СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК O ОНИМА КОЈИ МИСЛЕ ДА СЕ ОПРАВДАЈУ ДЕЛИМА

1. У следећем (поглављима) мањкавост вере оних који само споља исправно живе изобличиће они који осведочено верују и који су упознали истину.

2. Желећи да покаже да је усиновљење људима даровано Његовом крвљу, премда свака заповест за нас и јесте обавезна, Господ каже: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк.17,10). Због тога Царство небеско није награда за дела, него благодат Владике, припремљена верним слугама.

3. Роб не тражи слободу као плату, већ угађа као дужник, очекујући је по благодати.

4. Христос умре за наше грехе по Писму (1.Кор.15,3), и онима који му верно служе дарива слободу. Јер каже: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога (Мт.25,23).

5. Још није верни слуга онај који се ослања само на голо знање, већ онај који послушањем верује Христу, који је дао заповести.

6. Ко поштује Господа, испуњава Његове заповести. Ако погреши или се оглуши о нешто, он оно што наиђе на њега трпи као заслужено.

7. Ако си љубитељ знања, буди и трудољубив. Јер, голо знање надима човека.

8. Искушења која се неочекивано дешавају по Божанском домостроју, уче нас да будемо трудољубиви те нас и без наше воље воде покајању.

9. Невоље које сналазе људе, последица су њихових рђавих дела. Међутим, уколико их претрпимо уз молитву, умножићемо добро.

10. Има [људи] који се, будући похваљени за врлину, радују, мислећи да је та сласт таштине утеха (свише). Други су се, изобличени за грех, нашли увређени сматрајући тај корисни бол дејством злобе (непријатеља).

11. Они који се због својих подвига узносе над немарнима, свакако мисле да се оправдају спољним делима. Ми, пак, који се ослањамо на голо знање и презиремо оне који мало знају, много смо неразумнији од њих.

12. Знање без врлинских дела јесте несигурно, па макар било и истинско. Јер, потврда свега јесте дело.

13. Често се због немарности према делу помрачује и знање. Јер, временом ишчезава чак и сећање на оне ствари које занемарујемо.

14. Писмо нам саветује да упознамо Бога разумом како бисмо му правилно служили делима.

15. Приметно испуњавајући заповест, ми добијамо одговарајућу награду од Господа, док корист примамо сагласно са циљем свог произвољења.

16. Пред срцезналцем Богом је онај који нешто жели да учини, али нема довољно снаге, једнак ономе који је то учинио. То важи и у односу на добро и на зло.

17. Ум и без тела чини много тога и доброг и рђавог, док тело без ума не може ништа слично да уради. Јер, слободна одлука претходи делу.

18. Неки [људи] мисле да правилно верују иако не извршавају заповести, док их други испуњавају и очекују Царство као обавезну награду. И једни и други греше против истине.

19. Господар није дужан да да плату слугама. Ни они, опет, који не служе исправно, неће добити слободу.

20. Ако је Христос, по Писму (Рим.5,8), умро за нас, и ми не живимо више себи, него Ономе који је за нас умро и васкрсао (2.Кор.5,15), јасно је да смо се обавезали да му служимо до смрти. Како онда можемо усиновљење сматрати наградом која нам се дугује?

21. Христос је Владика по природи и Владика по домостроју (спасења): Он нас је саздао из небића, а затим нас је, умрле грехом, Својом крвљу искупио, те дао благодат онима који тако верују.

22. Када чујеш речи Писма да ће Господ "дати свакоме по делима његовим" (Пс.61,13), немој да мислиш да дела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари (тј. дела и награда), свакоме дати по делима неверја или вере у Њега.

23. Удостојивши се бање препорода (тј. крштења), ми чинимо добра дела не ради награде, већ због очувања дароване нам чистоте.

24. Добро дело које чинимо својим природним моћима удаљава нас од противног му зла, али нам без благодати не може придодати освећење.

25. Уздржљивац се удаљава од стомакоугађања, сиромаштвољубив од наклоности ка стицању, безмолвник од празнословља, чисти од пристрашћа према чулним задовољствима, целомудрен од блуда, онај који је задовољан оним што има од среброљубља, кротки од гнева, смиреноумни од таштине, послушан од препирања, онај који сам себе укорева од лицемерја. На исти начин се и молитвеник удаљава од безнађа, добровољно сиромашан од великог имања, исповедник од богоодрицања, мученик од идолослужења. Видиш ли да свака врлина која се врши до смрти није ништа друго до уклањање од греха. Уклањање од греха јесте ствар природе, а не нешто чиме се може задобити Царство.

26. Човек једва успева да сачува оно што мује даровано путем природе. Христос, пак, Крстом дарује усиновљење.

27. Постоји посебна и постоји општа (тј. потпуна) заповест. Једном се заповеда да се даје ономе ко нема (Лк.3,11), а другом да се [човек] одрекне свега што има (Лк. 14,33).

28. Постоји дејство благодати непознато почетнику у духовном узрастању; постоји и дејство зла налик на истину. Не треба да се много загледамо у таква дејства да не бисмо пали у заблуду, нити треба да их проклињемо, јер се може десити да су истинита. Зато све треба приносити Богу са надом, будући да Он зна користи и једног и другог.

29. Онај ко жели да преплива мислено море - дуго трпи, смирава се, бди, уздржава се. Уколико покуша да га преплива без ове четири [врлине], само ће смутити своје срце, будући да га неће моћи препливати.

30. Безмолвије је удаљавање од свакога зла. Уколико се сједини са молитвом и са оне четири врлине, постаће најкраћи пут ка бестрашћу.

31. Ум не може да безмолвствује без [умиреног] тела, нити без тишине и молитве може уклонити препреку која их раздваја.

32. Тело жели против духа, а дух против тела (Гал.5,17), а они који живе у духу, неће испуњавати жеље тела (Гал.5,16).

33. Без умног призивања не постоји савршена молитва. Господ чује ум који нерасејано вапије.

34. Ум који се нерасејано моли, скрушава срце. Срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс.50,19).

35. И молитва се назива врлином, иако је мати свих врлина. Јер, она их рађа кроз сједињење са Христом.

36. Све што радимо без молитве и без добре наде, касније се показује као штетно или [барем] несавршено.

37. Кад чујеш да ће први бити последњи и последњи први (Мт. 19,30), разуми да се ове речи односе на оне који имају врлине и љубав. Јер, љубав је по реду последња од свих врлина, иако је прва по достојанству. Она оставља иза себе све врлине које су се пре ње родиле.

38. Када те обузме униније [тј. малодушност] за време молитве или због разноврсних притисака непријатеља, сети се смрти и ужасних мука. Уосталом, боље је да се са молитвом и надом приљубиш уз Бога, него да се сећаш спољашњости, па макар она било и корисна.

39. Ниједна од врлина не може сама по себи да отвори наша природна врата, већ све заједно, уколико по редоследу зависе једна од друге.

40. Није уздржљив онај који се храни помислима, чак и ако су корисне. Јер, оне не могу бити корисније од наде.

41. Смртни грех је онај за који се човек не каје. Чак ни светитељ, који би се помолио за тај грех уместо њега, неће бити услишен.

42. Онај ко се правилно каје, не супротставља свој труд пређашњим гресима, већ њиме умилостивљава Бога.

43. Ако смо дужни да свакодневно чинимо добра која може да оствари наша природа, чиме ћемо онда узвратити Богу за своје пређашње грехе.

44. Са данашњим умножавањем своје врлине, ми нећемо надокнадити свој ранији немар, већ ћемо само обелоданити његову присутност у прошлости.

45. Онај ко се скрушава душом (због грехова), а упокојава тело (тј. ништа му не ускраћује), сличан је ономе који се телесно злопати, а умом се расејава.

46. Добровољна обострана мука - и телесна и душевна, делује повратно: телесна на душевну и душевна на телесну. Њихово раздвајање бива још мучније.

47. Велика врлина јесте да трпимо оно што нас снађе, и да, по речима Господњим (Мт.5,44), љубимо ближњега који нас мрзи.

48. Знак нелицемерне љубави јесте опраштање увреда. Тако је Господ заволео свет.

49. Немогуће је да неко од свег срца другом опрости увреду уколико не поседује истинско знање. Јер, оно свакоме показује да оно што га је снашло лично њему и припада.

50. Ништа нећеш изгубити од онога што си оставио опраштајући ради Господа. У своје време оно ће ти се вратити многоструко.

51. Када ум заборави циљ побожности, видно дело врлине постаје бескорисно.

52. Зао савет је сваком човеку штетан, утолико пре онима који прихватају да живе исправно.

53. Делима покажи себе мудрим у односу на људску вољу и на захвалност Богу. Јер, реч није мудрија од дела.

54. Због труда око побожности следи награда. То можемо да сазнамо на основу Божанског закона и савести.

55. Неко је прихватио једно мишљење и задржао га без провере, а други га је прихватио и упоредио са истином. Питање је ко је од њих двојице поступио побожније.

56. Истинско знање састоји се у трпљењу невоље и неосуђивању других због својих мука.

57. Ко чини добро и тражи награду - не служи Богу, него својој вољи.

58. Ко греши, не може да избегне казну, изузев ако се покаје по мери греха.

59. Неки говоре да не можемо да чинимо добро док делотворно не примимо благодат Духа Светога.

60. Они који су самовљно свагда склони уживањима, не покушавају да учине ни оно што могу, под изговором да немају помоћи одозго.

61. Благодат се тајанствено даје онима који се крштавају у име Христово, али делује сразмерно испуњавању заповести. Благодат не престаје да нас помаже тајно, али од нас зависи да ли ћемо да чинимо добро по својој снази.

62. У почетку она богодолично буди савест. Због тога и злочинци који се покајаше угодише Богу.

63. Понекад је она скривена у поуци нашег ближњег. Некада, пак, прати разум за време читања и помоћу природних закључака поучава ум својој истини. Ако, дакле, у таквим и сличним случајевима не будемо скривали свој талант, заиста ћемо ући у радост Господара свога (Мт.25,14-30).

64. Онај ко пре него што испуни и изврши заповести тражи да задобије делотворну [благодат] Духа Светога, сличан је робу купљеном за новац, који тек што је откупљен, тражи да му заједно са уплатом новца за његов откуп потпишу и документ о слободи.

65. Ко је схватио да невоље које га сналазе долазе по Божијој правди, у свом тражењу Господа, заједно са правдом, налази и знање.

66. Ако, по Писму, будеш имао на уму да су по свој земљи судови Господњи (Пс.104,7), свака ће ти невоља бити учитељ богопознања.

67. У зависности од помисли, свако добија оно што заслужује. Међутим, подробност одговарајућих унутрашњих искушења познаје само Бог.

68. Када ти људи учине какву срамоту, одмах се сети да ће ти доћи и слава од Бога (Јов.5,44), те за учињену ти срамоту нећеш осетити тугу и смућеност, него ћеш и у слави, када дође, остати веран и беспрекоран.

69. Када те по Божијем благовољењу хвали мноштво, немој додавати Господњој икономији ништа ради показивања, како не би због измене доживео супротно.

70. Семе не расте без земље и воде. Ни човек неће обрести корист без добровољног труда и Божијег заступништва.

71. Није могуће да киша пада без облака. Ни без чисте савести није могуће угодити Богу.

72. Не одричи се учења, па макар био и веома мудар. Јер, икономија Божија је кориснија од наше разборитости.

73. Померено са места трудољубивости због неког уживања, срце се, као тежак камен покренут по стрмој падини, тешко зауставља.

74. Као што се неискусно теле, тражећи траву, нађе на ивици понора, тако се и душа, мало-помало, обмањује помислима.

75. Када ум, охрабрен у Господу, одвраћа душу од дугогодишњег предубеђења, срце као да трпи муку од џелата, јер га ум и страсти вуку, сваки на своју страну.

76. Као што они који пловећи по мору, због наде у добит, радо подносе сунчеву жегу, тако и они који мрзе зло воле изобличавање. Једни се боре са ветровима, а други са страстима.

77. Бежање у зиму или у суботу (Мт.24,20) повређује тело и скрнави душу. Исто [се дешава] кад се пробуде страсти у остарелом телу и души посвећеној (Богу).

78. Нико није толико добар и милостив као Господ. Па ипак, ономе ко се не каје, Он не опрашта грехе.

79. Многи смо који тугујемо због грехова, премда њихове узроке прихватамо са великим задовољством.

80. Кртица која рије под земљом не види звезде, јер је слепа. Исто бива и са оним који не верује у оно што је пролазно - он, наиме, не може да верује ни у оно што је вечно.

81. Као благодат пре благодати, истинско знање људи добијају од Бога. Оне који су га прихватили, оно првенствено учи да верују у Бога као његовог Дародавца.

82. Када грешна душа не прихвата [са смирењем] невоље које је задесе, анђели за њу кажу: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51,9).

83. Ум, који заборавља истинско знање, бори се са људима за штетно као за нешто корисно.

84. Као што ватра не може да гори у води, тако и срамна мисао не живи у богољубивом срцу. Јер, сваки богољубац је истовремено и трудољубац. Добровољни труд је по природи непријатељ похоте.

85. Страст која се нашом вољом упражњава на делу, касније, и без наше и против наше воље насилно нама влада.

86. Ми волимо узроке нехотимичних помисли. Због тога нам и долазе. А када су хотимичне помисли у питању, сигурно је да волимо и саме предмете [на које се оне односе].

87. Надменост и хвалисање су узрочници хуле, а среброљубље и таштина - немилосрдности и лицемерја.

88. Увидевши да је ум почео да се моли из срца, ђаво га напада са великим и лукавим помислима. Мале, пак, врлине он не жели да спречи великим нападима.

89. Помисао која се дуго задржава у човеку открива његову пристрасност. Њено, пак, брзо одстрањење указује на борбу и супротстављање.

90. Постоје три мислена места у која улази ум после измене: природно, противприродно и натприродно. Када се налази у природном месту, он себе сматра узроком злих помисли и страсти, и своје грехе исповеда Богу. Када се затекне у противприродном месту, он заборавља правду Божију и војује са људима као виновницима неправде према њему. А када доспе у натприродно место, он налази плодове Духа Светога на које је указао апостол: љубав, радост, мир (Гал.5,22). И он зна да ту неће моћи да остане уколико буде претпостављао телесне бриге. А отпавши одатле, он пада у грех и страшна искушења која следе, ако не одмах, а оно у своје време, како удеси правда Божија.

91. Знање човека је истинито у мери у којој га потврђују кротост, смиреност и љубав.

92. Свако ко је православно крштен, тајинстено прима сву благодат. У то он се осведочује по мери испуњавања заповести.

93. Заповест Христова која се испуњава савесно, саобразно болу срца дарује утеху. Уосталом, и једно и друго бива у своје време.

94. За сваку ствар се моли упорно, будући да ништа не можеш учинити без помоћи [Божије].

95. За добијање помоћи [Божије] ништа није јаче од молитве, као што, уосталом, за стицање благовољења Божијег од ње ништа није корисније.

96. Свако вршење заповести је обухваћено њоме (тј. молитвом). Јер, од љубави Божије нема ничег узвишенијег.

97. Пажљива молитва, која не лута тамо-амо, знак је богољубивости онога ко се моли. Немарност, пак, према њој и расејаност, знак је сластољубивости.

98. Ко без жалости бди и дуготрпи и моли се, делатни је причасник Духа Светога. Али, и онај ко за време молитве осећа тескобу, али је ипак добровољно истрајан, убрзо ће примити помоћ [од Бога].

99. Заповест се од заповести разликује. Тако и вера једнога бива чвршћа од вере другога.

100. Вера, по апостолу, бива од проповеди (Рим.10,17). Она је основ свега чему се надамо (Јев.11,1).

101. Добро је да помажемо речима оне који питају, али је много боље да их помогнемо молитвом и врлином. Јер, онај ко себе помоћу њих приноси Богу, помаже и себи и своме ближњем.

