Људска милостиња је подозрива: као да се боји да не да ономе ко има, или да не да много. А милост Господња није таква: добар је Господ свима и свему, и милосрђе је Његово на свим делима Његовим (Пс. 144, 9); свакоме који има, говори Господ, даће се, и претећи ће му, а од онога који нема, и што има узеће се од њега (Мт. 25, 29).
* * *
На молитви не угађај лењивом телу – не жури: тело коме је свето дело мука и терет, хита да што пре стигне до краја како би се успокојило или латило телесних, овоземаљских дела.
* * *
Простота нека те прати свуда; особито буди прост у вери, нади и љубави, јер Бог је јединствено Биће, Јединица увек обожавана, и наша душа је јединствена. Простоти наше душе смета тело онда када му угађамо, када, на пример, слатко и уопште са уживањем и много једемо и пијемо, пушимо, веселимо се, уопште када чинимо оно што му прија, јер тада оно има превагу над духом.
* * *
Колико се силно у нама разликују, с једне стране – дух добри, дух мира, спокојства, радости, светлости, дух животворни, а са друге – дух зли, дух тескобе, мучења, чамотиње, мрака, дух који убија душу нашу. Први је Дух Божји Којим живимо, духовно дишемо, крећемо се и постојимо; други је зао дух, сатана.
* * *
Бог–Љубав је непромењив, и ми треба да будемо непромењиви и постојани у љубави: љубав никад не престаје (1. Кор. 13, . А нељубав, мржња или само равнодушност и омаловажавање – од ђавола су.
* * *
Свака реч Владике је постојање духовно или вештаствено, зато што је Он – Онај Који јесте и Саздатељ. Владика Господ Бог је свемогућ, јер Он је бесконачни Дух, безгранична Сила и Премудрост; а свака мисао Његова јесте или може бити, по вољи Његовој, истог трена дело, живот.
* * *
Злосретан је онај ко прекомерно воли удобности у животу и ко се окружио најразличитијим удобностима: он ће избегавати сваку неудобност, размазиће се и неће се навићи на трпљење; а живот хришћанина је сав неудобност, пут узак и трновит, крст који изискује непријатности и велико трпљење. Према томе, подвижниче, не тражи стан и покућство са свим комфором, и немој заволети удобности овога света, но заволи Христа–Крстоносца. Трпи непријатности, навикавај се на непријатности. Научио сам се да будем задовољан оним што имам, говори апостол (Фил. 4, 11). Злосретан је онај ко воли украсе и тражи украсе за тело своје: он се неће како треба старати о украшавању душе своје вером, љубављу, кротошћу, смирењем, правдом, трпљењем; нарочито је злосретан онај ко тражи да буде украшен почастима: он ће од себе направити срамног идола и као Навуходоносор ће се надимати пред онима који немају његове почасти и захтеваће да му се клањају. (Не у лепим украсима – 1. Тим. 2, 9; наш превод; то место у Синодалном преводу гласи: Исто тако, и жене у пристојном одијелу, а на црквенословенском: Такожде и жени во украшенији љепотном). Чак и ми, мушкарци, постадосмо као жене: упорно настојимо да прибавимо украсе и сами себе украшавамо као какве идоле, а о унутарњој лепоти мало мислимо, чак смо сасвим запустили унутарњи дом или скинију душе своје. Злосретан је онај ко воли да жури: он ће се много пута спотаћи, наићи ће на хиљаду непријатности и унутарњих тескоба због своје журбе и често ће имати повода за раздражљивост. Злосретан је онај ко је страсно везан за храну и пиће, ко ревнује о засићивању и уживању: он ће на делу видети, када почне да служи Господу, да су храна и пиће, ако се за њих срцем везујемо, терет телу, туга и жалост духу, и да се човек може заситити веома, веома малом количином притом једноставне хране.
* * *
Душа човечја је проста као дух; зато она и у љубави треба да буде проста, то јест треба да воли Бога, као Родитеља свога од Кога је потекла, и човека као самога себе, слична сличног, а за ствари овога света нипошто се не сме прилепљивати ни за трен, јер јој нису сродне, и ето, због њихове несродности нашој души, она се осећа тако болесно када се за њих прилепљује.
* * *
Свака реч Светог Писма, свака реч Божанствене литургије, јутрења и вечерња, свака реч светотајинских молитава и молитвословља у себи има њој одговарајућу и у њој садржану снагу, слично знамењу часног и животворног крста. Таква благодат својствена је свакој црквеној речи због обитавајућег у Цркви ипостасног Логоса Божјег Који је постао човек, Који је Глава Цркви. Па и свака истинита добра реч има њој одговарајућу снагу због Божје Речи која све испуњава. И са каквом пажњом и страхопоштовањем треба изговарати сваку реч, са каквом вером! Јер Реч је Сам Саздатељ – Бог, и Речју је све из небића приведено у биће.
* * *
Свете Тајне се називају Божанским даровима зато што нам их Господ подаје сасвим бадава, бесплатно, незаслужено с наше стране; уместо да нас кажњава за безбројна безакоња наша која се чине свакога дана, сата, трена и предаје смрти духовној, Господ нам у Светим Тајнама подаје опроштај и очишћење од грехова, освећење, мир душевних сила, исцелење и здравље душе и тела и свако добро, само по вери нашој. А ако нам Владика свакодневно бадава за храну подаје Себе Самог, Своје Божанске Тајне, нисмо ли дужни да неодложно дајемо бадава, бесплатно пропадљива добра: новац, храну, пиће, одећу – онима који их од нас траже? И како можемо да се љутимо на оне који бадава једу хлеб наш, када и сами бадава једемо непроцењиву и бесмртну храну– Тело и Крв Господњу? Који твоје узме, не ишти. (Лк. 6, 30)
* * *
Живиш у дому Божјем – у овом предивном свету – бадава и свим даровима доброте и милости Божјих који се кроз природу подају користиш се такође бадава; живиш у дому Божјем – у Цркви или у заједници оних који се спасавају – и свим благодатним даровима за твоје спасење користиш се бадава; и не оклевај да браћи бадава чиниш добро, колико можеш; буди добар чак и према незахвалнима и злима, да будеш син Оца небеског (Исп. Лк. 6, 35). Све радо примај у дом свој, знајући да ти сам бадава живиш у дому Божјем – у овој васељени и у духовном дому Божјем – Цркви која те припрема за живот вечни; свима са радошћу и бадава дај да једу од твоје трпезе, сећајући се да свакодневно бадава једеш од трпезе Владике – само пречисто тело Његово и крв Његову. (16. април 1862. године)
* * *
Говориш: шта да чиним са срцем својим? Оно противречи свему истинитом и светом; раслабљује се неверјем тамо где је потребна чврста вера, издаје тамо где је потребна верност до смрти; не боји се и чак је спремно да се смеје тамо где се треба бојати и плашити. Шта да чиним, шта да чиним, велиш, са срцем својим? Прихвати чврсто, једном за свагда, као непромењиву истину, да је срце твоје лаж и стуб лажи – сваки је човек лаж (Пс. 115, 2); а све што је у Цркви, почев од речи Божје до саме кратке молитве, јесте истина, да Црква Божја јесте стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15), будући да је основана на крајеугаоном камену – Христу Који је Истина, и вавек оживљавана и руковођена Духом Светим Који је Дух истине.
* * *
Црква је поуздан пут ка вечном животу: иди њиме право, држи га се, и доћи ћеш до небеског Царства; ако скренеш на распућа својеумља и безверја, сам си крив: залутаћеш и погинућеш. Ја сам пут и истина и живот. (Јн. 14, 6)
* * *
Несумњиво је да је ђаво у срцима веома великог броја људи присутан у виду срдачне тромости, раслабљености и лењости за свако добро и корисно дело, нарочито за дело вере и благочашћа које захтева пажњу срца и трезвеност, уопште духовни труд. Тако он током молитве срце погађа тромошћу, а ум тупошћу; тако он погађа срце хладноћом и пасивношћу срдачном онда када треба чинити добро, на пример: састрадавати са страдалником, помоћи ономе ко је у невољи, утешити жалосног, научити онога ко не зна, управити на пут истине заблуделог и порочног. Треба непрестано ослушкивати своје срце, прогонити из њега маглу лењости и окамењене неосетљивости, пазити да оно вазда гори вером и љубављу према Богу и ближњем и да буде спремно на све трудове и самопожртвовања ради славе Божје и ради спасења ближњег. У ревности не будите лијени; будите духом ватрени; Господу служите. (Рим. 12, 11) Ђаво је присутан у нашим срцима још и у виду необично снажне раздражљивости; ми понекад тако болујемо од самољубља да не трпимо ни најмање противречење, препреку материјалну или духовну, не трпимо ниједну оштру, грубу реч. Алу трпети треба управо онда када воде злобе и нестрпљења допиру до душе наше. Трпљењем својим спасавајте душе своје. (Лк. 21, 19) Дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону. (Мт. 7, 27) Шта ће бити са њом, шта ће бити са човеком када ђаво на њега пусти реку својих искушења и дуне на њега ветром својих лукавстава? Ако хришћанин чврсто стоји на камену – Христу, неће пасти, а ако стоји на песку свог мудровања и страсти, страшан ће бити пад његов (Исп. Мт. 7, 24–27).
* * *
Нисам ли Ја све за тебе, црве Мој, ликом Мојим украшени? А за шта се ти прилепљујеш? У шта се још уздаш? Не остављај Мене, Извора воде живе (живота), Ја сам – сам Живот. Живот наш – Господ – један је и јединствен. Ако Га има у срцу, то је довољно. Само Он ће одржати живот наш. Зато је и речено: не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4).
* * *
Ако не будеш лењ за усрдну молитву за друге, на молбу њихову или сам и заједно са њима, добићеш милост од Бога – благодат Божју у срцу која ти причињава задовољство и укрепљује те у вери и љубави према Богу и ближњем. То су речи истине, засноване на искуству. Ми се обично не тако радо, више принудно или по навици молимо за друге, без потпуног учешћа срца; треба да принуђујемо себе да се молимо из свег срца, са великом вером, са великом смелошћу, како бисмо добили велику и богату милост од штедрог и доброчинствима неизмерно склоног Бога. Али нека иште, речено је, с вјером, не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал што га вјетар подиже и витла (Јак. 1, 6). Господу, том свима заједничком Оцу, мило је када се радо, са вером и љубављу једни за друге молимо, јер Он је Љубав, спремна да показује милост према свима због узајамне љубави. Свети Дух је рекао: молите се Богу једни за друге, да оздравите (Јак. 5, 16). Видиш како је Богу угодна и делотворна молитва једних за друге.
* * *
Када се молиш Богу, близину Његову не замишљај другачије до тако да Њиме сваког трена дишеш, да се крећеш, просвећујеш, освећујеш, успокојаваш, тешиш и укрепљујеш – једном речју, да Њиме живиш, по Писму: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо. Који даје свима живот и дихање и све (Дап. 17, 28; 25). Близу ти је Бог (ријеч), у устима твојима и у срцу твоме… Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у Њега у срцу својему, бићеш спасен. (Рим. 10, 8; 9)
* * *
Хришћанин треба да се моли за све хришћане као за себе да им Бог дарује напредак у животу и вери и разуму духовном, и ослобођење од грехова и страсти. Зашто? Због хришћанске љубави која у свим хришћанима види своје удове и удове Христа Бога, свима заједничког Спаситеља, жели им исто што и себи, а исто тако на све начине настоји да им чини исто што и себи.
* * *
Иконе држимо у својим домовима и поклањамо им се, између осталог, да бисмо показали да су очи Господа Бога и свих небеских житеља непрестано управљене на нас и да виде не само сва дела наша, него и речи и помисли, и жеље.
* * *
Благодарим мајци–Цркви што ми је у јектенијама показала за шта да се молим, јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, у јектенијама, уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Слава благодати Светог Утешитеља Духа! Верујем да Он, по обећању Спаситељевом, увек пребива са нама и поучава нас свакој истини и не допушта да заблуде они који усрдно и смирено траже истину Божју. Зашто своје молитве отпочињемо молитвом Цару небеском – Духу истине? Зато што је Он Учитељ молитве и Давалац молитве, Он Који увек пребива са нама и дејствује у свету. Благодарим Ти, Господе Исусе, јер Тебе ради и Дух Свети у свет уђе!
* * *
Христос – нада наша, очишћење и освећење, васкрсење, живот и мир – једино је што је потребно свима нама, и зато нам света Црква непрестано наглас изговара те речи приликом опела или парастоса и у другим службама црквеним, јер ми смо склони да заборавимо једино што је потребно; телесне страсти одвлаче за собом и ум наш, и памћење, и уобразиљу, и срце, и вољу. Све ће се од нас одузети смрћу, сва земаљска добра: богатство, почасти, лепота тела, лепота одеће, пространство стана, све сладости хране и пића (а врлина душе ће вечно остати са нама, та нетрулежна одећа); а Христос – наше вечно богатство, наш живот и наша истинска лепота, истинска слава и част, наша одећа нетрулежна – вечно ће остати са нама.
* * *
Да би хришћанин живео хришћанским животом и да се у њему не би потпуно гасио живот духа, неопходна му је кућна и заједничка молитва, неопходно је да са вером, разумевањем, усрђем посећује Богослужење у храму, као што је неопходно доливати уље у кандило да би горело и да се не би гасило; а како искрена, пламена молитва бива при уздржању, то су ради одржавања хришћанског живота у себи, или пламене вере, наде и љубави, потребни уздржање и пост. Ништа у нама тако брзо не гаси дух вере, као неуздржање, сладокуство и преједање, и расејан, разуздан живот. Ја се гасим, духовно умирем када целе недеље не служим у храму, и разбуктавам се, оживљавам душом и срцем када служим, принуђујући себе на молитву – не формалну, већ праву, духовну, искрену, пламену. Али колико ми тада непријатеља бестелесних ваља победити! Колико лукавстава и подвала њихових савладати! Позориште такође гаси веру и хришћански живот, учећи расејаности, препредености (или вештини живљења у свету), испразном смеху; оно васпитава зле синове овога века, али не синове светлости. Позориште је противник хришћанског живота; оно је пород духа овога света, а не Духа Божјег. Истинска чеда Цркве га не посећују.
* * *
На свету нема ничег важнијег од спасења душа људских, и нема предмета достојнијег непрестаног и свагдашњег памћења од Христовог искупљења света од греха, проклетства и вечне смрти. Света Црква је за сва времена, за сву вековечност неизбрисивим словима, иконама и обредима у свом Богослужењу приказала сав домострој нашега спасења да би људи, толико склони заборављању Бога и спасења душа својих и свега онога што је Бог учинио ради нашег спасења, вечне радости и блаженства, непрестано имали, тако рећи, пред очима и при руци сва велика, премудра и добра дела Божја према нама, да би непрестано подстицали себе на покајање, исправљање и спасење и избегавали таштину света, трулежног и краткотрајног. Свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек. (1. Јн. 2, 17)
* * *
Непрестано пази да не пресахне у теби духовни живот, духовно умовање. Размишљај чешће о свему ономе што читаш и појеш или слушаш у цркви или понекад код куће. Живи животом светих, молитвом, умом њиховим, врлинама њиховим: кротошћу, смиреноумљем, незлобивошћу, непоштеђивањем себе и одрицањем од себе, од свог спокоја, благостања и уживања ради љубави према Богу и ближњем, трпљењем, храброшћу, борбом, њиховом вером, надом, љубављу. Нека буду бедра твоја опасана и свјетиљка запаљена. А ти сличан човјеку који чека господара својега када ће се вратити са свадбе. (Исп. Лк. 12, 35–36)
* * *
Ако читаш световне часописе и новине да би из њих извукао оно што је корисно за тебе као грађанина и хришћанина и породичног човека, онда највише и најчешће читај Јеванђеље и дела Светих Отаца, јер је за хришћанина грех читати световна дела а не читати дела богонадахнута. Пратиш догађаје у спољном свету: не испуштај из вида ни свој унутарњи свет, своју душу: она ти је ближа и драгоценија. Читати само новине и часописе значи живети само једном страном душе, а не свом душом, или живети само по телу, а не по духу. Све светско са светом ће се и окончати. И свијет пролази и похота његова, сви потхвати његови; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1. Јн. 2, 17).
* * *
На молитви не угађај лењивом телу – не жури: тело коме је свето дело мука и терет, хита да што пре стигне до краја како би се успокојило или латило телесних, овоземаљских дела.
* * *
Простота нека те прати свуда; особито буди прост у вери, нади и љубави, јер Бог је јединствено Биће, Јединица увек обожавана, и наша душа је јединствена. Простоти наше душе смета тело онда када му угађамо, када, на пример, слатко и уопште са уживањем и много једемо и пијемо, пушимо, веселимо се, уопште када чинимо оно што му прија, јер тада оно има превагу над духом.
* * *
Колико се силно у нама разликују, с једне стране – дух добри, дух мира, спокојства, радости, светлости, дух животворни, а са друге – дух зли, дух тескобе, мучења, чамотиње, мрака, дух који убија душу нашу. Први је Дух Божји Којим живимо, духовно дишемо, крећемо се и постојимо; други је зао дух, сатана.
* * *
Бог–Љубав је непромењив, и ми треба да будемо непромењиви и постојани у љубави: љубав никад не престаје (1. Кор. 13, . А нељубав, мржња или само равнодушност и омаловажавање – од ђавола су.
* * *
Свака реч Владике је постојање духовно или вештаствено, зато што је Он – Онај Који јесте и Саздатељ. Владика Господ Бог је свемогућ, јер Он је бесконачни Дух, безгранична Сила и Премудрост; а свака мисао Његова јесте или може бити, по вољи Његовој, истог трена дело, живот.
* * *
Злосретан је онај ко прекомерно воли удобности у животу и ко се окружио најразличитијим удобностима: он ће избегавати сваку неудобност, размазиће се и неће се навићи на трпљење; а живот хришћанина је сав неудобност, пут узак и трновит, крст који изискује непријатности и велико трпљење. Према томе, подвижниче, не тражи стан и покућство са свим комфором, и немој заволети удобности овога света, но заволи Христа–Крстоносца. Трпи непријатности, навикавај се на непријатности. Научио сам се да будем задовољан оним што имам, говори апостол (Фил. 4, 11). Злосретан је онај ко воли украсе и тражи украсе за тело своје: он се неће како треба старати о украшавању душе своје вером, љубављу, кротошћу, смирењем, правдом, трпљењем; нарочито је злосретан онај ко тражи да буде украшен почастима: он ће од себе направити срамног идола и као Навуходоносор ће се надимати пред онима који немају његове почасти и захтеваће да му се клањају. (Не у лепим украсима – 1. Тим. 2, 9; наш превод; то место у Синодалном преводу гласи: Исто тако, и жене у пристојном одијелу, а на црквенословенском: Такожде и жени во украшенији љепотном). Чак и ми, мушкарци, постадосмо као жене: упорно настојимо да прибавимо украсе и сами себе украшавамо као какве идоле, а о унутарњој лепоти мало мислимо, чак смо сасвим запустили унутарњи дом или скинију душе своје. Злосретан је онај ко воли да жури: он ће се много пута спотаћи, наићи ће на хиљаду непријатности и унутарњих тескоба због своје журбе и често ће имати повода за раздражљивост. Злосретан је онај ко је страсно везан за храну и пиће, ко ревнује о засићивању и уживању: он ће на делу видети, када почне да служи Господу, да су храна и пиће, ако се за њих срцем везујемо, терет телу, туга и жалост духу, и да се човек може заситити веома, веома малом количином притом једноставне хране.
* * *
Душа човечја је проста као дух; зато она и у љубави треба да буде проста, то јест треба да воли Бога, као Родитеља свога од Кога је потекла, и човека као самога себе, слична сличног, а за ствари овога света нипошто се не сме прилепљивати ни за трен, јер јој нису сродне, и ето, због њихове несродности нашој души, она се осећа тако болесно када се за њих прилепљује.
* * *
Свака реч Светог Писма, свака реч Божанствене литургије, јутрења и вечерња, свака реч светотајинских молитава и молитвословља у себи има њој одговарајућу и у њој садржану снагу, слично знамењу часног и животворног крста. Таква благодат својствена је свакој црквеној речи због обитавајућег у Цркви ипостасног Логоса Божјег Који је постао човек, Који је Глава Цркви. Па и свака истинита добра реч има њој одговарајућу снагу због Божје Речи која све испуњава. И са каквом пажњом и страхопоштовањем треба изговарати сваку реч, са каквом вером! Јер Реч је Сам Саздатељ – Бог, и Речју је све из небића приведено у биће.
