Света Гора (Агион Орос), налази се у Грчкој на Халкидикију. Света Гора назива се и Атос по истоименој планини којом се и заокружује ово полустрво. Полуострво је дугачко око 60 километара, широко између 7 и 16 километара и површине 389 км2.
Пре Христа Атос је био испуњен идолопоклоничким храмовима. По предању Атос је доживео потпуни преображај када је Пресвета Богомајка Марија крочила ногом на његово тло. То се десило на њеном путу према Кипру; бура је барку натерала да пристане на Атос (на месту где се данас налази манастир Ивирон). Када је Пресвета Богомајка својом ногом крочила на тло Атоса сви многобожачки храмови су се порушили, а пагани спознали Бога и крстили се у име Свете Тројице. Од тада је Атос постала Света Гора. Зато се Света Гора назива и Вртом Пресвете Богородице. Од 1046. године царском повељом Константина Мономаха женама је забрањен улаз на Свету Гору. Ова хрисовуља (повеља) никада није оспорена.
Данас се на Светој Гори налази 20 великих самосталних манастира, 12 скитова и стотине келија и пустињских испосница.
Ако се крене источном страном полуострва, полази се бродом из града Јерисуса и брод прво пристаје на хиландарској луци (арсани). Хиландар је удаљен од пристаништа око два километра. Ако се даље крене бродом, наилази се на манастире: Есфигмен, Ватопед, Пантократор, Ставроникита, Ивирон и Велика Лавра. Велика Лавра је последњи велики манастир са источне стране. Између Ивирона и Велике Лавре налазе се два велика манастира: Филотеј и Каракалу.
Са западне стране из посведневног света у посебни свет Свете Горе креће се на пловидбу из града Уранополиса. Прво пристаниште је опет хиландарско и зове сеЈовањица; Хиландар је удаљен од овога пристаништа десетак километара; до нашег манастира постоји организован превоз. Затим долази пристаниште за бугарски манастир Зограф. Следе ови манастири: Дохијар, Ксенофонтос, Пантелејмон (руски манастир) те лука Дафни. Дафни је раскрсница. Одатле се аутобусима превозе путници-поклоници ка центру Свете Горе - Кареји, путем крај манастира Ксиропотам и Кутлумуш. Иза леђа нам остаје манастир Констамониту који се налази између Зографа и Дохиара. Из Дафнија се другом барком пловидба наставља према Симонопетру, Григоријату, Дионисијату, и Светом Павлу. То су били велики манастири, а пловидба тече и даље према пристаништу за Нови скит, Скит Свете Ане и скит Мале Свете Ане, па према Каруљи (испоснице) и скиту Кавсокаливија. Ту је крај пловидбе западном страном.
У периоду од 26. априла до 02. маја 2009. године по благослову епископа средњоевропског Г. Константина, кренули смо благословеним стазама Светога Саве на ходочашће Светој Гори Атонској. Било нас је поред оца Братислава још девет Србовића: Милорад "кумбаре" Никитовић, Славољуб "камионист-игуман" Зељић, Дејан"Деки" Лекић, Дарко "Чаур" Томић, Иван "драги" Алексић, Горан "благајник" Милаковић, Бобан "факсиста" Андрић, Драган "записничар" Милаковић и Драган "пинк" Нинић.У недељу рано ујутро кренула је експедиција "Света Гора 2009". Тачно у 05.55 часова полетео је авион са штутгартског аеродрома за Солун. Слетевши на тло грчке, сакечао нас је брат Димитриос, (уствари Димитрије, од мајке Српкиње), који нас је одвезао у цркву Св. великомученика Димитрија на Св. Литургију. Посетили смо и цркве Св. великомученика Георгија, цркву св. мученице Софије и храм посвећен Преображењу Господњем. После кратког обилазка Солуна крениули смо путем Јерисуса, свратишви успут до скита Каково, где смо добили благослов оца игумана Мојсија за одлазак у манастир Хиландар.
Из Јерисуса смо сутрадан пошли бродом у 08.45 сати, добивши дозволу (дијамонтирион) за Свету Гору. Једночасовно путовање до Свете Горе прошло нам је у тиховању и у молитви, разгледавши тихо море и лепоте светогорске обале. Стигавши на пристаниште хиландарске луке (арсани),с сви смо се прекрстили и почели смо да певамо духовне песме, које нам је поделио отац Братислав. Код хиландарске куле угледали смо групу Срба, која је радила у винограду, пожелевши им срећан рад. До манастира Хиландара пролазили смо поред крста цара Душана, маслиновог дрвта, који је цар Душан у 14. веку усадио, спомен плоче краља Александра и место, на коме је донета икона Тројеручица на леђима магарета из Србије.