102. Ако желиш да са мало речи помогнеш ономе ко је жељан знања, укажи му на молитву, исправну веру и на трпљење онога што нам се дешава. Јер, помоћу њих стичемо свако друго добро дело.

103. Због ствари које смо [са вером] препустили Богу, ми се више нећемо препирати са својим ближњима.

104. Ако, по Писму, све невољно има свој узрок у [своје]вољном, онда нико није већи непријатељ човеку од њега самога.

105. Од свих зала прво је незнање, а затим неверовање.

106. Искушење избегавај трпљењем и молитвом. Ко се без њих бори против искушења, само ће га укрепити.

107. Кротак по Богу је мудрији од свих мудраца, и смирен у срцу је јачи од најјчих. Јер, он јарам Христов (Мт.11,29) носи са знањем.

108. Све што говоримо или радимо без молитве, на крају се показује као погрешно или штетно, и без нашег знања нас изобличава на делу.

109. По делима, речима и помислима само Један је праведан, док кроз веру, благодат и покајање, многи постају праведни.

110. Као што ономе који се каје није својствено да се горди, тако и ономе који добровољно греши, није својствено да смиреноумно размишља.

111. Смиреноумље није осуда савести, већ исповедање благодати Божије и поимање [Његове] снисходљивости.

112. Што је чулна кућа за ваздух, то је словесан ум за Божанску благодат. Колико ствари изнесеш из куће, толико ваздуха уђе у кућу. И колико ствари унесеш у кућу, толико ваздуха изађе напоље.

113. Ствари у кући су посуђе и јела. А ствари ума су таштина и уживање.

114. Ширина срца јесте нада у Бога, а његова тескоба - телесна брига.

115. Благодат Духа је иста и неизмењива, али у свакоме дејствује како хоће (1.Кор.12,11).

116. Као што киша која пада на земљу даје храну биљкама, саобразно њиховим потребама: слатко-слатким, горко-горким, тако и благодат, непромењиво улазећи у срца верујућих, дарује врлинама одговарајућа дејства.

117. Ономе који Христа ради гладује, благодат постаје храна, жедноме, пак - најслађа вода, нагоме који зебе - одећа, уморноме - одмор, ономе који се моли - услишење, ономе који плаче - утеха.

118. Чувши, дакле, речи Писма, да Дух Свети сиђе на свакога апостола (Дап.2,3), или да је сишао на пророка (1.Цар.11,6; 16,13), или да дела (1.Кор.12,11), или се жалости (Еф.4,30), или се гаси (1.Сол.5,19), или се жести (Ис.63,10; Дап.17,16), или да једни имају прве дарове Духа (Рим.8,23), а да се други испунише Духа Светога (Дап.2,4) - немој да мислиш да у Духу бива раздељивање, претварање или измена, него веруј као што смо раније рекли, тј. да је непромењив, неизмењив и свемогућ. Према томе, и када дејствује, Он остаје један и исти, и свакоме богодолично дарује оно што му приличи. Он се, слично сунцу, свецело излива на крштене, али се свако од нас просвећује (освећује) у мери у којој је замрзео и одстранио од себе страсти које га помрачују. По мери, међутим, своје наклоности према њима, он се помрачује.

119. Ко мрзи страсти, одсеца и њихове узроке. А ко је наклоњен њиховим узроцима, и не хотећи бива мучен од страсти.

120. Када нас муче зле мисли, треба да осуђујемо сами себе, а не прародитељски грех.

121. Корење помисли су јавна зла која чинимо рукама, ногама и устима.

122. Није могуће да неко у свом разуму разговара са неком страшћу, а да не воли њене узроке.

123. Јер, да ли ће претрпети срамоту онај ко у разуму беседи са таштином? И да ли ће онај ко се узбуђује кад га бешчасте волети да буде презрен? Да ли ће онај ко прихвата телесно уживање имати скрушено и смирено срце (Пс.50,19)? Да ли ће онај ко верује у Христа бринути и борити се за оно што је пролазно?

124. Онај ко трпи увреду и при томе се ни речима, ни мислима не препире са увредиоцем, стекао је истинско знање и показује тврду веру у Владику.

125. Људи варају на ваги (теразијама) да би нанели неправду, али Бог свакоме даје по правди.

126. Ако ономе који наноси неправду не претиче, и ако се онај који трпи неправду не лишава, онда човек пролази кроз овај свет као сенка сна, и узалуд се узбуђује (Пс.38,7).

127. Када видиш да је неко крајње огорчен због нанесене му увреде, знај да је препун помисли таштине и да сада са незадовољством жање оно што је посејао у свом срцу.

128. Онај ко се преко мере наслађује у телесним уживањима, стоструким мукама и невољама ће платити њихово изобиље.

129. Старешина је дужан да послушнику каже шта му је дужност. Уколико га не послуша, треба да му саопшти какво ће га зло због тога снаћи.

130. Онај ко трпи неправду, а не покушава да узврати истом мером, показује да верује у Христа. Он ће стоструко примити у садашњем животу и живот вечни наследити (Мк.10,30).

131. Сећање на Бога постаје бол срца због побожности. Сваки ко заборавља Бога постаје самоугодљив и безосећајан.

132. Не говори да онај ко нема страсти не може туговати. Јер, ако не тугује за самим собом, дужан је да тугује за својим ближњим.

133. Прикупивши у своје руке много записа о гресима који су заборављени, непријатељ спретно употребљава закон греха, принуђавајући дужника да исте грехе чини и у сећању (Рим.7, 23).

134. Ако желиш да се непрестано сећаш Бога, не одбацуј недаће које те сналазе, па макар биле и неправедне, већ их подноси, сматрајући да те праведно сустижу. Јер, трпљење у сваком случају подстиче сећање на Бога, а одбацивање недаћа умањује мисаону разборитост срца и кроз лагодност проузрокује заборавност.

135. Ако желиш да Господ покрије твоје грехе (Пс.31,1), немој откривати људима да имаш врлине. Јер, како ми поступамо са нашим врлинама, тако Господ поступа са нашим гресима.

136. Ако прикријеш своју врлину, немој да се надмеш мислећи да си добро поступио. Јер, врлина није само да кријемо оно што је добро, него и да не размишљамо о ономе што је забрањено.

137. Не радуј се када некоме чиниш добро дело, него када без злопамћења подносиш непријатељство због добра које си учинио. Јер, као што ноћ долази за даном, тако и зло долази после добра.

138. Таштина, среброљубље и уживање не дозвољавају да доброчинство остане чисто, изузев ако претходно не нестану због страха Божијег.

139. У невољним мукама скривена је милост Божија која онога који показује трпљење води ка покајању и спасава од вечног мучења.

140. Неки [људи] очекују да им испуњавање заповести на теразијама (Божијег правосуђа) послужи као противтежа њиховим гресима. Други, опет, мисле да тиме умилостиве Онога који је умро за наше грехе. Запитајмо се које је од та два мишљења правилно.

141. Страх од геене и љубав према Царству небеском подстичу на трпљење у невољама. То, дакле, није од нас, него од Онога који познаје наше мисли.

142. Ко верује у будући живот врло се радо одриче садашњих наслада. Онај, пак, који не верује, наслађује се садашњим и постаје безосећајан.

143. Немој питати како може сиромашан да живи у насладама када нема неопходне услове. Јер, и у помислима се може похотно живети горе [него на делу].

144. Једно је познавање ствари, а друго је истинско познање. Колико се сунце разликује од месеца, толико је друго корисније од првог.

145. Знање ствари се стиче по мери испуњавања заповести, а познање истине по мери наде у Христа.

146. Ако желиш да се спасеш и дођеш у познање истине (1.Тим.2,4), труди се увек да победиш чула, и са надом се прилепљуј Јединоме Богу. Јер, ако се нехотично поведеш за чулима, прогониће те демонска начала и власти. Али, побеђујући их молитвом, и имајући наду на Бога, примићеш Божију благодат која ће те избавити од будућег гнева.

147. Онај ко је разумео тајанствене речи Павлове да наша борба бива против злих духова (Еф.6,12), разумеће и Господњу причу о непрестаној молитви и истрајности (Лк.18,1).

