji je način dešavanja vezana za ovaj efeski sabor prokomentarisao pravoslavni bogoslov Aleksandar Šmeman: „Ono što se dogodilo u Efesu 8. avgusta 449. godine u istoriji je zapamćeno pod imenom „razbojničkog sabora“. Sve je proteklo u znaku pravog terora. Dioskor je odlučivao, oslanjajući se na grupu fanatika – monaha, koji su preplavili grad. (...) Takvu sramotu, takav pad Crkva još nikada nije doživela... Car je ovu sramotu potvrdio državnom sankcijom i svi neprijatelji Jevtihovi su bili osuđeni na teški put progonstva. Ponovo su nad Crkvom od Istoka trijumfovali nasilje i jeres.“[122] Odluke ovog sabora je, kao što smo pročitali, potvrdio i sam car Teodosije II, bivajući uveren da su one bile donete na osnovu kanona ranijih Vaseljenskih sabora, a u vezi osude i sprečavanja širenja „obnovljenog nestorijanstva“[123] kojeg su, tobož, zastupali Flavijan, Jevsevije Dorilejski i ostali. Na mesto novog carigradskog arhiepiskopa izabran je Anatolije, koji je, očigledno, bio po volji arhiep. Dioskora. I pored insistiranja rimskog pape Lava, kao i ostalih koji su zastupali verovanje suprotno monofizitskom, za sazivanjem novog Vaseljenskog sabora, imperator je ostao pri odlukama sabora iz Efesa.
ČETVRTI VASELjENSKI SABOR
Ipak, ovakvo stanje nije predugo trajalo. Naime, nakon smrti cara Teodosija (450. god.) godinu dana posle održavanja razbojničkog sabora, na presto Rimskog carstva uspela se Teodosijeva sestra Pulherija (jer pokojni car nije iza sebe ostavio muške potomke) i njen muž, vojskovođa a potom i car Markijan. Oni nisu bili spremni da i dalje podržavaju Jevtihovu i Dioskorovu bogoslovsku struju, već su odlučili da sazovu novi sabor na kome bi se razmatrala pravovernost njihovog učenja. Najpre je bilo planirano da se novo sabranje episkopa održi u Nikeji, ali se od te ideje ubrzo odustalo, te je mesto njenog održavanja nanovo određeno. Ovoga puta je izabran Halkidon, predgrađe prestonog grada – Carigrada.
Sabor je otvoren 8. oktobra a njegovih 17 zasedanja održano je u prostranoj crkvi svete mučenice Jeftimije. Saborom, na kome je bio prisutan rekordan broj episkopa (između 600 i 630), uglavnom su predsedavali car i (u njegovom odsustvu) njegovi ministri, a u slučaju njihovog odsustvovanja arhiepiskop carigradski Anatolije. Već na prvom zasedanju, arhiepiskopu aleksandrijskom Dioskoru je uskraćeno pravo glasanja, a on je stavljen na optuženičku stolicu. Posle uvodne reči optužbe protiv Dioskora, koju je izrekao ep. Jevsevije Dorilejski, prešlo se na preispitivanje dela sabora održanog u Carigradu (na kome je osuđen Jevtih), kao i dela razbojničkog sabora. Tokom čitanja ovih dela, došlo je do žestokih verbalnih sukoba suprotstavljenih episkopa oba tabora (tj. onih koji su podržavali Dioskora i onih drugih koji su se slagali sa dogmatskom poslanicom episkopa Lava Rimskog). Ovi sukobi „Božijih slugu“ bili su prekinuti tek kada su se umešali svetovnjaci – carski činovnici i senatori, koji su ih „u ime Boga“ zamolili da prestanu sa prepirkama.[124] U nastavku saborovanja, nakon preispitivanja mnogih Dioskorovih dela koje je počinio sa svojim pristalicama na efeskom saboru, mnogi episkopi, koji su i sami snosili deo krivice za tada počinjeno bezakonje, kajali su se i molili za oproštaj. Jedino se Dioskor, zajedno sa još nekoliko svojih istomišljenika, držao i dalje svojih postupaka i verovanja – smatrajući ih ispravnim, te je na kraju od sabora osuđen i prognan u grad Gantri u Paflagoniji gde je i umro 454. godine. Začudo, okupljeni episkopi uopšte nisu raspravljali o začetniku i glavnom propagatoru monofizitskog učenja – Jevtihu, već se samo zna da je on po okončanju zasedanja poslat u progonstvo. Na ovom veoma važnom saboru u istoriji Crkve, doneto je izuzetno značajno određenje vere poznato pod imenom „halkidonski oros“, koji je, prema nekim pravoslavnim autorima, po svom dogmatskom značaju ravan Nikeo-carigradskom simvolu.[125] Važno je pritom naglasiti i činjenicu da se, za razliku od teksta Nikeo – carigradskog simvola, u kome se Isusova majka Marija naziva jednostavno „Devom Marijom“ (dakle samo po imenu), u Halkidonu na insistiranje određenog broja otaca, u određenje vere po prvi put zvanično uvodi termin „Bogorodica“[126]. Ovaj oros, koji je opovrgavao Jevtihovo i Dioskorovo učenje, kao i ranije učenje Nestorija, glasi:
„Sledujući Svetim Ocima svi saglasno učimo ispovedati:
jednog i istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista,
savršenog Njega istog po Božanstvu
i savršenog Njega istog po čoveštvu (čovečanstvu)
uistinu Boga
i uistinu čoveka Njega istog, iz razumne duše i tela (sastavljenog),
jednosuštnog Ocu po Božanstvu
i jednosuštnog nama Njega istog po čovečanstvu (čoveštvu), po svemu podobnoga
nama osim greha,
rođenog pre vekova od Oca po Božanstvu
i u poslednje dane (rođenog) Njega istog radi nas i radi našeg spasenja
od Marije Djeve Bogorodice po čovečanstvu (čoveštvu),
jednog i istog Hrista, Sina, Gospoda, Jedinorodnog,
u dvema prirodama nesliveno,
nepromenljivo,
nerazdeljivo,
nerazdvojno poznavanoga,
jer razlika (dveju priroda) nikako nije ukinuta
usled sjedinjenja,
nego je upravo sačuvano svojstvo svake prirode
i u jedno lice i jednu Ipostas stiču se (tj. sjedinjuju se obe prirode);
ne u dva lica razdeljivanog ili razdvajanog,
nego jednog i istog Sina Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista,
kao što otpočetka Proroci o Njemu (objaviše), i sam Gospod
Isus Hristos nas
nauči, i Simvol Otaca (naših) nam predade.“[127]
„Oros vere je ustanovljen i pročitan na saboru u nedelju 22. oktobra 451. godine. Na sledećem, šestom zasedanju, 25. oktobra, oros vere je svečano objavljen u prisustvu imperatora Markijana, imperatorke Pulherije i velikog broja dvorskih činovnika. (...) Besedu imperatora oci su propratili radosnim poklicima, a zatim je usledilo čitanje orosa vere, nakon čega je gospodar upitao oce: „neka sveti sabor kaže da li je uz saglasnost svih episkopa proglašen sada pročitani oros vere?“ „Svi tako verujemo – začuo se odgovor – svi tako mislimo! Markijanu, novom Konstantinu, novom Pavlu, novom Davidu: mnogaja ljeta! Vi ste – mir vaseljene; vi ste – svetila pravoslavlja; Gospode, sačuvaj svetila vaseljene! Pulherija, nova Jelena! Nestoriju, Evtihu i Dioskoru anatema! (Sveta) Trojica je izbacila trojicu!“[128] Jedan od najvažnijih od ukupno 30 pravila (kanona) donetih na ovom saboru, bio je 28. po redu, koji se odnosio na proglašenje carigradske patrijaršije (arhiepiskopije) drugom po važnosti i časti u celom carstvu, odmah posle grada Rima i istoimene arhiepiskopije. Rimski legati prisutni na saboru, kao i sam rimski arhiepiskop (papa) Lav usprotivili su se ovom kanonu, ali je on ipak i pored njihovih protesta ostao punovažan.
Uspomenu na Četvrti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva obeležava 16. jula.
PETI VASELjENSKI SABOR
Ishod Četvrtog vaseljenskog sabora nije mogao a da ne izazove negativne reakcije pristalica arhiepiskopa aleksandrijskog Dioskora, kojih je posebno mnogo bilo među egipatskim monasima. Osuda ovog arhiepiskopa je u Egiptu, kao i u ostalim uporištima monofizitstva, tumačena kao osuda učenja koje je sam Kirilo zastupao. Sabor u Halkidonu je od strane monofizita počeo da se smatra „razbojničkim“ tj. onim koji je odstupio od učenja koje je ustanovljeno u Efesu 431. godine i uveo neku novu veru. Ovakvo uverenje monofizita je bilo još više utvrđeno činjenicom da na halkidonskom saboru ne samo što nisu osuđena učenja i ličnost Nestorijevog duhovnog učitelja Teodora Mopsuetskog, već su na svoje episkopske položaje vraćeni i bivši zastupnici Nestorijevog učenja a protivnici Kirilovi, Teodorit Kirski i Iva Edeski. Dakle, stvar je bila jasna. Halkidonski sabor je ponovo ustanovio nestorijanstvo koje je bilo anatemisano na Trećem vaseljenskom saboru, te se protiv njega i njegovih pristalica trebalo boriti svim raspoloživim sredstvima i tako odbraniti pravoverje od nanovo uvedene jeresi. Pored veoma brojnog egipatskog monaštva, pokretu otpora protiv Halkidona pridružili su se i sirijski i palestinski monasi. Evo šta nam o sukobima između carske vlasti koja je htela da silom nametne halkidonske odredbe i naroda sa druge strane kazuju pravoslavni istoričari:
„Episkopi koji su se vraćali iz Halkidona naišli su u mnogim mestima na otpor naroda. U Jerusalimu, da bi patrijarh Juvenal mogao da uđe u svoj grad, bila je potrebna intervencija vojske. U Aleksandriji, vojnike koji su štitili patrijarha Proterija (ovoga je Carigrad jednostavno postavio na mesto svrgnutog Dioskora), razjarena gomila je zatvorila u Serapeum i žive zapalila!“[129] Posle smrti cara Markijana (457. g.), zastupnika odluka halkidonskog sabora, na presto je seo takođe pristalica „difizitstva“ car Lav I (457 - 474. g.). Ovaj car je zatražio od svih episkopa ponovno izjašnjavanje o pravovernosti odredaba halkidonskog sabora, tako da je oko 1600 njih potvrdilo oros donesen na ovom crkvenom skupu. Nakon toga je nasilno zbacio sa episkopskog položaja one monofizitske episkope koji su u međuvremenu zauzeli položaje zbačenih difizita.[130] Pristajanje uz halkidonski sabor i njegovo određenje održali su i naredni vladari Lav II i Zenon (474 - 476. g.). Sa druge strane, uzurpator vlasti Vasilisk, nakon što je za kratko sa carskog trona proterao Zenona, izdao je „Encikliku“ u kojoj je osudio halkidonski sabor. Ovim dokumentom, koga je potpisalo između 500 i 700 episkopa, monofizitstvo je proglašeno pravovernim učenjem, a njegova posledica je bila uklanjanje difizitskih i postavljanje monofizitskih episkopa u određenim krajevima. Nakon što je posle godinu dana povratio vlast uklonivši Vasiliska uz pomoć carigradskog patrijarha[131] Akakija, Zenon je ponovo uspostavio veru za koju se i ranije zalagao. Ipak, videvši da se monofizitstvo i dalje širi, te da se zbog toga dešavaju razni neredi koji su predstavljali opasnost po stabilnost imperije, car Zenon je, zajedno sa Akakijem 482. god. izdao „Enotikon“, dogmatski dekret koji je imao za cilj da približi stavove monofizita i difizita, i da postigne neku vrstu unije među njima.[132] Međutim, umesto dve strane u ovom dogmatskom sukobu, kao posledica donošenja „Enotikona“ nastale su tri. Prva je bila sačinjena od episkopa pristalica politike kompromisa koju su zastupali car i carigradski patrijarh, a druge dve su predstavljali radikalni elementi obe strane, koji nisu pristajali na kompromis. Među monofizitskim patrijarsima koji su potpisali „Enotikon“ bili su patrijarh aleksandrijski Petar Mong kao i patrijarh antiohijski Petar Fulon. No radikalna struja monofizita se nakon potpisivanja kompromisa sa „halkidoncima“ otcepila od svojih patrijaraha i zahtevala od njih da odbace potpisani „Enotikon“. U Aleksandriji se skupilo oko 30 hiljada monaha koji su od svog verskog poglavara zahtevali da se odrekne potpisanog dekreta. Sa druge strane, ni pristalice halkidonskog ispovedanja nisu bile zadovoljne kompromisnim rešenjem. Zapostavljeni aleksandrijski patrijarh (tj. paralelni ili suprot – patrijarh) – pristalica Halkidona i antimonofizit Jovan Talija uputio je papi Feliksu žalbu protiv „Enotikona“ i njegovog duhovnog sastavljača patrijarha carigradskog Akakija. Papa Feliks se tom prigodom stavio na čelo branilaca halkidonskih odluka i 484. godine, nakon Akakijevog odbijanja da se vrati „pravoverju“, proglasio zbačenim i ekskomuniciranim carigradskog patrijarha. Akakije je sa svoje strane uzvratio istom merom – svrgavanjem i izopštavanjem pape Feliksa (ova svrgavanja su, zapravo, bila bez ikakvog efekta – jer su i Akakije i Feliks ostali na svojim patrijaršijskim katedrama). Iz ovih izopštenja rodio se prvi veći raskol između, u to vreme, pravoverne rimske crkve i jeretičke crkve istoka, koji je trajao 35 godina (poznat kao Akakijevski raskol). Naslednik cara Zenona na Istoku, Anastasije, bio je otvoreni pristalica monofizitizma:
„Car Anastasije I (491-518) je već otvoreno podržavao monofizite: 496. godine on je zbacio patrijarha Jefimija zbog odbijanja da opšti sa monofizitskim patrijarhom Aleksandrije. Godine 511. istu sudbinu je doživeo i patrijarh Makedonije zbog navodnog „nestorijanstva“ – to jest zbog vernosti Halkidonu, a na njegovo mesto je bio postavljen otvoreni monofizit Timotej. Godine 512. na Antiohijsku katedru Anastasije je uzveo glavnog monofizitskog bogoslova Sevira Antiohijskog, koji je na Saboru u Tiru (518) trijumfalno osudio Halkidon. Sa svakom godinom podela između pravoslavnih i monofizita je postajala sve dublja i nepopravljivija. Istina, u Palestini i Siriji deo monaha, pod vođstvom svetog Save Osvećenog, osnivača čuvene Lavre u Palestini, ostao je veran Pravoslavlju i nije priznavao monofizitsku jerarhiju. Ali glavna masa Sirijaca i faktički ceo Egipat predstavljali su siguran plen jeresi.“[133] Sa druge strane, pravoverni Zapad je bio nepokolebljiv. Jedino je papa Atanasije II (496-498) izražavao spremnost za pomirenjem Zapadnog i Istočnog hrišćanstva za vreme ranije pominjanog 35-godišnjeg raskola. No, ovaj zapadni patrijarh je zbog zastupanja ovakvog stava prema istočnjacima (pretežno monofizitima) doživljavao veliku opoziciju u svom okruženju, pa čak i optuživanje za jeres, koje je potrajalo i posle njegove smrti. Akakijevski raskol je prevaziđen tek nakon dolaska na istočni presto cara Justina I (518-527. g.), koji je, na prilično ponižavajući način morao da prizna pravovernost rimske crkve:
„Naime, papa Hormizd (514-523) tražio je od cara Vizantije da potpiše kao zalogu ortodoksije formulu kojom se priznaje ortodoksija Rimske crkve, kao i dostojanstvo Rimske crkve – da se kao jedina i uvek ispravna smatra učiteljicom celog hrišćanstva.“[134] Dolaskom na vlast Justina I i nanovo uspostavljenim opštenjem Rima i Carigrada, proglašeno je ponovno zbacivanje monofizitskih episkopa sa svojih katedri i postavljanje pristalica halkidonskog ispovedanja.
