Укупно приказа странице

16.2.12.

Духовна молитва:Молитва ка Богу свети Николај Српски



Господе Боже наш, Боже духова и свакога тела, не одвраћај више лице Твоје од нас но милостиво услиши нас и помилуј.
Овде на туђој земљи, као изгнаници и бескућници, ми клечимо пред Твојим величанством у које ни анђели и све првостворене небеске силе нису у стању да гледају од силнога сјаја вечне славе Твоје. Но земља је сва Твоја, па је Твоје и ово место на коме клечимо тражећи с уздисањем муњеносно лице Твоје и молећи се скрушено: одврати праведни гнев Твој од нас, услиши нас и помилуј!
Туђа земља најбоља је за уздисање за Тобом, робовање је најбоље за покајање, тамница је најбоља богомоља, страдање – најкраћи пут к теби, Створитељу свесилни и Оче наш милостиви. Ти Свезнајући, све то знаш, па зато си и попустио све ове невоље на нас грешне и прегрешне, да би прошавши кроз ову шибу рђаво гвожђе нашег карактера претворио у челик и угаљ у дијамант.
Нису без Твог допуштења погашена огњишта наша, нити смо ми расејани по туђини, ни допали ропства и тамнице и љутих невоља - ништа без Твог допуштења, ништа без Твога плана, ништа без Твога свемудрога промисла и без Твоје очинске бриге за душе наше. Све си ово Ти допустио да нас снађе од демона и од људи због неисказаних грехова наших, који су нас одвојили и удаљили од Тебе, да би се научили уздисати за Тобом, да би се покајањем очистили, и да би светим путем журили к Теби у загрљај.
Страшан си, Господе, у праведном гневу Твоме, од кога се васиона потреса као трска од силнога ветра, али си и недостижан у милости Твојој. Ништа у очима Твојим није ни сувише велико ни сувише мало, нити се Ти дивиш ономе чему се диве синови човечији, него обараш све који се величају мимо Тебе и насупрот Теби а подижеш из прашине малене и нејаке који се у Тебе уздају, Твоју величину славе и Твоју славу величају.
Малени смо и ми, превелики Боже, не презри нас презрене од свију и не остави нас остављене од људи, но прости, прости, прости, исцели нас, обожи, сложи и умножи, да будемо опет Твој народ као што су били свети оци наши. Не презри нас малене Ти који не презиреш ни црва под кором и не одбаци нас грешне као што ниси одбацио ни покајаног цара Манасију ни разбојника на крсту.
Христе Господе, учитељу, искупитељу и васкрситељу наш, победниче сатане и смрти, човекољупче, Ти си Бог светих отаца наших и матера, Бог светог мученика краља Владимира и преподобне матере наше свете Петке, Бог светог Кирила и Методија, Климента и Наума, просветитеља наших, Бог светог оца Прохора, светога Симеона и Саве, светих наших краљева и царева, ктитора и задужбинара, Бог светог Василија Острошког и Јоаникија Девичког, Бог миријаде мученика српских са славним кнезом Лазаром и дружином његовом, светим царем Урошем и Ђорђем златним златаром Кратовским, Бог преподобних првосвештеника и свештеника, монаха и монахиња, војника и војевода, великих и малих, знаних и незнаних светих жена и девица, јуноша и младенаца, кроз столећа и столећа, који у Тебе вероваше, Тобом живеше, Теби храмове зидаше, Тебе ради постише и мучише душе своје, за Тебе страдаше и помреше по друмовима и планинама, по тамницама, на бојиштима и мучилиштима, рушени од охолих мучитеља, терани у ланцима и продавани на пазарима као јевтина роба – клани као јагањци, мучени на коцу и конопцу, огњем и мачем истребљивани и гоњени из овога света као неки бесправни уљези, распињани на милионе крстова због Тебе, Распетога на Голготи за све људе и народе. Коме дакле да се обратимо ако не Теби? Ко ће нас разумети и помоћи ако не Ти, Помоћниче и Спаситељу наш?






O Духу Божјем који говори кроз духоносце


Не брините шта ћете говорити...
јер Дух Оца вашега говориће из вас
 (Мат. 10, 19-20) 
Ово су речи Онога, који све зна, и који је објавио свету знања, која нико пре Његове посете људима није знао. Ако је неко испуњен Духом Божјим, онда не говори он од духа човечјег него Дух Божји говори из њега и кроз њега. Онда је он само справа или лира Духа Божјега, кроз коју Бог Дух говори. И кад говори такав човек, говори непогрешно, и нико не може наћи лажи у говору његовом осим оних који по сувраћености ума свога сматрају истину за лаж. Како говоре људи, испуњени Духом Божјим, то се показало јасно на примеру пророка, и још јасније на примеру апостола. Толико су изгледале чудне и невероватне речи апостолске туђинцима, тј. онима, који нису имали Духа Божјега у себи и који су знали да говоре само од земље, да су сматрали апостоле пијаним. Уосталом, пијаним и смешним изгледали су незналицама и сви они људи, који су први почели говорити о скривеним чудесима овога физичког света, о снази паре, магнетизма, електрике, бежичне телеграфије, разговора на даљину. Како тек да не изгледају пијаним и смешним духовни људи, који Духом Божјим говоре о безбројним скривеним тајнама царства духовнога! Ко год се скруши пред Богом, Бог га чини силним. У скрушено срце Дух Божји се усељава и одатле говори кроз уста човечја. То је потврђено не само на пророцима и апостолима него и на многобројним Божјим синовима и кћерима. 
Господе благи, не ускрати нам Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ПРАШТАЊЕ УВРЕДА И ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА


Бог нам је дао двије способности подједнако драгоцјене за наше слабо срце: сјећати се и заборављати. (Гроф Блудов).
Када нам чине добро, учтивост захтјева да га се сјећамо; а када чине зло, љубав побуђује да га заборављамо. (Св. Амвросије Милански).
Доброчинства записуј на бакру, а увреде на води. (Св. Исидор Пелусиот).
Буди умјешан немати непријатеља у свему свијету, па макар ти тај свијет не дао ни једнога пријатеља. (Филарет Московски).
Бог нам је заповједио непријатељство и мржњу само против змије (Бит. 3, 15), тј. против човјекоубице ђавола.
Хоћеш ли да ђаволу не попушташ и да му се противиш? Попуштај људима и не противи им се, и не враћај зло за зло.
Ко се срди на ђавола, тај се не срди на људе; али ко се срди на брата, тај закључује мир са ђаволом. (Св. Нил Синајски).