148. Закон образно наређује да се шест дана ради, а да се седми дан почине (Изл.20,9). Јер, дело душе се састоји у доброчинству путем новца и ствари. Дан починка се, пак, састоји у томе да се, по речима Господњим, прода све имање и раздели сиромашнима (Мт.18,21). Пошто почине кроз такво одрицање, [човек] ће празновати у мисленој нади. Апостол Павле нас бодри да уђемо у тај починак, говорећи: Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак (Јев.4,11).

149. Ово смо рекли, не због тога што искључујемо будућност, нити због тога што је овде сва награда, већ стога што најпре треба да у срцима стекнемо дејствену благодат Светога Духа и да потом, саобразно томе, уђемо у Царство небеско. Откривајући ово, и Господ је рекао:Царство Божије унутра је у вама (Лк.17, 21). Исто је рекао и апостол: Вера је основ свега чему се надамо (Јев.11,1), и још: Сами себе испитајте, јесте ли у вери, сами себе испробајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2.Кор.13,5).

150. Ко познаје истину, не противи се тужним околностима, јер зна да га воде ка страху Божијем.

151. Ко се подробно сећа ранијих грехова, повређује добру наду. Ако се поново појављују, праћени тугом, удаљавају нас од наде. Уколико, пак, њихове слике долазе без туге, онда убацују стару прљавштину.

152. Када ум кроз самоодрицање стекне непоколебиву наду, непријатељ му, под изговором исповедања, у сликама приказује његове пређашње грехе са циљем да му тајно нашкоди и оживи страсти које су по Божијој благодати биле заборављене. У том случају, чак и онај ко је јак и мрзи страсти, неминовно ће се помрачити и смутити због својих пређашњих грехова. Уколико је, пак, и даље помрачен и опседнут страстима, пребациће се у оно време и страсно бавити непријатељским прилозима, тако да ће се сећање показати не као исповедање, него као везивање за претходне грехе.

153. Ако желиш да принесеш Богу беспрекорно исповедање, немој спомињати појединачно своје пређашње грехове, већ храбро трпи њихове последице.

154. Непријатности долазе на нас због грехова које смо раније учинили и собом доносе оно што одговара сваком греху.

155. Онај ко има знање и познаје истину, исповеда се Богу, не кроз сећање на оно што је раније учинио, него трпљењем невоља које га постижу.

156. Одбијајући бол и презир, не обећавај да ћеш се покајати помоћу других врлина. Јер, таштина и безосећајност обично служе греху и то са оправданим изговором.

157. Као што се врлине обично рађају од труда и [подношења] увереда, тако се и греси рађају од уживања и таштине.

158. Свако плотско уживање произилази од претходног одмора, а одмор рађа неверје.

159. Онај који се налази под влашћу греха, не може сам да победи телесно мудровање, јер у својим удовима има неугасиву распаљеност.

160. Страсни треба да се моле и да буду послушни, јер тек стицањем помоћи могу да се боре против лоших навика.

161. Онај ко се послушношћу и молитвама бори против [плотских] прохтева јесте борац који користи добар метод и који, удаљавањем од чулног, показује мислену борбу.

162. Ко своју вољу не потчињава вољи Божијој, спотиче се о своја дела и допада у руке својих непријатеља.

163. Видевши двојицу грешника који имају узајамну љубав, знај да се узајамно помажу у [грешним] прохтевима.

164. Горд [човек] и ташт [човек] се међусобно врло добро слажу. Горд хвали таштог, јер се пред њим понаша ропски, док ташти велича гордог који га непрестано хвали.

165. Богољубиви слушалац са две стране прима користи: када говоре похвално о његовим врлинама, он постаје још ревноснији; а кад га изобличавају због грехова, приморава се на покајање. Треба, дакле, да живимо, у складу са својим напретком и да, у складу са живљењем, Богу приносимо своје молитве.

166. Добро је да, по речима Господњим (Мт.6,33), испуњавамо најглавнију заповест, те да се ни за шта друго не бринемо нити молимо, изузев за Царство [Божије]. Ако, дакле, бринемо о свакој потреби, дужни смо да се и за сваку од њих молимо. Јер, онај ко без молитве чини нешто или брине о нечему, не доводи успешно до краја своје дело. То је оно што је рекао Господ: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).

167. Онај ко пренебрегава заповест о молитви, пада у још неумеснија преслушања, која га једна другом предају као заточеника.

168. Ко због очекиваног будућег блага прихвата постојеће невоље, налази знање истине и успешно се избавља гнева и туге.

169. Онај ко због истине прихвата поругу и презрење, окован је у ланце (Дап.28,20), и, носећи крст, корача апостолским путем. А ко без овога покуша да пази на срце, прелашћује се умом и пада у искушења и вражије замке (1.Тим.6,9).

170. Ми не можемо да победимо ни помисли одвојено од њихових узрока, ни узроке одвојено од помисли. Јер, када само једно од њих одбацимо, ускоро, помоћу другог, бивамо погружени у обоје.

171. Ко се из страха да не претрпи какво зло или увреду препире са људима, или овде у невољама страда или ће у будућем веку без милости бити мучен.

172. Онај ко жели да спречи сваку несрећу, дужанје да Богу у молитви све провери, и да у свом уму држи чврсту наду на Њега, те да колико год може презире бригу о чулном.

173. Када ђаво види да се човек без потребе занима телесним [стварима], прво му одузима дар знања, а затим му, као главу, одсеца наду на Бога.

174. Ако се икад удостојиш да заузмеш ограђено место чисте молитве, немој прихватати знање о стварима које ти у тај час нуди непријатељ, да не би изгубио оно што је веће. Јер, боље је да га молитвеним стрелама устрелиш затвореног негде доле, неголи да разговараш са њим, јер се он, предлажући нам ништавне ствари, довија да нас одврати од молитве против њега.

175. Знање ствари помаже човеку за време искушења и унинија, али му обично шкоди за време молитве.

176. Ако имаш дар од Бога да друге учиш, али те не слушају, тугуј мислено, али се не смућуј видљиво. Јер, ако само тугујеш, нећеш бити осуђен заједно са онима који не слушају, а ако се смутиш, бићеш искушан у истој ствари.

177. Током објашњавања немој скривати од присутних оно што је потребно. Оно што је пријатно излажи јасно, а што је оштро - у загонеткама.

178. Ономе ко ти није потчињен, не говори у лице о преступима, јер је то више дело власти неголи савета.

179. Оно што се говори у множини свима бива корисно, јер се свакоме приказује као садржина његове савести.

180. Онај ко говори исправно, дужан је да верује да је од Бога примио оно што говори. Истина не [припада] ономе који говори, већ Богу који дела.

181. Са онима који ти нису положили заклетву (о) потчињености немој да се препиреш кад се противе истини, да не би изазвао мржњу, као што каже Писмо (2.Тим.2,23).

182. Онај ко своме послушнику допушта да се препире тамо где не треба, обмањује га и припрема да прекрши завет послушности.

183. Онај ко са страхом Божијим поучава и кажњава онога који греши, стиче врлине супротну преступу. Онај, пак, ко је злопамтило и злурад, по духовном закону пада у исту страст.

184. Онај ко је добро научио Закон, боји се Законодавца. Бојећи га се, он се уклања од сваког зла.

185. Не буди дволичан, тј. један на речима, а други у својој савести, будући да таквог Писмо ставља под клетву (Прем.Сир. 28, 15).

186. По апостолу (Гал.4,16), постоји (човек) који говори истину и неразумни који га мрзе; постоји и лицемер који због тога бива вољен. Међутим, ниједна од тих награда није дуготрајна, јер ће Господ у своје време сваком дати оно што је заслужио.

187. Онај ко жели да избегне предстојеће невоље, дужан је да радо подноси садашње. Јер, мењајући једно за друго, он ће преко малих патњи избећи велике муке.

188. Чувај речи своје од самохвалисања и помисли од уображености, да те не би Бог оставио и да не би учинио супротно. Јер, добро човек не чини сам, него уз помоћ Свевидећег Бога.

189. Свевидећи Бог нашим делима даје одговарајућу награду. Исто чини и у односу на наше помисли и намере.

190. Нехотичне помисли се рађају од греха који им претходи, а хотимичне од самовласне воље. Дакле, друге су узрок првих.

191. Зле мисли које навиру без наше воље прати туга, и због тога брзо и ишчезавају. Оне, пак, мисли које долазе нашом вољом прати радост и због тога је тешко отарасити их се.

192. Сластољубац се жалости када га прекоревају и кад се злопати, а богољубац када га хвале и када га [окружује] изобиље.

193. Онај ко не познаје судове Божије, умом корача путем који са обе стране има понор и од сваког ветра се лако сурвава: када га хвале - надима се, а када га осуђују - раздражује се; када добро поједе - постаје бестидан; када страда - плаче; када нешто схвата - намеће се, а када не зна - понаша се као да зна; када је богат - размеће се; када је сиромашан - дволичи; када се засити -постаје дрзак; када пости - постаје ташт; са онима који га изобличавају - ступа у расправу, док оне који му опраштају - сматра неразумним.

194. Онај ко од Христа не прими благодат да стекне познање истине и страха Божијег, бива озбиљно рањаван не само од страсти, него и од свих недаћа које га погађају.

195. Желећи да решиш неку замршену ствар, затражи прво оно што је Богу угодно, па ћеш наћи корисно решење.

196. Сва творевина служи стварима које су богоугодне, као што се противи онима од којих се Он одвраћа.

197. Онај ко се противи непријатним догађајима, и не знајући бори се против Божије наредбе. Онај, пак, ко их прихвата са истинским познањем, по Писму - чека Господа (Пс.26,14).

198. Када наиђе искушење, не тражи одакле и због чега је дошло, него га радо и без туге и злопамћења поднеси.

199. Туђе зло нам не додаје грех, уколико га не прихватимо са рђавим помислима.

200. Ако не постоји човек који је без искушења угодио Богу, онда треба да захваљујемо Богу за све оно што нас снађе.

201. Петар не би имао успешан лов у току дана да му ноћно рибарење није било неуспешно (Лк.5,5), и Павле не би прогледао духовно да није телесно ослепео (Дап.9,8), као што се ни Стефану не би отворила небеса, нити би видео Бога, да није био оклеветан као хулитељ (Дап.6,13-7,36).

202. Као што се делање по Богу назива врлином, тако се и неочекивана невоља назива искушењем.

203. Бог је на Аврама послао искушења, тј. ожалостио га ради његове користи и да би му дао повод за савршену веру, а не да би сазнао какав је. Он га је већ познавао, као што зна и све остале ствари, још пре њиховог постанка.

204. Свака недаћа проверава настројење наше воље, тј. да ли нагиње на десно или на лево. Изненадна невоља се назива искушењем, јер искушаваном открива његове скривене намере.

205. Страх Божији нас приморава да се боримо против зла. И када се ми боримо, благодат Божија га истребљује.

206. Мудрост се не састоји само у упознавању истине на основу природних последица, него и у томе да зло које нам неправедно наносе трпимо као своје сопствено. Јер, они који осташе при првом знању, надуше се од гордости, док они који постигоше друго, стекоше смиреноумље.

207. Ако хоћеш да те не узнемирују зле помисли, држи се душевног [само]понижавања и телесног напора, и то не тренутно, него у свако време, на сваком месту и у сваком делу.

208. Онај ко се добровољно подвизава у мукама, неће бити побеђен од нехотичних помисли. Ко, пак, не прихвата [телесни подвиг], и вез своје воље ће њима бити поробљен.

209. Када се због неправде раздражују утроба и срце твоје, немој туговати, јер то се дешава по икономији, већ се радуј, одбацујући помисли које се подижу. Уколико се протерају чим се појаве, знај да са њима нестаје и зло. Уколико, пак, помисли опстану, и оно ће порасти.

210. Без скрушености срца није могуће избавити се од зла. Срце се скрушава овима трима уздржањима: од хране, од спавања и од телесног покоја. Јер, изобиље у њима доноси сладострашће које прима зле помисли које се противе молитви и доличном служењу.

211. Ако ти је удељено да управљаш братијом, чувај свој чин и говори неопходно, иако постоје они који противрече. И ако те послушају, примићеш награду због њихове врлине. А ако те не послушају, ипак им увек опрости да би примио плату Онога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк.6,37).

212. Сваки животни догађај личи на пазар. Онај ко зна да тргује, зарадиће много. Ко, пак, не зна, губи.

213. Онога ко те не послуша од прве речи, не приморавај препирањем, већ стекни добитак који је он изгубио. Јер, твоја незлобивост ће ти бити кориснија од његовог поправљања.

214. Када се [духовна] болест једнога преноси и на друге. не треба бити дуготрпељив, нити гледати личну корист, већ онo што многима служи на спасење. Јер, општа врлина је боља ол личне.

215. Онај ко падне у неки грех и не покаје се сразмерно величини преступа, опет ће лако пасти у исту замку.

216. Као што се лав не приближава телету пријатељски. тако и бестидност нерадо прихвата жалост која је по Богу (2.Кор. 7,10).

217. Као што се овца не спарује са вуком ради порода, тако се и ситост не спаја са болом срца да би се породила врлина.

218. Нико не може имати бол и жалост по Богу ако претходно не заволи њихове узроке.

219. Страх Божији и самоиспитивање изазивају тугу. Уздржање и бдење удружени су са болом.

220. Ко се не учи заповестима и саветима Писма, биће шибан коњским бичем и магарећим бодилом (Прич.26,3). Ако и то не прихвати, онда га уздом и ђемом треба обуздавати (Пс.31,9).

221. Ко лако бива побеђен малим искушењима, још лакше ће бити побећен великим. Онај ко презире мала (искушења), уз помоћ Господњу, победиће и велика.

222. Не покушавај да изобличавањем помогнеш онога који се хвали врлинама. Јер, исти (човек) не може истовремено волети самоистицање и истину.

223. Свака реч Христова пројављује милост, правду и мудрост Божију, и силу њихову преноси у душе оних који је радо слушају. Због тога, немилостиви и неправедни који су је чули са нерасположењем, не само што нису схватили мудрост Божију, него су и Учитеља разапели. Пазимо дакле и радо слушајмо Онога који је рекао: Ако ме љубите, заповести моје држите... и тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити, и јавићу му се сам(Јн.14,15; 21). Видиш ли како је Своје јављање сакрио испод заповести? Најсвеобухватнија, дакле, врлина јесте љубав према Богу и према ближњем. Она се рађа од одрицања од свега тварног и од безмолвија помисли.

224. Знајући ово, Господ нам заповеда: Не брините се, дакле, за сутра (Мт.6,34)? И право је. Јер, како ће се избавити од порочних помисли онај ко се није одрекао тварног и бриге о њему? И како ће онај ко је окружен помислима открити стварни грех који покривају помисли, који је тама и магла душе, који потиче од порочних помисли и дела. Ђаво искушава помоћу прилога, али не приморава, већ указује на почетак, а човек сластољубљем и таштином радо разговара са њим. Јер, чак ако га по расуђивању неће, ипак се на делу наслађује њиме и прихвата га. Како ће онај ко није видео садржај главног греха знати када се треба помолити да би се избавио од њега? Како ће наћи место чисте природе (Јез.37,27) онај ко се није очистио? И како ће онај који га није нашао видети унутрашњи дом Христов - ако смо ми, по речима пророчким, јеванђелским и апостолским (Зах.2,10; Јн.14,23; 1.Кор.З,16), дом Божији?

225. Треба, дакле, да се придржавамо онога што смо претходно рекли, настојећи да нађемо (овај) дом, те да молитвом упорно "куцамо", како би нам сада или на самртном часу Владика отворио, и како нам због наше немарности не би рекао: Не познајем вас откуда сте (Лк.13,25). Дужни смо не само да тражимо и да примамо, него и да сачувамо све оно што нам је дано. Јер, има неких који су изгубили оно што су примили. Због тога, просто знање или случајно искуство о наведеним стварима могу имати одрасли почетници и младићи, али постојано и трпељиво делање стичу тек побожни и многоискусни старци, који су га због непажње често пута губили, да би га, добровољним трудом, поново тражили и налазили. И ми не треба да престанемо да тако чинимо, све док га не стекнемо за увек.

226. Ми, дакле, издвојисмо нешто мало од великог броја заповести из Духовног закона. Велики псалмопојац (Пс.1,2) саветује да их непрестано учимо и испуњавамо ми, који певамо у Господу нашем Исусу, коме припада слава и поклоњење, сада и у векове. Амин.

СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК ПОУКЕ МАРКА ПОДВИЖНИКА О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПОСЛАНИЦА МОНАХУ НИКОЛАЈУ

Љубљеном чеду Николају.

1. Ти си се и раније много старао за своје спањење. У великој бризи за живот по Богу, ти си нам све испричао о себи: са каквим си пламеним стремљењем решио да се прилепиш уз Господа строгим животом, уздржањем и разним другим умртвљивањима, подвизавајући се у бдењима и приљежној молитви, затим каква се борба и мноштво плотских страсти (од греховног закона који се супротставља закону ума) распаљивала код тебе у телу и устајала на душу. Ти си нарочито плакао због тога што те много притишћу страсти гнева и похоте. Тражио си да ти, усменом поуком, наведемо врсту труда и подвига потребног да се савладају наведене погубне страсти.

2. У то време, колико је било могуће, твојој љубави сам предлагао душекорисне мисли и савете, указујући на врсту труда и подвижнички напор којим разборита и словесним познањем просвећена душа, живећи по Јеванђељу, може да, због вере помагана благодаћу, савлада зла која бујају у срцу, а нарочито наведене страсти. Душа треба да предузме непрестани и марљиви подвиг против страсти које су је обележиле услед присећања и навике, и које су је снажније привлачиле, све док не потчини телесне и бесловесне покрете срца, којима је раније била потчињена и поробљена кроз унутрашње саглашавање помисли, често страсно присећање и зло бављење.

3. Сада, пак, пошто сам се телесно одвојио од твог лица, премда не и срца, и пошто отидох у пустињу ка истинским делатницима и борцима Христовим, како бих, макар мало се подвизавајући и борећи заједно са братијом која се противи непријатељским подухватима и храбро супротставља страстима, одбацио лењост, одсекао раслабљеност, удаљио од себе немар и стекао ревност и свако старање, усмеравајући се ка богоугађању, потрудих се да твојој искрености писмено изобразим кратку поуку и душекорисне савете. [Тако] ћеш ти оно што сам ти раније говорио лично, сада моћи пажљиво да читаш у овом кратком спису пуном савета и стичеш духовну корист, као да сам заједно са тобом.

4. Ево, чедо моје, од чега треба да започне твоја по Богу спасоносна корист. Незаборавно и свагдашње треба да је твоје сећање на све што се десило и што се збива са тобом по промислу човекољубивог Бога, као и на сва Његова доброчинства ради спасења твоје душе. Никако немој себи дозволити да због помрачења злом заборавношћу, или због лењости, престанеш са присећањем на Његова многа и велика доброчинства, како не би бесплодно и неблагодарно проводио остало време живота. Јер, таква сећања. као некакво бодило, рањавају срце и подстичу га свагда на исповедање, на смирење, на благодарност са скрушеном душом, на старање за своје добро, на спремност за узвраћање добрим обичајима и сваком врлином по Богу, уз свагдашње размишљање на пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс 115,3). Када се душа сети свих доброчинстава које јој је човекољубиви Бог учинио од рођења, од коликих је невоља много пута била избављена, како, и поред многих безакоња и добровољних сагрешења, није праведним судом била предана духовима који су је преварили на погибао и смрт, како је човекољубиви Владика дуготрпељиво превиђао њена сагрешења и чувао је, очекујући њено исправљење, штитио је, покривао је и на сваки начин о њој промишљао, иако је својевољно страстима служила непријатељима и злим духовима, како је, најзад, благим подстицањем упућивао на пут спасења, ставивши јој у срце љубав према подвижничком животу, одушевивши је да са радошћу остави свет и сву варљивост његових телесних утеха, и уредивши да је свети оци прихвате у састав братства - неће ли, ако има добром савешћу руковођену мисао и ако размишља о свему томе, увек пребивати у срдачној скрушености? Имајући такав залог у раније примљеним добрима, неће ли [човек] заувек стећи крепку наду и говорити сам себи: "Ако ми Он није учинио по гресима мојим и узвратио по безакоњима мојим онда кад нисам чинио ништа добро, већ се ваљао у телесној нечистоти и у многим другим гресима, него ме је помиловао таквим даровима и благодаћу на спасење, каквих ће ме тек добара и духовних дарова удостојити кад се најзад непорочним животом и испуњавањем свих врлина свецело предам на служење Њему? [Неће ли] ме тада укрепити на свако добро дело, упућујући ме и пратећи ме?" На тај начин, онај ко има такву помисао, не заборављајући никада Божија доброчинства, подстиче себе, усмерава и принуђује на сваки добар подвиг врлине и на свако дело правде, свагда остајући ревносан и увек будући готов на вршење воље Божије.

5. И тако, љубљено чедо, имајући по благодати Христовој природну разборитост, свагда у себи чувај такво добро размишљање, и немој себи дозволити да, као мрачним облаком, будеш покривен погубном заборавношћу, нити лењошћу која спречава ход, осујећује ум и одваја од доличног живота, нити помрачен у помислима незнањем - узроком свих зала, нити повучен свезлом немарношћу, ни преварен телесним уживањем, ни побеђен стомакоугађањем, ни поробљен у уму жељама, ни оскрнављен саглашавањем са блудним помислима, ни побеђен гневом који рађа мржњу према брату (уколико из неког јадног и окајаног разлога жалостећи или се жалостећи почнеш да сабираш у сећању зле помисли против ближњега), нити одвојен од чисте молитве Богу, нити одведен у ропство умом, у коме би зверским помислима посматрао брата који је једне душе са тобом. Јер, због такве бесловесне нарави, пуне плотског мудровања, био би свезан савешћу и привремено предан злим духовима, које си слушао, на поучно наказање, све док ум, потпуно осиромашен и прогутан тугом и унинијем услед губитка напретка у Богу, због претходних грехова, поново не почне да, са сваким смирењем, предузима пут спасења, и, после многих трудова у молитви, свеноћних бдења и смиреног исповедања Богу и људима, не добије разрешење грехова. Тако он почиње да се опет трезни, и да, просвећен светлошћу јеванђелског познања, по благодати Божијој схвата да онај ко се свецело не преда на крст са смиреним мишљењем и самопорицањем, ко се свима не преда на гажење, понижење, презир, бешчашће, подсмех и поругу, све са радошћу подносећи ради Господа и не тражећи ништа људско - ни славу, ни част, ни похвалу, ни укусно јело и пиће, ни [красно] одело - не може бити истински Хришћанин.

6. Према томе, ако нам предстоје такви подвизи, борба и венци, докле ћемо себи дозвољавати да смо исмејани притворним видом побожности и да са лукавошћу служимо Господу? Једним се ми показујемо свети пред људима, а другим се откривамо пред Оним који познаје и сакривено. Тиме што нас многи сматрају светим, ми показујемо да смо још по нарави звери, које само имају изглед побожности, док силу њену нису стекле (2.Тим.З,5). Многи нас сматрају девственицима и чистима, а ми се пред Оним који зна тајно скрнавимо нечистим саглашавањем са блудним помислима, каљајући се дејством страсти. Па ипак, због свог крајње притворног подвижништва и због људских похвала, ми не маримо за такво [стање], остајући слепи умом. Докле ћемо ходити са сујетним умом, не усвајајући јеванђелско размишљање и не прихватајући добросавесни живот, са решеношћу да марљиво идемо његовим путем како бимо стекли смелост савести, већ се још увек варамо наводном праведношћу спољашњег човека и сами себе (због лишености истинског познања) лажемо спољашњом исправношћу, хотећи да угађамо људима и од њих иштући славу, част и похвале?

7. Заиста ће доћи Онај који открива тајну таме и објављује намере срца (1.Кор.4,5), непогрешиви Судија који се ни богатог не стиди, нити сиромашног милује. Он ће скинути спољашњи покров и објавити унутра скривену истину. Оне који живе са добром савешћу, истинске подвижнике и борце, Он ће, у присуству анђела, овенчати пред Оцем Својим, док ће притворне, који се само облаче у образ побожности и пред људима показују [исправан] живот, и који се сујетно на њега ослањају, умом се варајући - пред свом Црквом и пред свом војском небеском, јавно изобличити и са крајњим стидом послати у таму најкрајњу.

8. [Такви су слични] лудим девојкама које су сачувале спољашњу девственост, те су чак имале и нешто уља у својим сасудима (тј. имађаху извесне врлине, спољашњу исправност и извесне дарове, јер су им светиљке гореле извесно време). Међутим, услед немарности, незнања и лењости, оне се нису побринуле о унутрашњој страни, нити су како треба познале гомилу страсти која се крила унутра, а коју су покретали зли духови. Због тога су се њихове мисли квариле дејством непријатеља, и оне су општиле са њима кроз саглашавање у помислима, будући изнутра тајно привлачене и побеђиване злом завишћу, добромрзном ревношћу, свадљивошћу, дрскошћу, гневом, огорчењем, злопамћењем, лицемерјем, бесом, гордошћу, таштином, човекоугађањем, самоугађањем, среброљубљем, унинијем, телесном похотом, сладострашћем у помислима, неверјем, бестрашјем [према Богу], страшљивошћу, тугом, роптањем, попустљивошћу, сном, надменошћу, самооправдавањем, надутошћу, хвалисањем, ненаситошћу, расипништвом, похлепом, од свега горим безнађем, и осталим тананим дејствима зла. Оне су и чињење добрих дела и частан живот, који су водиле пред очима људи који су их хвалили, као и саме духовне дарове, уколико су их имале - предавале духу таштине и човекоугађања. Поводећи се за другим страстима, оне су и добре поступке мешале са лукавим и плотским мудровањем, кварећи их и чинећи нечистим и неугодним Богу, слично Каиновој жртви. Због свега тога, оне су лишене радости са Жеником, остајући изван небеске ложнице, која је закључана пред њима.

9. Размишљајући о томе са расуђивањем и испитивањем, схватићемо и познаћемо у каквом се стању сами налазимо. И док је још време покајања и обраћења, исправимо се и постарајмо да добра дела вршимо чисто и савршено, истински и без примеса плотског мудровања, како не би била одбачена као мањкава жртва услед одсуства страха, услед немара и недостатка истинског познања. У супротном, сав поднети труд девствености, уздржања, бдења, поста, гостопримства и истрошених дана, и свега што се нама чини великом праведношћу, неће прихватити Небески Свештеник, јер ће му, услед наведених страсти, изгледати као мањкава жртва.

10. И тако, чедо моје, онај ко хоће да узме крст и пође за Христом изнад свега треба да се постара о познању и разборитости, уз непрестано испитивање помисли и много старање за спасење, уз велику приврженост Богу и распитивање код једнодушних и једномислених слугу Божијих, који су се подвизавали истим подвигом, како се не би десило да идемо без познавања циља и без сјајног светилника. Јер, онај ко поступа самостално и ходи без јеванђелског познања и руководства, често се саплиће и упада у многе ровове и замке лукавог, скрећући и подвргавајући се великим невољама, не знајући где ће се на крају наћи. Многи су пролазили кроз велике подвиге злопаћења и мука ради Бога, али су их, затим, саморуковођењем, нерасуђивањем и избегавањем обраћања ближњем за савет, учинили неугодним Богу и узалудним.

11. Ти, пак, чедо љубљено, као што сам ти већ на почетку ове поучне речи рекао, немој заборављати доброчинства човекољубивог Бога, коме се поклањамо. Немој да те од тог присећања удаљује непријатељска злоба и лењост, већ положи пред очи своје сва душевна и телесна доброчнства која су ти учињена од рођења до данас, размишљајући о њима и поучавајући се по реченоме: Не заборављај сва уздарја Његова(Пс.102,2). На тај начин, срце ће се лако подстаћи на страх Божији и љубав, и ти ћеш моћи да му узвратиш строгим животом, врлинским држањем, побожном савешћу, погодном речју, исправном вером, смиреним мишљењем, једном речју, да се сав предаш Богу. Ето чему ће те привући сећање на добра која си добио од благог и човекољубивог Владике. Таквим сећањем на доброчинства, уз садејство помоћи свише, твоје срце ће бити рањено љубављу и чежњом [према Богу], будући да другима, достојнијима, Он није учинио чудо које је Својим неизрецивим човекољубљем показао на теби.

12. И тако, постарај се да у непрестаном сећању држиш добра која си примио од Бога. Нарочито се сећај велике благодати и дивног доброчинства о коме си ми казивао, тј. када си заједно са мајком пловио од Светих Места за Константинопољ. Тада се ноћу подигла страшна бура са великим морским таласима, тако да су сви који су се налазили на броду, заједно са морепловцима и твојом мајком, погинули у дубини, док си једино ти, са твоја два друга, био избачен на обалу и преславном силом Божијом био спасен. [Сећај се], такође, како је [Господ] устројио твој пут у Анкиру, где си са очинском благонаклоношћу примљен од једног милостивог [човека] и љубављу се повезао са најпобожнијим чедом Епифанијем, са којим си, по руководству једног искусног преподобног мужа, ступио на пут спасења и био примљен као право чедо код слугу Божијих.

13. Шта имаш да узвратиш за сва блага која ти је дао Бог, призивајући те у вечни живот? Праведност захтева да више не живиш себи, већ Христу који је умро за тебе и васкрсао. Дужан си да стремиш ка свакој врлини праведности и испуњавању сваке заповести, иштући свагда "добру и угодну и савршену вољу Божију" (Рим.12,2), и трудећи се свесрдно даје испуниш. Изнад свега, чедо моје, своју младост потчини речи Божијој, као што она и захтева: дај тело своје у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје словесно служење (Рим.12,1). Сваку влагу телесне похоте охлади и осуши уздржањем у јелу и пићу и свеноћним бдењем, како би и ти од срца могао да кажеш: Постадох као мех на слани, и одредбе Твоје не заборавих(Пс.118,83). Схвативши да си Христов, по апостолском гласу, распни тело своје са страстима и похотама (Гал.5, 24), и умртви удове који су на земљи (Кол.3,5), тј. не само блудно дело, већ и нечистоту коју зли духови буде у телу. Онај ко жели да се удостоји венца истинске, неоскрнављене и савршене девствености свој подвиг не простире само дотле, већ се, следећи апостолско учење, труди да умртви и сам покрет ове страсти. Па, чак се ни тиме не задовољава онај ко је из снажне љубави [према чистоти] одлучио да у своје тело усели анђелску и пречисту девственост, већ се моли да ишчезне и просто сећање на похоту које се јавља у тренутку, без покрета и дејства телесне страсти. Међутим, то се постиже само помоћу свише, једино силом и даром Духа Светог, уколико уопште има оних који се удостојавају такве благодати.

14. На тај начин, онај ко пожели да стекне венац чисте, невештаствене и неоскрнављене девствености, распиње своје тело подвижничким напорима, умртвљује удове који су на земљи, напорним и трпељивим уздржањем стањује спољашњег човека, исцрпљује га и чини старачким и коштаним, како би се, ради вере и подвига, дејством благодати, лакше обновио унутрашњи човек. Из дана у дан напредујући ка бољем, он узраста у љубави, украшава се кротошћу, весели се духовним радовањем, од Христа прима залог мира, управља се милостивошћу, облачи се у благост, облаже се страхом Божијим, просвећује се познањем и разборитошћу, обасјава се мудрошћу, руководи се смиреноумљем. Тим и сличним врлинама обновљен Духом Светим, ум у себе прима црте боголиког образа, схвата умну и неизрециву красоту Владичњег подобија, удостојавајући се богатства самоуке и самознане мудрости унутрашњег закона.