No, iako smo u prethodnom pregledu istorije Crkve (koji se odnosi na Vaseljenske sabore) uvideli da su vizantijski carevi u mnogo čemu doprinosili prevagama jedne teološke struje nad drugom, u zavisnosti od sopstvenog opredeljenja, vladar koji se zasigurno najviše uplitao u rešavanje teoloških sporova bio je Justinov sestrić, Justinijan I (527-565. g.):
„Prema izuzetno preciznoj konstataciji G. Ostrogorskog, hrišćanska crkvau Justinijanovoj ličnosti našla je revnosnog branioca, ali i gospodara. Otud i njegova brojna uplitanja u crkvene probleme, pa je normalno da Justinijanova politika „predstavlja vrhunac carskog uticaja na crkveni život“.“[135] Zahvaljujući praksi koja je, prema uverenju Aleksandra Šmemana, proistekla iz čisto neznabožačke teorije o „simfoniji“ Crkve i države[136], pri čemu sve što se dešava u Crkvi mora da služi „radi dobra i kreposti i blagostanja Carstva kao poslednje i apsolutne vrednosti“[137], hrišćansko carstvo se pod Justinijanom vratilo drevnom paganskom apsolutizmu i zatiranju svega što pripada drugačijim religijskim shvatanjima. U prvim godinama njegove vladavine, on se najpre okomio na uništavanje i poslednjih ostataka nehrišćanskih kultura: „Stroge mere su se sručile na raznorazne jeretičke sekte, ostatke starih podela i sporova. Još određenije je odlučio Justinijan da raščisti sa paganstvom i njegovom tvrđavom – Atinskim univerzitetom, koji je upravo bio ovenčan slavom poslednjeg od velikih paganskih filosofa – Prokla. Godine 529. Univerzitet je bio zatvoren i zamenjen prvim hrišćanskim univerzitetom u Carigradu. U prestonici i u Maloj Aziji počela je kampanja masovnih obraćenja. Preostali malobrojni pagani morali su da se konačno povuku u ilegalnost.“[138] Nakon svoga obračuna sa neznabošcima, Justinijan, kao pristalica teološke struje koja je zastupala halkidonsko veroispovedanje, nastojao je da oružanom silom dovede do smene monofizitskih episkopa i na njihovo mesto dovede „halkidonce“. Ipak, nakon što je uvideo da nasilje ne daje željene rezultate car se okrenuo politici kompromisa i pokušao u više navrata (531. i 533. god.) da organizuje „susrete pomirenja“ odnosno teološka usaglašavanja između pravoslavnih (odnosno difizita) i monofizita. Ipak, i ovo poslednje bez značajnijih rezultata. Nekoliko godina kasnije, za vreme kojih je monofizitizam uhvatio korene i u samoj prestonici (zahvaljujući kako carevom pomirljivom stavu tako i njegovoj supruzi Teodori koja je bila tajna monofizitkinja), na tron carigradskog patrijarha se uspeo monofizitski episkop Antim (536. g.). No, iste te godine, nekim poslom (ne bogoslovskim) u Carigrad je pristigao i rimski papa Agapit koji je u patrijarhu Antimu prepoznao monofizitu i doprineo njegovom svrgavanju. Potom je, papinom rukom, na presto carigradskog patrijarha uzveden njegov istomišljenik, difizit Mina. Nakon postavljanja Mine za patrijarha, imperator je ponovo promenio verski kurs i nanovo započeo nasilna zbacivanja i progon monofizita:
„Ediktom iz 536. godine monofizitstvo je još jednom svečano osuđeno, knjige Sevira Antiohijskog povučene iz opticaja, ulaz u prestonicu zabranjen je jereticima. Car se odlučuje čak i na rizičniji korak: posle više godina gotovo zvaničnog priznavanja monofizitske jerarhije u Egiptu, tamo se sad upućuje pravoslavni Episkop, sa neograničenim punomoćjima. Po čitavoj zemlji se ponovo širi talas terora...“[139] No, i pored sveg carevog nastojanja da silom nametne Halkidon u određenim oblastima postavljanjem episkopa difizita, širom Istoka postojala je i „paralelna jerarhija“ (sastavljena od episkopa i sveštenika) koju su u tajnosti postavljali progonjeni monofizitski velikodostojnici.
Crkva je doživela rascep koji je prati i nije rešen sve do današnjih dana.[140] Spor o Origenovoj ortodoksiji i Tri poglavlja
U isto vreme kada se odigravao veliki spor između monofizita i difizita što se tiče ispravnosti njihovog učenja o broju priroda u Hristu, poveden je još jedan – koji se naročito oštro ispoljio među monasima u Palestini, koji su bili naseljeni u staroj i novoj lavri u blizini Jerusalima. Radilo se o raspravi u vezi Origena[141], kojeg su neki poštovali kao pravovernog, a drugi ga, pak, smatrali jeretikom. Za života sv. Save Osvećenog (umro 531. god.), koji je bio osnivač obe lavre, sukobi između suprotstavljenih monaških struja nisu dolazili do velikog izražaja, ali su se nakon njegove smrti monasi – monofiziti (koji su zastupali Origenovo učenje), stanovnici stare lavre, sukobili sa antiorigenovcima, i u tom sukobu u potpunosti razorili novu lavru. Ovakva sloboda koju su monofiziti – origenovci imali a što se tiče sukobljavanja sa svojim neistomišljenicima, nalazila je svoj temelj u tome što su na svojoj strani imali caricu Teodoru, a takođe i dvojicu uglednih i poštovanih verskih prvaka, Teodora Askidu episkopa Kesarije kapadokijske i Domitijana, mitropolita ankirskog.[142] No, ipak, nakon ovih nereda u Palestini koje su izazvali monofiziti – origenisti, pripadnici suprotstavljene struje difizita optužili su cara zbog njegovog tolerisanja ovih dešavanja, smatrajući ga privrženikom jeretičkih učenja. Na nagovor carigradskog patrijarha Mine, antiohijskog patrijarha Jefrema i papskog izaslanika (apokrisijara) Pelagija, Justinijan je 543. godine izdao edikt u kome je osudio Origenovo učenje kao jeretičko. Ipak, ova osuda origenizma (tj. monofizitskih verskih uverenja) nije proistekla iz careve želje da se obračuna sa monofizitima (jer je njegov krajnji cilj bio pomirenje dve zavađene struje) već da time „ućutka“ difizite koji bi trebali da smatraju da im je pomenutim ediktom učinjena velika usluga. Naravno, ovakvim raspletom situacije monofiziti nisu bili ni malo zadovoljni. Naprotiv, jedan od carevih prijatelja, kojeg je on lično postavio na mesto ep. Kesarije kapadokijske, Teodor Askida, smislio je plan kojim bi izdejstvovao ponovnu osudu nekih davno preminulih nestorijanaca koje je opravdao Četvrti vaseljenski sabor u Halkidonu. Na ovaj način pokušao je da ospori pravovaljanost i ostalih odluka donešenih na ovom saboru. Predlagao je osudu tzv. „Tri tačke“ ili „Tri poglavlja“ koja su po njemu i ostalim monofizitima bila sporna: „Te tri tačke ili poglavlja ili „glave“ behu: 1.) spisi Teodorita Kirskog protiv Kirila Velikog i protiv efeskog sabora, 2.) pismo Ive Edeskog takođe protiv Kirila i protiv efeskog sabora perzijskom episkopu Marisu i 3.) ličnost i spisi Teodora Mopsuestijskog. Svi pomenuti spisi i ličnost, t.j. lično raspoloženje, mišljenje Teodora Mopsuestijskog je nestorijevsko, govoraše Askida, i budući da ih halkidonski sabor nije osudio, nego je šta više Teodorita i Ivu postavio opet na njihove episkopije, kao pravoslavne i primio ih u svoje krilo, to monofiziti halkidonski sabor smatraju za nestorijevski, i zato treba učiniti ono, što je halkidonski sabor propustio, naime treba osuditi te tri tačke ili glave ili poglavlja. (...) Teodoru Askidi pođe već iduće godine (544.) za rukom, da izradi kod cara nov bogoslovski edikt, koji je osudio rečena tri poglavlja.“[143] I tako, dok osuda origenizma nije izazvala nikakve ozbiljnije reakcije, ovaj carev edikt je doveo do novih sukoba i podele u okviru Crkve. Pošto se car najpre obratio carigradskom patrijarhu, bilo je logično da on prvi potpiše carev ukaz. Nakon određenog premišljanja, bojeći se da činom osude trojice pokojnih antiohijskih bogoslova koji su umrli u miru sa Crkvom – te koje je opravdao halkidonski sabor, ne sagreši prema pomenutom saboru, patrijarh Mina je potpisao ukaz. Doduše, uz ogradu da će, ukoliko ukaz ne potpiše i rimski papa, povući svoj potpis. Na isti način su postupili i ostali istočni patrijarsi.[144] I, dok su istočni episkopi, jedan po jedan, pristajali na osudu „tri poglavlja“, na Zapadu je ukaz prihvaćen veoma loše. Protiv edikta su otvoreno protestvovali rimski predstavnik u Carigradu (koji je pozvao na prekid opštenja sa patrijarhom Minom) kao i afrički episkopi. Na isti način reagovao je i rimski papa, kao i episkopi u drugim zapadnim mestima. No, car je želeo da Zapad zadobije za sebe na taj način što će najpre uticati na rimskog patrijarha. Papa je 547. god. pozvan u Carigrad, i prilikom njegovog pristizanja ukazane su mu sve počasti. Ipak, on nije odmah promenio svoje mišljenje. Najpre je, po pristizanju u „Novi Rim“, osudio i izopštio patrijarha Minu i ostale potpisnike, zbog njihovog pristajanja na osudu „Tri poglavlja“ i samim time (kako se mislilo na Zapadu) osude halkidonskog sabora. Patrijarh Mina je uzvratio istom merom – prekidanjem opštenja sa papom Vigilijem. Ipak, tri godine nakon donošenja ukaza protiv „Tri poglavlja“, i godinu dana nakon papinog dolaska u Carigrad, Justinijan uspeva da ga nagovori da potpiše ukaz. Tom prilikom Vigilije je, potpuno suprotno ranijem stavu, doneo i naročiti dokument nazvan „Judicatum“ kojim je potvrdio valjanost carevog ukaza. Međutim, ljudi iz neposredne papine pratnje, od kojih je jedan bio i njegov sinovac, podigli su opoziciju protiv svog patrijarha, osuđujući ga da se stavio na stranu protivnika halkidonskih odluka. Kako se glas o papinom pristajanju na carski ukaz širio po Zapadu, tako je narastalo i nezadovoljstvo među tamošnjim episkopima:
„Poznati afrički bogoslov Fakund Hermijanski je objavio knjigu U odbranu Tri Glave, koja je izazvala senzaciju. Sabori su se jedan za drugim izjašnjavali protiv osude, a u Africi su došli do toga da zvanično izlože crkvenoj ekskomunikaciji samoga papu.“[145] Nakon ovakve reakcije Zapada, papa je, uvidevši da je doneo pogrešnu odluku potpisujući ukaz, zatražio od cara da mu vrati Judicatum i sazove Vaseljenski sabor radi rešavanja spornih pitanja o „Tri poglavlja“. Car je pozitivno odgovorio na papinu molbu, ali je istom prilikom (551. god.) izdao novi ukaz koji je potvrđivao odredbe ranijeg. Papa Vigilije je, idući iz krajnosti u krajnost, sada osudio carev novi edikt i podvrgao ekskomunikaciji (izopštenju iz Crkve) svakog ko bi prihvatio njegove bogoslovske proglase – pre nego što ih potvrdi novi sveopšti sabor. Pošto je izdao ovaj proglas, papa je pobegao u hram svetoga Petra u Carigradu bojeći se imperatorove osvete – smatrajući da će u crkvi, kao svetome mestu, biti zaštićen. Očigledno je da je dobro sagledao opasnost, jer se nedugo zatim odigrao sledeći događaj:
„Po naređenju Justinijanovom, u hram je upala policija u nameri da uhapsi papu. Ovaj se suprotstavljao sa tolikom snagom da su se stubovi iznad oltara srušili i umalo ga nisu usmrtili. Gomila koja se okupila počela je bučno da negoduje i policija je morala da se povuče, ne obavivši posao.“[146] U narednim godinama, tokom priprema terena za održavanje novog sabora, Justinijan je otpočeo progon onih episkopa koji su mu se suprotstavljali i postavljao na njihova mesta one sa kojima je delio iste teološke poglede. Na ovaj način želeo je da osigura saborsku većinu koja bi izglasala odluke koje su bile njemu po volji:
„Pripremu sabora Justinijan je shvatao na svoj način. U Africi, na primer, gde je suprotstavljanje ediktu bilo naročito jako, po naređenju Carevom, bili su pohapšeni glavni Episkopi, uključujući i kartaginskog Arhiepiskopa, i zamenjeni drugima. Ali i pored svega, ishod Sabora bio je neizvestan.“[147] Sabor je sazvan 553. godine u Carigradu, i okupio je 164 episkopa. Većina njih je bila sa Istoka, dok zapadnjaci, sem nekolicine, uglavnom nisu došli – zbog bojazni da će biti preglasani. Papa Vigilije, koji se u to vreme nalazio u Carigradu nije želeo da prisustvuje saborskim zasedanjima, iako su mu u više navrata uručivani pozivi od strane visokih crkvenih delegacija. Umesto toga, izjavio je da će se saboru obratiti pismeno i na taj način saopštiti svoje stavove o spornom pitanju „Tri poglavlja“. Ipak, iako je svoje pismeno izjašnjenje poslao, ono nije stiglo do okupljenih episkopa. Car Justinijan i njegovi činovnici zamenili su ovo poslednje papino pismo (u kome se izjasnio protiv osude trojice pokojnih bogoslova) onim iz ranijeg perioda u kome je Vigilije izrazio stav o ispravnosti njihove osude. Kao posledica ove, navodne, papine nedoslednosti i stalnog menjanja mišljenja po pitanju valjanosti osude „Tri poglavlja“, ime rimskog patrijarha je isključeno iz diptiha i nije se više smelo pominjati na liturgijama. Sabor je, sa druge strane, osudio ličnost i dela Teodora Mopsuetskog i proglasio ga jeretikom, i osudio pojedinačna dela Teodorita Kirskog i Ive edeskog. Sabor je, takođe, osudio i Origena i njegovo učenje. Justinijan je potvrdio sve saborske odluke. Takođe, tražio je i od pape Vigilija da učini isto. Međutim, zbog odbijanja ovog carevog zahteva, rimski patrijarh je proteran u izgnanstvo. Nakon šest meseci, ispoljavajući još jedanput svoj kolebljivi karakter, papa se predomislio i izdao novi spis u kome je rekao „da posle zrelog razmišljanja o stvari povlači svoje mišljenje, priključuje se odlukama sabora, i ekskomunicira svakog, ko ne osudi tri poglavlja.“[148] Odluke ovog Vaseljenskog sabora prihvatio je i Vigilijev naslednik Pelagije, bivši veoma ljuti protivnik osude „Tri poglavlja“. No ipak, na Zapadu nisu svi tako lako prihvatili saborske odluke. Protivljenje je bilo veliko u Africi, Galiji, severnoj Italiji, Venetu i Istri. Episkopi iz nekih od ovih oblasti su zbog pomenutih razloga odbili svaku saradnju i sa Rimom i sa Carigradom, i osnovali nov patrijarhat:
„Episkopat Veneta ostao je u tom uverenju sve do pontifikata pape Bonifacija III (607), a Istra i do pape Sergija I (687-701). Ovi episkopati – ne prihvatajući autoritet ni patrijaraha ni papa, postavili su svog crkvenog vođu u ličnosti akvilejskog (Oglajskog) arhiepiskopa, koji je premestio svoju rezidenciju u Grad (Grade), nedaleko od Akvileje / Oglaja. Pored formiranja ove nove rezidencije, koristeći se nastalom situacijom, proizveli su svog dotadašnjeg arhiepiskopa u titulisanog patrijarha. Tako je nastao u administrativnom ustrojstvu Crkve, nov patrijarhat, akvilejski.“[149] Uspomenu na Peti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva obavlja 25. juna.
ŠESTI VASELjENSKI SABOR
Iako je odlukama Petog vaseljenskog sabora monofizitstvo osuđeno, odeljene hrišćanske crkve koje su zastupale učenje o postojanju samo jedne, božanske prirode u Isusu Hristu su i dalje postojale na Istoku. Naravno, njihovi odnosi sa difizitima nisu bili dobri, što je, između ostalog, uticalo na to da imperija bude podeljena i na verskoj osnovi. Prve pokušaje za izmirenjem dve suprotstavljene bogoslovske struje u svom carstvu, preuzeo je imperator Iraklije, koji je u prvoj polovini VII veka vodio ratove sa Persijancima za oslobođenje istočnih provincija carstva – i to baš onih u kojima su većinu činili monofiziti. Prilikom svoga boravka na istoku, Iraklije se susreo sa pojedinim umerenim vođama monofizitskih crkava koji su izrazili spremnost za uspostavljanjem unije sa difizitima. Imperator koji je i sam težio za uspostavljanjem verskog jedinstva koje je doprinosilo stabilnosti carstva, prihvatio je ideju o uniji. Monofiziti su bili predložili većinskoj difizitskoj crkvi proglašavanje nove verske definicije koja bi potvrdila odluke Petog vaseljenskog sabora o postojanju dve prirode u Hristu, ljudske i božanske, ali i samo jedne božanske volje odnosno energije koja je proistekla iz potpune potčinjenosti ljudske volje i delovanja u Hristu – božanskoj volji Boga Logosa. Car Iraklije je ovakvu definiciju izložio pred carigradskim patrijarhom Sergijem, kao i učenim episkopima Kirom Fazijskim i Teodorom Faranskim, koji u pomenutoj definiciji nisu videli ništa nepravoslavno, odnosno nešto što bi se suprotstavljalo odlukama Petog vaseljenskog sabora. Nakon što je postignuta saglasnost između cara Iraklija sa jedne i patrijarha Sergija sa druge strane o daljim koracima u vezi uspostavljanja unije, episkop Kir Fazijski je 630. godine postavljen na mesto aleksandrijskog patrijarha[150] – sa zadatkom da radi na ostvarivanju postavljenih ciljeva: „Odlučeno je da se sa unijom – tj. sjedinjenjem pravoslavnih i monofizita na temelju toga što će obe strane priznati monotelitsko učenje – započne u Egiptu, gde je u to vreme na 300.000 pravoslavnih dolazilo 5 ili 6 miliona monofizita. (...) Pod nadzorom Iraklija i Sergija, Kir je, kao vešt čovek, stvar poveo vrlo umešno. U Aleksandriji su uniji prišle hiljade monofizita: klirici, činovnici i vojni zapovednici grada su zajedno sa narodom, kao znak svoga prisajedinjenja Crkvi, primili pričešće iz ruku patrijarha Kira. Za Aleksandrijom, gotovo čitav Egipat, Tivaida i Libija „pružili su ruku pomirenja pravoslavnima“.“[151] Jedan od najvećih protivnika ovakve unije uz usvajanje monotelitskog učenja bio je učeni palestinski monah Sofronije. Ovaj je, našavši se u Egiptu, razgovarao sa aleksandrijskim patrijarhom i preklinjao ga da napusti učenje koje je podrazumevalo „jednu volju“ i „jedno dejstvo“ Hristovo. Sa svoje strane, Kir je poslao Sofronija u Carigrad tamošnjem patrijarhu Sergiju – koji je ovom monahu zapovedio da ćuti i ne remeti crkveno pomirenje. Primivši ovakav savet, Sofronije je u skladu sa monaškim poslušanjem - ćutao. Međutim, nakon svoga postavljenja za jerusalimskog patrijarha koje se desilo nedugo zatim, on je odlučio da ponovo progovori o spornoj temi i usprotivi se izdaji difizitskog (pravoslavnog) učenja potvrđenog na Petom vaseljenskom saboru. Prilikom svoga uzvođenja na patrijaršijski presto, Sofronije je prema običaju poslao okružnu poslanicu u kojoj je ostale crkve obavestio o svom postavljenju, ujedno izlažući i načela vere koje lično ispoveda. U ovom ispovedanju Sofronije je jasno naglasio da „u Hristu ima ne samo dve prirode, nego i dve volje i dva načina delanja, a da je tome protivno učenje jeres.“[152] Sa druge strane, želeći da osigura podršku Rima, kao centra Zapadne crkvene hemisfere a u vezi nastojanja za uspostavljanjem unije, patrijarh Sergije se obratio papi Honoriju tražeći od njega da se stavi na stranu unionista – monotelita: „Između ostalog on kaže papi: hiljade i hiljade monofisita su prišli pravoslavlju, car Iraklije ima mnogo uspeha u pregovorima sa monofisitima; protiv učenja o jednoj energiji u Hristu ustao je samo Sofronije. Dalje se izričito kaže: „Saglasno učenju svih Vaseljenskih Sabora, jedini Gospod naš Isus Hristos čini sva svoja dejstva; zato ne treba rasuđivati ni o jednoj ni o dve energije, i treba se zadovoljiti priznanjem jedne volje u Hristu. Izraz koji se sreće kod nekih Otaca, proizvodi kod neupućenih stravičan utisak... a izraz „dva dejstva“, mnoge sablažnjava, jer se on ne sreće ni kod jednog od Otaca, i vodi k zaključku o dve, jedna drugoj suprotne volje... što je bezbožno“. Papa pak Honorije u odgovoru na ovo Sergijevo pismo kaže, „da jednu volju Gospoda Isusa Hrista ispovedamo“. (...) One pak koji uče o dve energije, Honorije zove nestorijancima.“[153] Nakon smrti patrijaraha Sofronija Jerusalimskog i Honorija Rimskog (637. godine), car Iraklije pod uticajem još uvek živog patrijarha Sergija (umro 638. godine) izdaje „izloženje vere“ poznato kao „Ekstesis“, u kome objavljuje svoje monotelitsko verovanje o jednoj volji u Hristu i izričito zabranjuje svaku dalju raspravu o spornom pitanju. Sergijev naslednik, patrijarh Pir je potvrdio pravovernost Iraklijevog „Izloženja vere“ a takođe i Kir Aleksandrijski. Sa druge strane, Honorijev naslednik papa Jovan IV Ravenjanin je sa saborom zapadnih episkopa 641. godine osudio „Izloženje“ kao i Honorijevo pristajanje uz istočne patrijarhe – monotelite.[154] Još pre donošenja Iraklijevog „Ekstesisa“, a naročito nakon toga, kao veliki protivnik monotelitstva nastupao je i jedan od carigradskih monaha po imenu Maksim. A pošto je Iraklijev unuk i naslednik na prestolu Konstans II (641-668) ukinuo „izloženje vere“ i zamenio ga drugim verskim dekretom nazvanim „Tipos“, Maksim (prozvan kasnije Ispovednikom) je, uz rimskog papu Martina I, nastupao kao protivnik i ovoga dokumenta. Ovaj obrazac vere je podrazumevao velike kazne i na ovom i na onom svetu za sve one koji bi odbili da ga se pridržavaju: „Neka od sada niko ne dozvoli sebi da stupa u raspravu o jednoj volji i jednom dejstvu. Ko ovu sada izrečenu zapovest prestupi, taj podleže,pre svega Strašnom sudu svemogućeg Boga, ali takođe neće izbeći kaznu propisanu za prekršioce carskih zakona. Ako li prestupnik bude episkop ili klirici, biće svi takvi razrešeni od svoje službe; ako su monasi, biće odlučeni od Crkve i izgnani iz manastira; ako je pak činovnik (službenik) ili oficir, biće lišen svog dostojanstva; ako je častan čovek, biće kažnjen oduzimanjem imanja; a ako je nižeg porekla, biće kažnjen telesno i poslan u večno progonstvo...“.[155] Pošto se Maksim Ispovednik i papa Martin nisu slagali sa Tiposom koji je utvrđivao monotelitstvo, već su na lokalnom saboru u Rimu 649. godine, sa oko stotinu drugih episkopa osudili verska stanovišta istočnih patrijaraha, i sami su potpali pod udar strogih zakona koje je ovaj dekret podrazumevao. Naime, nekoliko godina kasnije (653. g.) u Rim je od strane imperatora Konstansa poslat novi egzarh Teodor Kaliopa, koji je uhapsio bolesnog papu i njegovog saborca u veri, te ih brodom sproveo do Carigrada. Nakon njihovog pristizanja, papa je podvrgnut omalovažavanju i zatvoren u gradsku tamnicu u kojoj je proveo tri meseca pod veoma teškim uslovima. Posle saslušanja pred sudijama, na koje je zbog telesne slabosti odnesen na nosilima, vraćen je ponovo u zatvor, s tim što je u povratku morao da ide pešice, okovan lancima i uz pratnju vojnika sa isukanim mačevima. Sa druge strane, patrijarh carigradski Pir je, iako i sam na samrti, uživao gledajući patnje rimskog patrijarha. Pošto je dobio izveštaj da je za bolesnog papu pripremljena smrtna kazna, zamolio je imperatora da mu poštedi život – ne bi li njegova patnja što duže trajala. Na kraju, kao mučenik za veru, papa Martin je umro u progonstvu na Krimu 655. godine.