Зашто мрзиш на човјека који те је увриједио? Није те он увриједио, већ ђаво; гаји мржњу према болести, а не према болеснику (тј. мрзи ђавола а снисходи човјеку). (Св. мати Синклитикија).
Треба мрзити и гонити гријехе, а не оне који гријеше. (Прота П. Соколов).
Са људима се мири, а са гријесима се карај.
Не жалите се на друге, већ више сажаљевајте их.
Људи су више слаби него што су зли.
Већи дио порока људских - погрешке су и слабости.
Буди према себи строг а према другима снисходљив (милостив, благ).
Не праштај себи ни у чему, а другима све праштај.
Ако је некоме тешко опростити, ма коме то било, тај је дужан сјетити се да је он хришћанин.
Права хришћанска љубав у томе се баш и састоји што се уздржава од правичне освете, преостављајући освету Богу: "Моја је освета, говори Господ. Ја ћу вратити". (Сир. 28, 1; Рим. 12, 19). (Прота Ј. Толмачев).
Звање хришћанина изискује не само да не узимамо што је туђе, не само да не вријеђамо сусједе (комшију), него да им уступамо и своје, у ћутању кротке љубави. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Хришћанска побједа састоји се не у освети, него у кротости и трпљењу. (Св. Тихон Задонски).
Ако је по човјечијему тешко праштати увреде, по хришћански је много теже не праштати их. (Филарет Черниговски).
Ко враћа злим за зло, тај је гори од незнабошца.
Чим увреда почне да ти срце распаљује, сјети се Христа и Његових рана, - расуди да оно што трпиш много је мање у сравњењу са страдањем самога Господа; и тада, као водом, угасићеш своју тугу. (Св. Григорије Богослов).
Теби се, рецимо, чини да је непријатељ недостојан опроштаја. Но зар је Исус Христос недостојан тога да би из љубави према Њему опростили ближњему који вас је увриједио? (Протојереј Ј. Толмачев).
Право хришћанско трпљење састоји се у томе да не само не треба се светити ономе који нас је увриједио, него и не хтјети то па макар нас срце и гонило на то. (Св. Тихон Задонски).
Не мисли о томе да те нико не увриједи, него о томе да нико, и ако би то хтио, не може то учинити. (Св. Исидор Пелусиот).
А исто значи: живи таквим хришћанским животом и тако се владај да те нема ко зашта напасти, или увриједити или напакостити. (Преводилац).
Буди готов отрпити више него ли колико се то хоће вријеђачу и нападачу.
Сравни твоје стање са стањем нападача и ти ћеш га с трпљењем поднијети; нећеш ни помишљати да му узвратиш, с тога што је добит и преимућство на твојој страни.
Размисли шта је боље бити: да ли вријеђачем и нападачем, или увријеђеним? - Без сумње, боље је бити невиним, него ли кривцем. (Филарет Московски).
Боље је зло трпити, него ли бити узроком зла; боље је бити жртвом, него злочинцем.
Боља је жалост онога који неправедно страда и трпи, него ли радост онога који неправду чини. (Блажени Августин).
Није на штети онај који трпи зло, него онај који чини зло. (Св. Златоуст).
Није рђаво када тебе вријеђају, већ је рђаво када ти вријеђаш (или нападаш) друге, или када не умијеш да подносиш увреде и нападе. (Исти).
Увреда још није напаст, а када нас увреде увлаче у мржњу и непријатељство против нападача, упознавају срце наше са мржњом, злобом и осветољубљем - то је тек биједа и несрећа. (Архиепископ Макарије).
Не буди злопамтљив, ако нећеш да увриједиш себе самога, (Св. Златоуст).
Не праштајући другоме, ти њега толико не огорчаваш, колико себе вријеђаш. (Исти).
Не говори: "Осветићу се ја непријатељу", јер ми имамо Праведног Судију на небу. (Св. Нил Синајски).
Ко се сам свети, тај као да осуђује Бога у немању правосуђа. (Св. Марко Испосник).
Ко сам чини освету, томе ће се сам Господ осветити.
Када се осветиш ближњему за увреду, онда себи гријех ствараш и чиниш да се њему не свети Бог. Када ти прашташ, онда Бог или му се освети или твоје гријехе опрашта. (Св. Златоуст).
Не свети се већ праштај ближњему увреду, стога што и сам потребујеш праштање од Бога.
Ко хоће од дужника свога да тражи све, нека помисли да је и он дужник Божији.
Често се догађа да нисмо сагријешили пред човјеком који нас вријеђа, али смо били сагријешили пред Богом, што људи не знају већ зна само једини Бог, и Он допушта да нас други увредама или нападима подсјете на наше гријехе. (С тога се може чешће чути: "Баш сам у томе зашто ме окривљују сасвим невин и чист". Да, чист у томе, али у многоме другоме си крив).
Онај који вријеђа Створитеља свега свијета и свега што се види и што се не види, обавезан је да трпљиво подноси када му саме твари наносе увреде.
Праштање увреда јесте неопходан услов опроштаја сопствених гријехова од стране Бога; задобијање посљедњег немогуће је без првога. "Праштајте, па ће вам се опростити", рекао је Господ. (Лук. 6, 37).
Има много начина милосрђа, посредством којих можемо добити од Бога опроштај својих гријехова; но најважније је средство од свију - праштати непријатељима. (Блажени Августин).
Суд над нама Господ је, може се рећи, предао у наше руке; од нас зависи још овдје претходно изрећи пресуду и рјешење суда над собом. Како ми поступимо са ближњима, тако ће и Господ поступити са нама. Ако опростимо, и сами ћемо добити опроштај. Господ је то рекао и неће се одрећи од своје ријечи.
Благо ономе који може казати са Светим Григоријем Ниским: "Господе, чини са мном оно што сам ја чинио. Ја бих могао да се за себе осветим, али се не светим; не свети се ни Ти. Ја сам предуприједио мога непријатеља (мирењем са њиме), претеци и Ти мене својом благодаћу. Ја сам заборавио зло које је он мени учинио, заборави и Ти моје гријехе. Ја волим њега као што сам га и раније волио, прије него ли ме је увриједио; воли и Ти, Боже, мене, ако те ја понекад и увриједим. Чини са мном онако, како ја поступам са њиме. Ја сам чинио оно што си Ти заповједио, чини и Ти оно што си обећао: "Праштајте и опростиће вам се". (Лук. 6, 37).
Опрости ближњему твоме сто гроша, да би теби Господ опростио безбројне таланте. (Св. Тихон Задонски). (Ово значи: опрости ближњему мале погрешке, да би теби Господ опростио многе и велике гријехе).