Надомаку манастира Хиландарa, који је смештен у благу долини, окружен шумом. Са леве стране је у стени изклесан лик Св. Симеона, који руком показује у правцу Хиландара. У гостопримници манастира, која је прелепо урађена од камена и дрвета, нас и друге госте дочекује отац Павле, висок монах са седом братом, смирен и насмејан (израз лица, који се код великог броја монаха може видети). Послужени смо са „тсипуро“ ракијом, ратлуком, кафом, чајом и водом, и упућени у распоред богослужења. Код оца Симеона, млађи монах, земљак нашег брата Ивана, у канцеларији се саставља план о нашем боравку на Светој Гори. Затим се у књижари снабдевамо са књигама, бројаницама, крстовима и осталим. Испред манастира срећемо оца Кирила, старијег монаха, ниског раста, седом брадом и плавим очима из којих зрачи радост. Он нас је удостојио да се наслушамо мудрих речи али и шале, чак и на немачком језику. Међу осталом нам говори о препороду православља у Русији. За политичаре у нашој држави користи изреку његове бабе „... помешај помиј, па проспи“.Улазимо у цркву на вечерње. Кроз две припрате се улази у главну цркву, ту се налази икона Тројеручица и кивот преподобног Симеона Мироточивога. Појење монаха испуњава сав простор, високи, камени зидови појачавају акустику. После вечерњег идемо у трпезарију на вечеру. Као у цркви у трпезарији влада ред и мир. Прво улазе монаси, с њима свештеници, затим мирјани. Чита се молитва, затим сви седају и чекају знак звона, почетак вечере. За време вечере нико не прича. Један монах чита житије (живот светих) на глас, сем њега нико се не чује. Опет се знаком означује крај вечере, сви устају и после молитве напуштају трпезарију. Четворо из наше групе су се пријавили да помажу при спремању столова и прања судова. Улазимо опет у цркву где су у једној просторији, лево од олтара, изнесене мошти, међу њима део Часног Крста Господњег. Затим се чита Акатист (похвална песма) Пресветој Богородици, Икони Тројеручици. Затим нас отац Симеон води у ризницу, где су изложене драгоцене иконе и друга уметничка дела, нека чак из дванаестог века. У уторак ујутро у четири почиње јутарње. Црква је осветљена само свећама и кандилама испред икона. Једино глас монаха пробија тишину. Током службе браћа појединачно иду на исповест код оца Кирила. Отац Братислав добио је благослов да служи литургију. На крају литургије је причестио монахе а затим нас. После литургије идемо на ручак, храна у манастиру је скромна али укусна.
Крећемо на пут до грчког манастира Ватопед. Нажалост је облачно и хладно. Планирано пешачење до Ватопеда смо због кише која лагано пада одложили. Бусом се возимо до пристаништа “Јованица”, где живи Православни Немац из Гепингена и укрцавамо се на брод, којим идемо до задње станице Дафни. Брод плови близу обале, имамо прилику да видимо манастире који су близу обале, међу њима Пантелејмон, који ће да обиђемо на дан повратка. Из Дафни се возимо препуним аутобусом до Кареје, главног и јединог града на Светој Гори. Велики је контраст мирног Хиландара, где се једино птице чују, према Кареји. Гужва и хектика у граду и тмуран, хладан дан остављају негативан утисак. У гужви при изласку из аутобуса неко згази оцу Братиславу на мантију која се тако поцепала. Познавалац Свете Горе брат Славољуб иде са оцем да тражи шнајдера. Нису нашли шнајдера али зато пекару. Отац Братислав је купио бурек за све нас. Пошто смо ми раније њему поклонили камилавку, отац нам говори „... дакле ви мене камилавком, а ја вас хлебом (буреком)“.
Стижемо до манастира Ватопеда, леп и велик манастир који се налази близу мора. Са балкона имамо феноменалан поглед на море с једне стране, на плантаже наранџи, зелено брдашце и шуму с друге. Човек да одмори очи, и душу.