Što se tiče Maksima Ispovednika, i on je u Carigradu doživeo sličnu sudbinu. Naime, tokom njegovog boravka u tamnici, monotelitski režim je od njega u više navrata zahtevao da prihvati učenje o jednoj volji u Bogočoveku Hristu. Šta više, ponuđeno mu je i prihvatanje kompromisne definicije, koja je glasila:
„Ispovedamo u Hristu dve volje i dva dejstva usled razlikovanja priroda, i jednu volju i jedno dejstvo usled njihovog sjedinjenja.“[156] Međutim, pošto je sv. Maksim odbacio i ovakvo određenje, u isto vreme ostajući istrajan u svojoj opoziciji monotelitizmu, radi sprečavanja njegovog daljeg propovedanja i pisanja dogmatskih tekstova odsečeni su mu jezik i desna ruka. Umro je u progonstvu na Kavkazu 662. godine.
Trvenja i borbe između pripadnika dve sukobljene verske struje trajala je sve do Šestog vaseljenskog sabora koji je bio sazvan od strane Konstansovog naslednika, cara Konstantina Pogonata. Ovaj sabor, koji je otpočeo u novembru 680. g. i trajao do septembra 681. okupio je između 153 i 174 episkopa i njihovih zamenika[157]. Bili su prisutni pripadnici obe suprotstavljene bogoslovske partije, s time što su monoteliti bili u znatnoj manjini. Predstavljao ih je, pored ostalih, antiohijski patrijarh Makarije koji nije želeo da promeni svoje ispovedanje ni nakon što je monotelitizam osuđen i proglašen krivoverjem. Na mesto antiohijskog patrijarha je, posle Makarijevog svrgavanja koje se odigralo u toku sabora, postavljen Teofan – koji je potom nastavio učešće na zasedanjima. Episkopi okupljeni na ovom Saboru zvanično su osudili monotelitsko verovanje, ali uz izvesne manjkavosti koje primećuju i pravoslavni autori: „Sabor je anatemisao vođe jeresi četiri carigradska Patrijarha – Sergija, Pavla, Pira i Timoteja, Kira Aleksandrijskog i papu Honorija (...) ali je prećutao glavne krivce careve Iraklija i Konstu! Nije ni jednom rečju pomenuo ni dva Mučenika za Istinu, svetoga papu Martina i prepodobnog Maksima Ispovednika, jer su oni formalno bili „krivični“ ili „politički“ prestupnici! Tek kasnije su oba imena bila uključena u spisak ispovednika i učitelja Crkve. I ovo ćutanje bacilo je izvesnu senku na poslednju pobedu Pravoslavlja u hristološkom sporu. Istina je i dalje pobeđivala, ali su ljudi, avaj, počinjali da se navikavaju na „dvojno knjigovodstvo“ vizantijske teokratije.“[158] Sa druge strane, važno je istaći da završetkom Šestog vaseljenskog sabora nije postignuta i konačna pobeda nad monotelitstvom. Tvrdokorni monoteliti su se održali na Livanu i nad sobom postavili sopstvenog „antiohijskog patrijarha“, izabravši za svoj centar manastir svetog Marona – zbog čega su nazvani i maronitima. Održali su se sve do druge polovine XII veka, kada su stupili u uniju sa Rimom pod uticajem krstaša. Međutim, još značajnijim događajem čini se kratkotrajni ponovni povratak monotelitstva kao zvanične religije u Vizantiji početkom VIII stoleća. Evo šta o ovom događaju kazuje Jevsevije Popović u svojoj Crkvenoj istoriji:
„U Vizantijskom carstvu počelo se monotelitstvo još jedanput kretati za vreme cara Filipika Vardana (Philippicus Bardanes, 711. - 713.). Ovaj se trudio da silom opet uvede monotelitstvo, i na žalost zadobije za to i mnoge episkope, te 712. anulira zaključke šestog vaseljenskog sabora i monotelitstvo, proglasi za uspostavljeno pravoslavno učenje. Ali njegovo vladanje beše odveć kratko, a da je mogao trajne štete naneti, i posle njegova pada i smrti vratiše se pokajnički u pravoslavlje svi, koji mu se priključiše ili iz straha od njega primiše monotelitstvo, što je, razume se, ipak ostavilo na tadanjim istočnim episkopima ljagu slabosti i bezkarakternosti.“[159] Sa radom i zaključcima Šestog vaseljenskog sabora (680. -681. g) tesno je vezana i delatnost Peto-šestog sabora (tzv. Trulski sabor[160]) održanog 691. ili 692. godine za vreme vladavine Justinijana II. Sabor je zasedao sa ukupno 213 okupljenih episkopa pod predsedavanjem carigradskog patrijarha Pavla. Istočna crkva u potpunosti poštuje odredbe Trulskog sabora i vrednuje ih poput odluka Vaseljenskih sabora. Sa druge strane, Zapadna crkva ne poštuje kanone ovog sabora jer se među njima nalaze i neki koji su usmereni protiv njihovih običaja i verovanja – kao što su zabrana posta u subotu, protivljenje bezbračnosti sveštenika itd. SEDMI VASELjENSKI SABOR
Pre početka razmatranja istorijskih prilika koje su direktno uticale na sazivanje a potom i održavanje Sedmog vaseljenskog sabora na kome je i zvanično potvrđena ispravnost do tada već viševekovne prakse ikonoslikanja i ikonopoštovanja, želim da se ukratko podsetimo istorijskih činjenica koje smo izneli u poglavlju „Poštovanje svetih ikona“. Kao što smo ranije govorili, ove činjenice se odnose na sam početak hrišćanske ere i način uvođenja prakse ikonoslikarstva u život Crkve prvih vekova.
Naime, kao što je poznato, pripadnici evanđeoskih crkava odbijaju da veruju u pravovaljanost i biblijsku zasnovanost prakse koja se više od jednog milenijuma sprovodi u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada – a odnosi se na sačinjavanje i poštovanje likovnih izobraženja svetih ljudi iz prošlosti. Evanđeoski hrišćani, koji za svoje jedino merilo vere priznaju samo i isključivo Sveto pismo smatraju da poseduju snažne argumente koji idu u prilog njihovom veroispovedanju. U ovom delu poglavlja o Vaseljenskim saborima utvrdićemo da li je ovakvo uverenje evanđeoskih hrišćana zaista istorijski utemeljeno.
U maločas pomenutom posebnom poglavlju o ikonama izneo sam jasne istorijske činjenice koje priznaju i poznati pravoslavni istoričari, a koje glase da ikone, odnosno religiozne slike nisu postojale u apostolsko doba, odnosno do kraja prvog veka nove ere.[161] Takođe, saznali smo da je tek krajem II i u III veku u Crkvi počelo da se uvodi oslikavanje unutrašnjosti prostorija crkvenih okupljanja, ali i to isključivo kao sredstvo za duhovnu pouku – te da pritom uopšte nije bilo ikonoslikarstva kakvog danas poznajemo. To su bile simbolične slike koje su služile isključivo za duhovnu pouku - u vidu Nojeve barke, pastira sa ovcama, čokota i loze i drugih koje su služile za dočaravanje dubljih duhovnih istina. Jevsevije Popović iznosi istorijske podatke da je dalji razvoj sačinjavanja religioznih slika tekao pod direktnim uticajem neznabožačke naklonosti prema ikonoslikarstvu – jer je i samo paganstvo bilo puno religioznih slika i predstavljalo „prirodni stari zavet za hrišćansko ikonoslikarstvo“.[162] Naravno, utvrdili smo da se izobraženja (ovoga puta ne samo simbolička) pojedinih biblijskih ličnosti i ikone svetitelja počinju da pojavljuju tek početkom IV veka i kasnije, a da se poštovanje ikona slično onome koje se danas praktikuje razvija tek u V i VI stoleću. To se, dakle, desilo više vekova posle smrti Hristovih apostola – kroz koje je, još u njihovo vreme, Bog utvrdio veru „jednom zauvek predanu svetima“. U skladu sa prethodno utvrđenom istinom, nije bilo moguće ništa drugo ni očekivati, do ono što se u prva četiri veka i dešavalo – a to je protivljenje većine crkvenih autoriteta sačinjavanju religioznih slika i njihovom poštovanju. Naravno, pošto je poštovanje likovnih izobraženja u Crkvi nastalo pod uticajem neznaboštva, ništa ne čudi ni dalji napredak u istom smeru – a to je prihvatanje neoplatonističke filozofske misli i njeno prisajedinjenje idejama ikonopoštovanja. U ranijem poglavlju o ikonama, naveli smo tekst Ernsta Benza u kome je ovaj priznati autor i poznavalac Pravoslavlja ustvrdio da je ideja o poštovanju i poklonjenju pred ikonom – koje se potom prenose na prvolik, preuzeta iz neoplatonizma.[163] Sa obzirom na postojanje obilja dokaza o tome da ikonopoštovanje nije predstavljalo deo učenja Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola sa jedne, i činjenica da je ova praksa ponikla i razvila se uz pomoć nehrišćanskih religija i filozofskih pravaca, bilo je za očekivati da se u određenom istorijskom trenutku u Crkvi pojavi pokret tzv. „ikonoboraca“ odnosno protivnika prakse koja se već odavno bila ukorenila. Ovaj pokret je bio sačinjen od pripadnika crkvenog staleža, odnosno, kako kaže Florovski[164], mnogih učenih episkopa istočnih crkava koji su protiv ikona razvili veoma snažnu teološku misao – kojoj ni najbolji i najumniji ikonopoštovaoci nisu mogli da se suprotstave. Argumenti istočnih episkopa protiv ikonopoštovanja
Iako su svi radovi protivnika ikona kasnije uništeni od strane ikonopoštovalaca[165], koji su odneli pobedu prvenstveno zahvaljujući političkim prilikama u Vizantijskom carstvu, njihove argumente protiv ikona možemo delimično da pronađeno u literaturi njihovih progonitelja. Sudeći prema svemu onome što smo kao činjenice izneli maločas, pokret koji je nastao među istočnim episkopima, a koji se odnosio na ispoljavanje stava protiv ikonoslikarstva i ikonopoštovanja, svoje izvorište nalazio je u velikom raskoraku između biblijskog otkrivenja i stavova ranih crkvenih otaca prema ikonama sa jedne strane, a sa druge u veoma primetnom uticaju neznaboštva – kako na samo ikonoslikanje tako i na teološka objašnjenja i opravdavanja ove prakse. Iako je izrazio mišljenje da ni do danas nije poznato šta je bila „uporišna tačka ikonoboračkih gledišta, niti znamo stvarnu perspektivu tih gledišta“[166], a iz prvenstvenog razloga nepostojanja njihove pisane ostavštine, Florovski je priznao da se najverovatnije radilo o reakciji na uticaj koji je na hrišćansko verovanje vršila grčka kultura[167]. Pišući o izvorima na koje su se pozivali protivnici ikona, želeći da njima opravdaju svoj stav, Florovski dalje iznosi : „Počećemo sa konkretnim pitanjem: u čemu se sastojala glavna snaga ikonoboraca? Ona je bila u pozivanju na starinu što je, po svemu sudeći, predstavljalo njihovo najjače oružje, kako za napad, tako i za samoodbranu. To je bilo dvostruko pozivanje: na Sveto pismo i na Predanje. U savremenim tumačenjima ikonoklazma obično se daje prednost njihovim dokazima iz Svetog pisma. Pozivanje ikonoboraca na sv. Oce je u velikoj meri zanemareno. Savremenim istoričarima je to izgledalo manje bitnim i ubedljivim. Međutim, u VIII i IX veku patristički dokazi su imali veliku težinu.“[168] Na ovom mestu želim da iznesem da je veoma bitno da u ovoj studiji razlučimo, sa jedne strane, bogoslovski spor između ikonopoštovalaca i njihovih neistomišljenika (te da na kraju zaključimo koja je strana u tom sporu izašla kao pobednička), a sa druge sagledamo kakav je bio uticaj ovog sukoba na prilike u tadašnjem Vizantijskom carstvu. Razmotrićemo i istorijski splet okolnosti koji je na samom kraju doveo do proglašenja ikonopoštovanja kao zakonite i bogougodne crkvene prakse.