Прости гријехе слуге, да би ти добио опроштај гријехова од Господа; ако је слуга тебе много увриједио, онда уколико ти више опростиш, утолико ћеш и сам добити опроштај. (Св. Златоуст).
Чувајте један другога да вас сачува Господ. (Св. Антоније Велики).
Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би такав и Господ био према нама. (Св. Златоуст).
Немилосрдноме биће и суд немилосрдан.
Ко строго истражује од свога брата, од њега ће Господ много строжије изискивати.
Бог лакше прашта гријехе учињене против самога Њега, него ли против ближњега. (Мат. 18, 23-35).
Не гаји непријатељства ни према једном човјеку, иначе ће молитва твоја бити непријатна Богу. (Ава Исаија).
Не заборављајмо, о хришћани, помиловати прије него ли будемо тражили помиловање од Бога. (Филарет Московски).
Како можеш рећи: "Господе помилуј", када сам не милујеш?
Узалудне су молитве и подвизи човјека који храни у срцу своме злобу и мржњу на ближњега и жељу освете. (Ава Исаија).
Молитва злопамтљивога и осветољубивога јесте сијање на камену. (Св. Исак Сирин).
Бити злопамтљив и осветољубив и молити се (као такав), исто је што сијати по мору и очекивати жетву. (Исти).
Ни поста ни празника не може бити тамо, гдје је непријатељство и злоба.
Ко живи у свађи са хришћанима, тај не може бити у заједници са Христом. (Блажени Августин).
Ко нема на себи име човјека мирољубивога (тј. кога не називају мирољубивим), тај се не може сматрати да је под управом Сина Божијега. (По Бл. Августину).
Гдје нема мира, тамо нема ни Бога. (Ава Исаија).
Нема ничега безопаснијега, него ли опростити непријатељу; нема ништа опасније, него ли му се осветити. (Св. Златоуст).
Јак вјетар гони облаке, а злопамћење - добре осјећаје из душе. (Ава Евагрије).
Ко чува у души својој злобност или осветољубље, сличан је ономе који чува сламу у ватри.
Ко скрива у срцу своме злобу, сличан је ономе који би хранио змију на грудима својим. (Св. Јефрем Сирин).
Ако би се у вашем дому запатиле змије и шкорпије, шта не би предузели да их се ослободите? Но мржња и непријатељство страшније су, рђавије су од тих животиња, а ви међутим нећете да од њих очистите ваше срце, које је храм Божији! (Блажени Августин).
У матице пчела постоји жаока, коју она употребљава за казну. Ако која пчела не слиједи примјеру њеном она се ускоро покаје због неувиђавности своје, јер јој матица зада смртоносну рану. Да чују ово хришћани који имају заповијест: "Не враћати зла за зло; не дај се злу надвладати, него надвладај зло добрим" (Рим. 12, 17, 21). (Св. Василије Велики).
У ћутању и кротости је - спокојство, мир и срећа живота; а ко враћа злим за зло, или псовком за псовку, тај никада неће бити спокојан и не може помишљати о блаженом животу у вјечности (1 Петр. 3, 9-11).
На небо одлази само онај који има љубави, стога што је онамо - само љубав. (Прота Ј. Толмачев).
Како ли је жалосно стање - платити мржњом за мржњу, и увредом за увреду? Ако је непријатељ јачи од тебе, шта онда? Нашта ће ти онда твоје осветољубље? Осим ако е на убрзану твоју погибељ? Па и при равној снази, шта друго очекивати него ли заједничко падање и несрећу. Напосљетку, рецимо да он баш није у стању борити се са тобом, а зар су мање страшне тајне преваре, подмуклости, лукавства, него ли отворени, јавни напад? (Филарет Московски).
Најбоље је и најјаче средство против увреда - трпељиво их подносити.
Бољи начин осветити се непријатељу састоји се у томе да му се истим начином не одговара, и побиједити га кротошћу, умјесто тога што би га одбио. (Марко Аврелије).
Буди овца па ћеш побиједити вукове.
Претрпите кротко и праштајте прву увреду вашега непријатеља, праштајте му и по други пут, и тада он до треће увреде неће се ријешити да дође. (Св. Амвросије Милански).
Видећи твоју смјерност, и непријатељ ће се смирити.
Ништа тако не уздржава вријеђача, као кротко трпљење самих увријеђених. (Св. Златоуст).
Зар не видиш како стријеле пробијају обично скроз тијела тврда и упорна, док у тијелима меким и попустљивим, губе своју снагу? Тако својство има и пријекор (пребацивање, укор), тј. једна од најосетљивијих увреда које нам ближњи наносе. Ко јој се противи, тај је прима на себе; а ко јој се подаје и попушта, тај мекошћу нарави слаби управљену против њега злобу. (Св. Василије Велики).
Смјерност и трпљење побједоноснији су него ли пријекор, па макар, може бити, и на правди заснован. (Филарет Московски).
Смјерношћу се могу и други научити да буду смјерни; гордошћу је немогуће смирити горде. (Исти).
Не плаћај грдњом и псовком онима који тебе грде.
Не треба чак ни ђавола - са којим, уосталом, треба да смо у непријатељству - хулити и опадати (Јуда 1,9).
На глупе, будаласте поступке не треба одговарати другим глупим и будаластим поступцима. (Филарет Московски).
Ако будеш одговарао укором на укор, онда ћеш распалити ватру. (Св. Златоуст).
Свађа и вријеђање као одговор на свађу само раздражује дрскога вријеђача. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Пљуни на искру ватре, и она ће се угасити; а када на њу подуваш, разгориће се, и није далеко од пожара.
Као што ватру гасе не ватром већ водом, тако се и зло побјеђује не злим већ добром, не злобом већ љубављу.
Нећеш погасити ватру маслом, ни угушити искру тиме што ћеш пирити у њу; против, у једном и у другом случају ватра ће се јаче и јаче разгорити, и што више буду посипани маслом, тиме ће пламен бити све страшнији и страшнији. Тако исто и завађени, што даље и дуже буду без измирења, тиме ће све већом и већом злобом и мржњом дисати један против другога; л што се на увреде буде одговарало осветом, а освету буде подражавала злобност, а ову опет нова освета, тиме ће се обије стране довести до крајње малаксалости и до душевне погибије.
Одузмите ватри храну (тј. дрва), она ће се угасити. Уклоните од Ссвађалице све нове поводе свађи, и пређашње непријатељство мало помало ослабиће, прекратиће се и заборавиће се.
Зло никаквим начином не уништава зло; стога ако ти ко учини зло, ти му учини добро, да би добром истријебио зло. (Ава Пимен).
Воли да се светиш доброчинствима, тј. за зло платити добром, за клетву и проклињање, за опадање и клеветање - благосиљањем, добрим жељама и похвалним о не-пријатељу одзивима.
Оно што је добро код непријатеља, то треба хвалити.
Ако дознате да когод о вама рђаво говори, поступите с њиме тако, како би он о вама добро говорио.
Рђаве ријечи најбоље је оповргавати добрим дјелима. (Филарет Московски).
Ако чујеш да те неко оговара и напада, а потом се сусретнете на каквом мјесту, или те он посјети, - прими га учтиво и весела лица, и опоменувши се онога о чему си слушао, не питај га: зашто је он тако говорио. Јер је написано у Причама: "Ко се опомиње бешчашћа, законопреступник је" (Приче 12, 16). (Ава Исаија).
Зар ти не би заволио човјека којега си увриједио, а он ти је великодушно опростио? Па поступај и ти тако, да би задобио љубав и од непријатеља својих.
Нема сумње да је тешко и тужно има-ти непријатеље, но ако хоћеш да се од њих избавиш, почни да их волиш, почни да им добро чиниш: љубављу и доброчинством ријетко да се не омекша и најтврђе срце, ријетко се не преломи и најупорнија воља. (Прота П. Соколов).
Хоћете ли да се ослободите од непријатеља? Волите вашега непријатеља. Таква је моћ љубави. (Блажени Августин).
Један од светих Отаца овако савјетује утишати гњев ближњега: "Ако дознаш да се на тебе љути брат твој, ти му пошљи какав било дар".
Не може бити да видећи трпљење, услужност, доброчинство правога хришћанина непријатељ његов не би осјетио ма када било кајање, било сажаљење или о њему, који невино страда, или о себи самоме, несрећном оруђу злобе; и напосљетку - саму љубав ка своме непријатељу, љубећем. Зар није било минута када је и Саул осјећао неправедност своју према Давиду којега је гонио; сазнавао је племенитост поступака његових (Давидових) и изјављивао са сузама своје уважење и нешто налик на љубав према Давиду (1 Царства 24, 17-18).
Опростивши непријатељу, ти можеш тиме учинити да ти он пријатељ постане.
Указуј доброчинства свим пријатељима и друговима, да те још већма заволе; указуј их и непријатељима својим, да ти они постану пријатељи. (Клеобул).
Благородне и племените душе љубе будућега пријатеља у садашњем непријатељу. (Лафатер).
Љубав к непријатељу јесте поуздано средство учинити га пријатељем. (Прота Ј. Толмачев).
Непријатељ може постати бољим пријатељем, него ли највећи пријатељ.
Пријатељ твој толико те воли, да не види све твоје недостатке и мане. Но стани пред лицем непријатеља твога, и нико од њега неће ти подробније описати слабост и мане твоје; он оштроумно, проницаво гледа на њих, не испуштајући из вида ни једнога поступка, и говори о њима не умањујући њихову кривичност. И тако, послушај непријатеља твога спокојно, пажљиво, и тада - коликим побједама над злом приводи тебе непријатељ твој. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Слично томе, као што многи отрови, премда су и опасни сами по себи, ипак. лијече од болести, тако и непријатељи наши, ма колико били зли сами по себи, производе свакако спасоносна дејства на наше душевне болести. (Прота Ј. Толмачев).
Непријатељ твој - љекар је твој.
Људи се обично задовољавају тиме, што не обраћају пажњу на непријатеље своје; међутим мудри умију извући од њих корист. (Амвр. Рандју).
Добро је - ни одвише бојати се неправичних окривљења, нити пак сасвим их пренебрећи. (Св. Јован Златоуст).
Треба се користити и клеветом непријатеља за исправљање себе самога.
Потребно је бојати се не толико злих људи, колико сопствене зле воље своје. Јер, они нас принуђавају да прибјегавамо к Богу и, сами не знајући то, приближују нам Бога. А она - наша зла воља - удаљава нас од Њега и подвргава нас гњеву Његовом.
Непријатељ твој пружа ти велику корист, премда његова намјера не иде на то да ти користи.
Увреде, неправедно нам нанешене ма од кога било, Бог нам урачунава или у опроштај гријехова или у давање награде. (Св. Златоуст).
Када трпиш од људи какво бешчашће, размишљај о оној користи какву можеш добити ако добродушно претрпиш то бешчашће; опомињи се славе која је спремљена за оне који све трпе с' благодарношћу и - нећеш се збуњивати и туговати због бе-чашћа. (Духовни Маргарит).
Када подносиш ма какво било понижење или бешчашће од људи, то знај да је оно послано од Бога ради славе твоје. (Филарет, митр. Московски).
Клеветник (оговарач, опадач) спрема ти велику награду (Мат. 5, 11 - 12).
Хуљења, укоравања и пањкања знаци су и карактеристике нашега унутрашњег човјека.
Сваки пут када се сјетиш својих вријеђача, па и гонилаца, не жали се на њих, већ се помоли Богу за њих као за узроковаче великих за тебе блага. (Ава Исаија).
Треба се молити и за непријатеље: они већином не знају шта чине; они су, чак, доброчинци наши: нападима својим они нас утврђују у врлинама, укроћавају и смиравају дух наш на земљи, а на небу плету нам рајске вијенце. (Схимонах Теофил).
Непријатеље своје треба сматрати за велике добротворе и молити се за њих још више него ли за добротворе, стога што добротвори, чинећи нам привремено добро, себи још више чине добра, спремајући за себе вјечну награду од Господа; међутим непријатељи, може бити са губитком вјечнога спасења свога, спремају нам вјечно спасење, биједама очишћавајући гријехе наше, и гоњењима својима као да нас силом гоне и гурају нас у Царство Небеско, притом уз опасност да и они сами упадну у пакао. Како да им, дакле, не благодаримо за то, како да се за њих не молимо да их Господ сачува и помилује! (Схимонах Зосим).
Сам осјећај части требао би да нас побуђује испуњавању Христове заповијести о љубави према непријатељима, праштању увреда и чињењу им добра (Мат. 5, 44).
Осветити се за увреду, значи ставити себе на исти степен на коме је и непријатељ; а опростити му, значи - уздићи се над њим.
Праштање непријатељу - доказ је не слабе, него велике душе.