* * *
Свете Тајне се називају Божанским даровима зато што нам их Господ подаје сасвим бадава, бесплатно, незаслужено с наше стране; уместо да нас кажњава за безбројна безакоња наша која се чине свакога дана, сата, трена и предаје смрти духовној, Господ нам у Светим Тајнама подаје опроштај и очишћење од грехова, освећење, мир душевних сила, исцелење и здравље душе и тела и свако добро, само по вери нашој. А ако нам Владика свакодневно бадава за храну подаје Себе Самог, Своје Божанске Тајне, нисмо ли дужни да неодложно дајемо бадава, бесплатно пропадљива добра: новац, храну, пиће, одећу – онима који их од нас траже? И како можемо да се љутимо на оне који бадава једу хлеб наш, када и сами бадава једемо непроцењиву и бесмртну храну– Тело и Крв Господњу? Који твоје узме, не ишти. (Лк. 6, 30)
* * *
Живиш у дому Божјем – у овом предивном свету – бадава и свим даровима доброте и милости Божјих који се кроз природу подају користиш се такође бадава; живиш у дому Божјем – у Цркви или у заједници оних који се спасавају – и свим благодатним даровима за твоје спасење користиш се бадава; и не оклевај да браћи бадава чиниш добро, колико можеш; буди добар чак и према незахвалнима и злима, да будеш син Оца небеског (Исп. Лк. 6, 35). Све радо примај у дом свој, знајући да ти сам бадава живиш у дому Божјем – у овој васељени и у духовном дому Божјем – Цркви која те припрема за живот вечни; свима са радошћу и бадава дај да једу од твоје трпезе, сећајући се да свакодневно бадава једеш од трпезе Владике – само пречисто тело Његово и крв Његову. (16. април 1862. године)
* * *
Говориш: шта да чиним са срцем својим? Оно противречи свему истинитом и светом; раслабљује се неверјем тамо где је потребна чврста вера, издаје тамо где је потребна верност до смрти; не боји се и чак је спремно да се смеје тамо где се треба бојати и плашити. Шта да чиним, шта да чиним, велиш, са срцем својим? Прихвати чврсто, једном за свагда, као непромењиву истину, да је срце твоје лаж и стуб лажи – сваки је човек лаж (Пс. 115, 2); а све што је у Цркви, почев од речи Божје до саме кратке молитве, јесте истина, да Црква Божја јесте стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15), будући да је основана на крајеугаоном камену – Христу Који је Истина, и вавек оживљавана и руковођена Духом Светим Који је Дух истине.
* * *
Црква је поуздан пут ка вечном животу: иди њиме право, држи га се, и доћи ћеш до небеског Царства; ако скренеш на распућа својеумља и безверја, сам си крив: залутаћеш и погинућеш. Ја сам пут и истина и живот. (Јн. 14, 6)
* * *
Несумњиво је да је ђаво у срцима веома великог броја људи присутан у виду срдачне тромости, раслабљености и лењости за свако добро и корисно дело, нарочито за дело вере и благочашћа које захтева пажњу срца и трезвеност, уопште духовни труд. Тако он током молитве срце погађа тромошћу, а ум тупошћу; тако он погађа срце хладноћом и пасивношћу срдачном онда када треба чинити добро, на пример: састрадавати са страдалником, помоћи ономе ко је у невољи, утешити жалосног, научити онога ко не зна, управити на пут истине заблуделог и порочног. Треба непрестано ослушкивати своје срце, прогонити из њега маглу лењости и окамењене неосетљивости, пазити да оно вазда гори вером и љубављу према Богу и ближњем и да буде спремно на све трудове и самопожртвовања ради славе Божје и ради спасења ближњег. У ревности не будите лијени; будите духом ватрени; Господу служите. (Рим. 12, 11) Ђаво је присутан у нашим срцима још и у виду необично снажне раздражљивости; ми понекад тако болујемо од самољубља да не трпимо ни најмање противречење, препреку материјалну или духовну, не трпимо ниједну оштру, грубу реч. Алу трпети треба управо онда када воде злобе и нестрпљења допиру до душе наше. Трпљењем својим спасавајте душе своје. (Лк. 21, 19) Дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону. (Мт. 7, 27) Шта ће бити са њом, шта ће бити са човеком када ђаво на њега пусти реку својих искушења и дуне на њега ветром својих лукавстава? Ако хришћанин чврсто стоји на камену – Христу, неће пасти, а ако стоји на песку свог мудровања и страсти, страшан ће бити пад његов (Исп. Мт. 7, 24–27).
* * *
Нисам ли Ја све за тебе, црве Мој, ликом Мојим украшени? А за шта се ти прилепљујеш? У шта се још уздаш? Не остављај Мене, Извора воде живе (живота), Ја сам – сам Живот. Живот наш – Господ – један је и јединствен. Ако Га има у срцу, то је довољно. Само Он ће одржати живот наш. Зато је и речено: не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4).
* * *
Ако не будеш лењ за усрдну молитву за друге, на молбу њихову или сам и заједно са њима, добићеш милост од Бога – благодат Божју у срцу која ти причињава задовољство и укрепљује те у вери и љубави према Богу и ближњем. То су речи истине, засноване на искуству. Ми се обично не тако радо, више принудно или по навици молимо за друге, без потпуног учешћа срца; треба да принуђујемо себе да се молимо из свег срца, са великом вером, са великом смелошћу, како бисмо добили велику и богату милост од штедрог и доброчинствима неизмерно склоног Бога. Али нека иште, речено је, с вјером, не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал што га вјетар подиже и витла (Јак. 1, 6). Господу, том свима заједничком Оцу, мило је када се радо, са вером и љубављу једни за друге молимо, јер Он је Љубав, спремна да показује милост према свима због узајамне љубави. Свети Дух је рекао: молите се Богу једни за друге, да оздравите (Јак. 5, 16). Видиш како је Богу угодна и делотворна молитва једних за друге.
* * *
Када се молиш Богу, близину Његову не замишљај другачије до тако да Њиме сваког трена дишеш, да се крећеш, просвећујеш, освећујеш, успокојаваш, тешиш и укрепљујеш – једном речју, да Њиме живиш, по Писму: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо. Који даје свима живот и дихање и све (Дап. 17, 28; 25). Близу ти је Бог (ријеч), у устима твојима и у срцу твоме… Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у Њега у срцу својему, бићеш спасен. (Рим. 10, 8; 9)
* * *
Хришћанин треба да се моли за све хришћане као за себе да им Бог дарује напредак у животу и вери и разуму духовном, и ослобођење од грехова и страсти. Зашто? Због хришћанске љубави која у свим хришћанима види своје удове и удове Христа Бога, свима заједничког Спаситеља, жели им исто што и себи, а исто тако на све начине настоји да им чини исто што и себи.
* * *
Иконе држимо у својим домовима и поклањамо им се, између осталог, да бисмо показали да су очи Господа Бога и свих небеских житеља непрестано управљене на нас и да виде не само сва дела наша, него и речи и помисли, и жеље.
* * *
Благодарим мајци–Цркви што ми је у јектенијама показала за шта да се молим, јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, у јектенијама, уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Слава благодати Светог Утешитеља Духа! Верујем да Он, по обећању Спаситељевом, увек пребива са нама и поучава нас свакој истини и не допушта да заблуде они који усрдно и смирено траже истину Божју. Зашто своје молитве отпочињемо молитвом Цару небеском – Духу истине? Зато што је Он Учитељ молитве и Давалац молитве, Он Који увек пребива са нама и дејствује у свету. Благодарим Ти, Господе Исусе, јер Тебе ради и Дух Свети у свет уђе!
* * *
Христос – нада наша, очишћење и освећење, васкрсење, живот и мир – једино је што је потребно свима нама, и зато нам света Црква непрестано наглас изговара те речи приликом опела или парастоса и у другим службама црквеним, јер ми смо склони да заборавимо једино што је потребно; телесне страсти одвлаче за собом и ум наш, и памћење, и уобразиљу, и срце, и вољу. Све ће се од нас одузети смрћу, сва земаљска добра: богатство, почасти, лепота тела, лепота одеће, пространство стана, све сладости хране и пића (а врлина душе ће вечно остати са нама, та нетрулежна одећа); а Христос – наше вечно богатство, наш живот и наша истинска лепота, истинска слава и част, наша одећа нетрулежна – вечно ће остати са нама.
* * *
Да би хришћанин живео хришћанским животом и да се у њему не би потпуно гасио живот духа, неопходна му је кућна и заједничка молитва, неопходно је да са вером, разумевањем, усрђем посећује Богослужење у храму, као што је неопходно доливати уље у кандило да би горело и да се не би гасило; а како искрена, пламена молитва бива при уздржању, то су ради одржавања хришћанског живота у себи, или пламене вере, наде и љубави, потребни уздржање и пост. Ништа у нама тако брзо не гаси дух вере, као неуздржање, сладокуство и преједање, и расејан, разуздан живот. Ја се гасим, духовно умирем када целе недеље не служим у храму, и разбуктавам се, оживљавам душом и срцем када служим, принуђујући себе на молитву – не формалну, већ праву, духовну, искрену, пламену. Али колико ми тада непријатеља бестелесних ваља победити! Колико лукавстава и подвала њихових савладати! Позориште такође гаси веру и хришћански живот, учећи расејаности, препредености (или вештини живљења у свету), испразном смеху; оно васпитава зле синове овога века, али не синове светлости. Позориште је противник хришћанског живота; оно је пород духа овога света, а не Духа Божјег. Истинска чеда Цркве га не посећују.
* * *
На свету нема ничег важнијег од спасења душа људских, и нема предмета достојнијег непрестаног и свагдашњег памћења од Христовог искупљења света од греха, проклетства и вечне смрти. Света Црква је за сва времена, за сву вековечност неизбрисивим словима, иконама и обредима у свом Богослужењу приказала сав домострој нашега спасења да би људи, толико склони заборављању Бога и спасења душа својих и свега онога што је Бог учинио ради нашег спасења, вечне радости и блаженства, непрестано имали, тако рећи, пред очима и при руци сва велика, премудра и добра дела Божја према нама, да би непрестано подстицали себе на покајање, исправљање и спасење и избегавали таштину света, трулежног и краткотрајног. Свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек. (1. Јн. 2, 17)
* * *
Непрестано пази да не пресахне у теби духовни живот, духовно умовање. Размишљај чешће о свему ономе што читаш и појеш или слушаш у цркви или понекад код куће. Живи животом светих, молитвом, умом њиховим, врлинама њиховим: кротошћу, смиреноумљем, незлобивошћу, непоштеђивањем себе и одрицањем од себе, од свог спокоја, благостања и уживања ради љубави према Богу и ближњем, трпљењем, храброшћу, борбом, њиховом вером, надом, љубављу. Нека буду бедра твоја опасана и свјетиљка запаљена. А ти сличан човјеку који чека господара својега када ће се вратити са свадбе. (Исп. Лк. 12, 35–36)
* * *
Ако читаш световне часописе и новине да би из њих извукао оно што је корисно за тебе као грађанина и хришћанина и породичног човека, онда највише и најчешће читај Јеванђеље и дела Светих Отаца, јер је за хришћанина грех читати световна дела а не читати дела богонадахнута. Пратиш догађаје у спољном свету: не испуштај из вида ни свој унутарњи свет, своју душу: она ти је ближа и драгоценија. Читати само новине и часописе значи живети само једном страном душе, а не свом душом, или живети само по телу, а не по духу. Све светско са светом ће се и окончати. И свијет пролази и похота његова, сви потхвати његови; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1. Јн. 2, 17).
Пристрашћеност према стварима неизоставно повлачи за собом захладнелост према Богу и према делу свог спасења, захладнелост према ближњем, или мржњу и завист према њему, ако од њега зависи да ли ће нам неке ствари бити дате, а он их не даје, или уколико смо приморани да му ми пружамо неке ствари. Зато је добро бити потпуно равнодушан према стварима како не би било ни најмањег повода за непријатељство према ближњем које је велики грех. Буди изнад пристрашћа овог трулежног, таштог и краткотрајног света; срцем живи на небесима и воли тамошња непропадљива добра, припремљена за оне који воле Бога и ближњег.
* * *
Свештеник, као анђео Господа Сведржитеља, треба да буде изнад свих страсти и узбуђења духа, свих световних пристрашћености или неоснованих страхова који долазе од демона; он треба сав да буде у Богу, само Њега да воли и само Њега да се боји. Људски страх значи да се он није свецело прилепио за Бога.
* * *
Не загледај се у лице телесно, већ помније унутарњим оком посматрај лице душе своје, какво је: нису ли га нагрдиле страсти; одагнавај ту гнусобу молитвом и сузним покајањем. Не загледај се у лепу одећу, она је трулеж, већ у нетрулежну одећу душе своје, каква је: није ли прљава или нечиста због честих греховних падова тајних и јавних, и стичи одећу души у нетрулежној лепоти кротости, смирења, целомудрености и чистоте, милосрђа, правде.
* * *
Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву. Верујеш ли да су сви православни хришћани удови једног те истог тела, и да смо зато сви ми дужни да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3), дужни да чувамо једни друге, да се бринемо једни о другима, да једни другима помажемо? Верујеш ли да су свети угодници такође удови једног тела Христовог, односно Цркве, и наша браћа, која се заузимају пред Богом за нас на небу? Поштујеш ли сваког хришћанина као уд Христов, као брата Његовог по људској природи? Волиш ли свакога као самога себе, као своје тело и крв? Опрашташ ли великодушно увреде? Помажеш ли сиромасима, ако сам имаш у изобиљу? Поучаваш ли онога ко не зна, обраћаш ли грешника од заблуде пута његовога? Тешиш ли жалосног? Све то те подстиче, обавезује да чиниш вера у Цркву свету, саборну и апостолску и за све то ти је обећана велика награда од Главе Цркве – Господа Исуса Христа.
* * *
Заносећи се пристрашћеношћу према трулежним стварима, помислима, бригама о њима, губимо ствари од највеће важности, ствари истински сродне нашој души који чине њен истински и вечни елемент: копамо себи студенце, који не могу да држе воде, и остављамо извор живе воде (Јер. 2, 13); не претварамо у живот свој, у сокове и крв помисли духовне, свете, небеске, животворне, и настављамо да живимо помислима и тежњама овога живота, земаљским, страсним, које нас само море, муче, убијају. О, када бисмо увек умовали онако како умује света Црква у свом Богослужењу, у молитвама, при савршавању Светих Тајни и разних молитвословља, како умују Свети Оци у делима својим! Тада бисмо сви ми још на земљи били небески грађани, словесна небеса.
* * *
Света литургија је заиста небеска служба на земљи, током које је Сам Бог на посебан, најблискији, најприснији начин присутан и пребива са људима, Сам будући невидљиви Свештеносавршитељ Који приноси и Који се приноси. Нема на земљи ничег светијег, вишег, величанственијег, радоснијег, животворнијег од литургије! Храм, нарочито тада, бива земаљско небо, свештенослужитељи представљају Самога Христа, Анђеле, Херувиме, Серафиме и апостоле. Литургија је непрестано понављање тријумфа љубави Божје према роду људском и свесилно посредовање за спасење целог света и сваког члана понаособ. Свадба Јагњетова је свадба царског сина, на којој је невеста Сина Божјег – свака верна душа, Обручник је Дух Свети. Са каквом припремљеном, чистом, узвишеном душом треба увек присуствовати литургији да се не бисмо нашли међу оним људима што им, будући да не беху у свадбеном руху, већ у упрљаној одећи страсти, свезаше руке и ноге те их избацише из свадбене дворане у таму најкрајњу. А сада, на несрећу, многи сматрају да није потребно одлазити на литургију; други иду само по навици, и какви долазе, такви и одлазе, без узвишених мисли, без скрушена срца, непокајане душе, без решености да се исправе. Трећи стоје без страхопоштовања, расејано, без иоле усредсређености, нимало се код куће не припремивши размишљањем и уздржањем, јер многи стигну да се пре литургије напију, а понекад и наједу. Када је Господ силазио на Синај, јеврејском народу је пре тога било заповеђено да се припреми и очисти; ово није мање од синајског силаска Божјег, него веће: тамо су само леђа Божја (2. Мој. 33, 23), а овде само лице Бога Законодавца. Када се на Хориву Господ јавио Мојсеју у купини, било му је заповеђено да изује обућу с ногу; а ово је веће од хоривског Богојављења; тамо је праслика, овде Сам Прволик. О, како смо страсно везани за земаљско! Не желимо чак ни један трен да посветимо само Богу на начин како то Њему доликује! Чак и за време свете, наднебеске литургије допуштамо себи да маштамо о земаљском и испуњавамо душу сликама и жељама за земаљским стварима, понекад, авај, чак и нечистим сликама; а како би требало да се молимо пламено, да размишљамо усрдно о овој великој тајни, да се кајемо због грехова својих, да желимо и иштемо очишћење, освећење, просвећење, обновљење и утврђење у хришћанском животу, у испуњавању заповести Христових, да се молимо за живе и умрле; јер литургија је жртва умилостивљујућа, благодарна, хвалебна и молбена. Велика је литургија! На њој се сећамо целог живота не каквог великог човека, већ Бога Који се оваплотио, пострадао и умро за нас, Који је васкрсао и вазнео се и Који ће опет доћи да суди целом свету!
* * *
Шта је лажна благодарност Богу? Лажна благодарност је када, добијајући од Бога штедре, незаслужене дарове духовне и материјалне, људи језиком за њих благодаре Богу и употребљавају их само у своју корист, не делећи их са ближњима; добијају их и сакривају у своје ризнице, шкриње, библиотеке, лишавајући тако многу браћу своју духовног просвећивања, изграђивања, утехе или хране, пића, одеће, стана, лечења у болести или премештања с једног радног места на друго ради зарађивања средстава за храну. Таква благодарност је лажна и богопротивна. То значи: језиком благодарити, а на делу показивати крајњу неблагодарност и злу нарав. А како је много таквих благодарних или, тачније, неблагодарних!
* * *
Наша искварена природа склона је брзом заборављању свега светог и спасоносног, јер греси и страсти непрестано замагљују, помрачују наше главе и срца, запоседају их и господаре у њима, потискујући сећања, мисли и осећања о светим догађајима и великим Божјим доброчинствима према нама. Зато је света Црква, верна чуварка заповести Господа свога, свег учења и свих дела Његових, вечно захвална за Његова неизрецива доброчинства, одредила да се у знак сећања у свакодневним, као и у недељним и празничним богослужењима свечано, са живописном, очигледном, символичном обредношћу, савршавају сви спасоносни догађаји из живота и дела Господа нашег Исуса Христа, сав домострој Његовог спасења, како у Старом, тако и у Новом Завету, као и само Његово стварање света видљивог и невидљивог, и не само догађаји из Његовог спасоносног, чудотворног живота, већ и из живота Пречисте Мајке Његове Која је тако славно послужила тајни оваплоћења Сина Божјег, из живота Његовог Претече, апостола, пророка Његових, јерараха, мученика, преподобних, бесребреника, праведних и свих светих који су на разне начине Богу послужили и угодили, тих безбројних сведока Господа, истине и спасоносности Његове божанске вере и свег Његовог божанског учења, који су наследили, по обећању Његовом, живот вечни. То је корисно и потребно ради утврђивања наше вере, наде и љубави, ради духовног васпитања хришћанског човечанства, ради његовог непрестаног поучавања догматима вере, разним врлинама: верности, храбрости, трпљењу, кротости, незлобивости, смирењу, нестицању, уздржању, чистоти и целомудрености и другим врлинама, јер живот Господа и Пречисте Мајке Његове, као и светих, представља примере свих врлина, остварујући које човек лако може угодити Богу и спасти и своју душу и душе браће своје.
* * *
Наука над наукама је побеђивање греха који живи у нама, или страсти која делује у нама; на пример: велика је мудрост ни на кога и ни због чега се не љутити, ни о коме зло не мислити, ако нам је ко и причинио зло, него му на све начине праштати; мудрост је презирање похлепе, сласти, а љубав према нестицању и једноставности у храни и пићу уз сталну умереност; мудрост је никоме не ласкати, него свакоме неустрашиво говорити истину; мудрост је не заносити се лепотом лица, него у сваком лепом и ружном човеку поштовати лепоту иконе Божје која је иста у свих; мудрост је волети непријатеље и не светити им се ни речју, ни мишљу, ни делом; мудрост је не гомилати богатства, већ подавати милостињу сиромасима, да стекнемо себи ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк. 12, 33). Авај, ми скоро сваку науку изучисмо, а науку удаљавања од греха никако не учисмо и често се испоставља да смо потпуне незналице у тој моралној науци. И значи да су истински мудри, истински учени били свети, истински ученици истинског Учитеља–Христа, а сви ми, такозвани учени – незналице смо, и што смо ученији, то смо веће незналице, зато што не знамо и не чинимо једино што је потребно, него служимо самољубљу, славољубљу, сластољубљу и похлепи.
