Укупно приказа странице

3.7.11.

Свети Спиридон патријарх српски 1380-1389

Патријарх српски Јефрем, већ стари уморан, замоли сбор Српске цркве да га разреши патријарашке дужности. Не зна се поуздано где се тај сабор 1380. године одржао, да ли у манастиру Пећи или Жичи. На њему је изабран четврти српски патријарх. Кнез Лазар и чланови сабора преклињали су патријарха Јефрема да не напушта патријарашки трон, али је он био доследан, и члановима сабора предложио за свог наследника Спиридона. Када су кнез Лазар, који је вероватно и сазвао сабор, и присутни архијереји и остали учесници увидели да је патријарх Јефрем одлучан, послушали су његов савет и изабрали Спиридона за патријарха. О том избору и Јефремовом предлогу остала су сведочанства епископа Марка, затим писани траг у Троношком родослову и Општем листу.
Животни пут Спиридона, до избора за поглавара Српске цркве мало је познат. Забележено је да је родом из Ниша и да је био сабрат светогорског манастира Пантелејмона. Биографи су записали да је Спиридон припадао високом кругу српске културнр елите, која је дала најсјајније писце тог раздобља, и која је у светој Гори, у сарадњи са другим словенским манастирима, увела нови стил црквенословенског правописа у словенску књижњвност. Претпоставља се да су уводни делови у пет повеља кнеза Лазара, судећи по стилским одликама, дело патријарха Спиридона.
Неки извори наводе да је Спиридон, пре избора за српског патријарха, био епископ Цезарополиса, а доцније митрополит у Мелнику. Ову претпоставку поткрепљују и два акта из светогорског манастира Ватопеда у којима се, октобра 1377. године, помиње митрополит Спиридон. Једну повељу кнеза Лазара издату 1379/80. године манастиру Хиландару потврдио је и патријарх Спиридон. За име патријарха Спиридона везана је и тзв. «Горњачка повеља». Патријарха Спиридона везују и са Повељом о оснивању киновитског манастира Дренче у Жупи код Александровца, задужбина монаха Доротеја и његовог сина Данила, потоњег патријарха српског Данила III. Никодим Мирчета, преписујући 1387. године Летовник у манастиру Светих Арханђела код Призрена, наводи да је тада на престолу патријарх српски кир спиридон. Патријарх је 19. јануара 1388. године потврдио стварање задужбине властелина Обрада Драгојловића, цркву Пресвете Богородице, у селу Кукоњ код Брвеника на Ибру.
Патријарх српски Спиридон био је на трону Српске цркве у врло тешким временима, у време велике најезде Турака, који редом освајају Софују, Сер, Бер и Јањину. У тешким борбама против Турака у Албанији погинуо је 1385. године погинуо је Балша Балшић. Ово турско напредовање заустављено је 1386. године код Плочника на Топлици код Прокупља, и поразом дела турске војске код Билеће, где ју је 1388. године до ногу потукао босански војвода Влатко Вуковић. Убрзо, турска војна сила поново се оснажила и кренула према Србији, на Косово, где је на Видовдан 1389. Године вођена велика и тешка битка којом је рат изгубљен али битка добијена, и то она свеа и светла, којом ће се напајати српска поколења до данашњих дана. Све је то преживљавао патријарх Спиридон са српским кнезом Лазаром, мучеником.
Патријарх Спиридон је надживео косовску трагедију једва два месеца. Упокојио се 11. августа 1389. године. Мошти овог српског светитеља налазе се у цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији.