После вечерње службе идемо на вечеру у огромну трпезарију, велик је број монаха и много је гостију. Након вечере идемо у цркву да целивамо мошти и иконе. Гости су раздвојени у групе по језику, грчки, руски и енглески. Неки млад монах нам говори на руском о историји и светињама манастира. Сазнајемо да је Свети Сава много година био монах у Ватопеду, да је од Ватопеда добио земљиште за изградњу Хиландара. Више чудотворних икона се налазе у цркви а међу моштима је риза (појас) Пресвете Богородице, део Часног Крста Господњег, глава Св. Јована Златоуста (може да се види добро очувано уво свеца и ако се упокоијо у четвртом веку) и глава св. Јована Богослова. У радњи се снабдевамо са поклонима, сувенирима, тамјаном за нашу цркву у Штутгарту. Брат Горан је купио штап брату Славољубу, јер је свој штап заборавио у аутобусу кад смо напуштали Хиландар. Велика је била тада жалост због изгубљеног штапа (који је био благословен од монаха) а још већа радост кад је пред свима добио нови на поклон. Случајно или Божјим промислом, на нашу групу наилази брат Невен, човек који већ много година ради на Светој Гори у обнови манастира. Он нам на српском (да га свет разуме) говори о манастиру, допуњава оно што (ни)смо могли разумети на руском. Води нас до цркве Св. Саве, која се налази у дворишту манастира. И овде певамо васкршњи тропар “Христос Воскресе”, већ сигурнији у појању. Брат Невен нас води у шетњу око манастира, свежи ваздух мирише на цвет наранџи, које расту близу манастира. Други дан долазимо на литургију, која се не служи у великој цркви, него у малим црквама у манастиру. Након литургије идемо на ручак а затим одлазимо малим бусом (тако звани такси) који нам је Невен организовао, даље до српског конака у Кареји. Брат Невен је исте вечери после заједничке шетње изплео два крста, једно поклања оцу Братиславу а друго “земљаку” Славољубу за камион. Брат Славко од тада случајно или понашањем добио надимак «игуман», због штапа али и због доброг познавања Свете Горе и неких (али не сваког) од монаха.
Српски конак се налази на узвишеном месту у Кареји са дивним погледом на море и на планину Атос, где још снег лежи. Сунце се пробија кроз облаке и лепо нас греје после јучерашњег хладног дана. Спуштамо се уском стазом до испоснице Св. Саве, где борави отац Никодим. Говори нам о Св. Сави који је дошао ту да се у миру моли Богу, како је он рекао: „Манастир је као лука; где је много бродова ту долази до судара“. Кроз један пролаз се улази у уску, тамну просторију, где се Св. Сава четрдесет дана подвизавао у самоћи. Изнад улазка у цркву је исклесан типик Св. Саве у камен. Просторија испред цркве је сва у јасним, новим фрескама. Ту се налази и једна на златном насликана прелепа икона мученика царске руске породице Романов. У цркви с десне стране се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељница, Господња икона с леве стране, шта је изузетак у Православљу. Читамо сви из псалтира, који се по типику цео прочита једном на дан. Неки од нас су имали прилику да насамо причају са отцем Никодимом (захваљујући напору "игумана” Славољуба). Оцу Никодиму помаже при читању и раду у башти (која је уређана све “под конац”) брат Петар, који долази са Пала, два пута годишње по месец дана. Петар је пример истинитог хришћанина, и ако му је нога рањена у рату, улаже свој труд да помогне духовнику, смирено и радостан.
Увече у српском конаку на вечерњем отац Братислав служи а ми одговарамо тј. певамо. Други дан један део наше групе рано ујутру иде у посницу Св. Саве. Остали, који су дуже спавали, стижу нешто касније. После јутарњег отац Никодим нас помазује са уљем из иконе Млекопитатељнице. Затим идемо на литургију у цркви нашег конака. Заједно са оцем Братиславом служи јеромонах Стефан из Манастира Вета код Димитровграда.
После доручка идемо код отца Никодима на част. Послужујемо се ракијом и колачима. Отац Никодим нам говори о тешким молитвама за спасење душа. Прича нам и о Богородици која на "ивици неба" вади душе из пакла. Уз помоћ чудотворне иконе Млекопитатељнице отац Никодим је молитвама излечио браћу у сестре од рака. Чујемо од њега за једног зилотског игумана, којег је добро познавао, био је зилот "по разуму", а не само по називу. Игуману су ноге оболеле од многих метанија, гној и крв су текли из рана. На бденије је долазио и одлазио уз помоћ монаха, али је све време без помоћи тринаест сати удубљен у молитви и богослужењу.