* * *
Колико свештеник треба да је непристрашћен према земаљским стварима да би савршавајући такве службе и тако узвишене наднебеске Свете Тајне био неуловљив од непријатеља и да би вазда пламтео чистом љубављу према Богу и према браћи и сестрама који гину због грехова и спасавају се благодаћу Христовом у Светоме Духу! Али како је велика наша навикнутост на грех! Како су јаке наше пристрашћености земаљске! И савршавајући Свете Тајне, ми понекад не остављамо сасвим животне бриге и пристрашћа јер смо на њих навикли, и зато непријатељ смућује, помрачује и преокреће наш ум, свезује срце и баца нас у своје тешко ропство. И тако нам и треба! Не предај се маштаријама. Свештеник треба да буде анђео по узвишености мисли, по чистоти душевној и телесној, по ревности према Богу Творцу свега и Спаситељу и према људима, браћи својој.
* * *
Љубити Бога свим срцем значи љубити свом душом кротост, смирење, чистоту и целомудреност, мудрост, правду, милосрђе, послушност Бога ради, и никада не чинити супротно тим врлинама, то јест не гордити се, не раздраживати се, не љутити се ни на кога, не чинити прељубе чак ни у срцу, ни погледом, ни речју, ни мишљу, ни покретом тела не нарушавати целомудреност, уклањати се од сваке непромишљене излишне речи и дела, избегавати сваку неправду, ненавидети шкртост и похлепу, бежати од самовоље и непокорности.
* * *
Страсти нас гоне као немилосрдни гоничи, свакодневно нас принуђујући, због наше страсности према земаљским стварима, да чинимо оно што је противно Господу и нашем истинском добру а угодно лажљивом сатани.
* * *
Благодарим Ти, Радости мојој, Господу славе, јер си оваплоћењем од Пречисте Дјеве примио лик мој, и узвисио и обожио човечанство; благодарим Ти, јер ме из трулежности опет ка нетрулежности узводиш, нечистоте моје очишћујеш, немоћи и болести излечујеш, туге у радост преобраћаш, тескобе греховне претвараш у пучину оправдања Твога због вере и покајања срдачног, мрачне страсти прогониш и светлост Твоју духовну дарујеш, немире одузимаш и мир свише ниспошиљеш, малодушност одузимаш и храброст и смелост дарујеш. Слава милосрђу Твоме!
* * *
Гледам иконе у храму: икону Твоју – Господа мога, Пречисте Мајке Твоје, Светих Анђела и Арханђела и иконе светих, украшене, сјајне од злата и сребра, и мислим у себи: како си почаствовао и украсио нашу природу, Творче и Промислитељу свега! Твојом светлошћу сијају свети Твоји, Твојом благодаћу су свети, пошто су победили греховност и спрали греховне нечистоте тела и духа; Твојом славом су славни, Твојом нетрулежношћу нетрулежни. Слава Теби, Који си толико почастовао, просветио и узвисио природу нашу! Ево Твојих апостола и јерараха, живих икона Тебе Који си прошао небеса, Посланика Очевог, Првосвештеника и Архипастира; Твоја доброта, Твоја премудрост, Твоја сила, красота духовна, власт, величина, светиња сија у њима. Ево мученика Твојих, који силом Твојом одолеше ужасним искушењима, који претрпеше страшна мучења, у Твојој крви убелише ризе душа својих. Ево преподобних Твојих који постом, бдењем, молитвом добише чудесне дарове Твоје, дарове исцелења, прозорљивости; Твоја сила их је укрепила да се издигну изнад греха и свих демонских лукавстава; Твоје подобије у њима сија као сунце.
* * *
У храму, његовом изгледу и деловима, на иконама, у Богослужењу са читањем Светог Писма, појањем, обредима, представљена је сликовито, као на мапи, у општим цртама, кроз галерију ликова, сва старозаветна, новозаветна и црквена историја, сав божански домострој људског спасења. Величанствен је призор Богослужења наше православне Цркве за оне који га разумеју, који се удубљују у његову суштину, дух, значење, смисао!
* * *
Сластољупче, шта ћеш љубити по смрти својој, када у тебе више не буде сласти и њихово место заузме горчина потпуног лишавања? Чиме ће се хранити нетрулежна душа твоја? Сласти су са њом неспојиве. Среброљупче, шта ћеш љубити срцем својим када са смрћу престане поседовање твога новца и уживање у њему? Души, духовном бићу, та блага тада неће бити потребна, биће јој мрска као отров, као мољац и рђа који су је за живота кварили и удаљили од Бога, лишили нетрулежног блага – Бога. Надмени частољупче који си искао одликовања и почасти и љубио их више од свега на свету, шта ћеш љубити када смрт свуче са тебе сва одликовања и покаже те у свој наготи и наказности? Шта ће тад бити храна и живот нетрулежног духа који се удаљио од Бога ради ништавних почасти овога света, који је боготворио себе попут идолопоклоника? Тако је лакомислен човек подвргнут страстима, не зна шта чини, какав губитак себи спрема, какву муку због својих безумних страсти, зато што се, пошто беше почаствован иконом Божјом, називањем чедом Божјим, пријатељем Божјим, наследником небеског Царства, сунаследником Христовим, изједначи са стоком неразумном, са своје неразумности, и постаде јој сличан (Пс. 48, 13) у грамзивости, у сластољубивој помами, у злоби, у зависти! Зато се бој прилепљивања душом за било шта земаљско.
* * *
Иконичност или символика је потреба људске природе у овом нашем духовно–чулном стању: она нам очигледно објашњава веома много тога из духовног света што без слика и символа не бисмо могли знати. Зато је Божанствени Учитељ, Ипостасна Премудрост Која је све створила, Син Божји Господ наш Исус Христос људе често поучавао помоћу слика или прича; зато је и у храму нашем православном уобичајено да се много тога погледу хришћана представља сликом, на пример, Сам Господ на икони, Пречиста Богородица, Анђели и сви свети, да бисмо саображавали живот свој, саображавали све мисли, речи и дела мислима, речима и делима Господа и светих Његових; отуд често осењивање крсним знамењем, кађење тамјаном, паљење свећа и кандила, уласци и изласци из олтара; ради тога су поклони, приклањања главе, падање ничице (ми смо дубоко пали грехом). Све то нас подсећа на разне духовне предмете и стања. Иконичност много утиче на душу човекову, на њену стваралачку или делатну способност. Тако, кажу, ако мајка носећи дете у утроби често гледа лице или слику вољеног мужа, дете ће веома личити на оца, или ако гледа портрет лепог детета, родиће лепу бебу; тако ако хришћанин често, са љубављу и страхопоштовањем гледа икону Господа Исуса Христа или Пречисте Мајке Његове и светих Његових, онда и његова душа прима духовне црте лица које са љубављу посматра (кротости, смирења, милосрђа, уздржања). О, кад бисмо чешће погледали на иконе и особито на живот Господа и светих Његових, како бисмо се мењали, узрастали из силе у силу! Тако нас миомир кадионице у цркви или код куће, по аналогији подсећа на мимомир врлине, а по супротности – на заударање грехова, и пажљивог према унутарњег чулу учи да избегава смрад страсти, неуздржање, блуд, злобу, завист, гордост, очајање и друге страсти и да се украшава свим хришћанским врлинама; кадионица нас подсећа на речи апостола: миомир смо Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају; једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2. Кор. 2, 15–16), на сличан начин нас свећа или кандило подсећају на светлост и огањ духовни, на пример, на речи Господа: Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко верује у Мене не остане у тами (Јн. 12, 46), или: дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желио да се већ запалио (Лк. 12, 49), или: нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12, 35–36), или: тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5, 16) – и самом ствари, самом суштином својом уче нас духовним стварима или предметима који одговарају светлости и огњу духовном, на пример, да срца наша увек горе љубављу према Богу и ближњем, да не допуштамо да у нама плану страсти или паклени огањ, да примером врлинског живота светлимо другима, као што нама свећа светли у свакодневним пословима.
Природна је ствар имати иконе Христа, Пречисте Богородице, Анђела и светих; као прво, то захтева наша природа: ми увек желимо да пред собом имамо слику вољеног, слику Доброчинитеља, како бисмо се, гледајући Га, чешће сећали Њега и доброчинстава Његових (поклањали се Њему), као што обично поступамо и са живим људима, посебно са онима које поштујемо и волимо; друго, ми смо створени по лику и подобију Божјем: природно је што желимо да увек пред очима имамо свој Прволик, своје Првоначело, Господа Бога на оним иконама на којима је Он Сам благоволео да се покаже људима, како бисмо се чешће сећали Њега, Његовог свагдашњег саприсуства са нама, Његовог промишљања, како бисмо у видљивим знацима или обредима изражавали наше страхопоштовање према Њему, благодарење, љубав, јер смо телесни и са своје телесности имамо потребу за вештаственим сликама, материјалним обредима (зато се, наравно, Сам Господ јављао угодницима Својим у виду, на пример, три путника код храста Мамвријског Авраму; Исаији – у виду великог Цара Који седи на престолу високом и издигнутом; пророку Данилу – у виду Старога данима и у виду Сина Човечјег Њему доведеног). Да није потребан видљиви лик невидљивог Бога, Он се, наравно, не би ни пројављивао видљиво, не би се појавио на земљи у телу нашем, не би узео обличје слуге; и Давид вели: тражите лице Његово свагда (Пс. 104, 4). Управо зато ми израђујемо, имамо код себе и поштујемо иконе Пречисте Богородице, Анђела и светих, то јест зато што су они живи ликови и подобија Божја, и ми се, гледајући их, живље присећамо њихових подвига, врлина, доброчинстава према нама, њихове пламене љубави према Богу, и сами бивамо побуђени да им подражавамо, да бдимо над собом, да се очишћујемо од сваке нечистоте тела и духа, да прослављамо њихове подвиге, чинећи их тако заштитницима и заступницима нашим пред Богом, јер Бог благоволи да прима посредовање пријатеља Својих и верних слугу Својих за људе за које се они пред Њим заузимају. Будући да нисмо бестелесни духови, већ бића обложена телом која имају вештаствене обрисе, лик вештаствени, природно је да тражимо лик бића невидљивих и, наравно, снисходећи нашој слабости, Господ је и Анђелима дао моћ да узимају на себе наш лик и да нам се јављају (када Он благоволи) у нашем обличју, као што се, на пример, Архангел јавио Исусу Навину, Давиду, Маноју и Ани, Захарији, Пресветој Дјеви Марији и другима у Старом и Новом Завету. Не доказујемо ли и ми сами у свакодневном животу потребу наше природе, њену тежњу да поседује слике лица која волимо када изражавамо жељу да код себе имамо њихове портрете, и када сами себи правимо слике и вешамо их на зид или стављамо у албум како бисмо их често гледали и уживали у посматрању лица која поштујемо и волимо? И то толико природно, долично и богоугодно дело – поштовање светих икона, многи лутерани и англиканци сматрају за нешто неприродно, Богу противно, за идолопоклонство и јерес, и не само у домовима својим, него ни у храмовима својим немају икона и грехом сматрају њихово поседовање и поклањање њима, чиме изузетно много губе у погледу вере и благочашћа, јер су, прекинувши видљиву везу са светима, прекинули и везу невидљиву, док је Црква небеска и земаљска – једно тело; на тај начин они су прекинули везу и са умрлима јер се не моле за њих и не приносе жртве за душе њихове – жртве којима се угађа милосрдном Богу, и тиме показују своје неверовање у снагу молитава Цркве за умрле. И каква је то онда црква – црква која је неразумно и смело прекинула везу са небеском црквом, прекинула општење са умрлима у молитвама и прекинула општење са црквом која исповеда веру Христову у првобитној чистоти?! Је ли то живо и свето тело цркве? Може ли се организованим и живим телом назвати само труп без главе, и без руку, и без ногу, без очију и без ушију? И таква заједница још проглашава своју веру очишћеном, истинском вером и избегава обреде наше вере свете, непорочне. Је ли очишћена она вера која је одбацила свештенство и остале Свете Тајне, сем крштења и причешћа које, међутим, није право, која је одбацила поштовање светих, њихових моштију и икона, постове, монаштво, молитве за умрле? Је ли то вера јеванђељска? Је ли то Црква Христова и апостолска? Не, то је црква на своју руку, која је сачињена по самовољи људској, под утицајем људских страсти и која угађа људским страстима; то је истина у неправди (Рим. 1, 1 , то је искривљено јеванђеље Христово; то је изопачивање или одвраћање људи Христових на друго јеванђеље, о коме је апостол рекао: ако вам ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде (Гал. 1, 6; ! То није црква, већ душепогубно расецање тела Христовог. Дакле, поштовање икона је и природно, и оправдано, и богоугодно, и корисно.
* * *
Свети Анђели и свети Божји људи су најбоља, најдобротнија, верна наша браћа и пријатељи који нам тако често помажу у разним приликама у којима нико од људи не може помоћи. Будући да су та браћа, која вечно живе и чине нам добро, невидљива, а ми – са своје телесности – желимо да их имамо пред својим очима, као да су увек са нама, правимо њихове иконе и кад гледамо њихове иконе, чини нам се да су са нама, и призивамо их у молитвама својим, знајући да они имају велику смелост пред Богом и да нам помажу у разним приликама. Према томе, поштовање икона је за нас веома благотворно, у складу је са нашом природом, са здравим разумом, па и са самим Светим Писмом, јер иконе Херувима беху и на старозаветној скинији Мојсејевој. Иконе нам служе као стално подсећање на то да је Господ увек са нама: са вама сам у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20); да нам је Пресвета Богородица увек близу као Человођа духовне обнове црквене, као Мајка по благодати свих истинских хришћана, и сви истински хришћани у својим домовима имају икону Мајке Божје и своје по благодати Царице и Мајке, и изобилно, достојно и праведно је украшавају сребром, златом, драгим камењем, јер за њих после Бога нема никог дражег и поштованијег од Пречисте Мајке Његове. И Сами Господ и Пречиста Мајка Његова непрестано нам сведоче и изнутра и споља посредством чуда да Му је наше истинско поштовање светих Његових и Мајке Његове, и светих Његових икона угодно, а за нас у највећој мери корисно.
* * *
Рођење Христово. На земљу је дошао Онај Који нас је у почетку створио од земље и удахнуо у нас Свој божански дах; дошао је Онај Који даје свима живот и дихање и све (Дап. 17, 25); дошао је Онај Који је једном речју позвао из небића у биће све видљиво и невидљиво, Који је речју заповедио да настану птице, рибе, четвороноге животиње, инсекти, свако створење које постоји под Његовим свемогућим промислом и заштитом; дошао је Онај Коме непрестано са страхом и радошћу служе безбројне војске Анђела. И у каквој унижености! Рађа се од сиромашне Дјеве, у пећини, преповија се убогим пеленама, полаже у јасле! Богатство, угледе, славо овога света, падни, припадни са смирењем, сузном скрушеношћу и дубоком благодарношћу ка Спаситељу људи и дели богатство своје са сиромасима и убогима, не горди се својим привидним, брзо пролазним угледом: прави углед ужива само врлина. Славо овога света, познај ту, крај јасала, своју испразност. Дакле све нека се смири, све нека падне на земљу пред неизмерним смирењем и самоунижењем Владике свих, Бога Који је дошао да излечи болести наше, да нас спасе од гордости, таштине, од пропадљивости, од сваке нечистоте греховне.
* * *
Грех је сам по себи огањ, зато говоримо да тај и тај пламти од гнева или од телесне љубави, или од зависти. Дакле, грех сам по себи носи огњену осуду. И какав ће бити тај огањ у грешницима када их због непокајаности доброта Божја буде сасвим оставила? Какав ће бити тај огањ ван грешника? Јер без сумње ће бити и језеро огњено и пећ огњена, или пакао огњени, или долина огњена! Све је то стварно, истинито. А ми неосетљиви, не плашимо се, не бојимо, проћердавамо живот у уживањима, хладни смо према цркви, обавезе хришћанске не испуњавамо, у гресима утапамо! Тешко нама!
* * *
Дужност нас свештенослужитеља и црквенослужитеља је да понављамо једне те исте молитве, премда и веома разноврсне, почев од молитве "Оче наш", као што је и дужност свих уопште да испуњавају једне те исте заповести моралног закона, јер душа се не утврђује различитошћу молитава, већ њиховим понављањем и спровођењем у мисли наше, у срце наше и у вољу нашу, или у дело, у сав живот наш.
* * *
На све начине избегавај прилике, поводе, речи којима се изражава непријатељство и сваку прилику, повод користи за исказивање љубави искрене и свете: у првом случају се постепено искорењује непријатељско расположење душе, у другом случају се подстиче и учвршћује љубав. Нека ти срце ни за трен не буде зло, увек према свима буди љубазан, побеђујући своје зло расположење љубављу која све трпи и све побеђује, избегавај тврдоглавост, самовољу и противљење ближњима, не старај се да оствариш свој зли хир како би коме намерно наудио.
* * *
Једна одређена заповест беше дата људима, Еви и Адаму, да би испуњавањем те једне заповести, притом лаке, људи могли да стекну навику да испуњавају вољу Божју, у чијем се испуњавању састоји све благостање створења, и да би могли да се утврде у љубави према Богу. Обраћајући пажњу на супротно – на неиспуњавање воље Творца и испуњавање сопствене воље противне Творцу, примећујемо да се човек постепено навикава на зло и изопачава своју узвишену, по образу и по подобију Божјем саздану природу, да постаје непријатељ Божји. Тако је важно испуњавање заповести Божјих и тако погубно неиспуњавање! Дајући одређену заповест првим људима да не једу плодова од дрвета познања добра и зла, Господ Бог се Сам показао као одгојитељ новостворене разумне твари, Своје деце по усиновљењу. Ко је крив што то одгајање беше одбачено, и што човек радије зажеле да сам са собом излази на крај! Ево и до сада, уза све успехе у наукама и уметностима, уза све ризнице мудрости људске, стари и нови човек није кадар сам себе да васпита зато што је још у почетку одбацио васпитавање Божје, јер реците ко је други, ако не Бог, требало да буде одгојитељ наш? И сада и у прошлости успешно су се умно и морално васпитали само они људи који су себе поверили Богу, који су живели по заповестима Његовим, који сада живе по Јеванђељу и учењу Цркве, потчињавајући се њеном руководству. Ето вам корисне опомене, сви ви савремени педагози! Наука је у нас много, а дела по свој прилици мало, у главама младића наших је много чега, а у срцу мало, мало, а често, авај, нема ничега! Живот не одговара образовању и науци. Али ако знам све тајне и све знање, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13, 2–3).
* * *
Црква храмом и Богослужењем делује на целог човека, свецело га васпитава: делује на његов вид, слух, на чуло мириса, додира, укуса, на уобразиљу, на осећања, на ум и вољу велелепношћу икона и свег храма, звуком звона, појањем појаца, тамјаном миомирисним, целивањем Јеванђеља, крста и светих икона, просфорама, појањем и милозвучним читањем Светог Писма.
* * *
Молитва наша треба да буде дубока, искрена, разумна, плодотворна, треба да мења наше срце, да управља вољу ка добру, да одвраћа од зла. Површна молитва је лицемерје, светогрђе, узалудна молитва. Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. (Мт. 15,
* * *
Молећи се Богородици, Анђелима и светима, сматрамо их једним мистичким телом Цркве коме припадамо и ми, премда смо грешни, и верујемо да се они због љубави своје моле Богу за наше спасење; молећи се срдачно за разне сталеже и појединце из земаљске ота x бине и за цео свет, сматрамо да и сами заједно са свима такође чинимо једно велико тело, због духа љубави и због тога што свима желимо добра исто колико и себи; напослетку, молећи се за покој душе уснулих (на небесима, на земљи и под земљом), ми и њих сматрамо једним телом са нама, духовним телом и желимо им мир и покој у земљи бесмртности, исповедајући да су њихове душе живе, и да ћемо и ми можда веома брзо отићи њима. Ево плода вере Христове: свеза љубави са свима – на небесима, на земљи и под земљом! Како је узвишен дух Цркве! О, када бисмо се уздигли до тог духа! Погружавајте се у дух хришћанског Богослужења, у дух јектенија, молитава, Светих Тајни, обреда и њиме се прожимајте. Тешко онима који се удаљавају од Цркве: њих ће сасвим обузети дух света, дух злобе.