Što se tiče argumenata protivnika ikona, koji su se odnosili na izobrazivost lika Isusa Hrista (što je zapravo bila i centralna tema spora), Sergij Bulgakov kazuje da je prof. I. A. Andrejev bio u pravu kada je rekao „da su dokazi ikonoborstva bili odabrani majstorski i što se tiče tačnosti izraza, doslednosti, jasnosti i snage nisu ostavljali da se poželi ništa bolje za ikonoborce.“[169] Episkopi koji su zastupali stav da je nemoguće oslikavanje Hrista na ikoni činili su to iz razloga što su verovali da se na njoj može predstaviti samo obličje Isusovog čovečanskog lika (ljudske prirode) ali nikako i božanske – koja je neopisiva materijalnim sredstvima (crtežom i bojama): „Osnovna misao ikonoboraca upravo se i sastoji u tome da, prema pravoslavnom razumevanju bogoovaploćenja, Hristos kao Bogočovek, nije izobraziv: Njegovo Božanstvo nije opisano (1. Jovan. 4, 12), a čoveštvo ako je i opisivo, samo ono ne daje izobraženje Hrista. Ako izobraženje čovečanske ploti Hristove uzimamo za lik samoga Hrista, onda dopuštamo jedno od dvoga: ili da plot može da bude odvojiva od Božanstva i u toj odvojenosti izobraziva, ili da je Božanstvo nerazdeljeno sliveno sa ploti, tako da se u izobraženju ploti izobražava i Bog.“[170] Zbog napred navedenih razloga, ikonoborci su zastupnike ikonoslikarstva koji su praktikovali poštovanje Hrista izobraženog na ikoni, smatrali pristalicama odavno osuđenih jeresi – nestorijanstva i monofizitstva (koje su u svojoj dogmatici posedovale pogrešno učenje o Hristu i njegovoj bogočovečanskoj prirodi (razdeljenost odnosno slivanje dveju priroda u Hristu)). Protivnici ikona među episkopima imali su velikog uticaja na tadašnjeg vizantijskog cara Lava III Isavrijanca (vladao od 717. - 741. god.). Ovaj car je najpre 726. godine doneo naredbu da se sve ikone u crkvama podignu na veću visinu, da im se narod ne bi mogao da klanja niti da ih celiva, a potom je 730. g. nakon pojavljivanja negodovanja od strane ikonopoštovalaca na ovu njegovu uredbu, objavio još oštriji ukaz kojim je naređeno potpuno izbacivanje ikona iz crkava i njihovo uništavanje. Ovakvi carevi ukazi izazvali su pobunu dela naroda koji je po svojoj dotadašnjoj navici praktikovao ikonopoštovanje[171], tako da je razularena gomila ikonopoštovalaca u Carigradu jednom prilikom ubila a potom i raskidala na parčad vojnika koji je imao naređenje da ukloni ikonu koja se nalazila nad jednom od kapija carskog dvora.[172] Glavni branioci ikona su u tom periodu bili monasi, među kojima je bio najpoznatiji Jovan iz Damaska (sv. Jovan Damaskin), koji se i do danas u Pravoslavlju smatra jednim od najvećih teologa ikone svih vremena. Glavna postavka na kojoj su branioci ikona (između ostalih u carigradski patrijarh German, rimski papa Grigorije i Jovan Damaskin) u vremenu pre Sedmog vaseljenskog sabora temeljili opravdanost njihovog sačinjavanja i poštovanja bila je činjenica realnog ovaploćenja Boga Logosa – čime je sam Bog postao vidljiv u osobi Isusa Hrista. Evo šta Šmeman piše o Jovanu Damaskinu tj. o tome na koji je način on objašnjavao mogućnost ikonoslikarstva:
„Kada je Besplotni koji nema formu ni količinu ni veličinu, neuporediv zbog prevashodstva svoje prirode, suštastvujući u liku Božijem – kada je On primio obličje sluge i smirio se u njemu, unižavajući svoje biće do količine i veličine, i odenuo se u telesni lik, onda Ga i ti crtaj na dasci, i izloži ga radi sagledanja Onoga koji je dozvolio da Ga vide.“[173] Prvi sabor o ikonopoštovanju 754. godine
Ipak, i pored napora Jovana Damaskina i njegovih istomišljenika – istoverujućih ikonopoštovalaca, za vreme vladavine Lavovog naslednika, cara Konstantina V, koga su poštovaoci ikona prozvali „Kopronim“ (što znači - „đubre“) verovatno zbog toga što je i sam pisao spise protiv ikona, održan je prvi veliki crkveni sabor koji je odlučivao o ispravnosti prakse poštovanja ikona. Ovaj sabor otpočeo je u Hijereji na carskom dvoru, a završio svoj rad u Vlaherinskoj crkvi u Carigradu, okupivši 348 crkvenih otaca[174]. Pod predsedavanjem efeskog episkopa Teodosija okupljeni episkopi jednoglasno su osudili poštovanje ikona u svakom njegovom vidu. Ova osuda se, kao što smo i ranije pomenuli, bazirala na stavu da ikonopoštovaoci oslikavanjem Hrista na ikoni oslikavaju samo njegovu ljudsku prirodu ali ne i božansku. Stoga, zbog razdeljivanja dveju nerazdeljivih i neslivenih priroda u Hristu – ikonoslikari i poštovaoci ikona upali su u višestruku hristološku jeres koju je trebalo osuditi. Evo kako glase anatematizmi koji su izglasani na ovom saboru, a koji sažimaju bogoslovsku argumentaciju protivnika ikona: „1. Onome ko se drznuo da božanski lik Reči koja se učovečila izobražava bojama, tome anatema. 2. Onome ko se drznuo da neizobrazivu suštinu i ipostas Reči, radi njenoga učovečenja, izobražava u čovekolikim formama i koji neće da shvati da je i nakon ovaploćenja Reč neizobraziva, anatema. 3. Onome ko se drznuo da crta na liku ipostasno sjedinjenje dveju priroda i da počne da to izobraženje naziva Hristom i da, na taj način, meša dve prirode, anatema. 4. Onome ko poželi da izobražava plot Hristovu, koja se sjedinila sa licem Reči Božije, razdeljeno i odvojeno od same Reči, anatema. 5. Onome ko jedinog Hrista razdeljuje na dva lica i ko poželi da Onoga ko je rođen od Deve crta odvojeno i, prema tome, prihvata samo relativno sjedinjenje priroda i stoga prihvata izobrazivost Njega na ikoni, kao nekoga ko ima posebnu ipostas, posuđenu od Deve, anatema. 6. Onome ko plot Hrista, koja se obožila kroz njeno sjedinjenje sa Rečju, izobražava i na taj način je razdeljuje od Božanstva, anatema. 7. Onome ko Boga Reč, stoga što je On na sebe primio ropski lik, bude izobražavao tvarnim bojama, kao da je On bio običan čovek, i ko ga bude odvajao od nerazdeljivog od Njega Božanstva, uvodeći na taj način četvoričnost u Sv. Trojicu, tome anatema. 8. Onome ko likove svetih bude izobražavao tvarnim bojama na neodušenim ikonama, koje zapravo ne donose nikakve koristi jer je ta misao (o poklonjenju ikonama) lažna i potekla je od đavola, i ko i na samom sebi ne bude odražavao njihove vrline, te žive likove, tome anatema.“[175] U periodu nakon velikog crkvenog sabora na kome je osuđeno ikonopoštovanje i anatemisani branioci ikona, pa sve do smrti cara Konstantina Kopronima, trajalo je progonstvo onih koji su se protivili odlukama sabora i carskim zabranama. Navešću samo kratki tekst Jevsevija Popovića o Konstantinovom odnosu prema monasima – ikonofilima:
„Klir je napustio borbu, i samo malo njih je i dalje vodilo borbu za poštovanje ikona, ali ove zato goniše na sve moguće načine. Na čelu ovih poslednjih stajahu osobito monasi, koji se jako opirahu zaključcima sabora iz 754. i nasiljima carevim, zbog čega ih i zlostavljahu na sve moguće načine. Nekima su oči iskopane, uši i nos odrezani, ruke odsečene, brada katranom namazana i zapaljena. Drugima su probijali glavu ikonama. Konstantin je čak hteo istrebiti monaštvo, i zapovedio je monasima da se žene, dao ih je uparene sa ženama terati ulicama Carigrada. Njihovi manastiri su pretvoreni ili u kasarne ili u štale.“[176] Nakon smrti Kopronima (775. god.), činilo se da je ikonopoštovanje gotovo u potpunosti suzbijeno, jer se u javnosti nije ispoljavalo. Međutim, kada je njegov sin Lav IV Kazar nakon nekoliko godina svoje vladavine pod jastukom svoje žene Irine pronašao ikone, sproveo je istragu koja je pokazala da i na carskom dvoru još uvek ima tajnih poštovalaca ikona. Nakon njihovog otkrivanja, car Lav IV je ubrzo umro pod tajanstvenim okolnostima, a Jevsevije Popović piše da je možda i otrovan (verovatno od strane svojih protivnika – ikonopoštovalaca). Posle njegove smrti, na presto se popeo njegov sin Konstantin VI Porfirogenit koji je u to breme bio još uvek maloletan, tako da je regentstvo odnosno upravljanje carstvom preuzela njegova majka, carica Irina – osvedočeni poštovalac ikona. Došavši na vlast, ona je većinu episkopskih katedri, koje su držali episkopi protivnici ikona predala ikonopoštovaocima[177] i došla na ideju da sazove novi crkveni sabor – na kome bi se većinski okupili episkopi ikonofili i na taj način poništili odluke sabora iz 754. godine. Da bi sprovela svoj plan u delo, na upražnjeno mesto carigradskog patrijarha 784. godine postavljen je tadašnji dvorski činovnik, caričin sekretar Tarasije. On je bio prilagodljiv čovek (reklo bi se: čovek kojem odgovara svaka vlast), koji je za vreme najjačeg progona ikona na dvoru Konstantina Kopronima izgradio blistavu državničku karijeru. Ovoga puta, on, koji je ranije (najverovatnije) i sam sprovodio progone ikonopoštovalaca i uništavanje ikona (budući da je bio službenik Kopronimovog dvora), sada je pristao da bude patrijarh – iako za njegov izbor nije bilo ni jednog valjanog argumenta. Prvo, uopšte nije pripadao višem sveštenstvu (nije bio jedan od episkopa) već je bio laik, a sa druge strane postojala je i zabrana tzv. 80. kanona svetih apostola kao i 2. kanona Prvog vaseljenskog sabora, koji su odredili da se svetovna lica ne smeju na brzinu postavljati na episkopske pozicije. ZASEDANjE SEDMOG VASELjENSKOG SABORA
Ipak, pod pokroviteljstvom carice Irine i patrijarha Tarasija počele su pripreme za održavanje novog velikog crkvenog sabora. Pozivi su razaslati na sve strane, a među ostalima i rimskom papi Adrijanu. Najpre je bilo planirano da sabor počne u leto 786. godine, ali je zbog nekih nereda u Carigradu odložen za jesen naredne godine. Pored episkopa, na sabor su došli i predstavnici onih patrijaraha koji ili nisu želeli ili nisu mogli da se pojave na njemu (poput pape Adrijana ali i patrijaraha Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima).
Poštovaoci ikona su, kao što smo ranije spomenuli, osnovni argument za ispravnost ikonoslikarstva i ikonopoštovanja izvodili iz činjenice Hristovog ovaploćenja, te su saglasno tome smatrali da oni koji ne poštuju Hristovu ikonu, odnosno Hrista predstavljenog na ikoni zapravo ne veruju u istinu Božijeg utelovljenja (bogoovaploćenja):
„Glavni argument ovih apologeta, koji su oni stalno ponavljali, sastoji se u tome da ako se Hristos istinski učovečio, onda je On i izobraziv, a njegovo izobraženje je dostojno poklonjenja; ko, pak, odbacuje izobrazivost Hrista, a ujedno i poštovanje Njegove ikone, taj odbacuje i bogoovaploćenje, zapadajući u doketizam ili u druge hristološke jeresi.“[178] Iz toga razloga je na saboru u Nikeji (odnosno Sedmom vaseljenskom saboru) posebno posvećena pažnja potvrđivanju upravo te istine (koju su, doduše, u potpunosti zastupali i protivnici ikona), kao i tvrdnji da se poštovanjem ikona iskazuje poštovanje prvolikovima (dakle, ne ikoni samoj po sebi već osobama koje su na ikonama predstavljene). Dogmat koji je bio izglasan na ovom Vaseljenskom saboru glasio je ovako:
„Mi određujemo da se svete i časne ikone postavljaju radi poklonjenja baš onako kako se postavljaju izobraženja Časnog i Životvornog Krsta, bile one načinjene od boja, ili kockica mozaika, ili od kakvog drugog materijala, samo ako su napravljene na odgovarajući način, bile one u sv. crkvama Božijim, na sveštenim sasudima ili odeždama, na zidovima ili na daščicama, ili u domovima ili pored puteva, bile to ikone Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, ili Neporočne Vladičice naše Svete Bogorodice, ili časnih Anđela i svih svetih i pravednih ljudi. Što češće uz pomoć ikona oni postaju predmet našeg sozercanja, to će se oni koji gledaju na te ikone više pokretati na podražavanje samih Originala, zadobijaće više ljubavi prema njima i dobijati veći podsticaj da ih celivaju, da im odaju poštovanje i poklonjenje, no nikako ne i istinsko služenje, koje po veri našoj priliči jedino Božanskoj prirodi. Oni koji gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im prinose tamjan i da pale sveće u njihovu čast, kako se to činilo i u starini, jer čast koja se odaje ikoni (liku) odnosi se na njen Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga ko je na njoj izobražen“.[179] Ipak, bilo bi iznad svega interesantno da detaljno razmotrimo argumentaciju ikonopoštovalaca i ispitamo da li su oni i zaista odneli dogmatsko - bogoslovsku pobedu nad ikonoborstvom?! To da su odneli pobedu na političkom planu – to je bez svake sumnje, jer su istorijske prilike bile na njihovoj strani, utelovljene u dvema caricama – Irini i kasnije Teodori. Ali, da li su ikonopoštovaoci zaista odneli i bogoslovsku pobedu? Da li je njihovo tumačenje ispravnosti ikonopoštovanja zaista u svemu u skladu sa Božijim večnim promislom i Njegovom svetom voljom? Na ova pitanja potražićemo odgovor na stranicama koje slede.