Преподобни Силуан Атонски


1. Господ све неизрециво љуби. Он зна циљеве свему и рокове свему. Рапопустио ово страдање. Ја то не могу схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав.
2. Ви можете помоћи само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар.
3. Поприште духовне борбе сваког човека јесте, пре свега, његово властито срце.
4. Сазнање властите кривице је неопходан услов за мирне односе међу људима.
5. Човек који није опитом познао реално постојање духовног света, у стању је да тај свет пориче зато што га не познаје. Сваки човек је позван на пуноту духовног живота, али непрестана усмереност човекове воље ка вештаственом свету, телесним и душевним доживљајима, доводи до тога да човек огруби у толикој мери да најзад губи моћ духовног опажања.
6. У току протеклих векова хришћанства светоотачки опит утврдио је три врсте или типа развитка хришћанског духовног живота.
У прву врсту спада већина људи. Они приону уз веру са малом благодаћу и проводе живот у умереном подвигу испуњавања заповести. Тек при крају живота, у сразмери са преживљеним страдањима, добијају благодат у нешто већој мери. Они пак који се усрдније подвизавају добијају пред смрт велику благодат. Тако бива код многих монаха.
У другу врсту спадају они који приону уз веру са сразмерно малом благодаћу у почетку, да би се ревносним подвизивањем кроз молитвени труд и борбу са страстима, на средини свог пута добили велику благодат. Касније умножавајући подвиге они достижу високи степен савршенства.
У трећу групу спадају они ретки који на почетку подвижничког пута добијају велику благодат савршених за своју жарку ревност. То су они које је Бог унапред познао.
7. Божји дарови су удружени са извесним човековим подвигом. Када Бог предвиди да ће се човек према његовом дару односити онако као што треба, тада се овај дар излива 'независно'. Може се рећи да од Божјег предзнања како ће човек реаговати на добијену благодат зависи добијање већег или мањег дара.
8. Грех прелази границе човековог индивидуалног живота и оптерећује злом живот целог човечанства. Он ће се према томе одразити на судбину целог света.( Читава Русија ће постати тамница и морамо много молити Господа за опроштај. Морамо се кајати за наше грехе и бојати се да не учинимо и најмањи грех и морамо стремити да чинимо добро, и најмање. Јер је чак и крило муве измерено и Божија мера је тачна. И кад и најмање добро буде претегнуло на ваги, Бог ће открити своју милост према Русији'.-Старац Аристокле Московски и Светогорски-упокојио се 1918.)
9. Чинећи грех, телесни човек не доживљава његове последице онако као што их доживљава духовни човек. Телесни човек не запажа неке нарочите промене свог духовног стања при учињеном греху, будући да се стално налази у духовној смрти. Међутим духовни човек при сваком приклањању своје воље греху, запажа промену свог душевног стања због умањене благодати.
10. Помисао је први стадијум греха. Њена појава у свери човекове свести још увек није грех: то је само предлагање греха. Одбацивање зле помисли онемогућава даљи развитак греха.
11. Једном је Старац Силуан разговарао са неким архимандритом који који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Старац га је упитао како он проповеда.
Архимандрит му је одговорио:
- Ја им кажем: ваша вера је заблуда, код вас је све изопачено, лажно и ако се не покајете нема за вас спасења!
- Реците оче архимандрите да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?
- Да, верују.
- А да ли поштују Мајку Божју?
- Поштују али имају неправилно учење о Њој.
- Да ли поштују светитеље?
- Поштују их но какви светитељи могу постојати за њих кад су отпали од Цркве?
- Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божју?
- Да, постоје код њих и цркве и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност!
- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божју и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим ако им ви кажете да је њихова вера заблуда оно вас неће слушати... Међутим ако има кажете да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се код куће моле, што читају реч Божју и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божјом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А кад осуђујемо нећемо имати користи и људи неће слушати.
12. Једном је старац Силуан водио разговор са једним студентом који је био заокупљен проблемом слободе. Наравно под појмом слободе тај младић је мислио на политичку слободу и уопште право да се поступа по својим побудама и жељама. Старац му је одговорио: ' Ко је онај ко не воли слободу? Сви ми хоћемо слободу, но треба знати у чему се она састоји и како се до ње долази. Да бисмо постали слободни потребно је, пре свега, 'свезати' себе. Што више будеш себе обуздавао имаћеш већу слободу духа... Потребно је обуздавати страсти у себи, да неби овладале тобом. Затим треба обуздати себе да небисмо шкодили своме ближњем... Људи обично траже слободу да би радили 'шта хоће'. Али то није слобода већ власт греха над тобом, јер по речи Господа: сваки који чини грех, роб је греху. Истинска слобода је да не грешимо, да сви срцем волимо Бога и ближњег. Истинска слобода је непрестано пребивање у Богу.
13. Скромно мислити о себи је најбољи начин да се сачува чистота ума од свих страсних помисли. Држи ум у аду и уздај се у милост Божју. Духовна храброст састоји се у чврстом уздању у Божје милосрђе. Павши у грех храбар подвижник не очајава, већ се одмах пуним поуздањем обраћа Богу са покајањем и тако побеђује непријатеља.
14. Једном је неко хвалио Немце како добро праве машине и почео да омаловажава руски народ као неспособан. Старац Силуан је одговорио: Ја сматрам да у питању није неспособност Руса. Руси своју главну мисао и претежну снагу обраћају Богу и мало мисле о земаљском. Но када би руски народ своја главна интересовања усмерио ка земаљском и само се тиме бавио, далеко би надмашио све остале, јер је то лакше.
15. 'Добро је увек у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како да радимо и говоримо'. Практично то се овако врши: сваки хришћанин кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божјом, треба најпре да се одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се слободан од свега 'свога' са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откровење свише.
16. Иако духовне поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра.
17. Разборит подвижник или онај ко се исповеда код духовника, овако се понаша: у неколико речи исприча духовнику о помислима, или му изнесе оно суштинско о свом душевном стању, а затим оставља духовника слободног. Духовник, пак, који се од почетка моли Богу, чека уразумљење од Бога. Ако у својој души осети 'осведочење', даје свој одговор на коме се и треба задржати. Јер ако се 'прва реч' духовника пропусти, губи се делотворност Тајне и исповест може да се преобрати у обичан разговор.
18. Кроз пространо море живота Цркве, чисто и истинско предање Духа протиче попут танке струје и онај који жели да се приближи том потоку треба да се одрекне свог умовања. Човек који почиње расуђивати својим разумом, неизбежно губи чистоту, јер је Божјој премудрости и истини супротна људска 'мудрост' и 'истина'. Својеумним људима ово ће се учинити страшно тешким и чак безумним, али онај ко се није уплашио да постане 'луд' (1.Кор. 3, 18-19), спознао је истински живот и истинску премудрост.
19. Многи греше кад одбацују предање Цркве, да би се-по њиховом мишљењу-окренули његовом правом извору, тј. Светом Писму. Јер није Свето Писмо извор Цркве, већ свето предање. Првих деценија своје историје Црква још није имала списе Новог Завета, него је живела само по предању, које верни, по савету апостола Павла треба да чувају (2.Сол.2,15). Све јереси су последица произвољног тумачења Светог Писма. О овом изопаченом тумачењу Светог Писма говорио је још апостол Петар (2. Пт. 3,16). Разумевање Божје речи могуће је само кроз испуњавање заповести Христових, а не путем научних истраживања. 'Моја наука није моја, него Оног који ме је послао. Ако хоће ко вољу Његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим' (Јн. 7, 15-17).
12. Дух Свети као Дух Светлости и Истине живи и уизвесној мери у сваком човеку и просвећује га. Пребивајући у благодети, човек може да је види и у другима, а ко не осећа благодат не види је ни у другима. 'Ако човек у свом брату види присуство Светога Духа, значи да и он сам има у себи велику благодат. А ако пак мрзи свога брата, значи да је и он сам опседнут злим духом'.
13. Умом не можемо сазнати чак ни то како је створено сунце. Уколико се помолимо Богу да нас научи како је створено сунце у души ћемо чути јасан одговор: ' Стеци смирење и дознаћеш не само како је сунце створено, већ ћеш познати и његовог Творца'.
14. Постоје два начина сазнања бића. Први и свима познат је способност људског духа да сазнаје безброј разноликих сложених појава и форми у бескрајној уситњености и рашчлањености свега збивања. Сазнање стечено на овај начин не доводи никада до потпуног и реалног јединства. При овом начину сазнања, ум који непрестано тежи јединству, прибегава синтези, увек и неизоставно извештаченој. Јединство постигнуто на овај начин не постоји као нешто реално и објективно. Други начин сазнања бића стиче се путем усредсређивања људског духа унутар себе и његовог обраћања Богу. Ово је потпуно супротан процес оном првом. Ум се одвраћа од неизмерног мноштва појава у свету, свом снагом се обраћајући Богу. Пребивајући у Богу он види себе и сав свет. Ум који пребива у молитви не мисли, то јест, не расуђује већ живи. Дејство ума погруженог у молитву није баратање општим појмовима, него учествовање у бићу. Ум који истински пребива у молитви нема посла са категоријама рационалног мишљења, него са квалитативно другачијим категоријама. Те категорије су само биће у његовој стварности, које се не може стеснити у узане оквире општих појмова.
15. У аскетским списима светих отаца под 'сећањем на смрт' не подразумева се обично људско сазнање о смртности човека, нити обично сећање на то да ћемо умрети. То је једно нарочито духовно осећање и почиње доживљавањем краткотрајности овоземаљског живота и прелази у дубоко осећање трулежности и пролазности свега земаљског, услед чега се мења човеков однос према свему у свету. Све што не траје вечно губи свој значај. Пажња ума се окреће од спољашњег света и усредсређује се према 'унутра'. Душа се поставља пред несхватљиву дубину таме. Ово виђење душу доводи до ужаса који побуђује на усрдну молитву која не престаје ни дању ни ноћу. Врема почиње да губи своје трајање, али у почетку не због тога што је душа угледала светлост вечног живота, већ на против, што је је читаво биће прожето осећањем вечне смрти. Најзад, пролазећи кроз многе и различите ступњеве, душа се под утицајем благодати уздиже у област беспочетне Божанске светлости. Није то неки филозовски 'трансцензус', већ живот у својој пуноти који нема потребе за дијалектичким 'доказима'.
16. Познање виших духовних истина лежи на путу испуњавања јеванђељских заповести, а не 'спољашњег' образовања. Хришћанство није филозофија, није 'учење'(доктрина), већ живот.
17. Они који мрзе и одбацују брата, крњи су у свом бићу и не познају истинског Бога који је свеобухватна љубав. Они нису нашли пут до њега.
18. Зло увек дејствује помоћу обмане, прикривајући се добром. Добро, пак, за своје постојање не потребује помоћ зла. Добро се не постиже рђавим средствима и циљ не оправдава средство. Добро које се постиже рђавим средствима није добро!
19. Остварујући Христово дело на земљи, Црква свесно прима на себе сав терет гнева оних који нису нашли пут до Њега. Као што је Христос био гоњен у овом грешном свету и морао да пострада, тако и истинска Црква Христова неизбежно мора бити гоњена и мора да страда. 'А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени ( 2.Тим. 3,12).
20. Многи говоре: ' Адам и Ева су окусили забрањени плод и шта сам ја ту крив? Ја сам спреман да одговарам за своје грехе, а не за туђе!'. Међутим они не схватају да оваквим покретима свога срца они понављају грех праоца. Адам је одбио да узме на себе одговорност, бацајући кривицу на Еву и Бога, који му је дао жену. Зато ми кад год одбијемо да сносимо кривицу за опште зло, понављамо исти тај грех. Претпостављамо да би се судбина човечанства другачије одвијала да се Адам није правдао, већ узео на себе одговорност заједничког греха. Живот човечанства би и сада могао да пође другим током, када бисмо добровољно примали на себе кривицу својих ближњих. Човек увек може да нађе оправдање за своје поступке, али ако пажљиво завири у своје срце видеће да се иза сваког самооправдања крије лукавство. Он се правда јер није свесан свог дара боголике слободе, већ себе сматра предметом овог света од кога он зависи. Зато самооправдање приличи робовима, а не синовима Божјим.
21. Ако је свака људска ипостас-личност, која је саздана по образу апсолутних Божанских Ипостаси, способна да у себе смести пуноту свељудског бића, као што се свака Божанска Ипостас јавља носиоцем све пуноте Божанског бића (а такав је дубоки смисао друге заповести) онда ће се свако борити са злом, космичким злом, започињући од самог себе.
22. О Богу се не може рећи да је неправедан, тј. да у Њему има неправде, али се не може рећи ни да је праведан у смислу у коме ми схватамо правду. Свети Исаак Сирин говори: 'Не усуђуј се називати Бога праведним. Јер каква је то правда када смо ми сагрешили, а Он предао Јединородног Сина на крст?'. Ми смо сагрешили, а Бог је ставио свете ангеле у службу нашег спасења! Шта више и неразумне животиње и сву осталу твар, Господ је предао закону трулежности, када је човек, ради кога је она створена, кроз властити грех постао роб трулежности. То дакле није закон правде него закон љубави!
23. Молитва напредује упоредо са ступњевима развитка човечијег духа. Први покрет ума усмерен је спољашњости, други је враћање самом себи, а трећи је стремљење Богу кроз унутарњег човека. Први облик молитве, услед још недовољне способности ума да се непосредно уздигне до чистог богомислија, карактерише маштање (замишљање). Други облик карактерише размишљање, а трећи удубљивање у сагледавање. Једино овај трећи вид молитве сматра се нормалним религиозним стањем, док су претходна два само прелазни облици и степенице ка њему. Трећи вид молитве или сједињење ума са срцем се човеку даје свише. Плач са умиљењем за време молитве, поуздани је знак да се ум сјединио са срцем и да се права молитва налази на првој лествици пењања ка Богу.
24. Помисао се развија на следећи начин: Први тренутак је када се човеку споља приближи извесни духовни утицај који у почетку не мора имати јасан и одређени облик. Први ступањ оформљења неког облика (појава у унутрашњем видику човека) јесте појава неке представе. Пошто појава слике не зависи од човекове воље, ово се још не урачунава у грех. Представе се заодевају час у видљиве облике, час у мисаоне садржаје, а најчешће су и једно и друго. Пошто представе чулних предмета повлаче за собом неку мисао, све врсте представа се на подвижничком језику називају-'помисли'. Код бестрасног човека 'владалачки' ум се може зауставити на дошавшој помисли као сила која распознаје биће, остајући потпуно слободан од њеног утицаја. Али ако у човеку постоји 'место' , ако постоји одговарајућа подлога, некакво расположење према духу који се скрива у помисли, тада енергија помисли хрли да освоји психички свет, тј. Срце, душу човекову. Помисао то постиже тиме што у души, расположеној према пороку, изазива извесно осећање насладе, својствено овој или оној сласти. У тој насалди се и састоји 'искушење'. Тај тренутак насладе се још не уписује у грех. То је само 'предлагање' греха. Даљи развитак помисли могао би се грубо, шематски приказати овако: наслада коју предлаже страст привлачи пажњу ума, што представља веома важан моменат, јер је сједињење ума са помишљу погодан услов за њен развитак. Уколико ум једним унутрашњим напором воље не одбаци предложену насладу, већ и даље усредсређује своју пажњу на њу, јавиће се расположење према њој, пријатан разговор са њом, а затим 'пристајање', које може да пређе у потпуно и активно 'саглашавање'. Даље, страсна наслада може да нарасте до те мере да овлада човековим умом и вољом, што се назива 'ропством'. После тога се све снаге човека, савладане страшћу, усмеравају ка већој или мањој решености за остварење греха на делу, уколико за то не постоје спољашње препреке, или ако постоје, ка тражењу могућности таквог остварења.
25. Да би се све ово избегло потребно је да се ум молитвом сабере у срце. То је насушна потреба сваког подвижника који жели да се кроз истинско покајање учврсти у духовном животу. У оваквом стању ум се сав претвара у слух и вид и чује и види сваку помисао која се приближава споља и то пре него што она продре у срце.'Кћери вавилонска, крвницо!...благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен именом Исуса Христа ' (Пс. 136, 8-9).
26. Чувај срце од сваке стране помисли помоћу умне будности, како би, отклонивши сваки туђ утицај споља, дошао до стајања пред Богом у чистој молитви. Ово делање се назива умно безмолвије.
35. Будући апсолутно слободан, Бог није подвргнут никаквом механичком притиску, нити било каквој принуди. Умно безмолвије изискује потпуно самоодрицање. То је уједно и најтежи подвиг. Та човекова одлука да се ода великом страдању ради успешнијег испуњавања заповести Божјих, привлачи Божју благодат, наравно уколико се тај подвиг врши у духу смирења. Горд човек никада неће достићи право богоопштење ма какав метод примењивао.
36. Много је на земљи оних који верују, али је мало оних који знају Бога! Под знањем се не подразумевају гносеолошко-богословски закључци, већ опит живога општења. Знање је са-битисање.
37. “Бог је (човека) сазданог по образу, створио без страсти…,зато… страсти нису у природи душе, него су нешто придодато, и за њих је крива сама душа… Ако су ти осећања (чула) закључана безмолвијем, увидећеш каква блага има душа сакривена у себи” (Исак Сирин, Слово3).
38. Светитељ није онај који поседује високе црте људске моралности, нити онај ко свој живот проводи у подвизивању и молитви (јер и фарисеји су постили и “дуго” се молили), него онај ко у себи носи Светога Духа.
39. Само духовни човек који познаје животворни утицај Божанске благодати, способан је да схвати страст ко патњу и смрт у самом њеном зачетку, јер благодат рађа у души одвратност и “мржњу” према грешним покретима у нама. Борба са страстима јесте почетак духовног живота. Када би се ова борба састојала само у одрицању од наслађивања, тада би она била лака. Но тежи је онај други ступањ-када незадовољена страст почиње да мучи човека у виду најразличитијих болести. Прави подвижник је тада спреман, у својој решености да им се не подчини, да иде и до смрти- до које не долази јер Бог тада још више чува човека. Оваква храброст је неопходна за духовно узрастање.
40. Богослов-рационалиста изграђује свој систем, отприлике као што архитекта гради неки дворац или храм, користећи емпиријске или метафизичке појмове као грађевински материјал и бринући се притом више о величанственом и хармоничности свог идеалног пројекта у његовом логичком аспекту, него о његовој сагласности са стварном истином бића. Узрок оваквом приступу је гордост!
41. Богослов-филозоф се, будући рационалиста, уздиже до надрационалне мисаоне сфере која још није Божански свет јер се налази у границама човекове тварне природе. То су крајње границе које расуђујући ум може да достигне на путевима свог природног развитка. Достигавши ове “границе светлости и таме” човек у ствари сагледава своју умну красоту, која иако светлост није Истинска Светлост, у којој нема никакве таме, већ природна светлост ума човека створеног по образу Божјем.
42. Који је знак правог богоопштења, а не маштарског, филозовског? Једино мерило које подлеже нашој логичкој контроли, а то је - љубав према непријатељима и молитва за цео свет. Ако пак немаш ове љубави тражи је и Господ ће ти дати, јер је рекао: Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете (Мт. 7,7).
43. Хришћански живот је сагласност двеју воља: Божанске и човечије. Ако смо ми самољубиво окренути себи, онда без обзира на висину сагледања, ми бивамо затворени за дејство Божје благодати.
44. Православни подвижник решава све проблеме кроз веру и молитву. Он не верује своме немоћном разуму, већ Богу. Верује да су Христове заповести непогрешиво мерило и канон истине, да су оне по самој својој суштини Божанска сила и сам вечан живот.
Свако дело, свака реч, сваки и најмањи унутрашњи покрет мисли или осећања – све се своди на суд Христових речи.
45. Постоје различити облици духовне борбе, али је најтежа и најсложенија борба са гордошћу. Изопачавајући Божански поредак гордост свуда уноси распадање и смрт. Постављајући себе у први план, она води борбу за превласт над свим и у тој борби њено главно оружје је ум – разум (ратио).
46. Разум тврди да се достојанство човека састоји у способности расуђивања и та способност треба да претставља његово превасходство над светом. Како би утврдио своје првенство у бићу, разум истиче своја достигнућа, своју културу. Он тврди да једино њему припада право решавања и право утврђивања истине. Безличан у законима свога функционисања, а у суштини само једна од пројава живота човекове личности, једна од њених енергија- разум у случају да му се уступи водећа улога у духовном бићу човековом, доследно долази до тога да започиње борбу и са својим извором, тј. личним начелом. Узносећи се, како он то уображава, до највећих висина, затим спуштајући се, како се то њему чини, до највећих дубина, разум тежи да се косне граница бића како би свему дао њему својствену “дефиницију”. Не достигавши овај свој циљ, изнемогло пада објављујући: “Нема Бога!”(слично рибици у акваријуму која би изјавила-нема океана). Затим настављајући борбу за превласт, дрско,а у исто време с тугом говори: “Ако Бог постоји, како могу да се сагласим да тај Бог нисам ја?”. Не нашавши границе бића и приписавши себи ту бескрајност, разум се гордо диже кличући: “Све сам проучио и нигде нисам нашао већег од себе. Према томе ја сам Бог”. То су крајње границе разумског маштања и у исто време последње дубине пада и мрака.
47. Из борбе против гордости подвижник може да изађе као победник само кроз веру која побеђује свет. Ова борба се не војује у удобној наслоњачи радног кабинета (са вискијем у једној и цигаром у другој руци-омиљен начин рационалиста), већ у ноћној тишини где се с великим плачем пада пред Богом са молитвом. Ова борба може да траје годинама, све док се човек не очисти од страсти и док се не појави Божанска светлост, да обелодани неправилност наших судова и да изведе душу у бескрајне просторе истинског живота.
48. Гордост свим силама настоји да створи свој свет,(сетимо се Денице-Луцифера), а смирење прима живот од Бога. Сагледавања која се постижу напорима разума нису права сагледавања, већ умишљена. Када се ово умишљено прими као истинито, у души се ствара такво стање које спречава деловања благодати, тј. правог сагледавања.
49. Иако су чинили чуда светитељи су говорили: “Ја ћу се мучити у аду!”. Они су кроз опит дошли до сазнања о следећем: ако душа осуди себе на адске муке, али се и даље чврсто узда у Божје милосрђе, Божја сила ће испунити душу и Дух Свети ће јој јасно сведочити о спасењу. Самоосуђивањем душа се смирава и у њој нема никаквих помисли, већ чистим умом стоји пред Богом. То је духовна мудрост!
50. Божанствена сагледавања не дају се човеку када их он себи постави за циљ, него онда када је душа за то спремна. Ко се тога удостоји откриће му се ствари : Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1.Кор.2,9).
Назад на врх
51. Право богословље не сачињавају досетке ум-разума, нити је оно резултат критичког истраживања, него казивање о оном бићу у које је човек био уведен дејством Светог Духа.
51. Затворивши прилазе свог срца и поставивши као стражу ум, ослобођен од маштања и размишљања, али наоружан милитвом и именом Исуса Христа, подвижник ступа у борбу са свим утицајима и помислима који навиру споља. У томе се састоји суштина умног трезвљења. Његов циљ је борба са страстима.
53. Човек са недовољном унутрашњом пажњом врло лако пада под утицај помисли и постаје њен роб. Опредељивањем своје воље за помисао, човек се духовно уподобљава, чак поистовећава са духом, чија се енергија садржи у помисли. Повевши се за страсном мишљу, која је врло често последица демонских деловања, човек постаје оруђе демонских дејстава.
54. Познавање страсти које се стиче путем њиховог савладавања, доводи до прозорљивости из искуства. Та прозорљивост никада не може бити тако савршена, као она која се јавља као дар нарочитог дејства благодати. Такође постоји и трећи вид прозорљивости који је последица демонског деловања. Ова прозорљивост је веома опасна, јер пре или после доводи до болесног поремећаја свих човекових духовних и душевних моћи, унаказујући и сам његов лик.
55. Права духовна прозорљивост јесте дар благодати. Овој прозорљивости се откривају дубине човечије душе. Та врста прозорљивости нема у себи ничег психопатолошког и наноси страдања онима који је поседују само због тога, што је, као Божји дар, пуна љубави, а њој се пружа прилика да гледа углавном човекову “унакаженост и униженост”.
56. Постоје три суштинска ступња духовног пута: први-добијање благодати, други-њено губљење и трећи-враћање благодати или њено поновно стицање кроз подвиг смирења.
57. Памтити духовно веома је тешко, зато што је у духовном животу врло мало спољашњих израза, образаца, на које би се вештаствено сећање могло ослонити. Није ли управо зато свезнајући Господ Своје учење о тајнама Царства преносио народу путем слика из живота и преко прича?
58. Ево органског пута ка бестрашћу: Вера (не као логичко убеђење, већ као осећање живога Бога), од које се рађа страх од Божјег суда, од страха се рађа покајање, од покајања-милитва, исповест, сузе. Покајање, молитва и сузе, умножавајући се и продубљујући се, доводе до делимичног ослобођења од страсти, од чега се рађа нада. Нада умножава подвижнички труд, молитву и сузе, утаначава и продубљује осећање греха, услед чега расте страх, који прелази у најдубље покајање, које привлачи Божје милосрђе и душа се удостојава благодати Светог Духа, испуњене светлошћу Божанске љубави.
59. Пред Богом морамо живети у страху и љубави. У страху због тога да небисмо жалостили Господа ружним помислима, а у љубави зато што је Господ љубав.
60. Православно безмолвије извире из дубоког покајања. То је тражење слободе ума од свих представа света, како би душа стајала пред Богом у пуноти љубави, лицем у Лице, чистим умом у чистој срдачној молитви. У основи безмолвија лежи Христова заповест: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк.10,27).
61. Бог непрестано тражи човека и зато чим човек само испољи тежњу ка добру и његовом остварењу, благодат га већ сусреће. Ма шта чинио, човек сам, без Божјег благовољења, остаје изван Божанске светлости. Сазнавши ово из властитог искуства, православни монах поставља као врховни циљ свог живота- стицање благодати Светог Духа.
62. “А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину… и у онај дан нећете ме питати ништа (Јн.16,13;23).
63. Нема и не може бити таквог случаја, када би испуњење Христових заповести могло да нанесе штету, будући да је Христова заповест пројављивање апсолутног добра.
64. Велико је и префињено лукавство савести у страсном човеку. У религиозном животу човек који је опседнут страшћу често претставља страсти као захтев правде и користи, често и као борбу за славу Божју.
65. У нашем земаљском животу, у сфери остављеној Богом за пројављивање не само позитивних него и негативних могућности слободе, нико и ништа не може потпуно спречити пројављивање зла; али молитва покренута љубављу, може знатно да утиче на ток збивања и да умањи размере зла.
66. Хиљадугодишњи опит преношен са колена на колено и са покољења на покољење сведочи о једноме: када Бог види верност подвижникове душе, као што је видео код Јова, Он човека води по таквим дубинама и висинама које други не познају. Уколико је већа и дубља човекова верност и поверење према Богу, утолико ће строжије бити проверавање и савршенији опит, који може да доспе до крајњих граница људске моћи.
67. Све док се не ослободи своје гордости, човек је подложан наступима изузетно мучног адског очајања које изопачава његове представе о Богу и о путевима Његовог промисла. Горда душа сматра да је Бог виновник њених патњи и предтставља Га бескрајно суровим. Живећи ван Божанске светлости, душа у своме очајању иде тако далеко, да јој се и биће самога Бога чини као бесмислица, услед чега се све више удаљује од Бога.
68. Већина богобојажљивих хришћана нису доживели у току свог живота васкрсење своје душе, али вера у Њега их је крепила. Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29).
69. Кад човек по Божјем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости и ужаснута величином зла које стоји пред њом сва претрне толико, да више није способна ни за молитву. У таквим тренутцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божје име. Она тек касније сазнаје да је Бог ни један тренутак није остављао.
70. “Држи свој ум у аду и не очајавај!”- то је савет за победу над ђаволом. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља себе саму осуђује на вечну муку, додајући: “Бог је свет, истинит и благословен вавек”. Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна.
71. Код свих који су прелашћени демонским помислима јавља се гордост, која може да се скрива чак и под видом највеће понизности.
72. Борба са гордошћу је последњи ступањ борбе са страстима. У прво време подвижник се бори са грубим телесним страстима, затим са раздражљивошћу и најзад са гордошћу.
73. При духовном сагледању подвижник види ствари које за већину људи остају тајна. Њему је тешко да о томе говори, јер преведена на људски језик она изгледа сасвим друкчија. Неопходан услов за разумевање јесте заједничко и истоветно искуство.
74. Христова реч преточена у живот чини човека богом. Христов Дух води човеков дух ка познању Бога, ка искуственом познању,јер и сама реч “познање” означава не неко апстрактно интелектуално усвајање, не схватање помоћу разума, него увођење у Божанско биће, присаједињавање бићу.
75. Крајње границе човековог бића су са једне стране-љубав према Богу до мржње према себи и са друге стране-љубав према себи до мржње према Богу. У првом случају-света и савршена љубав и света и савршена мржња, а у другом-греховно самољубље и греховна мржња.
76. Бог све призива и оне који се одазову Бог строго испитује. Степен строгости овог испитивања сразмеран је степену верности и преданости испитаника. Тиме Он човекову душу васпитава не тако што би је одвојио од сучељавања са злом, него тако што јој даје снаге да победи свако зло.
77. Природа свељудског бића је таква да човек, савлађујући зло у себи, наноси снажан ударац космичком злу, а последице тога имају благотворан утицај на судбину целог света. Појава једног јединог светитеља јесте од изванредног значаја за цело човечанство. Према сведочанству светог Варсануфија у његово време је молитва три човека спасла свет од катастрофе. Када земља буде престала да рађа светитеље, нестаће и силе која чува свет од катастрофе и никаква људска наука нити култура неће сачувати свет од пропасти.
78. Мисао о “слабости” хришћанства је дубоко неправилна. Свети људи поседују моћ којом би могли да владају над људима, над масама, али они иду обратним путем: они себе потчињавају, предају у власт брату и кроз то добијају такву љубав која је по својој суштини непролазна. На овај начин они остварују победу која ће трајати вечно, док победа силом никад није трајна и пре се може сматрати срамотом него похвалом човечанства.
79. У Јеванђељу је јасно речено…Кад Самарјани нису хтели да приме Христа, апостоли Јаков и Јован су хтели да сведу огањ са неба да их истребе. Али Господ им је запретио рекавши: “ Не знате каквог сте ви духа…Јер Син Човечији није дошао да погубе душе људске него да их спасе” (Лк.9,52-56).
80. Св.Силуан је увек тврдио да у ономе ко не воли свога непријатеља нема Божје љубави. Под “жаљењем непријатеља” он није подразумевао презриво сажаљење, већ жалост срца које воли. То је он сматрао ознаком истинског Божјег пута.
81. Смирујмо себе, јер гордост нам смета да волимо!
82. Хришћанин се у свом срцу смирава до крајњих граница, сазнаје да је “нижи од сваке твари” и кроз то смирење уздиже се ка Богу, постајући виши од сваке твари.
83. Да би се човек учврстио у Божјој љубави, неопходно је да гнев и “мржња” достигну своју крајњу меру,али да су усмерени на грех који живи у нама, на зло које дејствује у нама-у нама самима, а не у брату.
84. У устројству света може се уочити одређени хијерархијски поредак, подела на више и ниже: Пирамида бића. Међутим, у људској савести налазимо идеју једнакости као стални захтев наше дубоке савести. Погледајмо стога како Христос разрешава овај проблем. Господ не пориче чињеницу неједнакости, не пориче постојање хијерархије, поделу на више и ниже, веће и мање, али ову Пирамиду окреће врхом на доле и тако постиже крајње савршенство. Несумњиво,сам врх ове Пирамиде је Син Човечији, јединствени, истински, вечни Господ. И Он за Себе каже да није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28 )
85. Христос је као Творац, тј. Узрочник, Виновник бића, и у том смислу “Виновник” бића света, на Себе узео бреме-грех целога света. Он је врх надоле окренуте пирамиде, који подноси терет свеколике пирамиде бића. Христови следбеници се на чудесан начин уподобљавају Христу примањем на себе бремена и немоћи других: Дужни смо, пак, ми јаки слабости слабих носити (Рим.15,1).
86. Хришћанин силази доле, на дно изокренуте пирамиде, у тачку где је концентрисан сав огроман притисак и где се налази Онај који је на себе узео грех света-Христос. Ту настаје стање које се не може речима саопштити. Дубина и снага преживљених страдања у властитом животу испуњавају срце великим сажаљењем према сваком патнику, а састрадална љубав постаје спремна да читаво своје биће жртвује за добро ближњег.
87. Да би се човек осмелио на молитву за цео свет, мора најпре његово лично покајање да достигне пуноту. Јер уколико продужи да живи у греху и страстима, он уместо да понесе бреме ближњих, на њих товари и своје сопствено бреме. (Фил.3,10; 1.Пт.4,13; 1 Пт.4,1).
88. Ко макар делимично и макар из далека следи Христа на Његовом путу у Јерусалим, разумеће страх који су осетили Његови ученици, када су ишли за њим (Мк.10,32). То је стога што све, учињено по Христовој заповести, обавезно бива подвргнуто провери, и тек након тога задобија своју вечну вредност.
89. У животу подвижника има тренутака у којима је он спреман да без трунке колебања јурне право у смрт. Међутим овај огањ обично тихо пламти у његовој души, не пројављујући се у свој сили. Дакако, умерено, скривено спољашње дејство овог пламена неопходно је и током свакодневног живота, јер нам он даје снаге да испуњавамо Христове заповести.
90. Враћајући се, по окончању молитве, у грубост психо-физичког живота, душа осећа некакву сету због несавршености своје жртве и чак и некакав стид због своје лажности, како је казано: Сваки човек је лаж (Пс.115,2). Лажан је зато што није неизмењив, него ако данас каже: “волим” , сутра већ не затиче у себи ту љубав.
91. Како ћу да знам да ли ме Господ воли? Ево како. Ако се храбро бориш са грехом, значи да те Господ воли. Ако волиш своје непријатеље, Господ те још више воли. А ако душу своју полажеш за друге, значи да те Господ много воли, јер је и Он Сам положио душу Своју за нас.
99. Гордима Господ не да да га познају, а они пак мисле да много знају. Будимо смирени братијо и Господ ће нам све показати, као што отац показује својој деци.
100. Умом погледај шта се дешава у души. Ако је у души макар мало благодати, биће и мира и осећаће љубав према свима. Ако је благодати више, осећаће се светлост и велика радост, а ако је још више, онда ће и само тело осетити благодат Духа Светога. Не осећају сви Духа Светога, али ће се спасти сви који имају страх Господњи и држе Његове заповести.
101. Кад нема добрих духовника, треба се у смирењу предавати вољи Божјој и тада ће нас Господ Својом Благодаћу упућивати.
102. Никад не ропћи на своју судбину, јер привремене тешкоће које подносимо ради Бога припремају нам вечну радост са њим.
103. О, братијо моја, молим вас и преклињем у име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве и још овде, на земљи, окусићете рајско блаженство. Јер царство Божије је унутра у вама. Љубав Божија уноси рај у душу.
104. Они који иду код духовника који се ту нађе, чак и ако није опитан наставник,Господ ће сачувати због њиховог смирења. Ако пак помислиш да твој духовник живи немарно и да у њему нема благодати Божје, знај да ћеш због такве мисли силно пострадати и да ћеш сигурно пасти у прелест. Господ ће те тим путем смирити.
105. Молитва само из навике, без скрушености срца због учињених грехова није угодна Господу. Оног ко се моли, а мисли на друго, Господ не слуша. Ако желиш да се чисто молиш буди смирен, уздржљив, често се исповедај и заволеће те молитва. Буди послушан, са добром савешћу потчињавај се властима и буди свиме задовољан, па ће ти се ум очистити од сујетних мисли. Сећај се да те Господ гледа и бој се да чиме не ожалостиш брата. Не осуђуј ближњег и не вређај га, чак ни погледом, и Дух Свети ће те заволети и Сам ће ти у свему помагати.
106. Онај ко воли непријатеље, убрзо ће упознати Господа Духом Светим, а о ономе ко не воли непријатеље нећу ни да пишем. Њега ми је жао, јер он мучи и себе и друге, и неће познати Господа.
107. Код оног ко се моли из навике, молитва је увек иста, а код оног ко се усрдно моли, постоје многе промене у молитви: или има борбу са злим духом, или са самим собом, са страстима или са људима. А у свему томе треба бити одважан и чврст.
108. Ако је наша молитва угодна Господу, имаћемо у души сведочанство Духа Светога. Он је пријатан и тих. Раније нисам распознавао да ли је Господ примио моју молитву, нити сам знао по чему бих то могао да познам.
109. Ако твој ум жели да се моли у срцу, а не може, онда изговарај речи молитве устима и држи ум везан за речи. Временом ће ти Господ дати срдачну милитву без помисли, па ћеш се лако молити.
110. Понеки су повредили своје срце, па су дошли дотле да се више нису могли ни устима молити. Знај поредак духовног живота: Дарови се дају простој, смиреној и послушној души. Ономе ко је послушан и у свему уздржан: у храни, у речима у опхођењу, Сам Господ ће дати дар молитве и ова ће се лако вршити у срцу.
111. Непрестана молитва долази од љубави, а губи се због осуђивања других, празних разговора и неуздржљивости.
112. Онај ко љуби Бога може да мисли на Њега и дан и ноћ, јер љубав према Богу не ометају никакви послови.
113. Душа која је изгубила смирење, изгубила је и благодат и љубав према Богу. Тада се гаси пламена молитва. Међутим, души која се умири од страсти и стекне смирење, Господ даје Своју благодат. Тада се она моли за непријатеље као за саму себе а за цео свет се моли са врелим сузама.
114. Прве године по примању Духа Светога мислио сам: Господ ми је опростио грехе, благодат сведочи о томе. Шта ми више од овога треба? Но, не треба тако мислити. Премда су нам греси и опроштени, ипак треба да их се сећамо и да жалимо због њих. Само тако ћемо сачувати скрушеност. Ја нисам тако радио и престао сам да се скрушавам, те сам много препатио од демона. Био сам у недоумици шта се то самном збива. Откуда су наишле ове рђаве мисли кад моја душа познаје Господа и Његову љубав? Међутим, Господ се сажалио на мене и Сам ме је упутио како се треба смиривати: “Држи ум свој у аду и не очајавај”. Ето тиме се побеђује ђаво. А кад бих умом излазио из пламена, рђаве мисли су поново надирале.
115. Онај који попут мене изгуби благодат, треба храбро да се бори против ђавола. Знај да си сам за све крив: пао си у гордост и славољубље и Господ ти милостиво даје да познаш шта значи бити у Духу Светом, а шта у борби са демонима. На тај начин душа опитом увиђа зло које доноси гордост. Тада она бежи од славољубља и од људске похвале и од помисли. Тада душа почиње да прездравља и да се учи да чува благодат.
116. Како ћемо знати да ли је душа здрава или није? Болесна душа је горда, док здрава воли смирење, као што ју је научио Дух Свети. А ако и не зна то, она ипак себе сматра гором од свакога.
117. Смирена душа се учи из искуства. И да је Господ сваки дан уздиже на небо и показује јој сву славу небеску у којој пребива, она ће говорити: “Показујеш ми славу Своју зато што волиш створења Своја. Али Господе, даруј ми плач и силу да Ти захваљујем. Ја треба да плачем због своји грехова”. Другачије нећеш сачувати благодат Духа Светога коју Бог даје без икаквих претходних заслуга са наше стране, већ једино по милости Својој.
118. Неки говоре да је раније тако било, а да је сада то застарело. Али код Господа никад ништа не мења своју вредност. Ми смо ти који се мењамо, постајемо рђави и губимо благодат. Ономе који иште Господ све даје и то не зато што је заслужио, већ зато што је Бог милостив и што нас воли. Ја о овоме пишем, јер душа моја зна Господа.
119. Тело се може брзо исушити постом, али непрестано смиривати себе тешко је и није брзо достижно. Марија Египћанка се 17 година борила са страстима као са дивљим зверима и тек је тада нашла мир, а тело је она брзо испостила будући да у пустињи није имала чиме да се храни. Смирена душа има велики мир, док горда сама себе мучи.
120. Гордост неда души да ступи на пут вере. Горди неби нашли спокојство чак кад би га и на силу одвели у рај. И ту би он био незадовољан и говори би:”Зашто нисам на првом месту?”. Дакле да бисмо се спасли треба да се смиравамо. Смирена душа је испуњена љубављу, не тражи првенства, свима жели добро и свиме је задовољна.
121. Ко је смирио себе победио је ђавола.
122. Када се душа сећа смрти, постаје смирена, потпуно се препушта вољи Божјој и жели да са свима буде у миру и да све воли.
123. Господ воли људе, али им шаље невоље да би увидели своју немоћ и смирили се. Неки много страдају због сиромаштва и болести, али се не смиравају, тако да страдају без користи. Сам Господ им говори: “Смири се и твоја ће се жалост окренути на радост и у чуду ћеш се питати зашто си се раније толико мучио и жалостио”.
124. Душа смиреног човека је као море. Камен који бациш у њега за тренутак заталаса површину, а затим потоне у дубину. Тако и невоље брзо тону у срцу смиреног човека, јер је са њим сила Господња.
125. Горда душа може да изучи све књиге, али никад неће познати Господа. Она својом гордошћу не оставља места благодати Духа Светога, а Бог се познаје једино Духом Светим.
126. Горд се човек боји укора, а смирени не. Ко је стекао Христово смирење, непрестано се укорава и радује када га други руже, а жалости када га људи хвале.Али ово је још увек само почетак смирења. Душа себе види гором од свих тек кад позна Господа Духом Светим.
127. Када се душа научи смирењу ни туга ни униније јој се неће приближити, јер је Дух Божији радује и весели.
Најсавршенија у смирењу је Мајка Божија и зато је славе сви народи света и служе јој све силе небеске. И ето, Њу нам је Господ дао за заступницу и помоћницу