* * *
Само верне слуге Христове увиђају праву вредност оваплоћења Сина Божјег и промисла Бога Оца и све Свете Тројице о спасењу рода људског; само они заиста цене пречисто тело и крв Христову, а људи овога века живе као неразумне животиње, у овоземаљским бригама и у чулним задовољствима, не ценећи ни оваплоћење Сина Божјег, ни Његове пречисте Тајне. И будући да изабраници Божји цене као што доликује дела Божја и бесконачну љубав Божју према свету прељуботворном и грешном, и Бог цени њих, и чудесна дела преко њих чини; у њима обитава Дух Свети, заједно са Оцем и Сином, и из утробе њихове теку реке воде живе; а они који знају Бога иду ка њима да пију, као ка изворима слатким. Будимо сви слуге Христове.
* * *
Сунце сија. Духовно Сунце – Бог непрестано сија у душама изабраних.
* * *
Бог у светима пребива и у самом имену њиховом, у самој икони њиховој, само треба са вером користити њихове иконе, и они ће чинити чуда.
* * *
Дај ми Владичице, чистоту срдачну, простоту срдачну, синовско поверење, оданост и љубав према Теби вазда, сада и увек и у векове векова. Амин.
* * *
Литургија је очигледно, иконичко приказивање различитих ствари, речи и дејстава, рођења, живота, учења, заповести, чуда и пророштава, страдања, распећа на крсту, смрти, васкрсења и вазнесења на небо Установитеља вере наше, Господа Исуса Христа Сина Божјег јединородног. Током литургије Он Сам је невидљиво присутан, Сам дејствује и све савршава преко свештеника и ђакона који су само оруђа Његова.
* * *
Вернику је лако да привлачи у себе Духа Светога као што му је лако да удише ваздух; попут ваздуха, Он све испуњава и све прожима. Који си свуда и све испуњаваш. Ко се усрдно моли, привлачи у себе Духа Светога и моли се Духом Светим.
* * *
Молитва је дисање душе, као што је ваздух дисање природног тела. Дишемо Духом Светим. Ни једну реч молитве не можеш рећи од свег срца без Духа Светога. Молећи се, очи у очи са Господом беседиш, и ако су ти вером и љубављу отворена срдачна уста, тада као да Духом Светим из Њега удишеш тражена духовна добра.
* * *
Шта је живот наш? Пламен свеће: довољно је да дуне Онај Ко ју је дао – и она се гаси. Шта је живот наш? Ход путников: дошао је до извесне границе, отварају му се врата, он оставља путничку одећу своју (тело) и штап и улази у дом свој. Шта је живот наш? Дуготрајан, крвав рат за овладавање истинском ота x бином и за истинску слободу. Рат је завршен, ви сте победник или побеђени, позивају вас са места борбе на место плате по заслугама, и ви добијате од Онога Који награђује или награду вечну, славу вечну, или казну вечну, срамоту вечну.
* * *
Човек је чудесно, прекрасно, величанствено створење Божје, особито свети човек; то је звезда Божја; то је цвет прекрасан, сав диван, чист, неупрљан, то је кедар миомирисни; то бисер скупоцени; то камен драги коме нема цене; то је прелепо плодно дрво раја Божјег! Чудесно је створење Божје – човек! Слава Творцу и Промислитељу његовом! Слава Спаситељу рода људског који извлачи род наш из кала, из трулежности и смрти и уводи нас у живот вечни.
* * *
Благодарим Господу и светој мајци својој, Цркви, непорочној и нетрулежној невести Христовој што ми је показала, поравнала, уготовила прави пут ка спасењу, одсекавши на саборима васељенским и помесним све јереси и расколе који су могли бити изузетно велико спотицање и препрека ка спасењу у Богу, благодарим што се храбро, са победничком славом изборила са свим прогонитељима вере и одбранила ми царски пут свете истине који уводи у живот вечни; благодарим што је сачувала све Господом установљене Свете Тајне које ме правим путем воде ка спасењу; благодарим што је ради мене успоставила и увела богодолично Богослужење – то анђелско служење на земљи; што сваке године празнује све најважније догађаје из земаљског живота Господа мога и Пречисте Богородице, ради дужног и благодарног сећања на неизрецива Божја доброчинства према нама, пројављена у нашем искупљењу Сином Божјим од греха, проклетства и смрти, и што свакодневно у божанској литургији представља мојој богобојажљивој пажњи сав земаљски живот Господа мога; благодарим што у свакодневном Богослужењу прославља подвиге светих угодника Божјих и показује ми у њима живе примере вере, наде и љубави према Богу и различите путеве ка вечном животу; благодарим њој, светој мајци мојој, за дела светих отаца и учитеља цркве, за њихове слатке и душеспасоносне речи остављене нам у наслеђе као непроцењиво духовно благо; благодарим за богоустановљено свештенство које у Христу и Христом свештенодејствује моје спасење, које ме измирује са Богом, освећује, теши, укрепљује, напаса и уводи у тор небески.
* * *
Свети Анђели и свети Божји људи су најбоља, најдобротнија, верна наша браћа и пријатељи који нам тако често помажу у разним приликама у којима нико од људи не може помоћи. Будући да су та браћа, која вечно живе и чине нам добро, невидљива, а ми – са своје телесности – желимо да их имамо пред својим очима, као да су увек са нама, правимо њихове иконе и кад гледамо њихове иконе, чини нам се да су са нама, и призивамо их у молитвама својим, знајући да они имају велику смелост пред Богом и да нам помажу у разним приликама. Према томе, поштовање икона је за нас веома благотворно, у складу је са нашом природом, са здравим разумом, па и са самим Светим Писмом, јер иконе Херувима беху и на старозаветној скинији Мојсејевој. Иконе нам служе као стално подсећање на то да је Господ увек са нама: са вама сам у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20); да нам је Пресвета Богородица увек близу као Человођа духовне обнове црквене, као Мајка по благодати свих истинских хришћана, и сви истински хришћани у својим домовима имају икону Мајке Божје и своје по благодати Царице и Мајке, и изобилно, достојно и праведно је украшавају сребром, златом, драгим камењем, јер за њих после Бога нема никог дражег и поштованијег од Пречисте Мајке Његове. И Сами Господ и Пречиста Мајка Његова непрестано нам сведоче и изнутра и споља посредством чуда да Му је наше истинско поштовање светих Његових и Мајке Његове, и светих Његових икона угодно, а за нас у највећој мери корисно.
* * *
Рођење Христово. На земљу је дошао Онај Који нас је у почетку створио од земље и удахнуо у нас Свој божански дах; дошао је Онај Који даје свима живот и дихање и све (Дап. 17, 25); дошао је Онај Који је једном речју позвао из небића у биће све видљиво и невидљиво, Који је речју заповедио да настану птице, рибе, четвороноге животиње, инсекти, свако створење које постоји под Његовим свемогућим промислом и заштитом; дошао је Онај Коме непрестано са страхом и радошћу служе безбројне војске Анђела. И у каквој унижености! Рађа се од сиромашне Дјеве, у пећини, преповија се убогим пеленама, полаже у јасле! Богатство, угледе, славо овога света, падни, припадни са смирењем, сузном скрушеношћу и дубоком благодарношћу ка Спаситељу људи и дели богатство своје са сиромасима и убогима, не горди се својим привидним, брзо пролазним угледом: прави углед ужива само врлина. Славо овога света, познај ту, крај јасала, своју испразност. Дакле све нека се смири, све нека падне на земљу пред неизмерним смирењем и самоунижењем Владике свих, Бога Који је дошао да излечи болести наше, да нас спасе од гордости, таштине, од пропадљивости, од сваке нечистоте греховне.
* * *
Грех је сам по себи огањ, зато говоримо да тај и тај пламти од гнева или од телесне љубави, или од зависти. Дакле, грех сам по себи носи огњену осуду. И какав ће бити тај огањ у грешницима када их због непокајаности доброта Божја буде сасвим оставила? Какав ће бити тај огањ ван грешника? Јер без сумње ће бити и језеро огњено и пећ огњена, или пакао огњени, или долина огњена! Све је то стварно, истинито. А ми неосетљиви, не плашимо се, не бојимо, проћердавамо живот у уживањима, хладни смо према цркви, обавезе хришћанске не испуњавамо, у гресима утапамо! Тешко нама!
* * *
Дужност нас свештенослужитеља и црквенослужитеља је да понављамо једне те исте молитве, премда и веома разноврсне, почев од молитве "Оче наш", као што је и дужност свих уопште да испуњавају једне те исте заповести моралног закона, јер душа се не утврђује различитошћу молитава, већ њиховим понављањем и спровођењем у мисли наше, у срце наше и у вољу нашу, или у дело, у сав живот наш.
* * *
На све начине избегавај прилике, поводе, речи којима се изражава непријатељство и сваку прилику, повод користи за исказивање љубави искрене и свете: у првом случају се постепено искорењује непријатељско расположење душе, у другом случају се подстиче и учвршћује љубав. Нека ти срце ни за трен не буде зло, увек према свима буди љубазан, побеђујући своје зло расположење љубављу која све трпи и све побеђује, избегавај тврдоглавост, самовољу и противљење ближњима, не старај се да оствариш свој зли хир како би коме намерно наудио.
* * *
Једна одређена заповест беше дата људима, Еви и Адаму, да би испуњавањем те једне заповести, притом лаке, људи могли да стекну навику да испуњавају вољу Божју, у чијем се испуњавању састоји све благостање створења, и да би могли да се утврде у љубави према Богу. Обраћајући пажњу на супротно – на неиспуњавање воље Творца и испуњавање сопствене воље противне Творцу, примећујемо да се човек постепено навикава на зло и изопачава своју узвишену, по образу и по подобију Божјем саздану природу, да постаје непријатељ Божји. Тако је важно испуњавање заповести Божјих и тако погубно неиспуњавање! Дајући одређену заповест првим људима да не једу плодова од дрвета познања добра и зла, Господ Бог се Сам показао као одгојитељ новостворене разумне твари, Своје деце по усиновљењу. Ко је крив што то одгајање беше одбачено, и што човек радије зажеле да сам са собом излази на крај! Ево и до сада, уза све успехе у наукама и уметностима, уза све ризнице мудрости људске, стари и нови човек није кадар сам себе да васпита зато што је још у почетку одбацио васпитавање Божје, јер реците ко је други, ако не Бог, требало да буде одгојитељ наш? И сада и у прошлости успешно су се умно и морално васпитали само они људи који су себе поверили Богу, који су живели по заповестима Његовим, који сада живе по Јеванђељу и учењу Цркве, потчињавајући се њеном руководству. Ето вам корисне опомене, сви ви савремени педагози! Наука је у нас много, а дела по свој прилици мало, у главама младића наших је много чега, а у срцу мало, мало, а често, авај, нема ничега! Живот не одговара образовању и науци. Али ако знам све тајне и све знање, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13, 2–3).
* * *
Црква храмом и Богослужењем делује на целог човека, свецело га васпитава: делује на његов вид, слух, на чуло мириса, додира, укуса, на уобразиљу, на осећања, на ум и вољу велелепношћу икона и свег храма, звуком звона, појањем појаца, тамјаном миомирисним, целивањем Јеванђеља, крста и светих икона, просфорама, појањем и милозвучним читањем Светог Писма.
* * *
Молитва наша треба да буде дубока, искрена, разумна, плодотворна, треба да мења наше срце, да управља вољу ка добру, да одвраћа од зла. Површна молитва је лицемерје, светогрђе, узалудна молитва. Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. (Мт. 15,
* * *
Молећи се Богородици, Анђелима и светима, сматрамо их једним мистичким телом Цркве коме припадамо и ми, премда смо грешни, и верујемо да се они због љубави своје моле Богу за наше спасење; молећи се срдачно за разне сталеже и појединце из земаљске ота x бине и за цео свет, сматрамо да и сами заједно са свима такође чинимо једно велико тело, због духа љубави и због тога што свима желимо добра исто колико и себи; напослетку, молећи се за покој душе уснулих (на небесима, на земљи и под земљом), ми и њих сматрамо једним телом са нама, духовним телом и желимо им мир и покој у земљи бесмртности, исповедајући да су њихове душе живе, и да ћемо и ми можда веома брзо отићи њима. Ево плода вере Христове: свеза љубави са свима – на небесима, на земљи и под земљом! Како је узвишен дух Цркве! О, када бисмо се уздигли до тог духа! Погружавајте се у дух хришћанског Богослужења, у дух јектенија, молитава, Светих Тајни, обреда и њиме се прожимајте. Тешко онима који се удаљавају од Цркве: њих ће сасвим обузети дух света, дух злобе.
* * *
Само верне слуге Христове увиђају праву вредност оваплоћења Сина Божјег и промисла Бога Оца и све Свете Тројице о спасењу рода људског; само они заиста цене пречисто тело и крв Христову, а људи овога века живе као неразумне животиње, у овоземаљским бригама и у чулним задовољствима, не ценећи ни оваплоћење Сина Божјег, ни Његове пречисте Тајне. И будући да изабраници Божји цене као што доликује дела Божја и бесконачну љубав Божју према свету прељуботворном и грешном, и Бог цени њих, и чудесна дела преко њих чини; у њима обитава Дух Свети, заједно са Оцем и Сином, и из утробе њихове теку реке воде живе; а они који знају Бога иду ка њима да пију, као ка изворима слатким. Будимо сви слуге Христове.
* * *
Сунце сија. Духовно Сунце – Бог непрестано сија у душама изабраних.
* * *
Бог у светима пребива и у самом имену њиховом, у самој икони њиховој, само треба са вером користити њихове иконе, и они ће чинити чуда.
* * *
Дај ми Владичице, чистоту срдачну, простоту срдачну, синовско поверење, оданост и љубав према Теби вазда, сада и увек и у векове векова. Амин.
* * *
Литургија је очигледно, иконичко приказивање различитих ствари, речи и дејстава, рођења, живота, учења, заповести, чуда и пророштава, страдања, распећа на крсту, смрти, васкрсења и вазнесења на небо Установитеља вере наше, Господа Исуса Христа Сина Божјег јединородног. Током литургије Он Сам је невидљиво присутан, Сам дејствује и све савршава преко свештеника и ђакона који су само оруђа Његова.
* * *
Вернику је лако да привлачи у себе Духа Светога као што му је лако да удише ваздух; попут ваздуха, Он све испуњава и све прожима. Који си свуда и све испуњаваш. Ко се усрдно моли, привлачи у себе Духа Светога и моли се Духом Светим.
* * *
Молитва је дисање душе, као што је ваздух дисање природног тела. Дишемо Духом Светим. Ни једну реч молитве не можеш рећи од свег срца без Духа Светога. Молећи се, очи у очи са Господом беседиш, и ако су ти вером и љубављу отворена срдачна уста, тада као да Духом Светим из Њега удишеш тражена духовна добра.
* * *
Шта је живот наш? Пламен свеће: довољно је да дуне Онај Ко ју је дао – и она се гаси. Шта је живот наш? Ход путников: дошао је до извесне границе, отварају му се врата, он оставља путничку одећу своју (тело) и штап и улази у дом свој. Шта је живот наш? Дуготрајан, крвав рат за овладавање истинском ота x бином и за истинску слободу. Рат је завршен, ви сте победник или побеђени, позивају вас са места борбе на место плате по заслугама, и ви добијате од Онога Који награђује или награду вечну, славу вечну, или казну вечну, срамоту вечну.
* * *
Човек је чудесно, прекрасно, величанствено створење Божје, особито свети човек; то је звезда Божја; то је цвет прекрасан, сав диван, чист, неупрљан, то је кедар миомирисни; то бисер скупоцени; то камен драги коме нема цене; то је прелепо плодно дрво раја Божјег! Чудесно је створење Божје – човек! Слава Творцу и Промислитељу његовом! Слава Спаситељу рода људског који извлачи род наш из кала, из трулежности и смрти и уводи нас у живот вечни.
* * *
Благодарим Господу и светој мајци својој, Цркви, непорочној и нетрулежној невести Христовој што ми је показала, поравнала, уготовила прави пут ка спасењу, одсекавши на саборима васељенским и помесним све јереси и расколе који су могли бити изузетно велико спотицање и препрека ка спасењу у Богу, благодарим што се храбро, са победничком славом изборила са свим прогонитељима вере и одбранила ми царски пут свете истине који уводи у живот вечни; благодарим што је сачувала све Господом установљене Свете Тајне које ме правим путем воде ка спасењу; благодарим што је ради мене успоставила и увела богодолично Богослужење – то анђелско служење на земљи; што сваке године празнује све најважније догађаје из земаљског живота Господа мога и Пречисте Богородице, ради дужног и благодарног сећања на неизрецива Божја доброчинства према нама, пројављена у нашем искупљењу Сином Божјим од греха, проклетства и смрти, и што свакодневно у божанској литургији представља мојој богобојажљивој пажњи сав земаљски живот Господа мога; благодарим што у свакодневном Богослужењу прославља подвиге светих угодника Божјих и показује ми у њима живе примере вере, наде и љубави према Богу и различите путеве ка вечном животу; благодарим њој, светој мајци мојој, за дела светих отаца и учитеља цркве, за њихове слатке и душеспасоносне речи остављене нам у наслеђе као непроцењиво духовно благо; благодарим за богоустановљено свештенство које у Христу и Христом свештенодејствује моје спасење, које ме измирује са Богом, освећује, теши, укрепљује, напаса и уводи у тор небески.
Наслов: Одг: Духовно саће
Порука од: Наташа Март 01, 2010, 19:33:05
Тело наше састоји се од стихија земаљских: светлости, топлоте, ваздуха, воде и земље – на те стихије ће се и распасти по смрти својој. Светлост и топлота ће се сјединити са светлошћу и топлотом, ваздух ће се сјединити са ваздухом, вода са водом, земља са земљом. Састављамо се и опет се разлажемо. Слава твораштву Твоме, Господе! Знајмо и памтимо да смо од праха земаљског, да смо кратковремени, и имајмо страхопоштовање пред Творцем. Сви ми смо дела руку Његових, овце паше Његове (Пс. 99, 3).
* * *
Наш живот је непрекидни ток неизрецивих милости Божјих: зато он треба да буде непрестано благодарење и славослов Богу Творцу и Доброчинитељу, а нарочито непрестана љубав према Богу и ближњем – икони Његовој и са-уду нашем. Волећи ближњег, ми волимо Бога; поштујући сваког човека, ми поштујемо икону Божју, Самога Бога и сами себе: јер ближњи – други, пети, десети, стоти, хиљадити, милионити и тако даље – то сам ја. Много је лишћа на дрвету, а све је на истом дрвету, истим животом живи, исто порекло има, исти изглед, исти почетак, исти и крај.
* * *
Ако посумњаш да ли је освећена икона Божје Мајке пред којом се молиш, знај да је већ хиљаду девет стотина година света Сама прволика Владичица, преосвећена још у утроби родитеља Њених – Јоакима и Ане, потом освећена по рођењу у храму Јерусалимском, и напослетку, неизрецивим оваплоћењем од Ње Бога Логоса; Она је увек света и пресвета вечно, непоколебиво, непромењиво, и Она на сваком месту јесте, свакој икони Својој је присутна и самим сликањем Њеног лика и имена, и лика Спасовог и имена Његовог, освештава вештаство самим ликом Својим и писањем имена. Проста срца гледај сваку икону, а сумња је од ђавола, како би одвукао од срдачне молитве. Говори му: сва земља је света; на сваком месту владавине Господа мога и Пречисте Мајке Његове – Владичице свег света; не поклањам се дасци, него Њу, Пречисту, срдачним очима гледам: слика је начињена само ради помоћи немоћи мојој.
* * *
Чудотворне иконе Божје Мајке и других светих уче нас да на сваку икону гледамо као на тог самог светог или свету којима се молимо, као на лица која су жива и са нама беседе, јер су нам исто тако близу, и још ближе него иконе, само ако им се са вером и срдачном наклоношћу молимо. Тако исто треба говорити и о крсту животворном. Где је крст или крсно знамење, тамо је Христос и сила Његова, и спасење Његово, само га са вером чини или му се поклањај.
* * *
Када се молиш Богу познатим молитвама на које се навикаваш, говори у срцу: Господе, Ти си увек један те исти. Срце моје се мења и хлади према речима молитве, док је сила њихова једна те иста, као што си и Ти вечно Један те исти.