Događaji nakon održavanja sabora
Najpre bi bilo veoma važno da istaknemo da je dogmat o ikonopoštovanju u Nikeji potpisalo 307 prisutnih episkopa[180], što znači da su odluke carigradskog sabora iz 754. godine, na kome je bilo prisutno 348 episkopa, obesnažene manjim crkvenim saborom. No, bez obzira na to, političke prilike su bile takve da su vlast u vizantijskom carstvu sada držali ikonopoštovaoci. Stoga je i pobeda bila njihova. Barem u toku naredne dve i po decenije. Međutim, posle smrti carice Irine (802. godine) kao i njenih naslednika, careva Nikifora I (802. - 811. g.) i Mihaila Rangava (811. - 813. g.) na presto je došao Lav V Jermenin, koji je od patrijarha Nikifora[181] tražio da ponovo ukloni ikone iz javnog crkvenog života. Pošto se Nikifor usprotivio, car ga je 815. godine prognao a na njegovo mesto postavio drugog – Teodota Kasiterasa koji se pokorio željama imperatora. Iste godine održan je i novi crkveni sabor, na kome je ponovo osuđeno ikonopoštovanje, i potvrđeni zaključci iz 754. godine. Naslednik Lava Jermenina, Mihailo II (820. - 829. g.) bio je nešto popustljiviji i dozvolio je privatno poštovanje ikona, ali se njegov sin Teofil II (829. - 842. g.) opredelio za oštriji kurs i ponovo propisao kazne za ikonopoštovaoce. No, na kraju se ponovio scenario iz perioda pola veka ranije. Nakon smrti Teofila II, vlast je preuzela njegova žena Teodora (842. - 856. g.), umesto maloletnog naslednika Teofila III. Ona je ukinula borbu protiv ikona i ikonopoštovanju ponovo podarila punu slobodu. Ubrzo je smenjen i carigradski patrijarh Jovan VII Lekanomantis koji je bio protivnik ikona, a na njegovo mesto postavljen ikonofil Metodije. Mnoge episkopske stolice koje su zauzimali protivnici ikona ponovo su upražnjene, a na njihova mesta postavljeni ikonopoštovaoci. Uskoro je, iste 842. godine, sazvan novi carigradski sabor na kome su potvrđene odluke nikejskog sabora iz 787. god. i proglašena pobeda nad neprijateljima ikona. Uspomena na ovaj sabor obeležava se kao „Nedelja Pravoslavlja“ i to svake godine u prvoj sedmici uskršnjeg posta. Ono što bi bilo još interesantno da se napomene, pri samom kraju ovog istorijskog pregleda činjenica vezanih za zvanično proglašenje pobede ikonopoštovanja, jeste da nisu ni svi „udaljeniji delovi“ hrišćanske Crkve u VIII i IX stoleću odmah prihvatili zaključke nikejskog sabora iz 787. godine. Naime, delovi Crkve na Zapadu su nakon okončanja nikejskog sabora, pošto su njegovi zaključci tamo stigli preko pape Adrijana, reagovali prilično negativno. Evo kakva se reakcija zbila u Franačkoj, kada su njen vladar i episkopi saznali za saborske odluke:
„Zaključci sedmog vaseljenskog sabora naime dođu preko pape Adrijana I. u rđavu prevodu u Franačku Državu, i tu se ne svideše ni Karlu Velikom, koji je bio uvređen, što je vaseljenski sabor održan bez njegova odobrenja, ni njegovim episkopima i bogoslovima, kojima su ikone dotle važile samo kao sredstva za pouku i kao ukrasi, a ne i kao predmeti poštovanja, tako da je Karlo Veliki 790. pod svojim imenom dao sastaviti suprotspis, poznat pod nazivom Quattuor libri Carolini, Četiri Karlove knjige, u kom se razlagalo, da ikone ne treba ukloniti, ali ih ne treba ni poštovati, jer poštovanje priliči samo krstu, svetim sasudima, Jevanđeliju i relikvijama. I franački episkopat se na sinodu u Frankfurtu 794. izjasnio protiv zaključaka sedmog vaseljenskog sabora, ustajući protiv ikonoklazma, ali i poštovanja ikona...(...) Papa Adrijan I. je pokušao doduše, da odvrati Franke od njihova mišljenja, ali i pored toga protivljenje zaključcima sedmog vaseljenskog sabora održalo se još i u 1. polovini IX stoleća, i za vreme Luja Pobožnog (814. – 840.) sabor u Parizu 825. izjasnio se opet protiv poštovanja ikona.“[182] Sve u svemu, ikonopoštovanje je u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada zvanično utvrđeno na saborima u VIII i IX stoleću, a njegova dogmatika nastavila da se razvija i dobija nove zanimljive momente. U sledećem delu ovoga poglavlja upoznaćemo se sa kvalitetom odbrane ikonopoštovanja koju su zastupali sv. Teodor Studit i patrijarh Nikifor Ispovednik. Upoznaćemo se sa njihovim neuspehom da se suprotstave teološkim stavovima protivnika ikona, kao i sa nekim novim učenjima koja su nastala vekovima nakon održavanja Sedmog vaseljenskog sabora. Uverićemo se da su ova pravoslavna učenja čak, što je paradoksalno samo po sebi, suprotstavljena idejama i stavovima koje su zastupali branioci ikona iz vremena pre i posle pomenutog sabora.
Neuspela odbrana učenja o ikonama tokom burnog perioda VIII i IX stoleća
Već ranije smo se upoznali sa izjavama pojedinih pravoslavnih bogoslova da je teološka promišljenost protivnika ikona u periodu oko Sedmog vaseljenskog sabora bila na veoma visokom nivou – te da su se poštovaoci ikona jedva snalazili prilikom debatovanja sa njima. Osnovna primedba ikonoboraca, kada se radilo o Hristovoj ikoni, bila je neopisivost Njegovog božanstva materijalnim elementima. Jednostavnije rečeno, izobražavanje Hrista na ikoni (slici) u vidu čoveka bila bi mnogo prirodnija ljudima koji ne veruju u Njegovo božanstvo – te ga u skladu sa time smatraju samo običnom zemaljskom osobom. No, smatrali su učeni episkopi – protivnici ikona, ako neko već veruje u božanstvo Hristovo, onda nipošto ne bi smeo da njegovu bogočovečansku prirodu oslikava i na taj način je predstavlja u obličju (telesnim očima vidljivog) ljudskog tela. Evo kako je glasio osnovni argument ikonoboraca, na koji ni najumniji bogoslovi ikonopoštovanja nisu – ni posle više decenija promišljanja – mogli smisleno da odgovore:
„Osnovni argument ikonoboraca, koji raskriva aporiju ikonopoštovanja, može se prikazati u obliku sledeće sheme:
A) Teološki argument: bez-obraznost božanstva, a time i Njegova neopisivost i nevidljivost. „Boga niko nije video nikad“ (Jovan 1, 18). Po (svom) Božanstvu Hristos nema lika – velika premisa – pr. maior.
B) Hristološki argument: pri nerazdeljenosti i neslivenosti priroda u Hristu (Halkidonski dogmat), izobraženje ploti Njegove ni u kom smislu se ne pojavljuje zajedno sa tim kao izobraženje njegovog Božanstva i stoga nije ikona Hristova – mala premisa – pr. minor.
Zaključak: Ikona Hrista sadrži trostruku teološko – trinitarno – hristološku jeres (izobrazivost neizobrazivog Boga, učetvorenje Sv. Trojice i negiranje Halkidonskog dogmata.“[183] Pravoslavni autor Sergij Bulgakov detaljno razmatrajući problematiku koja je tema ovog poglavlja i sam je priznao da su argumenti ikonopoštovalaca bili veoma slabi – te da su zapravo potvrđivali osnovne tvrdnje ikonoboraca. Sa druge strane, neki apologeti poput Jovana Damaskina su se toliko upetljavali u klopku sopstvenog bogoslovskog promišljanja – da su na kraju dolazili do tvrđenja nečega što ni sami nisu mogli najbolje da objasne. No krenimo redom. Na ovom mestu citiraću nekoliko navoda iz knjige maločas pomenutog poznatog pravoslavnog bogoslova iz prve polovine XX veka, u kome ćemo lako moći da prepoznamo njegovo priznanje o potpunoj pobedi ikonoboračkih argumenata:
„Branioci ikonopoštovanja faktički su pošli drugim putem: oni žele da prevladaju aporiju, tako reći, ne spolja, već iznutra, prihvatajući veliku premisu kao samoočiglednu, ali pokušavajući da izbegnu malu.Pogledajmo u kojoj meri im je ovo uspelo.
Pre svega, što se tiče VII vaseljenskog sabora, gde se ovaj zadatak izvršava u prigovorima tezama ikonoboraca, koje je čitao đakon Epifanije, ali koje pripadaju duhovnom vođi sabora, samom patrijarhu Tarasiju, mora se reći da im to uopšte nije uspelo. (...) Zato nije čudno da i nakon VII vaseljenskog sabora bogoslovski posao dogmatičke odbrane ikonopoštovanja, koji je započeo sv. Jovan Damaskin, mora da se produži kao i pre, jer je tamo osnovni dogmatički argument ikonoboraca ostao neopovrgnut i čak nije bio istinski saslušan. Šta mi nalazimo kod ovih potonjih branilaca ikonopoštovanja – kod prepodobnog Teodora Studita i sv. patrijarha Nikifora? (...) Počnimo od prepodobnog Teodora Studita (759 - 826), velikog ispovednika ikonopoštovanja. On je napisao tri opovrgavanja ikonoboraca, sedam glava protiv njih, niz pisama dogmatičkog sadržaja i ostalo. Kakav odgovor nalazimo kod njega na glavni argument ikonoboraca, koji se sastoji u ukazivanju na neizobrazivost suštastva Božijeg i nerazdeljivost od njega u Hrista izobrazivog suštastva čovečanskog? Začuđujuće je što mi ne samo da kod prepodobnog Teodora ne susrećemo opovrgavanje ovog argumenta, već nalazimo potpuno priznavanje obeju njegovih premisa. (...) Ako uporedimo ovo bogoslovlje prepodobnog Teodora Studita sa već poznatim nam učenjem protivnika ikonopoštovanja, onda ćemo se bez teškoća uveriti da ono ne pomera pitanja ni koraka napred i u suštini ostaje na dogmatičkoj poziciji ikonoboraca... (...) Veliki borac za ikone i ispovednik ikonopoštovanja, prepodobni Teodor služio je ikonopoštovanju svojim životom, podvigom vere, ali ni on nije prevladao bogoslovske argumente ikonoboraca, i to pitanje je ostalo da visi u vazduhu. (...) Ne stoji drugačije stvar ni u vezi sa drugim borcem za ikonopoštovanje, koji je nastupio posle VII vaseljenskog sabora, naime, sv. patrijarhom Nikiforom. U opštem, kod njega ne nalazimo nove momente u razvijanju spora. On isto tako tvrdi neopisivost Božanstva pri izobrazivosti ljudske prirode. (...) Uopšte, ovo pitanje kod njega ostaje u onom istom položaju kao i kod prepodobnog Teodora Studita.“[184] Dakle, kao što smo mogli da uočimo iz upravo pročitanih navoda, Teodor Studit i patrijarh Nikifor, kao i ostali manje značajni branioci ikona potvrđivali su stavove episkopa – ikonoboraca, koji su tvrdili da je Hristos na ikoni po božanstvu neizobraziv, te da je izobraziva samo njegova čovečanska priroda. Ipak, pola veka ranije Jovan Damaskin je u okviru svoje apologije insistirao na nečemu čega se, očigledno, njegovi kasniji saborci nisu sećali niti pridržavali. On je, naime, tvrdio da i „telo Boga jeste Bog“[185], nastojeći da na ovaj način opravda sačinjavanje i poklonjenje pred ikonom Isusa Hrista – na kojoj je predstavljen samo njegov ljudski lik. Sa druge strane, Damaskin je pokušavao da opravda ikonopoštovanje i objašnjenjem da su nama „slabim i nerazumnim“ ljudskim bićima potrebni likovi pred kojima bi se poklanjali – iz razloga što ne možemo da shvatimo niti da u potpunosti spoznamo svu dubinu nesaznatljivog božanskog bića. Nakon što navodi i ovaj Damaskinov argument, Bulgakov priznaje da i on ima mnoge manjkavosti – pa čak i dotle da više ide u korist protivnicima nego poštovaocima ikona. Na kraju, pošto je sumirao rezultate odbrane ikona u vreme Sedmog vaseljenskog sabora, kao i neposredno pre i posle njega, Bulgakov je, iako nevoljno, morao da saopšti: „Dolazimo do opšteg zaključka, da branioci ikonopoštovanja nisu odneli bogoslovsku pobedu nad svojim protivnicima.“[186] Međutim, ukoliko je već istina da su teološki argumenti ikonopoštovalaca bili toliko slabi kako ih je Bulgakov predstavio, kako se onda desilo da se ikonopoštovanje održalo sve do današnjeg dana? Kakvi su još uzroci, sem u ono vreme političkih, doprineli da ono ipak ostane prihvaćeno u istočnom i zapadnom tradicionalnom hrišćanstvu?
U narednom delu ovog poglavlja pozabavićemo se detaljnije ovim pitanjem.
Pogrešno tumačenje Svetog pisma, crkveno predanje i neznabožačka filozofija kao kamen temeljac ikonoslikarstva i ikonopoštovanja
Na početku ove celine, u kojoj ćemo preciznije ispitati ostale argumente u korist ikonopoštovanja upotrebljene na Sedmom vaseljenskom saboru, najpre ćemo se upoznati sa specifičnostima pravoslavnog tumačenja svetopisamskih zabrana izgrađivanja religioznih likova i njihovog poštovanja. Iako smo se, doduše, sa tumačenjima u ovom smislu upoznali još i ranije, u posebnom poglavlju o ikonama, poželjno je da to ponovo ovde naglasimo zbog izuzetne važnosti pitanja koje proučavamo. Nakon što budemo sačinili pomenuti pregled i na njega damo biblijski odgovor, pozabavićemo se i pokušajem razlikovanja poklonjenja pred ikonama od onoga koje se ukazuje božanskom biću, jer on predstavlja jedan od glavnih argumenata pravoslavnih u korist ikonopoštovanja.