128. Господ се једном јавио Пајсију Великом и рекао му: “ Пајсије, ако желиш да се више не гневиш, ништа немој пожелети, никог не осуђуј, нити мрзи”. Тако ће и сваки човек увек имати мир у души ако отсеца своју вољу пред Богом и људима.
129. Ако те снађе невоља, помисли: “Господ види моје срце и ако му буде угодно, биће добро и мени и другима”. Тако ће ти у души увек владати мир, а ако неко ропће никада неће имати мира у души, па макар се и много молио и постио.
130. Господ нас воли и стога се не треба ничега бојати, осим греха- јер се због њега губи благодат Божија. Тада ђаво прогања душу, као што ветар гони дим или сув лист.
131. Молећи се непрестано за људе, отац Јован Кронштатски је чувао душевни мир чак и у великој гужви и метежу, а ми га губимо, јер немамо у себи љубави према ближњима. Нека свако размисли о овоме.
132. Преподобни Пајсије Велики молио се за свог ученика који се био одрекао Христа. Господ му се јавио за време молитве и питао: “ Пајсије за кога се то молиш? Па он се одрекао Мене!”. Преподобни, међутим није могао а да и даље не жали свог ученика. Тада му се поново јавио Господ и рекао:”Пајсије, љубављу својом постао си сличан Мени”. Тако се, ето, стиче мир и другог пута нема.
133. Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и када превише једемо или се нехатно молимо.
134. Онај ко има Духа Светога и на друге га излива, а ко у себи има злог диха и на друге преноси зло.
135. Ако си старешина и треба да осудиш неког због злих дела, прво се помоли да ти Господ да милостиво срце које Он воли, па ћеш правилно расудити. Међутим, ако будеш судио људе по делима, погрешићеш и нећеш бити угодан Богу.
136. Судити треба једино ради исправљања човека.
137. Човек и сам у свему треба да има чисту савест. Живимо у миру и љубави и Господ ће нас послушати и што год корисно заиштемо- даће нам.
138. Ако не будемо волели непријатеље, можда ћемо понекад и бити спокојни у души, а ако их будемо волели, мир ће пребивати у нама и дан и ноћ.
139. Чувај у души мир и благодат Светог Духа. Ако мир будеш пренео на брата, Бог ће и теби даровати неупоредиво више, а ако ожалостиш брата, знај да ће и на твоју душу неизбежно доћи жалост.
140. Када би цареви и вође народа имали љубав према Богу, никада не би ратовали. Рат се шаље за грех, а не за љубав.
Када би се властодршци придржавали заповести Божијих, а народ и потчињени властодршце слушали у смирењу, на земљи би настао велики мир и весеље. Али, због властољубља и непослушности гордих страда цело човечанство.






