Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ

http://www.svetosavlje.org/molitve/index.php#kt1

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено - сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.

СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

Ако су демони преклињали Господа да их не пошаље у бездан и молба им беше испуњена, колико ли ће пре бити услишене молитве нас који смо се обукли у Христа, када се молимо да се избавимо од умне (духовне) смрти? Посветимо се стога, молитви, јер је велика њена сила.

Антиох Пандект

Жича - Вазнесење Господње (Светог Спаса)

Адреса: Жича
Стање: Манастир, женски
Ово духовно средиште Србске цркве основао је Србски краљ Стефан Првовенчани почетком XIII века. Према сведочанствима биографа Доментијана и Теодосија, подизање манастира Жиче почело је после повратка светог Саве (1208. године) из Свете Горе. Изградња новог средишта Србског Архиепископа, због политичких и других прилика, трајала је доста дуго. Радови су уорзани после 1219. године, када је добијена самосталност Србске цркве, и Жича постаје прво седиште Србске архиепископије. Манастир је са свим потребним објектима био завршен 1230. године, када је на западној страни подигнута пространа спољна припрата са кулом.
Манастир Жича је у свом вишевековном постојању доживео судбину као и бројни споменици Србског наслеђа. Томе је у великој мери допринео и главни пут који је везивао северни и јужни крај Балканског полуострва. Жича је рушена и обнављана, а свака обнова мењала јој је изглед. Прве знане обнове и дораде биле су крајем XIII и током првих деценија XIV века. Због турске најезде 1500. године, игуман жички Теофило морао је, са братијом, да напусти манастир Жичу и пређе у Срем, у манастир Шишатовац. У турском попису из 1560. године у Жичи се помињу два калуђера. На манастирским рушевинама, смедеревски митрополит Захарије је 1562. године подигао ђелије, о чему сведочи запис на каменој плочи. И касније, током XVI и XVII века, у турским дефтерима помиње се манастир Жича „код села Крушевца". Године 1730. је на цркву стављен нови кров. У време Првог Србског устанка Карађорђе је подигао конак који је страдао. Велика обнова манастира Жиче почела је 1855. године. Средином XIX века, 1859. године. у манастиру је била 41 богослужбена књига, међу којима и „један стари служебник рукописни". Црква Светог Спаса је данашњи изглед добила после детаљне рестаурације у периоду од 1925. до 1936. године. Приликом ове обнове врађена је споља првобитна црвена боја. За време Другог светског рата Жича је страдала од немачког бомбардовања, при чему су порушени источни део северног параклиса са кубетом, свод између овог простора и певнице и северни зид западног дела храма. Порушени делови обновљени су 1953. године. Црква манастира Жиче доста је страдала и у земљотресу 1990. године.
Црква манастира Жиче припада рашкој градитељској школи. Основу храма чини пространи брод са широком апсидом на источној страни. Певнички простор, који у основи има изглед попречног брода, даје основи храма изглед слободног крста. На средишњем делу је купола. Црква Светог Спаса је временом претрпела извесне измене: проскомидија и ђаконик су проширени. а бочне капеле уз стару припрату накнадно су призидане. Припрата је такође касније призидана. Висока кула-звоник зидана је у исто време када и спољна припрата. Црква је зидана каменом и опеком. По својој архитектонској сложености, црква манастира Жиче се одликује различитим уметничким схватањима, а највише је прожета духом византијског градитељства.
У храму манастира Жиче постоје три сликарске целине. Најраније фреске у Спасовом храму урађене су непосредно после Савиног повратка из Никеје и добијања самосталности Србске цркве 1219. године. Тај стари живопис делом је сачуван само у певничким просторима. Ово сликарство по својим одликама блиско је живопису Богородичиног храма манастира Студенице. Крајем XIII века Жича је запаљена и потом запустела. На њеној обнови рађено је у време архиепископа Јевстатија II (1292-1309) и Никодима (1317-1337), када је живописана трпезарија, црква прекривена оловом, подигнута кула и још много тога обновљено и изграђено.
Нови живопис у храму манастира Жиче урађен је у време Србског краља Милутина (1282-1321), али је касније доста страдао. Фрагменти овог сликарства сачувани су на источном зиду пролаза испод куле, где су и композиције ктитора, краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава. Из овог времена потичу и фреске у припрати, наосу и бочним капелама.
Мала црква. Ова црквица која је посвеђена светим ратницима Теодору Тирону и Теодору Стратилату, као своје заштитнике има и апостоле светог Петра и Павла, налази се источно од главног манастирског храма. Црква је скромних димензија и подигнута је када и главна црква. Основа је једнобродна, са апсидом на источној страни и полубочастим сводом. Црква је живописана половином XIV века.
При манастиру Жичи веђ неколико деценија успешно делује иконописачка школа. Бројне иконе, које су иконописале даровите монахиње овог манастира, налазе се у бројним Православним храмовима у земљи. Црква Манастира Жиче страдала је у земљотресу 1937 године. Храм Христа Спаса генерално је рестаурисан 1990/91. године и том приликом врађен му је првобитни изглед.


  

Ђурђеви Ступови - Храм Светог Георгија

Адреса: Рас, Нови Пазар
Стање: Манатир, мушки

Изнад река Рашке и Дежевена, на једном од брда, налазе се остаци некада монументалног манастира Ђурђеви ступови, задужбине Стефана Немање из XII века. Први помен о овом манастиру оставио је Стефан Првовенчани, који каже да је Стефан Немања подигао у Расу цркву посвеђену Светом Георгију у знак захвалности што га је он избавио из тамнице у коју су га браћа заточила. Црква је почела да се гради вероватно 1167, а завршена је око 1170. године. Манастир је уживао велики углед; у Студеничком типику игуман Ђурђевих ступова помиње се на првом месту међу шесторицом игумана који су учествовали у избору сту-деничкогигумана.
Краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића, који је столовао у Расу, био је други ктитор овог манастира. За његове владавине је улазна кула претворена у капелу. а на југоисточној страни храма отворен је нови улаз. После смрти, краљ Драгутин је сахрањен у цркви, али је његова гробница опљачкана у XVIII веку када је страдао и сам манастир. Године 1589. манастирска црква прекривена је оловом. Повлачењем аустријске војске 1689. године из манастира одлазе и калуђери, а 1690. игуман Ђурђевих ступова налази се у Барањи, у Печују. турци руше манастир и материјал односе у Нови Пазар за градњу тврђаве. Пећки патријарх Мојсије 1722. године то спречава. Такво стање манастира остало је кроз цео XVIII и XIX век. Црква је оспособљена за Богослужење тек 1925. године. Манастир Ђурђеви ступови је ново разарање претрпео 1941. године, када је порушен јужни зид цркве са делом куполе и јужна кула коју је краљ Драгутин претворио у капелу, затим остаци цистерне, стара трпезарија и конак на се-верозападној страни Храм је једнобродна грађевина са три основне целине. Наос и припрата имају правоугаони изглед, а олтар се састоји из три дела са три апсиде. Припрата је засведена полубочастим сводом. У угловима наоса су пиластри који су у горњим деловима повезани луковима. Изнад лукова заснована је купола са пандантифима са високим тамбуром која у унутрашњости има елипсасту основу, а споља осмострану. Уз наос, на бочним странама, налазе се издужене вестибиле. Између наоса и олтарског простора постоје три лучна отвора која одговарају троделној подели олтарског простора. Свака од те три целине била је засведена полубочастим сводом, а олтарски простор, као и припрата, био је прекривен двоводним кровом.
Од богатог живописа цркве Светог Георгија остали су само фрагменти. Црква је живописана између 1170. и 1175. године. Из тог периода потиче сликарство из наоса, док је живопис у припрати настао у време краља Драгутина. Од тог првобитног сликарства данас су очувани само фрагменти: Јеванђелист Лука у северозападном пандантифу, затим оштећена представа Пророка Данила у кубету, попрсје Светих Андроника и Павла на потрбушју лука који одваја припрату од наоса. У припрати су очувани фрагменти из композиција везаних за живот Светог Георгија, патрона храма. На источном и североисточном зиду налазе се оштећене представе ктитора: Стефана Немање и краља Драгутина. Натписи у наосу исписани су грчким словима, а у припрати српским писменима. Унутрашњост цркве Ђурђевих ступова припада свету византијске уметности XII века, а спољни изглед близак је романском градитељству.
Ђурђеви ступови генерално су обновљени.

Манастир Светог Ђорђа у Расу спада међу најзначајнија света места у историји српског народа. Још у средњем веку је стекао назив "Ђурђеви Ступови", по ступовима, кулама (грчки - pirg, латински - turris) које су красиле манастирску цркву. Манастир је основао родоначелник династије Немањића, Стефан Немања, у другој половини XII века.

Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана првовенчаног, Немања се за време свог заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га св. Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски запис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни господар градио цркве и манстире (Св. Никола, Цв. Богородица у Топило и други), манастир Светог Ђорђа у Расу прдставља прекретницу у владарској идеологији Немањића. Манастир Св. Ђорђа у Расу, на изузетном положају недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, заснива хришћанску мисао о српској државности. Мисао о потпуном складу вере и државе уградио је Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Игуман манастира Св. Ђорђа заузимао је истакнуто место у животу цркве. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице, а сам манастир је спадао у "краљевске манстире" у XIII веку. Под његовим сводовима стицао је и мали Растко Немањић прва духовна искуства.

Оснивачка повеља није очувана. Током XIII века манастир је играо запажену улогу у животу земље. Изграђен је на крунским поседима династије Немаљића и располагао је знатним властелинством. Према опису имања из XVII века околна села Војниће, Мишчиће, Врболази, Видово и нека друга спадала су у метох манастира.