* * *
Молећи се Богу, беседиш са Њим лицем у лице; и беседи са Њим као са Царем – очи у очи, са Мајком Царицом небеском беседи као са живом, са Анђелима и светима исто тако, као очи у очи, и нека се за то време срце твоје нипошто ничим споредним не занима и ни за шта не прилепљује, јер реци: би ли се ти, разговарајући са царем или са царицом, бавио нечим споредним или неважним, на пример, гледањем кроз прозор на путнике или разгледањем ствари које се налазе у одајама и др. И зар то не би било крајње увредљиво за царско величанство? А како ми, беседећи са Господом, чинимо томе слично и далеко горе од тога!
* * *
Жалости (невоље) су велики учитељ; жалости нам показују наше слабости, страсти, неопходност покајања; жалости очишћују душу, отрежњују је, као од пијанства, низводе благодат у душу, смекшавају срце, побуђују гађење према греху, утврђују у вери, нади и врлини.
* * *
Материја, када се за њу срцем прилепљујемо, страсно је желимо или нам је жао да је дамо другима, убија душу удаљавањем од Бога, Извора живота. Срце треба увек да буде у Богу Који је непресушни Извор живота духовног и материјалног: јер ко је узрок постојања свих створења и живота органског, биљног и животињског, постојања поретка и живота свих светова великих и малих? Господ–Бог. Све материјално треба сматрати за трице, као неважно, ништавно, пролазно, распадљиво, трулежно, ишчезавајуће, а пажњу треба обраћати на душу невидљиву, просту, бесмртну, која се не може распасти: не бринути, дакле, за тело пропадљиво, старати се пак за живот бесмртни (Тропар преподобнима). Делом то докажи: пости, срдачно удељуј сиромасима, радо угошћуј госте, не жали ништа за укућане, читај усрдно реч Божју, моли се, кај се, оплакуј своје грехове, свим снагама стреми ка светости, кротости, смирењу, трпљењу, послушности.
* * *
Како ми одржавамо везу са светом духовним, са црквом небеском? Призивањем њиховим у молитвама, празницима у њихову част и службама црквеним: јер Црква је једна, под једном Главом – Христом. Како одржавамо везу са покојнима? Молитвама за њих, нарочито оним које су сједињене са приношењем бескрвне жртве. Како одржавамо везу са живим хришћанима и свим људима? Опет молитвама за све њих у храму Божјем и чак код куће. Тако ми одржавамо везу са покољењима на небесима, на земљи и под земљом. Велика је вера хришћанска!
* * *
У стварном свету се с једне стране појављује бесконачност материјалних ствари – живе и неживе вештаствене твари; са друге стране – бесконачност унутарњег света мисли и осећања, или бездан бесмислености и окамењености греховне, или бескрај мисли и осећања греховног, страсног. Али сва материјалност је ништа, једна благодатна мисао човекова, једно осећање свете љубави бесконачно је драгоценије од све материјалности.
* * *
Рече Господу грехове са скрушеношћу срца – и нестадоше; уздахну, зажали због грехова – и нема их. Говори безакоња своја да се оправдаш. Како долазе, тако и одлазе. Машта је машта. Схватио је да су она машта, лудост, безумље, решио је да се убудуће понаша исправно – и Бог га је од њих очистио преко Свог служитеља и Светих Тајни.
* * *
Христос, као Животодавац, као Бог свесавршени, као Творац, као Промислитељ, Старатељ и Спаситељ мој сасвим је довољан за мене, за пуноћу живота мога, и никакве ствари нису потребне мом невештаственом срцу: оне су потребне само телу трулежном и пролазном, али тело све што му је неопходно има свакодневно и уобичајено по доброти Божјој и милостима Његовим. Похоте и прохтеви тела, или старог човека су безбројни, али они су машта, таштина, привид, ништа; оне су помрачење, смућење и мука духу. Једино је у Богу мир мој и живот мој.
* * *
Како је тесна веза између Цркве небеске и земаљске, колика је љубав Цркве! Видите: она се непрестано сећа, призива у молитвама и прославља због подвига на земљи чињених ради Бога – Цркву небеску; моли се непрестано за Цркву земаљску и посредује за умрле у нади на васкрсење, живот вечни и заједницу са Богом и са светима. Неизмерна љубав, величанствена, божанска љубав! Проничимо у дух те љубави материнске – Цркве наше православне и прожимајмо се духом те љубави. Све ближње сматрајмо удовима својим, себе и њих удовима једног тела Цркве и делатно их волимо, као себе – тада ћемо и сами бити живи удови Цркве небеске, а она ће бити делатна и брзопослушна помоћница наша и молитвеница за душе наше.
* * *
Све док водимо телесни живот и Богу не приступамо искрено, демони се таје у нама, скривајући се иза разних страсти: иза жудње за храном и пићем, блудног распаљивања, гордости и гордог слободоумља о вери, о Цркви, о догматима вере, иза злобе, зависти, шкртости, среброљубља, тако да живимо по њиховој вољи; али када почнемо искрено да служимо Господу и у болно место дирнемо демоне наших страсти који се гнезде у нама, тад они устају на нас свом својом пакленом злобом, свим својим огњеним застрашивањима и свакојаким силним, горким пристрашћима према земаљским добрима, док их све из себе не изагнамо усрдном молитвом или причешћем Светим Тајнама. Тако су бесомучни мирни све док их не приведу светињи, а чим их приведу – однекуд се јавља необична снага, одвраћање од светиње, хула, вређање светиње, продоран крик. Ето вам објашњења или разрешења вашег неразумевања због чега бесомучни, или такозване кликуше, вичу у цркви током литургије или када их приводе светим моштима; то је зато што се демони сусрећу са добром силом која им је мрска и јача од њих, која их сажиже, изгони, поражава их по правди Божијој, удаљава их из њима драгог станишта.
* * *
Сваки хришћански дом представља бесконачно велики дом – васељену, небо и земљу у којима обитава Господ. Зато у сваком хришћанском дому видиш иконе Спаситеља и Мајке Божје, Који будно пазе на молитве оних што живе у дому и обраћају Им се за помоћ.
* * *
Човече, познај своју душевну невољу и снажно, непрестано се моли Спаситељу људи да те од ње спасе. Не говори у себи: нисам у опасности, нисам у невољи, није ми потребно да се често и много молим за избављење од невоље коју не схватам и не знам. Невоља и јесте у томе што, будући у највећој невољи, не знаш невољу своју; та невоља су греси твоји.
* * *
Ако мораш да подносиш снажна искушења, туге и болести, немој бити малодушан, не клони и не ропћи, не жели себи смрт, не говори дрске речи пред свевидећим Богом, на пример, овакве: о, каква тешка туга, о, какво искушење које превазилази снаге моје, боље би ми било да умрем, или: боље би било да се убијем! Нека те сачува Бог од такве малодушности, роптања и смелости! Него све то трпи храбро, као послано ти од Бога због грехова твојих, и са разбојником благоразумним понављај: примам по својим дјелима као што сам заслужио (Уп. Лк. 23, 41), и духовним очима гледај Спаситеља Који страда на крсту.
* * *
Пази да те реке унутарњих тугу и невоља не отргну од Господа Исуса Христа, јер непријатељ настоји да нас на све начине одвуче од Господа: и завођењем задовољствима, и тежином невоља, као Јова, а посебно унутарњим тескобама и тугама. Трпи све, благодарећи Богу, јер онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 2 . Сети се да свакодневно у молитви Богу исповедаш да због грехова својих којима свагда прогневљујеш Бога и Пречисту Мајку Његову, и све небеске Силе, и светог Анђела–чувара, ниси достојан Његовог човекољубља, него си достојан сваке осуде и муке, и ево Господ на теби показује правду Своју и уједно љубав Своју, посећује те жалостима и тескобама и понижењем и срамоћењем да би очистио срце твоје, смекшао га, истанчао, смирио и учинио га достојним храмом Својим. Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Јер свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извјежбани (Јев. 12, 6; 11).
* * *
Онај грех на који не дајеш сагласност, не урачунава ти се; на пример, нехотично спотицање на молитви, помисли нечисте и хулне, нехотична злоба са којом се усрдно боримо, шкртост од које се одвраћамо – све то су нападаји злог духа. Наше је да трпимо, да се молимо, смирујемо и волимо.
* * *
О, име најслађе, име најсветије, име свемогуће, име Господа нашег Исуса Христа! Победо моја, Господе, слава Теби! Господе, ми смо удови Твоји, ми смо једно тело, Ти си Глава наша. Господе, нека беже од нас све страсти, нека беже од нас демони! Господе, дај нам благодат љубави која никад не престаје! Господе, да поштујмо и волимо једни друге као Тебе Самог, као Тобом обожени.
* * *
Како ће добро бити с Тобом изабранима Твојим на небесима, Господе! Како су све обмане земаљске мучне за срце! Како је погубно за срце ма и тренутно пристрашће према нечему земаљском! А какав је у Теби мир, каква слобода, какво пространство, каква светлост, каква радост!
* * *
Слава, Господе, сили крста Твога која никад не слаби! Када ме непријатељ притиска греховним помислом и осећањем и ја, немајући слободе у срцу, неколико пута са вером учиним крсно знамење, то наједном и грех мој отпада од мене, и тескоба нестаје, и ја излазим на слободу. Слава Теби, Господе! Господе, нека ме од Тебе ништа не откида, ништа телесно, вештаствено, да увек будем са Тобом! Како је добро бити с Тобом!
* * *
Господе, не лиши ме небеских добара Твојих, јер си Ти Господ и можеш то учинити ако зажелиш; Господе, избави ме вечних мука, јер си Ти Господ и то можеш такође лако учинити ако зажелиш; Господе, умом ли или помишљу, речју или делом сагреших – опрости ми, видећи немоћ душе моје! Дакле, Ти си Господ и све можеш учинити за мене који се кајем и иштем добара Твојих. А Ти, Владичице свих Анђела и људи, сведобра и свесилна, као страшна заповедница, прогонитељка и пламен свих противничких сила, као Она Која лако, брзином муње, може да осујети сва многоврсна лукавства злих духова, избави нас од сваког греха и укрепи нас силом Твојом за сваку врлину; начини нас саобразнима Сину Твоме и Богу нашем и Теби, Пресветој Дјеви, Мајци Господа нашег, јер ми се називамо именом Христа, Сина Твога, будући да смо удови Његови. Да не буде наше име хришћанин само празан звук, без снаге, него да сви ми будемо подражаваоци Христа, Начелника наше вере (Јев. 12, 2), и Тебе, Человође духовне обнове (Акатист Пресветој Богородици, 10. икос; превод оца Јустина Поповића). Да сви ми будемо као живо камење које се зида у дом духовни, свештенство свето, да бисмо приносили жртве благопријатне Богу (Уп. 1. Пт. 2, 5). О, Владичице, Владичице, да Те не бисмо узалуд и бадава називали Владичицом: покажи и показуј вазда Твоју свету, живу, делотворну власт над нама. Покажи, јер Ти је све што је на добро могуће, као сведоброј Мајци сведоброг Цара; разгони мрак срдаца наших, одбијај стреле злих духова које се на нас подмукло лете. Мир Сина Твога, мир Твој нека царује у срцима нашим да бисмо сви вазда радосно клицали: ко је после Господа као Владичица наша, сведобра, свесилна и пребрза Заштитница наша? Зато си Ти прослављена, Владичице, зато Ти је неисказано обиље божанске благодати дато, зато Ти је дата неизрецива смелост и сила крај престола Божјег и дар свемогуће молитве, зато си неизрецивом светошћу и чистотом благоукрашена, зато Ти је моћ неупоредива од Господа дата – да би чувала, штитила, бранила, чистила и спасавала нас, наслеђе Сина Твога и Бога, и Твоје. И спасавај нас, о, Пречиста, сведобра, премудра и свесилна! Јер си ти Мати Спаса нашег Који је од свих имена највише благоволео да се назове Спаситељем, јер је и само име Његово Исус, или Спаситељ. Нама који странствујемо у овом животу, својствено је да падамо, јер смо обложени телом многострасним, окружени духовима злобе поднебесним који заводе у грех, живимо у свету прељуботворном и грешном који мами на грех; а Ти си изнад сваког греха, Ти си Сунце пресветло, Ти си Пречиста, предобра и свесилна, Теби је својствено да очишћујеш нас, гресима упрљане, као што мајка чисти децу своју, ако Те смирено позовемо у помоћ; Теби је својствено да подижеш нас који непрестано падамо, да штитиш, чуваш и спасаваш нас којима духови злобе чине лукавства, и да нас поучаваш да ходимо сваким путем спасоносним.
* * *
Ја сам чокот, говори Господ, а ви лозе (Јн. 15, 5), то јест, Црква је једна, света, саборна и апостолска. И зато, као што је свет Господ, тако је света и Црква; као што је Господ пут, истина и живот (Јн. 14, 6), тако је и Црква, јер Црква је исто што и Господ, она је тијело Његово, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 5, 30), или лозе Његове, усађене у Њега – чокот живи, које се хране од Њега и расту у Њему. Цркву никада не замишљај одвојено од Господа Исуса Христа, од Оца и Светога Духа.
* * *
Када непријатељ удари на срце сумњом у какву реч Спаситељеву и рани те, реци му у себи: свака реч Бога мог Исуса Христа је за мене живот, и отров сумње ће бити избачен из срца и биће мирно и лако на души. А када удари сумња у какву реч или поруку црквену, у чинодејство, у обред, опет му у себи реци реч Спаситељеву о Цркви: када дође Он, Дух Истине, увешће вас (односно Цркву коју су апостоли учврстили, учинивши да се распростре по свој земљи, а особито пастире и учитеље) у сву истину (Јн. 16, 13; уп. 14, 26), и чврсто веруј да, по обећању Спаситељевом, у Цркви вавек пребива Дух Свети и уводи је у сву истину; значи, у њој је све истинито и спасоносно, због чега се она назива стубом и тврђавом истине (1. Тим. 3, 15). У црквеним књигама, у изрекама Светих Отаца и учитеља Цркве, свуда дише Дух Христов, Дух истине, љубави, спасења.
* * *
Молитва је непрестано осећање своје духовне беде и немоћи, сазрцавање у себи, у људима и у природи дела премудрости, доброте и свемогуће силе Божје, молитва је непрестано благодарно расположење.
* * *
Молитвом често називају оно што никако није молитва; оде до цркве, постоји, погледа иконе или људе, њихова лица и одела, вели: помолио се Богу; постоји код куће пред иконом, неколико пута климне главом, изговори научене речи без разумевања и саосећања, вели: помолио се Богу, премда се мислима и срцем уопште није молио, него је био негде на другом месту, са другим људима и стварима, а не са Богом.
* * *
Молитва је узношење ума и срца ка Богу, сазрцавање Бога, смела беседа створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем, као пред Царем и Саможивотом Који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна за душу, ваздух и светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва је непрестано осећање (схватање) своје немоћи или беде духовне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство анђелско, небески дажд који освежава, напаја и плодном чини земљу душе, снага и крепост душе и тела, освежење и очишћење духовног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна нит која твар спаја са Творцем, бодрост и мужаство у свим тугама и искушењима животним, светиљка живота, успех у делима, равноанђелско достојанство, утврђивање вере, наде и љубави. Молитва је заједница са Анђелима и светима који Богу од искона угодише. Молитва је исправљање живота, мајка срдачне скрушености и суза; снажна побуда на дела милосрђа; безбедност живота; уништење страха смртног; презирање земаљских блага, жеђ за небеским добрима, очекивање свеопштег Судије, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање о избављењу од вечних мука; непрестано тражење милости (помиловања) од Владике; живљење пред очима Божјим; блажено нестајање пред Творцем који је све створио и све извршава; жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу; свођење неба у душу; смештање у срце Пресвете Тројице, по реченом: њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).
* * *
Као што ти је близу мисао твоја, као што је вера близу срцу твоме, тако ти је близу Бог, и што је живља и чвршћа мисао о Богу, што је живља вера и познање сопствене немоћи и ништавности, и осећање потребе за Богом, то је Он ближе. Или, као што је ваздух близу тела, тако је Бог близу душе. Јер Бог је, тако рећи, духовни ваздух којим дишу сви Анђели, душе светих и душе људи који живе, особито благочастивих. Ти ни трена не можеш живети без Бога, и заиста сваког трена живиш Њиме: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 2 .
* * *
Твоја сумња у присуство Божје на било ком месту и у било које време и мучење душе које отуд проистиче доказују да ми ни трена и ни на једном месту не можемо бити без Бога, и да свакога часа и на сваком месту само Њиме живимо; значи, сумња на негативан начин само потврђује истину присуства Божјег на сваком месту и немогућност нашу, као и сваке твари, да игде будемо без Бога. И заиста, ма где да си, ако посумњаш у присуство Божје, и буде ти тескоба и огањ на срцу, не подлежи сумњи, схвати је као опсену, маштање ђаволско, и одмах ће ти бити лако. Свагда треба памтити да је Бог, као и душа наша, мислено, духовно биће: и мислима и срцима нашим ми се или приближавамо Богу, бивамо један дух са Њим, или се од Њега удаљавамо и постајемо један дух са ђаволом и силом која му помаже.
* * *
Наш живот је непрекидни ток неизрецивих милости Божјих: зато он треба да буде непрестано благодарење и славослов Богу Творцу и Доброчинитељу, а нарочито непрестана љубав према Богу и ближњем – икони Његовој и са-уду нашем. Волећи ближњег, ми волимо Бога; поштујући сваког човека, ми поштујемо икону Божју, Самога Бога и сами себе: јер ближњи – други, пети, десети, стоти, хиљадити, милионити и тако даље – то сам ја. Много је лишћа на дрвету, а све је на истом дрвету, истим животом живи, исто порекло има, исти изглед, исти почетак, исти и крај.
* * *
Ако посумњаш да ли је освећена икона Божје Мајке пред којом се молиш, знај да је већ хиљаду девет стотина година света Сама прволика Владичица, преосвећена још у утроби родитеља Њених – Јоакима и Ане, потом освећена по рођењу у храму Јерусалимском, и напослетку, неизрецивим оваплоћењем од Ње Бога Логоса; Она је увек света и пресвета вечно, непоколебиво, непромењиво, и Она на сваком месту јесте, свакој икони Својој је присутна и самим сликањем Њеног лика и имена, и лика Спасовог и имена Његовог, освештава вештаство самим ликом Својим и писањем имена. Проста срца гледај сваку икону, а сумња је од ђавола, како би одвукао од срдачне молитве. Говори му: сва земља је света; на сваком месту владавине Господа мога и Пречисте Мајке Његове – Владичице свег света; не поклањам се дасци, него Њу, Пречисту, срдачним очима гледам: слика је начињена само ради помоћи немоћи мојој.
* * *
Чудотворне иконе Божје Мајке и других светих уче нас да на сваку икону гледамо као на тог самог светог или свету којима се молимо, као на лица која су жива и са нама беседе, јер су нам исто тако близу, и још ближе него иконе, само ако им се са вером и срдачном наклоношћу молимо. Тако исто треба говорити и о крсту животворном. Где је крст или крсно знамење, тамо је Христос и сила Његова, и спасење Његово, само га са вером чини или му се поклањај.
* * *
Када се молиш Богу познатим молитвама на које се навикаваш, говори у срцу: Господе, Ти си увек један те исти. Срце моје се мења и хлади према речима молитве, док је сила њихова једна те иста, као што си и Ти вечно Један те исти.
* * *
Молећи се Богу, беседиш са Њим лицем у лице; и беседи са Њим као са Царем – очи у очи, са Мајком Царицом небеском беседи као са живом, са Анђелима и светима исто тако, као очи у очи, и нека се за то време срце твоје нипошто ничим споредним не занима и ни за шта не прилепљује, јер реци: би ли се ти, разговарајући са царем или са царицом, бавио нечим споредним или неважним, на пример, гледањем кроз прозор на путнике или разгледањем ствари које се налазе у одајама и др. И зар то не би било крајње увредљиво за царско величанство? А како ми, беседећи са Господом, чинимо томе слично и далеко горе од тога!
* * *
Жалости (невоље) су велики учитељ; жалости нам показују наше слабости, страсти, неопходност покајања; жалости очишћују душу, отрежњују је, као од пијанства, низводе благодат у душу, смекшавају срце, побуђују гађење према греху, утврђују у вери, нади и врлини.