Pogrešno tumačenje Svetog pisma
Veoma jasno učenje Svetog pisma Starog zaveta u odnosu na zabrane sačinjavanja bilo kakvih religioznih likova radi njihovog poštovanja i poklonjenja, bilo je saopšteno Božijem narodu na sledeći način:
„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje.“[187] „Samo pazi na se i dobro čuvaj dušu svoju, da ne zaboraviš onijeh stvari koje su vidjele oči tvoje, i da ne izidu iz srca tvojega dokle si god živ, nego da ih obznaniš sinovima svojim i sinovima sinova svojih. Onaj dan kada stajaste pred Gospodom Bogom svojim kod Horiva, kad mi Gospod reče: saberi mi narod da im kažem reči svoje, kojima će se naučiti da me se boje dok su živi na zemlji, i da nauče tome i sinove svoje; Kad pristupiste i stajaste pod gorom, a gora ognjem goraše do samoga neba i bješe na njoj tama i oblak i mrak; I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste; (...) Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja; Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene...“[188] Prema upravo navedenim Božijim zapovestima predatih Njegovom sluzi Mojsiju, jasno proizilaze zabrane sačinjavanja Božijeg lika na vidljiv način, kao i vizuelnog predstavljanja drugih nebeskih bića (anđela) ili pak zemaljskih ljudi, a sve u vezi sprečavanja idolatrije – poklonjenja materijalnim predmetima, kakvo je u to vreme bilo veoma rašireno među mnogobošcima. Dakle, ukoliko pažljivo proučimo Božije zapovesti koje sam maločas naveo – one se odnose pre svega na zabranu vidljivog izobraženja (u bilo kom vidu ili obliku) nevidljivog Boga Stvoritelja. Međutim, teolozi ikonofili u vreme Sedmog vaseljenskog sabora, kao i moderni pravoslavni bogoslovi, prepoznajući sebe kao prestupnike, proglasili su privremenim zapovesti za koje je Bog striktno naredio da ih se moraju sećati pripadnici svih narednih generacija. Evo kako glasi opravdanje ovakvog iznad svega nebiblijskog stava:
„Slično je sa starozavetnim zabranama ikonopisa, gde se previđačinjenica da su ove zabrane, kao i mnoge druge u Starom Zavetuprivremenog značenja, upravljene na čuvanje Jevreja od poklonjenja lažnim bogovima, kumirima, a da ne važe za hrišćane koji su Hristovim iskupljenjem oslobođeni idolatrije. Štaviše, ikona kao vidljiv lik prisustva Božjeg ima i čisto formalne uslove u Starom Zavetu, jer prilikom pravljenja kovčega Zaveta Bog je naredio Mojsiju da naslika heruvime u njemu. (II Mojs. 25, 10; V Mojs. 10, 1-5; IV Mojs. 10, 34).“[189] Smatrajući da su ovim „tumačenjem“ uspeli da prevaziđu starozavetne zabrane, oci Sedmog vaseljenskog sabora (ikonofili) su legalizovali upotrebu svetih ikona i ustanovili način njihovog poštovanja – nazivajući poklonjenje pred njima „poštovanim poklonjenjem“ (proskunesis), a ne „služenjem“ (latreia) – koje pripada jedino i samo Bogu.[190] Zadržaćemo se malo na ovom razlikovanju pojmova „proskunesis“ i „latreia“. Šta o „poštovanim poklonjenjima“ pred ikonama Boga i Hrista, kao i Bogorodice i svetitelja nalazimo napisano u Svetom pismu? Naravno, podrazumeva se da je odgovor jednostavan – ništa! To svakako iz razloga što u biblijskim vremenima (starozavetnom ali i za vreme pisanja Novog zaveta) nisu postojale ni ikone a ni poklonjenja pred njima. Međutim, da li su biblijske ličnosti, konkretno novozavetne – poput Hristovih apostola i ostalih uglednih Božijih slugu, dozvoljavali da se pred njima ljudi klanjaju za vreme njihove zemaljske službe? Da li je u Novom zavetu opisan makar i jedan slučaj „poštovanog poklonjenja“ pred anđeoskim bićima koje su oni prihvatili i blagoslovili? Pošto već znamo da pravoslavni vernici odaju poštovanje (proskunesis) pred ikonama apostola, svetitelja i anđela (sv. arh. Mihaila i drugih), trebalo bi u Svetom pismu potražiti božansku potvrdu ovakve prakse. I zaista! Na najmanje dva mesta u Novom zavetu opisani su slučajevi poklonjenja pred svetim ljudima i anđelima – i to u momentima kada su osobe, koje su im izražavale tu vrstu poštovanja, bile potpuno svesne da se klanjaju stvorenim bićima a ne Bogu. Dakle, tu je u pravom smislu reči bio u pitanju „proskunesis“ odnosno poštovano poklonjenje pred svetim Božijim slugama, a ne „latreia“ – služenje i poklonjenje kao pred jedinim pravim Bogom. Neka nam i sami tekstovi Božije Reči posvedoče o tome na koji način On gleda na „proskunesis“ pred Njegovim slugama:
„I dok je Petar još razmišljao o viđenju, reče mu Duh: vidi, tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi s njima ništa ne premišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe ljudima i reče: evo, ja sam koga tražite; zbog čega ste došli? A oni rekoše: kapetan Kornilije, pravedan i bogobojazan čovek, za koga svedoči sav judejski narod, upućen je od jednog svetog anđela da te pozove u svoj dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva unutra i ugosti. A sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope odoše s njim. Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek.“[191] „I čuh nešto kao glas mnogog naroda i kao šum mnogih voda i kao grmljavinu jakih gromova, kako govore: aliluja, jer se zacari Gospod Bog naš, Svedržitelj. (...) I reče mi: napiši: blaženi su oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu. Reče mi još: ove reči su istinite reči Božije. I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I reče mi: pazi, ne čini to, ja sam saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvo Isusovo.Pokloni se Bogu.“[192] „I reče mi: ove su reči verne i istinite, i Gospod, Bog proročkih duhova posla svoga anđela da pokaže svojim služiteljima šta ima da se zbude uskoro. I vidi, dolazim ubrzo. Blažen je onaj koji drži proročke reči ove knjige. I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anđela koji mi pokaza ovo. I reče mi: pazi, ne čini to; ja sam saslužitelj tvoj, i braće tvoje, i proroka, i svih koji drže reči ove knjige; Bogu se pokloni.“[193] Kao što smo iz biblijskih tekstova mogli da uočimo, apostol Petar i nebeski anđeo su jasno stavili do znanja njihovim „poklonicima“ ko zaista jeste jedini dostojan poklonjenja. I, još jedanput - da bude potpuno jasno! Ovde se uopšte nije radilo o „latreia“ – poklonjenju odnosno „služenju“ (bogosluženju). Kapetan Kornilije je, kao pobožan čovek bio potpuno svestan da u njegovu kuću ulazi običan zemaljski čovek Simon Petar. Ipak, smatrajući ga posebno blaženim i svetim, pošto je bio udostojen da lično upozna Spasitelja Isusa i postane njegov apostol, Kornilije mu se poklonio kao uvaženom i uzvišenom svetitelju. Međutim, Petrov odgovor je bio više nego jasan. Isti odgovor je dobio i apostol Jovan Bogoslov, i to ne jednom nego dvaput, kada je pun ushićenja zbog velikog viđenja koje mu je bilo objavljeno, pao pred noge anđela da mu se pokloni. Jovan je, pritom, bio potpuno svestan da se ovde radi o anđelu – a ne o Bogu. To je i sam potvrdio rečima: „I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anđela koji mi pokaza ovo...“. Dakle, Jovan je znao da je pred njim bio anđeo, i nipošto nije nameravao da mu se pokloni i služi kao Bogu (latreia), - već samo da mu iskaže „poštovano poklonjenje“ (proskunesis). Međutim, kao što uočavamo, sveti Božiji ljudi, kao i anđeli, potvrdili su da oni, kao stvorena bića (pa makar kako uzvišenu službu obavljali pred Bogom), nisu dostojni da prime bilo kakva poklonjenja (proskunesis) od strane ostalih Gospodnjih služitelja. Ono na šta su apostol Petar i anđeo uputili svoje „poštovatelje i poklonike“ jeste u potpunosti u skladu sa naukom Gospoda Isusa Hrista koji je rekao:
„Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi.“[194] Pošto se već pokazalo istinitim ono što smo upravo utvrdili, a to je da apostoli ni realno, za vreme svoga života, nisu prihvatali nikakva poklonjenja, niti su to činili (niti pak čine) nebeski anđeli, onda je mnogo apsurdnije nazivati bogougodnom i pravovernom praksom „pokloničko poštovanje“ istih tih ličnosti na njihovim likovnim izobraženjima – ikonama. Uostalom, potpuno u skladu sa Božijim zapovestima i Hristovim učenjem, koje je nalagalo verovanje da je „Bog duh i koji mu se mole treba da se mole u Duhu i istini“[195], prvovekovna Crkva je odbacila mogućnost ikonoslikanja i ikonopoštovanja. Ova praksa joj je bila potpuno strana, što priznaju i pravoslavni autori[196]. Kazivanje crkvenog predanja
Budući da u raspravi sa ikonoborcima nisu mogli da odnesu bogoslovsku pobedu, oci Sedmog vaseljenskog sabora su se poslužili, do modernih vremena oprobanim, metodom pozivanja na crkveno predanje kao i različita čudesna znamenja koja su potvrđivala „bogonadahnutost“ određene njihove prakse. Naime, na zasedanjima ovog nikejskog sabora bile su pročitane poslanice pape Adrijana, koje je ovaj bio uputio imperatoru i carigradskom patrijarhu. Pravoslavni autor ovako komentariše rezultate slušanja papinih poslanica od strane saborskih otaca:
„Ove poslanice pred nama otkrivaju zavesu sa najdublje apostolske starine i objašnjavaju kako je u to vreme sv. Crkva gledala na ikone. Nakon čitanja obe ove poslanice, papini predstavnici su hteli da znaju da li su patrijarsi i svi članovi sabora saglasni sa njima. Tarasije je odgovorio da on prihvata sve što je papa napisao.
„Ovome valja sledovati, - rekao je on – a protivrečiti njemu (papi), znači postupati nerazumno. I mi sami, na osnovu Svetog Pisma, zaključaka i dokaza, istraživši istinu i spoznavši je na osnovu učenja otaca, tvrdo i nepokolebivo, saglasno drevnom predanju svetih otaca, ispovedali smo i ispovedaćemo živopisane ikone, klanjajući im se sa vatrenom ljubavlju, jer one predstavljaju Gospoda Boga i neporočnu Vladičicu našu Svetu Bogorodicu, sv. apostole i sve svete, ali poklonjenje i veru odavaćemo samo Jednom Istinitom Bogu“.
„Čitav sveti sabor ovako uči“ – razlegao se odgovor na njegove reči, od strane svih članova sabora.“[197] U poglavlju „Poštovanje svetih ikona“, kao i ranije u ovom, dokazali smo na osnovu proverenih istorijskih podataka da je, u prethodnom citatu pominjana „drevna apostolska starina“ mogla biti eventualno IV vek nove ere pa na dalje, te da se nipošto nije mogla odnositi na prva dva veka hrišćanske ere. Ipak, u čitavom navodu koji govori o zastupnicima ikonopoštovanja iz VIII stoleća, a u kome oni ističu svoje stavove u odnosu na ikone, uočava se njihovo uverenje da je poklonjenje pred ikonama Crkvi predato od samih apostola. Međutim, u Svetom pismu Novoga zaveta mi takvu praksu ne samo da uopšte ne srećemo, već bi se takav vid bogosluženja u potpunosti kosio sa duhom i slovom Božije Reči – onako kako smo to mnogo puta do sada istakli.
Ali, ovo nije bio kraj dokaznog postupka u korist ikonopoštovanja kojeg su na Sedmom vaseljenskom saboru izveli na njemu okupljeni ikonofili. Usledilo je navođenje primera čudotvorenja od strane svetih moštiju i svetih ikona, da bi, u nedostatku teološke argumentacije, i ovi činioci doneli dodatnu težinu njihovim stavovima:
„Na početku sledećeg zasedanja po savetu patrijarha Tarasija bilo je odlučeno da se ispitaju sva mesta iz Svetog Pisma, iz svetootačkih dela i iz žitija svetih koja mogu da posluže kao osnov za utvrđivanje dogmata ikonopoštovanja. Među ovim poslednjim, bilo je mnogo povesti o čudesima koja su proizašla od svetih ikona i moštiju. Evo nekih od njih:
U opisu mučeništva sv. Anastasija Persijanca (umro 628. godine nove ere; prim. I. S.) kaže se da je prilikom prenosa njegovih moštiju u Kesariju Palestinsku, kada je narod sa svih strana pohrlio da ga sretne, jedna žena, po imenu Areta, pala u sumnju i rekla:
„Ja se ne poklanjam moštima koje su donete iz Persije“.
Kroz nekoliko dana sv. mučenik se javio Areti u snu i upitao je:
„Ti stradaš od bolesti u bedrima?“
Areta nije ni stigla da mu odgovori da je zdrava, kad je odjednom osetila da se zaista razbolela. Dugo se ona mučila u svojoj bolesti, da bi potom, osetivši kratkotrajno olakšanje, počela da razmišlja o tome zbog čega je nju postigla takva bolest. U razmišljanju je provela četiri dana. Ujutro petoga dana ponovo joj se javi sveti mučenik i kaže:
„Idi u Tetrapil. Pomoli se svetom Anastasiju i bićeš zdrava“.
Kada su je doneli na ukazano mesto i kada je videla ikonu sv. mučenika, glasno je objavila:
„To je uistinu onaj koga sam videla u snu“.
Bacivši se na pod dugo je plakala suzama pokajanja i ustala potpuno zdrava.
Pošto je na saboru pročitana povest o ovom čudu, papini izaslanici su izjavili da se pomenuta ikona sv. Anastasija s časnom glavom njegovom nalazi u jednom manastiru u Rimu, a episkop Tavromenijski Jovan dodao je njihovoj izjavi da on zna jednu ženu sa Sicilije, koja je došavši u Rim dobila isceljenje od ikone ovog sv. mučenika.
Zatim je Petar, episkop Nikomidijski, saopštio o čudu koje se u Beritu dogodilo od ikone Gospodnje, dok je iz Evagrija navedena povest o čudu koje je proizašlo od Nerukotvorenog Obraza Spasiteljevog u Edesi. Čudo se sastojalo u sledećem:
Jednom je Edesu opsedao Hozroje, persijski car. Sa ogromnih nasipa koji su po njegovoj potrebi podignuti, vojnici su preko zidina strelama gađali žitelje grada. Edešani su odlučili da potkopaju nasipe i da ih spale. Ali vatra koju su palili u potkopima svaki put se gasila usled nedostatka vazduha. Tad su oni uzeli Nerukotvoreni Obraz, doneli ga u potkop, okropili vodom, i kapima koje su se po njemu uhvatile poprskali slabi oganj, tako da su naslagana drva buknula neobičnim plamenom. Pretvorivši ih u ugalj, plamen je prešao na gornja drva i brzo uništio sve građevine Hozrojeve.