ОДНОС ПРЕМА НЕПРАВОСЛАВНИМА
Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је "спасење у Христовом смирењу". Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.
Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:
- Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
Саслушавши га, старац га упита:
- Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?
- Да, верују.
- А да ли поштују Мајку Божију?
- Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
- Да ли поштују светитеље?
- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
- Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?
- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.


О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ

Старац је говорио: "Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како да радимо и говоримо". Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да познамо вољу Божију и начин како да је остваримо.
Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.
Постоје различити начини да се позна воља Божја. Један од њих је реч Божја, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општем смислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Услед разноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.
Да би делатност и поступак имали добар крај, није довољно само познавање заповести - "Љуби Бога свим срцем, свим умом, свом снагом и ближњега као самога себе". Потребно је такође да добијемо просветљење од Господа, како да у животу остварујемо ове заповести. И више од тога - нама је за ово неопходна сила свише.
Онај ко је стекао Христову љубав у срцу, подстакнут њоме дела у складу са побудама које се приближавају вољи Божијој. Ипак, оне се само приближавају вољи Божијој, али нису савршене. Недостижност потпуног савршенства чини неопходним непрестано обраћање Богу са молитвом за уразумљење и помоћ.
Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има нежељене, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији.
Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.
Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла... Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут".
Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти
Човек који пође овим путем имаће успеха само ако кроз благодатни опит позна како Свети Дух дејствује у човеку, и ако се у његовом срцу укорени непоколебљиво самоодрицање, тј. ако се потпуно одрекне своје "индивидуалне" воље, да би познао и вршио свету вољу Божију. Тада ће му се открити у чему је прави смисао питања које је старац Силуан поставио оцу Стратонику: "Како говоре савршени?" Њему ће постати сродне речи и речи светих отаца: "Јер нађе за добро Дух Свети и ми". Боље ће разумети она места у Светом Писму Старог и Новог Завета, где се говори о сличном непосредном разговору душе с Богом, и приближиће се истинском разумевању начина на који су говорили апостоли и пророци.
Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноти непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни издалека "није за свакога". То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.
У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме - распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, "у обличју Христовом", како "блиста неизрецивим сјајем".
Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу цеома корисна и у "људском" смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.
Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само "човека", почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.
Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.
Отац Силуан га је питао:
- Како монах може да позна Божију вољу?
- Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,- одговорио је игуман. - Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.
Смисао ових игуманових речи је овај:
У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се "као човек повлачи".
Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:
- Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор.
Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: "Но, добро, урадите како хоћете". После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.
Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима "без расуђивања", налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26).
Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве.

