CUDA SVETE BLAZENE KSENIJE PETROGRADSKE

Predgovor IZ DELA Svetog Pomesnog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve, posvećenog jubileju 1000-godišnjice Krštenja Rusije, koji je održan u Sveto-Trojickoj Sergejevoj Lavri 6-9 juna 1988 godine, o kanonizaciji Svetih U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Pre hiljadu godina Ruska zemlja se prosvetlila svetlošću Hristovog Jevandjelja. Od tada i do danas Blaga Vest nastavlja da je objavljuje i vodi ka spasenju verna čeda Božija preko Ruske Pravoslavne Crkve. Nebrojene stotine svetih Božijih Ugodnika, proslavljenih i neproslavljenih, projavljenih svetu i njemu nepoznatih, koji su se spasavali u razne epohe te 1000-godišnje istorije, kao divan plod Božanske setve u našoj zemlji, predstavljaju molitvene zastupnike za svoje zemaljske srodnike i rodnu Otadzbinu. Danas Ruska Crkva u svoj svojoj punoći, - živih i umrlih, - koji se spasavaju danas i svetih koji su se proslavili do naših dana – blagočesno obeležava radosni duhovni trijumf svog blagodatnog služenja. …Besceno blago ljudskog spasenja, koje predstavlja cilj ovozemaljskog života, i veliko duhovno nadahnuće daje sozercanje podviga pravednika. I zato, da bi se uvećala radost čeda Crkve i bila im projavljena Božija sila i slava, Sveti Sabor Ruske Pravoslavne Crkve, proučivši žitija, čuda, trudove, i podvige dolepomenutih podvižnika blagočestivosti ruske crkvene istorije, donosi svoju odluku o njihovoj kanonizaciji. Dakle, u punom uverenju o istinitosti i verodostojnosti čuda, po molitvama tih podvižnika, beležeći sve moguće vidove njihovih hrišćanskih vrlina, visokog duhovnog života i Crkvenog služenja, Sabor donosi sledeće: blagoizvolelo se Duhu Svetom i nama da u svete Božije ugodnike za sverusko crkveno poštovanje ubrojimo sledeće podvižnike hrišćanske blagočestivosti: …Blaženu Kseniju Petrogradsku (XVIII-poč.XIX) jurodivu, koja je poštovana još za života i tokom XIX-XX veka brza pomoćnica i čudotvorka. Radi spasenja i ljubavi prema bližnjima, ona je uzela na sebe podvig jurodivosti (bezumna Hrista radi). Za svoje trudove, molitve, postove, stranstvovanja i sa smirenjem pretrpljene poruge Blažena je dobila od Boga dar prozorljivosti i čudotvorstva. Njena kapelica na Smolenskom groblju je prepuna blagodarnosti ljudi za učinjena čuda po njenom molitvenom zastupništvu. Molitvama novoproslavljenih Svetih neka Gospod podari Svoju milost i blagoslov svima koji sa verom i ljubavlju pritiču njihovom nebeskom zastupništvu. Amin. Pimen, Božijom milošću smireni Patrijarh Moskovski i cele Rusije Članovi Svetog Pomesnog Sabora Neki slučajevi molitvene pomoći Svete Blažene Ksenije u ranije vreme Isceljenje bolesti nogu potpukovnika Vladimira Ivanoviča Nikoljskog Tokom mnogih godina, još od vremena boravka na vrhovima Šipke, pri zaštiti od Turaka gore sv. Nikolaja, a zatim i pri mnogim drugim okolnostima V.I.Nikoljski se prehladjivao, a nije voleo da se leči niti je za to imao dovoljno vremena, zapustio je bolest toliko da su ga poslali kod doktora na Sakskije grjazi na Krimu. Odlazio je on u Saki tri puta, ali se svaki put po povratku ponovo prehladjivao, i bolest se ponovo vraćala. Posle trećeg puta, bolest je toliko bila jaka, da je on već jedva pokretao noge. Lekari i profesori, kojima se obraćao su posle pregleda slegali ramenima, i svi su govorili skoro jedno te isto: “Mogu da ih namažem, ali ja nisam Bog!” Videvši svu beznadežnost svoje situacije V.I. je potpuno klonuo duhom. Tome je doprinela još i spoznaja da je premalo obezbedio svoju porodicu, i da će ona posle njegove smrti biti skoro siromašna, pošto njegova penzija nije mogla da zadovolji ni najosnovnije životne potrebe. Ali setivši se da mnogi ljudi dobijaju pomoć i isceljenje po molitvama na grobu sluškinje Božije Ksenije, V.I. je odlučio da stalno odlazi na njen grob. On nikako nije mogao da dodje do Smolenskog groblja peške, a nije želeo ni da putuje kočijom; poželeo je da uzme na sebe neki podvig kako bi njegova molitva bila ugodnija. I evo šta je smislio: da dodje peške (živeo je na Jamskoj ulici) do Smolenske stanice za šinobus, a odatle da putuje šinobusom do kraja 17-e linije Vasiljevskog ostrva i da opet pešači od 17-e linije do kapele Blažene Ksenije. Krenuo je na put rano ujutru. Na iscrpljujući hod do šinobusa mu je otišlo skoro pola dana, 40-50 minuta je putovao njime i potom je do kapele Blažene Ksenije došao uveče kada je sveštenik završavao poslednji parastos i spremao se da ide kući. Vladimir Ivanovič ga je zamolio da odsluži još jedan parastos Blaženoj, nekako je kleknuo i sa umiljenjem se pomolio. Kada se parastos završio, požurio je da celiva grob Blažene, pošto su kapelicu već zatvarali, i pošao je iz nje zajedno sa sveštenikom, usput ga pitajući o sluškinji Božijoj Kseniji. Pozdravivši se sa sveštenikom skoro kod same stanice šinobusa na uglu 17-e linije i Kamske ulice, Vladimir Ivanovič je tek tada shvatio i bio veoma zadivljen time da je potpuno lako prešao rastojanje od kapelice do stanice, za šta mu je pre jedno pola sata trebalo čitava dva sata! Još jednom je odlučio da proveri svoje noge, a potom je pošao peške do sledeće stanice na Malom prospektu, iako je vagon već bio spreman da krene, i dolazio je novi. Rastojanje od kraja 17-e linije do raskršća na Malom prospektu je prešao tako brzo, da ga šinobus nije mogao stići, i on ga je čekao neko vreme. Kakva radost je tada obuzela Vladimira Ivanoviča, on nije bio u stanju da opiše. I od tada se služi nogama, kao i svi zdravi ljudi. Pored reumatizma V.I. je imao i proširene vene i zakrečenje venske krvi. Vladimir Ivanovič Nikoljski je bio u službi u 93 puku od 23 februara 1873 godine, i bio je još živ 1907 godine. Isceljenje od zubobolje zemljoradnice Smolenske gubernije Gžatskog regiona Tatjane Prokopjuevne Ivanovne Tatjana Prokopjevna Ivanova je već dve godine patila od strašne zubobolje. U to vreme Ivanova je živela u Petrogradu u Galernoj ulici broj 33. Obraćala se za pomoć različitim lekarima u Petrogradu, ali joj ništa nije pomoglo. Medjutim bolest je postajala sve jača i jača. Poslednjih tri meseca bolesnica već nije mogla ni da jede ni da spava. Izmučena i iscrpljena bolesnica je odlučila u januaru (17-og) da ode na Smolensko groblje i zamoli pomoć od sluškinje Božije Ksenije. I istog trena, bez obzira na jaku zubobolju, bolesnica je sela u kočije i pošla na Smolensko groblje. Došavši u kapelicu, zamolila je da se odsluži parastos Blaženoj Kseniji, pomolila se, plakala, uzela ulja iz kandila, i kada je namazala obraz iznad bolesnih zubi, zubobolja je tog trena prestala. Prošlo je mnogo vremena od tada, ali se njena zubobolja nikada nije povratila. Ivanova smatra svojom dužnošću da 17 januara dolazi na Smolensko groblje i služi parastos sluškinji Božijoj Kseniji. Sveta Blažena Ksenija je mnogo puta ukazivala svoju molitvenu pomoć jednim istim osobama G-dja Julija U. je slušala mnogo priča o projavljenoj molitvenoj pomoći sluškinje Božije Ksenije, ali na njih nije obraćala neku posebnu pažnju. Pre pet godina joj je u ruke dospela knjižica o sluškinji Božijoj Kseniji. Pažljivo ju je pročitala, i priče o molitvenoj pomoći Blažene Ksenije su ostavile tako snažan utisak na nju, da je odlučila da se u svim okolnostima svog života obraća za pomoć sluškinji Božijoj Kseniji. a) Julijin muž Dimitrije je pre nekoliko godina neprekidno pio. Kao posledica toga u njihovoj porodici su neprekidno izbijale svadje, buka, vika i uopšte sve neprijatnosti. Žena je dugo nagovarala svog muža da ostavi alkohol i usrdno se molila Blaženoj Kseniji. Muž se opasno razboleo i često je gubio svest. Ali verujuća žena nije klonula duhom već se još usrdnije molila Blaženoj Kseniji, i kada bi se mužu vraćala svest molila je i njega da joj se moli. I molitva verujuće žene je bila uslišena. Muž je jednom kada je došao k svesti rekao: “Samo se ti moli, a ja ti dajem reč da kada ozdravim nikada više neću uzeti ni kap votke u usta”. Tako se i desilo. Muž je ozdravio i od tada (prošlo je oko pet godina) ne samo da nije pio, već je i druge odgovarao od pijanstva. b) Taj isti Julijin muž Dimitrije je tražio posao. Dugo se trudio oko toga, ali su svi napori bili uzalud. Na kraju je odlučio da ode u susedni grad i tamo potraži sreću. Pre polaska žena ga je nagovorila da ode u crkvu i odsluži parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji. Muž je otišao i nije prošlo ni četiri dana kako je njegova žena dobila od njega telegram sa vešću da je dobio posao. c) 10 meseci posle stupanja u službu Dimitrije se razboleo, i bolovao cele godine. Nikakav lek mu nije pomagao. Zabrinuta zbog muževljeve bolesti žena je odlučila da ode u Petrograd k Blaženoj Kseniji. Odslužila joj je parastos, uzela zemlju sa groba, kupila ikonicu. Vrativši se kući, zašila je zemlju u muževljev jastuk i okačila ikonicu iznad njegovog kreveta. I šta se desilo? Prve noći je muž spavao mirno, bolest ga nije mučila, a ujutru je ustao potpuno zdrav. Od tada je prošlo dosta vremena, ali mu se bolest više nikad nije povratila. Snaga majčinske molitve Stanovnica Nerehte, Felicata Ivanovna Treskina je odavno duboko poštovala sluškinju Božiju Kseniju i uvek joj se obraćala sa molitvom za pomoć u svakojakim nevoljama. I njena molitva nije ostala neuslišena. I evo šta kaže g-dja Treskina u svom pismu: “Živim u gradu Nerehti, Kostromske gubernije. Dva moja oženjena sina služe u jednom kantoru, 40 vrsta od grada i žive u raznim stanovima. Obojica su u januaru 1909 godine odlučili da dodju da me posete. Dugo i nestrpljivo sam čekala njihov voz, ali njih nije bilo. A bližio se praznik Svete Blažene Ksenije. Moje srce kao da je predosećalo neku nesreću i samo sam o tome razmišljala kada bi me Gospod udostojio da nekako dodjem do groba Blažene Ksenije i tamo se pomolim! Ali nemajući tu mogućnost ceo dan 23 januara sam bila sa suzama u očima, neprestano se u duši moleći sluškinji Božijoj Kseniji za pomoć meni i mojoj deci. Bližnji su me pitali šta mi je, zašto plačem, a ja im ništa nisam govorila već sam se suzama molila sve jače i jače. Tako je protekao i 24 januar. Na kraju nisam izdržala, obukla sam kaput i otišla sam u crkvu na večernje. Posle večernje sam zamolila sveštenika da odsluži parastos Blaženoj Kseniji. Malo umirena, vratila sam se kući i nisam uspela ni da se skinem, kad su došla obojica mojih sinova. S radošću sam potrčala da ih dočekam. Ali kada su počeli da skidaju kapute, odjednom sam primetila da je ruka nižeg sina zavijena. Pitala sam ga šta se desilo. “Mama, ne brini, sve je u redu, - odgovorio je on. – Hvala ti, ti si se sigurno danas molila za mene i tvoja molitva me je spasla od smrti. Evo šta se desilo. Juče sam se s bratom dogovorio da dodjemo da te posetimo, znajući da ti mama poštuješ sluškinju Božiju Kseniju. Ujutru je trebalo da otputujem do brata i zajedno sa njim do tebe. Kada sam došao kod brata, on još nije bio spreman i počeo je da se sprema za put. Izmedju ostalog iz komode je izvadio revolver i stavio ga na sto, a sam je sa ženom otišao u drugu sobu da pakuje neke stvari. Ja sam iz nekog razloga uzeo revolver i počeo da ga razgledam, u potpunosti ubedjen da nije otkočen. Gledajući ga razmišljao sam sledeće: “Eto kakva mala stvar, a ljudi se njome ubijaju”, i pritom sam ga prislanjao i na srce i na slepoočnicu, povlačeći obarač. Odjednom se čuo pucanj. Strašno sam se uplašio iako nisam osetio nikakvu bol. U sobu su utrčali uplašeni brat i njegova žena; gledaju – lakat leve ruke mi je bio sav u krvi, u desnoj ruci držim revolver, sam stojim bled i jedva se držim na nogama. Istog časa su me stavili na stolicu, previli mi ruku i odvezli kod doktora. Pokazalo se da mi je metak prostrelio samo meki deo leve ruke izmedju palca i kažiprsta, nimalo ne dodirnuvši kost. Doktor je zavio ruku i rekao da je to sve skoro ništa i da će kroz nekoliko dana ruka biti potpuno zdrava. Posle zavijanja smo odmah krenuli kod tebe”. Šta sam ja preživljavala dok je sin ovo pričao, ne mogu da opišem: shvatila sam samo kako je jaka majčinska molitva i kako se Božiji Ugodnici odazivaju na tu molitvu. Divan je Bog u Svetima Svojim! I deci i unucima strogo savetujem da sveto poštuju praznik Blažene Ksenije i da je ne zaboravljaju u svojim nevoljama”. Isceljenje sluge Božijeg Stefana zahvaljujući prepiski U Kubanskoj oblasti je dve godine bio bolestan jedan čovek po imenu Stefan. Njegovi rodjaci su imali mnogo brige i uložili su mnogo truda oko njegovog ozdravljenja, ali ništa nije pomoglo. Saznavši da Sveta Blažena Ksenija mnogo pomaže svima koji joj pritiču za pomoć, jedan od bolesnikovih rodjaka počasni gradjanin Ivan Osipovič Andrienko je napisao pismo nastojatelju crkve na Smolenskom groblju sa usrdnom molbom da odsluži parastos sluškinji Božijoj Kseniji i da u svojim molitvama pomene bolesnog Stefana. Njegova molba je naravno bila uslišena, o čemu je bio i obavešten. Uskoro posle toga gospodin Andrienko je saopštio ocu nastojatelju: “Prezahvalan sam vam za vaše molitve Gospodu i Blaženoj Kseniji i za njenu toplu molitvu Gospodu: naš bolesni Stefan je po vašoj molitvi i molitvi Blažene Ksenije ozdravio, o čemu vas obaveštavam. Bio je bolestan dve godine, a sada je zdrav”. Spasenje devojke od udaje za robijaša Jedna udovica, koja potiče iz veoma dobre familije (udovica general-pukovnika), koja je posedovala značajna materijalna sredstva, veoma je uvažavala i poštovala praznik Blažene Ksenije. U to vreme, kada su na grobu Blažene Ksenije razmišljali da izgrade kapelicu, ta udovica je uzela usrdno učešće u tom poslu i svojim sredstvima pomogla njenu brzu izgradnju. Ta udovica je imala odraslu ćerku-nevestu. Uskoro posle izgradnje kapelice na grobu Blažene Ksenije, jedan pukovnik se sprijateljio sa udovicom i njenom ćerkom, i često je boravio kod njih u kući, zbližio se sa devojkom i predložio joj da se uda za njega. Predlog je bio prihvaćen. Majka se takodje složila u vezi ćerkinog braka sa pukovnikom. Odredjen je bio čak i dan svadbe. Povodom tog dogadjaja majka i ćerka su otišle na grob Blažene Ksenije, odslužile su parastos i molile Blaženu za njenu pomoć u tako ozbiljnoj stvari. Svi koji su poznavali udovicu i njenu ćrku su se iskreno radovali budućoj sreći mlade devojke. I zaista, oboje mladenaca, ženik i nevesta, su bili mladi, lepi, posedovali su značajna sredstva: sve je očigledno doprinosilo njihovoj potpunoj sreći. Tako je i trebalo da po molitvama Blažene Ksenije, koju oni toliko vole i poštuju, Gospod i pošalje tako dobrog ženika, govorili su oni koji su poznavali udovicu i njenu ćerku, - molitva Blažene je ugodna i jaka pred Bogom, I za udovičinu ljubav prema njoj, ona će joj uzvratiti svojom ljubavlju”. I zaista, molitva Blažene je bila jaka pred Bogom. Za udovičinu ljubav prema njoj, Blažena joj je uzvratila svojom ljubavlju. Ali molitvena pomoć Blažene se pokazala sasvim drugačije nego što su to ljudi mislili: mlada devojka na sreću se više nikada nije videla sa svojim ženikom. Evo kako se to desilo. Uoči svadbe majka je zajedno sa ćerkom po običaju otišla na Smolensko groblje da odsluži parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji. U vreme parastosa one su usrdno molile Blaženu da uredi svojom pomoću buduću sreću zaručene neveste. I Blažena se istog trena odazvala na njoj upućenu molitvu. U to vreme, dok su se udovica i njena ćerka molile na grobu Blažene Ksenije, ženik-pukovnik se uputio u Glavnu Blagajnu, da bi tamo prema nekim dokumentima dobio veliki novac. Ušavši u Blagajnu, pukovnik se spremao da izvuče iz dzepa dokumente, i nije primetio da je čuvar koji je tu stajao ustremio na njega svoj začudjen pogled. Pažljivo osmotrivši pukovnika i očigledno prepoznavši ga, čuvar je brzo prišao blagajniku i tiho mu rekao: “Vaša blagorodnosti, tog čoveka (pri čemu je očima pokazao na pukovnika) treba ovog trena uhapsiti. Ja ga znam i dozvolite mi da mu kažem nekoliko reči”. Blagajnik je u nedoumici pogledao na ni po čemu sumnjivog pukovnika i rekao stražaru: “Govori!”. Stražar je prišao pukovniku, još jednom mu pogledao u lice i bez ikakvog poštovanja njegovog čina, strogo mu rekao: “A ti, bratac, kako si ovde dospeo?” Čuvši te reči, pukovnik je pobledeo, kao mrtvac, i ispustio dokumenta iz ruku. Ljudi koji su u to vreme bili u Blagajni, bili su začudjeni nastupom čuvara, i istog trena su se okupili oko njih. “Vaša blagorodnosti, - rekao je čuvar glasno, okrenuvši se ka blagajniku, - to nije pukovnik, već odbegli robijaš! Pre nekoliko godina sam ga sprovodio kao konvojac u Sibir na robiju. I sada sam ga dobro prepoznao. Ja ne grešim”. Lažni pukovnik, drhteći od straha i videvši, da mu ne preostaje ništa drugo da uradi, tog trena se osvestio da je on zaista robijaš koji je ne tako davno pobegao iz Sibira. “Pobegavši sa robije, - pričao je on, - dugo vreme sam izmučen hladnoćom i gladju, lutao po sibirskim tajgama. Na kraju sam uspeo da predjem Uralske planine. Išavši jednom putem, i prolazivši pored guste, mračne šume jedva sam pokretao noge. Odjednom sam video da je do mene došao jedan oficir u kočiji sa jednim zapregnutim konjem. Po zaprezi sam prepoznao da je to pukovnik. Ne želeći da dolazim u kontakt sa bilo kim, otišao sam u stranu od puta i pošao svojim putem dalje, ne obraćajući na oficira nikakvu pažnju i misleći da me nije primetio. Ali prevario sam se. Pukovnik me je primetio. Videvši me krajnje tužnog, umornog i izmučenog, pozvao me je k sebi, upitao me ko sam, i prepoznavši u meni inteligentnog čoveka, sažalio se na mene i pozvao me u svoju kočiju. Šta tu dalje da se priča? Putovali smo kroz najgušću šumu …Tu niko ništa ne može da čuje, nikakva pomoć se ne može očekivati … Jednom rečju, iskoristivši povoljnu priliku, zaklao sam i osećajnog pukovnika i njegovog pomoćnika. Potom sam sa pukovnika skinuo odelo, obukao ga, uzeo njegove dokumente i novac, obojicu zaklanih ljudi zbacio sa kočije i pobegao. Došavši do Petrograda, kao vešt čovek, posebno što sam kod sebe imao sva dokumenta, lako mi je uspelo da se predstavim kao pukovnik. Upoznao sam se sa generalovom ćerkom, i sutradan je već trebalo da bude moja svadba. Ali očigledno je Gospod uslišio molitvu neveste i spasao je od udaje za mene. A da nije bilo tog čuvara, ja bih već sutra bio oženjen”. Lažni pukovnik je tog trena bio uhapšen, predat sudu i zbog njegovih mnogobrojnih prestupa osudjen na smrtnu kaznu. Da, Blažena Ksenija zna da uzvrati svojom ljubavlju onima koji je vole i poštuju. Pronalaženje posla Ispolatova, Bulaha i mnogih drugih Doktor Bulah je došao u Petrograd radi stupanja u službu, ali je svuda dobijao otkaz. Uzalud je tri nedelje naprezao sve svoje snage i već se skoro u potpunosti pomirio sa neuspehom. Njegovi poznanici su mu posavetovali da se pomoli na grobu sluškinje Božije Ksenije i odsluži joj parastos. On je tako i uradio. A sutradan, posle toga je dobio naznačenje za grad Ržev. U istoj situaciji se nalazio i gospodin Ispolatov. Toga dana kako se po savetu bližnjih pomolio na grobu Blažene Ksenije, predložili su mu četiri radna mesta. Ima i mnogo drugih slučajeva dobijanja posla po molitvenoj pomoći Blažene Ksenije o kojima pričaju oni koji dolaze na njen grob, a posebno običan narod – radnici, kuvari itd. Evo naprimer, šta se desilo sa gospodinom V.A. Po profesiji crtač, V.A., je dugo vreme bio ne samo lakomislen čovek, već i veliki nesretnik u životu. Mnogo puta je stupao u službu, ali nigde nije mogao dugo da se zadrži. Ostane nedelju-dve i da otakz, a nekada i njemu daju otkaz: te mu se nadredjeni ne svidjaju, te je posao težak, te su mu kolege neodgovarajuće. Prošlo je tako nekoliko godina. V.A. se skroz povukao, bilo ga je sramota da odlazi medju ljude, već je sa velikim naporom uspevao da sebi nadje neki privremeni posao i jedva se prehranjivao. Mnogo nevolja je pričinjavao i svojoj duboko verujućoj starici-majki. Početkom 1907 godine V.A. je dobio neki jeftin posao i radio je kod sebe u stanu. Desilo se tako da je u to vreme njegova majka bila na Smolenskom groblju i donela je odatle ikonicu Blažene Ksenije. Donešenu ikonicu je okačila na zid i napravila od raznih cvetova venac i tim vencem obavila ikonicu. V.A. i jedna njihova poznanica koja je u to vreme bila kod njih u sobi su počeli da se smeju starici. Verujuća žena ih je dugo nagovarala da to ne rade, dugo ih je savetovala, ali ništa nije mogla da uradi. I šta se desilo? Sledećeg dana su i V.A. i žena koja se s njim smejala dobili otkaz sa posla. Posle toga je prošlo skoro pet godina. V.A. je nekako uspevao da preživi od slučajnih poslova, a žena koja se s njim smejala i do danas nema nikakvog posla, upala je u krajnje siromaštvo. Medjutim starica-majka V.A. je kao i ranije usrdno molila Gospoda i sluškinju Božiju Kseniju da urazumi njenog sina koji gine. I Gospod je uslišio njenu molitvu. Da li neprekidni neuspeh i teška situacija, ili usrdne majčinske molitve, uglavnom V.A se urazumio. Pomislio je da li ga to Gospod kažnjava za to što se ruga nad verom svoje majke, što dozvoljava da bogohulno vredja Gospoda i Njegove svete Ugodnike. I što je više razmišljao o tome, tim se više uveravao u ispravnost toga. Na kraju, kao da je zrak svetlosti ozario njegovu dušu. Probudivši se rano ujutru, počeo je da moli svoju majku da podje s njim na grob Blažene Ksenije, jer želi da joj se pomoli i zamoli od nje oproštaj i pomoć u svojim nevoljama. Majka je drage volje ispunila njegovu molbu. I Gospod je sa radošću primio zabludelog, ali pokajanog sina. Došavši s groba kući, V.A, je istog trena napisao pismo načelniku S.Z. železničke stanice (od koga je ranije dobio otkaz), sa usrdnom molbom da mu da neki posao. U to pismo je stavio mali papirni komadić ikonice Blažene Ksenije, nad kojom se ranije smejao. I pomoć od sluškinje Božije Ksenije je usledila istog trena. Kroz četiri dana V.A. je od načelnika S.Z. železničke stanice gospodina P.P.M. dobio vest da je primljen u službu i da su mu date neophodne sume novca za dobijanje neophodne odeće. Govoreći o ovome, V.A. je usrdno molio da se ovaj slučaj stavi u sledeće izdanje knjige, spreman da u svako vreme potvrdi verodostojnost svoje izjave. O tome, kako je velika vera običnog naroda u pomoć sluškinje Božije Ksenije, pokazuje naprimer slučaj sa radnikom Jegorovim. On je dugo vreme radio u fabrici za rezanje drveta. Tu su ga cenili kao iskusnog, trezvenog i preciznog majstora. Ali Oranienbaumski šumski preduzetnik je predložio Jegorovu skoro dvostruku platu i preuzeo ga je kod sebe. Pre pola godine, zbog okolnosti koje nisu zavisile od Jegorova, on je izgubio posao u Oranienbaumu i uputio se u otadzbinu. Vrativši se u Petrograd i duboko verujući u pomoć sluškinje Božije Ksenije, Jegorov nije čak pošao da traži posao po fabrikama za rezanje drveta, već je samo poslao pisma u kojima je nudio svoje usluge. «Zašto da tražim posao? Meni će ga dati sluškinja Božija Blažena Ksenija», - govorio je. I zaista, poslavši pisma, Jegorov se tog časa uputio na Smolensko groblje da se pomoli na grobu sluškinje Božije Ksenije i da je zamoli za pomoć u traženju posla. I njegova vera ga nije obmanula. Po povratku u stan našao je tri pisma sa pozivom za posao i sa odličnom platom. Čudesno isceljenje trogodišnje devojčice po molitvenoj pomoći svete Blažene Ksenije (Objavljeno prema rečima M.G.Grigorjeva. Ispričano 1906 godine) Desilo se tako da sam pre tri-četiri godine bio u gostima u jednoj aristokratskoj petrogradskoj porodici, koja je napustila Rusiju pre nekih godinu i po dana. Radosna starica-domaćica (sada je već pokojna; sahranjena je u Aleksandro-Nevkoj Lavri) predstavila je mene i svoju unuku kao svoje bližnje i goste. “Evo, pogledajte, - pričala mi je radosna domaćica, mazeći po glavi devojčicu – kako nam je ona mila, zdrava, lepa i pametna …A kakva je tek muzičarka! A verujete li da nismo ni pomišljali da ćemo je videti tako zdravu …I sve se to desilo zahvaljujući pomoći, znate li koga? Nikada nećete pogoditi!… Mislite da su možda doktori pomogli? Ili da se ona rodila zdrava? – Ne, uopšte ne…Istina je da je Olječka rodjena zdrava, i othranjena …Ali kad je imala tri godine, Bog zna zbog čega, verovatno od prehlade, Olječka se tako ozbiljno razbolela, da nismo ni pomišljali da će da ostane živa, a u to da će da bude gluva smo bili potpuno ubedjeni i čak smo se pomirili s tim. I svi doktori su tako govorili …Ako želite ja ću vam ispričati istoriju bolesti moje drage unuke…ne, uostalom pogadjajte na početku ko joj je pomogao i povratio zdravlje, a nije ostala ni gluva?” “Verovatno, - kažem, - su vašoj unuki pomogli neki domaći lekovi? Jer često se dešava da se doktori trude iz sve snage, upotrebljavaju sva moguća medicinska sredstva, ali ništa ne pomaže …I odjednom najjednostavniji narodni lek podigne bolesnika na noge”. “A znate, M.G., da ste skoro nešto pogodili iako razume se mislite na sasvim druge lekove …Moja unuka se zaista izlečila narodnim lekom, ali ne onim o kome vi govorite … Iscelila se takvim lekom, kome svima savetujem da ga nikada ne zaborave, i da ga što je moguće češće koriste …Poslušajte šta ću vam ispričati. Olječka, idi dušo pusti goste … želim da porazgovaram sa M.G. Moj sin se oženio pre samo 12 godina. Ima samo dvoje dece – dve devojčice: Olječku i Sašu. Olji je 11, a Saši 7 godina. U to vreme kada se Olječka razbolela, Saša još nije bila rodjena. Olja je bila jedino dete, i radost svih nas. Neću da vam pričam o tome kako smo je pazili. I šta se odjednom desilo? U početku je počela da se žali da je boli glavica. Izmerili smo joj temperaturu …37 i nešto malo više. Dali smo joj čaj sa malinovim dzemom, stavili u krevet i mislili da će do ujutru sve proći.  Ali Olja je te noći loše spavala, a glavobolju je imala i sutradan. Pozvali smo doktora. Doktor je poslušao bolesnicu, opipao puls, pogledao jezik, izmerio temperaturu i rekao da to ništa nije opasno, i da bolesnica ima laki oblik influence. Prepisao joj je lek i otišao. Davali smo joj njegov lek dan, dva. Ali njoj nikako nije bilo lakše …temperatura je skočila na 39 i Olječka je počela da se žali da je boli desno uvo. Opet smo pozvali doktora. On je konstatovao pogoršanje influence i počeo da sumnja na gnojni čir u desnom uhu. Opet je prepisao lekove i obećao da će doći i sutradan. Bolesnica više nije mogla noću da spava: temperatura joj je skočila na 40, a bol je postala nepodnošljiva. Ponovo smo u toku noći pozvali doktora, ali je on rekao da se do ujutru ništa ne može uraditi, da je bolest uzela ozbiljan zamah, i da bi bilo bolje pozvati specijalistu za ušne bolesti. Možete li samo da zamislite kako smo se svi osećali, a posebno otac i majka! Odmah smo poslali kartice ušnim lekarima sa molbom da posete bolesnicu u 8 sati ujutru. Srećom pa doktori nisu odbili našu molbu. Ujutru se javilo njih četvoro. Naš doktor im je ispričao istorijat Oljine bolesti i svi oni su počeli sa svih strana i po svim pravilima medicinske prakse da posmatraju bolesnicu, koja je sve vreme ili žalosno stenjala ili tako glasno i bolno ječala, da nam je svima parala srce. Kada su doktori počeli da ispituju bolesno uvo, ja se čak ne sećam šta se sa mnom dešavalo … Jauci sirote devojčice su bili toliko strašni, i njene muke su bile tako teške, da ja ni dan-danas ne mogu da shvatim kako mi svi nismo sišli s pameti od tih neshvatljivih muka. Ali sve ima svoj kraj. I doktori su završili pregled. Počelo je dugo savetovanje. Sa strahom smo očekivali njhivou odluku. I zaista, šta može da bude strašnije od toga što smo čuli? Doktori su konstatovali da je Oljin gnojni čir iza bubne opne, da mu treba dati vremena da potpuno sazri, što traje tri-četiri dana, a zatim treba probušiti bubnu opnu i iscediti gnoj iz čira. Ukoliko operacija bude uspešna, devojčica će ostati živa, samo će biti gluva na desno uvo. Ako se ne probuši bubna opna, onda će od gnojnog čira doći do infekcije krvi, i devojčica će umreti. Nije li to bila strašna dijagnoza? Ja i danas ne mogu da budem mirna kada se toga setim. Možete li da zamislite kako smo se tada osećali, a posebno Oljini roditelji? I ta agonija je trajala cela tri dana. Niko od nas nije ni pomišljao da spava …Svi smo ćutke, na prstima, hodali ili sedeli pored sobe male mučenice, i čini se i sami ništa manje stradali od njenih muka, svi smo zatvarali uši od njenih jauka i nikako nismo mogli da odemo od njenih vrata. Samo Bog zna koliko usrdnih molitvi smo uzneli ka nebu, koliko gorkih suza smo tada prolili. Ali Gospod je uslišio nečiju molitvu. Ispitivavši bolesnicu po nekoliko puta dnevno, doktori su nas umirivali i dva dana govorili da se bolest razvija sasvim normalno, a trećeg dana ujutru su izjavili da sutradan mogu da je operišu. Medjutim, muke bolesnice, a zajedno sa njom i naše su toga dana čini se dostigle ogroman stepen. Šta se nama tada dešavalo, ja sada ne mogu ni da opišem. Bolesnica je strašno i žalosno jaukala, otac je čupao svoju kosu, majka samo što nije sišla s uma, a ni ja nisam bila ništa bolja …a medjutim, svi mi smo sedeli pored bolesnicine sobe, zavirujući unutra a nismo mogli da odemo odatle. Sutra je, razmišljamo, operacija …Olja će ili umreti ili će ostati gluva za ceo život. Gospode, zar nema načina da se izbavimo od tako nepodnošljivih muka!…Gde su Gospodnja ljubav i milosrdje? ..Bili smo već spremni da upadnemo u potpuno očajanje…Ali tada je milosrdni Gospod i projavio svima nama Svoju veliku milost. Sedimo svo troje – sin, snaja i ja u sobi zajedno sa bolesnicom, bojimo se da kažemo i jednu reč, svi slušamo jauke umiruće, i ne uzdajući se više u ovozemaljsku pomoć, još ne gubimo nadu u pomoć nebesku, sa suzama se molimo Tvorcu svega i svih …Odjednom ulazi dadilja Agatja Nikitišina i kaže: “Gospodaru, dozvolite mi da odem na Smolensko groblje Blaženoj Kseniji, čula sam da njena molitva mnogima pomaže u nevolji”… “Golubice dadiljo, - odgovara sin, radi šta hoćeš, samo nam pomozi. Vidiš, mi ništa ne shvatamo…Idi kuda hoćeš, samo nam pomozi, Hrista radi!” Dadilja je otišla a mi svi smo sedeli …Više se ne sećam koliko vremena smo tako sedeli…Samo sam primetila, da jauci bolesnice postaju sve tiši i tiši, i na kraju su potpuno prestali. “Umrla je sirota!”, - proletelo nam je kroz glavu…I svo troje smo utrčali u Oljinu sobu. Videli smo da pored bolesnicinog kreveta stoji dadilja i bolničarka, a bolesnica je ležala na desnom boku i tiho, spokojno spavala. “Slava Bogu, - tiho nam šapće dadilja, - otišla sam na Smolensko groblje k Blaženoj Kseniji, pomolila se tamo, donela s njenog groba zemlju i ulje iz kandila…Sada će Olji biti lakše”. Stajali smo pored Oljinog kreveta, kao ošamućeni, slušali smo dadiljine reči, ništa nismo shvatali, ali smo osećali da se sa bolesnicom zaista desila drastična promena, i da je opasnost prestala … Devojčicin otac se sa histeričnim vapajem bacio na grudi svoje žene, i ne zna se da li je to bila dugo nagomilavana tuga ili neočekivana radost u njegovom ridanju, samo znam da smo jedva uspeli da ga umirimo, odvojimo od kreveta bolesnice i stavimo na krevet. Takodje se ne sećam kako smo snaja i ja izašle iz devojčicine sobe, a pošto nismo spavali tri noći, uhvatio nas je san. Samo sam ujutru, ležeći na krevetu, odjednom čula da me dadilja glasno zove: “Gospodarice, gospodarice, ustanite molim vas …doktori su stigli, a mladog gospodara i gospodaricu nikako ne mogu da probudim”. “Šta se desilo, - skočila sam, - kako je Olja?” “Slava Bogu, - reče dadilja, - spava i cele noći je spavala na desnom boku”. Tog trena sam, nepočešljana i neumivena, probudila sina i snaju, rekla im da su došli doktori, i da Olja mirno spava. Kao da su se uplašili zbog toga što su imali hrabrosti da ostave celu noć samo na smrt bolesno dete, oni su skočili sa postelje, nekako se obukli i potrčali kod Olje. A ja sam otišla u dnevnu sobu gde su bili doktori, izvinila im se i rekla da Olja, slava Bogu, od jučerašnjeg dana mirno spava. “Ništa, sačekaćemo, neka se sirota ukrepi pred operaciju jer to nije lako, a tim pre za malo namučeno dete”, - rekli su mi doktori. Otac i majka su izašli i takodje potvrdili da devojčica spava. Takvo stanje deteta je trebalo malo da nas uteši i obraduje. Ali prisustvo doktora i misli o operaciji su nas ponovo podsećali na opasnost i ponovo nam je postalo teško na srcu. Ali šta smo mogli da radimo? Da bi se bolesnica spasla od muka trebalo je izvršiti operaciju …Sedeli smo sat, dva. Doktori su u početku medjusobno mirno razgovarali, počeli su malo-pomalo da budu nestrpljivi, i na kraju su zamolili da probudimo devojčicu. Najpre je u njenu sobu ušla majka i počela zajedno sa bolničarkom i dadiljom da budi dete: “Olja, Olja, probudi se mila!”- ali je ona sirota spavala. Došao je i otac a za njim i ja sa doktorima. Svi redom smo je budili, ali ona nikako nije mogla da se probudi. Na kraju je majka uzela Olju na ruke i podigla je iz kreveta. Tada smo videli da je ceo jastuk, desno uvo, obraz, vrat, košuljica, posteljina bili prekriveni gnojem: gnoja rana je pukla, a zdrava devojčica je nastavila mirno da spava i na majčinim rukama. Doktori su se začudili tako srećnom ishodu bolesti, pokazali su nam kako treba da ispiramo uvo, i otišli. A mi smo stavili devočicu koja je i dalje spavala na novu posteljinu, prišli dadilji s molbom da nam ispriča šta je uradila i na koji način je devojčica postala zdrava? “Ništa ja gospodarice nisam uradila, samo sam otišla na Smolensko groblje k Blaženoj Kseniji, odslužila tamo moleban, uzela ulje iz kandila i brzo se vratila kući. Došla sam i ušla kod Olje, a flašicu sa uljem sam sakrila u dzep, i čekala da bolničarka izadje iz sobe, jer sam se bojala da se ne naljuti ako vidi da hoću da stavim sveto ulje u bolesno uvo. “Dadiljo, sedi ovde, izaćiću na minutu”, - odjednom je rekla bolničarka. Obradovala sam se kada je to rekla. “Dobro, dobro, - kažem, - budite bez brige”… I samo što sam zatvorila vrata za njom, tog trena sam prišla Olji, malo joj skinula povez sa uva (devojčica je uvek ležala na levom boku) i ulila joj ulje u uvo direktno iz flašice. Oteklina je bila jako velika … Ali mislila sam, biće kako je Božija volja i kako je ugodno Blaženoj Kseniji …Ponovo sam maloj gospodarici stavila povez na uvo, ona je malo stenjala, okrenula se na desni bok, zatvorila oči, - znači počela je da spava. Ušla je bolničarka i rekla: “Šta se dešava?” “Zaspala je, - rekla sam. Prišla sam s bolničarkom k Oljinom krevetu, a mala gospodarica je tako slatko spavala, i ustašca je otvorila …I tada ste svi vi došli u sobu. Ja više ništa nisam radila”. “A ko te je naučio da ideš kod Blažene Ksenije? Kako si saznala za nju?” – pitali smo je. “Ja, gospodaru, i vi, gospodarice, odavno znam za nju, mnogo puta sam bila na njenom grobu i videla da tamo uzimaju zemlju i ulje za isceljenje, znači, od raznih bolesti, a ja to nisam morala da radim jer sam hvala Bogu uvek bila zdrava. I evo sada, sedeći pored gospodaricine postelje setila sam se mati Ksenije … Mnogo puta sam već htela da vas pitam da mi dozvolite da odem na njen grob, ali sam se bojala i mislila da ćete mi se smejati ili braniti. A potom kada je mala gospodarica skoro umrla, nisam izdržala: mislila sam, neka se i smeju, neka mi i brane, ja ću ipak otići, pomoliću se na grobu mati Ksenije, a možda će me i pustiti, a ako me ne puste razmišljala sam, onda ću tiho sama nekako otići. A vi ste me slava Bogu odmah pustili. Uzela sam kočijaša, i požurivala ga, a sama sam sve mislila:”Gospode, zar Ti nećeš pomoći tako maloj mučenici?, - a suze su mi samo tekle iz očiju…Došla sam do vrata groblja, naredila kočijašu da me čeka, novac sam mu dala unapred, a sama sam otrčala u kapelicu kod Blažene Ksenije. Otvorila sam vrata, i videla da narod stoji i moli se, sveće i kandila su gorela oko groba, a sa strane je stajao sveštenik u odeždi. Prišla sam direktno k njemu i rekla: “Oče, odsluži ti meni, Hrista radi, parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji, i pomoli se za bolesno dete Olgu, koja se mnogo muči”. “Dobro, dobro, - rekao je sveštenik, - odslužiću parastos i pomenuću u molitvama i bolesno dete Olgu, a ti se sama moli što usrdnije za pomoć od Blažene mati Ksenije. Po meri tvoje vere i molitve dobićeš i pomoć”. Kupila sam dve svećice, jednu sam stavila na svećnjak, a drugu sam uzela u ruke i kleknula sa suzama na sam grob Blažene Ksenije. Otac je počeo da služi parastos a ja sam sve vreme plakala i govorila: “Gospode spasi, Ksenijice pomozi”, - više ništa nisam ni znala da kažem jer sam ja glupa, neuka, ne umem da se molim. Parastos je bio završen, platila sam svešteniku za njegov trud, uzela sam blagoslov, zemlju sa groba Blažene Ksenije, ulje iz kandila i krenula kući. Ulje sam kao što sam vam već rekla ulila u bolno uvo, a zemljicu sam uvijenu u parče tkanine stavila pod devojčicin jastuk. Ona je i sada tamo”. “A od koga si čula za Blaženu Kseniju? Ko ti je za nju rekao? – pitala sam. “Od koga sam saznala za Kseniju, gospodarice, - rekla je dadilja, - ja i sama ne znam, samo znam da ako nekoga nešto zaboli, ili ima neku nevolju, svi odlaze kod nje na grob, pomole se tamo, odsluže parastos, i postane im lakše. Eto i naš brat – kuvar, a i dadilje, ako dugo nemaju posla, odlaze k mati Kseniji, pomole se i dobiju posao”. Zadivili smo se jednostavnom, prostodušnom verom naše dadilje, a činjenica je bila da je Olja ozdravila, i da vera zaista po rečima Gospodnjim, može i gore da premešta. Drugog dana posle Oljinog isceljenja sin i snaja su putovali na grob mati Ksenije i tamo su odslužili parastos. I od tada svi često odlazimo tamo da služimo parastos sluškinji Božijoj Kseniji i zahvaljujemo joj za njenu čudesnu pomoć u našoj strašnoj nevolji”. “Eto tako, - završila je svoju priču pričljiva, radosna domaćica, - to je taj narodni lek koji nikada ne treba zaboravljati, i koji uvek i svima preporučujem. To je to jedino sredstvo, koje je na čudjenje celog sveta ukrepilo i učinilo ruski pravoslavni narod divom i bogatašem. Da nije tog sredstva i te duboke srdačne i istovremeno prostodušne vere ruskog naroda u Gospoda Boga i Njegove svete ugodnike, Bog zna šta bi od njega bilo! Ali znate M.G, vremena su promenljiva, ili kako kažu na latinskom, “tempora mutantur”, kako li, nije bitno, stvar je u tome, da sam ja mnogo puta pričala o Oljinoj bolesti i njenom čudesnom isceljenju svojim prijateljima, ali začudjujuće je to da mnogi od njih nikako ne žele tu da vide nešto čudno. Da li su nastala druga vremena, ili naša nauka više ne ide pravim putem, da niko nigde i ni u čemu ne želi da prizna čudo, ne znam, ali samo svi i sve kod nas žele da objasne prirodnim putem. Tako je i sa Oljinom bolešću: mnogi kažu da je to slučajnost, da je tu glavnu ulogu igralo ulje koje je razmekšalo gnoj, a gnojna rana je pukla. Pa neka govore šta hoće, njih ionako ne možeš da razuveriš. Daj samo Bože više takvih “slučajnosti”. Kada oni sami upadnu u neku nevolju, tada ćemo videti da li će daleko dogurati sa svojim prirodnim sredstvima? Ja nikada neću prestati da verujem da Olja čuje i da je zdrava samo zahvaljujući pomoći sluškinje Božije Blažene Ksenije, koju ću uvek duboko poštovati kao Božiju Ugodnicu, i molitvenicu za sve one koji je ljube i koji pribegavaju k njoj za pomoć”. Isceljenje od bolesti i predskazanje rodjenja devojčice Ksenije Jednom je bio bolestan čovek veoma visokog obrazovanja i porekla. Njegov život se nalazio u ozbiljnoj opasnosti. od njega se ni na tren nije odvajala njegova supruga. Jednom ju je u hodniku zaustavio čovek, koji je bio ložač kod njih, i zamolio je da mu dozvoli da da savet kao pomoć bolesnome. Dobivši od nje dozvolu, rekao je da je i sam jednom bio veoma bolestan i da se iscelio kada su mu doneli pesak sa groba Blažene Ksenije. I tada joj je dao malo tog peska sa molbom da ga stave pod jastuk bolesniku, koga su zbog njegove dobrote voleli svi koji su ga znali. Bolesnikova supruga je ispunila molbu dobronamernog sluge. Noću, sedeći pored postelje bolesnog muža, zaspala je i imala vidjenje. Pred njom je stajala stara žena čudnog izgleda i u neobičnoj haljini i rekla joj: “Tvoj muž će ozdraviti. To dete koje sada nosiš u svojoj utrobi će biti devojčica. Nazovite je po meni Ksenija. I ona će čuvati vašu porodicu od raznih nevolja”. Kada je bolesnikova supruga došla k sebi, te žene već nije bilo. Ali sve što je Blažena Ksenija koja se stradalnoj ženi javila u vidjenju s utehom i dobrom vesti rekla se potpuno ispunilo. Bolesnik je ozdravio, a njihovo sledeće dete je bila devojčica, koju su nazvali Ksenija. Sećajući se pomoći Blažene Ksenije, zahvalna i blagočestiva supruga je svake godine dolazila na grob Blažene i služila joj parastos. Od tog usrdnog dela je nisu mogle sprečiti ni mnogobrojne i komplikovane obaveze. Čudno je to što se posle nekoliko meseci, pošto se njihova ćerka Ksenija udala, na njihovu porodicu obrušila strašna nevolja. Otac porodice, koji je nekada isceljen po predskazanju Blažene se razboleo i upokojio iako se činilo da je bio pun snage. Priča nestalog muža po molitvenoj pomoći svete Blažene Ksenije Krajem prošlog veka u gradu Viljno, živela je porodica Mihajlovih, koja se sastojala od muža, vojnog činovnika u penziji, žene Marije Vasiljevne i njihove jedine ćerke Evgenije, koja je učila u gimnaziji. Muž je dobijao 970 rubalja godišnje. I porodica je sa tim skromnim sredstvima živela srećno uz medjusobnu ljubav jednih prema drugima. Ali sudbina je svim članovima dodelila drugi udeo. Jednom se ćerka prehladila, dobila zapaljenje pluća i umrla. Roditelji su mnogo tugovali: žena je čitave dane provodila na ćerkinom grobu, a muž je počeo da pije votku. U pijanom stanju je bio potpuno nesnosan. U porodici je umesto predjašnjeg tihog života nastupio pravi pakao: svaki dan je bilo vike, svadja. Na kraju se muž nekako osvestio: prestao je da pije, nešto je razmišljao, i od jutra do kasne večeri je bio van kuće, i skoro nije razgovarao sa ženom. Prošlo je 7-8 meseci od ćerkine smrti. Odjednom je rekao Mariji Vasiljevnoj da više nema nameru da bude u Viljni, da je dobio posao u Taškentu, i da ukoliko ona želi da ide zajedno sa njim može odmah da rasproda svu imovinu jer putuje za nedelju dana. Ukoliko ne želi da ide s njim može da ostane u Viljni: on će joj slati 50-60 rubalja mesečno za izdržavanje. Marija Vasiljevna je dugo razmišljala o muževljevom predlogu. Ali, s jedne strane je bila veoma povezana sa umrlom ćerkom i navikla se na život u Viljni, a s druge je bio strah od života sa pijanim mužem od koga je doživela tako mnogo nevolja u poslednje vreme, a pritom je to strana daleka zemlja, - tako da se privolela da ipak ostane u Viljni. Muž se potpuno hladnokrvno rastao od žene i otišao u Taškent. Prvih meseci je redovno slao ženi novac za izdržavanje, iako pisma nije pisao. Zatim je novac počeo da stiže sve redje i redje i na kraju je potpuno prestao. Marija Vasiljevna je morala da rasproda svu imovinu …u početku je stanovala u jednoj sobici …i na kraju je ostala potpuno bez sredstava: nije imala ni da plati sobu, niti za hranu. Preostalo joj je da se hrani Hristovim imenom (prošenje). Na sreću, u pomoć joj je priteklo Viljensko društvo za zaštitu žena, koje je slučajno saznalo za njenu jadnu situaciju, dalo joj je smeštaj i počelo da traži njenog muža … ali od toga nije bilo ništa. Tada su Mariji Vasiljevnoj posavetovali da ode u Petrograd i tu da informacije o svom mužu. Došla je u Petrograd i pre svega je pošto nije imala sredstava tražila neki svoj kutak gde bi se smestila. Dugo je išla po raznim sirotinjskim prihvatilištima, i na kraju je dospela u radnički dom. Obradovala se i takvom smeštaju. Ali njena radost je bila privremena. Njene cimerke su bile mlade vesele devojke, a njoj je već bilo 58 godina. Počela su ruganja i svakovrsne uvrede. Medjutim i njeni napori da nadje muža su bili potpuno bez rezultata: u vojnim kancelarijama su joj govorili samo da je iz Taškenta prešao negde i preneo penziju, ali nisu mogli da joj kažu nikakvu adresu kako bi ga priveli na sud. (Naposletku se pokazalo da je Mihajlov od vremena odlaska iz Viljne sedam puta menjao službu i mesto stanovanja). Sirota Marija Vasiljevna je zapala u potpuno očajanje. Danima je sedela u vrtu pri Grčkoj crkvi i oplakivala svoje očigledno bezizlazno stanje. Jednom, kada je Marija Vasiljevna po običaju sedela u vrtu, prišla joj je neka starica, porazgovarala sa njom, pitala je za nevolju i opraštajući se rekla: “Mati, umesto što idete po raznim kancelarijama, bolje otidjite na Smolensko groblje k Blaženoj Ksenijici, pomolite se tamo, i ona će vam pomoći da nadjete muža”. “A ko je ta Blažena Ksenijica? – upitala je Marija Vasiljevna. “Saznaćete kada vam pomogne da pronadjete muža”, - odgovorila je starica. – “Oprostite ne mogu više s vama da razgovaram imam još dosta drugih poslova. A kod Ksenijice obavezno otidjite nećete se pokajati!” S tim rečima se starica oprostila sa Marijom Vasiljevnom i otišla. Marija Vasiljevna ja malo razmislila i peške otišla na Smolensko groblje. Tamo je pronašla kapelicu Blažene Ksenije. Odstojala je u kapelici nekoliko parastosa, otplakala, poželela i sama da joj se odsluži parastos, ali nije imala novca. I opet je peške otišla u radnički dom. Sutradan već nije mogla da ide u kancelariju, noge su je jako bolele od jučerašnjeg umora. A trećeg dana je pošla u kancelariju i zamislite kako se začudila kada su joj tamo saopštili da se njen muž nalazi u Kišinevu u toj i toj ulici i u toj i toj kući. Tog časa je predala u Sankt-Peterburški okružni sud molbu za dobijanje svog dela muževljeve penzije. Stvar je pokrenuta i počela je da dobija 30 rubalja mesečno. U to vreme je živela u sirotinjskom prihvatilištu Marije Andrejevne Saburove i često je posećivala kapelicu Blažene Ksenije. A potom je otišla u Viljno, kako bi ostatak života provela tamo i bila sahranjena pored svoje drage ćerke. Čudesna pomoć Svete Blažene Ksenije u naše dane Danas živimo na velikoj vremenskoj raskrsnici, na završetku drugog hiljadugodišta ere Novoga Zaveta. Ali ljubav svetih Božijih Ugodnika, a medju njima i naše voljene majke – svete Blažene Ksenije Petrogradske je neiscrpna i ne podleže toku vremena. Sveti pripadaju večnosti i žive u nezalaznoj svetlosti. Ni danas se ne smanjuje broj vernika koji mole za pomoć Blaženu Kseniju, i danas ka njenoj kapelici dolaze i putuju ljudi sa svih strana sa suzama tuge i molbi, ali i sa suzama ljubavi i blagodarnosti. Veliki broj pisama stiže u crkvu Smolenske ikone Majke Božije, blizu koje se nalazi kapela – ljudi mole da se pomolimo, pomognemo, ali isto tako stiže i mnogo pisama o ispunjenju molitve, o čudesnoj pomoći po molitvama Svetiteljke. Neka od tih pisama predlažemo pažnji čitalaca. * * * Poštovani oče! Imam za Vas veliku molbu. Da li biste mogli da odslužite moleban Blaženoj Kseniji? Stvar je u tome što se pre nekoliko dana moja majka jako razbolela. Veoma sam se bojala za nju i nisam mogla da se primoram da idem na spavanje iako je već bila noć. Nedugo pre toga su mi poklonili “Žitije i akatist Svetoj Kseniji Petrogradskoj”. U njemu su naveli mnogo primera isceljenja ljudi po molitvama Blažene Ksenije. I pomislila sam kad je uslišila molitve tolikih ljudi, zbog čega ne bi i meni pomogla? Upalila sam kandilo pored majčinog kreveta i počela da se molim. Dugo sam se molila, a kada se majka budila sa jaucima, pitala sam je da li joj je bolje. Opet sam se molila i mama se probudila i rekla da joj je bolje i da je glava skoro više i ne boli. Izgledala je potpuno zdrava i bila je bodra i vesela. Samo što nisam plakala od radosti, jer su moje molitve bile uslišene. Obećala sam Svetoj Kseniji da ću joj zakazati moleban. Ne mogu a da ne ispunim svoje obećanje jer će u životu biti još toliko trenutaka kada će mi biti potrebna njena pomoć. Molim Vas da mi pomognete u tome. Ne znam koliko to košta, ali mi napišite i ja ću poslati novac, koliko je potrebno. Molim Vas da me ne odbijete. Fokina Elena Aleksandrovna 12.10.93. * * * Pomaže Bog! Oče Viktore, dobila sam Vaše pismo sa laticama ruže i kapljicom ulja sa groba Svete Ksenije. Pisala sam iz bolnice, imala sam tešku operaciju i pismo je stiglo 10-i dan posle operacije. Još sam ležala na reanimaciji (soba teških postoperativnih bolesnika). Kada sam pročitala pismo, pomolila sam se Svetoj Kseniji, a ulje još nisam imala. Prislonila sam Vaše pismo sa laticama ruža na bolno mesto i prvi put noću nisam imala bolove, i spavala sam bez inekcija za uspavljivanje. Sutradan mi je muž doneo vazelinsko ulje, i u njega sam stavila latice ruže i ulje sa groba Svete Ksenije, a uveče i narednih dana sam mazala oko bolnih mesta tim uljem (bolna mesta su bila povijena i nisam smela da ih mažem) i bol je prestala. Ali iako više nije bilo boli, u stomak mi je bila stavljena debela duga cev, i ona mi je veoma smetala i dosadila mi je. Ujutru 12-og dana sam se obratila lekaru sa rečima da mi izvade tu cev pošto mi je veoma smetala i nisam mogla da hodam. Lekar mi je rekao da za to nema govora i da još dugo moram da je nosim. Tada sam u pomoć pozvala Sv.Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca sa rečima: “Nikolaje-Ugodniče, ako si Čudotvorac, učini sa mnom čudo, kako bi mi danas izvadili ovu cev iz stomaka, jer mi je dosadila i veoma mi smeta”. Toga dana je trebalo da dodje sestra koja me previja i rekla je da će me danas najverovatnije previjati lekar i izvaditi cev. Da – desilo se čudo – cev su izvadili i kroz dva dana su me prebacili u zajedničku sobu. 16 avgusta su me pustili kući. Još sam dosta slaba, išla sam nedavno u Crkvu, pričestila se Svetim Hristovim Tajnama. Danas sam prvi put otišla na poštu i poslala vam 50 hiljada rubalja pošto ne znam koliko treba. I puno Vam hvala za moleban i za pismo. Ono je došlo tačno kad treba. Neka Vas Gospod spase! * * * Molitvama Svetih Otaca naših Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas! Pomaže Bog oče Viktore! Pišem Vam da bih posvedočio još jedno čudo koje je Gospod projavio po molitvama Blažene mati Ksenije. Jedna moja prijateljica, stanovnica Petrograda mi je na moju molbu poslala adresu crkve na koju sam to trebalo da pišem. Sam sam invalid I kategorije (paraliza nogu) Dimitrije Rezepov. Moja bolest traje već 11 godina, i na nju sam se već navikao, i nije stvar u tome. Živim u zajedničkom domu, u gradu Čiti. Pre dve godine je uprava doma odlučila da oduzme stanove svima koji ih nisu dobili po njihovim pravilima. Jedan od takvih slobodnih stanova su prodali i meni, kao invalidu, da bi poboljšali životne uslove.Prošla je godina. Odjednom se pojavila prethodna vlasnica tog stana. Počela je sudska rasprava, koja je trajala sa povremenim uspehom više od godinu dana. U tom periodu me je posetila jedna moja poznanica, veoma draga, duboko verujuća starica, pisac Viktorija Genadijevna. Zatekla me je u napetom raspoloženju. Tada je iz torbe izvadila knjižicu “Žitije Ksenije Petrogradske” i naredila mi da je pročitam. Ja je naravno nisam odmah pročitao, već sam je stavio na sto gde je odležala još nekoliko nedelja. Na kraju sam je pročitao. Treba da kažem, da sam za Blaženu Kseniju znao još i od ranije, čitao sam njeno žitije, ali sam mislio: “Gde je Petrograd, a gde je Čita, kako će do Blažene doći te molitve”. U toj knjižici sam pročitao o jednom slučaju kada je Blažena Ksenija pomogla u rešenju sudskog dela. To me je veoma ohrabrilo. Medjutim bližila se redovna sudska rasprava. Ne znam zašto, ali mi je u glavu došla misao da naslikam malu ikonu Blažene Ksenije i da je dam majci da je ponese sa sobom na sud. Ja sam se bavim ikonopisanjem jer sam pre bolesti završio školu slikarstva, a sada koliko mogu pomažem u obnavljanju crkava i slikam ikone. Tu ikonicu sam naslikao za jedan dan, i još neosvećenu dao sam majci da je ponese sa sobom na sud. Majka ju je brižno celivala, zavila u salveticu, stavila u torbu i pošla. Ja sam se u to vreme molio, moleći Gospoda i Blaženu Kseniju da nam pomognu. Divna su dela Gospodnja i veliko je Njegovo milosrdje! Na sudu se desio zadivljujući slučaj. U vreme zasedanja bivša vlasnica stana se odgovarajući na pitanja sudije toliko zbunila da je sama rekla da je kupila taj stan po fiktivnim dokumentima i po poznanstvu. Čak se i sudija nasmejao. Na tome se sve završilo. Mama se radosna vratila kući. Ikonu smo osvetili i ona je stalno s nama. Svaki dan je posmatram i sećam se pomoći Blažene Ksenije i molim joj se. Tako da za Gospoda i Njegove Ugodnike rastojanje ništa ne predstavlja. Divan je Bog u Svetima Svojim i Njemu neka je slava u vekove vekova. Amin. S poštovanjem, Dimitrije Rezepov, 28 godina, invalid I kategorije Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje... Blagodatna pomoć po molitvama svete Blažene Ksenije, priča A. Smirnove Jednom na proleće sam se vraćala u Petrograd sa imanja svoje rodjake iz K-e gubernije. Trebalo je da putujem na konju po seoskom putu, i kako je bilo vreme prolećnog bespuća, morala sam, otišavši dvadeset vrsta od poslednje stanice, zbog nemogućnosti da idem dalje, a zbog rečnog izliva i kasnog vremena, da po savetu mog kočijaša pribegnem gostoprimstvu jedne gospodarice, čije imanje se nalazilo na našem putu. Još na putu ka salašu, moj vozač mi je objasnio da tu živi jedna gazdarica, Marija Sergejevna Goreva, i da je ona “veoma pobožna i svakog siromaha prima i ne otpušta bez nečega da ponese”. Gazdarica je zaista bila veoma ljubazna i gostoprimljiva i saznavši da sam iz Petrograda, obradovala mi se kao rodjenoj. Izvinila sam joj se zbog unošenja nemira, ali ona nije htela ni da sluša. - Ah, - rekla je, - ja se tako radujem da čujem nešto o Petrogradu, a tim pre da vidim osobu koja je odatle. Petrograd je moj kraj, - dodala je sa osmehom, kako bi pojasnila svoje posebno interesovanje za taj grad. Marija Sergejevna Goreva je bila još mlada i lepa žena. U njenim krupnim crnim očima, u osmehu na punim predivnim usnama, je bilo toliko topline da se i spontano, bez reči, potvrdjivalo o njoj sve što sam već čula od svog vozača. Ona je cela sijala nekom posebnom, unutrašnjom svetološu i, bez obzira na neobičnu prostodušnost, s kojom se držala, u njoj je postojala neka moćna sila i neopisivo je privlačila k sebi od prvog pogleda. Posle čaja smo prešli iz trpezarije u dnevnu sobu, i uskoro se izmedju nas razvio živ razgovor. Ona me je sa živim interesovanjem pitala o Petrogradu u najsitnijim detaljima. - Srećni ste jer ćete uskoro videti Petrograd, - rekla je odjednom pogledavši me tužnim pogledom, i pritom se duboko zamislila, i činilo se kao da je želela nešto da mi ispriča, ali se ipak predomislila. A meni je kroz glavu prošla radosna misao: “A možda ste želeli da mi date neku poštu da odnesem u Petrogard, - rekla je, - pa vas molim ako je to, ja ću to učiniti sa velikim zadovoljstvom”. U očima joj se pojavila iskrena radost. - O, molim vas , - rekla je, - ako ste tako dobri, i ako vam to ne predstavlja problem, - i ustavši otišla je u drugu sobu, i kroz minutu je odatle iznela nekoliko zlatnika u koverti i predala mi. - Evo, - nastavila je, dajući mi koverat, - kada budete u Petrogradu, otidjite na Smolensko groblje, tamo se nalazi grob sluškinje Božije Blažene Ksenije: odslužite joj parastos, a sve ostalo podelite siromašnima. - S najvećim zadovoljstvom, - rekla sam,- spremna sam da ispunim vašu želju, a tim pre što se i sama već odavno spremam da posetim njen grob, o kome sam mnogo slušala. Ali vi verovatno imate poseban razlog zbog koga poštujete Blaženu Kseniju? – upitala sam je. - O, da! – odgovorila je sa dubokim i snažnim uverenjem, i tiho dodala, - divan je Bog u svetima Svojim! Ja sam to osetila u životu na sopstvenom iskustvu. - Ako nije tajna, - rekla sam, - možda možete da mi ispričate neki poseban dogadjaj iz vašeg života, koji je doprineo da se u vama ukrepe tako čvrsta religiozna uverenja, i tako jaka vera? - Ne, nije tajna, - odgovorila mi je, - ali ako bi čak i bila tajna, onda radi Svetlosti istine, treba da žrtvujemo i naše tajne. Sve je to rekla odlučnim i čak pomalo strogim glasom, da sam čekala šta će dalje reći. Medjutim, Goreva je ustala i prošla nekoliko puta po dnevnoj sobi, kao da je nešto razmišljala; a potom je sela naspram mene i počela svoju priču tihim glasom, ali ipak uznemirenim. - Rodjena sam u Petrogradu, u trgovačkoj porodici. U početku smo živeli veoma bogato, imali smo svoje konje, kočije, mnogo posluge i sve drugo, dostupno velikašima. Učila sam u jednoj od gimnazija i bila sam već u petom razredu, kada su počele nevolje. Očevi poslovi su brzo propali, i završilo se time što nam je jednom došla policija i popisala sve stvari, uključujući čak i garderobu; otac je meni i majci rekao da nam ništa nije ostalo, i da je on zahvaljujući nečijoj prevari, izgubio u toku jednog meseca na berzi trista pedeset hiljada rubalja u nekim papirima, i da sem duga nemamo ništa drugo. U to vreme još nisam bila svesna važnosti toga što se desilo, ali je za majku to bio težak udarac. Kako se sada sećam, ona se prekrstila gledajući na ikonu i prošaputala: “Neka bude volja Tvoja Gospode!”. I sa velikim smirenjem se pokorila njoj, a tome je i mene učila: “Nikada ćerko ne kloni duhom, - govorila je, - bez obzira kako su teška privremena iskušenja, sećaj se uvek kraja mnogostradalnog Jova; mi smo izgubili samo novac, ali ne živi se samo sa njim, već sa dobrim ljudima. Moli se Gospodu da te blagoslovi sa dobrim i smirenim mužem, koji nije pijanica, i poštuj uvek praznik sluškinje Božije Blažene Ksenije: ona će ti biti velika zastupnica”. Zbog čega se moja majka tako bojala za mog muža pijanicu, saznala sam tek kasnije, a u to vreme nisam čak tačno ni znala šta znači “pijanica”, pošto u našoj porodici ne samo da niko nije pio vino, već je otac čak strogo zabranjivao da se ono drži u kući. Uskoro posle našeg finansijskog fijaska otac je počeo da radi kao trgovački pomoćnik u jednoj od velikih trgovačkih firmi i počeo je da prima platu šezdeset rubalja mesečno. Nismo imali dovoljno sredstava za život, tako da sam ja morala da napustim gimnaziju i počnem da radim kao kasirka u toj istoj prodavnici gde je i otac radio. Tada se naša situacija malo popravila, ali nas je uskoro pogodila velika nevolja: moja majka koja je poboljevala od samog dana nesreće je vrlo brzo umrla od prestanka rada srca, a posle godinu dana je umro i otac od zapaljenja jetre. Dakle, ostala sam siroče kao 17-ogodišnja devojčica i nastavila sam da i dalje radim u toj istoj prodavnici. Prošlo je dve godine od smrti roditelja, i udala sam se za svog kolegu – knjigovodju naše firme, prepoznavši u njemu čoveka istih uverenja, a što je najvažnije istih pogleda na religiju, što nas je posebno zbližilo. Moj muž je zaista bio uzoran porodični čovek i pritom veoma dobar čovek, i tri godine posle naše svadbe su proletele kao jedan svetao i srećan dan. U to vreme su nam se rodila dva sina. Muž je dobijao dobru platu, i sve smo imali, i činilo se da sreći nema kraja, ali nam je Gospod dao drugačiji udeo. Tada je Goreva duboko uzdahnula i malo poćutavši nastavila: - Jednom uveče, moj muž se potpuno suprotno uobičajenom, vraćao kući veoma kasno, i ušao u sobu ljuljajući se. Primetila sam to i uplašila se misleći šta mu je, pritrčala sam mu, a on je tada uzdahnuo i osetila sam snažak miris vina. Pritom se u mom pogledu nevoljno pojavila izbezumljenost, koju je moj muž sigurno primetio, jer mi se obratio sa gnevom što njemu uopšte nije bilo svojstveno: - Pa, što me tako gledaš? Šta je tu čudno? Pa – popio sam, kakva retkost; muškarac od svojih skoro trideset godina je popio, kakav dogadjaj! - Ali, - rekla sam, - ja ti ništa nisam rekla. - A šta tu ima da se kaže? I zašto si budna do sada? Lezi da spavaš! Legla sam, ali nisam mogla da zaspim. Tačno kao oganj me je opržila misao: “A šta ako je to tek početak!”. Stvar je u tome što se moj svekar povremeno strašno napijao, i umro je od udara, te je ta pojava mogla da bude nasledna. Pri samoj pomisli na tu mogućnost sva sam se sledila, ali je samo vreme to moglo da pokaže, te sam odlučila da strpljivo čekam. Ujutru je muž ustao bledji nego obično, ali iako je bio zamišljen, bio je kao i ranije nežan i tih. Nije rekao ni reči o onome što se juče desilo, a i ja sam ćutala. Prošla je jedna sedmica i ja sam već počela da se smirujem, kad se odjednom ponovilo to isto samo u mnogo većem stepenu, i od tada više nije bilo mesta nikakvoj sumnji: muž je neprekidno pio… Prošlo je nekoliko strašnih meseci, a možda i godina dana. Dali su mu otkaz na poslu, a ja sam u to vreme rodila već i treće dete. Iz stana smo se davno iselili, i svi smo živeli u jednoj maloj sobi na Peskama i to isključivo od toga što sam ja zaradjivala šivenjem rublja. Ali da li sam i mogla mnogo da zaradim sa troje male dece na rukama! Zadesila nas je velika nevolja: zadužili smo se i u prodavnici i kod svoje gazdarice i to za dva meseca. Šta nam je bilo činiti? - Sećam se kako je u vreme kada je trebalo da platim za treći mesec, uveče kada su muž i deca spokojno spavali, gazdarica zvala i rekla da ukoliko sutradan ne platim stan, ili u krajnjoj meri ne izbacim “pijanicu” muža, koga ona više ne želi da drži kod sebe, ona će nas naprosto isterati sve na ulicu. Šta sam mogla da joj odgovorim? Izmučena brigama i radom, tako sam oslabila, da sam osećala da ako kaže još jednu reč neću moći da se uzdržim: srce je već počelo jako da kuca, i stegnuvši ga odgovorila sam joj: - Darja Karpovna! Molim vas da danas prekinemo ovaj razgovor, a sutra ću vam dati odgovor. - Dobro, - rekla je ustajući, - ali prišavši k vratima okrenula se još jednom i podsetila me šta mi sleduje. Samo što su se vrata zatvorila za njom, pogledala sam na portret svoje majke, bespomoćno pokrila lice rukama i gorko zaplakala. - Majko mila, - reči su bile kao jecaj, - zbog čega si me zaboravila, tvoju sirotu ćerku! Pomoli se za mene rodjena! Molitva majke spasava sa dna mora. Urazumi me i naući šta da radim! Nemam snage više ovako da živim!… Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje. To se upravo i meni desilo. Posle mog vapaja pokojnoj majci želela sam da se prihvatim posla, ali izmučena i moralno i fizički kako sam sedela tako sam i ostala spustivši glavu na sto. Ne sećam se da li sam dugo bila u tom stanju, ali evo šta se sa mnom tada desilo: Ugledala sam pred sobom nepoznatog mladića, koji je bio obučen jednostavno, kao mirjanin. Pružio mi je desnu ruku i zapovednički rekao: “Idemo!”. Tačno me je nevidljiva sila podigla i ja sam ga bez reči sledila. Dugo smo išli, samo ćuteći, dugim i mračnim ulicama, ali kao da nismo dodirivali zemlju, dok se na kraju nismo zaustavili pred velikim vrtom. Osmotrivši sve, ugledala sam kroz rešetku na vratima bele krstove, koji su stajali kao prividjenja usred noćnog mraka, i sa strahom odstupajući natrag, prošaputala sam: “Groblje!”. - Da, groblje, - mirno je ponovio moj saputnik, - ovde je upokojeno mnogo pravednika; da li ih se boji sluškinja Božija Marija? I ne očekujući moj odgovor, snažno je desnom rukom uhvatio moju ruku, a levom je lagano dodirnuo zatvorena vrata, koja su se tiho bez šuma otvorila pred nama. Primetila sam u daljini usred noćnog mraka treperavu svetlost, i obradovavši se skoro uzviknula: “Svetlost!”. - Idi k njoj! – rekao mi je moj saputnik, i dodao, - odavno te tamo čekaju, - neprimetno je nestao, ostavivši me potpuno samu. Bilo mi je tako strašno da sam počela da trčim prema svetlosti, i dotrčavši skoro do same svetle tačke, uvidela sam da stojim pred kapelicom, iz koje je izlazila svetlost, slična plavičastom bengalskom ognju. Osmotrivši, prepoznala sam grob Blažene Ksenije, gde sam dolazila još sa majkom. Kroz zatvorena vrata sam čula pojanje: “vječnaja pamjat!”. – Ušla sam i ugledala svoju majku, koja je bila prislonjena nad nadgrobnom pločom. Iz očiju moje majke su tekle suze i to tako obilno, da se činilo kao da je cela ploča plivala u njima. Pružila sam svoje ruke i na uzvik “Majko!”, došla k sebi. Dugo nisam mogla da dodjem k sebi od svog vidjenja, i tek kada sam pogledala unaokolo i shvatila da sam u svakodnevici, malo sam se umirila i počela da razmatram sve što sam videla. Koprena je spala sa mojih očiju. Živo sam se setila svih majčinih saveta koji mi iz nekog razloga nisu padali na pamet poslednje godine. Kao da sam se pomračila. Shvatila sam da moja majka moli sa suzama Blaženu Kseniju, i do te iste svetlosti me je doveo i moj tajanstveni saputnik. I odlučila sam da odem na Smolensko groblje, i da odslužim parastos. Tako sam i uradila, ostavivši decu mužu, znajući da će on ujutru kada se probudi biti trezan. Kada sam prišla ka kapelici, tako sam živo doživela celo noćno vidjenje i moju majku, da sam sve ponovo preživela, i kleknuvši ostala sam ceo parastos – i to ne jedan – na tom istom mestu gde sam videla svoju majku. Posle toga sam odmah osetila kao da je neka težina spala sa mene, i ja sam se sa tako olakšanom dušom vraćala i razmišljala o prethodnoj noći, da čak nisam ni primetila kako sam prešla veliko rastojanje od Smolenskog groblja do Peskova i ušla u našu ulicu. Odjednom sam nedaleko čula zvuk zvona, i podigavši glavu, ugledala sam da naspram naše kuće stoji nekoliko vatrogasnih brigada koje su dovršavale gašenje požara. Pri takvom prizoru odmah sam se zaustavila i premrla, ali sam se potom krenula napred i dotrčavši do brigada, sa krikom koji je razdirao dušu rekla “Deca! Muž!” – želela sam da prodjem kroz vrata, ali su mi noge poklekle, smrklo mi se pred očima, i bez osećaja sam pala na zemlju. Kada sam došla k sebi, primetila sam da se nalazim u velikoj svetloj i bogato opremljenoj sobi. Pored mog uzglavlja je stajao stariji gospodin koji me je držao za ruku i proveravao puls. Videvši da sam otvorila oči, obratio se starici koja je sedela u fotelji i bila obučena u tamnu svilenu haljinu, rekavši: “Obamrlost je prestala, nema više opasnosti, treba dati lek za umirenje”. Medjutim, ja sam se jasno sećala požara i moje prvo pitanje je bilo: “Deca i muž?” - Umirite se, rekla je starica tihim i nežnim glasom, - vaš muž se samo malo povredio, a sva deca su živa i potpuno zdrava. Ona su ovde u drugoj sobi, i dvoje od njih spavaju, a najstarije će te sada videti. Ali, primetivši moju brižnu nepoverljivost, starica me je razumela, i prijatno se osmehnuvši, rekla nešto drugoj starici, koja je ličila na staru dadilju; ova je tog trena izašla i vratila se za minutu, držeći za ruku mog starijeg sina, a mladje su na rukama nosili dvoje sluga. Ugledavši svoju decu živu i zdravu, prekrstila sam se, i umirivši se upitala gde se nalazim. - Vi ste kod mene, u stanu generalice L., - odgovorila mi je starica u svilenoj haljini. – Ja sam pošla na službu u Aleksandro-Nevsku Lavru i prošla sam pored vaše kuće, kada su se čuli krici: “Spasavajte, deca gore!”. Ja sam se razume se zaustavila i napustivši kočiju prišla bliže ka kući. Ali slava Bogu, dvoje dece su već spasle vatrogasne brigade, a treće – vaš muž, ali je on pao, a dete su uhvatili, i ja sam sve povela kod sebe, a posle su i vas donele moje sluge koje su vas tamo čekale. Vaš stan se zapalio u kuhinji, i za manje od pola sata sve je izgorelo, tako da ništa nismo spasli od vaše imovine. - Bog s njim!, - prošaputala sam, - moja deca i muž su živi slava Tvorcu za njihovo spasenje! - Ali Bože moj! Koliko smo vam samo problema doneli! – obratila sam se k starici. - Ah, molim vas, ne razmišljajte o tome, - rekla je ona. - Moj stan je veliki i ima prostora koliko hoćete, a ja mnogo volim decu i uz Božju pomoć živite kod mene dok se oboje ne snadjete. - A gde je moj muž? - Dole, - moj stan ima dva sprata, - objasnila mi je generalica.- Njega previjaju, i on je veoma bio uznemiren zbog vašeg ranog odsustva. - Objasniću vam posle gde sam bila tog jutra, - odgovorila sam na upitni pogled generalice. Sutradan sam ustala iz postelje, ali je muž odležao još dve nedelje i još je dugo hodao na štakama. U to vreme sam se zbližila sa generalicom i veoma smo zavolele jedna drugu. Ona je bila udovica, dobra, sveta duša. Ranije je imala decu, ali ih je izgubila u ranom uzrastu i od tada ne može ravnodušno da gleda na dete. Ispričala sam joj ceo svoj život, nisam sakrila ni moje poslednje tuge, slabosti muža, ispričala sam joj i svoje vidjenje i rekla gde sam bila tog presudnog jutra. Saslušavši me, generalica se pobožno prekrstila, i duboko zamislila. - A znate šta? – rekla je pogledavši me, - ja u tome svemu vidim Božiji prst. Požar je morao da se desi na dan pomena jednog od moje dece, koja su sahranjena u Aleksandro-Nevskoj Lavri! I evo Gospod mi šalje živu umesto mrtve dece, a vama mene kao oslonac u teškoj situaciji, i nama ostaje da razumno dodjemo do cilja na koji nam je Gospod ukazao. - Evo šta ćemo, - rekla je poćutavši, - imam dva imanja: jedno od njih je malo i nalazi se u N-skoj guberniji; vaš muž bi mogao da podje tamo kao stariji trgovac; tamo je jedan starac koji upravlja imanjem i ja ću mu napisati poruku. Možda će se tamo oporaviti! - Daj Bože, daj Bože, - prošaputala sam sa suzama. Moj muž je sa zahvalnošću prihvatio predlog. Od dana nesreće on nije pio ni jednu čašicu, i ja sam sa strahom i nadom očekivala šta će biti dalje i u duši sam prizivala Blaženu Kseniju. Ispričala sam mu svoje vidjenje, a on je tada jako prebledeo, ali nije rekao ni reč, već je samo predložio da odemo zajedno i odslužimo parastos pre našeg odlaska u selo, gde smo se uskoro i preselili. Prošlo je nekoliko meseci – muž nije pio, prošla je godina, i od tada evo već osam godina a o prošlom nema ni pomena. Ali ja sam primećivala da je muž ponekad veoma zamišljen, i kao da ga je mučila neka tajna ili bolest, i znajući njegov otvoreni karakter, shvatila sam da je to bolest, i bojeći se posledica jednom sam ga upitala za uzrok. Muž se strašno zbunio, pobledeo, ustao, nekoliko puta prošao po sobi i zatim odlučno seo naspram mene i rekao: “Tog jutra kada si ti otišla na groblje, spavao sam čvrstim snom, i video sam nešto strašno u snu, kao da su me neke zveri okružile; sećam se da sam te viknuo, ali ti nisi prišla i javila mi se nepoznata žena sa štapom u desnoj ruci. Zveri su sve odmah negde nestale, a ona mi se obratila i udarajući svojim štapom upozoravajući rekla: “Tvoja žena nije tu, ona je kod mene. Suze njene majke su natopile moj grob. Ostavi alkohol! Ustani! Tvoja deca gore!”. I s tim rečima je nestala. Ja sam skočio i vidim tebe nema, deca mirno spavaju, i ja sam to sve protumačio kao moju glavobolju, ali nije prošlo ni deset minuta posle toga, kada se u kuhinji čuo očajnički krik: “Gorim!”. Skočio sam kao poluuman, ne toliko od krika, koliko od strašne misli o vidjenju. “Deca gore”, - setio sam se poslednjih reči te žene. Uzeo sam decu i utrčao u predsoblje, ali je već bilo kasno: vrata su gorela, tada sam se bacio ka prozoru, a ostalo znaš”. “Eto zašto, - dodao je moj muž, - sam posebno hteo da znam gde si bila tog jutra, i kada sam saznao, u mislima sam se pomolio, i od tada mi je mrsko čak i da mislim o vinu – završio je on svoju ispovest. Bila sam strašno začudjena tim otkrićem. Godinu dana posle našeg preseljenja u selo, umro je starac koji je upravljao imanjem i generalica je postavila moga muža na njegovo mesto, ali uskoro se i sama upokojila, moja golubica. Carstvo joj Nebesko! Pri tom sećanju, krupne suze su se slivale po obrazima pripovedačice; ona je teško uzdahnula i nastavila: - Starica s kojom sam sve vreme bila u intimnoj prepisci, po duhovnom zaveštanju, prepisala je veliko imanje u Tverskoj guberniji svome rodjaku, a ovo gde smo mi sada, zauvek nama. I za sve to što imamo dugujemo molitvama moje majke koje je uputila Blaženoj Kseniji. Saznala sam iz dnevnika koji je ostavila i naredila da se sakrije dok ne napunim trideset godina, da je moj otac u svojoj ranoj mladosti mnogo pio, i da je moja majka zbog toga mnogo stradala, dok je dobri ljudi nisu naučili da pribegne pomoći Svete Ksenije, i posle toga se moj otac uskoro izlečio od svoje slabosti i strogo je zabranjivao da se vino drži u stanu. Tek tada sam shvatila zbog čega se ona tako bojala za “pijanicu” muža, i zbog čega me je savetovala da pribegnem pomoći baš Blaženoj Kseniji. Svojim roditeljskim srcem je osećala da će njena ćerka sve to sama preživeti i iskusiti! - Eto, - završila je Goreva svoju priču, - zbog čega posebno poštujem Blaženu Kseniju i sama težim da idem u Petrograd ali me posao stalno zadržava (muž i sad nije tu otišao je poslom u naš gubernijski grad), te me deca zadrže, a imam ih malo – rekla je osmehnuvši se, - svega sedmoro; sutra ćete ih upoznati: pet sinova i dve ćerke. Kada je završila svoju priču, ponoć je već odavno poodmakla. - Jesam li vas namučila? – rekla je ustajući. - O šta vam je naprotiv, - odgovorila sam takodje ustajući, mnogo sam vam zahvalana za ovu priču. Nemam često priliku da slušam tako nešto i sa nestrpljenjem ću što je moguće brže požuriti da odem na sveti grob i pomolim se za sebe i za vas. - Zahvaljujem vam od duše, - rekla je pružajući mi ruku na rastanku. Sutradan mi je Goreva pokazala celo svoje imanje koje je u besprekornom redu, i zaista mi je predstavila svoje sedmoro dece od godinu do trinaest pri čemu je rekla da je “to teta iz Petrograda, gde je grob Blažene Ksenije, vaših deda i bada, i generalice L.” Jedan od mališana od pet godina mi je prišao i upitao: “A jesi ti bila na grobovima?” - Ne, - rekla sam, - mili, još nisam nila! - A naša mama je bila! - I ja ću da odem ako mi kažeš gde su ti grobovi. - Na Volkovom i na Nevskom, - odgovorio je. - Naši bližnji, - umešala se Goreva u razgovor, - svi leže ma Volkovom groblju, a generalica L., u Aleksandro-Nevskoj Lavri. Obećala sam da ću tamo odslužiti parastose i o svemu napisati. - Zahvaljujem vam od sve duše, - rekla mi je, grleći me sa suzama i celivajući na rastanku. - Tako ste mi živo doneli sa sobom moj kraj Petrograd kao da sam i sama bila tamo, - rekla mi je pomažući mi da sednem na taljige. Odmoreni konji su krenuli drugim putem, a ja sam sa žalošću napuštala gostoprimljivi krov. I dugo sam videla da je cela porodica stajala na kapiji, prateći očima slučajnu gošću koja je odlazila u njihov kraj, k svetim grobovima njihovih bližnjih, noseći sa sobom obećanu poruku.

Poslusnik Svetitelja Nikolaja

Kazivanje o zivotnom podvigu starca Arhimandrita Ipolita, namesnika Rilsko-Kurskog manastira

Pre mnogo godina, Elena Kirdanova, u to vreme jos desetogodisnja devojcica, je putovala na taljigama sa kosidbe iz Homutovskog rejona Kurske oblasti, i zajedno sa njom – jos dva starca. Prolazeci pored razrusenog Sveto-Nikolajveskog manastira, jedan od dvojice starijih ljudi je rekao:

-          Ovde ce nastojatelj biti Starac, koji ce obnoviti manastir Svetog Nikolaja Ugodnika, i taj Starac ce biti kao knez – dolazice kod njega sa svih strana, cak i iz inostranstva. Ali on nece ziveti dugo, umrece pocetkom sledeceg veka.

-          A kako vi to znate? – upitala je Lena.

-          Procitao sam u knjigama…- izbegavao je odgovor jedan od saputnika.

…Smrt nastojatelja Sveto-Nikolajevskog manastira grada Rilska Kurske oblasti, Arhimandrita Ipolita(u svetu – Sergej Ivanovic Halin) je postala nepoznanica za Pravoslavne. Ne samo zato sto niko nije ocekivao njegovu smrt, vec i zbog tragicnih okolnosti, koje su je propratile i te velike radosti pobede nad smrcu, koju su, bez obzira na bol zbog nenadoknadivog gubitka, uvideli mnogi na dan njegove sahrane – na praznik Svetog Nikolaja, 19-og decembra 2002-e godine.

Oprastanje… (Sleva od groba – Mitropolit Kurski i Rilski Juvenalije), na sahranu oca Ipolita su doputovala duhovna ceda iz cele Rusije

Otac Ipolit je rodjen 18-og aprila 1928-e godine, u seljackoj porodici sa mnogo dece, u selu Subotino Solncevskog rejona Kurske oblasti. Posle osnovne skole je radio kao radnik na opravci autoputeva. U svojoj autobiografiji je pisao: «Primivsi Tajnu Svetog Krstenja neposredno posle svog rodjenja, u domovini, u Crkvi Ikone Majke Bozije Kazanjske, nisam zaboravljao rad na spasenju svoje duse. Posecivao sam Boziji hram, i Gospod je ukrepljivao u mojoj dusi ljubav prema Svetoj Crkvi, citanju Svetog Pisma, Zitija Svetih, koja su me podstakla da pocnem da trazim najbolje uslove za spas svoje duse. S tim ciljem sam 1957-e godine postao iskusenik Glinske pustinje, gde sam izvrsavao mnoga manastirska poslusanja. A potom sam presao u Sveti Pskovo-Pecerski manastir, cvrsto odlucivsi da svoj zivot nastavim po manastirskom tipiku (ustavu) – manastirskim nacinom zivota.»

Februara 1959-e godine Arhiepiskop Jovan Pskovski je blagoslovio njegov postrig u monaha s imenom Ipolit, u cast Svestenomucenika Ipolita. 14-og juna 1960-e godine je bio rukopolozen u cin jeromonaha. 1966-e godine po Blagoslovu Patrijarha Alekseja I otac Ipolit je bio upucen na poslusanje na Svetu Goru u ruskom Sveto-Pantelejmonskom manastiru. On je u to vreme vec bio duhovno iskusan, prekaljeni podviznik u nevidljivoj borbi, prosavsi skolu poslusanja kod Glinskih staraca Serafima (Amelina) i Andronika (Lukasa), bio kelejnik jednog od poslednjih Valaamskih staraca – jeroshimonaha Mihaila. Po povratku sa Svete Gore dosao je u Glinsku pustinju po Blagoslov za upis u Duhovnu seminariju. Starci su odgovorili: ovde je za tebe i seminarija i akademija. Prema starcu Androniku, koji u toku tri dana nije izlazio iz kelije, moleci se za isceljenje od smrtne bolesti, otac Ipolit se ceo zivot odnosio sa strahopostovanjem, neprekidno osecajuci njegove molitve, i kada se pojavila ta mogucnost, zamolio je da ponese zemlju sa groba oca Andronika, iz Gruzije. «Starce, vi cete umreti – ko ce posle vas biti starac?» - upitao je otac Ipolit oca Andronika. «Da, ti ces biti starac», - odogvorio je otac Andronik.

O dugogodisnjem periodu svog podviznistva na Svetoj Gori, otac Ipolit jeveoma malo pricao. Samo je jednom, u duhovnom razgovoru sa ziteljima Sveto-Nikolajevskog manastira, izrekao da je Gospod preko njega spasao mosti Prepodobnog Siluana Atonskog. Tih godina Prepodobni Siluan jos nije bio kanonizovan, iako su svi Svetogorci verovali u njegovu Svetost, dok su drugi imali nerazumnu revnost prema njegovom podvigu i zeleli da sakriju njegove ostatke, kako ne bi bili pronadjeni. Otac Ipolit je znao kako da se tome suprotstavi. Zasluzuje paznju cinjenica, da je otac Ipolit ziveo u keliji starca Siluana i imao isto poslusanje kao i Siluan Atonski – bio je ekonom manastira.

Arhimandrit Ipolit (Halin)

Sa Svete Atonske Gore se vratio u Rusiju kao starac. Moze se reci da je starac – covek koji je postigao bezstrasce, cistotu srca i druge blagodatne darove. Istinski starac je, po tumacenju Svetih Otaca – onaj covek koji je zadobio narav Hristovu. Svi su, sa retkim izuzecima, priznali da je otac Ipolit zadobio narav Gospoda. Znajuci, ili cak samo jedanput ga videvsi, ljudi su se susretali s cudom, koga ranije nisu osetili u svetu skoro bez ljubavi: s cudom prave Hristove ljubavi. Arhimandrit Kiril (Pavlov) je o ocu Ipolitu govorio da je on – najbolji starac. Shiarhimadrit Makarije (Bolotov) se ovako izrazio o njemu: «Kad bi u Rusiji bilo sto takvih monaha kao sto je starac Ipolit, Rusija bi se sa korenjem uznela na Nebo». Starac iz Kursko-Korene pustinje jeroshimonah Jovan (Buzov) je preko svojih duhovnih ceda predavao «poklon svom duhovnom ocu Starcu Ipolitu». Dobivsi prosforu od oca Ipolita uz molbu za Svetu moltvu, otac Jovan je zaplakao, celivao prosforu i rekao: «Ko sam ja- njemu se javlja Sama Bozija Majka». Malo pre svoje smrti otac Ipolit je  ispricao o sebi jednom zitelju Sveto-Nikolajvskog manastira: «40 godina sam se do zemlje klanjao svakom coveku». On je sebe smatrao nizim od svih. Mnogi su primecivali tu neobicnu trpeljivost, zbog koje je Gospod Starca obilato darovao Svojom Ljubavlju. Ljude, koje mu je Gospod slao, Starac je privodio ka Hristu, on ih je mirio sa Bogom. Na taj nacin je ispunjavao «starcevu prvu zapovest». Kada se Pahomiju Velikom javio Angel sa Ustavom opsteziteljnog manastira, urezanom na kamenoj ploci, Pahomije je upitao Angela: «Sta Gospod ocekuje od mene?»  Angel je odgovorio:»Gospod zeli da miris ljude sa Bogom». Ljudi,dusa namucenih strastima, odlazili su od oca Ipolita umireni i isceljeni. Starac je dostigao takve neizmerne visine, da su svaki njegov gest, svaki pokret i svaka rec izrazavali smirenje i krotost. Neprekidno Slavoslovlje Gospoda je bilo prirodno i nepromenljivo stanje njegovog duha. Gospod mu je davao snage da uzima na sebe tudje grehe, da strada za druge, upodobljavajuci se tako Hristu.

Posle prozivljenih 18 godina u zajednickoj molitvi na Svetoj Gori, Starac se vratio u Rusiju. 1986-e godine Arhimandrit Ipolit je dobio Blagoslov Arhiepiskopa Kurskog i Belgorodskog (sada – Mitropolit Kurski i Rilski) Juvenalija za sluzbu u Kurskoj eparhiji. U toku nekoliko godina je bio nastojatelj kurskih Crkava, koje je morao u potpunosti da obnavlja. 1991- e je postao nastojatelj tek obnovljene Crkve Rilskog Sveto-Nikolajevskog muskog manastira, koji je takodje bio razrusen.

Manastir je za 11 godina pod rukovodstvom oca Ipolita postao jedan od najvaznijih centara duhovnog zivota u celoj Rusiji. Iz kojih sve krajeva nisu dolazili autobusi, za koje vremenom nije bilo mesta da se parkiraju u manastirskom dvoristu, ljudi su dolazili …, cak su isli peske, ako nisu imali novca za put. Otac nastojatelj je postao graditelj Sveto-Nikolajveskog manastira- ukrasio ga je belom sabornom Crkvom i konacima. Organizovao

Sveto- Nikolajevski Rilski manastir

je veliko domacinstvo sa zivotinjskim farmama, mlinovima, pekarama i dve hiljade hektara oranice. U toku tih godina, Starac je osnovao pet skitova, dva zenska manastira u Kurskoj i Belgorodskoj eparhiji, a takodje i Uspenski muski manastir u Beslanu i zenski manastir u Alagiru na teritoriji Severne Osetije (mnogi zitelji tih manastira su starceva duhovna ceda). Manastir u Beslanu je osnovao Sveti Sinod Ruske Pravoslavne Crkve, blagoslovio ga je Svjatijejsi Patrijarh Aleksej II, kada je na mestu buduceg manastira bilo samo kamenje i nista vise, a zatim je otac Ipolit uputio cetiri iskusenika iz Rilska u Severnu Osetiju. Starac Ipolit je svojim molitvama i trudom obracao duhovnom zivotu ne samo Ruse, nego i Osetine. Vernici osetinskih Pravoslavnih Crkava su uglavnom mladi ljudi od 15 do 30 godiina.

Ljudi su svaki dan zvali telefonom, i molili iskusenike da odu do starca i da mu ispricaju njihova licna skrivena prezivljavanja, nimalo se ne bojeci da ce biti neshvaceni. I to je postalo toliko uobicajeno, da je bratija manastira prestala da obraca paznju na neobicnost tih telefonskih poziva. Ali je najzacudjujuce to sto su problemi ljudi, koji cak nisu uspostavili telefonsku vezu sa manastirom ili se samo spremali da zovu, na neki neobjasnjiv nacin bili razreseni, a oni sami dobijali odgovore na svoja pitanja. Monasi su se cesto samo u mislima obracali ocu Ipolitu i u srcu dobijali njegov odgovor.

Arhimadrit Ipolit je bio dostupan svima i duhovno u vecoj meri slobodnom coveku. Ali svoj duhovni mir on nije nikome otkrivao. Medjutim, pouzdano je poznato to da je starac opstio sa nebeskim stanovnicima, pre svega sa Svetim Nikolajem, koga je bezgranicno postovao. Autor ovih redova je mogao od nekih nepoznatih ljudi da cuje, da kada su se obracali Svetom Nikolaju Cudotvorcu zbog svojih problema, od njega su dobijali jasno urazumljenje: idite ocu Ipolitu. Ljudi su odlazili i dobijali ono za sta su se molili.

***

Nikola Vladimirovic Babohin, kelejnik oca Ipolita

-          Kicma me je jako bolela. Posle armije mi je vrat bio potpuno uvrnut. Lekari nisu znali kako da lece tu bolest, a ja nisam mogao da spavam od bolova. Kada sam cuo o ocu Ipolitu, odmah mi se u dusu urezalo njegovo ime. I kroz pola godine sam posao k njemu u selo Zimovenjki Belgorodske oblasti – bilo je to 9-og decembra 1990-e godine. Dosao sam kod Starca samo na dva dana – pre toga sam bio neodlucan. Tada sam pronikao u Starcevu dusu. Rekao sam mu za svoju bolest i ona je uskoro prosla. Starac me je uputio na hodocasce po Svetim mestima: u Petrograd Svetoj Kseniji Blazenoj i Svetom Jovanu Kronstatskom, u Trojice-Sergejevu Lavru Svetom Sergeju Radonjeskom – dao mi je i novac za put. Zatim vec u Rilsku, starac me je vodio po selima na sahrane, i na osvecenje kuca. Sedajuci za sto, starac je obavezno pominjao one koje je sahranio. Premda su mnogi svestenici otkazivali svoje dolaske. Starac nijednom nije ljudima otkazao, cak i kad ja nisam isao sa njim. Iskusavao sam ga, govoreci: «Starce ima tamo i votke i mesa…Sad tek shvatam, koliko je to vazno za ljude da svestenik sedne zajedno sa njima za sto i da se pritom pomene upokojeni.  Na sahranama je mnogo otkrivao zivima. Ljudi su posle toga pocinjali da se mole, blagodare Boga. Radovali su se sto su od stola ustajali kao pravi ljudi. Secam se jedne sluskinje Bozije – ona je prekrivala sto. Posle pomena otac Ipolit mi je rekao za nju: nije imala nijedan pobacaj. I lice joj je bilo svetlo,svetlo.

***

-          Jednom su na pomenu neke bake jadikovale: zao im seljaka, imao je samo 60 godina, bio je jos mlad. A Starac kaze: «A koliko je jos trebalo da zivi – u Crkvu nije isao, nije se kajao, Bogu se nije molio – dovoljno». Ja sam se cak uplasio za oca – «usijane glave» su bile pored. Ali su se svi nekako cutke slozili sa njim. A jednom je starac upitao:»A vi zene da li u Crkvu idete, da li dolazite kod nas u manastir?» - Ne, Starce, bole nas noge …» A on je odgovorio: «Dodjite, trebalo bi bar jednom godisnje da se pricestite». Koliko je narod zatvoren.

***

-          Genadij Markin, moj drug, je nekako prisao ocu Ipolitu i upitao:»Starce, kako da se spasem?» Starac mu je rekao: «Sedi ovde u manastiru, i ako nigde ne odes – spasces se». Gena, tada jos veoma mlad momak, nije ga poslusao vec je otisao da ratuje u Ceceniju, pao pod voz u Kursku – noge su mu bile odsecene. Pre pola godine je dosao u Rilsk, ostao malo, ali je ponovo poceo da se uznemiruje, i vratio se kod majke.

***

-          Starcev Blagoslov je bolje ne potcenjivati. Nekako posle jedne sahrane otac Ipolit je sve blagoslovio da sednu za trpezu kao i obicno. A orkestar duhovne muzike, koji svira na sahranama, treba da putuje dalje a nikako da krene. Krenuli su, automobil je stao – dva sata su ostali i to bez razgovora. Samo posle pomena smo im pomogli da poguraju automobil, i otisli smo zajedno.

***

-          Pre tri i po godine mi je pozlilo. Tada jos nisam znao kakva je to bolest bubrega – skocio sam iz postelje (bilo je to rano ujutru) – i sav pobledevsi, vicem zeni:»Lena, trci u bolnicu ja ne znam sta je sa mnom». Dosla je «hitna pomoc». Ustanovili su grceve u bubrezima. Odvezli su me u Rilsku regionalnu bolnicu. A ja samo sto se potpuno ne rastrgnem od bolova. Zamolio sam da mi dozvole da nazovem manastir. Vicem iskuseniku: trci ocu Ipolitu i zamoli ga da se pomoli za mene. Minut posle pet sam vec mogao da trpim taj strasan bol, mogao sam da ustanem sa postelje. I mislio sam: Gospode, zasto imam tako nesnosljive bolove, takve muke nisam nikad imao u zivotu. I dobijam odgovor u srce: za ovo i za ovo… Gospode, kazem, pa ja sam se pokajao! Odgovor ne dolazi u srce. Kroz nedelju dana sam se oporavio, dolazim u manastir, vrata kelije oca Ipolita su otvorena (tako uvek biva kad god mi je veoma potreban). Penjem se stepenistem, a starac kaze odozgo: «Pa Nikoluska za to i za to?» I nabraja grehe koje mi je Gospod napomenuo u bolnici. A ja cu zacudjeno: «Starce, ali ja sam se pokajao!» «Da ali treba i postradati!

                                                               ***

Odmah posle toga sto se meni desilo, moja zena Elena je dosla kod Starca, koga je znala odavno. Starac ju je sacekao sa cudnim recima: ko ste vi? Vi ste dosli iz Moskve?…Elena tada jos nije nista shvatala. Jurodivost Hrista radi ocu Ipolitu nije bila strana.

                                                          ***

Jos 1991-1992-e godine dosle su kod Starca dve zene iz grada Sume – tada je u manastiru bio samo mali kokosarnik i dve kravice. Otac Ipolit je tim zenama dao veoma prosto zaduzenje: da cuvaju krave i hrane kokosi- sve im je detaljno objasnio sta da rade. One su pocele da imaju velika iskusenja i uopste nisu mogle da shvate sta treba da rade, a za sve su pocele da krive oca Ipolita: «Oce mi smo dosli kod vas – mi imamo toliko problema!» «A kokoske niste nahranile?»- pita otac Ipolit. «Ne». Zene su se naljutile: zasto je starac takav!

                                                           ***   

U manasitru su istovremeno zamonaseni otac Jefrem, otac Dositej, Viktorin i Avgustin. I tog dana mi je otac Ipolit poklonio brojanice. Starac me je savetovao da idem u monahe, i ja sam upitao: «Oce hocete li me vi zamonasitii?» On je odgovorio: «Ako hocete i sad», - i ja sam se uskoro ozenio. I brak mi je takodje predskazao: na Crkvenom horu ces naci zenu, na hor gledaj. Tako je i bilo. Mnogi su od njega trazili da ih zamonasi, mnoge je odbijao. Jedan je isao-isao za njim i na kraju «izmolio». Starac ga je zamonasio, a on se zatim…ozenio.

***

 Desavalo se da je otac Ipolit otkrivao ili javno upozoravao na nevolju, a bivalo je i tako, da se dogadjalo ono, sto je on nameravao. Jedna sluskinja Bozija, Ljudmila Makejeva, iz fabrike secera, je dosla kod starca i dugo mu pricala o svojim problemima – on je sve saslusao i upitao: «Premda ce zidovi da ostanu?» Zena nije razumela: kakvi zidovi, o cemu starac prica…I 6-og januara je kod njih izbio pozar, kuca je izgorela – samo su zidovi ostali. Starac se trudio da ljudima pomaze neprimetno, kako niko ne bi znao za to. Ali sve sakriti u potpunosti – to je bilo nemoguce. Desavalo se da porodicama sa mnogo dece pokloni kravu (sam je veoma voleo krave)- i pogorelci su mu dolazili i razni ljudi, sirotinja – on je sve voleo, sve ih je primao i starao se da svima pomogne.

***

Jednom je dosao jedan sluga Boziji Aleksej iz Harkovske oblasti, njega su u mladosti tukli, on je bio «prvi momak u selu»: sestra ga je dovezla u manastir kad mu je bilo izmedju 45 i 50 godina. Starac mu nije dao nikakvo poslusanje u manastiru – tako je on isao kao siroce po manastiru, i pojedini iskusenici i poklonici su ga ismevali, premda sam ja razgovarao sa njim – on je veoma zdravo rasudjivao. Ostao je u manastiru osam meseci. Starac se sve to vreme molio za njega, i ja sam po njegovim ocima primetio da polako ozdravlja. Ali njegova sestra Nina je bila maloverna i odvela ga je, iako Starac nije blagoslovio njegov odlazak, govoreci da ce «Aljosa uskoro napasati krave».

***

A sestra ce na to: «Ma kakve on krave ima». Odvezla je Aljosu i smestila u psihijatrijsku bolnicu pod Harkovom. Tamo je i umro – nije proslo ni pola godine. O svojoj smrti je jos ranije obavestio svoje bliznje. Kada je predao dusu Gospodu, rodjaci su se iznenadili: «Niste starca ni zvali, a mirise na tamjan». Od Alekseja na smrtnom odru se sirio blagouhani miris. Zbog stradanja koja je preziveo i zbog molitava starca Ipolita. Blagouhani miris se osecao po celoj sobi.

***

Sluskinja Bozija Varvara Akimovna Cehovskaja je mnogo toga prezivela zbog svog pre nekoliko meseci umrlog sina Jurija. Cela porodica se zaputila kod oca Ipolita da ga pita zasto im se Jurij do sada nije javio: «Starce, mi mnogo prezivljavamo sto Juru jos nismo videli». Te noci su videli Juru u snu. «Ne brinite za mene», - njegova dusa se neobicno radovala…

***

Desavalo se da se posvadjamo s nekim, izvredjamo susede, odemo kod Starca, i on ili nas moli za trpeljivost ili « Daj Boze pomozi». Desavalo se da mu neko prosto pridje: «Starce blagoslovite!» A on odgovara drugi put: «Zdravlja Boze, pomozi». Tim recima – o bolesti, o Bozijoj poseti je upozoravao ljude, kako oni posle ne bi roptali na Boga. A desavalo se, odlazis njemu razdrazen, ponizen, zelis da se pozalis na nekoga, i samo sto mu pridjes – gnev nestaje, dusa se smiruje i mislis: zasto sam ja zeleo da ga vidim? Starac je i otvoreno odgovarao.

***

Jednom su kod njega dosle neke zene- kolhoznice: Blagoslovite, i poklonile se pojasnim poklonom». A on im je odgovorio: nisko se klanjate da kante kradete. One su priznale da su u kolhozu krale kante.

***

Jednom je telefonom zvala Tatjanu Kuropatovu njena sinovica, koja je uzela na sebe za nju veliko molitveno pravilo i pocela je da zapada u ocajanje, jer nije mogla da ga ispuni. Otac Ipolit, koji se u to vreme nalazio u Rilsku, je video to njeno stanje i pozvao je njenu tetku, blagoslovivsi da se pravilo smanji. «Duze je tesko za nju…»

***

Otac Ipolit je zamolio jednu sluskinju Boziju da ga priceka pored Crkve, a sam je posao u konak. Dok je cekala, ta zena je videla Starca kako se moli u vazduhu i zapretivsi joj prstom, ona je pomislila da vidi zlog duha. A posle je rekla ocu Ipolitu: «Starce ja sam videla zlog duha s vasim likom». Otac Ipolit se posle tih njenih reci okrenuo i nije vise s njom razgovarao. Ona je to ispricala meni.

«Sestro, - odgovaram joj, - to vam se sam otac Ipolit javio i zapretio vam. A da li znate zasto? Setite se!»- «Da, zato sto muza veoma vredjam ruznim recima». Ona je otisla kod oca Ipolita i zatrazila oprostaj.

***

Starac je uvek znao kome je u odredjenom momentu potrebna podrska i tesio je, tesio, tesio narod Boziji. Za svakoga je imao rec podrske. Naravno, mnogi su dolazili da ga kusaju, neko iz radoznalosti, neko je molio: daj nam rakije. Ali on ni takve nije ostavljao bez molitve i utehe.

***

ElenaBabohina,gradRilsk

- Moja majka je bila veoma bolesna, dobila je napad i pozvali smo hitnu pomoc. Lekari su joj dali inekciju, otisli a njoj je bilo sve gore i gore. Sedim s njom i ne znam sta da radim – tri sata je posle ponoci. U mislima smo se obratili starcu Ipolitu: pomozi Starce! Odmah je majcin bol poceo da jenjava, bilo joj je malo lakse, i zaspala je. Mislim da se otac Ipolit tada pomolio za moju majku.                                                                                 ***

Otac Ipolit je svima delio ikonice, svima koji su mu se obracali. Znao je tacno koju ikonicu da da odredjenom coveku tako da mu bude od koristi – kom Svetitelju da se moli, i od kog Svetitelja da trazi pomoc. Mnogima je davao papirnu ikonicu  Svetog Velikomucenika Jovana Socavskog, koji pomaze u zivotnim nevoljama, u trgovackim poslovima. Starac je veoma voleo kada covek ima dovoljno sredstava za zivot – veoma mu je tesko padalo da gleda bedu i siromastvo. On je sam poticao iz siromasne seljacke porodice. Trudio se da nekome pokloni svinju, nekome kozicu: «Uzmite, govorio je, dacete novac kad budete mogli». Pocetkom 90-ih godina je u manastiru bilo veoma tesko nabaviti potrebne namirnice. Putovali su u selo Boljsegneusevo, tamo je Starac osnovao zenski manastir, gde su uzgajali krompir. Sestre su se zalile: eto stalno smo u polju, a ne molimo se u Crkvi. A otac Ipolit im je odgovarao: «Zar nahraniti coveka nije bogougodno delo? Dolaze Hristos i Svetitelji i kao stranci. Nahranite, majke, nahranite».

                                                                             

***
Svetlana Selkunova je isla u pedagosku skolu u Rilsku, a njena majka je radila sa mnom. Sveta se spremala da upise pedagoski institut, i posla je po Stracev Blagoslov: «Spremam se da upisem pedagoski institut u Vladimiru, tamo imamo rodjake, oce blagoslovite». «Daleko ti je i bice ti tesko u Vladimiru, ali idi tamo upisi tehniku». «»Ali Starce ja sam zavrsila pedagosku skolu, i treba da upisem pedagoski institut». «Da, da upisi tehniku». «Ali ne tehnicki, nego pedagoski institut». «Dobro kako hoces», - odmahnuo je rukom uvidevsi da se Svetina majka vec ljuti. Devojcica je dosla u Vladimir sa svojom diplomom, i kazu joj: morate da polozite sve ispite, s vasom diplomom ne mozete da upisete nas institut. Sta da radi? Preko puta se nalazio politehnicki institut, otisli su tamo, i jedan od fakulteta – je profilni – prosla je savetovanje i upisala ga bez polaganja ispita.

+++

Sluga Boziji Sergej iz Rige (trenutno radi u Rilsku), je pricao kako je po Blagoslovu Starca putovao u Moskvu po duhovnu literaturu. On je zajedno sa jos jednom sluskinjom Bozijom poneo mnogo knjiga i bilo im je jako tesko da nose – vrucina, sunce upeklo, torbe su prepune, te su u podzemnom prolazu resili da kupe gajbu piva. Kupili su, popili, poneli dalje sve na zeleznicku stanicu, zatim Kursk, Rilsk. Doputovali su, zale se Starcu: vrucina, nemamo novca, jedva smo nesto nakupili za karte. A Starac ce: «A za gajbu piva ste imali novca». Starac je video ceo njihov put do najsitnijih detalja.

+++

Tatjani Kuropatovoj je rekao: «Sestro, ti ces biti igumanija». Ona se neocekivano osmelila:»Starce da li vi to vidite ili kako?» «Kako za koga, a na tebi licno vidim Krst», - odgovorio je Starac na direktno pitanje.

+++

Viktora, Tatjaninog muza je blagoslovio da uci za svestenika, a on je sve odugovlacio. Viktor je jednom dosao kod Starca, razgovarao s njim, a Tatjana ga pita: «Sta ti je Starac rekao?» Viktor odgovara u nedoumici: «Pitao me je sve – kako je Boris Nikolajevic, kako Mihail Sergejevic?» Posle toga su svi shvatili da je otac Ipolit znao za Viktorovo neobicno bavljenje politikom. Posle mu Starac vise nije davao Blagoslov da bude svestenik. Kasno je, rekao je. Uskoro se Viktor ozbiljno razboleo.

+++

Moj muz je cesto vidjao oca Ipolita jedva zivog. Neradnim danima su u manastir dolazili po 5-6 autobusa sa svih strana, manastirsko dvoriste je bilo puno automobila, i svi zele da porazgovaraju sa Starcem, zele da se za sve pomoli. Od njega su svi odlazili radosni, uteseni, obodreni. A kako je bilo njemu da uzima na sebe grehe i iskusenja i nevolje tolikih ljudi? I pored svega, niko ga nikada nije video ljutog, tuznog – niko nije mogao ni da ga zamisli takvim. Mnogi su naravno dolazili iz radoznalosti, postavljali glupa pitanja. On je slusao, trpeo, smirivao se pred svakim. Jedna zena je bilo toliko uporna da Starac procita pismo njene cerke, iako joj je on vec dao iscrpan odgovor. Starac je uzeo pismo u ruke, poceo da cita, iako mu je sadrzaj pisma bio poznat od ranije. Odjednom je zena primetila da starac cita pismo odozdo nagore, drzeci ga naopacke. Postidela se. Samo jednom je Starac rekao: «Mnogi u manastiru zive kao u raju, a ja sam ceo zivot proziveo kao u zatvoru».

+++

Starac je blagoslovio mog muza da ode kod Blazene Ljubuske Petrogradske. Kolja je razmisljao – da li na nedelju ili dve – a Starac mu je rekao da ce se on za dva dana vratiti u Rilsk. Kolja nije poverovao. Otputovao je kod Blazene Ljubuske, poklonio se Mostima Svetog Jovana Kronstatskog, i kako je pozeleo – nazad k Starcu, u manastir, posto je tu kupio povratnu kartu. Svoj put je prespavao, a zatim je saznao da je taj voz imao veliku havariju na putu. Dosao je sledeceg dana. Tako se i desilo kako je Starac predskazao: stigao je posle dva dana. «To te je Sveti Jovan Kronstatski poslao kod Svetog Jovana Rilskog», - osmehnuo se Starac Ipolit.

+++

Mnogi u Rilsku i Kursku su roptali, ne shvatajuci da Starac prihvata sve koje Gospod dovodi u manastir. Sirote, uboge, narkomane, pijanice. Jedna zena je na svoje oci izgubila muza i dvoje dece – oni su stradali za vreme rata. Ostala je bez sredstava za zivot, bez dokumenata. Stalno su joj prebacivali – glava i srce je stalno bole, kome je potrebna takva. «Samo su me ovde prihvatili», - umirila se ona iako je samo malo bila u manastiru.

+++

Cesto su se Starcu zalili, toboze taj je pijanica, taj je lopov, taj narkoman, ovoga treba dovesti u red, a ovoga isterati. On je sve to pazljivo slusao i ne jednom rekao: «Oce ja ovde nisam nastojatelj». «Starce, a ko je nastojatelj ako niste vi?…»Sveti Nikola Ugodnik. Onoga koga treba on posalje k meni. Kako ako mi Svetitelj salje nekoga a ja treba da ga oteram? On ce sam to da odredi.» On je sve prepustao Bozijoj Volji i Svetom Nikolaju.

I vidis – nekad neko ode sam, a neko i zeli da ode ali se to ne desava…

Po njegovom Blagoslovu iskusenici su skupljali dobrotvorne priloge za manastir na pijacama Moskve, Rilska. Zavidljivci su zbog toga klevetali. Ali je Starac na to odgovarao recima: «Prilozite sestre, spasavajte ljude!» Jer je prilog za manastir spasonosan za dusu.

+++

Vasilisa Ivanovna Skudraj, predavac umetnosti, grad Moskva:

- Starac je imao obicaj da seta nocu po predgradju, gde se nalazi nas Rilski manastir, i obilazio je kuce, molio se za ljude tajno, a da oni nisu ni znali. Isao je na groblje, prilazio svakom grobu i molio se. Jednom je na (svezem) grobu ugledao psa, koji je legao da ugine zajedno sa svojim gazdom – pas nije nikome dozvoljavao da mu se priblizi i vec je izdisao. Starac se pomolio i posao, a pas za njim. Taj Dik, kako smo ga potom nazvali, je cuvao Starcevu keliju i bio je veoma opasan pas. Ponovo smo na leto dosli u manastir, moja cerka Olja je bila presrecna da moze da mazi psa, kojem odrasli muskarci nisu smeli ni da pridju, i Dik ju je izgrebao po celom licu: nasla sam je svu u krvi. Odvezli su nas u Rilsku regionalnu bolnicu. Dolazimo, a u bolnici nema nikoga da nam pomogne- nalepili su neki flaster i napisali: dodjite sutra. Na povratku u manastir sreo nas je Starac, jos neki iskusenici, i nekoliko ljudi; otac Ipolit je Olgu prekrstio i rekao: sve ce biti u redu. Uvece se Olgino lice zateglo, dobilo boju. Ja sam bila toliko zadivljena da nisam verovala svojim ocima. Od strasne rane, koja je mogla da ostavi trajni oziljak, ostala je samo mala kockica duzine 5mm, koju niko ni ne primecuje. Imam dve vec odrasle cerke. A otac Ipolit me je blagoslovio da posinim osetinsko dete (na krstenju mu je Starac dao ime Georgije), sa kojim nisu mogli da izadju na kraj u manastiru, bilo je veoma nemirno…Danas taj decak ima 12 godina – vec tri godine zivi kod nas, u nasoj porodici,i,Slava Bogu, Starcevim molitvama, postao je Pravoslavan.

+++

Moja rodjaka Polina – ja sam njena kuma –je rodjena dusevno bolesna, bila je sva prekrivena ljuspicama, ekcemom – ne ni ekcemom-cak niko u Moskvi nije mogao da postavi tacnu dijagnozu, a tim pre ni da je izleci. Iz Rige je u Moskvu dosao otac Amvrosije, i odseo je u susedstvu moje sestre, na Lenjinovom bulevaru, i prica joj da u selu Zimovenjki Belgorodske oblasti (to je pre promene naziva u Rilsk) zivi divan Starac, otac Ipolit, i da devojcicu treba da odvedemo kod njega. Oni su doputovali u Zimovenjki, otac Ipolit je procitao molitvu mojoj rodjaci, i te ljuspice su nestale, ali ne odmah. Otac Ipolit je rekao: «U njoj je legion zlih duhova jer je devojcica preuzela sve grehe vase porodice». Dojence…Izlazak zlog duha je slican smrti, ljudi se cesto toga boje i prestaju da se mole. Predstavite samo sebi – Apolinarija je umrla na nase oci, u svakom slucaju nama se tako cinilo. Ona je posle lezala ne disuci. A Starac je rekao: «Ne bojte se to je samo jedan zli duh izasao iz nje. Samo jedan». Danas ta devojka zavrsava Pravoslavnu medicinsku skolu, i upisace medicinski fakultet. A u skolu nije mogla da ide zbog te bolesti. Ona se po Starcevom Blagoslovu kupala na udaljenom izvoru Majke Bozije, koji se nalazi iza manastirskog zida – to je jedan od najjacih manastirskih izvora; ulazila je u njega, mucila se, zli duhovi je nisu tako lako napustali, a kada su je potpuno napustili postala je tako tiha, radosna, prosvetljena. Trenutno neguje bolesne od raka u Moskvi.

+++

Poslusnik Mihail je imao panariciju – to su nesnosni bolovi u palcu. Poceo je da ga naparava u furacilinu, ali nista nije pomagalo. Ja mu kazem – Miso treba da ides kod Starca. A on nece: necu da idem kod Starca samo zbog palca da ga uznemiravam glupostima. I ja sam dobio panariciju. Ja  kao i «strogi poslusnik» Misa nisam otisla kod Starca, vec je on sam  dosao. Moramo nesto da uradimo: bole nas palcevi. Starac je odgovorio: treba se pomoliti, i otisao. Posle nekoliko sati vise nije bilo ni traga od bolova u nasim palcevima.

+++

Kada Starca nisu slusali, desavale su svakakve neprijatnosti. Bila je u manastiru majka Ana, dusevno bolesna, Starac ju je izlecio, i ona je ostala kod Starca, i jednom je u manastir dosao iz Kurska njen sin, mlad momak, koji je mastao o automobilu. On je mnogo godina stedeo novac i na kraju je sebi kupio kola strane marke, kojima je i dosao i zeleo da provoza i majku. Starac je pogledao njegov automobil i rekao: da li bi ga poklonio manastiru. Kako da ga pokloni kad je ceo zivot mastao, i masta je sad postala stvarnost. Mladic je otisao, i ja ne znam kako se to desilo uglavnom imao je strasnu saobracajnu nesrecu… Automobil nije vredelo popravljati, a on sam je bio na granici zivota i smrti. Starcu naravno automobil nije bio potreban. On nikada nije govorio «u prazno», ukoliko je pred sobom video slabog coveka koga ocekuju nevolje. Starac se trudio da otkloni nesrecu, objasnjavajuci te situacije sa prenesenim znacenjem. Ali taj mladic nije nista shvatio, ili tacnije nije zeleo da shvati.

+++

Kosta Rostovski je dosao u  manastir iz zatvora. Bio je zivahan covek i stalno je odlazio u Rostov na Donu. Starac mu je govorio: nemoj, ne idi tamo. Da li znate koje je stracevo pravilo? Tamo gde si gresio, nemas moj Blagoslov da zivis, iako su tamo i dom, i roditelji – ne. Kostik je poceo da ga moli, jer je veoma zeleo da ide kuci. Starac je, videvsi njegovu upornost, upozorio Kostju: «Vidim baru i tebe u njoj, i tri milicionera kako te biju». Ali je Kostja uradio po svome i otputovao u Rostov. Bio je rodjendan njegove sestre, posao je u prodavnicu, kupio tortu, i na ulazu u prodavnicu vidi - stoji stariji covek i neki mladi momak koji nesto trazi od njega. Kostja, kao i obicno, pokusava da razresi stvar – ostavi starca – zasto ga maltretiras. Doslo je do tuce. Pokazalo se da je momak milicioner, pa je pozvao u pomoc jos dvojicu drugova. Oni su uhvatili Kostju, ubacili ga u milicijska kola, vozili po gradu i dugo tukli... Zatim su ga na jednoj ravnici izveli iz automobila ispred ogromne bare i bacili u nju. Kostja je cuo kako je kod jednog od njih skljocnuo zatvarac na pistolju, a drugi je rekao: baci ga. Kostja je puzao po bari, jedva je ostao ziv, zahvaljujuci molitvama Starca Ipolita; majka ga je posle toga lecila pola godine. Zatim se vratio u manastir. Jednom sam videla kako je otac Ipolit odbio jednu majku, koja ga je molila da bude njegovo duhovno cedo. Ja sam se veoma bojala, da ce i mene odbiti. Ali sam mu prisla za ispovest, nabrojala sve svoje grehe, a jedan greh sam precutala - nisam mogla da ga izgovorim, i postidela sam se zbog svoje gordosti. Pomislila sam da me Starac vise nece voleti ukoliko mu to budem rekla. Uzeo me je za svoje duhovno cedo i rekao: «Vi ste moje cedo odavno…»Kroz dve godine sam se nasla u Donskom manastiru, u Moskvi, zelela sam tamo da se pricestim na praznik Hristovog Rodjenja. Stojim u redu za ispovest, gledam na kovceg s Mostima Svetitelja Tihona, Patrijarha, i mislim, ispovedicu taj greh jer me je savest mucila. Tako sam i uradila, a svestenik je upitao»Da li vi imate duhovnika?» «Imam, oca Ipolita». «Otac Ipolit – i vi njemu niste rekli za to?» On se tako uznemirio da je prestao da ispoveda ostali narod, a meni je rekao: «Dok taj greh ne ispovedite svome Starcu ja vam ne dajem Blagoslov ni da u Crkvu dolazite». I usao je u oltar. I ja sam se uznemirila. Ljudi su poceli da sapcu: zbog vas je prekinuta ispovest… Stojim sva izgubljena, ne znam sta da radim, posla sam kuci nikome nista nisam rekla, pripremam salatu. Dolazi Rostislav Arhipov (sada – jeromonah Roman) i govori: «Starac Ipolit zove Vasilisu na ispovest». Ja sam izbezumljena: «A gde je on?» «Kod nas kuci». Otrcala sam na Lenjinov bulevar, pala pred njega na kolena sva u suzama. A on mi tiho govori:»Sestro, ja znam, ja sam samo cekao kada cete vi to sami reci…» Izletela sam iz te kuce, otrcala ponovo u Donski manastir, popela se stepenistem i usla u Crkvu – kad  - meni u susret ide svestenik kod koga sam bila na ispovesti i koji je u to vreme vec trebalo da ode. Vicem: «Oce! Starac mi je sve oprostio…» Tog dana sam se pricestila. Pravo cudo!

+++

Kod Starca je dosla Larisa, duhovna cerka iz Magnitogorska, bogata zena, i pricala: «Starce, hocu da kupim kucu, vikendicu da izgradim, jedan automobil da prodam,a drugi da kupim. Blagoslovite». Starac je naravno blagoslovio. Prilazi mi sva radosna:»Starac je odobrio sve moje planove». A ja sam joj mirno odgovorio:»Ti si trazila od njega Blagoslov ali je on video da si ti vec sve unapred resila da uradis, pa posto si resila onda tako i radi». A poznati Volju Boziju preko starca je moguce jedino onda kada nemas odgovora u svom srcu.

Nasla sam kucu u Rilsku i htela da je kupim. Starac je rekao: « Ne, ne dajem Blagoslov. Sedi u automobil, oticicemo zajedno». Seli smo u automobil i posli na salas. Starac me je doveo na salas i rekao: «Evo kupi ovaj salas». Pogledala sam tu kucu – koliba na «pilecim nogama». «Starce – kazem mu – ja sam zena iz grada, a za ovo je potreban muskarac. Ja sam sama s decom, kako cu?» On mi odgovara: «Udaces se!» Odavno sam se znala sa Sergejem i Starac je blagoslovio nas brak jos u Zimovenjki, rekavsi: treba da budete zajedno. Ja sam tada pogledala tog razmazenog Serjozu iz Rige i pomislila: ne, jednom sam bila udata, izgubila sam muza i necu vise da se udajem. Nisam poslusala Starca tog puta i otisla sam. I jos cetiri godine sam zivela sama, bez muza, s decom. A Serjoza je u to vreme dosao u Rilski manastir i kao gradjevinski inzenjer pomagao izgradnju tora za telad. Otac Ipolit mu je govorio: «Ona vec putuje», a zatim – «ona je vec dosla». A on se misli o kome to Starac prica? A ja sam zaista dosla i placem na tom salasu, za koji je Starac dao Blagoslov da kupim. Posla sam u manastir, usla u Crkvu, bilo je mracno, samo su svece gorele, i odjednom mi prilazi neki muskarac u dzemperu i grli me. A ja mislim: ko li je to?! Sergej se toliko promenio, sav zarastao, priprost. Ja sam samo po nekoj intuiciji shvatila da je on. Jos jednom sam pokusala da odem od njega. Ali smo se vencali i trenutno zivimo zajedno zahvaljujuci starcevim molitvama.

+++

Mojoj najstarijoj cerki Vasilisi (nas dve smo imenjakinje) je Starac Ipolit od Gospoda izmolio muza. Dosla sam kod starca, i rekla mu da toboze cerku prose, te jedan seminarist, te drugi pojac.»Kakav je taj pojac, njen muz – najstariji istrazni prekrsajni sudija iz grada Ljgova». Ja cu na to sa suzama:»Istrazni prekrsajni sudija – moj zet?» A kroz dva meseca nas je Starac upoznao u manastiru: «Vasilisa, upoznajte se – ovo je tvoj zet, a ovo je mladicu - tvoja majka». Mlada nevesta je svog zenika prvi put videla posle nekog vremena. Vencali su se, vole jedno drugo. Moj zet Aleksandar je zatim dobio sluzbeni premestaj iz Ljgova u Rilsk.

+++

Iz Moskve je u Rilsk dosao Petar Zaslavski, lekar-travar. On je imao tesku srcanu manu, i trebalo je da umre jos u detinjstvu, ali ga Gospod nije tad uzeo, vec ga je doveo u Sveto-Nikolajevski manastir, i tamo je ziveo. Jednog leta mu je bilo jako lose. Osetio je da umire. Otrcao je do kelije oca Ipolita. Trci i govori: «Jao, ja to Starcu jos nisam ispovedio, i o tome mu jos nisam pricao, i ovaj greh sam zaboravio. I trci, pada pored starceve kelije i tu i umire. Pored su se nasli ljudi koji ga nisu poznavali. Trce Starcu: «Starce, tamo lezi jedan iskusenik – ne dise». A Starac odgovara: «Sve je u redu, idite». A sam nije izasao vec je poceo da se moli. Svi su se okupili oko Petra. Odjednom izlazi Starac i glasno govori: «Radujte se - nas Petar je na nebesima!» Mi gledamo, jasan letnji dan, 25-i jul 1994-e godine, cisto nebo i dve duge nad Petrom. Nema ni kise, ni oblacka. I svi su veseli, umesto da placu…

+++

Iskusenik Vjaceslav, zitelj Sveto-Nikolajevskog manastira:

- Paralizovana zena se kupala na manastirskom izvoru Svetog Jovana Rilskog. A pre toga otac Ipolit joj je ocitao molitvu. Na izvoru je zena ispruzila ruke, zamolila da je pridrze, napravila sama nekoliko koraka, a zatim prohodala. Invalidska kolica su za njom poslali odmah potom.

                                                               +++

Iskusenik Vladimir je imao upalu gornjovilicne supljine, tako da cak nije mogao da pravi pojasne poklone, i uputili su ga u regionalnu bolnicu. Dosao je da moli oca Ipolita za Blagoslov. Starac ga je savetovao da ispunjava poslusanje, koje iskusenik zbog bolesti nije izvrsavao. Vladimir se smirio i jedva dosao do mesta gde je trebalo da izvrsava poslusanje, i upala je prosla bez ikakvih posledica.

+++

Marko, poklonik Sveto-Nikolajevskog manastira, dosao iz Vladikavkaza:

-  Srce mi je govorilo da odem tamo, ranije sam bio bolestan, lecio sam se od narkomanije, sada sam ozenjen po Starcevom Blagoslovu, imam i decu. Jednom sedim na klupici a otac Ipolit mi govori: «Evo ruske lepotice – ide tvoja zena». Ja je ranije nisam poznavao. A evo jos cuda. U februaru 1996-e godine Starac je bio u Moskvi. U to vreme su u manastir u Rilsku dovezli bolesnu devojku Nonu; strasno joj se «vrtelo» u glavi, nisu znali sta da rade, bivsa narkomanka, muz se obesio. Privezivali su je za krevet, tako je podivljala. Porucili su mi da je pazim. Na kraju krajeva, odlucili su da je odvedu u bolnicu, pozvali su hitnu pomoc. Izasao sam iz kelije da prosetam po manastiru i vidim otac Ipolit mi ide u susret, blagoslovio me je i poceo da razgovara sa mnom: «Nemoj da dozvolis da ide u bolnicu, propasce tamo, izdrzi jos dva dana docice njena majka i sve ce se srediti».  Rastali smo se, idem dalje, a u susret mi ide iskusenik, pitam ga: «Jesi li video Starca?» - «Kog Starca?» - zbunio se on, - Starac je u Moskvi». Zaista, Starac je u to vreme bio u Moskvi, to su svi potvrdili. A Nonina majka je dosla kroz dva dana, i Noni je bilo bolje. Nismo dozvolili da ide u bolnicu. To nije bio san niti vizija – opstio sam u manastiru sa Starcem, kao sto sad razgovaram s vama, koji se u to vreme nalazio u Moskvi.

+++

Raisa Andrejevna Lipovaja, grad Sumi:

-  Jednom mi je Starac rekao: «Vi ste lekar». Ja nisam shvatila zasto lekar kad sam po profesiji ekonomista. Koga ja treba da lecim? Kada sam dosla kuci, pozvala sam sina, i sin mi je rekao da dok ja nisam bila kuci, moj trogodisnji unuk se tesko razboleo. Otrcala sam u bolnicu ponevsi Sveto Ulje, koje sam donela iz Rilskog manastira, i odmah sam sve shvatila i pocela sam da ga mazem Svetim Uljem. Sledeceg dana unuku je bilo bolje. Naravno nisam ga ja izlecila vec Starac svojom molitvom. On je lekar ali on nije hteo da mi znamo za to. 
                                                               +++

Nina Ivanovna Muravjeva, grad Kursk:

- Starac me je spasao od smrti. Dosla sam kod njega u selo Nozdracevo, pod Kurskom (jos do Rilska, do Zimovenjki). Donela sam mu nekoliko torti koje su moji poznanici napravili. «A mi ne jedmo te torte!» - rekao je Starac. «Zasto ste toliko napekli?» Tu sede deca za stolom. A on je uzeo te torte i jos nekoliko limenki i govori mi:»Sestro, daj da to sve izbacimo a ja cu reci da monasi dobro jedu…» Bacili su sve u pomijaru, a ja nista ne mogu da shvatim, takve torte – pa u pomijaru. Zatim mi je rekao da su te torte ispekli vracari «za smrt».

                                                                 +++    

Starac me je iscelio od raka krvi, a prethodno postavljena dijagnoza je bila – beznadezan slucaj. Vec nisam mogla da hodam. Jedva sam dosla do njega. «Sta je bilo bledunjava?» - upitao me je, i kroz tri dana iscelio svojom molitvom. Lekari su se zadivili.

+++

Starac je tada spavao na daskama, krov je prokisnjavao – ziveo je u takvoj rusevini. Uvek je nosio zakrpljenu odecu, cak i kad je postao nastojatelj manastira - nije isao sa zezlom, vec sa stapom. I nikad nije docekao zoru, uvek je ustajao dok je jos bila noc. Znao je sve nase pomisli do najsitnijih detalja. Veoma sam volela zdralove, najesen bih dolazila kod njega i ne govoreci ni rec, rastuzila se jer nisam videla te ptice kako lete. «Idi pogledaj eno ih lete», - i pokazao bi rukom na nebo. Jednom je svojom molitvom izbavio iz zatvora Anatolija, druga mog sina Aleksandra. Anatoliju su dali 12 godina kolonije i vec su ga transportovali sa ostalim robijasima. Gledam, vratio se nazad, nije proslo ni dve nedelje kako su ga otpustili. Niko nije ni mislio, ni mogao da predvidi takvo cudo. Otac Ipolit je bio veliki molitvenik. Ali nije zeleo da se o tome zna vec je to sakrivao.

+++

Devojka Ira nije mogla nikako da se uda, te se s jednim momkom druzila, te s drugim, ali je sve bilo uzalud. Povela sam je kod Starca. On je ugledao i upitao:»Hoces li mi svirati na violini? Hoces li mi pevati pesme?» Violina je bila njegov omiljeni muzicki instrument. A zatim kaze:»Druzis se s momcima, ali te niko ne zeni. Ali nista udaces se, dobices sina, i docices s njim kod mene u Rilsk». Proslo je deset meseci, a Starac se interesuje i pita me: «Kako je nasa Iraida-violinistkinja? Jel' rodila sina?» Udala se i rodila. A njoj je «bilo sudjeno» da ostane bezbracna, ekstrasensi su to navracali. Starac je to otklonio. Uopste, govorio je on, nasa vremena su mracna, mnogo je zla medju ljudima.

+++

Putovala sam sa sinom u Moskvu automobilom, i tako smo na jednoj krivini zaokrenuli da smo se nasli nad provalijom i jos samo malo je trebalo do sigurne smrti. Ali sam ja tad uspela da viknem: «Starce Ipolite, pomozi, spasi!» Zatim kad smo se sreli, on se nasalio: «Kada vices, sestro, reci gde se nalazis».

                                                               +++

Starac me je vec odavno znao, ko sam i odakle sam, ali me je cesto pitao: «Da li si nam ti sestro dosla iz Kurska?» Bio je jurodiv. Mojem muzu je rekao: «Ivane Ivanicu, znas sta, ti ides i u pozoriste i u bioskop. Hoces li da me jednom vodis u cirkus». Ivan Ivanic je poslusao i povezao straca u cirkus.Stigli su. Starac je izasao iz kola, pogledao i rekao: «cak ni dece nema u cirkusu». Uskoro posle toga kurski cirkus je izgoreo. A zatim se obratio meni. «A ti si odlazila u vrtic, pokazi mi svoje vrtice». I mi smo posli po decijim vrticima, i on ih je blagosiljao. Veoma je zeleo da se radjaju deca.
                                                               +++

U manastiru je sve pozivao u trpezariju. Sve. Zasto? Blagosiljao je ljude hranom i picem. Cesto je nudio ljude da jedu iz njegovog tanjira. Tako se molio za njih.

                                                                +++  

Mom muzu je predskazao smrt, javio mu se nedelju dana pred smrt u snu. Jednom me je Starac odveo podalje od manastira i pokazao rukom na Crkve: «Sestro, pogledaj kakve su Crkve ovde izgradjene. Tako Sveti Nikolaj Ugodnik plovi brodovima». A Crkve su zaista kao brodovi. Desavalo se da sam zajedno sa njim vidjala Svetog Nikolaja Cudotvorca, kako seta nad manastirom. Uzbudila sam se, posumnjala, a on me je umirio: «To je sestro dobro». Veoma je voleo da odlazi u sumu na izvor Prepodobnog Serafima Sarovskog, to je bio njegov omiljeni izvor i tamo se molio. Cesto je isao tako da ga niko nije primecivao. Jednom sam ga upitala kako je postao monah. On mi je ispricao: «Zovem se Serjoza. Zavoleo sam …na selu. A meni je sve prolazilo kroz glavu: monah je krenuo, monah je krenuo. Majka mi nije dala blagoslov da se ne zenim, i ja sam resio da odem, otisao sam u Kijev, iz Kijeva – u Glinsku pustinju, a iz Glinske pustinje sam otisao na Svetu Goru. A na Svetoj Gori smo sestro ratovali sa zlim duhovima…A kada ti je lose, ili si bolesna, ti sestro otidji u Crkvu i iz Crkve ne izlazi, dok te Bog ne ukrepi». On je svima tako savetovao.

                                                                +++   

Jedna zena, ne znam cak ni njeno ime, je preko mene poslala ocu Ipolitu paket, nista ne rekavsi. Ja sam ga odnela Starcu. On je otvorio, a ja sam uzdahnula: prstenje, mindjuse, narukvice – sve zlatno. Pomislila sam kad bih ja dobila neki prstencic. Samo sto sam to pomislila, a on govori: «A sta ce ti? Ti si i tako lepa. Sin te zene je nestao, molicemo se za njega a zlato cemo dati za Crkvu». Molio se. Zatim se ta zena javila pismom iz Krivog Roga da je njen sin pronadjen.

                                                                +++

Dosla je kod mene jedna zena iz Norilska – pozelela je da poseti oca Ipolita, i ja sam posao s njom u Rilsk, i u automobilu ona kaze:»pogodicu iz karti mozda ce nesto reci». Dolazimo u manastir, izlazi otac Ipolit i kaze joj: «Sta – ti si dosla da gatas s kartama? Idi na …Posle vceta se pozalila Starcu: eto, novac sam izgubila, sest hiljada dolara su mi ukrali. Starac ce na to: «Ko ti je ukrao? Ti si sama dala za muziku (muzicki centar), i zaboravila si gde si zaturila. Da li si krila od nekoga?» - «Da zet je tu bio tad». – «kakav je on tebi zet? On je – sustanar tvoje cerke. A sada ces da cujes kako su tvoje pare odletele u vetar. «Zet» se vec slupao sa tvojim automobilom. Tako da sad nemas ni automobil, ni novac». Ona se vratila u Norilsk, i sve je bilo tacno tako kako je Starac rekao. Cuvam njegove stvari, maramu. Cim me glava zaboli, ja je stavim na glavu i bol prestane.

                                                                 +++

Georgij Adamovic, bivsi zitelj Sveto-Nikolajevskog manastira:

-  Bozijeg raba Jurija su bukvalno na rukama doneli u manastir iz grada Sumi – noge su mu trulile, mali prst mu je odgnilio, i vec odavno nije mogao da se krece. Otac Ipolit mu je dao Blagoslov da ostane, da nikuda ne ide iz manastira, da se leci vodom sa Svetog izvora, da maze noge melemom iz pestere i pored manastira Starac je posecivao i bolesnika. Kroz dva meseca on je vec sam isao na stakama, kroz tri i po meseca je dosao kod Starca, i on ga je upitao: «A ti jos uvek ides na stakama?» I on je otisao isceljen, sad radi u svom rodnom gradu, zdrav je, i sve je u redu.

                                                                  +++

Recicu vam nesto o sebi. Prvi put sam dosao u Rilsk, da budem iskren – pijan. Iz manastira sam otisao u skit, u selo Bobrovo, da premestim pec, i tamo sam pijancio. Otac Ipolit je rekao mojim drugovima: idite, povedite svog druga, umrece tamo uskoro.

                                                                  +++

Dovezli su me kod Starca. Ujutru su mi doneli neprociscenu rakiju da omirisem, a ja sam od rakije odskocio, istrcao na ulicu kao da me je neko ozario. Od tog dana ne pijem, uopste ne pijem. Slava Bogu!

                                                                  +++       

Dolazili su tako duhovno bolesni ljudi! Predstavite samo sebi, starica od 60 godina, koja je ugao zgrade od cigala potpuno probila pesnicom, a oci su joj sevale kao oganj. Da li ste videli tako nesto? A to se desilo ovde u manastiru 1996-e godine. Djavolska sila. Zatim je ponovo dolazila postala normalna – Starac je isterao zle duhove iz nje. I osmoro mladica nije moglo da zadrzi mrsavu devojcicu – tako je ona podivljala, zli duh je imao jaku silu nad njom…Ali je izasao. Mnoga deca-narkomani su Starcu zahvalna za izlecenje.

+++

Projerej Igor Zujev, grad Habarovsk:

 
- S unutrašnjim trepetom sam se prvi put u životu uputio Starcu. Išao sam njemu, kao poslaniku Sanog Gospoda, i bojao se tog susreta, pripremajući se za njega i misleći da će me oterati zbog svega okajanstvo. Nastupilo je Svetlo Hristovo Vaskrsenje 1994-e godine. I tako, u Svetlu Sedmicu, 3.maja sam ga prvi put video dok je izlazio iz manastirske trpezarije, i zaboravivši da ne smem da  vršim zemne poklone – pao sam mu pred noge. Suprotno mom očekivanju, starac me je ljubazno primio, i svi moji strahovi su nestali. Brzo su prošla tri dana u Svetom manastiru. Uzeo sam Blagoslov od starca i pošao na aerodrom. Nekako nisam mogao da trčim- a kasnio sam. I rekao sam – ako stignem, to će biti pravo čudo po starčevom Blagoslovu. Kada sam stigao, pokazalo se da je autobus kasnio 10 minuta i tako me sačekao – shvatio sam to jer je odmah krenuo. A da nisam stigao taj autobus, verovatno bih zakasnio na voz za Kursk...

Uskoro se moj otac paralizovao – imao je kap, a zatim je došlo i do infarkta mozga. Ležao je na odeljenju za reanimaciju, bio je bled kao krpa, lice mu je bilo izobličeno, i po svemu sudeći smrt samo sto nije nastupila. Jedva nas je prepoznavao. Lekar, koji ga je lečio, pozvao je moju majku i mene i rekao da treba da se pripremimo na ono najgore, i da se to nesumnjivo desiti u roku od nekoliko dana. Otac je umirao bez pokajanja, i ja sam u tome video svoju krivicu – pao sam na kolena pred ikonom Carice Nebeske i rasplakao se. I tad sam se setio starca Ipolita. Poslao sam mu telegram i zamolio za molitvu – i došlo je do promene. Očevo stanje se stabilizovalo. Lekari su odmahivali: kako može čovek u takvom stanju tako dugo da živi. Sam otac je zatimpričao da se vratio odande. Uskoro su lekari otpustili oca kući, kako su sami priznavali – da umre. Ali se to umiranje produžilo mesecima, i sami lekari su to nazivali pravim čudom, s kojim su prvi put susreli u svojoj praksi. A kroz nekoliko meseci moj otac se prvi put u životu pričestio Svetim Hristovim Tajnama, polako počeo da se moli, krstio se zdravomdesnom rukom (leva mu je ostala paralizovana). Znao sam da se starac Ipolit molio za njega. Kroz 15 meseci – posle pokajnih stradanja moj otac je umro kao hrišćanin.

Došavši u Rilsk, ja sam ponovo zamolio starca, da se pomoli za oca, čija je duša prolazila mitarstva. Prilazeći ocu Ipolitu 40. dana posle očeve smrti, upitao sam ga kako je sada mom ocu tamo. «Dobro, dobro», - odgovorio je otac Ipolit prosvetljenog lica. Uskoro, zahvaljujući molitvama starca Ipolita sam u laganom snu video oca sa svetlim osmehom na prosvetljenom licu – bio je u svetloj odeći, i oko njega je bila jaka zlatno-bela svetlost. Upitao sam oca:»Da li si ugledao Slavu Gospodnju?» - «Da», - radosno je odgovorio i dodao: «Kad bi samo znao od koliko grehova, za koje nisam ni znao sam se izbavio za 15 meseci moga stradanja!»

Ispričao sam ocu Ipolitu o svom snu. «Da,da, on je sluga Božiji»,- potvrdio je starac.

+++

Iguman Gavril (Razorenov), Kursko-Znamenski manastir:

- Pošao sam jednom sa starcem po kravu,a trebalo je putovati 30km od Nikoljskog manastira. Na automobilu je bio probijen hladnjak, iz njega je isticala voda, šofer je odbio da vozi, i rekao je da neće izdržati ni dva-tri kilometra jer će nestati vode. Ali starac je blagoslovio, nešto je radio, ja sam seo za volan, prethodno sipavši vodu u hladnjak po poslušanju. Vozimo se. Automobil počinje da se dimi, ja gledam u starca, a on se moli. Prešli smo već pola puta i nastavljamo dalje. Zaustavio sam automobil i zamolio za Blagoslov da izađem na minut. «Izaži oče» - dozvolio je starac. U nedoumici sam pogledao hladnjak i zanemeo: kroz otvor prečnika malog prsta voda nije isticala nasuprot svim prirodnim zakonima, iako je nivo vode bio viši od tog otvora! Nešto nevidljivo je sprečavalo njen tok. Voda je u otvoru dobila oblik, kao u akvarijumu. Mi smo srećno doputovali do želejnog mesta i vratili se u manastir. I taj automobil je s probijenim hladnjakom i s tom količinom vode, koju sam ja sipao, izdržao jos nedelju dana.

+++

Shijeromonah Viktor (Grankin), grad Pgov Kurske oblasti:

Otac Ipolit me je zamonašio u veliku shimu. Otišao je od nas prisnopamjatnij duhovni otac i dobrotvor mnogih monaha i mirjana arhimandrit Ipolit. Nećemo zaboraviti tvoju ljubav oče naš Ipolite, nosićemo tvoje ime i tvoje pouke u našim srcima. Ti si dobro uredio manastir Svetog Nikolaja Cudotvorca, ispunivši poslušanje koje ti je dao Veliki Arhipastir Mirlikijski. Zbog tvog smirenja i neobične ljubavi, divna Božija sila ti je pomogla da izgradiš sve to što vidimo u manastiru. Molim te, nemoj zaboraviti da nas pomenem pred Vladikom svih, nas grešne koji smo još živi...
Razmišljao sam da neću imati snage da ispratim svog oca Ipolita poslednji put. On je bio moj dobar drug, i to će i ostati, iako su neki zlobnici želeli da nas posvađaju, ali mi to nismo dozvolili, i samo smo se tajno, smireno molili Bogu za te koji su hteli da nas posvađaju. Starac Ipolit nije nikoga odbijao – molio se i za one koji su ga progonili.
Dobio sam rožu na ruci, bol se pojačavala, ja sam trpeo, ali su mi uskoro rekli: moraćemo da odsečemo ruku. Ja sam odbio. Mom sinu Sergeju su tada rekli: pripremaj ocu grob – ništa mu više neće pomoći. A ja sam znao Ko može: Gospod preko mog druga. I otac Ipolit je ujutru došao do mene i pomogao. I zamislite! Uveče mi je već bilo bolje i živ sam do dan danas. On je vodio veliku nevidljivu borbu sa palim duhovima. On ih je video, a video je i Svete. Ja to tačno znam.

Arhimandrit Ipolit je umro 17. decembra 2002. godine u i sat i 20 minuta noću, sledećeg dana posle 49-ogodišnjice smrti kurske starice shimonahinje Misaile (Zorine), koja je budućem starcu još u mladosti predskazala njegovu službu. Niko nije očekivao da će starac umreti. Neki su po nekom neobičnom ponašanju pretpostavljali da se sprema da ide u zatvorništvo, iako zatvor nije bio potreban coveku koji je već dostigao bezstrašće i odavno nosio na svojim junačkim leđima Krst velike proročke službe Bogu i bližnjemu, jer je preko oca Ipolita Gospod projavljivao Svoju volju Svojem narodu...Ne, starac nije otišao u zatvor. Nije se ni povukao. Do poslednjeg dana je ostao nastojatelj Sveto-Nikolajevskog manastira i veoma je voleo da se seća svoje atonske priče kao ekonoma, od koga su uzeli svežanj ključeva tek posle smrti...Nikada nije tražio lakši put, nikada nije izbegavao svoje obaveze, niti napustio dužnost nastojatelja. Ali odmah posle Pashe 2002. godine je počeo da se oprašta sa svima. Jednima je govorio: «Sve je gotovo». Drugima:»Sve samo počinje». Kako se zatim pokazalo, to izjave nisu bile protivurečne. Privodio se kraju dugi i teški zemaljski put, otvarala se večnost. Otac Ipolit je bio bodar i jak – do poslednjeg dana nije prestao da radi teške seljačke poslove, prozorljivo je video sve šta se dešavalo u manastiru. Najstarija sestra Kurskog sestrinstva u ime Prepodobnog Serafima Sarovskog, Ana Grigorjevna, se setila da joj je na poslednji letnji praznik Kazanske ikone Majke Božije otac Ipolit odjednom rekao:»Mati, vreme je da se oprostimo». I kao odgovor na njeno pitanje dodao:»Ja sam mati paralizovan». – «Kako paralizovani oče, vi ste tako bodri da možete da trčite...» - «Da mati ja sam paralizovan i ležim...» Starac je ekonomu manastira, shimonahu Joanikiju, pri poslednjem susretu rekao:» Srešćemo se na drugom svetu». «Vi ostajete da živite, za vas se brinem, meni nije ostalo još mnogo», - govorio je on žiteljima manastira, dajući poslednja uputstva u manastirskom domaćinstvu. Ali niko na osnovu prethodnog nije verovao da se to može desiti sa starcem. Pri kraju je starac često ponavljao: «Mi smo zaboravili Koga treba da podražavamo...Mi smo hrišćani i mi treba da podražavamo Hrista». Ljudske slabosti i nevolje su starcu donosile stradanja, ali je on na njih išao dobrovoljno, upodobljavajući se Hristu, preobražavajući se i sarspinjući se sa Njim. To je i bio taj put koji je izabrao pre pola veka – njegov krsni put požrtvovane ljubavi. Poslednje dve nedelje njegovog zemaljskog života su za njega bile prava Golgota. Dokaz za to je bio Nerukotvoreni Lik Spasitelja, Koji je krvotočio u njegovoj keliji u toku te dve poslednje nedelje njegovog ovozemaljskog života. Ikona je sva bila prekrivena kapljama krvi – bukvalno potok, i u tom momentu su cak neverujući lekari, koji su dežurali pored kreveta starca koji je umirao, uzviknuli: «Kako on strada!»

3. devembra na navečerje praznika Vavedenja u hramu Presvete Bogorodice, Arhimandrit Ipolit je ostao bez svesti u svojoj keliji. Za to se nije odmah saznalo. Lekari su konstatovali moždanu kap i duboku komu. Otac Ipolit je do same smrti ležao kao bez svesti, paralizovan, tako da su i lekari, i sveštenoslužitelji, koji su ubrzo došli da pričeste starca, videli i shvatili, da bez obzira na potpunu paralizu i nemogućnost govora, otac Ipolit sve razume, vidi i oseća. Shimonah Joanikije je prišao smrtnom odru nepokretnog starca i uzviknuo:» Oče, ko će me sad blagosloviti?...» Arhimandrit Ipolit je kao odgovor na to podigao ruku i blagoslovio ga. Lekari su bili zadivljeni onim što su videli i mnogi od njih su se u toku nekoliko narednih dana obratili Bogu. Lekarima je bilo dato da vide to, što nisu videli monasi, a starac se opraštao sa svima koji su prilazili njegovom smrtnom odru. Oni su to videli kao u drugoj dimenziji – po Božijoj Volji. Po ikoni Nerukotvorenog Spasiteljevog Lika su tekle kapi krvi. Oca Ipolita su pomazali tom Krvlju. Ruke su mu bile potpuno izbodene iglama – lekari su se borili za njegov život, nerado produžavajući njegovo stradanje. Njegova duhovna čeda su se usrdno molila za njegovo zdravlje, takođe odgađajući krajnji ishod... Na sahrani oca Ipolita, na prestoni praznik, Nikoljdan, u Rilskom Sveto-Nikolajevskom manastiru se skupilo nekoliko hiljada Pravoslavnih sa raznih krajeva Rusije. U Sabornoj Crkvi, gde se održavala Božanstvena Liturgija, se nije moglo prići. Ništa manje naroda nije došlo na parastos 40-og dana posle starčeve smrti. A 9-og dana je drveni krst na starčevom grobu obilno zamirotočio, čak se sneg na jednom delu zemlje istopio od mira koje je isticalo. Prstenasta duga se pojavila oko meseca, a zatim oko sunca na mraznom decembarskom nebu na dan sahrane. 

Na desnoj starčevoj ruci se od ugrušaka krvi obrazovao nerukotvoreni krstić. Kako su posvedočili očevici, u trenutkui smrti njegovo lice je bilo neobične lepote. Mučenje je bilo uzalud pred hrabrošću hrišćanina! Niko na sahrani nije video starčevo lice – po Blagoslovu Mitropolita Kurskog  i Rilskog Juvenalija, koji je izvršio njegov pogreb, nije bilo dozvoljeno podizati pokrov s lica Arhimandrita Ipolita, što je važilo za sve bez izuzetka: «Do Drugog Strašnog Suda» - pronosio se nad glavama snažan glas Mitropolita Juvenalija, i sanduk sa starčevim telom su spustili u duboku, specijalno za njega napravljenu grobnicu na južnom zidu saborne manastirske Crkve. Svako se starao da baci u grob šaku sveže zemlje. Mnogi i nisu želeli da dodju na starčevu sahranu, ali nisu mogli a da ne dođu. Starac ih je pozvao. Vladimiru Nikolajeviču Triškinu, žitelju grada Rilska, otac Ipolit se posle smrti javio u snu.

-         Zašto nisi došao kod mene? – ukorio ga je starac.

-         Dva puta sam dolazio u manastir ... – počeo je da se pravda Vladimir Nikolajevič.

-         A poslednji put da me ispratiš...Zašto ne čitaš knjigu koju sam ti poklonio?

-         Čitam...

-         Nije tačno...

Tako je bilo i za vreme starčevog života: ljudi su odlazili od njega, ne slušajući njegove savete, ali su na kraju krajeva, «povezani» Božijim Promislom po njegovim molitvama, vraćali nazad, smirivali se. Niko nije mogao da pronikne tu tajnu sveobuhvatne ljubavi, koja nije dozvoljavala ni najmanju surovost ili prisilu u razgovoru sa bližnjim, iako su mnogi pokušali da shvate, proanaliziraju, obrazuju «kariku koja nedostaje». Gubili su na to mnogo energije i vremena, a starac, videvši takve uzaludne napore, je jednom izrekao: «Što se mučite, to su tajne Božije...»

«A naš manastir će postati Lavra...» - prorokovao je starac. Njegovo proročanstvo o tome, da «starci postoje i da će postojati», suprotno tvrđenju da starčestvo nestaje, ima nešto zajedničko sa pričom jednog manastirkog žitelja o tome, da kada je jednom u mladosti, budući starac i nastojatelj manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, razmišljao o svom budućem životnom putu, pozdarvio ga je Sveti Nikolja rečima: «Vera će uvek postojati!»

Ali starac nije voleo da govori o tome. Najvažnije nasleđe, koje je starac ostavio svojim duhovnim čedima je bilo: «Radite, molite se, saglasno svom hrišćanskom pozivu, i dobro se dobrim vraća». I nema drugog zaveta: «Uradio sam sve za vaše spasenje, ostalo sve zavisi od vas», - rekao je on. Na predlog da se buldožerom iskrči korenje stogodišnjih hrastova, otac je odgovorio:»Carstvo Nebesko se lopatom zarađuje». Voleo je da ponavlja: « Carstvo Božije se nudi, požurite».

Евгений Муравлев, г. Курск
25.04.2003

19 decembar 2002. Nikoljdan. Pomen arhimadrita Ipolita Rilskog

Kadasi. Propoved oca Aleksandra Saltikova

Braco i sestre, danas zajedno s vama slavimo praznik Svetog Nikolaja Cudotvorca, koga postuje ceo hriscanski svet. O tome nisu potrebne napomene: ceo ruski narod i svi hriscanski narodi i cak nehriscanski narodi postuju Svetitelja Nikolaja, kao velikog Cudotvorca. Sveti Nikolaj je ziveo u IV veku i Gospod je u njemu za sva vremena uzdigao divnog zastupnika svih ljudi, koji mu se mole. U njegovom Akatistu on se naziva "drugi Petar i prijatelj Hristov". Bezbrojna su cudesa Svetog Nikolaja, i Crkva uvek poziva da se obracamo njemu za pomoc - kao sto mi i cinimo. Podignuto je mnogo Crkava i manastira u njegovo ime - zaista u celoj vaseljeni. I u nasem hramu je danas prestoni praznik.

Ali danasnji praznik Svetog Nikolaja se poklapa sa danom upokojenja svima nama poznatog arhimandrita Ipolita. Govoreci o Svetom Nikolaju, podsecam da je otac Ipolit posebno postovao ovog Svetitelja, i koliko mi je poznato, kakvim god pitanjima da smo mu se obracali, on je uvek govorio: "Molite se Svetom Nikoli". I desilo se tako da je njegovo opelo danas u Rilskom manastiru upravo na dan Svetog Nikolaja. Sveti Nikolaj, koga je otac Ipolit toliko postovao, ga je uslisio i tako se desilo, da se upravo danas odrzava opelo, koje je u stvari praznik, jer je "pomen pravednika s pohvalama". Zaista, smrt pravednika je uvek praznik. Evo mi danas obelezavamo dan upokojenja Svetog Nikolaja - to je praznik za sve nas. Smatra se, da je otac Ipolit koga svi znamo, takodje veliki pravednik. Nazalost, mi smo ga znali samo kratko. Zeleo bih da kazem nekoliko reci o njemu. Moram da kazem, da kada smo mi ovde gradili, i poceli da formiramo nasu skromnu parohiju, ja sam mislio kako je tuzno da nemamo nijednog duhonosnog muza, koji bi pokazao svima koji su nedavno prisli Crkvi, sta je to istinita vera, sta je istinska prava molitva. Proslo je neko vreme, i kada se pojavio otac Ipolit, ja sam jos mislio da mi nemamo takvog coveka. Kod nas je naravno bio i otac Jovan Krestjankin, ali je on vec bio veoma star i nije moguce uznemiravati ga mnogim molbama, a tesko je i doci do njega. Ali ako postoji Crkva u svoj svojoj punoci, u svoj svojoj nepromenljivoj sili, onda postoje i izabrani sasudi Boziji, postoje Sveti u toj istoj nepromenljivoj sili, u kojoj su oni bili uvek. Istina, mnogi oci Crkve su rekli, da ce se u poslednja vremena ti duhonosni muzevi skrivati od sveta, jer svet ih ne moze primiti, ni shvatiti. Oni nisu korisni za svet koji ne zeli da ih slusa - te Svete ljude. Naravno takvi Sveti postoje. O ocu Ipolitu zelim da kazem da smo ga znali kratko vreme, ali to sto je on uradio - sto mi vidimo - je vec veliki podvig. On je za manje od deset godina izgradio dva manastira - muski i zenski: Nikolajevski zenski manastir - i pri njemu zensku zajednicu, koja je takodje postala manastir. U Crkvi se uvek podizanje manastira smatralo velikim podvigom, i vecina tih, koje smatramo prepodobnim, su bili graditelji manastira. Danas se kod nas gradi veliki broj manastira. To je svima poznato, jedinstveno cudo savremene istorije. Ali ti manastiri su naravno veoma raznoliki. Posebnost manastira, koje je izgradio otac Ipolit nije samo u tome sto ih je on neobicno brzo podigao - odista na pustom mestu, u relativno nenaseljenim predelima, bez ikakvih sredstava za opstanak - kao sto se i danas desava u vecini slucajeva - vec u tome sto je on za tako kratko vreme izgradio manastir koji je - "svetilnik, koji stoji na vrhu gore" i za koji su svi znali. Ko je ranije znao o tom Rilskom manastiru? To je pre revolucije bio mali manastir, koji nicim znamenitim nije bio zapamcen u istoriji. Postojale su naravno razne istorijske cinjenice u vezi sa njim, jer je postojao mnogo godina, ali u odnosu na poznate manastire kao sto su Trojice-Sergejeva Lavra, Solovka, Optina pustinja, Glinska pustinja - on se nije mogao porediti. Samo poslednjih nekoliko godina, zahvaljujuci zalaganju iskljucivo jednog coveka - oca Ipolita, taj manastir je postao poznat u celoj Rusiji, a narocito u sredisnim krajevima. Iz svih velikih gradova  - Kurska, Brjanska, Lipecka, Voronjeza, odakle sve ne, iz Moskve su poceli redovno da pristizu autobusi, dovozeci stotine i hiljade poklonika, koji su tamo nalazili utehu, radost, pravo spasenje, koje im je donosio otac Ipolit. On je poceo sa stracestvom, kako je to bilo u ruskoj tradiciji, kako znamo iz knjiga o starcima Optina pustinje. Danas znamo za Svete ljude, ali takvo javno starcestvo, prakticno uopste i ne srecemo. Ja sam u svom zivotu po Bozijoj Milosti, sretao mnoge Svete ljude, medju kojima, o. Tavriona, koji je ziveo u Pribaltiku, u Elgavskoj pustinji, i kao sto su Optinski Starci primali ljude - tako ih je i on prihvatao, spasavao; tako je i otac Ipolit, sedeci na klirosu u Crkvi, primao veliki broj ljudi, svakome posvecujuci bukvalno samo nekoliko trenutaka, pri cemu je ta svetlost ostajala u ljudskim dusama. Znamo na osnovu iskustva mnogih nasih vernika, kako je bio vazan kratkotrajan razgovor sa ocem Ipolitom. Mislim da je nekoliko ljudi iz nase parohije bukvalno on spasao. Bila je to velika milost da smo sa njim razgovarali. Receno je "da duhovni sve ispituje, a njega niko ne moze da ispita". I mi takodje ne mozemo da sudimo o ocu Ipolitu. Neki ljudi su se prema njemu odnosili skepticno, neki su videli neke njegove grehe i greske. Svi zivi ljudi prave greske. Posebno u nase vreme ljudi se veoma kriticki odnose prema svemu i mozda je to I korisno u realnosti koja nas okruzuje, pa samim tim i u crkvenoj. Vreme je danas mnogo vise smutno, i razni ljudi prikazuju sebe svetlim licnostima na razne nacine, ali to uvek nije tako. Ali poznacete ih po njihovim delima. Vidimo, da je trud oca Ipolita bio spasonosan za veliki broj ljudi. Sasvim nedavno, cini se na leto, otac Ipolit je sebi izabrao naslednika po duhovnom rukovodstvu. Mi ne znamo mnogo o tom jeromonahu, sem da je mlad (sto ne zelimo da komentarisemo - i naravno ni ne mozemo), ali je otac Ipolit porucio tom mladom jeromonahu da vrsi svoju duhovnu delatnost, cak i stracestvo, da prima sve ljude koji tu dolaze. On sam je vec imao malo snage. Postalo je jasno da se on vec sprema za odlazak u drugi svet, ali je bilo ocigledno da je on zeleo da sebi obezbedi naslednika i sacuva u Rilskom manastiru taj oganj, koji je razgoreo na tom mestu. Sta ce dalje biti - ne znamo, ali samo znamo da se to desavalo u praksi starcestva. Na primer, u Optina pustinji se birao naslednik, koji je produzavao rad upokojenog duhovnog ucitelja. Ponavljam, da mi nista ne mozemo da sudimo o tome. Mozemo samo zahvaljivati Bogu zato, sto su mnogi, mnogi ljudi, pa samim tim i nasi vernici, dobili tu veliku pomoc od oca Ipolita, koji se veoma interesovao za nas rad, molio se za nasu parohiju, neprestano nas ukrepljivao i savetovao, govoreci da treba da ostanemo ovde odlucno, a da ni od cega crkvenog ne odustajemo - sve sto je pripadalo Crkvi - sve joj mora biti vraceno. On je sve vreme odlucno govorio kako ne smemo posustati ni u kom slucaju. To je bila velika podrska. Bilo je raznih velikih podrski s njegove strane. Rilski manastir je posvecen Svetom Nikolaju. Naziva se Nikolajevskim manastirom. Treba primetiti da se otac Ipolit upokojio treceg dana, a danas, na dan glavnog prestolnog praznika manastira, odrzava se njegovo opelo uz prisustvo velikog broja ljudi. U to se ne moze nimalo sumnjati. Na taj nacin, rastajuci se sa zemaljskim svetom, otac Ipolit je jos jednom, cak na sam dan svog pogreba, sazvao bukvalno sav narod iz cele Rusije, na prestoni praznik svog manastira. U tome ima neceg posebnog i grandioznog. Time se zaokruzuje licnost tog coveka. Treba posebno biti zahvalan Bogu sto ga nam je poslao. Narocito oni, koji su bili tamo, slusali njegove savete, posebno treba da budu zahvalni Bogu i samom ocu Ipolitu za tu pomoc. Danas se tamo na celu sa mesnim arhijerejem i velikom broju svestenstva, odrzava opelo oca Ipolita. Mislim da mi takodje treba da izvrsimo njegov pomen i parastos za njega. Hajde da se sad svi pomolimo.           

19 decembra - na dan praznika Svetog Nikolaja u Rilskom Sveto-Nikolajevskom manastiru, u prisustvu velikog broja naroda, odrzano je opelo u Gospodu - upokojenog arhimandrita Ipolita. Opelo je odrzano u manastirskoj Nikoljskoj Crkvi odmah posle praznicne Liturgije. Sluzbu je sluzio mitropolit Kurski i Rilski Juvenalij, uz sasluzivanje vise od 40 svestenosluzitelja. Arhimandrit Ipolit je pogreben pored oltara saborne Crkve, grobnici koja je napravljena bukvalno za dva dana.

Svedocanstvo ocevica

Moj prvi susret sa ocem Ipolitom je bio 1993. Godine. Jednom su me poznanici zamolili da ih vozim u Rilsk kod nekog za mene nepoznatog starca. Tada jos nisam bio verujuci, ali sama cinjenica da idem neobicnom coveku me je strasno uznemiravala.

Pri prvom susretu starac nije rekao nista posebno sto bi me moglo zadiviti. Njegove reci su bile jednostavne: "Molite se, idite u Boziju Crkvu, citajte Sveto Pismo, cinite dobra dela i mozda ce vam Gospod pomoci". Posle toga je proslo oko pola godine. Meni nije izlazio iz pameti lik tog coveka, njegove reci, neobicna dobrota i blagodatna tisina.

Nas drugi susret je bio u presudnom periodu mog zivota. Kada mi je bilo neverovatno tesko, i kada su na mene navalila tesko izdrzljiva iskusenja, starac mi se javio u snu i triput me prekrstio. To je bilo dovoljno, da sam mogao da izdrzim iskusenja koja su me gotovo savladala. Okolnosti su se tako odvijale, da su sve nevolje nestale. Kasnije sam shvatio da se sve to desavalo po molitvama oca Ipolita.

Posle tog slucaja sam otisao u Rilsk da zahvalim starcu. Moj zivot je poceo da se menja - pronasao sam zivu veru. Moji odlasci starcu su postali cesci, i ja sam neprekidno osecao potrebu da opstim sa tim blagodatnim starcem. Gospod je tako uredio da sam ja poceo da vozim poklonike starcu u manastir, pre svega vernike Kadasevskog hrama.

Na moje oci su se posle razgovora sa ocem Ipolitom desavala zadivljujuca preobrazenja ljudskih dusa, ljudi su menjali pogled. Cinilo se da su se njihovi zivoti punili novom svetloscu. Otac Ipolit je voleo kadasevce i uvek ih je primao, cak i kada je drugim grupama otkazivao. “Po poznanstvu” – govorio je s osmehom. Neki poklonici su pazljivo, kao da se boje, da se sve moze promeniti, pricali o cudesnim isceljenjima, koja su dobijali po starcevim molitvama. Drugi su pricali o njegovim javljanjima njima u kriticnim momentima njihovog zivota, kada im je pomagao, urazumljujuci i blagosloveci ih. Poznati su zadivljujuci slucajevi njegove prozorljivosti kada je on u nekoliko reci mogao da kaze o coveku ono najskrivenije.

Za sve nas je njegova smrt bila veoma potresna. Znajuci ocigledno da mu se priblizava kraj, starac o tome nije nikome nista pricao. Cak i kada je cetrnaest dana lezao bez svesti u teskoj komi, mi smo svi bili ubedjeni, da ce starac ustati: verujemo da smo dobili zastupnika i molitvenika pred Prestolom Bozijim, i zahvaljujemo Bogu sto nam je podario veliku milost da sretnemo na nasem zemaljskom putu tako velikog starca.

V.S.

http://www.mir.voskres.ru/kadlist/kadlist5.html

“Bio je to krotki Starac…”

Vise puta smo pisali u novinama “Blagovest” i casopisu “Kandilo” o kurskom podvizniku Arhimandritu Ipolitu (Halinu), nastojatelju Nikoljskog manastira u gradu Rilsku. I danas se njegova ceda secaju tog nedavno upokojenog molitvenika. Slava Bogu za Njegovu milost prema nama, za radost i utehu koju dobijamo od Njegovih ugodnika!
Rodom sam iz Belgoroda, udala sam se kada mi je bilo devetnaest godina. Prozivela sam sa muzem vise od dve godine i zelela sam da ga napustim. Ranije sam zelela da se vencam sa njim, ali je ponasanje moga muza bilo strasno, pusio je “travu”, tukao me, razbijao namestaj i prozore. Izgubila sam zelju da se vencamo, jer sam izgubila poverenje u njega. Moja mama je znala Arhimandrita Ipolita (Halina), odlazila je kod njega u Rilski manastir, i pitala ga kako da se ja ponasam posto moj muz pusi “travu”. Otac je rekao: “Oni su dobri ljudi, neka se vencaju, a on ce prestati da pusi”. Muz je prestao da pusi, sali se, sasvim se izmenio i mi smo se vencali. Cela porodica je pocela da odlazi u Crkvu, da se pricescuje, i moli. Muzevljevi roditelji su otisli u Samaru, muz nije radio i mi smo odlucili da prodamo stan i kupimo kucu sa okucnicom. Muz je otisao kod starca, ali on nije dao blagoslov, zatim sam otisla ja da zamolim za blagoslov – Starac me je upozorio da ce novac da propadne. Prodali smo stan 1998 godine za rublje, i odmah posle toga kurs dolara je skocio i kuce su postale veoma skupe. Posto nista nismo kupili ostali smo da zivimo kod moje mame. Desilo se onako kako je starac i rekao – “vetar je rasprsio novac”.

Kada je muz poceo da odlazi u Crkvu, nije znao sve neophodne molitve. Kada je jednom otisao kod Starca, dobio je uz blagoslov ikonu s likom Svetog Vasilija Velikog, a na poledjini ikone je bila molitva koju nikako nije mogao da nauci – “Simvol vere”. Cerka nasih poznanika se uspesno bavila trcanjem, putovala je na takmicenja, ali Starac Ipolit joj nije blagoslovio da nastavi da se bavi lakom atletikom. Devojka nije poslusala – i slomila je nogu. Napustila je sport i trenutno je udata za svestenika.

Muzevljeva sestra se ranije razilazila sa svojim muzem, a Starac ih je pomirio i oni su sada zajedno.

Muz je pre nekog vremena odlucio da ode u Samaru kod roditelja da vidi da li za njega ima posla ili ne; mene i dete nije hteo da povede, a Starac ga nije blagoslovio da ide sam. Trenutno zivimo u Samari, i Starca Ipolita vise nismo videli.

Secam se da kada su ljudi dolazili kod Starca da su bili nestrpljivi i cekajuci u redu vredjali su, roptali, gurali tanku ogradu, iza koje je bacuska primao (a on je primao sve i to cesto bolestan). On je prema ljudima bio dobar, gostoprimljiv, tih. Bio je to krotki Starac. Dolazeci kod njega brinula sam se – hocu li ga videti ili ne, jer je dolazilo mnogo naroda; ali kada smo dolazili kod njega, sve tesko na dusi je nestajalo, i postajalo lako.

Jednom smo putovali iz Belgoroda u grad Rilsk kod Starca; islo je dva autobusa. Posle posete svetog mesta i susreta sa Starcem Ipolitom spremali smo se za povratak, a vodici jos nisu bili prisli starcu i nisu od njega uzeli blagoslov za put. Jedan vodic je cesto dolazio u manastir, a nas je dosao prvi put i odlucio da ne uzme blagoslov jer se veoma zurio. Mi smo krenuli pre drugog autobusa i zalutali. Moja mama i mnogi poklonici su poceli da citaju Psaltir, da bi nam Gospod oprostio i pokazao nam pravi put. Dosli smo u Belgorod sat ili dva kasnije nego drugi autobus.

Jednom mi je bilo tako lose da sam mislila da umirem, i pocela sam da zovem Starca Ipolita u pomoc – i postalo mi je lakse. A kasnije sam saznala da je to bila kap u blazoj formi. Secam se i veoma volim naseg Starca koji nam je mnogo puta pomagao i molio se za nas. Vecan pomen ugodniku Bozijem Arhimandritu Ipolitu!

Ljudmila, grad Samara

11.06.2004