Зашто се не срдите, не љутите када вам дијете пријети или покушава да вас расрди? - Стога што сте старији и паметнији од њега: пријетња је његова за вас исто што и зујање муве. - Кад би ви имали доиста велику душу, онда вријеђање и огорчење, која би вам долазила ма од кога било од браће ваше, дирало би вас не више него ли зујање муве.
Немојте рећи да је попуштање знак слабости. Шта је веће: да ли побиједити самога себе и задобити благовољење Божје и име благодарнога, племенитога човјека, или бити исмијан за слабост од неких безумних људи? Не, баш овдје ми можемо објелоданити торжество нашега хришћанског образовања, испробати сталност наше врлине. (Прота Ј. Толмачев).
Славније је ћутећи претрпити увреду, него ли побиједити одговором. (Св. Григорије Двојеслов).
Давид је одржао већу побједу, поштедивши Саула (јер га је могао убити а није то учинио), него ли тада када је оборио Голијата. (Св. Златоуст).
Ничега у свијету нема дивнијега, него ли што је љубав према непријатељима. (Блажени Августин).
Није велико дјело не судити онога или имати саучешћа ономе ко се налази у тузи и покорава се теби; него је велико - не судити онога који ти противријечи, не светити му се по страсти, не саглашавати се са онима који га осуђују, и радовати се заједно са онима који су ти претпостављени. (Ава Доротеј).
Праштајући непријатељу и чинећи му добро за зло, личиш на мирис који собом испуњава ватру која га сагоријева.
Велика је врлина љубав према непријатељима! Велики је труд и дјело хришћанске душе, која прашта ближњему за нанешену му увреду; која враћа добром за учи-њено зло; умјесто мржње срдачно га воли, па се за њега и Богу моли! Но велика га и награда за такав подвиг на небу очекује, па и овдје на земљи.
Душа се срећном осјећа када воли све. Спаситељ је рекао: "Волите своје непријатеље", откривајући нам тајну како ћемо наћи рај и у овоме свијету. (Гроф Блудов).
Воли непријатеље своје и - ти ћеш постати пријатељ Божији.
 ЕПИСКОП МЕЛЕНТИЈЕ
ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ

ДУХОВНА ГРАДИНА ЕПИСКОП МЕЛЕНТИЈЕ ХИЛАНДАРАЦ

32. ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

Људи тихи и смјерни судије су својих дјела, док људи брзи су испитивачи туђих дјела. (Св. Григорије Богослов).
Да окривимо друг друга свагда смо готови, а да исправљамо оно у чему смо сами криви и потпадамо под одговорност, на то смо свагда спори! (Св. Златоуст).
Често људска суђења и осуђивања бивају слична овоме: као кад господар од дома, не очистивши своју кућу и окућницу од блата и ђубрета, почне да напада оне који му долазе у дом блатњави и прљави.
Ми хоћемо и тражимо да други буду савршени и уљудни, међутим своје недостатке и мане не поправљамо. (Тома Кемпијски).
Више смо склони да замјерамо ближњима за незнане недостатке и манице, него ли да сазнамо и исправљамо своје сопствене недостатке и мане (Мат. 7, 3).
О! како смо ми склони да осуђивамо поступке ближњега прије него ли их провјеримо. А то, разумије се, бива због тога што ми сами у своја дјела свагда више уносимо нечисте побуде и цјељи[1].
Чиста душа не вјерује лако у могућност неправедних дјела. (Филарет, митроп. Московски).
Ко није расположен на зло, тај није способан за подозрење. (Св. Григорије Богослов).
Добар човјек сматра све људе за добре, а зли и лукави не само криве но и право ходеће (у духовноме смислу) подозријева, укорава, осуђује и хули. (Духовни Маргарит).
У кога је срце чисто, тај све људе сматра чисте и поштене; но у кога је срце оскрнављено страстима, тај никога не сматра за чистог, но мисли да су сви слични њему. (Ава Исаија).
И врлине и пороци чине ум слијепим: при првима (тј. врлинама) ум не види пороке код ближњега, при другима (тј. пороцима) он не види врлине. (Ава Евагрије).
Зли и порочни човјек налази да су сви људи такви, какав је он сам. И то је природно, као што је природно да болесник, који страда болешћу која се називље жутицом, види све ствари обојене жутом бојом. (Петар, епископ Томски).
Баците какву хоћете ствар у смрдљиви суд, и та ствар ће издавати од себе рђав задах. Исто тако бива и са поступцима другога у души рђавога човјека. Он мисли да на свијету уопште нема добра човјека, ни добрих људи. Лопов сматра и друге за лопове; лицемјер не допушта да има људи искрено побожних; роб тијела неће да вјеру-је да је могуће сачувати непорочност и невиност душе и тијела. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Када код нас не би било недостатака и мана и слабости, онда у нама не би било таквога задовољства да их код других примјећујемо и налазимо.
Не старај се да истражујеш и дознајеш за туђа дјела, јер и у самоме теби наћи ће се исто то у чему подозријеваш другога. (Св. Нил Синајски).
Будимо врло обазриви према себи, и онда нећемо се усудити да се подсмијевамо другима, стога што и у нама самима има много чега таквога зашта се другима подсмијевамо. (Исти).
Слијепац се не усуђује смијати сакатоме.
Суди и осуди најприје себе, ако хоћеш да осуђујеш другога. (Кирил, епископ Мелитонски).
Ако би били непристрасни према себи самима, тада бисмо правичније поступали према другима.
Људи, дубоко упућени и искусни у моралном животу, примјећивали су у сва времена један и исти закон узајамности: ко је строг према себи, тај је снисходљив према ближњима; а ко је снисходљив према себи, тај је строг према ближњима. (Анастасије, архиеп. Воронешки).
Уколико ко строжије и непристрасније суди о својим сопственим дјелима, утолико је снисходљивији и уједно истинитије суди о поступцима браће око себе.
Уколико је ко даље од рђавих дјела, тим искреније сажаљева рђаве људе.
Праве слуге Христове знаду по опиту како је тешко борити се са страстима и како, при свој својој жељи да ништа рђаво не учине, лако бива оно што не ваља; стога су они снисходљиви према другима, а строги према себи. (Филарет Черниговски).
Ништа толико не објелодањује нашу душевну чистоту, и уједно ништа тако не свједочи о нашем непознавању свога душевнога стања, као наше осуђивање ближњих својих.
Навика осуђивати ближње јесте дјело душе која се ни мало не стара о своме сопственом спасењу и која сасвим не познаје саму себе. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Човек, који осуђује друге, личи на огледало које у себи све одсликава, а себе не види. (Св. Димитрије Ростовски).
Брат је упитао Аву Стратигија: "Због чега ја осуђујем братију (браћу)?" Старац одговори: "Због тога што још ниси познао самога себе; јер ко познаје и види себе, не види недостатке брата свога".
Због чега ми осуђујемо ближње своје? Зато што се не старамо да познамо саме себе. Ко је заузет познавањем самога себе, тај нема времена да што примјећује другима. (Св. Серафим Саровски).
Ко осјећа тежину својих гријехова, тај не обраћа пажњу на гријехе ближњега. (Ава Мојсеј).
Ко непрекидно размишља о гријесима својим, тај нема језика да би говорио о дјелима ма кога другога човјека. (Ава Исаија).
Опомињући се сопствених гријехова, о туђима никада нећемо ни помислити.
Ако будемо пазили на своје гријехе, нећемо обраћати пажње на гријехе ближњега. Лудост је оставити свога мртваца, и ићи те плакати над мртвацем ближњега. (Ава Мојсеј).
Кад би се занимали својом душом, кад би знали своје гријехе, своје душевне болести, своју голотињу духовну, не би нам ни на ум пало да се распитујемо о сусједу. Када своја кућа гори, трче да се што се може спасе (ако не може све); онда се не води разговор о сусједу. (Филарет Черниговски).
Осуђујући себе, престаћеш осуђивати друге. (Ава Јован).
Непрестано се загледај у своје гријехе, и нећеш осуђивати друге.
Довољно ти је и својих злих дјела, и нема потребе да гледаш гријехе туђе. (Св. Димитрије Ростовски).
Познај себе, и то је довољно за тебе.
Када видиш да брат гријеши, никако га не осуђуј, већ у себи реци: И ја сам нисам без гријеха, и какво онда право имам да осуђујем другога? (Кирило, епископ Мелитонски).
Не осуђуј другога него се старај да самога себе исправиш, да сам не будеш достојан осуде. (Св. Златоуст).
Уздржимо се од осуђивања других; осудимо наше погрешке и гријехе.
Осуђујући порочне људе, ми сами себе осуђујемо, стога што и ми нисмо слободни од гријехова.
Бојмо се да нас некада не изобличе наше сопствене ријечи.
Осуђујући друге, удара печат на своја зла дјела. (Св. Марко Посник).
Када прикријемо сагрешења брата свога, и Бог ће покрити наша сагрешења; а када објелоданимо гријех брата, и Бог ће објавити наше гријехе. (Ава Пимен).
"Ево једнога од најкраћих путова који воде опроштају гријехова", говори Св. Јован Љествичник, "на име: не осуђивати! Ако не судите, неће и вас судити" (Лук. 6, 37). - "Ево пута спасења без поста, без бдјења и труда!", потврђује Св. Атанасије Синаит. Он прича, као очевидац догађаја, да је један брат лијењивог живота при смрти својој видио како су Анђели за једну врлину његову - за то што никада никога није осуђивао - поцијепали списак свију његових безакоња и испунили душу његову небесним весељем при њеном изласку из тијела његова. (Чети Минеј, 30 Новембра).
Уздахни при гријешењу ближњега, да би уједно с тиме уздахнуо и о себи, стога што смо сви кривци због гријехова и подлежемо казни. (Св. Нил Синајски).
Ко вјерује да ће, по изласку из тијела, морати предстати Суду Божијему, тај ни у каквом случају неће осуђивати ближњега, стога што ће и сам дужан бити да одговара пред Богом за сва дјела своја. (Ава Исаија).
Не гледај на туђе гријехе, већ гледај на своја зла дјела, јер се за прве неће судити, али ћеш за своја дјела сигурно одговарати. (Св. Димитрије Ростовски).
Нека би ти и био чист од гријеха, па и тада не осуђуј ближњега за гријехе, да тим самим осуђивањем не паднеш у гријех.
Не осуђуј другога за гријех, но избави самога себе од гријеха осуђивања.
Не осуђуј блудника, па макар ти и невин био, стога што и сам ти, као и он, преступићеш закон ако га осудиш. Јер Онај који је рекао: "Не чини прељубу" (Мат. 5, 27), рекао је такође: "Не осуђуј" (Мат. 7, 1). (Древни Патерик).
Нека си и праведан, ипак не треба да осуђујеш грешника, стога што, рецимо, твој прошли живот био је без тих гријехова које сада налазиш код ближњега и за које би га хтио осудити, али за твој будући живот и живљење не можеш јамчити да нећеш погријешити.
"Ја знам једну личност која је свагда падала у исте гријехе, за које је друге осуђивала".
Када се у каквом гријеху не налазиш, то може бити да си већ у њему био; ниси ли био, можеш бити и можеш још више сагријешити него ли ближњи твој, којега за тај гријех осуђујеш.
Нема гријеха који је човјек учинио, а који не би могао сваки други учинити.
Сви истим случајевима подлежемо. Ближњи твој данас, а ти сутра можеш то исто учинити, ако не дјелом а оно ријечју или мишљу. (Св. Тихон Задонски).
Што се једноме догодило, то се исто може догодити и другоме.
Свети Ава Агатон, када је видио какво недјело и помисао га гонила на осуђивање, говорио је самоме себи: "Агатоне, не чини то!" И помисао га је та остављала.
Осуђујући ближњега, а немајући у себи потребнога осјећања смирености и чувања самога себе, ускоро можеш и сам пасти у исте оне гријехе за које си друге осуђивао и осуђујеш.
Ко свагда обраћа погледе своје на своје недостатке, тај свагда налази да су други бољи од њега, и само такав стоји на чврстом постољу и не пада.
Не мисли никоме зла, у противном сам ћеш злим постати.
Не одбацуј грјешнике због мана њихових, да и ти сам не би пао у иста искушења у која су они пали.
Не исмијавај и не осуђуј павшега у искушење, но се чешће моли да и сам не паднеш у искушење. (Св. Јефрем Сирин).
Када што неваљало видиш код ближњега твога или чујеш, ти зачепи уста своја ћутањем, а за њега уздахни ка Господу да га Он исправи; за себе пак се моли, да и сам у такав порок не паднеш, стога што смо као немоћни склони на свако падање и гријешење. (Св. Тихон Задонски).
Нипошто не осуђуј никога, па макар ко и пред твојим очима сагријешио ужасним гријехом. Не заборави да ако те благодат Божја остави, и ти можеш све превазићи својим гријесима. (Прота А. Некрасов).
Сваки пада и гријеши, када га Бог не укријепи; без Бога и помоћи Његове ми опстати не можемо. (Св. Златоуст).
Када увидиш ближњега твога да гријеши, обрати се Богу и са призивањем, као Блажени Августин, реци Му: "Ох, Господе! Ако би Ти попустио, ја бих још горе од њега урадио".
Никога не треба осуђивати, једно због тога што то Св. Писмо забрањује: "Не судите, да не будете осуђени" (Лук. 6, 37), а друго и због тога што треба да признамо да смо грешнији од свију. Уз то још и због тога, што сагрешење братово треба да сматрамо за своје сопствено, и да мрзимо ђавола који га је и навео на гријех. Када би ко кога гурнуо у провалију, ми би напали и наљутили се на онога који је гурнуо, а не на онога који је пао у провалију; тачно је то тако и овдје. (Јован).
Ако својим очима видиш брата да гријеши, и мисао ти каже да га осудиш, одмах уклони од себе ту мисао и реци јој: "Анатема теби, сотоно! Ти си кривац, а брат мој шта је учинио?" И укријепи срце своје да не осудиш брата; у противном ће милост Божија одступити од тебе. (Духовни Маргарит).
Колико је тежак гријех осуђивања, види се из сљедећега примјера: Једном Св. Јован Саватијски, сједећи у својој ћелији, рекао је ово: "Ох, тешко њему" (а тицало се једнога брата о коме се рђаво говорило). Он је затим био лишен покрова благодати Божије, и тек послије седмогодишњег плакања и труда била му је благодат повраћена.
Судити и осуђивати јесте - безобразна отмица достојанства (тј. својства) Божијега. (Св. Јован Љествичник).
Нема ништа теже, нема ништа рђави-е од осуђивања. (Ава Доротеј).
Језик осуђивача злији је од самога пакла: пакао ће узети себи само зле, а језик осуђивача прождире и зле и добре. (Ава Харитон).
У отровним устима клеветника сматра се: храброст - дрскошћу; благоразумност -плашљивошћу; кротост - слабошћу; сталност - жестокошћу; отвореност - нескромношћу; пажљивост - притворношћу; достојанство - гордошћу; скромност - нискошћу; чување иметка свога - цицијашлуком; великодушност - распикућством.
Грабљивац и отимач отима од других имућство, то је црно дјело душе! Зар су љепша, зар су човјечнија дјела клевете, која одузима од другога добро име, а понекад и срећу свег живота. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Тежак је гријех осуђивање ближњих, а особито је виша степен тога гријеха - клеветање и опадање на ближњега. А зар ми баш највише не падамо у тај гријех? Дужност и љубав хришћанска тражи да ми и туђи учињени гријех покривамо или извињавамо; ово тим прије и више што и ми, при критиковању туђих дјела и поступака, чешће понешто додајемо, чега у самој ствари није било, или у простој ријечи или поступку ближњега истражујемо и налазимо преступне узроке?
Ако ми у ичему највише и најчешће гријешимо то је - у осуђивању других људи.
Ми сви знамо и говоримо да човјек често не наличи на себе, да мисли, ум, карактер и све способности душе наше осјећају утицај околности, које од нас не зависе; а како ли ми судимо о људима? Само по једноме дјелу, по једноме дану? (Гроф Блудов).
Макар ти и својим очима видио гријешећега, и тада не осуђуј; јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Љествичник).
Душа брата јесте - затворени храм за мене. Рецимо, ја видим дјела брата, но видим ли расположење душе његове? А расположења врло много значе у поступку: она мијењају карактер поступка. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Догађа се да човјек нешто ради што се нама чини неприличним, али се то ради по доброј намјери чиниочевој. (Ава Јован).
Ти често, не знајући, ружиш и строго осуђујеш човјека, који је од тебе ближи ка спасењу.
Не осуђуј ближњега; гријех ти је његов познат али покајање није извјесно. (Ава Доротеј).
Никога не укоравај, но говори: "Бог зна свакога". (Ава Мојсеј).
Чувај се осуђивати ма кога било прије него ли сам Бог осуди. (Св. Исидор Пелусиот).
Суд Божији још није дошао. И онда, не осуђуј прије времена ни једнога човјека. Јер грешник се може поправити, а добри постати рђавим.
Не очајавај ни у чијем спасењу, докле човјек има још времена да се покаје. (Прота П. Соколов).
Од великога грешника може постати велики светитељ (Лук. 19, 9; 1 Тимот. 1, 15). (Исти).
Не треба очајавати због злих, већ се треба молити за њих прилежније да постану добри. Број светих свагда се умножавао од броја грешних. (Блажени Августин).
Не осуђујмо никога прије времена: они, за које мислимо да су далеко од Царства Божијега и које ми, може бити, презиремо због тога, могу постати свецима и постати нашим судијама.
Не осуђуј грешника ма колики били велики гријеси његови, стога што, ако он осјети тешкоћу својих преступа и обрати се Богу, може више завољети Бога него ли онај који нема тешких гријехова.
Чуваћеш се осуђивања оних који гријеше, ако се свагда будеш сјећао да је Јуда био у сабору ученика Христових, а разбојник у броју убица; но у једноме магновењу догодила се са њима чудна промјена. (Св. Јован Љествичник).
Прије смрти никога не прослављај, и прије смрти не очајавај ни за кога. (Св. Јефрем Сирин).
Не треба заборављати изреку једнога мудраца: "Никада не говори рђаво о онима који одсуствују".
О ономе брату који је одсутан (тј. није присутан кад се о њему говори) не треба ништа говорити са намјером оцртати га; јер то би била клевета, макар би речено било и истинито. (Св. Василије Велики).
И јавне гријехове не треба разглашавати.
Строги суд о ближњему не може се на-звати пријатељством, већ мрзошћу према човјеку.
Доказ љубави према ближњему јесте - не осуђиваше ближњега. (Ава Исаија).
Ако је што и у шали казано о ближњему - не с намјером да му се тиме учини зло -, може много увриједити част његову.
Рана, нанесена са играјућим се ножем, исто тако боли као да је и непријатељем јавно нанешена. Слично овоме и част ближњега, о коме се проносе рђави гласови, услијед ма каквога лажнога суђења и осуђивања казанога у шали, не мање страда као и од злонамјерне клевете.
Права љубав према ближњима не само не објелодањује недостатке ближњега свога, него напротив, колико је могуће стара се покрити их од погледа свију људи. (1 Петр. 4, 8).
Онога који је пао, добро је подићи га на ноге, а не исмијавати. (Св. Јефрем Сирин).
