Secanje na patrijarha Pavla

Od slabasnog decaka, za cije zdravlje je rodbina palila svecu, preko skolovanja,monaskog zivota i naucnog rada, stigao je dotle da ga proglase naslednikom Svetog Save i zivim Svecem.
Rodjen je 11.9.1914godine kao Gojko Stojcevic u Slavonskom selu Kucinci (tada Austrougarska, sada Hrvatska),u porodici siromasnih zemljoradnika. Imao je veoma tesko detinjstvo, u mladosti je bio bukvalno na samrti.
Gimnaziju je zavrsio u Beogradu,a sestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Bogoslovski fakultet je studirao u Beogradu.
Rano je ostao bez roditelja. Otac mu je bio na radu u Americi,gde je dobio tuberkulozu i vratio se kuci samo da umre. Gojko je tada imao tri godine. Ubrzo mu i majka umire. Srpskog Patrijarha je odgajila tetka. Shvatila je da je on slabasno, bolesljivo dete,pa ga je oslobodila teskih seoskih poslova i omogucila mu da se skoluje.
Tokom skolovanja iz veronauke je imao dvojku i vise je voleo matematiku i fiziku,a tek pod uticajem rodbine upisuje Bogosloviju. Dok je studirao na Bogoslovskom fakultetu, uporedo je vanredno zavrsavao i gimnaziju samo da bi mogao da upise Medicinski fakultet.Stigao je do druge godine medicine, a bogosloviju je sticajem ratnih okolnosti diplomirao tek 1942godine.
“Zahvaljujuci diplomi tadasnjeg Teoloskog fakulteta,uspeo sam da se,po dolasku II svetskog rata iz Slavonije vratim u razruseni Beograd. Najpre da bih se izdrzavao,radio sam na gradjevinama,ali takve fizicke napore nisam mogao da izdrzim ,pa sam se razboleo... Utociste sam nasao u vise manastira po Srbiji (Vujin kod Gornjeg Milanovca, Sv.Trojica kod Ovcar Banje, Blagovestenje u Ovcarsko-kablarskoj klisuri,Raca pod Tarom). Otac Justin me je poveo najpre u manastir Vujin,gde sam se,postedjen teskih poslusanja, najvise posvetio citanju,jer je moj zastitnik imao mnogo knjiga znalacki odabranih” -napisao je patrijarh u autobiografskom spisu “Bez osuda,otvoreno,ocinski”.
Negde u leto 1945.g. otac Justin je Gojka odveo u manastir Blagovestenje,gde je i sam bio premesten. Tamo se Pavle konacno odlucio da, zbog bolesti, ne moze biti svestenik. “Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonasio sam se uoci Blagovesti 1946.g. Zavrsetak rata nije doneo kraj kraj iskusenjima ni narodu ni Crkvi. Sa odlukom okupatora nije se povuklo i ono “zlo domace” ,vec je nastavilo da zavadja i zastrasuje ljude na razne nacine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja...”
Pavle je u cin jeromonaha unapredjen 1954.g.,a arhimandrit postaje 1959.g.Od 1955.-1957.g bio je na postdiplomskim studijama u Atini. Ostalo je zapisano: Jednom prilikom je jedan velikodostojnok SPC, raspitujuci se o nasim djacima u Atini, dobio ovakav odgovor:”Kada bi nasa grcka crkva imala pet svestenika kao sto je vas Pavle, ne bi se bojala za svoju buducnost,vec bi bila najjaca crkva na svetu...”
Za episkopa rasko-prizrenskog Pavle je izabran 29.5. 1957.g., a patrijarh srpski Vikentije posvecuje ga 21.9. iste godine u Sabornoj crkvi u Beogradu.
U svojoj eparhiji obnavljao je i gradio nove crkve,posvecivao i monasio nove svestenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je drzao predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Cesto je putovao, obilazio i sluzio u svim mestima svoje eparhije. Kao episkop paskoprizrenski svedocio je u UN o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.



Za patrijarha SPC izabran je 3.12. 1990.g. Izbor tada nije prosao lako. Obavljen je za zivota tadasnjeg patrijarha Germana, mimo njegove saglasnosti. Pavlovo ime naslo se na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Po Apostolskom nacinu biranja 3 koverte stavljene su na Jevandjelje, promesane u,a jedna je izvucena. Tako je izabran 44. srpski patrijarh Pavle.
“Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vasu pomoc, kazem i ponavljam,u pomoc Bozju kojom me On i do sada drzao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i nasem napacenom narodu u ova teska vremena. Mi nemamo nikakav program patrijarske delatnosti, nas program je Jevandjelje Hristovo” ,rekao je tada, neposredno posle izbora, patrijarh Pavle.
Bavio se i naucnim radom. Objavljivao je monografije, studije,visetomne knjige,molitvenike i druge bogosluzbene spise. Dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, ciji je prevod objavljen 1984.g., a 1990.g. i ispravljeo izdanje. Dok je bio vrhovni poglavar SPC ,obnovljeno je i osnovano vise eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju,otvorena Duhovna akademija u Foci, Bogoslovija u Kragujevcu,a osnovana je i informativna sluzba SPC “Pravoslavlje pres”. Pokrenuo je 1993.g.u Beogradu Akademiju za umetnost i konzervaciju,uspeo da vrati veronauku u skole,a svojim pozrtvovanjem uspeo je i da Bogoslovski fakultet vrati pod okrilje Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunisti izbacili 1952.g. Zbog svih zasluga Bogoslovski fakultet mu je dodelio zvanje pocasnog doktora bogoslovlja.
Gotovo da nema coveka koga nije zadivila njegova skromnost,isposnistvo,mekota duse i spremnost da uvek i svakome pomogne. Jednostavnost je bila njegov zivotni stil. Postoji prica da je patrijarha Pavla jedan agent FBI, koji je bio u njegovom obezbedjenju tokom posete Americi 1992.g., nazvao “svecem koji hoda>. Prethodno se sagnuo i poljubio mu ruku.
Slicne reci mogu da se cuju i sirom Srbije, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogsluzenjima,ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je isao sa stapom u ruci. Mada svi episkopi imaju automobil koji koriste za putovanja po eparhiji,a to cine i mnogi svestenici,patrijarh je svoj automobil koristio samo kada je morao na kraci put. Po Beogradu se uvek kretao peske ili gradskim prevozom.
Slovio je za coveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbedjenja koji su ga pratili. Cesto je znao da im se izgubi na ulici,ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nesto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi-sam je spremao hranu,koja je gotovo uvek,preko cele godine,bila posna,a najcesce je jeo obicno povrce na vodi. Samo o praznicima dodavao je malo ulja,retko kad parce ribe. Omiljeno pice i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva. Posebno je interesantno da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego sto bi je pojeo,kako bi ona bila izlozena bakterijama,jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odecu je sam sio,krpio i prao.Ni za cipele mu nije bila potrebna nicija pomoc,popravljao ih je i odrzavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kazsu da je po skromnosti podsecala na pravu monasku keliju.
Sto se tice njegovog redovnog posla u Patrijarsiji,trazio je od svih da sve funkcionise sto bolje moze,a sam je nadgleda skoro sve poslove i davao savete.Posle radnog vremena,kada bi radnici otisli kuci,isao je i gasio svetlo ako je gde ostalo upaljeno.Cesto je sam popravljao slavine,roletne,brave na vratima,pa cak i lift.Nije ga bilo neobicno videti ni kako skuplja papire oko glavnog ulaza u zgradu Patrijarsije.
Jednom prilikom je postavio pitanje:”Pasivnim,cak poslovnim odnosom svestenstva prema pastvi,ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi,umesto da ga okupljamo?”A onda je zapisao i ovo:”Da mogu stici,vaskrsli Bog mi je svedok,pred crkvama,bolnicama,pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskosi,stajao bih i licno prosio za stradalu nasu bracu,sestre i decu. Svako od nas trebalo bi,na jedan aktivan nacin,da posrami sve one bahate lakomosti koje zive na tolikim javnim mestima,a ne da se samo zgrazavamo i ocajavamo sto je mracna,opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.”
Kada je u leto 1996.g.patrijarh bio u poseti SAD,prihvatio je predloge i molbe tamosnjih vernika da mu operaciju ocne katarakte izvrse u Americi.



Izmedju crkve i politike
Zbog polozaja na kome se nalazio,srpski patrijarh Pavle cesto je bio u kontaktu sa politicarima.Njegovi protivnici su mu zamerali sto je stavio svoj potpis za predejtonski sporazum bosanskih Srba i Slobodana Milosevica,sto je isao na Milosevicev prijem i cak ga jednom primio u Patrijarskom dvoru.
“Dolaze do mene negodovanja sa raznih strana...Biti izvan politike za mene znaci ne praviti razlike medju strankama.Ali,Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici,pogotovo kad i oni traze nacina da dodju u Patrijarsiju,svejedno iz kakvih namera.Uostalom,ja sam svesteno lice,asveta tajna svestenstva ne pravi odabir koga cete primiti i saslusati ako ga neka muka vodi do vas.A i gresnici su uglavnom veoma nesrecni ljudi,narocito kad su prepuni sebe” ,objasnjavao je patrijarh Pavle.
Cesto su ga kritikovali da je bio naklonjen Milosevicu,sto je Pavle u vise navrata demantovao.U “Slobodnoj Bosni” izjavio je da “Milosevic nije Hriscanin”: “U svojoj knjizi Tudjman kaze za Milosevica da je socijalista.E,sad da li je socijalista ili komunista,ne znam,ali znam da on nema veze sa Crkvom.Milosevic ne ide u crkvu.Crkva nikad nije bila ni za,ni protiv njega.Milosevic bi hteo sve,pa i Crkvu da okrene u svoju korist”.
Pavle je govorio i da Crkva nema svoju partiju:”Do mene su dolazile i pismene i usmene poruke da sto god jea kazem,s’obzirom na mesto na kojem sam,sve je politika:ili si za stranku ili si za opoziciju.Ja sam im na to odgovorio da je taj princip uzak-rekao je jednom prilikom patrijarh,i dodao da u crkvi vazi princip apostola Pavla,koji je rekao:”Ako jedete,ako pijete,ako sta drugo cinite,sve na slavu Bozju cinite”. –Dakle sve moze biti kako Bog hoce,a moze i suprotno.Pod to spada i politika.
Njegova svetost se tokom celog zivota trudio da se ne mesa direktno u politiku.Apelovao je na razum,mir,sabornost i covekoljublje.Nikada nije izlazio na izbore,sve do 2006.g. i glasanja za novi ustav Srbije.Tada se narodu obratio putem televizije i pozvao da izadje na biralista.
Ostace upamcene reci patrijarha Pavla,koji je jednom rekao da ne pristaje ni na veliku ni na malu Srbiju ako bi bile posledice zlocina. “Meni se pripisuje da vodim Srbe u rat radi odrzavanja velike Srbije.Medjutim,ako bi trebalo da se odrzi velika Srbija zlocinom-ne pristajem,neka nestane velike Srbije.Ako bi trebalo da se odrzi mala Srbija zlocinom,opet ne pristajem,neka nestane i male Srbije.Ako bi trebalo da se odrzi poslednji Srbin zlocinom,opet ne pristajem,neka nas nestane,zlocinom da se odrzimo to ne”!



Pouke patrijarha Pavla Srbima i svim ljudima:
“Cuvajmo se od neljudi,ali se jos vise cuvajmo da i mi ne postanemo neljudi”
Nikada nije davao neodmerene izjave,nikada nije podsticao na sukobe.Uvek je mirio,uvek je smirivao i vracao sve univerzalnim hriscanskim vrednostima...
“Zakon Jevandjelja mora se primeniti za zakon drazve” ,naglasavao je je patrijarh otvoreno se suprostavljajuci rezimu Slobodana Milosevica,a narod upozoravajuci da se “sili treba prikloniti samo zato sto ona Boga ne moli” i da nije na odmet “mudrost zmije,a krotkost goluba”.
“Uzdam se u Boga da ce ovim vlastima otvoriti oci da ovaj namuceni narod prestanu zlostavljati”
“Ovi dogadjaji slute na najgore,pa zato ne prestaje da ocinski molim i preklinjem,kako ogorceni narod,mlade i stare,da se uzdrze od svakog izazivanja nereda,tako i one naoruzane da budu cuvari reda i mira,a ne vlasti koja tragicno po sve nas sve vise tone u neznanju sta radi”. Nekoliko dana pre ove poruke,na Spasovdan,patrijarh Pavle je predvodeci oko pola miliona Beogradjana u praznicnoj litiji,prosao kroz kordon policije.
“Nevolja je bilo i bivace,ljudi i neljudi je bivalo i bivace.Okolnosti ne zavise uvek od nas,ali da li cemo biti ljudi ili neljudi to od na zavisi”.
“I danas kad se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci,podsecam vas na hriscansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima”.
“Milioni obicnih ljudi zrtve su nemastine i gladi,dok manji broj zivi u neogranicenoj raskosi i telesnim zadovoljstvima.Mnogi narodi mukom i krvlju stecenu slobodu brane od nasilja globalistickog sistema”-Vaskrsnja poslanica2007.g.,upozoravajuci na opasnost laznih sloboda i demokratija i nametanje “unapred spakovanih i gotovih resenja”.



Veliki saljivdzija:
Za blazenopocivseg patrijarha Pavla vezano je mnostvo anegdota koje svedoce o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti.
Na 1prijemu u Beogradu bivsi americki ambasador Vorijen Cimrman pitao patrijarha sta SAD mogu da ucine za SPC,a patrijarh mu je odgovorio:”Samo nemojte da nam odmazete,na taj nacin ce te nam pomoci”.
Pavel je cesto prolazio pored cuvene beogradske kafane “znak pitanja”,prisao mi je 1boem koji je redovno dolazio u kafanu,i pripit ,obratio mu se recima:”Vasa svetosti,nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na sta mu je patrijarh odgovorio:”Jesmo,jesmo.al’kad popijemo,onda nista ne valjamo”.
Na zahtev nekih episkopa da im se poveca plata Pavle je odgovorio:”A zasto,kad ne mozemo ni ovo sto smo imali do sada da potrosimo?”
1 mu je dosao neki covek cetrdesetih godina, tvrdeci da mu se ukazala Bogorodica.Patrijarh ga je pazljivo saslusao i kazao:”Slusajte,gospodine,ja sam dugogodisnji kaludjer i vladika skoro 50godina,svakoga dana sluzim Bogu i ni andjeo mi se jos nije javio,a vama se Bogorodica javila!Nemojte,molim vas.”
Fotograf Vican Vicanovic pozeleo je da fotografise patrijarha Pavla,i obratio mu se :”Vasa svetlosti (umesto svetosti),na sta mu je patrijarh odgovorio:”Kad sam vec svetlost,sta ce vam blic”.
Ispred patrijarsije bili su parkirani luksuzni automobili,patrijarh je svog pratioca upitao ciji su,i dobio odgovor da su oni vlasnistvo spiskopa SPC.Patrijarh je na to kazao:”O Bog ga video,sta bi tek vozili da nisu dali zavet skomnosti”.Patrijarh Pavle se 1uputio na Banovo Brdo,na sluzbu u crkvu,iodbio pratioca da ide automobilom,vec autobusom.Na podsecanje pratioca da je nezgodno da ide gradskim autobusom,jer je leto i zene idu prilicno razgolicene na Adu Ciganliju,patrijarh je kratko odgovorio:”Svako vidi ono sto hoce...”



BILJKE KOJE JE VOLEO I BRAO



U dvoristu manastira Rakovica, tik uz grob patrijarha Dimitrija, do pre nekoliko dana cvetale su zute hrizanteme. Danas na tom mestu, izmedju drveta mlade jabuke i visoke tuje (vrste cempresa), pociva njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.

Oba drveta zasadjena su ranije, daleko pre nego sto se saznalo da je poslednja volja njegove svetosti da se sahrani bas na tom mestu. Tako se upokojeni patrijarh, rekli bismo slucajno ili pak po Bozijoj promisli, nasao izmedju jabuke i tuje, listopadnog i cetinarskog, severa i juga, prolaznog i vecnog.



Njegova vecna kuca, kazu oni koji su ga dobro poznavali, slicna je svemu sto je on bio u zemaljskom zivotu: skromna je, tiha i zelena. Svako ko je poznavao patrijarha znao je sa koliko ljubavi je pricao o biljkama, sa koliko volje je za njima tragao po prirodi, koliko je u ishrani na njih polagao.



Jutarnje liturgije njegova svetost uglavnom je drzao u kapeli Svetog Simeona Mirotocivog, u zgradi Patrijarsije. Medjutim, njegova nedeljna i praznicna bogosluzenja bila su vezana za Sabornu crkvu. Pre i posle liturgije voleo je da proseta portom crkve u kojoj dominiraju stara tisova stabla, pod zastitom drzave, sa mocnim krosnjama ispod kojih pocivaju Dositej i Vuk.



Jednom takvom prilikom, izmedju ploca spazio je izniklo drvce. Zastao je, dobro ga pogledao i zaceprkao svojim patrijasiskim stapom: « Vidite, ova prelepa biljka nije za ljudsku upotrebu – obratio se ljudima koji su ga okruzivali. – Nijedan lek iz nje ne moze da se proizvede, ne moze da se izdelje posuda, niti da se bilo sta drugo napravi. To je kiselo drvo!»

Ova epizoda mali je primer koliko je patrijarh opazao i poznavao svet oko sebe, koliko se radovao svakoj biljcici, makar ona bila i kiselo drvo.



Dok je bio episkop raskoprizrenski, vladika Pavle je cesto kalemio voce u basti, ali i mnogo vremena provodio u prirodi. Poznato je da je i u najudaljenija sela isao peske, usput razgledajuci zivi svet. Cesto je u prolece brao lekovito bilje u podnozju sare, a zatim pune vrece na ledjima donosio do vladicanskog dvora u Prizrenu, gde je stolovao. Tamo je susio travke koje su, kako je govorio, mirisale kao Duh sveti.



Njegovi najblizi saradnici pricaju da je u to vreme posebno voleo da traga za Origanom i uvek je govorio da rasta na svim nasim planinama, na odredjenoj nadmorskoj visini. Uveravao ih je da taj zacin ne uspeva samo na mediteranu, vec da ga ima na celom Balkanu. Pomno je pretrazivao tle u potrazi za pupoljcima, jer je origano trebalo brati pre nego sto se raspukne u bele i ljubicaste cvetove. Sekao bi zatim celu grancicu sa pupoljcima i susio je okrenutu naopako. Kasnije bi odvajao listice i mleo ih. Uvek je u dzepu nosio ovaj zacin i dodavao ga povrcu koje je jeo.



Patrijarh je po poljima sakupljao kamilicu, zalfiju, hajducku travu, nanu odkojih je kasnije kuvao cajeve, a ostalo je upamceno da je sa velikom sigurnoscu razlikovao jestive od nejestivih gljiva.



Patrijar Pavle je tvrdio da je covek stvoren kao vegeterijanac.



Po stupanju na patrijarski tron i premestaja u Beograd, patio je za cvetnim kosovskim poljima. U setnje je odlazio na obliznji Kalemegdan, posebno u prolece kada bi i u gradskom parku tragao za mladim maslackom, njegovom omiljenom salatom.

Mlade nezne listove donosio bi u Patrijarsiju i dugo prao pod mlazom vode, a zatim ih davao kuvarima da ga zacine po njegovom ukusu – sa malo sirceta divlje jabuke i morskom solju.



Iz jedne takve sakupljacke setnje potice i zgoda koja se godinama prepricava po Patrijarsiji. Patrijarh je postio cele godine, jeo je povrce na vodi, a samo u retkim slucajevima bi kanuo malo ulja. Ulje je za njega predstavljalo pravu gozbu. Jednom prilikom dok je tragao za maslackom po Kalemegdanu,objasnjavao je svom pratiocu kako je blagotvoran za organizam. Ovaj se na to nadovezao: - Da, posebno je lepa salata kad se maslacku doda maslinovo ulje, sirce, malo bibera, pa sve zacini belim lukom...

Patrijarh Pavle se na te reci okrenuo i rekao: - Zderonjo !



Samo u retkimprilikama patrijarh bi uzimao poneki komad ribe, dok se gotovo svakodnevo moglo videti kako iz dzepa vadi maramicu sa zavijenom glavicom crnog luka i u slast je jede. Kuvana blitva, spanac, karfiol, kopriva, krompir, svezi crni i beli luk su se mogli naci na njegovoj trpezi.

Voleo je grozdje,a izuzetno postovao vino za koje je govorio da je cista energija. Ipak, nije odobravao napijanje i cesto se u razgovoru vracao na svog rodjaka koji je popio roditeljsko imanje. Koji gutljaj vina uzimao bi samo tokom pricesca i na Lazarevu subotu, njegovu krsnu slavu. Omiljeno pice i zimi i leti, bio mu jr kuvani paradajz, a voleo je da popije i soljicu caja ili vocnog soka. Kafu nikada nije uzimao.



Jos 1 anegdota: Patrijar Pavle bio je poznat po stedljivosti. Saradnici pricaju da se bukvalno pridrzavao stiha iz Molitve Gospodnje: «hleb nas nasusni daj nam danas». Na kraju obeda pazljivo bi sadrzaj iz tanjira obrisao koricom hleba, a zatim pokupio i poslednju mrvicu na salvetu i sve pojeo.

Hranu nije bacao, cak ni kad bi se ukvarila. Tako je jednom prilikom neki stari sir dao svom trpezaru. Ovaj ga je pojeo i dobio stomacne smetnje. Kad se oporavio, dosao je kod patrijarha i rekao: - Do sada su trpezari uvek trovali patrijarhe. Vi ste prvi patrijarh koji je pokusao da otruje trpezara.





Zbog ovakvih navika u ishrani cesto je dovodio u nezgodnu situaciju ljude sa kojima bi obedovao, posebno kada se ne posti. Videvsi krajnje skroman sadrzaj patrijarhovog tanjira, mnogi su iz kurtoazije sledili njegov primer.



Ishrana bogata vitaminima i mineralima, duge setnje po prirodi, rani odlazak na spavanje i redovno odmaranje ucinili su da njegova svetost dozivi skoro stotu.



Casopis Magicno bilje

Patrijarh Pavle - poruke, život, anegdote...

"Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospod i nadopuni naše nedostatke."

Kad bismo samo ovu od mnogih poruka patrijarha Pavla upamtili, učinili bismo život mnogo boljim i sebi i drugima. Ali, i učenje je proces. Ako mnoge jednostavne, a mudre reči nismo dokučili za njegova života, nije kasno da ih se podsetimo, da ih pamtimo i prenosimo.

PORUKE

- Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.

- Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina.

- Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.

- Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.

- Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta.

-Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe.

- Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom.

- Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije.

Patrijarh Pavle je osuđivao svako nasilje i zločine, bez obzira pod kakvom kapom, uniformom i značkom činjeni, bez obzira kome narodu i kojoj veri pripadali.

NAVIKE

Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po Jevanđelju i u skladu s onim što je govorio.

Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su „prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega”.

Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočale, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.

Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško. 

Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.

Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne."

Uzrečica mu je bila:  "Bog te video..."

PROTIVIO SE

- skupim automobilima
- pušenju
- tarifama i cenovniku koje su sveštenici uspostavili za venčanja, sahrane, krštenja...
- kupovanju venaca i svakom pokazivanju bogatstva

U svom Raspisu narodu i vernicima poručivao je da - kada neko umre, porodici umrlog treba pomoći u svakom pogledu, i materijalno u skladu sa mogućnostima, a ne kupovati skupe vence jer time samo drugima pokazujemo koliko novca imamo, a ne kolika je naša tuga.

NOVAC

Iako je za sobom gasio svetla, nije koristio grejalicu, išao pešice kud god je mogao, za patrijarha Pavla moglo se reći da je štedljiv, ali nikako i škrt.

Kao novinarka koja je, po prirodi posla često dolazila u Patrijaršiju, jednom prilikom sam u kabinetu sekretara Njegove svetosti zatekla starijeg muškarca, prilično neugledno obučenog, kako sedi na kanabetu.

Čekajući neko saopštenje SPC, i sama sam već dugo sedela pored tog čoveka i upitala ga: "A koga Vi čekate?" Rekao je: "Patrijarha čekam. On će mi pomoći, prijatelji smo iz detinjstva. Ja sam iz Bosne, svi moji su već izbegli u Nemačku, ja bih kod sina ali nemam mogućnosti da platim put."

Moram priznati, a i danas me stid kad se toga setim, pomislila sam "evo još jednog pacijenta" jer je bilo mnogo onih koji su se tih ratnih godina lažno predstavljali. Čudila me jedino smirenost i potpuna uverenost tog čoveka da će patrijarh sigurno doći. A tako je i bilo.

Nakon što su mu javili da ga u sekretarijatu čeka čovek koji kaže da ga poznaje, patrijarh je sišao, otvorio vrata kancelarije, prepoznao prijatelja koga dugo nije video, zagrlio ga čvrsto nazivajući imenom, nisam upamtila kojim, ali po kome sam zaključila da je iz muslimanske porodice. Patrijarh ga je pitao kako može da mu pomogne, a onda otrčao do svoje sobe, doneo koverat sa novcem i naložio sekretaru da se kupi karta za voz za Nemačku. Zadržao se s prijateljem još neko vreme razgovarajući o porodici, deci... a zatim ga ispratio i poručio da se javi, ako još nešto zatreba.

ANEGDOTE, CITATI, PORUKE, POUKE

Jedan naš kolega novinar, koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u džepu jakne svoga sina nalazio bombone. Znajući da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. Mališan je odgovorio: "Dao mi moj drug Paja." Posle nekog vremena ocu je već to postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: "Koji ti je to drug?" Dečak je ko iz topa odgovorio: "Pa naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja."

Jednom drugom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je izuzetno hladan i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sokić. Sva deca osim jednog dečaka pojurila su za patrijarhom, samo se jedan zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: "Ja ne mogu, nisam kršten."
Patrijarh mu je na to odgovorio: "Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno."

Kad su ga lekari VMA pitali kako se oseća, u dahu je izustio: "To me pitajte kada ostarim, još sam ja mlad."

Kad se sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun:"Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo."

Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane "?" kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu. Preplićući jezikom rekao mu je: "Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu", a patrijarh mu je na to odgovorio: "Jesmo, al' kad popijemo ništa ne valjamo."

Upozoravajući na štetnost duvana, često je umeo da kaže:"Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak."

U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa "škorpionom" o pojasu. Na to je rekao:"Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide."

Pošto je bio poznat da ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice kako se "uzalud ne bi trošila struja", jednom je uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove. Kad je čuo patrijarhov glas iza leđa, sledio se, a Pavle mu je rekao:"A ti na to trošiš struju?"

Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi "prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju" i da nije zgodno, patrijarh nije popustio:"Znate, svako vidi ono što želi."

Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:"Čija su to tolika luksuzna kola parkirana? Naših vladika. Došli su njima na Sabor", odgovorio je pratilac. "O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?!" duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.

Kad je na jednom prijemu bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio:"Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći."

Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio:
“Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?

Moji drugari su 90-ih radili na Akademiji. Kući su se vraćali rano ujutru i jednom su naleteli na usplahirene ljude iz Patrijarhovog obezbeđenja koji su pitali: “Videste li Pavla?” Naime, Pavle je voleo da sam ode po novine ili da se prošeta, ali šta je mogao kad ga je obezbeđenje moralo pratiti.

Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je:„Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“

Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem:“A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”

Dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je:„Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“ Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan „varburg“, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština. Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim „pežoom“, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reča vladika Pavle:"E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj „varburg“!"

Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao:“Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.”

Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost. U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je:„Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?“ Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“

A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi:
„A sad jedan po jedan…“ I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.

Posebno je zanimljivo da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.

Probijajući se ka glasačkoj kutiji kroz ljude naoružane kamerama, fotoaparatima i kasetofonima, u pokušaju da prođe na jednu, pa na drugu stranu, patrijarh je u jednom momentu kazao:“Ako ne mogu frontalno, mogu dijagonalno.”

Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa“, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu: - Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba… Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh: - A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto? - Moj, Vaša svetosti! – kao da se pohvali protojerej. - Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: - Neka vam je Bog na pomoći!

Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeđenja koji su ga pratili. Često je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi – sam je spremao hranu, koja je gotovo uvek, preko cele godine, bila posna, a najčešće je jeo obično povrće na vodi. Samo o praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso – nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post – mlečni proizvodi.

Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici. Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali – Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto. Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom: - Sinko, obratite malo više pažnje…, čini mi se da to ne radite baš kako bi trebalo! Ovaj odgovori, pomalo uvređeno: - Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom. Patrijarh će na to: - Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!

REKLI SU

Matija Bećković:  Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja. Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više. Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči. Niko se za svoju slavu nije grabio manje.

Dragomir Acović, član Krunskog veća:  Patrijarh Pavle je bio jedan od onih neobičnih ljudi, koji se kao božijom voljom stvore niotkuda i ozare vreme u kome žive.

Vuk Drašković: „Budimo ljudi, iako smo Srbi.“ Mnogi su se izrugivali ovim rečima starog patrijarha, tobože zbog dvosmislenog sklopa rečenice, a istinski zbog toga što je poručivao da nacija ne može biti kišobran za ničije nečoveštvo. Prezirao je grabež i grabežljivce, kult raskoši i slavu koju donosi robovanje imetku i sili, jer se čovek sa tim svime ne rađa niti išta od toga može sa sobom poneti u grob.

Oni koji su ga poznavali znali su da je imao urođeni dar za šalu i doskočicu. Kao poglavar Srpske pravoslavne crkve bio je strog prema sebi, a blag prema građanima i narodu, kako bi svima bio pristupačan. 

Kada je izabran, bio je jedini među episkopima koji istinski nije želeo da bude patrijarh. "Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je na hirotoniji u Sabornoj crkvi  patrijarh Pavle.

Kada je umro, njegov narod je znao da je bio - jedan jedini, među svima najbolji.

"Prolaze godine i vreme, a na nama je da se trudimo, ne da budemo važni i slavni, već da budemo dorasli vremenu u kome smo i mestu na kome smo. A to zavisi od nas, na kraju krajeva", poručivao je naš patrijarh. Zato, "činimo uvek - koliko do nas stoji"...

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Patrijarh srpski Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević), preminuo je 15. novembra 2009. godine na vojno medicinskoj akademiji u Beogradu.

Pokoj mu duši i večna slava !

"О, преблаги Боже, и премилостиви Господе! Гдје зађе сунце славе твоје?"

На Велики Петак (грч: Μεγάλη Παρασκευή) сјећамо се догађаја из живота Спаситеља, почев од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, затим неуспјелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; даље ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима ријечима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тијела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тијело Господње.На Велики Петак се не служи Литургија управо зато што је на овај дан Господ сам себе принјео на жртву. Богослужења која се служе јесу: царски часови, вечерње односно опјело Христово са изношењем плаштанице и мало повечерје са каноном о распећу Господњем.

Мало повечерје: Канон распећу Господњем(Плач Пресвете Богородице)

Основа ове службе је "Канон о распећу Господа и плач Пресвете Богородице". У манастирима братија ову службу врши по келијама, док у парохијским црквама ова служба обично започиње одмах по окончању вечерње, тако да се дешава да велики број вјерника цјелива плаштаницу уз чин ове службе.У Јеванђељима је мало речено о страдању Пресвете Богородице уз Распетог Спаситеља: "А стајаху код Исусова крста мати Његова, и сестра матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина" (Јн 19, 25). Из сљедећег стиха поменутог Јеванђеља, можемо видјети колико је туговала Пресвета Богородица, гледајући Господа распетог на крсту. Разумљиво је да су јеванђелисти више пажње усмјерили на страдање Спаситеља свијета, али и кроз оно мало ријечи које говоре о томе шта се дешавало са Богородицом, лако можемо видјети колико је неизмјерна Њена туга. Света Црква управо кроз ову службу у многоме разоткрива величину туге Пресвете која је током три часа посматрала муке на крсту које је трпио Њен Син.Дијелови канона:

Прва пјесма
Ирмос: Као по суву путовавши пјешке Израиљ по мору, видећи гонитеља Фараона Гдје се утапа, клицаше: Пјевајмо Богу побједничку пјесму.
Тропари: Видјевши на Крсту распетог Сина и Господа, Пречиста Дјева кидајући се ридаше Горко, са другим женама наричући, вапијаше.
Видим Те сада, љубљено и мило чедо моје, на Крсту распета, и срце моје Горко се раздире, рече Пресвета. Но реци, Добри, ријеч слушкињи Tвojoj.
Слава...Драговољно Сине мој и Творче, на дрвету смрт љуту трпиш, Говораше Дјева, стојећи под крстом са љубљеним Учеником.
И сада...Лишена сам сада наде моје, радости и весеља, Сина мога и Господа: Авај мени, кида ми се срце, Пречиста плачући говораше.

Трећа пјесма
Ирмос: Нема Светога као што си Tи, Господе Боже мој, Који си узвисио вјерне твоје Добри, и утврдио их на камену исповједања твога.
Тропар на Слава...Хтједох на руку моју да примим са дрвета Онога кога као Младенца држах; но, авај мени, нико ми Га не даде, Пречиста јаукаше.

Четврта пјесма
Тропар на И сада...Видећи Те рањена и без славе, нага на дрвету, Чедо моје, срце ми се кида, ридајући као Мати, Дјева нарицаше.

Шеста пјесма
Тропар: Гледајући Те мртва, Човјекољубче, Који си мртве оживио и све одржаваш, кидам се љуто срцем. Хтјела бих с Тобом умријети, Говораше Пречиста, јер не могу дa Те Гледам мртва и бездахна.

Седма пјесма
Тропар: Избављајући ме од бола, прими ме сада са собом, Сине мој и Боже мој, да и ја, Владико, сиђем у Ад с Тобом, He остави мене саму, јер не могу више живјети, не видећи Тебе, слатку свјетлост моју.

Девета пјесма
Тропар: Од сада радост ме никако неће дотаћи, Непорочна ридајући, Говораше: свјетлост моја и радост моја у Гроб зађе. Но нећу Њега оставити самог, овдје ћу умријети, и с Њим се сахранити.Душевну рану моју сада исцијели, Чедо моје, Пречиста вапијаше плачући. Васкрсни, и утоли мој бол и тугу, јер можеш, Владико, да чиниш све што хоћеш, ако и јеси погребен по својој вољи.
Слава...О како се утајио од Тебе бездан милосрђа? Господ тајно рече Матери својој. Јер хотећи да спасем створење моје, изволих да умрем, али и да васкрснем, И Тебе узвеличам, као Бог неба и земље.
И сада...Пјевам милосрђе твоје, Човекољубче, и клањам се богаству милости твоје, Владико. Јер хотећи да спасеш створење твоје, смрт си примио, рече Пречиста, Но васкрсењем Твојим Спасе, помилуј све нас.

Симеон Логотет, X вијек

Фотографија: Никола Ковач, проф.

Фото галерија:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

МОЛИТВА СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

http://simvol-veri.ru/commodity/uslugi/jerusalem.shtm




Када си на стражу стао своје богодане власти, Лазаре, тада си недремљиво око стекао за чување богоданога Ти стада, иза њега си се до смрти потрудио, и отуда си и награду примио за труде своје. Новопросијалом звездом јавио си се на православном западу, сијајућу светлим лучама својих моштију свима вернима, а највише своме Отачеству, и све си их привукао пресветлом сијању Твојих подвига и оградио светлошћу од таме несветле, Лазаре, и од звери што по тами долазе да стадо разграбе. Онај што на висоту Божију хулу изрече гордим оком гледајући Твоја добра, Лазаре, лажљивим лукавством покушао је да Те покраде, а Ти премудрост истинску, Христа Бога, у дому срца свога имајући, гордога си под ноге Своје покорио, кличући: Нема светога осим Тебе, Господе! Побеснелог Турчина видевши где с мноштвом незнабожаца против Тебе долази, Лазаре, давидски си на борење са њим изашао и њега као другог Голијата победио, узвикујући: Нема светога и нема праведнога изнад Тебе, Господе!

         Поборнику Православља и Мученику нелажном хвалу и славу свиверни Теби приносимо, Лазаре, јер се ниси убојао богоборне звери што рече: "Дођите да истребимо славитеље Праве Вере са земље српске, те да се не помене име Православља међу њима". Као Гедеон свесилни, на најезду мноштва турског насрнуо си, нетрпећи да храмови молитвени и сасуди свети будуо скврњени. Волећи више да за њих умреш и душу своју да положиш, и главе си одсечење за њих претрпео, узвикујући: Слава сили Твојој, Господе! Свесилним својим усрђем, Лазаре, ухвативши се у коштац са хвалисавим Турчином и њега победивши, узвикивао си: "Нека се пролије крв моја у љубави Христа мојега, јер волим више да пузим у дому Бога мојега него ли да благујем у трулежности". Тебе молимо, Свети, приљежно, за Цркву верну помоли се за коју си и крв Своју Мученичку излио и Православној Вери крепост против непријатељских јереси измоли и мир штоватељима својим, Лазаре!

         Као ружа багренолика и јабука благовона и као крин пољскии као миро благовоно гробница твоја, Лазаре, облагухавајући нас, весели нас и , у својој средини је имајући као ризницу многоцену, њоме се красимо, Спаса величајући. Од несреће сваке нас избави, јер смо Твоја паства.

         О, свепевана Царице, Небеска, Пресвета Богородица, што беспочетнога роди Цара славе, појцима Својим сагрешења опроштај и живота напредак у благостању подај молбама Светога Твога Лазара Великомученика!

         Отачство Ти што Тебе узгаји Твојим повојима хвали се, а подвизима и страдањима Твојим краси се, нови међу Мученицима, Лазаре! Светла је и Црква Спаса и Бога, која као ризницу богату -Свете Твоје мошти има, а ми, верни, спомен твој служећи, молбено узвикујемо:

ИЗБАВИ ШТОВАТЕЉЕ СВОЈЕ ОД СВАКОГА ЗЛА
МОЛИТВАМА СВОЈИМ!