* * *
Материја, када се за њу срцем прилепљујемо, страсно је желимо или нам је жао да је дамо другима, убија душу удаљавањем од Бога, Извора живота. Срце треба увек да буде у Богу Који је непресушни Извор живота духовног и материјалног: јер ко је узрок постојања свих створења и живота органског, биљног и животињског, постојања поретка и живота свих светова великих и малих? Господ–Бог. Све материјално треба сматрати за трице, као неважно, ништавно, пролазно, распадљиво, трулежно, ишчезавајуће, а пажњу треба обраћати на душу невидљиву, просту, бесмртну, која се не може распасти: не бринути, дакле, за тело пропадљиво, старати се пак за живот бесмртни (Тропар преподобнима). Делом то докажи: пости, срдачно удељуј сиромасима, радо угошћуј госте, не жали ништа за укућане, читај усрдно реч Божју, моли се, кај се, оплакуј своје грехове, свим снагама стреми ка светости, кротости, смирењу, трпљењу, послушности.
* * *
Како ми одржавамо везу са светом духовним, са црквом небеском? Призивањем њиховим у молитвама, празницима у њихову част и службама црквеним: јер Црква је једна, под једном Главом – Христом. Како одржавамо везу са покојнима? Молитвама за њих, нарочито оним које су сједињене са приношењем бескрвне жртве. Како одржавамо везу са живим хришћанима и свим људима? Опет молитвама за све њих у храму Божјем и чак код куће. Тако ми одржавамо везу са покољењима на небесима, на земљи и под земљом. Велика је вера хришћанска!
* * *
У стварном свету се с једне стране појављује бесконачност материјалних ствари – живе и неживе вештаствене твари; са друге стране – бесконачност унутарњег света мисли и осећања, или бездан бесмислености и окамењености греховне, или бескрај мисли и осећања греховног, страсног. Али сва материјалност је ништа, једна благодатна мисао човекова, једно осећање свете љубави бесконачно је драгоценије од све материјалности.
* * *
Рече Господу грехове са скрушеношћу срца – и нестадоше; уздахну, зажали због грехова – и нема их. Говори безакоња своја да се оправдаш. Како долазе, тако и одлазе. Машта је машта. Схватио је да су она машта, лудост, безумље, решио је да се убудуће понаша исправно – и Бог га је од њих очистио преко Свог служитеља и Светих Тајни.
* * *
Христос, као Животодавац, као Бог свесавршени, као Творац, као Промислитељ, Старатељ и Спаситељ мој сасвим је довољан за мене, за пуноћу живота мога, и никакве ствари нису потребне мом невештаственом срцу: оне су потребне само телу трулежном и пролазном, али тело све што му је неопходно има свакодневно и уобичајено по доброти Божјој и милостима Његовим. Похоте и прохтеви тела, или старог човека су безбројни, али они су машта, таштина, привид, ништа; оне су помрачење, смућење и мука духу. Једино је у Богу мир мој и живот мој.
* * *
Како је тесна веза између Цркве небеске и земаљске, колика је љубав Цркве! Видите: она се непрестано сећа, призива у молитвама и прославља због подвига на земљи чињених ради Бога – Цркву небеску; моли се непрестано за Цркву земаљску и посредује за умрле у нади на васкрсење, живот вечни и заједницу са Богом и са светима. Неизмерна љубав, величанствена, божанска љубав! Проничимо у дух те љубави материнске – Цркве наше православне и прожимајмо се духом те љубави. Све ближње сматрајмо удовима својим, себе и њих удовима једног тела Цркве и делатно их волимо, као себе – тада ћемо и сами бити живи удови Цркве небеске, а она ће бити делатна и брзопослушна помоћница наша и молитвеница за душе наше.
* * *
Све док водимо телесни живот и Богу не приступамо искрено, демони се таје у нама, скривајући се иза разних страсти: иза жудње за храном и пићем, блудног распаљивања, гордости и гордог слободоумља о вери, о Цркви, о догматима вере, иза злобе, зависти, шкртости, среброљубља, тако да живимо по њиховој вољи; али када почнемо искрено да служимо Господу и у болно место дирнемо демоне наших страсти који се гнезде у нама, тад они устају на нас свом својом пакленом злобом, свим својим огњеним застрашивањима и свакојаким силним, горким пристрашћима према земаљским добрима, док их све из себе не изагнамо усрдном молитвом или причешћем Светим Тајнама. Тако су бесомучни мирни све док их не приведу светињи, а чим их приведу – однекуд се јавља необична снага, одвраћање од светиње, хула, вређање светиње, продоран крик. Ето вам објашњења или разрешења вашег неразумевања због чега бесомучни, или такозване кликуше, вичу у цркви током литургије или када их приводе светим моштима; то је зато што се демони сусрећу са добром силом која им је мрска и јача од њих, која их сажиже, изгони, поражава их по правди Божијој, удаљава их из њима драгог станишта.
* * *
Сваки хришћански дом представља бесконачно велики дом – васељену, небо и земљу у којима обитава Господ. Зато у сваком хришћанском дому видиш иконе Спаситеља и Мајке Божје, Који будно пазе на молитве оних што живе у дому и обраћају Им се за помоћ.
* * *
Човече, познај своју душевну невољу и снажно, непрестано се моли Спаситељу људи да те од ње спасе. Не говори у себи: нисам у опасности, нисам у невољи, није ми потребно да се често и много молим за избављење од невоље коју не схватам и не знам. Невоља и јесте у томе што, будући у највећој невољи, не знаш невољу своју; та невоља су греси твоји.
* * *
Ако мораш да подносиш снажна искушења, туге и болести, немој бити малодушан, не клони и не ропћи, не жели себи смрт, не говори дрске речи пред свевидећим Богом, на пример, овакве: о, каква тешка туга, о, какво искушење које превазилази снаге моје, боље би ми било да умрем, или: боље би било да се убијем! Нека те сачува Бог од такве малодушности, роптања и смелости! Него све то трпи храбро, као послано ти од Бога због грехова твојих, и са разбојником благоразумним понављај: примам по својим дјелима као што сам заслужио (Уп. Лк. 23, 41), и духовним очима гледај Спаситеља Који страда на крсту.
* * *
Пази да те реке унутарњих тугу и невоља не отргну од Господа Исуса Христа, јер непријатељ настоји да нас на све начине одвуче од Господа: и завођењем задовољствима, и тежином невоља, као Јова, а посебно унутарњим тескобама и тугама. Трпи све, благодарећи Богу, јер онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 2 . Сети се да свакодневно у молитви Богу исповедаш да због грехова својих којима свагда прогневљујеш Бога и Пречисту Мајку Његову, и све небеске Силе, и светог Анђела–чувара, ниси достојан Његовог човекољубља, него си достојан сваке осуде и муке, и ево Господ на теби показује правду Своју и уједно љубав Своју, посећује те жалостима и тескобама и понижењем и срамоћењем да би очистио срце твоје, смекшао га, истанчао, смирио и учинио га достојним храмом Својим. Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Јер свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извјежбани (Јев. 12, 6; 11).
* * *
Онај грех на који не дајеш сагласност, не урачунава ти се; на пример, нехотично спотицање на молитви, помисли нечисте и хулне, нехотична злоба са којом се усрдно боримо, шкртост од које се одвраћамо – све то су нападаји злог духа. Наше је да трпимо, да се молимо, смирујемо и волимо.
* * *
О, име најслађе, име најсветије, име свемогуће, име Господа нашег Исуса Христа! Победо моја, Господе, слава Теби! Господе, ми смо удови Твоји, ми смо једно тело, Ти си Глава наша. Господе, нека беже од нас све страсти, нека беже од нас демони! Господе, дај нам благодат љубави која никад не престаје! Господе, да поштујмо и волимо једни друге као Тебе Самог, као Тобом обожени.
* * *
Како ће добро бити с Тобом изабранима Твојим на небесима, Господе! Како су све обмане земаљске мучне за срце! Како је погубно за срце ма и тренутно пристрашће према нечему земаљском! А какав је у Теби мир, каква слобода, какво пространство, каква светлост, каква радост!
* * *
Слава, Господе, сили крста Твога која никад не слаби! Када ме непријатељ притиска греховним помислом и осећањем и ја, немајући слободе у срцу, неколико пута са вером учиним крсно знамење, то наједном и грех мој отпада од мене, и тескоба нестаје, и ја излазим на слободу. Слава Теби, Господе! Господе, нека ме од Тебе ништа не откида, ништа телесно, вештаствено, да увек будем са Тобом! Како је добро бити с Тобом!
* * *
Господе, не лиши ме небеских добара Твојих, јер си Ти Господ и можеш то учинити ако зажелиш; Господе, избави ме вечних мука, јер си Ти Господ и то можеш такође лако учинити ако зажелиш; Господе, умом ли или помишљу, речју или делом сагреших – опрости ми, видећи немоћ душе моје! Дакле, Ти си Господ и све можеш учинити за мене који се кајем и иштем добара Твојих. А Ти, Владичице свих Анђела и људи, сведобра и свесилна, као страшна заповедница, прогонитељка и пламен свих противничких сила, као Она Која лако, брзином муње, може да осујети сва многоврсна лукавства злих духова, избави нас од сваког греха и укрепи нас силом Твојом за сваку врлину; начини нас саобразнима Сину Твоме и Богу нашем и Теби, Пресветој Дјеви, Мајци Господа нашег, јер ми се називамо именом Христа, Сина Твога, будући да смо удови Његови. Да не буде наше име хришћанин само празан звук, без снаге, него да сви ми будемо подражаваоци Христа, Начелника наше вере (Јев. 12, 2), и Тебе, Человође духовне обнове (Акатист Пресветој Богородици, 10. икос; превод оца Јустина Поповића). Да сви ми будемо као живо камење које се зида у дом духовни, свештенство свето, да бисмо приносили жртве благопријатне Богу (Уп. 1. Пт. 2, 5). О, Владичице, Владичице, да Те не бисмо узалуд и бадава називали Владичицом: покажи и показуј вазда Твоју свету, живу, делотворну власт над нама. Покажи, јер Ти је све што је на добро могуће, као сведоброј Мајци сведоброг Цара; разгони мрак срдаца наших, одбијај стреле злих духова које се на нас подмукло лете. Мир Сина Твога, мир Твој нека царује у срцима нашим да бисмо сви вазда радосно клицали: ко је после Господа као Владичица наша, сведобра, свесилна и пребрза Заштитница наша? Зато си Ти прослављена, Владичице, зато Ти је неисказано обиље божанске благодати дато, зато Ти је дата неизрецива смелост и сила крај престола Божјег и дар свемогуће молитве, зато си неизрецивом светошћу и чистотом благоукрашена, зато Ти је моћ неупоредива од Господа дата – да би чувала, штитила, бранила, чистила и спасавала нас, наслеђе Сина Твога и Бога, и Твоје. И спасавај нас, о, Пречиста, сведобра, премудра и свесилна! Јер си ти Мати Спаса нашег Који је од свих имена највише благоволео да се назове Спаситељем, јер је и само име Његово Исус, или Спаситељ. Нама који странствујемо у овом животу, својствено је да падамо, јер смо обложени телом многострасним, окружени духовима злобе поднебесним који заводе у грех, живимо у свету прељуботворном и грешном који мами на грех; а Ти си изнад сваког греха, Ти си Сунце пресветло, Ти си Пречиста, предобра и свесилна, Теби је својствено да очишћујеш нас, гресима упрљане, као што мајка чисти децу своју, ако Те смирено позовемо у помоћ; Теби је својствено да подижеш нас који непрестано падамо, да штитиш, чуваш и спасаваш нас којима духови злобе чине лукавства, и да нас поучаваш да ходимо сваким путем спасоносним.
* * *
Ја сам чокот, говори Господ, а ви лозе (Јн. 15, 5), то јест, Црква је једна, света, саборна и апостолска. И зато, као што је свет Господ, тако је света и Црква; као што је Господ пут, истина и живот (Јн. 14, 6), тако је и Црква, јер Црква је исто што и Господ, она је тијело Његово, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 5, 30), или лозе Његове, усађене у Њега – чокот живи, које се хране од Њега и расту у Њему. Цркву никада не замишљај одвојено од Господа Исуса Христа, од Оца и Светога Духа.
* * *
Када непријатељ удари на срце сумњом у какву реч Спаситељеву и рани те, реци му у себи: свака реч Бога мог Исуса Христа је за мене живот, и отров сумње ће бити избачен из срца и биће мирно и лако на души. А када удари сумња у какву реч или поруку црквену, у чинодејство, у обред, опет му у себи реци реч Спаситељеву о Цркви: када дође Он, Дух Истине, увешће вас (односно Цркву коју су апостоли учврстили, учинивши да се распростре по свој земљи, а особито пастире и учитеље) у сву истину (Јн. 16, 13; уп. 14, 26), и чврсто веруј да, по обећању Спаситељевом, у Цркви вавек пребива Дух Свети и уводи је у сву истину; значи, у њој је све истинито и спасоносно, због чега се она назива стубом и тврђавом истине (1. Тим. 3, 15). У црквеним књигама, у изрекама Светих Отаца и учитеља Цркве, свуда дише Дух Христов, Дух истине, љубави, спасења.
* * *
Молитва је непрестано осећање своје духовне беде и немоћи, сазрцавање у себи, у људима и у природи дела премудрости, доброте и свемогуће силе Божје, молитва је непрестано благодарно расположење.
* * *
Молитвом често називају оно што никако није молитва; оде до цркве, постоји, погледа иконе или људе, њихова лица и одела, вели: помолио се Богу; постоји код куће пред иконом, неколико пута климне главом, изговори научене речи без разумевања и саосећања, вели: помолио се Богу, премда се мислима и срцем уопште није молио, него је био негде на другом месту, са другим људима и стварима, а не са Богом.
* * *
Молитва је узношење ума и срца ка Богу, сазрцавање Бога, смела беседа створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем, као пред Царем и Саможивотом Који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна за душу, ваздух и светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва је непрестано осећање (схватање) своје немоћи или беде духовне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство анђелско, небески дажд који освежава, напаја и плодном чини земљу душе, снага и крепост душе и тела, освежење и очишћење духовног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна нит која твар спаја са Творцем, бодрост и мужаство у свим тугама и искушењима животним, светиљка живота, успех у делима, равноанђелско достојанство, утврђивање вере, наде и љубави. Молитва је заједница са Анђелима и светима који Богу од искона угодише. Молитва је исправљање живота, мајка срдачне скрушености и суза; снажна побуда на дела милосрђа; безбедност живота; уништење страха смртног; презирање земаљских блага, жеђ за небеским добрима, очекивање свеопштег Судије, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање о избављењу од вечних мука; непрестано тражење милости (помиловања) од Владике; живљење пред очима Божјим; блажено нестајање пред Творцем који је све створио и све извршава; жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу; свођење неба у душу; смештање у срце Пресвете Тројице, по реченом: њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).
* * *
Као што ти је близу мисао твоја, као што је вера близу срцу твоме, тако ти је близу Бог, и што је живља и чвршћа мисао о Богу, што је живља вера и познање сопствене немоћи и ништавности, и осећање потребе за Богом, то је Он ближе. Или, као што је ваздух близу тела, тако је Бог близу душе. Јер Бог је, тако рећи, духовни ваздух којим дишу сви Анђели, душе светих и душе људи који живе, особито благочастивих. Ти ни трена не можеш живети без Бога, и заиста сваког трена живиш Њиме: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 2 .
* * *
Твоја сумња у присуство Божје на било ком месту и у било које време и мучење душе које отуд проистиче доказују да ми ни трена и ни на једном месту не можемо бити без Бога, и да свакога часа и на сваком месту само Њиме живимо; значи, сумња на негативан начин само потврђује истину присуства Божјег на сваком месту и немогућност нашу, као и сваке твари, да игде будемо без Бога. И заиста, ма где да си, ако посумњаш у присуство Божје, и буде ти тескоба и огањ на срцу, не подлежи сумњи, схвати је као опсену, маштање ђаволско, и одмах ће ти бити лако. Свагда треба памтити да је Бог, као и душа наша, мислено, духовно биће: и мислима и срцима нашим ми се или приближавамо Богу, бивамо један дух са Њим, или се од Њега удаљавамо и постајемо један дух са ђаволом и силом која му помаже.
* * *
Нека сваки хришћанин позна обману ђаволску која почива на свему световном и трулежном, која нас под разним пристојним изговорима одвраћа од љубави према ближњем као према себи самом.
* * *
Наша природа тражи иконе. Може ли природа наша бити без слике? Да ли је могуће сетити се онога што је одсутно, не замисливши га у слици? Није ли нам Сам Бог дао способност уобразије? Иконе су одговор Цркве на вапијућу потребу наше природе.
* * *
Човече који се молиш, име Господа, или Богомајке, или Анђела, или светог, нека ти буде наместо Самога Господа, Богомајке, Анђела или светог; близина речи твоје срцу твоме нека буде залог и сведочанство близине срцу твоме Самога Господа, Пречисте Дјеве, Анђела или светог. Име Господа је Сам Господ – Дух који је свуда и све испуњава; име Богомајке је Сама Богомајка, име Анђела је Анђео, светог – свети. Како то? Не разумеш? Ево како: зовеш се, рецимо, Иван Иљич. Ако те ослове тим именима, ти ћеш препознати целога себе у њима, и одазваћеш се на њих, значи, сложићеш се са тим да је име твоје – ти сам са душом и телом; тако је и са светима: ако призовеш име њихово, призвао си њих саме. Али они, рећи ћеш, немају тело. Какве то везе има? Тело је само вештаствени омотач душе, дом њен, а сам човек, суштина човекова, или унутарњи човек његов је душа. Па и тебе кад зову по имену, не одазива се тело твоје, него душа твоја, помоћу телесног органа. Дакле, име Бога и светог је Сам Бог и свети Његов. Али како је Бог Дух препрости и свудаприсутни, а сви свети у Богу пребивају, то је општење молитвом вере са свима светима најлакши посао, лакши од општења са људима који са нама живе, јер при односу са људима понекад не можеш да говориш, или се устручаваш и размишљаш како да нешто кажеш да они не би осудили твоје речи, док тамо чују и једноставан природан глас срца верујућег и љубећег, тамо и ћутање разумеју; тамо без говора нашег виде душу и њено стање, њене жеље.
* * *
Иконе у цркви и у домовима неопходне су, између осталог, и зато што нас подсећају на бесмртност светих, на то да су они живи (Лк. 20, 3 , као што говори Господ, да нас у Богу виде, чују и помажу.
* * *
Како је име Богу нашем? Љубав, Доброта, Човекољубље, Милосрђе. Када се молиш, види очима срца да пред тобом стоји Љубав и Доброта, да те слуша Човекољубац.
* * *
Када се молиш небеским Силама, не замишљај их као веома страшне, неприступачне, немилостиве: не, то су бића прекротка, смирена, благочастива, љубећа, приступачна и дружељубива, спремна да помогну, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њихово је својство –тежња ка јединству са свим хришћанима кроз молитву вере. Још, када се молиш небеским Силама – презири све земаљско, као трулежно, и свим срцем воли живот небески, духовни и ка њему тежи. Њима је веома драго да виде наше истинско подвижништво, нашу жељу да постанемо њихови суграђани, на шта смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици.
* * *
Хоћу ли Те заборавити, Господе, невидљиви, недокучиви Господе Који увек испуњаваш срце моје животом, светлошћу, миром, радошћу, снагом, трпљењем, Тебе Који си за мене свако добро у животу моме и једини чиниш живот мој? О, не дај ми да Те заборавим!
* * *
Господе, име Ти је Љубав: не одбаци мене, човека заблуделог! Име Ти је сила: поткрепи мене који губим снагу и падам! Име Ти је Светлост: просвети моју душу помрачену животним страстима! Име Ти је Мир: умири немирну душу моју! Име Ти је Милост: не престај да ме милостима дариваш!
* * *
Понекад се у цркви за људе Божје овако молим: ево, многи од оних који стоје преда мном у храму Твоме стоје празних душа, као празни сасуди, и не знају шта ће се молити као што треба; Ти испуни срца њихова сада, у ово за њих погодно време, у овај дан спасења, благодаћу Свесветог Духа Твога, и даруј их мени, молитви мојој, љубави мојој, испуњене познањем доброте Твоје и скрушености и умилења срдачног, као напуњене сасуде; даруј им Твог Духа Светога Који се моли у њима уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Ја сам, пастир, грешан сам и нечист више од сваког човека, али не гледај на грехе моје, Владико, него их превиди по великој милости Твојој, и молитву моју, ради благодати свештенства која на мени почива и у мени пребива, услиши у час овај; нека не буде у мени, Господе, узалудна благодат свештенства, него нека гори у мени свагда вером, надом, љубављу и синовском смелошћу молитве за људе Твоје.