* * *
Говорити о овим питањима, која сачињавају тајну хришћанског живота, и превазилазе границе лењиве свакодневице и обичног малог духовног искуства, није безопасно, будући да многи могу погрешно да схвате неку реч и да је неправилно примене на делу. Тада би се уместо користи имала штета, нарочито ако се ради о човеку који са гордом самоувереношћу приступа неком подвигу.
Старац није волео и хтео да одговара "из свог ума" кад би му се неко обраћао за савет. Он се сећао речи преподобног Серафима Саровског: "Када сам говорио из свог ума, грешио сам". Он је још додавао да грешке могу бити мале, али и велике.
Оно стање о коме је старац Силуан говорио оцу Стратонику, наиме да "савршени ништа не говоре сами од себе, већ само оно што им даје Дух", не даје се увек чак ни онима који су се приближили савршенству, као што ни апостоли и остали светитељи нису увек чинили чудеса, нити је пророчки Дух увек подједнако деловао у пророцима. Једном би то било снажно, а други пут би их Дух напуштао.
Старац је јасно разликовао "речи из искуства", од оних које су му дате као непосредно надахнуће свише, тј. речи које "даје Дух". И оно прво је, додуше, драгоцено, но ово друго је сматрао узвишенијим и веродостојнијим (1.Коринћанима 7,25). Каткад би са великом снагом убеђења своме питачу говорио о томе шта је Божија воља и давао одређене савете, а понекад, опет - да не зна шта је Божија воља за њега. Говорио је да Господ понекад не открива Своју вољу чак ни светима, јер су им се људи обратили са неверним и лукавим срцем.
По старчевој речи, код онога ко се усрдно моли бива много промена у молитви: борба са непријатељем, са самим собом, са страстима, са људима, са маштом. У таквим случајевима ум није чист и много је нејасног. Тек када наступи чиста молитва, када ум, сјединивши се са срцем, безмолвно стане пред Бога, када душа опипљиво осети да у себи носи благодат и потпуно се, слободна од мрачног утицаја страсти и маштања, преда вољи Божијој, молитвеник у себи може да осети надахнуће благодати.
Када ово духовно занимање - тражење Божије воље преко молитве - упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може поуздано "по укусу" разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу, и, све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: "Не примај и не одбацуј!".
"Не примајући" - хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да "поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима", и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу.
"Не одбацујући", - човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех "хуле на Духа Светога", као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали "сили Велзевула, кнеза ђаволског".
Друга опасност је већа од прве, јер душа може да се навикне да одбацује благодат и да је омрзне у толикој мери да усвоји стање богопротивљења, па да се тако определи и на вечном плану, услед чега се овај грех неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем (Матеј 12,22-32). При првој заблуди душа брже увиђа своју неправду и спасава се покајањем, будући да нема неопростивог греха, осим непокајаног.
О овом веома важном аскетском правилу, - "не примати и не одбацивати", као и о томе како се оно примењује у животу подвижника, требало би говорити опширно. Али, пошто је наш циљ да у овом делу изложимо само неке основне поставке, а не и појединости, вратићемо се на претходну тему.
Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране, и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише - подједнако је потребна свима нама, како старима тако и младима, ученим и неуким, онима који имају власт као и потчињеним, очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеног статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.


О ПОСЛУШНОСТИ
Питање познања Божије воље и потпуног предавања себе вољи Божијој уско је повезано с питањем послушности. Овом питању старац је придавао велики значај не само у личном животу монаха и хришћанина, већ и у животу целога "тела Цркве", у Њеној свеобухватној пуноти (плироми).
Старац Силуан није имао својих ученика у обичном смислу речи, нити је заузимао професорску катедру, а ни сам није био ученик одређеног старца, већ се васпитавао, као већина светогорских монаха, на потоку општег предања: присуствовањем богослужењима у храму, читањем и слушањем Божије речи и дела светих отаца, затим кроз разговор са осталим светогорским подвижницима, строгим придржавањем одређеног поста, послушношћу игуману, духовнику и старијем на послу.
Нарочити, пак, значај старац је придавао унутрашњој духовној послушности игуману и духовнику, сматрајући то даром благодати и Тајном Цркве. Обраћајући се духовнику, он се молио да му се Господ кроз Свога слугу смилује и открије му Своју вољу, а кроз то пут ка спасењу. Знајући да је прва мисао која се појави у души после молитве - откривење свише, он је са будном пажњом ослушкивао прву реч духовникову, његов први наговештај, и није се упуштао у даљи разговор. У томе и јесте мудрост и тајна истинске побожности, која води ка познавању и испуњавању воље Божије, а не човечје. Оваква послушност без опирања - било спољашњег или унутрашњег - представља јединствени услов за усвајање живога предања.
Живо предање Цркве које се преноси кроз векове са покољења на покољење једна је од најбитнијих страна њеног живота. Када ученик прилази своме учитељу без противљења, отворена и искрена срца, са вером и смирењем, учитељ лако и, може бити, потпуно отвара своју душу. Али, чим духовни отац примети и најмање опирање, његова душа се затвара, а нит чистог предања се прекида.
Многи погрешно сматрају да је духовник "исто тако несавршен човек" и да му "треба све потанко објаснити", иначе "неће разумети", да "може лако да погреши и због тога га треба исправљати". Онај који се опире духовнику и хоће да га исправља, самим тим ставља севе изнад свога учитеља и тако престаје да буде ученик. Наравно, нико није савршен и нема човека који би се усудио учити као Христос, који има власт, јер предмет учења није од човека, и "није по човеку" (Гал. 1,11-12), али се неизмерно благо дарова Светога Духа чува у земљаним судовима. То благо је не само неизмерно него и недокучиво по свом карактеру, и само онај ко је пошао путем истинске и потпуне послушности, може да нађе улаз у ову тајанствену ризницу.
Разборит подвижник или онај ко се исповеда код духовника, овако се понаша: у неколико речи исприча своме духовнику о помислима, или му изнесе оно суштинско о свом душевном стању, а затим оставља духовника слободног. Духовник, пак, који се од почетка исповести моли Богу, чека уразумљење код Бога. Ако у својој души осети "осведочење", даје свој одговор, на коме се и треба задржати. Јер, ако се "прва реч" духовника пропусти, губи се делотворност Тајне и исповест може да се преобрати у обичан људски разговор.
Ако послушник (онај који се исповеда) и духовник имају правилан однос према Тајни, осведочење од Бога добија се уњкоро. Не добије ли се, међутим, тражено осведочење, духовник може да затражи од онога ко се исповеда даља објашњења, и само тада су она умесна. Ако овај не обрати потребну пажњу на духовникову "прву реч", већ га засипа својим објашњењима, самим тим показује недостатак своје вере и разумевања као и то да се поводи за својом скривеном жељом да придобије духовника за своје гледиште. У таквом случају почиње психолошка борба, коју је апостол Павле назвао "некорисном" (Јев. 13,17).
Вера у силу Тајне, вера у то да Господ љуби човека и никада не оставља онога који се одриче своје воље и расуђивања ради Његовог имена и Његове свете воље, послушника чини непоколебљивим и неустрашивим. Пошто добије упутство од духовника, подвижник, у своме настојању да га испуни, презире и саму смрт, јер је већ преша "из смрти у живот".
Старац Силуан је од самог почетка свога монашког живота био тако савршен послушник, да је за њега сваки духовник био добар наставник. Кад би монаси и сви богобојажљиви хришћани, сматрао је он, слушали своје духовнике и пастире без властитог суда над њима, без критике и без унутрашњег противљења, удостојили би се спасења и самим тим би допринели пуноти живота целе Цркве.
Онај који иде старчевим путем, може бити сигуран да ће се ускоро и лако удостојити велике Божије милости, док ће се својевољан и својеуман, ма колико био учен и образован, и ма колико мучио себе најсуровијим подвизавањем - увек хранити мрвицама које падају са Престола Милосрђа. Богатство које верује да има, постоји у његовој уобразиљи а не у стварности.
- Једно је веровати у Бога, а друго је знати Бога,- говорио је старац.
Кроз пространо море живота Цркве, чисто и истинско предање Духа протиче попут танке струје, и онај ко жели да се приближи том потоку, треба да се одрекне "свог" умовања. Човек који почиње расуђивати "својим" разумом, неизбежно губи чистоту, јер је Божијој премудрости и истини супротна људска мудрост и истина. Својеумним људима ово ће се учинити страшно тешким и чак безумним, али онај ко се није уплашио да постане луд (1.Кор. 3,18-19), спознао је истински живот и истинску премудрост.