За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и, како изгледа, наменио јој функцију гробне цркве. После несрећног пада са коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата краља Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежави (1282), под окриљем манастира Св. Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Св. Ђорђа у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије. Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора - сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитој жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из "сремске земље", у којој је живео, пренет у манастир Св. Ђорђа и ту сахрањен (1316). Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира, остали су у успомени потоњих нараштаја. Називали су га не само другим ктитором, већ понекад и оснивачем манастира.

Турским освајањем Србије изменио се свет у коме су Ђурђеви Ступови имали важну улогу. Рат и сиромаштво, избеглиштво и насиље сводили су живот монашке заједнице на преживљавање, а и то је било угрожено крајем XVII века. Једно време је манастир запустео (1689.), затим су ватра и рука насилника тешко оштетили цркву и манастирски комплекс, а многи стари српски рукописи су страдали. Манастир Св. Ђорђа ушао је у XIX век као рушевина коју су ратови још више разарали. Камен славен задужбине уграђиван је у оближње тврђаве освајача.

Учени европски путописци XIX и XX века, Ф. КАниц, А.Ф. Гиљфердинг, Г. Мије и други, задивљени вредностима овог споменика, својим извештајима и описима спасли су део његове историје. У другој половини XX века почели су систематски радови на истраживању и делимичној обнови манастирског комплекса. међутим прави смисао задужбини Стефана Немање може да врати само духовна обнова манастира.

Бањска - Свети архиђакон и првомучек Стефан

Звечан, Косовска Митровица
Манастир, активан

Манастир Светог архиђакона Стефана-Бањска (1312-1316) налази се под обронцима планине Рогозне, недалеко од града Звечана, покрај истоимене речице Бањске. Задужбина је Св. краља српског Стефана Уроша II Милутина (од 1282-1321. г. на престолу Српске државе), а одређен беше да у њему по смрти почива тело овог богољубивог краља.
Приликом сукоба око престола краља Милутина и краља Драгутина, Милутин позива к себи са Свете Горе оца Данила, бившег хиландарског игумана и карејског испосника. Њему је поверио своју краљевску ризницу, и овога узвео на упражњени престо Бањске епископије, а он одлази у рат. По окончању рата завађена браћа се мире посредством мајке краљице Јелене и архиепископа Саве III, и ту се договорише да зидају манастир Св. арх. Стефана, а старање о томе поверише епископу Данилу, човеку препуном духовне мудрости.

Манастир је постао ставропигијална царска лавра, по реду четврта, одмах иза Студенице, Милешеве, Сопоћана, а престаје бити епископија. Краљ Милутин га је богато обдарио, о чему сведочи његова краљевска повеља, чиме манастир постаје један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији. Изграђен је у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији. На украшеном улазу од клесаног мермера истичу се две куле звонаре, веома високе. На улазу из припрате у наос налазио се величанствен портал, сличан Студеничком, о чијој лепоти донекле сада сведочи Богородица са Христом у наручју у манастиру Соколица. Изнад централног дела уздизала се висока купола добро осветљена, а са бочних страна су простране певнице.

Олтарска преграда је од клесаног мермера у мозаику. Олтар цркве је тролистан и веома простран. Споља је црква била урађена од тробојног глачаног мермера, а прозори у романском стилу украшени рељефима.
Унутрашњост манастирске цркве је била чудо од лепоте, са својим позлаћеним фрескама и мноштвом златних украса и сасуда, те је остало записано у средњем веку: “призренске цркве патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније, нигде се не могу наћи”.

 

Краљ Милутин се упокојио 1321 г. у Неродимљу, а архиепископ Данило је његово свето тело пренео у Бањску и сахранио. Касније је овде сахрањена и краљица Теодора, мајка цара Душана.
Након три године, због знамења и светлости од гроба Светог краља, извађено је његово тело, потпуно нетрулежно и постављено испред олтара пред Христовом иконом. Службу и житије му је саставио архиеп. Данило, који га велича као исцелитеља од разних болести и заштитника отачаства.

У најезди турака 1389. г. манастир је порушен, а тело Св. краља је пренето у Трепчу и касније 1455. г. у Софију, где и до данас почива у цркви Св. Недеље. Турци манастир претварају у војни логор, где на
месту олтара формирају xамију, а у јужној кули тамниче и злостављају Српски живаљ. Такво тешко стање траје до 1912. г., када су Турци протерани из Србије. 1938. г. архитекта Ђ. Бошковић обавља конзерваторске радове и рестаурацију. После II светског рата врше се археолошка истраживања.

Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за Српски народ. Молитвама светих: архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживео. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г., са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа.

Свечано отварање манастира (15.август 2004)

 

1)Патријарх Павле и Владика Артемије 2)Владика са игуманом Симеоном и о.Стефаном

Соко - Свети Никола и Свети Владика Николај

Соко Град, ЉубовијаМанастир - активан

По примеру наших побожних владара, патријарха, архиепископа, епископа и других ктитора, а одмах по доласку за епископа Шабачко-ваљевске епархије, епископ Лаврентије отпочео је градити манастир. Посветио га је светом Николају, архиепископу Мирликијском, који се у овом крају доста слави, али и епископу Николају Велимировићу.

Цркве су у најстарије време подизане на гробовима мученика. То нам је препоручио и свети апостол Јован Богослов, када каже: "Видјех под олтаром душе побијених за ријеч Божију и за свједочанство које имаху" (Откров. 6, 9). Можда је зато за цркву најповољније место град Соко, где је мучено, малтретирано, убијано и продавано српско робље у време када су у овим крајевима владали Турци, од 1521. до 1862. године, када је град предат Србима. Град је срушен, али мучилиште је остало и ту, на гробовима мученика, на земљи натопљеној српском крвљу, епископ Шабачко-ваљевски Господин Лаврентије градио је Цркву. Сам манастир располаже са пространом трепезаријом и 25 једнокреветних соба за госте, музејом и радионицом за монаштво. "Дом епископа Николаја" се налази уз сам манастир. Располаже са библиотеком, трпезаријом, 32 спаваће једнокреветне собе и другим корисним просторијама.

 

Све док су у Соколу били Турци, није постојала могућност да се у близини сагради црква. И садашња црква у Грачаници (Љубовија), на чијој је територији град Соко, саграђена је 1903. године. Посебну заслугу за градњу цркве имају свештеник Драгољуб Поповић и Радисав Ранковић, бивши председник општине. Црквени одбор који је градио цркву сачињавали су: Аксо Живановић, бивши народни посланик, Милан и Тешо Симићи, Радо и Васо Марковићи, Милан С. Полић, Совро Миловановић, Панта Живановић, Светозар Г. Полић, Крста и Драго Марковићи, Марко Тадић, Милутин Јовановић, Ђока Тадић, Боја Полић, сви из Постења, Из Грачанице у Одбору су били: Сава Спасојевић, Самуило Милутиновић, Јанко Нешковић, Раде Цветковић, Живан Крсмановић, Милан Андрић, Михаило Степановић, Срећко и Лазар Николић, Марко Степановић, Јеврем Спасојевић и Лука Милошевић. Највећи приложник је Тома Којић из Узовнице.

Црква је дуга петнаест, а широка осам метара. Грађена је у облику крста, са кубетом изведеним из кровне конструкције. Посвећена је Вазнесењу Господњем.

По предању, на месту садашње налазила се некада стара црква. Предање каже да је то био манастир Рача, који су Турци срушили, али су калуђери сачували књиге и друге црквене ствари, однели их и основали нови манастир на месту где се Рача и сада налази. Ово предање је нашло одраза и потврду у народној песми "Милош у Латинима", где се каже:

Да видите Рачу манастира,
Крај Сокола украј воде Дрине
Задужбину Краља Драгутина,
Да видите, па да се дивите.

 

Споменик епископу Николају, висок 3 метра рад је Даринке Радовановић, скулптора из Београда, а поклон Бранка Тупањца, Србина из Чикага.

На путу од манастира до крста подигнуто је 10 капела од камена пригодно осликаних. У свакој од њих је исписана по једна Божија заповест. У близини манастира налази се извор лековите воде.

Сопоћани - Света Тројица

Адреса: Сопоћани, Нови Пазар
Стање: Манастир, женски

Манастир Сопоћани је задужбина српског краља Уроша I, сина Стефана Првовенчаног, а унука Немањиног (средина XIII века). Спољна припрата са звоником дозидана је касније, највероватније крајем XIII века. У Сопоћанском поменику краљ Урош се назива првим ктитором, што би значило да постоји и други ктитор манастира Сопоћана. У овом манастиру сахрањени су Ана Дандоло, мајка Урошева, Стефан Првовенчани, велики кнез Ђорђе и сам краљ Урош I. Осликавање манастирске цркве завршено је 1270. године. Фреске на спољњем делу припрате насликане су после две преправке звоника, у време краља Душана.Прва страдања задесила су манастир убрзо после Косовске битке. Обнављан је у време Деспотовине, када је извршена и извесна измена, посебно око утврћења: главни улаз је дограћен и подигнута је једна кула. У XVI веку сопоћански калућери, поневши мошти светог Стефана Првовенчаног, прелазе у манастир Црну реку. Сопоћанска црква је тада остала без крова, а припрата је делимично срушена.
Крајем XVI и почетком XVII века манастир је поново оживео и храм је добио нови кровни прекривач, а припрата и звоник су преправљени. То је уједно и време генералне обнове манастира.
Сопоћани су поново страдали 1689. године, кад су га турци запалили а са цркве скинули и однели оловни прекривач. У таквом стању манастир је остао све до 1926. године, када је почела његова обнова. У то време озидани су порушени зидови, свод и купола, а црква је прекривена ћерамидом.
После Другог светског рата настављена је обнова, а посебно је рађено на конзервацији фресака. Обимнији радови на заштити манастира Сопоћана почели су 1951. године.
Основа цркве је у облику једнобродне грађевине са полукружном апсидом и припратом на западној страни. Наос се састоји од три травеја, а над средњим је подигнута купола. Уз бочне стране припрате постоје две капеле као посебне просторије. Својим спољашњим изгледом сопоћанска црква подсећа на романичко архитектонско наслеђе. Портал и прозори изграђени су од камена. Зидана је квадрима сиге и споља је омалтерисана. На основу неких градитељских решења могуће је претпоставити да су мајстори који су градили цркву били из Приморја. Касније су дозидани припрата и троспратни звоник, који је неколико пута преправљан.
У манастирском комплексу откривени су остаци и осталих манастирских здања, међу којима и трпезарија на западној страни, наспрам улаза у цркву. Трпезарија је у облику правоугаоника, са слободном апсидом на северној страни и била је живописана. Манастирски конаци налазили су се на северној и јужној страни манастирске порте.
Најраније фреске у Сопоћанима налазе се у наосу и настале су око 1273/74. године. На зидовима овог храма смештено је релативно мало сцена јер су фигуре светитеља доста велике. Својом монументалношћу нарочито се истиче композиција Успеније Богородице, на западном зиду, као и циклус Великих празника: Распеће Христово, Силазак у Ад, Рођење, Сретење и Преображење. Ктиторска композиција налази се на јужном зиду наоса, поред саркофага у коме је био сахрањен краљ Стефан Урош I, ктитор Сопоћана. На овој композицији приказан је Христос на престолу, коме Богородица приводи Немању, Стефана Првовенчаног и краља У роша I са моделом храма у рукама.
Фреске у припрати настале су нешто касније и дело су другог мајстора. Овде су први пут у нашем сликарству илустровани Васељенски сабори, библијске приче о Јосифу, Страшни суд и Родовно стабло Христово. Посебно је значајна историјска композиција Смрт краљице Ане Дандоло, приказана на северном зиду. Изнад краљичиног одра стоји њен син краљ Урош са својим синовима Драгутином и Милутином и осталим члановима владарске породице. Испред одра клечи краљица Јелена, жена краља Уроша. Сличност ове композиције са представом Успенија је очигледна. На источном и јужном зиду још једном се појављују чланови владарске породице: Урош I, Јелена, Драгутин и Милутин.
Фреске у капелама су из каснијег времена. Посебно се истиче представа Смрт Стефана Немање, у јужној капели, као и пренос његових моштију у Студеницу.
У дозиданој спољној припрати, која је доста оштећена, сачувани су фрагменти фресака из средине XIV века. Јужно од врата која воде у унутрашњост храма налазе се ликови цара Душана и Јелене.
Сопоћанско сликарство представља највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији већ и у Европи. Оно што су сопоћански сликари постигли у цртежу и колориту појавиће се једним делом тек у време италијанске ренесансе.

 

Мошти св. Козме и Дамјана пренешене из разрушеног манастира
Светих Врача у Зочишту, код Ораховца

ПОУКЕ ОЦА РАФАИЛА (ТОПАЛОВИЋА)

О истини


Од свега што сам ја могао протумачити из Светог Писма и као важно Вама препоручити јесте: „Држите се Истине и Истина ће Вас спасити“.




Горчина као лек


У горчинама је лек за тело, а не у слаткишима. Па тако и за душу – лек је у горчинама; подвизима, а не у лаком угодном животу.


Клизање и падање човека кроз живот


Иде човек путем, поклизне се, падне н укаља се. Шта да ради сад? Па неће ваљда држати оно онако каљаво, него одмах тражи воде и пере. Па онда опет продужи даље, па опет падне и укаља се. Шта ће сад? Пери опет, па продужи пут. Па ако опет падне опет пери. Докле тако? До краја пута. Али строго пази на крају да не остане каљаво.


Неумесно поступање са оним ко греши


Кад човек греши, други га нападну злобно псовати: „Оваки си, онаки си!“ А он не зна како да се снађе, већ се и он почне љутити на њих, а тако се направи свађа. Не треба га псовати, него му дајте савета и упутства како да се бори против греха. То би значило исто као кад човеку скочи чир на челу, и сви га стану псовати како му је то ружно и што то држи. А он каже: „Не знам, браћо, нешто ме спопало! Научи ме како да се лечим!“


Два болесника


Дођу код лекара два болесника. Један кука и виче лекару: „Јао, боли ме овде, боли ме онде, разнеше ме болови!“ А лекар му каже: „Ходи да видим како ти срце стоји!“ Затим га прегледа и каже му: „Не бој се ништа, твоје срце је добро, све ће то да прође и престане!“ А оног другог болесника пита лекар: „Шта теби фали?“ „Па, господине докторе, мене ништа не боли, само сам нешто малаксао и не могу да идем“. „Ходи да видим како твоје срце стоји“. И прегледа и њега, па вели: „Ти си велики болесник. Твоје срце није добро – ослабило. Да идеш на чист ваздух, да поправиш срце и све ће проћи.“ Тако вели и у духовном смислу. Ако је срце добро, опростиће се и веће грешке. А ако је срце пакосно – позлобно, и мале се неће опростити, док се срце не поправи.

ПОСЛАНИЦА МАТИ ЕФИМИЈЕ РАВАНИЧКЕ

(Сестрама за Божић, 1951)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У Господу сестре и чеда моја духовна,

Христос се роди!

У све дане и часе мога живота душу моју притискује туга за вама, „докле се не роди у срцима вашим обличије Христово“, као што каже Св. апостол Павле (Гал. 4,19), зато и данас, на Дан Пресветог Роћења по тијелу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, упозоравамо вас, да прославите Господње празнике чисто-срдачном љубављу, а не само по разум. Него се старајте да побуђујете, свака у себи и узајамно, топлу ревност и жарку љубав према Створитељу и Добротвору нашем, Који је сишао на земљу и узео на Себе људско тијело, да нас уздигне на достојанство небеских житеља. Помислите, дакле, на величину жртве, коју је поднио за нас Господ наш Исус Христос, када се понизио да се роди као човјек, и да се V најсиромашнијем стану јави на земљи, у пећини, гдје нема никаквих земних украса, да нас научи смирењу и уклањању сваке таштине и сујете, да нас научи светој понизности, јер Му је она милија од свих жртава материјалних, које би смртни човјек могао Богу принијети. Заиста, душа смирена и покорна милија је Богу од оне која је сву мудрост земну сабрала своју главу, или која је милостињу подијелила на милионе, а срцем својим неће да се покори вољи Божијој и да трпи сваку тегобу, док Бог друкчије не опредијели. Благо ономе ко разумије смисао понизности и прилијепи се свом душом и срцем тој светој врлини, која је Бога на земљу привела и која једина, као најмоћнија љествица, може душе к небу уздићи и Богу омилити, као што каже Св. апостол Јаков: „А који приводи у савршени закон слободе и не буде заборавни слушач, него творац дјела, он ће бити блажен у дјелу своме (Јак. 1, 25). И увидјети савршенство закона Божијег може само онај ко чита приљежно и све што разумије стара се да дјелима испуњава. Ради такве ревности душа се његова испуњава још на овом свијету блаженством које јој служи као свједочанство о ономе што је чека у будућем вијеку. Зато, сестре, ако хоћете да обрадујете душу моју у Господу, онда ревнујте да се поучавате Закону Господњем, тј. да читате Св. Јеванћеље и Посланице апостолске, јер нема драгоцјеније и за душу благотворније од ове књиге.

Не дајте да вас враг вара тиме што не разумијете довољно. Кад Господ види у вама истиниту ревност за Његов свети закон, Он ће дати уразумљење душама вашим. Само, читање ваше нека буде усрдно са топлом жељом да се разумије пресвета воља Божја, да бисмо се умјеле трудити да је испуњавамо. У томе се и састоји истинита служба Богу, да се свом душом старамо да разумијемо шта Господ жели од нас и да све тачно испуњавамо. Но, за напредовање у разумијевању воље Божије потребно је, сестре, отклањати сва она земна дјела, која доводе у растројство душе наше, те постају неспособне за испуњавање небеске дужности. Помишљајте о овоме благовремено, јер се наш супарник ћаво труди хитро, да искористи свако наше небрежење и да нам подметне замку, тј. да нас доведе у пометњу, како би нам дани пролазили узалудно. Јер Господ каже да ће људима бити сасвим узалудно то што мисле да угоде Богу вршећи своје обичаје, које су наслиједили од својих предака, а не старају се да дознаду вољу Божју и закона јеванћељског. На данашњи празник, свети анћели поздравили су пастире радосном пјесмом: „Слава на висини Богу, и на земљи мир а мећу људима добра воља“, тј. да се људи окрену Господу благодарног срца и тада ће одступити од нас сатана зле воље. Ко подгријава у срцу свом благодарност према Богу и за најмањи дар који је добио од Бога, тиме ће побудити Дародавца да га обдари и многим великим даровима. Зато, старајмо се да будемо благодарни Богу свагда и не допустимо да зла воља преовлада у душама нашим, јер у њој почива много тајнога и јавнога гријеха, него благодарним срцем прослављајмо Господа, приносећи Му као жртву хвале дивну пјесму:

„Роћење Твоје, Христе Боже наш, обасја свијет свјетлошћу разума. У њему они који служаху звијездама, звијездом воћени, доћоше и поклонише се Теби, Сунцу правде, Господе слава Теби!“ Амин.

Све вас поздрављамо поздравом светога празника: Христос се роди!

Ваистину се роди, на спасење наше.“

(25. децембра 1951. год. Манастир Раваница).