* * *
Владико, сузну молитву моју за духовна чеда моја и за све православне хришћане који Ти угађају, прими као старање моје о њиховом спасењу, као бригу моју пастирску! Буди им, по молитви мојој, Ти Сам и глас, и труба која буди из сна греховног, и око које надгледа срца њихова, и рука која их поткрепљује на путу ка горњем отачаству и подиже оне што падају због маловерја, малодушности и клонулости, и љубав материнска, у којој ја оскудевам, која се нежно стара о њиховом истинском добру; буди им све, да како год неке спасеш (1. Кор. 9, 22). Јер само си Ти заиста Пастир Који саме душе људске невидиво и скривено напаса, само си Ти истински и премудри Учитељ Који говори у сама срца људи Твојих; само си Ти истински Љубитељ Својих створења и деце по благодати; у Тебе је и премудрости и свемоћи – бездан. Само си Ти увек будан и бдиш и у самом сну нас поучаваш путевима Твојим. Буди онда Ти, Владико, наместо мене Пастир и Учитељ овцама Твојим које си ми поверио; Сам их води на пашњаке травнате; Сам их чувај од духовних и телесних вукова; Сам управи ноге њихове на пут истине, правде и мира. Буди им наместо мене и светлост, и око, и уста, и рука, и премудрост, а пре свега љубав, у којој оскудевам ја многогрешни.
* * *
Бог је бездан сваког добра, свезнања, премудрости, свемоћи, благодати и милосрђа, правде, постојаности у добру, али ко се сједини са Господом молитвом вере и делима љубави – један је дух с Њиме (1. Кор. 6, 17), зато се и сам, по мери своје вере и љубави, испуњава мудрошћу, снагом духовном, добија од Њега, као од истинске Доброте, све што је на спасење, и сам је добар и саосећајан према другима, испуњава се разумом духовним, чврстином и постојаношћу у вери и врлини. Како је Бог непресушни извор, треба само вером живом и љубављу нелицемерном да будемо сједињени са Њим да бисмо се испунили од Њега разним добрима духовним. То сједињење је могуће увек и на сваком месту, само је потребно да срце наше увек буде са Њим, а не са ђаволом и не са таштином овога света. Управо зато међу праведницима видимо прозорљивце и пророке који чине чуда свемоћи божанске, љубави и милосрђа, чврсте, истрајне у врлини до полагања живота свога за веру, ради љубави према Богу, испуњене духовном мудрошћу светих, јер је Свет Господ Бог наш (Пс. 98, 9).
* * *
Ако су срце и мисли твоје у складу са васељенским веровањем и са заповестима Божјим, онда си неизоставно у тесној вези са Богом и у сродству са Њим, зато што је Бог духовно, мислено, лично Суштаство; али ако срце твоје и помисли твоје у било чему свесно изневеравају васељенску веру и заповести Божје, или речи Јеванђеља које одређују правила хришћанског живота, онда се твоја сједињеност са Богом раскида и твоје срце ступа у погибељну везу са непријатељем истине и живота – ђаволом. Као што собни ваздух који не долази у додир са спољашњим ваздухом, постаје устајао, испуњава се мноштвом страних, по живот штетних елемената, и губи своје животне елементе, тако и душа која се одваја од Бога хотимичном сумњом, безверјем и безакоњима, губи свој животни елемент и живи само физичким, нижим животом. Као што ради освежавања ваздуха, ради његовог испуњавања животним елементима, у собу треба пуштати спољашњи ваздух, тако и у душу, као у ваздух који се налази у дому тела нашег, треба пуштати, вером и љубављу, животворно дисање или струјање Божанског Духа; и тада ће она сваки пут оживљавати, добијаће нове снаге за веру и љубав. Светим Духом се свака душа оживљава (Антифон 4. гласа), поје света Црква. Јер шта је човек, ако не бочица испуњена дисањем Божјим, или душом по образу и подобију Божјем? И треба мењати ваздух у тој бочици, тим пре што је он у нама од рођења покварен, од самих првих виновника греха, и квари се нашим сопственим страстима и похотама, и често се заражава отровним ђаволским дисањем. Као што је собни ваздух истоветан спољашњем и од њега потиче, као што он нужно претпоставља спољашњи ваздух који се свуда распростире, тако и душа наша – дисање Духа Божјег – претпоставља постојање Духа Божјег Који је свуда присутан и све испуњава. Паралела између домова вештаствених и духовних.
* * *
Једном за свагда знај да у Цркви, у свим њеним службама, Светим Тајнама и молитвословљима све одише духом светиње, духом мира, духом живота и спасења, а то је својствено само Духу Светоме. Свете помисли или речи живота и истине лако је разликовати од помисли или речи лажи и смрти; прве у душу уносе мир и живот, последње – мучење, неспокој, смрт духовну. Тјелесно мудровање је смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8, 6).
* * *
Будући да је Бог духовно Суштаство, могуће Га је веома брзо изгубити из срца; као што Га срце исто тако брзо може стећи одлучним покајањем због грехова.
* * *
Чудна ствар! Када је срце посредством живе вере сједињено са животним начелом – Духом Светим, тада је мирно, пространо, и мисао је тада слободна и јасна, језик течан и одмерен; али чим човеку у мислима буде жао брата свога због нечег вештаственог, на пример, хране, новца, пошто се сети неког брата који иште његову храну, његово срце истог трена бива погођено духовним ударом, бива свезано, утучено; мисао такође бива свезана јер је погођено срце – извор мисли – и постаје нејасна, као и језик, крв убрзано тече и навире ка глави, читав човек је у тескобном, ненормалном стању. Тако се по заслузи кажњава наше неуважавање (потцењивање, омаловажавање) духовности код нашег брата; тако се по заслузи кажњава наша привезаност за вештаственост! Слава правди Твојој, Господе!
* * *
Свемогућа сила Божја која постоји и дејствује у целом свету, усредсређује се, као што се сунчеви зраци сабирају у фокусу или у стаклу, у светим иконама. Сабирање силе Божје бива нарочито у разумној икони Божанства – у човеку, управо у срцу његовом испуњеном вером, надом и љубављу, као у фокусу; управо у њему се одражава светлошћу Својом Сунце правде, триипостасни Бог наш, са обиљем дарова Својих, према вери свакога, грејући и обасјавајући свачију душу.
* * *
Јесте ли кадгод видели како се људски лик у сломљеном огледалу одражава у мноштву ликова у оноликом броју колико је одвојених, разбијених комада огледала, или како се у сваком воденом мехурићу, или у свакој капи росе и у свакој зеници ока одражава лик људски? Ако је то тако могуће и уобичајено у природи, зашто онда ми, хришћани, да не допустимо могућност многобројних приказивања једног те истог лица, рецимо, Господа, или Пречисте Мајке Његове, или светог, и зашто да у свакој икони не видимо Самога Господа, или Пречисту Мајку Његову, или светог, као што у огледалу или на цртежима видимо многобројне одразе једног те истог лица, и да их не поштујемо као што им приличи? Не учи ли нас на неки начин и сама природа да од ње прихватамо оно што служи нашем благочашћу?
* * *
Када се молимо Богу, Пречистој Богородици, Анђелима и светим људима, ми претпостављамо да они стоје пред нама и да нас слушају као што то обично бива приликом разговора двојице или неколицине људи лицем окренутих једних према другима. И то је заиста тако. Лице Господње је свагда пред нама; исто тако је и Владичица са Анђелима и светима у Господу Богу свагда лицем у лице с нама, само треба срца наша да буду окренута ка њима. Владичица, сви Анђели и свети људи су као у једном дому, једна породица – Владичица, као Мајка свих, свети Анђели и људи, као старија и млађа браћа наша. Као што су у породици доброг оца сва деца увек са њим, сва се међусобно воле и једна о другима брину, тако су и код Оца небеског Анђели и људи увек пред Његовим лицем, међусобно се воле и једни о другима брину, јаки о слабима, савршени о несавршенима.
Ако се од срца молиш Господу или Владичици, или Анђелима, или светоме, онда говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или светог: јер сви ми смо у истом срцу Божјем – у Духу Светоме, сви свети су у Божјем срцу. У Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56).
* * *
Када се молиш, чврсто веруј да је Господ присутан при свакој речи молитве и за шта год да замолиш, Он је испуњење сваке молбе твоје упућене и за тебе самог, и за свакога другог.
* * *
Непријатељ свакодневно снажно прогања моју веру, наду и љубав. Прогоне те, веро моја! Прогоне те, надо моја! Прогоне те, љубави моја! Трпи веро, трпи надо, трпи љубави! Храбро веро, храбро надо, храбро љубави! Бог је ваш поборник! Не клони веро, не клони надо, не клони љубави!
На све начине поштуј ликове живих људи да би поштовао како доликује лик Божји. Јер лик Господа Исуса Христа је лик човечји. Ко не поштује лик човечји неће поштовати ни лик Божји!
* * *
Нисам ли Ја све за тебе, Ја Отац, и Син, и Свети Дух – Бог твој, живот твој, спокој твој, радост и блаженство твоје, твоје богатство, твоја храна и пиће, твоја одећа и све твоје? А за шта се ти прилепљујеш? Зар за прах? Чега ти је жао за Мене у лицу ближњег? Зар праха? Зар за Мене Који сам све створио, за Мене Који могу земљу и камење у хлебове да претворим, воду из камена да пустим? Буди увек са Мном и у Мени, и увек ћеш бити спокојан и весео. Да ли је икад било изневерено твоје поуздање у Мене? Нисам ли те вазда успокојавао и оживотворавао?
* * *
Ако све твоје имање буде заједничко имање твоје и ближњег, онда ће све Божје бити и твоје. Што год хоћете иштите и биће вам. Све Моје Твоје је и Твоје Моје (Јн. 15, 7; 17, 10).
* * *
Када запрећујеш ђаволу именом Господа нашег Исуса Христа, онда то исто име, за нас најслађе а страшно и болно за демоне, само твори чуда, као мач двосекли. Исто тако, ако шта иштеш од Оца небеског или чиниш штогод у име Господа нашег Исуса Христа, онда ти Отац небески, у име Свог љубљеног Сина све подаје у Духу Светоме, ако твориш заповести Његове, а у Светим Тајнама, нимало не гледајући на твоју недостојност. Где се са вером употребљава име Божје, тамо оно чини чуда: јер само име Божје је сила.
* * *
Неки веле: зашто помињати имена покојних или живих при молитви за њих? Бог, као свезнајући, и Сам зна та имена, зна и потребе свакога. Али они који тако говоре заборављају или не знају важност молитве, не знају колико је важна од срца изговорена реч, заборављају да се правосуђе Божје и милост Божја могу умолити нашом срдачном молитвом коју Господ, по доброти Својој, као да убраја у заслуге самих покојника или живих, као удова једног тела Цркве. Такви не знају да се и Црква првородних, записаних на небесима (Јев. 12, 23), по љубави својој, непрестано моли за нас Богу, и управо помиње пред Богом нарочито имена оних људи који им се моле, узвраћајући истом мером. Ми смо помињали њих, они – нас. А ко са љубављу својом не помиње ближње своје у молитви, тај и сам неће бити поменут и неће се удостојити помињања. Много значи на молитви једна реч вере и љубави. Много је моћна молитва праведника (Јак. 5, 16).
* * *
Молећи се за живе и покојне и називајући их по именима, треба од свег срца, са љубављу изговарати та имена, као да у души носиш та лица чија имена помињеш, као дојиља када носи и негује своју дјецу (1. Сол. 2, 7), памтећи да су они удови наши и удови Христовог тела (Уп. Еф. 4, 25; 5, 30); није добро пред лицем Божјим само пребирати језиком имена њихова, без саосећања и љубави срца. Треба помислити на то да Бог гледа на срце, да и лица за која се молимо такође траже од нас, по дужности љубави хришћанске, братско саосећање и љубав. Велика је разлика између безосећајног набрајања списка имена и њиховог срдачног помињања: једно је од другог далеко као небо од земље. Али име Самог Господа, Пречисте Мајке Његове, светих Анђела и светих људи Божјих пре свега увек треба призивати чиста срца, са вером и пламеном љубављу; уопште, речи молитве не треба само пребирати језиком, као да прстом окрећете листове у књизи, или као да пребројавате ситан новац; потребно је да речи излазе као што жива вода избија из врела свога, да буду искрени глас срца, да не буду, дакле, као туђа, позајмљена одећа, као туђе руке.
* * *
Према свакој речи имај пажњу и поштовање као према живом човеку, и чврсто веруј да је ријеч Божија жива и дјелотворна, као живо биће, као Анђео, и да због своје духовне тананости, продире до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца (Јев. 4, 12). Реч Божја је Сам Бог. Дакле, када говориш, веруј да имаш посла са живим, а не са мртвим бићима, са делотворним, а не са тромим и слабим. Знај да треба да говориш с вером и увереношћу сваку реч. Речи су живи бисери. Не бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7, 6).
* * *
Као доказ да је човек потекао од Речи Божје служи сама реч човек, а потом име које му је дато на крштењу или знамењу. Докле год је човек жив, сви га зову тим именом и он се одазива на њега показујући тиме да је то заиста он; он је сав садржан у свом имену. Напослетку, када умре и његове трулежне остатке положе у земљу, у сећању остаје само његово име, као сведочанство његовог порекла од Речи Божје – тај невештаствени, као душа вечни посед његов и наш.
* * *
У молитви се тражи, као прво, да предмет молитве буде јасно изречен, или бар да у срцу постоји јасна свест о њему и жеља за њим; друго, да та жеља буде изречена са осећањем и живом надом у милост Владике или Мајке Божје; треће, потребна је чврста решеност да се убудуће не греши и да се у свему чини воља Божја: ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).
* * *
Када се за штогод молиш Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и светима – молећи за њихово посредовање пред Богом за тебе или за друге људе, тада речи које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај самим стварима, самим делом које иштеш од Господа, и веруј да већ имаш сигуран залог да ћеш добити предмет мољења твојих у самим речима којима се тај предмет означава. На пример, молиш за здравље своје или чије било: реч – здравље – сматрај самим делом; веруј да га већ имаш по милости и свемоћи Бога, јер сама реч, назив, у Господа за трен може постати дело, и због своје непоколебиве вере неизоставно ћеш добити тражено. Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
* * *
Не обраћај пажњу на помрачења, огањ и тескобу вражју током молитве, и срцем се чврсто ослони на саме речи молитве, са увереношћу да су у њима сакривена блага Духа Светога: истина, светлост, животворни огањ, опроштај грехова, пространство, спокој и радост срца, живот и блаженство.
* * *
Велика имена – Пресвета Тројица, или Отац, Син и Свети Дух, или Отац, Слово и Свети Дух, призвана са живом, искреном вером и страхопоштовањем, или замишљена у души, јесу Сам Бог и у душу нашу низводе Самога Бога у трима Лицима. Али од Бога и кроз Бога и ради Бога је све (Уп. Рим. 11, 36). Зато, ако си живом вером и врлином, особито кротошћу, смирењем и милосрђем сједињен са Богом триипостасним, ишти од Њега оно што желиш, оно што ће те научити да иштеш сам Дух Свети, и биће ти: или брзо, за трен, истога часа, или кроз неко време, по нахођењу Премудрости Божје. Тражи од Мене и даћу ти (Пс. 2, – све, шта год да затражиш, мање је, без икакве сумње, бесконачно је мање од Самог Даваоца, будући да то од Њега потиче. А како Сам Давалац – Само то бесконачно, просто Суштаство на неки начин може бити обухваћено једном мишљу нашом, једном речју, то веруј да једна твоја реч, једна молба твоја за испуњење чега било, одмах, по заповести Господа може да се оствари и оделотвори. Рећи ће, и постаће; заповедиће, и саздаће се (Пс. 32, 9). Сети се Мојсејевих чуда, сети се како је тај човек Божији био бог за Фараона, и како се истог трена на његову реч, или покрет руке или жезла његовог, све претварало или појављивало. О, Боже велики, Боже препрослављени, Боже чудеса, Боже милости, доброчинстава и човекољубља неизрецивог, слава Теби свагда, сада и увек и у векове векова! Амин.
* * *
Гордост у вери пројављује се тако што се горд човек усуђује да поставља себе за судију вере и Цркве и говори: ја у то не верујем и то не признајем; то сматрам сувишним, оно непотребним, а, ево, ово чудним или смешним. Гордост човекова у вери испољава се још и у хвалисању тобожњим познавањем свега, премда зна веома мало или су му душевне очи сасвим слепе. Ово не вреди читати, вели: ово је познато; ове проповеди не вреди читати: у њима је све једно те исто што ми је већ познато. Висок степен људске гордости се испољава онда када се обични смртник усуђује да себе пореди са светитељима Божјим и не види њихова велика и чудесна савршенства које су они сопственим подвизима стекли, уз садејство благодати Божје, савршенства која је Сам Бог овенчао и прославио у њима. Он говори: зашто да их поштујем, поготово да им се молим? Они су такође људи, ја се молим само Богу, а не зна да нам управо Сам Бог заповеда да иштемо за себе молитве праведника. Доиста ћу погледати на њ (Јов, 42, .
* * *
Гордост у вери се испољава још и у неосећању грехова својих, у фарисејском оправдавању и самохвали, у неосећању милости Божјих, у неблагодарности Богу за све добро – у неосећању потребе да се славослови величина Божја. Сви они који се не моле Господу Сведржитељу, Богу духова и свакога тела, Животу своме, не моле се због тајне гордости.
* * *
Када током молитве Мајци Божјој не нађеш у срцу своме долично страхопоштовање према Њој, и осетиш зле и хулне помисли, ускликни тад следеће похвалне речи које јој по достојанству приличе: "сва Ти си, Владичице, светлост, сва си светиња, сва доброта, сва премудрост, све можеш као Мајка свемогућег, свагда си једна те иста свесавршена као Мајка свесавршеног Цара славе!"
* * *
Неверовање само себе изобличава тиме што је лажљиво и што нема ништа заједничко са истином; неверујуће срце је неспокојно, сметено, слабо, лакомислено; вера је, напротив, спокојна, блажена, величанствена, чврста.
* * *
Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или светима, не мисли да је Господу, Владичици, Анђелима и светима имало тешко да испуне твоју молбу или молбу верујућих, него веруј да као што је теби лако да о каквом добру мислиш, тако је Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и светих. Сем тога, како је Бог преизобилна, бесконачна Доброта, то Он и жели и вазда настоји да покаже Своју доброту створењима својим, само је потребно да Му се са вером, надом и љубављу обраћамо, као деца Оцу, свесни своје греховности, сиромаштва, беде, слепоте, немоћи без Њега.
* * *
Када се молиш Оцу и Сину и Светоме Духу – у Тројици једном Богу – не тражи Га изван себе, него Га сазрцавај у себи, као Онога Ко у теби живи, потпуно те прожима и познаје. Не знате ли да сте храм Божији (Бога у Тројици) и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16). Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Отац (3. Мој. 26, 12; Уп. 2. Кор. 6, 16; 1 . Господе, прожимаш ме и познајеш (Уп. Пс. 138, 1), говори Давид.
* * *
Када током молитве посумњаш у могућност испуњења какве молбе твоје, сети се да је Богу све могуће да ти дарује, изузев зла које је својствено само ђаволу, да ти је сама реч или сама молба твоја за шта било већ сигурно јемство да је њено испуњење могуће: јер ако ја могу само да помислим да ли је нешто за мене могуће или немогуће, онда је то "нешто" неизоставно могуће Господу, за Кога је сама мисао већ дело, ако благоволи да је оствари; па и за тебе у речи то добро већ постоји, и само не постоји на делу; али за испуњење молбе Он има Сина Творца и Савршитеља Духа Светога. Могућности да све остварује додај Његову бесконачну доброту по којој је Он Извор непресушни како живота, тако и свих дарова живота, Он је Бог дарова, Бог милости и доброчинстава. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7). Томе додај премудрост Божју која дарујући уме да нам изабере најбоље добро које највише одговара нашем духовном и телесном стању. Од тебе се тражи чврста, несумњива увереност у могућност да Господ испуни молбу твоју, и још то да молба твоја неизоставно буде добра, за добро, а не за штогод лоше. Даће, речено је, добра онима који Му ишту (Мт. 7, 11).
* * *
Молећи се Богу, треба стицати такву чврсту, непоколебиву веру да буде тешко посумњати у било шта, чак немогуће, а ради тога у срцу треба да буду написане речи све је могуће Богу (Мк. 10, 27); треба још имати живу увереност у то да Господ све испуњава, да је биће Његово љубав и доброта; да је дело Његово и бит Његова да ствара, даје, да буде милостив, да преизобилно награђује, да испуњава молбе наше. И све што иштете у молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам. (Мт. 21, 22; уп. Мк. 11, 24). Још треба помно ослушкивати срце своје како не би лагало, како би свака реч излазила из дубине његове, као што је речено: из дубине вичем Теби, Господе! (Пс. 129, 1). То јест, треба се изузетно бринути о истинитости молитве, о оној искрености која нашима чини све речи молитве које је други саставио, која истинитом сматра сваку реч молитве.
