Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово:
Оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна. Мудри старац му, међутим, рече: - Остави се сентименталности, да те не снађе зло.
Брат, међутим, није попуштао.
- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...
Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече: - Лепо. Онда доведи старог рибара, Али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?
- У реду. Нека је благословено.
Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.
Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.
До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:
- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.
- И шта да радимо, чедо моје?
- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.
- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.
Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.
- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.
- Нека је благословено.
„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. Ама, какав је то начин, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.'
Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да оба-вљам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два,три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:
- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."
Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.
Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:
- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?
- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.
Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:
- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.
из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије
