Верујем у Господа Бога но често у мени Господ није на првом месту због светске сујете, због привезаности за земаљско.
Заборављам о краткоћи живота о томе, да сам ја овде, на Земљи на испитивању и да треба да се приправим и спремим за одговор пред Богом и за вечни живот.
Примећујем у себи одсуство страха Божјег, бојазни од греха. Грешим често, непрестано, и то ме узнемирава. Тешим се тиме, што сви тако живе. Немам суза покајања. Немам муке покајања.
Понекад се не молим, а када се молим, то бива кратко, без пажње, расејано. У разним случајевима живота ретко прибегавам Богу с молитвом за помоћ, за уразумљење.
У цркву не идем сваке недеље, сваког празника без обзира што би по здрављу могао ићи и других узрока нема који би ми ометали одлазак у цркву. На богослужење често закашњавам и стижем већ на средину богослужења У цркви присуствујем, а не молим се, лутам у мислима по разним предметима
Ретко се кад молим за умрле сроднике, познанике. За живе такође ретко се молим и ретко дајем имена у цркву за помињање.
Тврд сам на прилоге за цркву и за сиротињу.
Дуго нисам примећивао у себи, а сада почињем да се присећам, премда и с немарношћу, да почињем придавати већи значај новцу, и то неприметно продире у моје срце и ја постајем тврдица чак и за добре циљеве.
Мало придајем важности постовима и често их нарушавам.
Врло често осуђујем друге, чак их понекад клеветам, на себе се пак не жалим и себе увек оправдавам.
Нетрпељив сам, тврдоглав. Често се гневим, раздражујем се и у кући, и на страни. Исмевам друге.
Лако се вређам и памтим увреде, носим у срцу своме, а сам хоћу да мени опраштају, да се не срде на мене.
Понекад говорим неистину или полуистину, лажем.
Завист понекад продире у моје срце, и појављује се злурадост.
Бивало је случајева, када сам директно или индиректно присвајао туђе (крао), овим или оним путем.
Понекад сам се опијао.
Нисам често посећивао болне, нисам помагао потребитима.
Нечисте мисли и жеље продирале су у моје срце, прљале ме. (Осим мисли блудних, била су и дела блудна).
При првом искушењу готов сам био да поклизнем, сагрешим и само Господ није допустио да то учиним.
Жаљење, роптање на Бога, на људе појављивали су се понекад у тешким случајевима, и сви су изгледали криви, само не ја (Често сам псовао, па чак и највеће светиње).
Падао сам у униније, чамотињу и приближавао се очајању. Само ме је Господ спасао од тако опасног стања душе.
Сумње су се прикрадале у душу и нисам се борио са њима, нисам вапио ка Господу, да би Господ развејао, уразумио ме; подавао им се и оправдавао њима моја нарушења захтева Мајке-Цркве.
Примећивао сам у себи жељу да се похвалим, да покажем себе с боље стране; ко се критички или неблагонаклоно односи према мени, сматрао сам га својим непријатељем и истом мером сам му враћао; ко ме је хвалио, ласкао ми, тога сам сматрао пријатељем и хвалио га. Егоизам дубоко чули у мени и ја се бринем само о себи самом.
У разним видовима појављује се у мени гордост, а смирења је тако мало.
Упорност сматрам за чврстоћу карактера, заборављајући, да је упорност последица скривене гордости.
Лако нарушавам заповести Божије, идем на компромис са злом и тако је у мени мало борбе са самим собом, брижљиво избегавам ту борбу и идем по линији најмањег отпора.
Удобност живота, угађање мојим греховима навикама привлачи ме, а то, да се царство Божје постиже трудом, борбом, плаши ме лењивог и спорог.
Неуздржан у јелу и пићу наслађивао сам се укусном храном, по лакомости до преједања и презасићености.
Много времена сам проводио у пустим и празним разговорима, шалама, смеху, осуђивању, сплеткама.
Биоскоп, позориште, телевизија много ми узимају времена и учвршћују ме у греху.
Ценећи своје спокојство, мало, врло мало сам се бринуо за душу своје деце; нисам се борио са њиховим каприцима нисам им уливао сазнање греха неопходности страха Божјег.
Са задовољством сам читао новине, пусте романе, књиге које изазивају сумњу; избегавао сам да читам религиозно-моралну литературу.
Откривам у себи неко нерасположење према духовним лицима, према њиховим поукама, призивима да се мисли о спасењу душе, да се иде уским путем.
Широки пут ми је сладак и пријатан, премда и знам о жалосном крају његовом.
Без праве љубави према Богу, према људима, живим као грешни егоиста и погинућу, ако ме Господ, Спаситељ мој, не спасе.
Сав сам земаљски, сав грехован, премда душа моја и тежи Богу и тугује због мог ропства греху и ђаволу.
Све земаљско мени је мило, драго, блиско и пријатно, а други свет, духовни, вечни живот, припремање за њега, блаженство праведних, мучење грешних, мало утичу на моју душу, далеко су од мога срца и сазнања. У том односу у мени се примећује неко безосећање, оно што се на црквеном језику назива окамењеним неосећањем.
Кајем се за све, свима праштам, било на кога да сам љут или у завади, и молим мога Спаситеља да ми опрости и подигне ме из блата где лежим, да ме очисти од нечистоте греховне и спасе ме.
Искрено молим мог духовног оца да се помоли за мене, да би ме Господ укрепио у борби са мојим гресима, мојим страстима, пошто увек падам, али увек се не дижем.
Молим да се помолите за мене и разрешите ме од мојих грехова. Много сам и заборавио, погружен у таштину живота. |