Kod čitanja ove povesti, čtec velike Konstantinopoljske crkve je saopštio:
„Ja, nedostojni sluga, kada sam išao u Siriju sa carskim apokrisijarima, bio sam u Edesi i video ovaj Nerukotvoreni obraz; verni ga poštuju i klanjaju mu se.“
Na sledećim zasedanjima sabora pročitani su i mnogi drugi izvodi iz svetootačkih dela, slični ovima koji su izvedeni. Kad su se oci sabora, kako se izrazio patrijarh Tarasije, „zasitili svetootačkih svedočanstava“, na sred sabranja iznesena je jedna vrlo cenjena ikona i pred njom su svi prisutni oci[198], celivajući je, izgovorili dvadeset dve kratke izreke, svaku ponavljajući po tri puta. U tim izrekama bile su osuđene i predate prokletstvu sve glavne ikonoboračke postavke.“[199] Kao što stoji i na samom početku upravo citiranog navoda, usled nedostatka biblijske argumentacije, oci Sedmog vaseljenskog sabora potražili su i našli u Žitijima svetih osnov za utvrđivanje dogmata ikonopoštovanja. A šta su zapravo Žitija svetih i kakvo je istorijsko utemeljenje različitih čudesa koja su pripisivana mnogobrojnim svetiteljima, već smo obradili u posebnim poglavljima ranije u ovoj knjizi, tako da sada nije potrebno da o tome opširnije govorimo.
Snažan uticaj neznabožačke filozofije na ustanovljavanje doktrine o ikonopoštovanju
O značajnom uticaju neznaboštva, kako religioznog tako i filozofskog na postanak ikonopoštovanja do sada smo već dosta govorili. Narednih nekoliko rečenica će samo sažeti i potvrditi ono što je ranije rečeno. Naime, pretposlednja rečenica dogmata o ikonopoštovanju donetog na Sedmom vaseljenskom saboru glasi ovako:
„Oni koji gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im prinose tamjan i da pale sveće u njihovu čast, kako se to činilo i u starini, jer čast koja se odaje ikoni (liku) odnosi se na njen Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga ko je na njoj izobražen.“[200] Već smo ranije, u poglavlju „Poštovanje svetih ikona“ naveli podatak kojeg je izneo Ernst Benz, o tome da se ovakvo učenje ikonofila koje smo uočili i u prethodnom citatu – zasniva na neoplatonističkom mišljenju o slici. Tekstove koji to potvrđuju naveo sam i u ovom poglavlju nešto ranije. Sa druge strane, pozivanje na starinu u odnosu na kađenje i paljenje sveća pred ikonama, prema ranijim iskazima Jevsevija Popovića, predstavlja kopiranje prakse drevnih pagana – koji su to isto činili pred ikonama svojih božanstava.
Da bismo, na samom kraju ovog poglavlja, temu o ikonopoštovanju rasvetlili u potpunosti, i još jedanput snažno odbranili stav kojeg zastupaju evanđeoski hrišćani u odnosu na pogrešnost izražavanja ove pravoslavne prakse, navodimo još neke izjave Georgija Florovskog. One će nam, po ko zna koji put, rasvetliti jasnu biblijsku istinu o tome da ikonopoštovanje kakvo vekovima postoji u Istočnoj (i Zapadnoj) crkvi ne odgovora učenju Božije Reči već da je utemeljeno na sasvim drugačijim osnovama. Naime, kada govori o neoplatonisti Plotinu, pod čijim je uticajem svoje hrišćansko bogoslovlje razvijao i blaženi Avgustin, Florovski ističe da je njegovo učenje bilo osnova za kasnije ikonopoštovaoce:
„Sam Plotin je izneo sledeću analogiju. Dva čoveka žive u istoj kući. Jedan od njih kudi graditelja i njegovo delo jer je sagrađeno od bezdušnog kamena i drveta. Drugi hvali mudrost arhitekte jer je zdanje tako vešto isplanirano. Za Plotina ovaj svet nije zlo, on je „slika“ ili odraz višnjeg sveta, možda i najbolja od svih slika. Pa ipak, mora se težiti ka onome što je iza svih slika, mora se ići od slike ka prauzoru, od nižeg ka višem svetu, što znači da Plotin veliča obrazac ili prauzor a ne kopiju.“[201] Na samom kraju, ovaj cenjeni pravoslavni teolog morao je da prizna:
„Obično se svi slažu da je teološka odbrana sv. Ikona, naročito odbrana sv. Teodora i pre njega sv. Jovana Damaskina, zasnovana na neoplatonističkim pretpostavkama. Čitava koncepcija „prauzora“ i „slike“ (koja upućuje na niži nivo) bila je platonistička. U celini uzeto, ovo gledište je ispravno. (...) U ovom trenutku ne tiče nas se učenje ikonofila. Dozvolimo da je ono bilo platonističko ili barem proplatonističko. (...) Ikonopoštovatelji su zasigurno bili platoničari.“[202] Opšti zaključak
U poglavlju koje je za nama, načinili smo skromni pregled istorije tradicionalnog hrišćanstva u prvih devet vekova njegovog postojanja. Iz njega smo mogli da saznamo kroz kakva je burna vremena prolazila Crkva u prva tri stoleća – za vreme vladavine paganskih rimskih careva. Takođe, uvideli smo način razvoja i definisanja hrišćanske teologije tokom daljeg vremena i upoznali se sa mnogim crkvenim učiteljima i svetiteljima. O ovim poslednjim smo saznali da (mnogi od njih) i nisu bili baš tako sveti kako bi na prvi pogled, na osnovu veličine njihovih oreola na ikonama, moglo da nam se čini. Ispitali smo i načine na koje su se vizantijski vladari mešali u bogoslovske stvari u koje se nisu baš previše razumeli i na taj način bitno uticali na donošenje pojedinih odluka na saborima koji su kasnije proglašeni vaseljenskim. Pojedine doktrine, poput verovanja o presvetoj Bogorodici i ikonopoštovanju, a koje se smatraju delom svetog predanja Crkve, samo dokazuju da se na ovim saborima nisu definisala samo pozitivna, odnosno biblijski utemeljena učenja (poput učenja o božanstvu Hristovom na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine), već pridodavala i ona koja se nisu izvorno podrazumevala Hristovim i apostolskim učenjem. Upravo onako kako je Gospod Isus prorekao, što je više vremena prolazilo od Njegovog vaznesenja i smrti Njegovih prvovekovnih pratilaca, hrišćanstvo je prisvajalo sve više učenja i praksi koje se nisu mogle biblijski potkrepiti.
Ipak, Pravoslavna crkva smatra da su odluke svih crkvenih sabora (kasnije prozvanih Vaseljenskim), bogougodne i pravilne, te nastoji da svoj bogoslužbeni život i dogmatsko učenje upravlja u skladu sa njima. Ovakvo uverenje u stoprocentnu ispravnost odluka svih Vaseljenskih sabora, počiva na dogmi o nepogrešivosti Pravoslavne crkve, odnosno njenoj nemogućnosti da donosi pogrešne i Bogu protivne odluke na saborima svih svojih episkopa.
Evo šta o nepogrešivosti Pravoslavne crkve iznosi Arhiepiskop Averkije:
„Sedam Vaseljenskih sabora su, posle Evanđelja Hristovog, osnov i potvrda naše Pravoslavno – Hrišćanske Vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti apostoli, učenici Samoga Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici Svetih Apostola. (...) Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezbožnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila na Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu 51. godine, prototipa za sve buduće Sabore: jer ugodno bi Svetome Duhu i nama (Dap. 15, 28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki sabor nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrđuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski.“[203] Ipak, ovaj stav o „uslovnoj nepogrešivosti“ pravoslavnih sabora, o kojoj govori pomenuti arhiepiskop, treba pojasniti. Naime, tokom istorije održano je i mnoštvo manjih, takozvanih pomesnih sabora. Pravoslavni smatraju da su se na nekima od njih donosile delimično ili pak potpuno pogrešne odluke.[204] Oni poštuju samo one manje sabore čije se odluke slažu sa onima koje su potvrdili Vaseljenski sabori. Naravno, veoma je teško shvatiti kako je to uopšte moguće da su pojedini pomesni sabori doneli pogrešne zaključke (odnosno one koje se protive učenju svetih otaca) iako su njihovi učesnici bili isključivo pravoslavni episkopi – prejemnici svetoduhovske blagodatne sile koja garantuje nepogrešivost prenošenja jedino istinitog apostolskog i svetootačkog učenja?!? Zar u Pravoslavlju ne postoji učenje o apostolskom prejemstvu, koje garantuje nezabludivost nauke pravoslavnih episkopa?[205] Ali, ipak, kako su pravoslavni došli do učenja o nepogrešivosti svoje crkve? U ranijem razmatranju ustanovili smo, naime, da su u prošlosti održani sabori od kojih neki čak i mnogoljudniji (sa više okupljenih episkopa) nego oni koji su proglašeni Vaseljenskim, a da su njihovi zaključci ipak bili delimično ili u potpunosti odbačeni! Neki od takvih sabora su, na primer, sabor u Efesu iz 449. godine, ili pak sabori koje su održali protivnici ikonopoštovanja u VIII i IX stoleću. Razlog što ovi sabori nisu prihvaćeni kao Vaseljenski je vrlo jednostavan. Budući da pobednici uvek „kroje istoriju“, određene crkvene struje koje bi nakon velikih teoloških rasprava, zahvaljujući ličnim simpatijama ili opredeljenostima vizantijskih vladara postajale dominantne u imperiji, jednostavno su poništavale odluke ranijih sabora protivničkih grupacija i proglašavale ih „razbojničkim“ ili jeretičkim. Ovakvih primera je u istoriji Pravoslavne crkve bilo poprilično, a posebno u novije vreme između suprotstavljenih sinoda i sabora raskolničkih pravoslavnih crkava[206]. Kada su, dakle, iz crkvene istorije izuzeli sve one sabore koji im nisu bili po volji, a njihove učesnike proglasili jereticima (a među njima i mnoge patrijarhe istočnih oblasti – odnosno apostolskih prestola u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu), onda je sasvim logična posledica toga bila proglašenje nepogrešivosti njihove verske tradicije. Sa druge strane, treba istaći i činjenicu da Vaseljenskim saborima ne samo da nikada nije prisustvovao ukupan broj episkopa iz tada postojeće hrišćanske vaseljene, već da je njihov broj uvek bio daleko manji od polovine. Tokom našeg proučavanja u ovom poglavlju uočili smo da su svi Vaseljenski sabori bili održani na Istoku, i da od stotina zapadnih episkopa na njima gotovo ni jedan od njih nikada nije učestvovao. Sa druge strane, i na Istoku su postojale ne samo stotine episkopa koje nikada nisu učestvovale na Vaseljenskim saborima, već su neki ogranci crkve bili i potpuno neobavešteni o sazivanju tako važnih crkvenih sabranja[207]. Na primer, Jevsevije Popović navodi da se u godinama nakon održavanja sabora u Halkidonu, za pravovernost njegovih odredbi opredelilo 1600 episkopa a da je njih 500 bilo protiv, iako je u Halkidonu na zasedanjima bilo svega njih 630. Zapravo, i broj od 630 je jako veliki kada govorimo o Vaseljenskim saborima, jer ih je na nekima od njih bilo prisutno i znatno manje. Na primer, na saborima u Carigradu (Na zasedanjima tzv. Drugog, Petog i Šestog vaseljenskog sabora): 381. godine bilo je jedva 150 episkopa, 533. godine se okupilo njih 160, a 680. godine ukupno 170, što bi značilo da se od ukupnog broja episkopa redovno okupljalo njih manje od 10%. Na stranu to što su vizantijski carevi, gotovo redovno, pre sazivanja sabora, vršili masovna svrgavanja onih episkopa koji nisu bili po volji njima i njihovim bogoslovskim partijama. Svi ovi razlozi koje sam upravo naveo, kao i čitav pregled istorije Vaseljenskih sabora kojeg smo načinili ranije u ovom poglavlju, svedoče nam da je pomenuti period bio ispunjen događajima koji ne odišu preteranom svetošću i pobožnošću njegovih učesnika. Neosporno je, doduše, to da su neke od odluka donesenih na ovim saborima zaista biblijski prihvatljive i opravdane. Međutim, mnoge od njih su produkt kasnijeg razvoja tzv. hrišćanske misli, na koju su bitno uticali paganski religijski sistemi (običaji i verovanja), neznabožačka filozofija i ostali elementi koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa božanskim svetopisamskim otkrivenjem.
Iz tog razloga, još jedanput izvlačimo zaključak koji nam se i sam po sebi nameće – a to je činjenica da odluke crkvenih sabora koji su održavani tokom istorije nipošto ne mogu da nose autoritet nepogrešivosti i savršenstva. Jedini autoritet, odnosno merilo za pravilnost i bogougodnost našeg veroispovedanja bilo je i ostaje isključivo Sveto pismo Starog i Novog zaveta u njegovih 66 Duhom Svetim nadahnutih knjiga, i ni jedan drugi. Jedino Sveto pismo predstavlja dokazano pouzdani, nepogrešivi i neprotivrečni izvor božanske spasonosne poruke. Takve karakteristike ne poseduje niti jedan drugi, a pogotovo ne neki zemaljski duhovni autoritet. Zato, uopšte nećemo pogrešiti ukoliko valjanost odluka tzv. Vaseljenskih sabora procenjujemo na osnovu biblijskog učenja, i na osnovu detaljnog ispitivanja odbacimo kao pogrešne sve one koje se i malo protive otkrivenju Božije Reči. Sam Gospod je u Svetom pismu posvedočio, a mi, verujući samo Njemu, sa svom sigurnošću možemo da potvrdimo:
„Suši se trava, cvijet opada, ali riječ Boga našega ostaje dovijeka.“ (Knjiga proroka Isaije 40:8).