Svetosavlje

Света Гора 2009




Света Гора (Агион Орос), налази се у Грчкој на Халкидикију. Света Гора назива се и Атос по истоименој планини којом се и заокружује ово полустрво. Полуострво је дугачко око 60 километара, широко између 7 и 16 километара и површине 389 км2.
Пре Христа Атос је био испуњен идолопоклоничким храмовима. По предању Атос је доживео потпуни преображај када је Пресвета Богомајка Марија крочила ногом на његово тло. То се десило на њеном путу према Кипру; бура је барку натерала да пристане на Атос (на месту где се данас налази манастир Ивирон). Када је Пресвета Богомајка својом ногом крочила на тло Атоса сви многобожачки храмови су се порушили, а пагани спознали Бога и крстили се у име Свете Тројице. Од тада је Атос постала Света Гора. Зато се Света Гора назива и Вртом Пресвете Богородице. Од 1046. године царском повељом Константина Мономаха женама је забрањен улаз на Свету Гору. Ова хрисовуља (повеља) никада није оспорена.
Данас се на Светој Гори налази 20 великих самосталних манастира, 12 скитова и стотине келија и пустињских испосница.
Ако се крене источном страном полуострва, полази се бродом из града Јерисуса и брод прво пристаје на хиландарској луци (арсани). Хиландар је удаљен од пристаништа око два километра. Ако се даље крене бродом, наилази се на манастире: Есфигмен, Ватопед, Пантократор, Ставроникита, Ивирон и Велика Лавра. Велика Лавра је последњи велики манастир са источне стране. Између Ивирона и Велике Лавре налазе се два велика манастира: Филотеј и Каракалу.
Са западне стране из посведневног света у посебни свет Свете Горе креће се на пловидбу из града Уранополиса. Прво пристаниште је опет хиландарско и зове сеЈовањица; Хиландар је удаљен од овога пристаништа десетак километара; до нашег манастира постоји организован превоз. Затим долази пристаниште за бугарски манастир Зограф. Следе ови манастири: Дохијар, Ксенофонтос, Пантелејмон (руски манастир) те лука Дафни. Дафни је раскрсница. Одатле се аутобусима превозе путници-поклоници ка центру Свете Горе - Кареји, путем крај манастира Ксиропотам и Кутлумуш. Иза леђа нам остаје манастир Констамониту који се налази између Зографа и Дохиара. Из Дафнија се другом барком пловидба наставља према Симонопетру, Григоријату, Дионисијату, и Светом Павлу. То су били велики манастири, а пловидба тече и даље према пристаништу за Нови скит, Скит Свете Ане и скит Мале Свете Ане, па према Каруљи (испоснице) и скиту Кавсокаливија. Ту је крај пловидбе западном страном.
У периоду од 26. априла до 02. маја 2009. године по благослову епископа средњоевропског Г. Константина, кренули смо благословеним стазама Светога Саве на ходочашће Светој Гори Атонској.  Било нас је поред оца Братислава још девет Србовића: Милорад "кумбаре" Никитовић, Славољуб "камионист-игуман" Зељић, Дејан"Деки" Лекић, Дарко "Чаур" Томић, Иван "драги" Алексић, Горан "благајник" Милаковић, Бобан "факсиста" Андрић, Драган "записничар" Милаковић и Драган "пинк" Нинић.
У недељу рано ујутро кренула је експедиција "Света Гора 2009". Тачно у 05.55 часова полетео је авион са штутгартског аеродрома за Солун. Слетевши на тло грчке, сакечао нас је брат Димитриос, (уствари Димитрије, од мајке Српкиње), који нас је одвезао у цркву Св. великомученика Димитрија на Св. Литургију. Посетили смо и цркве Св. великомученика Георгија, цркву св. мученице Софије и храм посвећен Преображењу Господњем. После кратког обилазка Солуна крениули смо путем Јерисуса, свратишви успут до скита Каково, где смо добили благослов оца игумана Мојсија за одлазак у манастир Хиландар.
Из Јерисуса смо сутрадан пошли бродом у 08.45 сати, добивши дозволу (дијамонтирион) за Свету Гору. Једночасовно путовање до Свете Горе прошло нам је у тиховању и у молитви, разгледавши тихо море и лепоте светогорске обале. Стигавши на пристаниште хиландарске луке (арсани),с сви смо се прекрстили и почели смо да певамо духовне песме, које нам је поделио отац Братислав. Код хиландарске куле угледали смо групу Срба, која је радила у винограду, пожелевши им срећан рад. До манастира Хиландара пролазили смо поред крста цара Душана, маслиновог дрвта, који је цар Душан у 14. веку усадио, спомен плоче краља Александра и место, на коме је донета икона Тројеручица на леђима магарета из Србије.
Надомаку манастира Хиландарa, који је смештен у благу долини, окружен шумом. Са леве стране је у стени изклесан лик Св. Симеона, који руком показује у правцу Хиландара. У гостопримници манастира, која је прелепо урађена од камена и дрвета, нас и друге госте дочекује отац Павле, висок монах са седом братом, смирен и насмејан (израз лица, који се код великог броја монаха може видети). Послужени смо са „тсипуро“ ракијом, ратлуком, кафом, чајом и водом, и упућени у распоред богослужења. Код оца Симеона, млађи монах, земљак нашег брата Ивана, у канцеларији се саставља план о нашем боравку на Светој Гори. Затим се у књижари снабдевамо са књигама, бројаницама, крстовима и осталим. Испред манастира срећемо оца Кирила, старијег монаха, ниског раста, седом брадом и плавим очима из којих зрачи радост. Он нас је удостојио да се наслушамо мудрих речи али и шале, чак и на немачком језику. Међу осталом нам говори о препороду православља у Русији. За политичаре у нашој држави користи изреку његове бабе „... помешај помиј, па проспи“.Улазимо у цркву на вечерње. Кроз две припрате се улази у главну цркву, ту се налази икона Тројеручица и кивот преподобног Симеона Мироточивога. Појење монаха испуњава сав простор, високи, камени зидови појачавају акустику. После вечерњег идемо у трпезарију на вечеру. Као у цркви у трпезарији влада ред и мир. Прво улазе монаси, с њима свештеници, затим мирјани. Чита се молитва, затим сви седају и чекају знак звона, почетак вечере. За време вечере нико не прича. Један монах чита житије (живот светих) на глас, сем њега нико се не чује. Опет се знаком означује крај вечере, сви устају и после молитве напуштају трпезарију. Четворо из наше групе су се пријавили да помажу при спремању столова и прања судова. Улазимо опет у цркву где су у једној просторији, лево од олтара, изнесене мошти, међу њима део Часног Крста Господњег. Затим се чита Акатист (похвална песма) Пресветој Богородици, Икони Тројеручици. Затим нас отац Симеон води у ризницу, где су изложене драгоцене иконе и друга уметничка дела, нека чак из дванаестог века. У уторак ујутро у четири почиње јутарње. Црква је осветљена само свећама и кандилама испред икона. Једино глас монаха пробија тишину. Током службе браћа појединачно иду на исповест код оца Кирила. Отац Братислав добио је благослов да служи литургију. На крају литургије је причестио монахе а затим нас. После литургије идемо на ручак, храна у манастиру је скромна али укусна.
Крећемо на пут до грчког манастира Ватопед. Нажалост је облачно и хладно. Планирано пешачење до Ватопеда смо због кише која лагано пада одложили. Бусом се возимо до пристаништа “Јованица”, где живи Православни Немац из Гепингена и укрцавамо се на брод, којим идемо до задње станице Дафни. Брод плови близу обале, имамо прилику да видимо манастире који су близу обале, међу њима Пантелејмон, који ће да обиђемо на дан повратка. Из Дафни се возимо препуним аутобусом до Кареје, главног и јединог града на Светој Гори. Велики је контраст мирног Хиландара, где се једино птице чују, према Кареји. Гужва и хектика у граду и тмуран, хладан дан остављају негативан утисак. У гужви при изласку из аутобуса неко згази оцу Братиславу на мантију која се тако поцепала. Познавалац Свете Горе брат Славољуб иде са оцем да тражи шнајдера. Нису нашли шнајдера али зато пекару. Отац Братислав је купио бурек за све нас. Пошто смо ми раније њему поклонили камилавку, отац нам говори „... дакле ви мене камилавком, а ја вас хлебом (буреком)“.
Стижемо до манастира Ватопеда, леп и велик манастир који се налази близу мора. Са балкона имамо феноменалан поглед на море с једне стране, на плантаже наранџи, зелено брдашце и шуму с друге. Човек да одмори очи, и душу.
После вечерње службе идемо на вечеру у огромну трпезарију, велик је број монаха и много је гостију. Након вечере идемо у цркву да целивамо мошти и иконе. Гости су раздвојени у групе по језику, грчки, руски и енглески. Неки млад монах нам говори на руском о историји и светињама манастира. Сазнајемо да је Свети Сава много година био монах у Ватопеду, да је од Ватопеда добио земљиште за изградњу Хиландара. Више чудотворних икона се налазе у цркви а међу моштима је риза (појас) Пресвете Богородице, део Часног Крста Господњег, глава Св. Јована Златоуста (може да се види добро очувано уво свеца и ако се упокоијо у четвртом веку) и глава св. Јована Богослова. У радњи се снабдевамо са поклонима, сувенирима, тамјаном за нашу цркву у Штутгарту. Брат Горан је купио штап брату Славољубу, јер је свој штап заборавио у аутобусу кад смо напуштали Хиландар. Велика је била тада жалост због изгубљеног штапа (који је био благословен од монаха) а још већа радост кад је пред свима добио нови на поклон. Случајно или Божјим промислом, на нашу групу наилази брат Невен, човек који већ много година ради на Светој Гори у обнови манастира. Он нам на српском (да га свет разуме) говори о манастиру, допуњава оно што (ни)смо могли разумети на руском. Води нас до цркве Св. Саве, која се налази у дворишту манастира. И овде певамо васкршњи тропар “Христос Воскресе”, већ сигурнији у појању. Брат Невен нас води у шетњу око манастира, свежи ваздух мирише на цвет наранџи, које расту близу манастира. Други дан долазимо на литургију, која се не служи у великој цркви, него у малим црквама у манастиру. Након литургије идемо на ручак а затим одлазимо малим бусом (тако звани такси) који нам је Невен организовао, даље до српског конака у Кареји. Брат Невен је исте вечери после заједничке шетње изплео два крста, једно поклања оцу Братиславу а друго “земљаку” Славољубу за камион. Брат Славко од тада случајно или понашањем добио надимак «игуман», због штапа али и због доброг познавања Свете Горе и неких (али не сваког) од монаха.