Беседе оца Саве Вазнесенског

О судбини Срба данас; о побожности као путу образа; о телесним жељама; о негдашњој народној побожности; о породици и трпљењу


Ми сад ћутимо, нема никог да се данас истакне, немамо ни војне људе, ни политичаре, немамо никога. Оно што каже: ‘Гром загрме на Светога Саву, да се Срби дижу на оружје, али се Срби дигнут не смедоше.“ 1955. године, ви то не знате, цела „Застава“, Технички завод у Крагујевцу, поручила је мени, молили ме људи да ја само дигнем глас, да дођем у Крагујевац, али ја сам им рекао да није време да ми комунизам срушимо јер он долази са Запада. Наши људи су мислили да је комунизам поникао у нашој земљи, нису знали да Ватикан шири комунизам и да је комунизам основао Ватикан Тако и данас, устаће људи када буде требало, када буде време за то, сви ће да устану и одакле се не надаш биће победника и пораза и биће по нашим лепим и паметним и националним жељама, кад да Бог. То ће да буде. Ако греба да буде тако, ако треба да будемо робови, да будемо сужњи онда морамо да будемо, сила Бога не моли. Ми можемо да се молимо да нам Бог да мир, слогу и родне године, само да ми будемо мало бољи. Није лако данас бити добар. Није лако бити добар човек ни у својој породици, треба да имаш тактику, да се снађеш. Замислите да пустите децу да чувају овце, они их занемаре и пусте их тако на све стране, после родитељи треба да ихс муком сакупе. Тако и наш народ, не може да се опамети и док добро не плати, док се добро не научи, докле не буду сви за једно. Од Немање па све до ових ратова, наших времена, наши су владари били побожни људи. Зато су успевали у свему и у просвети и у војсци, свуда. А сад се све уротило против Бога, много се греши, и како ћеш ти као добар домаћин да скупиш своју породицу и ујединиш, кад свако иде на своју страну. Морамо да будемо добар народ, побожан. Без невоље нема богомоље! Да не би биле веће невоље треба се Богу молити. Наш народ не би знао никад добро да се Богу моли да нису наилазиле невоље, оне су човека доводиле до побожности, свакога човека. Чим невоље наиђу онда се човек лепше, усрдније помоли Богу. Ове наше невоље које су свуда око нас, и по предузећима и по домовима, то је све због наше безбожности. Ко од наших просветних радника, судства, ко је тај који се истицао као побожан и молио народ да буде побожан народ? Не може никако човек да буде мудар, пристојан, ваљан ако није побожан. Данас је човеку увек мало, и никада није задовољан, а све то због тога што није побожан. Тако је Господ казао: Оно зрно што паде у трње, кад се сејала пшеница, угуши га коров. А апостоли га питају: па шта ти то значи Господе, објасни нам? А Он каже: сејач је Бог, Он сеје науку, Он сеје оно што је човеку потребно, а семена која падају у трње, коров, то су они људи које угуши брига и сласти овога света. Све те човекове сласти, жеље грешне, оне га ниште и руше. Зато је Господ и казао: „Тесан пут води у Царство Божије. Не можете два господара служити, и ђавола и Бога.“ У сваком човеку живе грешне жеље и он не може лако да се ослободи њих. Али ако будете побо-жни, онда ћете добри људи бити и на свом месту, знаћете да се владате ваљано. Побожност чини човека човеком, побожност чува човеку образ, достојанство.
Ако хоћеш некога да понизиш, сети се како би се ти осећао кад тебе неко понизи, ако хоћеш неког да похвалиш, да му вредност уважиш, похвали га и видећеш како ће бити радостан. То важи за свакога човека. Бог је  казао: „Чашћу један другога већега чините“. То је божанска наука. У друштву не може да се живи ако не поштујеш свога сарадника. Ако га не уважаваш, ти ћеш од њега да створиш себи непријатеља, па кад се рашири та неслога, та непажња, онда то прави хаос у сваком послу. Наш је народ увек био побожан, знао је шта значи Бог, знао је да без Бога ни преко прага. Ко ће мене да исправи, моје достојанство пред Богом, шта ће да ме исправи, ко? Ја, наравно, ја – ја сам господар свога достојанства, своје вредности. Сви смо ми господари своје вредности пред Богом, тако и своје побожности. Не чекај да ти неко буде пример у побожности и исправности већ сам учини напоре и постани побожан и исправан човек. Не ослањај се на друге! У својој породици имаш велике обавезе, и због тога треба да је човек побожан и прибран. Свој живот, своје владање мора да контролише, да се не угађа телесним жељама. Свети оци и кажу да се не угађа телесним жељама јер им никада угодити нећете. Све што телу више пружате, све ће више да тражи и да тиме пропада. И тебе твој образ, и твоју вредност пред Богом, и твоју вредност као човека пред сваким човеком, толико ће да понизи то твоје угађање телу да ћеш постати начисто безуман човек који не мари за свој карактер или ћеш се чудити: „Какав сам ја? Докле ћу овако?“ Тако телесне жеље човека одвајају од доброте и од Бога. Наши стари, наш народ из старина, по питању побожности, по питању празновања празника, су нам пример какви треба да будемо. А ми? Какав ћемо бити ми пример? Наши стари су се, на пример, уочи мобе и после завршеног посла, сви молили. На свадбама, на славама, свуда су се читале молитве. Ко ће то да поврати? Ти не знаш како је то било? Кад су узимане сеоске крсне славе, ишла је делегација, епископ је тражио из сваког села да дођу за савете. Ишли су с великим поштовањем, и тамо им је епископ давао по парче хлеба, као нафору, и они су на коленима чекали благослов за слављење славе коју им је он одредио, св. Ђорђа, св. Николу, св. Јована, с великим поштовањем љубе парче хлеба, и онда почињу да славе славу. Тако су се и кумови дочекивали, испраћали, тако су се тражили кумови, с великим поштовањем, с великом побожношћу и Бог је то благосиљао. Кад је кум код кума ишао у посету за сина, ћерку или унуче, он није улазио у дворпште, није достојан, неће да уђе у кумово двориште док не изађе кум. Знало се ко је кум, то није шала. Имати славу, живети хришћан-ски, кумство имати, то није обична ствар. Кад се неко с неким свађа у селу, на пример око стада, домаћини се договарају и разрешавају. Слажу се јер иду једни код других на славу. Оног ко ти долази на славу не смеш да га вређаш, онај ко на слави нема гостију, јер је с неким у свађи, није добар домаћин.На све се пазило и живело хришћански. Данас су породице другачије оријентисане. Различита су мишљења и у самој породици, потребно је не силом, него саветима да покажемо да је породица потребна ради нас самих. Не дирајте, кажу тамо, путоказе, поштујте саобраћајне знаке, не ломите, то некога живота кошта. Тако и у породици. Једни друге већима од себе чините, уважавајте једни друге, не жртвујте једни друге, човека, личност не жртвујте, брачног друга исто тако не жртвујте. Ако ћеш мужа да поправиш, буди примерна супруга, не дочекуј га гордо и љуто у кућу, не потенцирај на његовим манама. Манама нема краја, сваки човек има мане. Мане не можеш да нађеш једино оном човеку с којим не живиш. Једно другоме да снисходимо! Свађа доноси мржњу. Има људи који кад се наљуте све упропасте. Гнев треба да се зауставља. Сваки човек мора сам себи ред и мир у својој кући да ствара. Свуда има добрих и лоших људи и у селима и у градовима. Не узнемиравај никог, буди стрпљив до гроба, докле не изађеш из овога света, у овом свету сви смо ми у рату са нашим слабостима, манама. Бог је дао свакоме онолико колико му треба. Свако има онолико колико му је потребно за живот, само нека причува мало, не може да се једе увек шта се хоће. Ипак ми имамо пуно могућности у односу на ранија поколења, али треба да будемо скромнији у животу. Ми имамо могућности да живимо у слози, а настају неслоге у породици, у браку, изгустирало једно друго. Зар сам ја требао манастир да изгустирам? Ја сам младост провео у манастиру. Шта би било са мном? Тако и ви, у вашим животима морате да се владате пристојно. Нико те не пита ко си ти, мораш да будеш пристојан био млад или стар и као пример за похвалу. То је вера морала да унесе у народ, то је вера унела у народ још за време св. Саве Немањића, а то се изгубило, и кад се то изгуби-ло онда се све остало изгубило и пореметило. И ви имате тинтару, и ја имам тинтару, и ви сте господари ваших тинтара, пазите шта радите! Немојте да се брукате, не стварајте себи тешку ситуацију, кукаћете после. Наука је Божија мерило за свакога. Ако ћеш да се судиш, да пазиш како се судиш, да твоје суђење буде поштено, не на штету оног другога. Тако и у породици као домаћин мораш да решаваш своје проблеме са снисхођењем, са сажаљењем, са уважавањем. Ко то највише опрашта људима? Ко то највише снисходи људима? Ко то највећа понижења трпи? Бог је највиша власт и кад Он трпи зашто да не трпимо ми у ово мало времена? Свети апостоли кажу да наше невоље нису ништа у односу на награде које нас очекују у рајским насељи-ма! Какве милине, радости! Човеков разум не може да објасни шта је све Бог припремио оним праведницима који живе праведно. Не кукај, налазиш се у свом народу, не у туђем, него се сналази, лепо се владај. Децу учи да иду у цркву, да се Богу моле. Пази и чувај децу, Бог је свуда.

Мисли о Православљу Протопрезвитер о. Михаил Помазански

Шта је Православље?
Црква и Православље
Основни признак Православља
Дато или искано? 
Значење “канона”
Православље - динамично или статично?
Прослављање Бога
Спољашње и унутрашње
Суштина идеје спасења
Идеја саборности
Унутрашње јединство
Верност Христу



Шта је Православље?

ОСОБЕНА РЕЧ... Реч која има велику привлачну силу. За многе, многе – света и важна реч, која се не може лако одредити, а, у исто време, проста и разумљива. Поједини нас прекоревају: “Зашто се код вас на скуповима, у говору, тако често чује реч: ”Православље?” Можда су они понекад и у праву што протестују. Важан појам не треба користити милитантно и често, говорити о њему тамо где се он мало вреднује, претворити га у бојни мач на друштвеним културно-политичким скуповима. То име, тај наш словесни свети емблем, треба брижно чувати.

Говорити о Православљу не значи да га обавезно морамо свеобухватно одредити. Поделити с другима размишљања о нечему што је важно и драго постаје потреба, пријатност - просто "поделити"; нико вас неће осудити ако у идеалном светлу говорите о ономе што волите.

Кажу, зар није смелост – исказати своје мисли о њему? Зар није пре тога потребно да се уздигнемо на сву његову духовну висину да бисмо могли да судимо о његових разним странама? Да ли је могуће обухватити сву његову пуноћу?

Зар није боље – уопште не говорити, из страха да не кажемо нешто погрешно? И зар не може свако од нас да суди о њему као што судимо о величанственом храму, посматрајући га из црквеног дворишта, или о унутрашњости његовој из порте?

КОД ЉУДИ који стоје даље од Цркве, који недовољно осећају њено дисање, реч “Православље” често је сједињена с магловитом и нејасном представом.

"То је нешто између католицизма и протестантизма..."

"Зна се: то је цезаропапизам!"

"Признајем, наравно, само истинско Православље, а не – семинарско богословље."

"На које Православље мислите: званично Православље?" - одговарају вам.

О, да, мистика Православља: "мајка земља - Мајка Пресвета Богородица", "Град Китеж", јуродиви, "Исусе Најслађи, који си се у лепоту обукао" (с једног јавног скупа).

"Православље – то је саборност, учешће клирика и мирјана у црквеној управи."

"Ево истинског Православља: старац Зосима Достојевског, "Саборјани" Лескова..."

"Ми треба да се држимо Православља, зато што је оно руско."

"Мене занима ново у Православљу, нпр., учење о Софији – Соловјов, Булгаков, Берђајев, иначе је досадно."

И ЗАИСТА: шта је Православље? Који је његов истакнути, суштински признак:

Да ли је то конзерватизам, сачуван у чистоти учења седам Васељенских сабора?
Или је то суровост, изражена у постовима и дугим богослужењима?
Или разноврсност видова Богопоштовања, у складу са потребама духовног живота човека? Или народност, која религији лако додаје национални колорит?

Зашто кажу: "Ово је православно, а ваше или њихово није”?

Претпоставља се да постоје неки принципи за ове одговоре. Какви су то принципи? На којој основи се ова питања решавају - на историјској (тако је, кажу, у "историји Православне Цркве") или на идеолошкој ("то је у складу с православном идејом")?

ОНДА, откад постоји реч "Православље?" "Ви причате о древном Православљу: али Православља није било до поделе Цркве?" кажу вам.

"Ви погрешно размишљате," одговарате.

Када је у Хришћанској Цркви постало неопходно да се заштити истина од заблуда (а заблуде су настале још у апостолском веку), појавио се појам "правог исповедања истине," као што слушамо у литургијској молитви, која потиче из древне Цркве, о епископству "које право управља речју истине" (2 Тим. 2,15). Та фраза се кристализовала у једну реч приликом тешких аријанских несугласица у Цркви. Св. Атанасије Велики је скоро читав свој живот посветио заштити Православља од аријанства. Св. Епифаније назива Атанасија Великог "оцем Православља." Исидор Севиљски у књизи "Порекла" каже: "Православан је онај који правилно верује и који саобразно таквом веровању правилно живи." Код великих источних Отаца Цркве 6. века тај назив је у сталној употреби, а св. Григорије Богослов употребљава га у данас веома често понављаној фрази: "страдајуће Православље" (Слово 6, св. Григорија Богослова).

После Шестог Васељенског сабора, с настанком спорова о поштовању икона, а тиме и о спољашњим формама богопоштовања, појам "Православље" обухвата читав круг хришћанског богословља и богослужења. До поделе Цркве "ортодоксија" – Православље сматрано је неопходним признаком истинског хришћанства и на Истоку и на Западу. С отпадништвом Римске Цркве од црквеног јединства, оба класична, боље рећи - древно-црквена појма: а) "православни" и б) "католичанско-васељенски" сачувала су се и на Истоку и на Западу, али тако што је један доминирао овде а други тамо; и један и други постали су својеврсно знамење Цркве: на Истоку - "Православље" то јест брига о чувању – пре свега – чистоте исповедања; на Западу "Васељенскост – католичанство - католичност," као израз идеје распрострањености у свету или вере у светско призвање. Именовање Цркве Христове "католичанском" задржало се, наравно, и на Истоку, као у Символу Вере (у црквенословенском преводу - "саборном"), но овде, на Истоку, тај назив се сачувао заједно са другим неопходним признацима Цркве: "једине, свете, апостолске," као што је одлучено на Другом Васељенском сабору, тј. неиздвојен у неки посебан положај који би доминирао над другим признацима.

Руски народ примио је "Православље" као истинско Христово учење, сачувано у Цркви Христовој, представљеној на земљи четирима древним источним Патријархатима.


Црква и Православље

ПОШТО СМО МИ, РУСИ, примили хришћанство у периоду када се фактички завршило одвајање Запада од Источне Цркве, појмови: "истинска Црква" и "Православље" у свакодневном говору за нас имају не само једно исто значење, већ и један исти садржај: истинска Црква је Православље, и Православље је истинска Црква. Но с обзиром да Цркву чине људи, а Православље је – вера и богопоштовање, ипак је неопходно да, када говоримо специјално о Православљу, разликујемо та два појма, Црква је - "ко?", Православље је - "шта?" и "како?" - дом Божији или породица Божија; Православље – њена вредност, духовно богатство.

Говорећи о православном и неправославном, потребно је још нешто разјаснити. Још у првом миленијуму, пре болне поделе цркава, и Запад и Исток стекли су велики број особености, које нису зависиле од вероисповедања него од географских и других услова, од разлика између грчке и римске културе. Географска удаљеност Запада од Истока, раздвојених Средоземним морем, онемогућила је једнообразност у богослужбеним формама и другим аспектима црквеног живота. Грчки језик, који је доминирао на Истоку, и латински као језик западне културе, још више су увећали ту одвојеност.

Тако су се још пре одвајања Рима појавиле карактеристичне особине, које по суштини не зависе од чувања истине или одступања од ње. У другом миленијуму, наставивши да постоје, те особине су већ постале природне, карактеристичне за једно и друго вероисповедање. И данас често није лако одредити да ли поједина особина зависи од духа римокатолицизма или Православља, или је само последица етнографског, лингвистичког или другог карактера.

Ипак мора се признати да скоро свака особеност једног или другог исповедања, која при томе не мора да буде суштинска, појединим својим аспектом улази у сам дух своје Цркве. Сваки детаљ, који се нужно не заснива на одређеном погледу на свет, ипак му одговара: у једном случају одговара православном, у другом католичком или неком другом.


Основни признак Православља

"ДУХ ПРАВОСЛАВЉА": овај често коришћен израз указује на унутрашње јединство, хармонију, који се откривају у њему. Тешко је уловити тај дух, одредити га, рећи у чему се он састоји. Можда још и теже него одредити дух протестантизма и католицизма. Али ми можемо да поставимо друго питање: од чега зависи дух Православља, како се он ствара? Да ли он представља средину из скупа многобројних знакова православног исповедања, као што говоре о духу града или земље, или је он израз идеје која лежи у самој основи Православља? Другим речима, да ли Православље представља збир кроз историју стеченог духовног знања и опита или је, у својој суштини, идеја – низ идеја, које за пуноћу Православља имају исту улогу као корен дрвета за стабло и гране?

Већ сама реч "Православље" говори о идеји и именује је. О каквој идеји? Она се може формулисати на разне начине, али наведена историјска референца о древној употреби тог термина и филологија речи говоре да се та идеја пре свега односи на истину: искање истине и верност њој, њена заштита. "Познајте истину, и истина ће вас ослободити." "Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а остало ће вам се све додати."

Искање Истине и верност њој – то је основни признак Православља. И тај принцип истине у Цркви Православној, у њеној историји, у њеним делима увек се признавао (и био) основним, одлучним, кардиналним. "Не васељенскост, већ истина." Ни страх од црквених подела, ни ауторитет јерархијски, научни, богословски или било који други, ни притисак државне власти, чак ни ауторитет сабора – ништа није могло да заустави ту стихију у Цркви, која је, као снажна морска струја, увек и до краја незадрживо стремила ка објашњењу и торжеству хришћанске истине. Тако је било у епохи монотелитства, када је преп. Максим Исповедник иступио у заштиту православног учења, иако је међу својим противницима видео три патријарха и императора; тако је било и у стогодишњем периоду иконоборства.


Дато или искано?

"Иштите најпре правде Божије"

ДАКЛЕ, ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ? Искано или већ дато? Циљ, који је вечито испред или је већ достигнут? Где га тражити: у будућем или прошлом?

Православна изображења светитеља и Богомајке, облик православног храма, устав православног благочестивог живота, аскетика, догматика, богослужења, етика, обичаји и обреди – зар све то није "дато", зар све то није богатство достигнутог, зар све то није израз већ оваплоћене идеје?

Православље оживотворено. У вишем степену оно је примило статичке, тврде форме.

То је разумљиво. Две хиљаде година Црква живи, носећи и чувајући Православље. Хришћанско сазнање утиче на нас у све већој мери што смо ближи крају историје него њеном почетку. Сав опит Боговиђења, духовног живота већ нам је дат у животу и делима Светих Цркве Христове, у њеној историји и уставима.

Остаје нам да се пажљиво удубимо у садашње или да погледамо у прошло да би изучили наше Православље.

ПРАВОСЛАВЉЕ је – пред нама, у нама, оно је већ дато, има свој готов садржај и форме. Али религија је живот. И Православље не представља сабране готове одговоре на сва могућа питања која нас дотичу; оно само ставља пред нас проблеме, чија се решења – по гласу наше хришћанске свести и савести – захтевају од нас. Зато Православље није само дато, већ увек и искано.

Сваког дана ми се суочавамо с питањем: како да поступимо? И без обзира на не само наш лични већ и богати опит ранијих покољења, живот нас упорно ставља пред дилему: где је пут, куда ићи? Где је истина, где је боље?

Мишљења је много: истина је једна. Прихвативши да чинимо онако како каже наша савест, ми се ипак поново колебамо: а како да поступимо по истини, по Божијему, како је боље?

Тако је и у вери, у хришћанском делу, у црквеном животу. Постоји догматика, канони, хришћанска етика, опит Цркве: ипак, често чујемо питање: да ли је православно ово или нешто друго? Каква одлука, какав поступак одговара духу Православља? На питање: "Шта је православно?" – одговор је недвосмислен: "Православно је оно што је најбоље." Али није увек јасно: шта је најбоље?

И овде се приклањамо гласу православне средине у којој духовно живимо или с којом смо, у крајњој мери, увек у вези и, погрузивши се дубље у њу, налазимо истински православни одговор, сагласан с гласом наше савести и нашег разума. Тај одговор се рађа интуитивно, али мора бити потврђен канонима Цркве, Еванђељем, општим предањем Цркве. Истина, која се рађа у тајним скровиштима душе, мора бити истина и на светлости дана.

Тако с термином "Православље" долазимо до другог термина: "православност." Он изначава ону речима тешко одредиву линију која се односи на појединости црквеног живота: музику, црквено чтеније, иконопис, обреде.

ПРАВОСЛАВЉЕ није само нешто што је дато, него је и нешто што се иште. Колико немира је Црква преживела док није установила ту целосност хришћанског погледа на свет, коју ми данас примамо у готовом облику, као православно исповедање вере!

Какви су потреси, жртве, пратили период догматских спорова! Каквим је губицима, на крају крајева, – губицима читавих области и народа, који су остали у јересима и расколима, Црква платила чување истине хришћанске и црквене!

Тако је Црква на делу оправдала исповедање на чијој застави је записано: "Православље."

То не значи да је Црква равнодушна према земаљској католичности: према губитку или чувању својих удова, или да је равнодушна према ширењу Еванђеља до крајева васељене, да она мало вреднује јединство, да се не жалости због отпадништва од јединства, да се затвара у себе, да не стреми да заузме прво место које јој међу хришћанским исповедањима с правом припада.

Но сама стварност, историја, тражила је од Цркве управо служење Православљу: борбу за хришћанску истину. И у ту борбу одлазиле су духовне силе једног покољења за другим Цркве на Истоку у првом миленијуму њене историје.

"Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а остало ће вам се све додати." Коначна победа, торжество у духовној области не припада ономе који поседује силу, масовност, борбена средства, таланте, већ ономе који носи истину. Истина може до последњег тренутка да пребива у мањини и у сенци. У том дугом процесу, у ходу светске историје, не треба да нас заслепе ни бројна надмоћност – туђа или сопствена – у овом или оном историјском периоду, ни унутрашња или спољашња организација, ни друга видљива преимућства. "Сила Божија се у немоћи показује." Победу даје последњи тренутак. А до наступања тог последњег тренутка важно је сачувати и одбранити своју заставу, држати се истине, сачувати "Православље."

Ми знамо да јереси и неправославност сваке врсте – нису само део прошлости. Јереси и неправоверје могу бити и у будућности. И Цркви предстоји да увек бди на стражи како против јереси, које долазе споља, тако још више против лажеучења, која настају изнутра, међу члановима саме Цркве.


Значење "канона"

ДОВОЉНО ЈЕ НЕ ДРЖАТИ КОРМИЛО, незнатно изменити курс – и већ неизбежно следи одступање од циља, у почетку неприметно, а потом све веће. Зато је, бринући о правилности, нужно проверавати себе. Код мајстора – занатлија постоје "правила" по којима исправљањем долазе до жељене форме предмета. Таква "правила", или правила, има и Црква. На грчком се они називају "канони" (канон - правило, образац: термин који је користио ап. Павле у посланицама Гал. 6,16; Филип. 3,16). Устројство Цркве, њени закони, одређују се правилима св. Апостола, правилима св. Отаца, правилима црквених Сабора, или канонима Цркве. Хришћанин се у личном духовном животу руководи и исправља себе "молитвеним правилом:" јутарње, вечерње, правило при св. Причешћивању и др. Сврха тог правила није толико у томе да држи човека у молитвеној дисциплини и да га побуђује на молитвено усрђе, већ има широко значење. Садржај образаца светоотачких молитвених "правила" исправља моралну свест човека и његов поглед на самог себе, указује шта и како треба да моли у Господа, како да верује, како да приноси покајање и како да себе духовно васпитава.

На исти начин сличне норме – правила захтева и црквено стваралаштво и уметност: оно треба да буде задржано у правилном кориту црквеног устројства и предања. То и јесте тако. Није без разлога одређени низ црквених песнопенија добио назив "канона," и ове групе црквеног песнопенија управо су познате по богатству мисли и израза, уметничкој форми, без обзира на строго поштовање правила њиховог устројства. И православни живопис и архитектура имају своје црквене "каноне" и њихова верност овим канонима често је критеријум њихове црквено-историјске вредности.


Православље - динамично или статично?

"Сачувати," "бранити," "бити веран предању Цркве" – зар то није култивисање конзерватизма? Зар није за Православље карактеристична стагнација, став: "Наши дедови су тако живели и спасавали се, тако ћемо и ми. Нама ништа ново не треба?"

Православну Цркву често прекоревају за конзерватизам.

Истина, често говоре и супротно. Не окривљују ли, на пример, протестанти православни Исток што је у свом црквеном развоју пошао предалеко напред, уводећи ново и ново у област црквених појмова и обичаја, па наводно треба да се вратимо на старо и првобитно устројство првих векова хришћанства?

Но зар тај конзерватизам Цркве не диктира логика протеклог миленијума? Ако је суђено да дође до уједињења Цркве, на каквој основи се оно може извршити ако не на узајамном признању догматских и канонских позиција, заједничких обема Црквама Истока и Запада пре раскола? И Црква Православна, ништа не изменивши у свом догматском и канонском устројству, у сваком тренутку је спремна на уједињење на тој једино могућој основи.

У исто време Цркву другог миленијума одликује непрестано кретање напред. Православље није статично већ динамично. О Православном Истоку, заробљеном од муслиманских народа више од хиљаду година, данас је тешко говорити. Али у словенским земљама, после њиховог рођења у хришћанству, та динамика је изражена у стварању црквенословенског језика, у слободном спајању хришћанства с народним карактером, у обредним реформама, у развоју иконописа и црквеног појања, у прослављању нових светитеља, у састављању нових молитава и песнопенија, а што је главно – у сили духа, што дубоко у тајним скровиштима скривеног, што пројављујућег у својој величини у одређеним тренуцима живота Цркве Христове.

"Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове."

ИСКАЊЕ ПРАВДЕ, као основни принцип, на први поглед сугерише претпоставку да се Православље у нашој свести изображава као спознајна сила, као мисао, као делатност ума, нешто"рационално."

Али "Православље" управо одбацује рационализам. Међу трима великим вероисповестима, православна вероисповест је најмање рационална.

И оно не носи име "правомислија” већ "православља," тј. прослављања Бога у коме, уопштено говорећи, главно место увек и свуда заузима молитва.

Зато је јасно да носилац православног духа - није ум, него срце.

И заиста, појам "срце" заузима прво место у православној психолошкој терминологији. Осим тога, та реч има много дубљи смисао од наше уобичајене речи. То није орган "осећања," као што смо навикли да говоримо, већ она тајанствена област душе посредством које ми у највећем степену општимо с Богом, али која се може наћи и под утицајем мрачне силе: област у коју улазе подсвест и интуиција: област коју наш ум не испитује, јер ум представља неку врсту њене надградње. Зато се у делима православних Отаца Цркве и подвижника, као и у Речи Божијој, говори о "помислима срца" и о "жељама срца" једнако као о "жељама ума" и "мислима ума."

"Блажени гладни и жедни правде."

У РУСКОМ ЈЕЗИКУ појам "правде" је добро исказан. "Правда" – то је, пре свега, истина, као супротност лажи, као друго, то је морални закон, праведност, као супротност преступу, бесправљу. Али црквенословенски језик тај појам описује још боље, још пуније: овим двама значењима он придаје ново: правда Божија - "оправдање" од Бога, другим речима, љубав Божија, оправдање не у смислу судском, већ у значењу неизрециве милујуће љубави Божије.

Правда - истина, као право исповедање вере и као усаглашеност речи са мислима човека; правда морална, као усаглашеност поступака с наредбама хришћанске савести, и правда благодатна– поверавање спасавајућој милости Божијој – чини праведностобједињењем свих "правди," т.ј. то је стање хришћанске личности када човек сам постаје "праведан." Кротост, чистота душе, молитвеност, све то је Апостол изразио речима: "скривени срдачни човек с непропадљивим украсом кротког и непорочног духа" – ево овај тип православног хришћанина, какав је дат не у умозрењу или апстрактном идеалу, већ у животу руског верујућег народа, који је примио Православље са Истока, под карактеристичним називом "праведника."

А с тим појмом је такође спојено искање. Праведника не одликује само "благочешће" нити "чињење добра" (оне који чине добро народ назива "добрим људима"): већ "искање спасења у Христу," преузимање на себе подвига, одбацивање свога, одбацивање животних добара, занемаривање својих права, непрекидна "глад и жеђ правде," иза којих се отвара виђење Царства Небеског; на крају, борба за правду Христову, стајање за њу до краја, без компромиса, без погодби са савешћу.

Истинско Православље је непрестано кретање напред не само у целини већ и у својој индивидуалној пројави.


Прослављање Бога

"Православље": ако први део речи говори о православљу, правилности, правди, што се захтева од хришћанина, други позива на славу Божију. "Слава Божија" – то је друга идеја садржана у речи "Православље." Она нам говори о томе да су све стране хришћанства: поглед на свет, однос према људима, лично спасење – покривене и обједињене у оном главном - у прослављању Бога.

Ако је "слава Божија", онда то значи да богослужење, молитва лежи у средишту православне пажње.