Отац Никодим нам саветује, да се току вишедневног поста најмање четири пута годишње причешћујемо, наравно увек са припремом и са страхом Божјим. Опомиње нас да будемо увек послушни свештенику. Пре него што се започне неки посао, пред полазак на пут, и било које друго дело, треба се помолити Богу и затражити помоћ. Може дужа молитва или кратка "Исусова молитва" – Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мене грешнога - ако се нема ни за то времена треба се барем прекрстити. Даље нам говори да Бог допушта болест на човека. Јер без болести човек се уздиже, помисли да му се ништа лоше десити не може и заборави на Бога. Кад човек оболи и страда увиди своју немоћ и узда се у свемогућег Бога.
Опраштамо се од о. Никодима који не само да нас је лепо дочекао, него сваком од нас дарује кесу са иконом, књигама и календаром. За нашу цркву нам даје штампане слике иконе Млекопитатељнице.
Пешке настављамо пут до скита Св. апостола Андреја Првозваног, који се налази близу српскога конака. После вечерње службе, целивамо главу апостола Андреја. Други дан после литургије идемо заједно са два брата из Апатина, које смо увече упознали, до центра Кареје, да би бусом наставили према манастиру Пантелејмону. Из буса излазимо на једној кривини на путу до Дафни. Отдатле пешачимо уском каменом стазом, један по један, до манастира. Безбрижни и радостни пролазимо кроз дивну природу Свете Горе. Цвеће мирише око нас, вода у потоку шуми. Добро расположени певамо српске родољубиве песме сви заједно док ходамо. Стижемо до великог руског манастира посвећен Светом великомученику Пантелејмону. Много је лепих и великих зграда око манастира, и овде се обнавља и гради. Браћа Руси нас уводе у гостопримницу, на великој карти на зиду, можемо да видимо где смо све прошли за време нашег боравка на Светој Гори, коју данас напуштамо. Идемо до манастирске цркве, кроз отворена врата једне канцеларије брат Дејан случајно угледао окачену српску заставу. Откључавају нам врата, улазимо у лепу и богату цркву. Старији монах нам на руском говори о цркви и светињама у њој. У манастиру се налазе мошти Св. апостола Луке. Пошто журимо на брод, немамо времена да се поклонимо моштима светитеља. Ако Бог да, доћи ћемо опет на Свету Гору, много има још да се види и доживи на овом светом место.
Чекамо брод, који ће нас довести до Уранополис. Јак пљусак се спустио, а неки у нади замишљају себе још један дан на Св. Гори. Кад је брод ипак пришао обали јуришамо по киши до пристаништа, док улећемо у брод брат Драган гласно кличе "Живела Србија!"
У Уранополису нас већ чека брат Димитриос са већим аутобусом. Опраштамо се са браћом из Апатина, који настављају свој пут аутом. С нама креће брат Милош из Гелзенкирхена, кога смо срели у Хиландару. Свраћамо у повратку до Какова, затим настављамо до Солуна. Сместили смо се у хотел и кренули у град на вечеру. Отац Братислав први држи говор, види се по њему да је задовољан са нама и радостан како је цело путовање прошло. Говори нам из којих разлога, на који начин смо заслужили позив на заједничко ходочашће. Затим редом устају браћа и говоре о својим утисцима. Говори су пуни љубави, захвалности и радости. За мало времена смо постали права "екипа снова", како нас је брат из Апатина назвао. Молитвом пред вечеру, нашим говорима и здравицама смо већ привукли пажњу осталих гостију ресторана, права атракција смо постали након што смо наручили код музике "сиртаки" да нам свира, на крају грчки плес отац Братислав претвори у српско коло.
На дан нашег одлазка из Грчке смо отишли на српско гробље у Солуну. Ђорђе, старији господин са 82. године старости, који се брине о гробљу, говори намо историји, о страдању наших предака. Рецитира стихове Војислава Илића Млађега, који су исписани на споменику, и уводи нас у цркву где отац Братислав држи помен палим борцима. Сва браћа заједно прате свештеника са "господи помилуј" и "вечнаја памјат", и опет певамо васкршњи тропар "Христос Воскресе", на почетку нашег путовања тихо и несигурно а сада пуним гласом и свом душом. Један брачни пар из Београда који се са нама налази у капели се одушевио. У току обилазка велике задужбине рода српскога, наилази фудбалска група из Грбаља, која нам се прикључује.
Одлазимо бусом на солунски аеродром. Помало тужни, али духовно јачи поздрављамо се са нашим водичем братом Димитриосом кога смо назвали Мићко и крећемо назад у Немачку, али мислима са Светом Гором. Све за Христа, Христа низашта. АМИН.
Записничар Драган Милаковић
Записничар Драган Милаковић