Српски конак се налази на узвишеном месту у Кареји са дивним погледом на море и на планину Атос, где још снег лежи. Сунце се пробија кроз облаке и лепо нас греје после јучерашњег хладног дана. Спуштамо се уском стазом до испоснице Св. Саве, где борави отац Никодим. Говори нам о Св. Сави који је дошао ту да се у миру моли Богу, како је он рекао: „Манастир је као лука; где је много бродова ту долази до судара“. Кроз један пролаз се улази у уску, тамну просторију, где се Св. Сава четрдесет дана подвизавао у самоћи. Изнад улазка у цркву је исклесан типик Св. Саве у камен. Просторија испред цркве је сва у јасним, новим фрескама. Ту се налази и једна на златном насликана прелепа икона мученика царске руске породице Романов. У цркви с десне стране се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељница, Господња икона с леве стране, шта је изузетак у Православљу. Читамо сви из псалтира, који се по типику цео прочита једном на дан. Неки од нас су имали прилику да насамо причају са отцем Никодимом (захваљујући напору "игумана” Славољуба). Оцу Никодиму помаже при читању и раду у башти (која је уређана све “под конац”) брат Петар, који долази са Пала, два пута годишње по месец дана. Петар је пример истинитог хришћанина, и ако му је нога рањена у рату, улаже свој труд да помогне духовнику, смирено и радостан.
Увече у српском конаку на вечерњем отац Братислав служи а ми одговарамо тј. певамо. Други дан један део наше групе рано ујутру иде у посницу Св. Саве. Остали, који су дуже спавали, стижу нешто касније. После јутарњег отац Никодим нас помазује са уљем из иконе Млекопитатељнице. Затим идемо на литургију у цркви нашег конака. Заједно са оцем Братиславом служи јеромонах Стефан из Манастира Вета код Димитровграда.
После доручка идемо код отца Никодима на част. Послужујемо се ракијом и колачима. Отац Никодим нам говори о тешким молитвама за спасење душа. Прича нам и о Богородици која на "ивици неба" вади душе из пакла. Уз помоћ чудотворне иконе Млекопитатељнице отац Никодим је молитвама излечио браћу у сестре од рака. Чујемо од њега за једног зилотског игумана, којег је добро познавао, био је зилот "по разуму", а не само по називу. Игуману су ноге оболеле од многих метанија, гној и крв су текли из рана. На бденије је долазио и одлазио уз помоћ монаха, али је све време без помоћи тринаест сати удубљен у молитви и богослужењу.
Отац Никодим нам саветује, да се току вишедневног поста најмање четири пута годишње причешћујемо, наравно увек са припремом и са страхом Божјим. Опомиње нас да будемо увек послушни свештенику. Пре него што се започне неки посао, пред полазак на пут, и било које друго дело, треба се помолити Богу и затражити помоћ. Може дужа молитва или кратка "Исусова молитва" – Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мене грешнога - ако се нема ни за то времена треба се барем прекрстити. Даље нам говори да Бог допушта болест на човека. Јер без болести човек се уздиже, помисли да му се ништа лоше десити не може и заборави на Бога. Кад човек оболи и страда увиди своју немоћ и узда се у свемогућег Бога.
Опраштамо се од о. Никодима који не само да нас је лепо дочекао, него сваком од нас дарује кесу са иконом, књигама и календаром. За нашу цркву нам даје штампане слике иконе Млекопитатељнице.
Пешке настављамо пут до скита Св. апостола Андреја Првозваног, који се налази близу српскога конака. После вечерње службе, целивамо главу апостола Андреја. Други дан после литургије идемо заједно са два брата из Апатина, које смо увече упознали, до центра Кареје, да би бусом наставили према манастиру Пантелејмону. Из буса излазимо на једној кривини на путу до Дафни. Отдатле пешачимо уском каменом стазом, један по један, до манастира. Безбрижни и радостни пролазимо кроз дивну природу Свете Горе. Цвеће мирише око нас, вода у потоку шуми. Добро расположени певамо српске родољубиве песме сви заједно док ходамо. Стижемо до великог руског манастира посвећен Светом великомученику Пантелејмону. Много је лепих и великих зграда око манастира, и овде се обнавља и гради. Браћа Руси нас уводе у гостопримницу, на великој карти на зиду, можемо да видимо где смо све прошли за време нашег боравка на Светој Гори, коју данас напуштамо. Идемо до манастирске цркве, кроз отворена врата једне канцеларије брат Дејан случајно угледао окачену српску заставу. Откључавају нам врата, улазимо у лепу и богату цркву. Старији монах нам на руском говори о цркви и светињама у њој. У манастиру се налазе мошти Св. апостола Луке. Пошто журимо на брод, немамо времена да се поклонимо моштима светитеља. Ако Бог да, доћи ћемо опет на Свету Гору, много има још да се види и доживи на овом светом место.
Чекамо брод, који ће нас довести до Уранополис. Јак пљусак се спустио, а неки у нади замишљају себе још један дан на Св. Гори. Кад је брод ипак пришао обали јуришамо по киши до пристаништа, док улећемо у брод брат Драган гласно кличе "Живела Србија!"
У Уранополису нас већ чека брат Димитриос са већим аутобусом. Опраштамо се са браћом из Апатина, који настављају свој пут аутом. С нама креће брат Милош из Гелзенкирхена, кога смо срели у Хиландару. Свраћамо у повратку до Какова, затим настављамо до Солуна. Сместили смо се у хотел и кренули у град на вечеру. Отац Братислав први држи говор, види се по њему да је задовољан са нама и радостан како је цело путовање прошло. Говори нам из којих разлога, на који начин смо заслужили позив на заједничко ходочашће. Затим редом устају браћа и говоре о својим утисцима. Говори су пуни љубави, захвалности и радости. За мало времена смо постали права "екипа снова", како нас је брат из Апатина назвао. Молитвом пред вечеру, нашим говорима и здравицама смо већ привукли пажњу осталих гостију ресторана, права атракција смо постали након што смо наручили код музике "сиртаки" да нам свира, на крају грчки плес отац Братислав претвори у српско коло.
На дан нашег одлазка из Грчке смо отишли на српско гробље у Солуну. Ђорђе, старији господин са 82. године старости, који се брине о гробљу, говори намо историји, о страдању наших предака. Рецитира стихове Војислава Илића Млађега, који су исписани на споменику, и уводи нас у цркву где отац Братислав држи помен палим борцима. Сва браћа заједно прате свештеника са "господи помилуј" и "вечнаја памјат", и опет певамо васкршњи тропар "Христос Воскресе", на почетку нашег путовања тихо и несигурно а сада пуним гласом и свом душом. Један брачни пар из Београда који се са нама налази у капели се одушевио. У току обилазка велике задужбине рода српскога, наилази фудбалска група из Грбаља, која нам се прикључује.
Одлазимо бусом на солунски аеродром. Помало тужни, али духовно јачи поздрављамо се са нашим водичем братом Димитриосом кога смо назвали Мићко и крећемо назад у Немачку, али мислима са Светом Гором. Све за Христа, Христа низашта. АМИН.
                                                                                                  Записничар Драган Милаковић

Никејски Синбол Вере


Верујем у Једнога Бога Оца Сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа, Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова.
Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
Који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан по Писму.
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца.
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, животворнога, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави,
који је говорио кроз Пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века. Амин.

Псалм 50

Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мога и од греха мога очисти ме. Јер безакоње своје ја знам и грех је мој стално преда мном. Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима Својим и чист у суду Своме. Гле, у безакоњима се зачех и у гресима роди ме мати моја. Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознатости и тајности премудрости Своје. Покропи ме исопом и очистићу се; умиј ме и бићу бељи од снега. Дај ми да слушам радост и весеље, да се прену кости потрвене. Одврати Лице Своје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти. Срце чисто сагради у мени, Боже, и дух бодар обнови у утроби мојој. Не одгурни ме од Лица Твога, и Духа Твога Светог не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога, и духом владалачким утврди ме. Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори уста моја и она ће казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити. По доброти Својој, Господе, чини добро Сиону, и нека се подигну зидови јерусалимски. Тада ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице. Тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Пресвета Богородице Млекопитатељнице

Mоли милостивога Сина свога, Господа нашега Исуса Христа, да помилује и спасе Протонамесника, Слободана, Протонамесника Братислава, Свештенослужитеља Мирослава, Игумана Гаврила, Игумана Василија, Игумана Сергеја, Јеромонаха Георгиа, Јеромонаха Никодима, Ђакона Драгослава, Богослова Александра, Брата Милорада, Драгана, Горана, Дејана, Ивана, Дарка, Бобана, Драгана, Војку, Милицу, Миланију, Светлану, Обренију, Митра, Јадранку, Кристину, Божу, Саву, Маргариту, Александра, Радоицу, Милку, Слађану, Игора, Радивоја, Божану, Анастазију, Сандру, Мирка, Даницу, Бојану, Милана, Живку, Слободана, Драгана, Славољуба, Анђелију, Обрена, Марију, Мирослава, Мирјану, Мирелу, Драгу, Наду, Драгана, Душку, Ивана, Горанку, Добринка, Микија, Милисаву, Лелу, Љубинку, Драгу, Живку, Мићу, Мару, Божицу Бранка, Теодора, Саву, Немању, Анђелка, Милену, Лазара, Косу, Миленка, Мирка, Бранкицу, Јову, Славољуба. Пресвета Богородице помени сву нашу браћу и сестре и све оне  што заборависмо овдје да упишемо. Пресвета Владичице наша, свако добро измоли од Господа. Љубављу својом омекшај срца наша и дај нам воље, храбрости и снаге да им послужимо у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Четири свакодневне Молитве


Moлитва за отворење ума
Господе Исусе Христе, учитељу мудрости, молим Ти се, отвори очи срца мог, да бих слушао реч Твоју и разумео је, и творио свету вољу Твоју која је у њој откривена нама грешним и безумним људима. Господе Боже Спаситељу мој, пошто си дошао на земљу да тражиш и спасеш пропале, не скривај од мене заповести Своје, јер и ја пропадам у тами незнања закона Твога: него отвори очи ума мога да бих разумео чудеса учења Твога, и кажи ми непознатости и тајне мудрости Твоје. У Тебе се уздам, Боже мој, да Ти светлошћу знања Свога просветиш ум мој и разум, да бих не само читао написано него га и вршио. Молим ти се, и са сузама припадајући вапијем Ти: Господе, просвети ме, научи ме, уразуми ме, да свету реч Твоју и житија Светаца Твојих читам не на грех, него на обновљење и просвећење, на освећење и спасење душе моје, и на наслеђе вечнога живота. Амин.
Молитва Филарета, митрополита московског чудотворца
Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слузи Твоме оно што ја сам и искати не умем. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам: види и поступи са мном по милости Својој. Порази и исцели, обори и подигни ме; ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин .
Свакодневне молитве
Господе, дај да мирно примим све што ми донесе данашњи дан, и да се потпуно предам Твојој светој вољи.
Упућуј ме и помажи сваког часа у току овога дана. Било какве вести да добијем, научи ме да их примим мирно и с чврстим уверењем да све бива по Твојој светој вољи. Управљај мојим мислима и осећањима и у свим делима и речима.
Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе. Научи ме да се правилно односим према својим родитељима и својим ближњима, да никог не разгневим и ожалостим. Господе дај ми снаге да поднесем замор данашњега дана и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин.

Молитва покајника: св.Симеона Новог Богослова
Господе, Ти све видиш, и нема ничега што Ти не би видео. Ја, иако сам дело руку Твојих ипак нисам чинио дела по заповестима Твојим, него сам по великом безумљу свом чинио свако зло, не помишљајући да си Ти, Творац мој и Бог, колико добар толико и правосудан. А сада, сетивши се тога, мене спопада страх, и ја не знам шта да чиним. Осећам осуду Твоју, и не налазим речи оправдања у устима својим. Немам никакве врлине и нисам учинио никакво дело покајања, које би заслуживало да ми се због њега опрости макар једна празна реч уста мојих. Осим тога, и онај који има све врлине и чини сваковрсна добра дела, чини то као слуга и дужник; у свему томе он неће наћи откуп за Грех свој: ту једино милост Твоја притиче. Грех је смрт, и ко од оних који су кроз њега умрли може васкрснути сам себе? Ваистину нико. Једини си Ти умро и васкрсао, зато што греха ниси учинио и превара се не нађе у устима Твојим. И ето, Господе Сведржитељу, починивши много злих дела, ја се кајем. Али само покајање немоћно је да ме оправда. Покајање је познање грехова својих, а скида их милост Твоја. Ти видиш, Сведржитељу Господе, да ја сада ништа немам осим тела; но за мене нема никакве користи од тога што сам оставио свако богатство. Ја сам сав - једна рана; у мени није остало никакве наде на спасење, и пакао је готов да ме прогута живог. Ти ме једини можеш спасти и излечити патње срца мога. Рука Твоја може све; она досеже до самих дубина бездана, и све бива по мигу Твоме. Не усуђујем се говорити: помилуј ме, Господе! Јер сам недостојан милости Твоје, као онај који с правом заслужује сваку муку. А Ти, Господе, знаш све, и како зна Човекољубље Твоје поступи са мном, недостојним и самог живота.
Да буде света воља Твоја у свему. Амин.