Посавјетуј и уразуми гријешећега, а не осуђуј падајућега, јер ово посљедње дјело је злојезичнога клеветника (опадача, оговарача, вријеђача), а оно прво је онога који жели да исправи. (Св. Нил Синајски).
Друго је осуђивати ближњега са рђавим расположењем, а друго је - уразумљивати га са љубављу: чини ово посљедње, а избјегавај ово прво. (Прота П. Соколов).
Ко растужи и ожалости другога на покајање, тај му не чини увреду (2 Коринт. 2, 9). (Св. Златоуст).
Гријешећему пријатељу и другу напомени о Судији. Тиме ћеш му учинити добро, а и себи, стога што је то љекарство савјета, као опште, корисно и за тебе и за њега. (Св. Нил Синајски).
Не хитај изобличавати свога ближњега, но потражи за то подесна времена.
Пријатељ или друг који изобличава тајно - јесте мудри љекар, а онај који изобличава јавно, пред многим очима, јесте псовач. (Св. Исак Сирин).
Бјежимо од злојезичности, гријеха толико великога и, по несрећи, толико општега међу нама. Не задржавајмо се, слично несносним мувама, на туђим ранама; угледајмо се свагда на паметну пчелу, која свагда сједа на цвјетове. (Св. Златоуст).
Слично пчелама сишимо мед са свију цвјетова, тј. видјети и налазити прекрасна својства у сваком нашем ближњем и побуђивати у себи жеље да им подражавамо. (Франц де Сал).
Ако хоћеш да испитујеш дјела других, разматрај онда добра дјела а не зла. (Св. Златоуст).
Изналазимо у другима врлине, а у себи налазимо гријехе.
Никада не говори о другима оно што не желиш чути о себи самоме.
Ти говориш рђаво о другима, дакле се не бојиш да ће они почети да о теби говоре рђаво, јер ти сам дајеш томе повода. (Хилон).
Ти говориш рђаво о другима, примјећујући у њима мале пороке и мане; сљедствено, ти се не бојиш што ће они почети говорити о твојим великим пороцима?
Боље је о себи чути што рђаво, него ли о другима говорити рђаво. (Св. Григорије Богослов).
Ми сами себе бешчастимо и срамотимо, када пањкамо и омаловажавамо част других.
Ко увеличава сагрешења својих ближњих, тај је одвећ мали у очима Божијим.
Ко се подсмијева над производом (дјелом), тај се подсмијева над самим вјештаком. Ко се руга човјеку, тај љути Онога који га је створио (Приче 17, 15).
Обратимо наш језик на благосиљање. Свакога дана разбирајмо наш сопствени живот; и оставимо суд о животу других Ономе, који до ситница зна тајне. (Св. Златоуст).
Ако те помисао принуђава да кажеш ма што рђаво о брату твоме, помисли колико је то штетно за душу и противно Богу, и успокојићеш се. (Ава Исаија).
Злојезична душа има тришиљкаст језик: она шкоди самој себи и ономе који је слуша, а понекад и ономе кога опада и клевета. (Ава Таласије).
Осуђујући ближњега ти си учинио да постане рђавији и онај ко те је слушао. Ако је то грешник, он постаје немарљив за своје стање нашавши себи садруга гријеху; а ако је праведник, он пада у гордост и поноси се због туђег гријеха, добијајући повода да високо о себи мисли. (Св. Златоуст).
Змија је изагнала Еву из раја клеветом; по томе онај који зло о ближњему говори сличан је змији. Он губи душу онога ко га слуша, а не спасава ни своју. (Ава Иперехије).
Постави правило савјести: никада не говори рђаво ни о коме. Ако ти не можеш забранити другима да не клеветају, онда напосљетку, покажи им својим ћутањем да ти не узимаш никаквога учешћа у њиховом поступку оговарања, клеветања и вријеђања.
Не само да не треба оговарати ближњега, него не треба ни слушати оговараче и клеветнике. (Св. Златоуст).
Између клеветника и оних који са задовољством слушају га, такав је однос какав је између преступника (разбојника) и његових сукриваца (јатака).
Онај који клевета и оговара, и онај који га слуша, обојица имају уза се по ђавола: један је на језику, а други у уву. (Франц де Сал).
Чувши ријеч која понижава и осуђује ближњега, чувај се да преко слушања не узмеш учешћа у гријеху туђега језика. Не саједини срца твога ка ријечима које су штетније за осуђивача него ли за онога кога осуђују. (Филарет, митр. Московски).
Свагда при ријечима осуђујућих, држите се правила: не вјеровати. Један старац, када је њему пришао некакав човјек и почео да рђаве ствари прича о другоме, упитао га је: "А од куда ти то знаш"? Онај му одговори: "један добар човјек казао ми је о томе". "А не, он није добар" - одговори старац. "Да је он добар, не би се усудио да рђаво о другоме говори", заврши старац. (Теофан, еп. Владимирски).
Сам Бог, чувши вику Содомљана, није повјеровао док није својим очима видио (Постање, 18, 21-22), па тако и ми не треба свагда да вјерујемо ријечима против ближњега. (Ава Пимен).
Ако брат осуди брата пред тобом, пази и не раздражи га још већма, и не реци "Да, доиста је тако", него или ћути, или му реци "Ја сам и сам грешан, и не могу осуђивати другога", - и тиме ћеш и себе и њега спасти. (Духовни Маргарит).
Када ко почне теби да оговара и пањка брата свога, обори очи своје доле. Чим то учиниш, показаћеш се тиме и пред Богом и пред њим опрезним. (Св. Исак Сирин).
Ако ниси у стању да затвориш уста осуђивачева (тј. онога који осуђује брата), онда напосљетку избјегавај с њиме дружење. (Исти).
Чувај се клеветника, као што се чуваш од човјека који је заражен кугом, да се неби и сам од њега заразио и погинуо. (Св. Тихон Задонски).
Ко се уклања од човјека који клевета ближњега, тај ће и сам избјећи порока злојезичности. (Св. Нил Синајски).
Ако будеш чувао слух, нећеш ни језиком сагријешити. (Ава Исаија).
Не саглашавај се и не дружи се са клеветником, не забављај се његовим манама - оговарања, хуљења, пањкања, псовања; али и не мрзи онога који срамоти ближњега. (По Ави Мојсеју).
Гријех треба да мрзимо, али грешнике, као људе слабе, у којима је образ и подобије Божије, треба да волимо.
Чувајте се и бојте се осуђивати ма кога било, чак и у срцу своме, а не само јавно. (Ава Исаија).





НАПОМЕНА:
  1. Цјељ=циљ