Но, наравно, слава Божија се не састоји само у богослужењу. "Прослављајте Бога у телима вашим и душама вашим, који су Божији." То значи: моралан живот, морална чистота нису само услов богоугодне молитве, већ су сами по себи прослављање Бога, богослужење.

Затим, богомислије, созерцање умом и срцем доброте, милосрђа, премудрости и свемогућства Божијег и преклоњење срца и ума пред тајнама величине и човекољубља Божијег такође је прослављање Бога.

Међутим, у основи Православља остаје прослављање молитвеним богослужењем. И то зато што православна молитва – црквено богослужење – обједињава све. Она је – ваздух Православља. Да би се у то уверили, довољно је погледати садржај православног богослужења.

"Непрестано се молите," поучава Апостол. Тиме нам он сугерише неопходност трезвености душе посредством сталног сећања на Бога. Тај савет Апостола испуњава се како у молитви појединих хришћана, тако и у заједничком богослужењу. Учење о личној непрестаној молитви – то је основа светих подвижника Цркве о спасењу. Њен образац: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме," или кратко: "Господе помилуј" – није прозба Оцу Небеском за наше потребе, већ покајање и скрушеност због грехова пред нашим Спаситељем.

Заједничка молитва, прописана у Православљу савршеним и пуним црквеним уставом, састављеним у манастирима, распоређена је тако да се савршава непрекидно, у храму или пренесена у келије, дању и ноћу, а у древности било је манастира с непрекидним богослужењем. Часови 1, 3, 6, 9 – часови дана – смењивали су се са међучасовима: на повечерју, полуноћници и јутрењу пролазила је ноћ.

И мада живот са својим потребама спречава да се приближимо иделу устава (како у парохијским условима тако у већини случајева и у манастирском животу), православно богослужење се ипак одликује трајношћу и садржајношћу.

"Молите се један за другог." Сећање Цркве на њене чланове одржава се путем сталног помињања имена лица током богослужења, оних који су духовно блиски онима који се моле, иако их често дели огромно пространство, оних који су болесни, страдају или су на путу. То сећање ни смрт не прекида, и често се молитва за усопше узноси не само кроз десет већ и кроз 100 година по њиховој кончини: тако се кроз Цркву општење са усопшим оцима и браћом продужава у нашој молитви за њих и нама невидљивој њиховој молитви за нас.

"Ако, дакле, једете, ако пијете, ако ма шта чините, све чините на славу Божију." "Јер је свако створење Божије добро и не треба одбацивати ништа што се са захвалношћу прима, јер се освећује речју Божијом."

Ове апостолске речи нам објашњавају зашто у православном устројству црквена молитва тако често прелази границе храма и, тако рећи, улази у само средиште народног живота.

Многим православним верницима освећење природе и живота чинило се и чини помало паганским, остатком прехришћанских обичаја и обреда. Но та блискост животу лежи у духу Православља. Торжествена освећења воде с одласком на изворе на дан празника Крштења, на Преполовеније и 1. августа; освећење поља у пролеће, стада, освећење домова и свих кућних просторија светом водом; освећење хране на св. Пасху; освећење воћа, поврћа, цвећа, жита после жетве, светих икона и знамења Крста Господњег – у домовима, на раскрсницама, трговима, на вратима: све су то примери црквеног освећења читавог живота ван храмова. Заједничком молитвом благосиља се читав земаљски пут хришћанина од дана његовог рођења. Молитва на први дан рођења, при давању имена, на крштење, молитва на четрдесети дан, молитва пред почетак сваког доброг дела, пре пута, у болести, молитве благодарности и многе друге улазе у црквено-животну употребу.

"Благосиљај, душо моја, Господа, и све што је у мени свето име Његово!" "Све што дише нека хвали Господа!"

Ове две мисли псалмопојца оваплоћују се у Православљу у најпотпунијем виду.

"Све што је у мени" да благослови Господа: све способности и таланти позивају и подстичу на прослављање Бога.

И зато се ми не обраћамо Богу само мислима, него Га славимо речју, и не само речју него и појањем: и живописом и другим благопријатним уметностима. Мозаик и фреске, ткање и златовез, резбарење и рељефна скулптура, уколико својом телесношћу не скрива дух, јувелирство, архитектура и друге пројаве човековог таланта имају своје место у прослављању имена Божијег и Његових светих.

И у рукама православног хришћанина сва природа, "све што дише" да хвали Господа.

Освећене воде, светлост свеће у рукама верујућих, мирис тамјана, врбица на дан Уласка Господњег у Јерусалим и цвеће на дан Педесетнице – ови дарови природе треба да буду органи и наше хвале Бога.

Келија или манастирски скит у тајанственој дубини шуме, капелица или крст над извором, поклоничко путовање неколико десетина или стотина километара – све је то општење човека с природом, када се они сједињују у заједничкој радости преклоњења пред творачком и промислитељском добротом Божијом.

Али авај, данас је све то у нашој руској домовини разрушено, прогнано, исмејано! Заједничка молитва притешњена је зидовима невеликог броја храмова. Да ли је то слобода религиозног живота?


Спољашње и унутрашње

СПОЉАШЊОСТ. Говорити о некој "привржености" православних спољашњости, обреду - било би узалудно. Обред је неопходан део Богопоклоњења. Како може да буде "Богопоклоњења" без "поклоњења?"

Богослужење Православне Цркве одликује се одухотвореношћу, пуноћом, духом саборности и, заједно с тим, разноврсношћу спољашњег израза.

"Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама?" пита Апостол. Тело није предназначено само за задовољавање својих телесних потреба: оно је оруђе душе и треба да прославља Бога заједно с душом. Образац који изражава дух православног обреда јесте источно-хришћанска икона. У њој је телесно изображено у тако деликатним и условним цртама да прелази у други план пред изразом духовности ликова. Но при томе је обред у Православљу потпун и слободан, без бојажљиве спутаности покрета, он не гуши стање духа, разнообразан је и природан. Таквим га видимо и у подизању руку свештенослужитеља, у крсном знамењу и благосиљању, у земним метанијама, у целивању светих предмета.

Спољашња, обредна страна богослужења формирала се постепено, историјски. Но вредно је пажње како се у њој одражава образ небеске Цркве дат у Откривењу Јована Богослова. Као да се земаљско богослужење формирало управо према том обрасцу.

Таква мисао нам долази када у Откривењу читамо о седам златних свећњака, о двадесет и четири старца обучена у беле одежде; о златним венцима на њиховим главама које они, поклањајући се, полажу пред престо Божији; о златним чашама, пуним тамјана, и о диму тамјана који се узноси с молитвама светих; о седам Ангела који певају Мојсијеву песму, одевених у чисте и светле ланене одежде, и опасаних по прсима златним појасевима; о храму испуњеном димом славе Божије, о печату – знамењу крста – на челима хиљаде запечаћених слугу Божијих.

Манастир - неговатељ или васпитач Православља. У древним манастирима Истока: Египта, Палестине, Сирије, Константинопоља формирало се читаво устројство Православног духовног живота. На Светој Гори и у руским манастирима оно је прешло и на словенско тле. "Типик," или другачије - богослужбени Устав, представља не само устав богослужења већ и устав манастирског живота. Он као да ставља знак једнакости међу појмовима: богослужење - живот у Богу- монашки живот. Зато се, на први поглед, Православље одликује манастирском суровошћу, строгошћу захтева.

Поменимо постове озакоњене канонима. Православље налаже хришћанину беспоштедан однос према својим пороцима, према својим природним и стеченим рђавим склоностима, позива на подвиг покајања, такав који би потресао цело његово биће, омогућио спознају читаве дубине пада; "срамним окаљах душу гресима, и у лењости сав живот свој протраћих;" да би вапај душе: "помилуј ме" произашао из читавог његовог бића; да би свим својим бићем разумео где је сидро његовог спасења: сва његова нада у неизрецивој љубави и милосрђу Божијем.

И у тој нади бол се смењује са радошћу. И ако је у Православљу жалост због грехова дубока, радост у Господу је неупоредиво силнија. Јер наша немоћ није јача од Божије силе и Божије љубави. Зато у Православљу радосно и чак ликујуће стање доминира, торжествује и побеђује сваку жалост.

Сам почетак покајања носи у себи јасно зрно радости: "ступимо у радосно време покајања" пева се на почетку поста. А свој врхунац радост достиже у пасхалну ноћ и сав светли празник Пасхе, Васкрсења Христовог. А пошто се празновање Васкрсења Христовог преноси и на све недеље у години, у храму влада торжествујући тон, и хришћанин из храма носи бодро расположење у живот.

Тако се граде жар и пуноћа и склад православног црквеног живота.


Суштина идеје спасења

БИЉКЕ РАСТУ увис. Идеја органског раста неодвојива је од духа Православља. Она је изражена и у православном разумевању спасења човека. У средишту пажње хришћанина не лежи "задовољење правде Божије," нити "стицање заслуга," већ могућност и неопходност личног духовног раста, достизање чистоте и светости. Искупљење човека, његово калемљење на Телу Христовом – то су услови при којима је могуће започети тај раст. Благодатне силе Св. Духа, као што су за биљке – сунце, киша и ваздух, потпомажу и хране духовни усев. Али сам раст је дуготрајан процес, "делање," труд, унутрашњи рад над собом: неуморан, смирен, упоран. Поновно рађање – то није тренутна трансформација грешног у спасеног, већ фактичка измена духовне природе човека; измена садржаја самих скровишта душе, садржаја мисли, представа и жеља, усмерености осећања. Тај рад одражава се и на телесно стање хришћанина, када тело престаје да буде владар душе и враћа се службеној улози испунитеља наредби духа и смиреног носиоца бесмртне душе.

ЖИВО ДРВО стално расте. Хранећи се кроз корен, оно се разгранава у ширину и образује врх, који се хармонично протеже, иако нема ниједан обједињујући пункт на врху. Такво је и спољашње устројство Православне Цркве на земљи. Таква је и сва структура Православља: парохије Цркве, помесне Цркве, патријархати – низ аутокефалних Цркава.