* * *
Ревнуј о љубави: све ће проћи, а љубав ће остати вечно, као Сам Бог Који је Љубав.
* * *
Живот је велика искуствена наука. Нема ничег тежег од учења те науке, идења тесним путем и на уска врата. И ко се уз мајку или у школи није навикао на веру и страх Божји и живот благочастиви, томе ће нарочито тешко ићи учење у школи живота. Он као ђак може бити паметан, може много знати и уживати велики углед због својих способности, али у школи живота је незналица, сем тога, понекад се дешава да није ни за шта, ни за породични живот, због свог неприлагодљивог карактера или због свог необузданог срца, нити за друштвену делатност. Он се злопати и често доживљава крах у животу као брод на мору натоварен мноштвом робе, пуштен за време буре без кормила, без ужади и једара.
* * *
Словесно биће, памти да је све створено Словом и да Њиме све постоји, и имај несумњиву веру у то да је творење или претварање речју уста твојих, влашћу Божјом, најобичнија ствар; управо зато имај највеће поштовање према речи и немој је залуд трошити, тим пре је немој употребљавати као оруђе лажи – осудиће Господ оне који лаж говоре. О, Боже мој, свет духова и свет вештаствени саздани су и постоје Божјим Словом Које је са Оцем и Духом просто Суштаство, Дух, Јединица која се обожава у Тројици Ипостасној.
* * *
Тражећи од Бога различита добра, веруј да је Бог све за свакога: тражиш ли од Њега здравље, веруј да је Он здравље твоје; тражиш ли веру, Он је вера твоја; љубав, Он је љубав твоја; мир и радост, Он је мир и радост твоја; помоћ против непријатеља видљивих и невидљивих, Он је помоћ твоја свесилна; какво год добро од Њега да затражиш, Он је управо то добро, као и свако друго, и ако сматра да је потребно да ти то добро дарује, онда ће Он и бити за тебе то добро. Биће Бог све у свему (1. Кор. 15, 2 .
* * *
Реч у устима једних је дух и живот, а у устима других – мртво слово (на пример, за време молитве и проповеди). Ријечи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6, 63). Такве треба да буду у ствари и наше речи, јер ми смо иконе Бога Слова.
* * *
Као што тело живи од ваздуха, тако душа живи од милости Божјих. Као што отац и мајка сматрају обичним, природним, неопходним да деци свакодневно дају хлеб или рибу – најобичнију храну нашу, и не дају нам уместо хлеба камен, уместо рибе змију, премда су од рођења зли и лукави, колико ће онда више, неће ли бесконачно више бити дарежљив Отац небески, сушта Доброта, и колико ли ће више Он дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 11). Као што је на земљи преизобилно мноштво вода, и сви их пију, долазе и бадава их захватају, тако је Господ као дубоки, духовни океан живих вода: дођи и захватај свакојака добра духовна ведром истинске, чврсте и непостидне вере. Само пружи то срдачно ведро и неизоставно ћеш изобилно захватити воду живота, опроштај грехова и мир савести. Али се бој сумње: она те лишава средства за захватање сваке милости Божје.
* * *
Ако немаш чврсту, непостидну веру у Бога као Сведоброг и Свемоћног, не жури се да Га молиш за даровање каквог добра: иначе ће те ђаво потући и ранити те маловерјем или неверовањем у могућност испуњења твоје молитве, и отићи ћеш од лица Божјег посрамљен, потиштен и туробан. Не буди лакомислен, него најпре, седи, прорачунај, по речи Господњој, своје издатке душевне, или извагај веру своју – да ли можеш довршити. Ако ли не можеш, демони ће, видећи твоју недовитљивост, почети да ти се подсмевају говорећи: овај човјек поче зидати, па не може да доврши (Лк. 14, 28–30). Дакле, пре молитве процени степен своје вере и нашавши да је довољна, жива, чврста, непостидна, приступај смјело пријестолу благодати, да примиш милост и нађеш благодат за благовремену помоћ (Јев. 4, 16).
* * *
Као што нам у вештаственом свету Господ чини добро преко сунца, обасјавајући и грејући нас и земљу и све што је на њој, преко ваздуха, воде, биљака, животиња, тако нам Господ и у духовном свету, чинећи нам добро непосредно – просвећујући умове и срца наша, штитећи, спасавајући, милости подајући и чувајући Својом благодаћу (премда и ту преко свештенослужитеља) – чини добро више помоћу Својих слугу, Анђела који се називају духовима за служење, помоћу светих Својих и особито помоћу Оне Која је виша од сваког створења, Пречисте Мајке Своје, преко патријараха, пророка, апостола, архијереја, мученика, преподобних, праведних и свих светих. Та света бића су слуге Божје ради нашег спасења. Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење? (Јев. 1, 14). Они су светозарне, умне луче вечног Сунца правде – Бога. И како да не призивамо у помоћ и посредовање за нас та добра бића која су од Самог Господа добила благодат да служе нашем спасењу? Како не осећати дужно страхопоштовање и захвалност према њима? Је ли то у складу са законима чак и људског друштва и пристојности?
Лутерани говоре: "зашто да молимо свете да се моле за нас? Ми молимо Самога Бога", и сами себе побијају: јер зашто моле пастора да се моли за њих? Што се не моле без пастора ако је Бог сваком једнако доступан и ако нема потребе за светим молитвеницима за нас. Какво слепило! Веле: молећи се светима чинимо идолопоклонство. Неистина. Ми ниједног светог не сматрамо богом, ниједном светом се не молимо као Богу, већ само молимо за његове молитве за нас; има ли ту и трунке идолопоклонства? Као што молимо живе свештенослужитеље и молитвенике наше пред Богом да се помоле за нас, тако молимо и небеске молитвенике који због љубави своје према Богу имају велику смелост пред Њим; притом су веома многи од њих и овде на земљи били молитвеници и посредници пред Богом за свет; тамо – на небесима та њихова делатност се само наставља, има веће размере и изузетно је снажна, јер је не омета тешко и тромо тело. Иако је њихов земаљски живот окончан, сви свети су живи: Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 3 .
* * *
Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! (Лк. 1, 2 Тако се обраћа света Црква Пресветој Дјеви Богородици. Али Господ је и са сваком благочастивом душом која верује у Њега. Сапребивање Господа са Дјевом Маријом, до Њеног зачећа Спаситеља, није особеност својствена само Пречистој Дјеви: Господ је са сваком верујућом душом. Господ је с тобом, може се рећи сваком човеку који држи заповести Господње. И свима је Господ близу: само су људи срцима својим далеко од Њега, због мисли својих, због намера и расположења срдачних, због речи и дела својих који се противе закону Божјем. Са вама сам, говори Господ наш рођен од Пресвете Дјеве, до свршетка вијека (Мт. 28, 20), то јест са сваким од нас је у свако време, у свим нараштајима, у свим временима, на свем земаљском пространству, до свршетка света.
* * *
Ја сам у Богу, са Богом, пред Богом, под Богом. Он је живот мој. Ради телесног живота Он је разлио ваздух, воду, пушта из земље биљке за храну, а ради душе моје – Сам је свуда и све испуњава, Сам је и ваздух, и храна, и пиће. Непрестано се налазим, и ходам, и седим, и спавам, и једем, и где год да сам – увек и на сваком месту се налазим у Богу. Прво је слика другог. За дисање треба да су отворена уста и чуло мириса, за живот по духу је потребна молитва. Да би молитва била искрена, да би свецело обухватила душу, да би била усредсређена, потребна је пажња према своме срцу, сабраност или управљеност ума и срца само ка Богу, одбацивање од срца сваке лажи, дволичности и привезаности за земаљско.
* * *
Највећа, стална заблуда нашег срца са којом треба да се боримо непрестано, целога живота, јесте тајна помисао његова да можемо бити без Бога и изван Бога било где, било када, макар једног трена. Треба га непрекидно утврђивати у Богу од Кога се оно непрестано у мислима одвраћа и велики је успех у хришћанском животу стекао онај ко са Аном, мајком Самуиловом, може искрено да ускликне: развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења Твојега (1. Сам. 2, 1).
* * *
Треба памтити да је Бог – Бог живи и сваког оживљујући, да је и Богородица жива, да су Анђели и свети живи, и да нас чују у Богу.
* * *
Молећи се у Духу Светоме. (Јд. 1, 20) Дух Свети је за душу ваздух; Исус Христос је храна животворна, што је, међутим, нераздељиво: и Дух и Син; као што су ваздух и храна подједнако неопходни и једно од другог нераздвојиви, тако су Дух Свети и Син нераздељиви међу Собом и у дејствима Својим у нама; а Бог Отац, преко Сина и Светога Духа дејствује начелствено и благоволеће, као Њихово Начело и Узрок.
* * *
Они који су се дотицали одеће Спаситељеве, исцељивали су се. Зашто се они који сада са вером употребљавају свету воду исцељују? Крст који се погружава у воду са молитвом вере је као Сам Господ животворни. Као што је одећа Спаситељева била прожета Његовим животом, тако се и вода у коју се погружава животворни крст прожима животом: зато и јесте исцељујућа.
* * *
Нема нам ничег ближег од Бога. Он је Бог срдаца, самих срдаца, а срце нам је, са своје стране, ближе од свега. То је цео човек, скривени човјек срца (1. Пт. 3, 4), по Апостолу.
* * *
Ишао сам на јутрење. Сунце је било на истоку и одражавало се на фењеру који је висио на стубу. Одраз је био тако пун и сјајан да га је било немогуће гледати, као да је само сунце. Помислио сам: ако се вештаствено, створено сунце са таквом пуноћом сијања одражава у провидном стаклу, не одражава ли се онда духовно нестворено Сунце–Бог у чистом од греха (као тамног начела) срцу човековом, не одражава ли се Он блиставо у светима Својим који су се ради сједињења њиховог са Њим, ради њихове љубави према Њему очистили или се овде очишћују од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2. Кор. 7, 1)? Да, Он се велелепно одражава у душама изабраних Својих; те чисте душе, те иконе Божје, као стакло провидне, сијају као злато на сунцу, као најчистији дијаманти, али сијају ради Бога и Анђела, не показујући свој сјај људима, али по Божјем устројењу сијајући ради њих светлошћу своје вере, својих врлина, неминовно, попут свеће метнуте на свијећњак у соби која обасјава собу са свима онима који се у њој налазе (Уп. Мт. 5, 15). И још: ако се створено сунце одражава на фењеру, не одражава ли се онда оно нестворено духовно Сунце цело – и притом суштински – у пречистом телу и крви Својој на олтару Господњем дејством Духа животворног? Да, одражава се цело и са свом светлошћу Својом и са свом љубављу Својом, тако да који једе моје Тијело и пије Моју крв у Богу пребива и Бог у њему (Јн. 6, 56): тело и крв јесу свецели Христос.
* * *
Молба у молитви је против гордог тела нашег које све приписује себи; благодарење – против неосетљивости тела нашег према безбројним доброчинствима Божјим; славословље – против телесног човека који тражи славу само за себе.
* * *
Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам створен ни из чега, ја сам ништа пред Богом, као онај који нема ничег свог; али сам, по милости Његовој, личност, имам разум, срце, слободну вољу, и уз свој разум и слободу срдачним обраћањем Њему могу постепено да повећавам у себи Његово бесконачно Царство, постепено, све више и више да умножавам у себи Његове дарове, да црпем из Њега као из непресушног, неисцрпног Извора, свако добро духовно и телесно, нарочито духовно. Молитва ме уверава да сам икона Божја, да при смиреном и благодарном расположењу своје душе пред Богом, уз своју слободну вољу, умножавајући духовне дарове Божје, могу, на тај начин, бескрајно да се усавршавам и до у бескрај да повећавам своје богоподобије, своје небеско блаженство, за које сам предодређен. О, молитва је знак мог великог достојанства којим ме је почаствовао Саздатељ. Али она ме у исто време подсећа на моју ништавност (ни из чега сам, и ничег свог немам – зато и молим Бога за све), као и на моје највише достојанство (ја сам икона Божја, ја сам обожен, ја се могу пријатељем Божјим назвати, као Аврам, отац верујућих, само треба несумњиво да верујем у постојање, доброту и свемоћ Бога мога и да Му се уподобљавам у овом животу делима љубави и милосрђа).
* * *
Непрестана топла молитва доводи нас до најискреније и чврсте убеђености у бесмртност наше душе и у блаженство оног невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпи од Бога–Духа; сву снагу узима од Њега, као и, по Његовој благодати, од Мајке Божје (Она избавља од невоља душе наше, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и светих.
* * *
Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16). Онај Који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом Својим Који живи у вама. (Рим. 8, 11) Будите пажљиви и имајте страхопоштовања, браћо, према Духу Светоме који увек живи у вама и памтите да ће се тајна и чудо васкрсења вашег из мртвих савршити тим истим Духом Који сада живи у вама, по благодати и дару Христа, због крштења водом и Духом, због покајања и нарочито причешћа животворним Тајнама Његовим.
* * *
Бог је Истина: и молитва моја треба да буде истинита, као и живот; Бог је Светлост: и молитва моја треба да се приноси у светлости ума и срца; Бог је Огањ: и моја молитва, као и живот, треба да буде пламена; Бог је свеслободан: и моја молитва треба да буде слободни излив срца. Какво је богатство духа човечјег: довољно је да искрено помисли о Богу, да искрено пожели сједињење са Богом, и Он је истога часа с тобом: и ни зидови куће, никакви тамнички катанци, ни горе, ни понори неће спречити то сједињење. Бог је одмах с тобом; тако и Анђели, и свети: са Богом су сви они пред твојим очима, крај твога срца, као најблискији пријатељи, као твоји домаћи. О, богатства духа човечјег!
* * *
Дух је тако прост да пролази кроз свако биће духовно и вештаствено, кроз све разумне духове и кроз све неразумне душе, небеска тела, земљу и сва њена органска и неорганска тела, нимало се њима не ограничавајући, увек будући изнад њих и оживљавајући их, као Дух Божји, или пролази лако кроз свако вештаство, не оживљавајући га, продире кроз горе, камење, зидове зграда, тако као да уопште и нема никаквог вештаства. Бог постоји као да уопште нема никаквог ни духовног, ни материјалног бића: и управо зато у свакоме трену могу рећи да сам увек с Богом, или да постоји само Бог и ја. Са мном си (Пс. 22, 4), говори Псалмопојац. Ја сам са тобом (Дап. 18, 10), говори Господ апостолу Павлу.
* * *
Када стојимо и усрдно се молимо на молитви, или седимо, лежимо, или ходамо, и када нас одједном посети Дух Божји и чујемо глас Његов, примећујемо да Он у душу не продире кроз уста, ни кроз нос, нити кроз уши (премда је управо речју и дахом Спаситељ подавао Духа, и премда вјера бива од проповиједи /Рим. 10, 17/ ), већ право кроз тело – у срце, као што је Господ прошао кроз зидове куће до апостола након васкрсења, и дејствује одједном, као струја и брже од сваке електричне струје: и тада ти постаје необично лако, зато што се одједном разрешује твоје бреме греховно, посећује те дух скрушености због грехова, умилења, мира, радости. Види како се Анђео појављује у закључаној тамници ноћу ради ослобађања Петровог: врата су закључана, стражари стоје крај врата; али, ево, Анђео се одједном појавио и истога часа је светлост засјала у тамници (Дап. 5, 19). Тако Дух Божји зачас посећује дом душе наше – тело, и светлост засијава у њему.
* * *
Како нас свети чују? Чују будући да су једно са нама у Светом Духу – да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21), будући да су удови једне Цркве Божје на чијем је челу један Христос и коју оживљава један Дух Божји. Свети нас виде и чују у Духу Светоме тако као што ми телесним очима и ушима видимо и чујемо помоћу светлости и ваздуха; али наш телесни вид и слух ни најмање нису савршени у поређењу са видом и слухом духовним: на великом растојању ми не видимо веома много предмета, не чујемо веома много звукова. Духовни вид и духовни слух су савршени: њима не промиче ниједан покрет срца, ниједна мисао, ниједна реч, намера, жеља, зато што је Дух Божји – у Коме свети пребивају, виде нас и чују – свесавршен, свезнајући, све види и чује јер је свудаприсутан.
* * *
Молитва има снагу, на пример, да отвара и затвара небо, да претвара ватру у росу. Чија молитва је нарочито снажна? Молитва Мајке Божје (Својим светим и свемоћним молбама) и светих на небу; на земљи – молитве свештеника, као оних које је Сам Бог поставио крај самог престола Његовог – ради молитве за себе и људе (за наше гријехе и за народне гријехе из незнања – Јев. 9, 7), молитве преподобних, отшелника (доиста ћу погледати на њ – Јов 42, . Због лењости хришћана за молитву бива сиромаштво вере, наде и љубави, грехови и безакоња, невоље душевне и телесне.
* * *
Јереју Божји, веруј од свег срца, веруј свагда у благодат која ти је дата од Бога да се молиш за људе Божје: да не буде узалуд у теби тај велики дар Божји којим можеш да спасеш многе душе; брзо чује Владика твоју искрену молитву за људе и лако се приволева на милост према људима, као на молитву Мојсеја, Арона, Самуила, апостола. Користи сваку молитвену прилику – у цркви, када вршиш Богослужење или Свету Тајну, у домовима при вршењу Светих Тајни, молитвословља и молебана, свуда и у свако време сећај се спасења људи Божјих и стећи ћеш велику благодат Божју.
* * *
Да сваког трена живиш животворном Тројицом – у то буди увек убеђен као у то да те обасјава чувствена светлост, да се храниш храном и пићем, и да удишеш ваздух – то троје се ради тебе у једно сједињује.
* * *
Вештаство света је као ништа (Уп. Пс. 38, 6); свуда и у свему је Дух Божји, животворни, Који је све превасходи. Када се молиш Богу, замисли да вештаство не постоји, и да нема ниједног створења, и да само Бог свуда постоји и да је Он Једини Који је несместив, Који све Собом испуњава, обухвата, ствара и чува. Ако будеш непристрашћен према вештаственом и ако будеш упражњавао пост и молитву, онда и у теби дух као да ће прогутати тело, и бићеш духован, и свуда у природи ћеш сазрцавати Духа–Бога; док напротив, они који су пристрашћени према земаљском, нарочито према храни, пићу, новцу, чулни су и Духа немају (Јд. 1, 19), и у свему виде само тело, не сазрцавајући дух, и чак одбацујући духовну страну предмета.
* * *
Где је вештаство које се гради тамо неизоставно треба претпоставити и Градитеља његовог, јер вештаство које само по себи нема никакав разум и снагу, не може само да се организује, расте и даје плодове: очигледно, сваког трена у животу њиме управља бесконачни Ум, свесилна Рука.
* * *
Као што се сунце вештаствено целим својим кругом и сијањем одражава у безбројним провидним предметима на земљи, тако је Сунце духовно – Бог благоволео да Се одрази у безбројним бићима на небу и на земљи – тамо у Анђелима, а овде у људима; и као што светлост, чак и вештаственог сунца, не бива ометана чврстим, премда провидним телима, него несметано кроз њих пролазећи сија и у собама куће које су са свих страна затворене од спољашњег ваздуха, или у провидним предметима који су ка њој окренути, тако се светлост духовног Сунца за духовна бића не спречава никаквим вештаственим преградама, ни зидовима куће, ни мрачним зидинама и сводовима тамница, ни планинским масивима у чијим се пештерама скривају слуге Божје, ни понорима земаљским; Он свуда допире и свугде сија, у свакој души која је способна да у себе прими сијање небеске истине. (Павле и Сила се моле у тамници појући Богу, и Господ чује њихову молитву – Дап. 16, 25–26).
* * *
Када се молимо, Господ помно слуша молитву нашу, Он нам је тада као и увек близу као икона пред којом стојимо, чак много ближе: Он је крај самог срца нашег. Присуство Његово крај нас је тако јасно као видљива икона, и зато икона заиста на очигледан начин приказује како нам је Господ близу, како нас види и чује. А свети Божји су нам у Духу Светоме тако близу, као што нам је близу Дух Свети Који је свуда и све испуњава, Његов смо храм (Уп. 1. Кор. 6, 19), и они нас у Духу Светоме виде и чују тако као што ми видимо и чујемо људе који са нама.