Читаво административно устројство земаљске Цркве одговара њеном органском расту: свака њена грана, не одвајајући се од стабла, расте у његову страну. Тако се граде узајамни односи помесних Цркава: Цркве-мајке, кћерке-Цркве, сестре-Цркве: Божија Христова породица.


Идеја саборности

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ДУБОКО НАРОДНО. Све коначне одлуке у његовој историји доносиле су се гласом читаве Цркве. Сабори Васељенски и помесни нису били учења једне јерархије, већ вере читаве Цркве. Зато се дешавало да су истину чували прости монаси, понекад и противно гледишту најважнијих епископа, и Црква је признавала прве као глас истине, као што је то било у време јереси монотелитства или у периоду иконоборства или у југозападној Русији крајем 16. века.

Али народно не значи и демократско у односу на форму управљања. Црквом не управља народно представништво, већ јерархија, и то на основу тврдих и јасних црквених канона. Сматрати да се православна "саборност" састоји у томе да мирјани управљају Црквом заједно са епископима, значи да се уопште не разуме ни дух Православља ни смисао термина "саборност."

Народно не значи ни низак ниво културе. И Православље, будући у читавој својој историји народно по духу, не може бити третирано као израз примитивности, као простонародна интерпретација хришћанске религије. Православље је апсорбовало благородне стране високе јелинске културе, добијене у византијско наслеђе. Ораторство које налазимо код светитеља 4-ог века хришћанства, философија и наука које су у хришћанству Истока нашле истакнуте представнике у Василију Великом и Оригену, поезија од времена Григорија Богослова улази као образац у источно Богослужење у развоју, Константинопољска света Софија – врх древне архитектуре, осмогласје Јована Дамаскина, иконопис Истока, фреске и мозаици – све су то примери високе културе источног хришћанства. И само је ноћ Ислама, која прекрила православни Исток више од хиљаду година, зауставила тамо, на Истоку, тај поток христијанизације културе.

Православље је, као што је познато, било културни покретач и у историји нашег народа.

Православље је - наднационално. Оно није руско као што није ни српско или грчко исповедање, већ хришћанско. Међутим, оно слободно апсорбује националне елементе, саживљавајући се са психологијом одређеног народа. Црква болује због жалости народа и радује се његовим радостима, и у јединству Цркве и народа ствара се његова историја. Како се тесно сплела историја народа са делима свештенства и Цркве у српском народу! И о руској Цркви, о њеном градитељском раду не могу да ћуте чак ни љути противници хришћанства, када говоре о прошлости руског народа.

Али у тој области ми се суочавамо са саблазнима. Видевши колико је услуга Црква учинила и може да учини држави и народу, народни и државни делатници не једном су пожелели да ставе Цркву и религију на "услугу" народу и држави. Они цене религију уколико је она, по њиховом мишљењу, социјално или политички нужна и корисна, а тиме унижавају Цркву и религију, па чак ограничавају њену активност и слободу и тако и свом делу наносе штету. Зато Мајци-Цркви није увек лако да призна самосталност националних цркава, нарочито у младим државама. Увек треба пазити на тенденцију да се религија не користи за њене истинске циљеве; не сме се захтевати од ње да уместо задацима вечности служи привременим циљевима, макар они били и градитељски.


Унутрашње јединство

НЕДОВОЉНО ЗНАЊЕ избија кроз површне судове који се често изричу о Православљу, као и у изјавама сличним онима које смо навели на почетку (у 2. глави).

Православље је целосно и јединствено. Не постоје два Православља: истинско – унутрашње и "званично" – спољашње; постоји само унутрашња и спољашња страна, при чему на спољашњу, наравно, утичу дати животни услови, посебно државни. Но истински живот Православља усредсређен је у његовом дубљем, унутрашњем делу.

Синодално или патријаршијско управљање у Цркви, да ли Црква има потпуну или делимичну слободу у држави, или је ње сасвим лишена, да ли је под контролом или не, под притиском или у прогону: све то се односи на спољашњу страну њеног живота и одражава на унутрашњу. Но тај одраз није паралелан, није закономеран и не може се уочити површним посматрањем.

Не постоји званично, наводно суво и досадно, и некакво друго богословље: читаво богословље је пуно живота, али да би се бавили њиме неопходна је духовна припрема. Нису у праву они који презриво гледају на нашу богословску науку прошлости, називајући је "семинарском." Прекоревају је за сенке сколастике: но оне су биле неизбежне у датој епохи; окривљују је за извесне утицаје туђих вероисповедних система у прошлости, али заборављају да није било лако наћи нове потпуно независне изразе строго православних формулација, којима је требало заменити уобичајену и утврђену многовековну традицију западног богословља.

Није спасоносно и неопходно тражити "новине" у догматици, као што се то дешава у наше време. Православном богомислију туђа је идеја "развоја догмата," оно не зна за "закон догматског развоја." Задатак догматике нашег времена није у томе да "откривамо". Њен задатак је – исти као и у прошлости, као и у сва времена: да нас приближи великим и скривеним истинама вере, да нам их разјасни и пружи потпун, хармоничан и строго правилан систем хришћанског учења.

Православље је самосвојно. И оно не може бити другачије осим исконско, првоначално. Оно је – основно и истинско корито реке хришћанства. Зато се о њему не може говорити као о нечему средњем између католицизма и протестантизма. Немогуће је допустити такав исказ већ и због тога што протестантизам постоји свега четири века, па је он тиме и историјски апсурдан.

Православље је духовно. Оно је тајанствени живот у Богу. Но за њега није сасвим адекватна реч: "мистично" у оном разумевању мистицизма које се често сусреће у секташтву на западу. Православљу су туђе болесне пројаве мистицизма.

У руском религиозном животу појавиле су се три нездраве струје које је Православна Црква одбацила: староверство, руске националистичке секте и руске мистичке секте. Чињеница да су све три струје одбачене указује на то да су Православљу туђи и суви рационализам, и болесни мистицизам и, на крају, староверство, као принцип црквеног живота. Те крајности нису својствене не само Руској цркви, него Православљу уопште, у сваком народу и у свако време.


Верност Христу

ВИСОКО У МОЛИТВИ, дубоко у богомислију, радосно у подвигу, чисто у радости, савршено у моралном учењу, свеобухватно у начинима хвале Божије – Православље ипак није најмногољуднија религија света нити доминира међу хришћанским исповедањима нашег времена. Географски близак православним земљама, Европски Запад до половине 19. века готово да није знао, није хтео да зна за Православље: једни су га унижавали и игнорисали (у католичкој средини), други сматрали полупаганством (у протестантској средини). Требало је да дође до спољашњег умањења Православне Цркве да би се очима западног света откриле силе и духовно богатство Православља, као што то данас почињемо да увиђамо.

Православље и не очекује за себе видљиво торжество и превласт у свету. Животни пут Цркве Христове, описан у Откривењу св. ап. Јована Богослова то не предвиђа. Тајновидац-апостол упозорава ангеле-предстојатеље цркава на торжествујућу самоувереност, предвиђа страдања и испитивања и све веће и веће устремљивање сила ада на Цркву Христову на крају света и позива на трпљење, на подвиг, на стајање до краја и на смирење.

"Овде је - трпљење светих" (Откр. 14,12). На наше време усмерена су особена и ретка испитивања, обрушивши се споља на Цркву. Безмолствује под јармом комунизма страдајућа Црква у нашој домовини, и у њено име усуђују се да говоре њој туђа лица, трабанти комунизма. У сметености су и братске цркве у словенским земљама, захваћеним том истом бедом. У емигрантској средини - незаконите "аутокефалне" национално-црквене организације. Поделе у руској православној великој заграничној породици. Покраден је сам појам Православља: под тим именом скривају се заједнице, које несумњиво одступају од истинског Православља и учитеља, које изврћу Православље. Све то може да одведе у униније и да изазове неспокојство: нисмо ли у опасности да се разделимо на многобројне секте, као што се то догодило у протестантизму?

Не, јер знамо: Христос је са Својом Црквом. "Ја сам с вама у све дане." Ако се река, задржана у свом току, разлије тако да се не види њено корито, и вода потече по бочним удубинама и завијуцима, то не значи да река неће кренути својим коритом, да га је изгубила. Таква је и историјска река Православља: њено корито је дубоко а ток прав. Протестантизам се раздробио јер није имао своје корито – црквену традицију. Неће се нарушити јединство Православља. Али бол је због оних који се одвајају од јединства црквеног, сачуваног кроз Помесне цркве, и остају у својим завијуцима.

У наше дане наш општи дуг у заграничју је – бити веран: не издати Христа, васељенску Цркву, Свети Синод Заграничне Руске Цркве, хришћанске завете, свете поуке Отаца, страдајућу браћу; држати прав смер и чврсто кормило: такав је прост и јасан православни пут.

"Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом." Не осећање преузношења, већ осећање страха, истовремено с радошћу, испуњава срце православног хришћанина. Вама је уручена драгоценост: да ли је довољно брижљиво носите? Да ли сте је достојни? Да ли знате сву своју одговорност?

"Само ако смо се у њега обукли, нећемо се наћи голи," каже Апостол (2 Кор. 5,3). Зар та опасност не прети и нама? Зар није ради нас то упозорење написано? Нас не спашава свест да ми чувамо Православље. Ми смо дужни да се духом обучемо у њега кроз испуњење њега.
Бити одевен и не показати се нагим – то не значи само припадати, већ и носити одежду вере, истине, љубави, чистоте, смирења и непреузношења, одежду благодати Божије; то значи, говорећи речима истог Апостола, живети тако да се "проповедајући другима, сами не покажемо недостојним."

Такву одежду у Православљу даруј нам, Господе!


Превод са руског: Славјанка
Извор: www.wco.ru