15. Стањи, чедо моје, своје младићко тело, а своју душу удебљај и ум свој обнови наведеним врлинама, садејством Светога Духа. Младићко тело, угојено разним јелима и вином, постаје слично товљеном вепру, спремном за заклање. Огњем телесних уживања коље се душа, а распаљеношћу зле похоте плени се ум, који не може да се супротстави сластима тела. Прилив крви, према томе, представља одлив духа? Младост не би требало ни мирис вина да омирише, како се двојним пожаром - унутрашњим од страсти, а спољашњим од вина - не би разгорело уживање тела и изагнало духовну сладост болног умиљења, те произвело смућење и окамењеност срца. Младост чак ни воду не треба да користи до ситости како би сачувала духовну жељу, будући да оскудица у води потпомаже целомудреност тела. Испитавши то на делу, уверићеш се из сопственог искуства. Јер, ја ти то налажем и узакоњујем, не да бих ти натоварио нежељено бреме, већ ти из љубави саветујем и предлажем оно што ће ти помоћи да сачуваш истинску девственост и строгу целомудреност, остављајући твом слободном произвољењу да чини шта хоће.

16. Поговоримо укратко и о бесловесној страсти гнева, која, кад се подигне, пустоши сву душу, смућује је и помрачује, чинећи човека сличним звери која се лако раздражује. Ова страст се снажи, утврђује и чини несавладивом од гордости. Овај ђаволски корен горчине (Јев.12,15), тј. гнева и раздражљивости ће разрастати, цветати и доносити обилан плод безакоња све док се напаја рђавом водом гордости. Ово здање лукавог у души остаје неразориво све док има потпору и подршку у подлози гордости. Стога, ако хоћеш да се то дрво безакоња, тј. огорчења, гнева и раздражљивости, исуши у телу и учини бесплодним, да му приђе секира Духа и да га посече, да се баци у огањ, те да, по јеванђелској речи, ишчезне са сваком злобом; ако хоћеш да то здање безакоња, које лукави на зло гради у души, сабирајући у помислима одасвуд, као камење, основане и неосноване предлоге на основу тварних ствари и речи, поставивши му као тврд темељ помисли гордости, [разрушиш]; ако хоћеш да то здање злобе у души разориш и раскопаш - усвој незаборавно сећање на Господње смирење у срцу своме. Ко је Он и шта је постао ради нас? Са какве висине светлости Божанства, које се делимично открива горњим бићима и које се слави на небесима од свих словесних бића - Анђела, Арханђела, Престола, Господстава, Начала, Власти, Херувима и Серафима, и од свих осталих неименованих умних сила, чија имена нису дошла до нас, као што наговештава апостол (Еф.1,21) - Он силази у дубину људског смирења по Својој неизрецивој благости, у свему се уподобивши нама који седимо у тами и сенци смрти, и налазимо се у ропству код непријатеља због Адамовог преступа и због страсти које делују у нама?

17. И тако, Владика све видљиве и невидљиве твари није се постидео нас који се налазимо у бедном ропству и над којима влада невидљива и горка смрт, већ се смирио, примивши [природу] човека који је због бешчасних страсти и похота по Владичњем опредељењу био осуђен, уподобивши нам се у свему осим у греху, тј. осим у страстима бешчашћа. Све што је, по Владичњем опредељењу, због греха преступа на човека било наложено: смрт, труд, глад, жеђ - прихватио је и Он, поставши оно што смо ми, да бисмо и ми постали оно што је Он. И Слово постаде тело(Јн.1, 14) да би тело постало слов[есн]о. Будући богат, Он ради нас осиромаши, да бисмо се Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он нам се уподобио, како бисмо му се и ми уподобили сваком врлином. Јер, од како је дошао Христос, човек који је створен по образу и подобију Божијем, почиње да се обнавља благодаћу и силом Духа Светога, достижући меру савршене љубави која изгони страх и која више не може да падне, јер: Љубав никад не престаје (1.Кор.13,8), зато што је Бог, како говори Јован, љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива(1.Јн.4,16). Такве мере су се удостојили апостоли и сви који су се, слично њима, подвизавали у врлини, представши Господу као савршени и са савршеном приврженошћу читавог живота следујући Христу.

18. Непрестано и незаборавно држи на [уму] смирење које је из неизрецивог човекољубља и љубави према нама показао Господ, тј. усељење Бога-Слова у утробу, прихватање човечије [природе], рађање од жене, постепеност телесног узрастања, бешчашће, псовке, вређања, изругивање, прекоре, ударце, пљување, подсмех, понижење, порфиру, трнов венац, пресуду старешина, узвике безаконих једноплемених Јудејаца: Узми, узми, распни га (Јн.19,15), Крст, клинце, копље, напајање оцтом и жучи, славље незнабожаца, подсмех пролазника који су говорили: "Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега" (Мт.17,42), и остала страдања која је претрпео ради нас: распеће, смрт, тридневни погреб, силазак у ад, а затим и плодове страдања: васкрсење из мртвих, опустошење ада и смрти извођењем душа које су се сабрале око Њега, вазнесење на небо, седење са десне стране Оца, изнад сваког началства и власти и сваког имена које се може назвати (Еф.1,21), част и славу и поклоњење од свих анђела [као] Прворођеном из мртвих због страдања, по апостолској речи: Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил.2,5-10)... Ето на какву славу и висину су, по правди Божијој, наведена страдања уздигла човека Господњег.

19. Према томе, уколико са топлим расположењем без заборава будеш у срцу своме чувао такве помисли, страст огорчења, гнева и раздражљивости неће тобом овладати. Јер, кад се уклони њихова подлога, тј. кад се истреби страст гордости путем понирања у Христово смирење, читаво здање безаконог гнева, јарости и туге само од себе ће се лако разорити. Које се грубо и камено срце неће скрушити и доћи до умиљења и смирења ако стално на уму буде имало такво смирење ради нас Божанства Јединороднога, и које се присети набројаних Његових страдања? Зар оно неће радо постати земља и пепео које, по Писму, газе сви људи? Каква раздражљивост може да овлада душом која се смирила и скрушила гледајући на Христово смирење? Који ће се гнев или огорченост њој приближити?

20. Међутим, заборав ових спасоносних и животворних помисли, и његова сестра - лењост, као и њихова сарадница и сродница - незнање, те најтеже унутрашње болести душе које се тешко препознају и још теже лече, варају и помрачују душу незадрживом радозналошћу и постају узрок дејствовања и укорењивања у њој свих осталих страсти: оне изгоне страх [Божији] и изазивају немар према свему добром, дозвољавајући свим страстима да се слободно уселе у душу и без стида у њој делују. Уколико је душа покривена свезлом заборавношћу, погубном лењошћу и мајком и хранитељницом свега злог - незнањем, јадни и слепи ум се лако везује за сваку видљиву, мислену и чујну [ствар]. Он, на пример, види женску лепоту и одмах се рањава плотском страшћу. Примивши страсно и са насладом виђено, чувено или додирнуто, сећање затим црта унутрашње слике и кроз обнављање мисли и зло бављење, уз садејство духова блуда, оскрнављује страсни и јадни ум.

21. Најзад, тело које је угојено, младо или сувише испуњено влагом, лако од таквих присећања покреће страст и чини оно што му је својствено, крећући се ка похоти. Понекад у сну, а понекад и на јави, упражњава нечистоту, чак и без општења са женом. Такав многима може изгледати целомудрен, девственик и чедан, па чак и свет, иако је пред Оним који види сакривено оскрнављен, блудник и прељубочинац. Он ће у онај дан праведно бити осуђен, уколико не буде плакао и ридао, и уколико Богу, пред чијим лицем је помишљао и чинио зло, не буде принео достојно покајање, измождивши тело постовима, бдењима и непрестаним молитвама и излечивши и исправивши ум светим сећањем и поучавањем у речи Божијој. Јер, истинитје живи глас који је рекао: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт.5,28). Због тога је за младе веома корисно да не виђају жене, макар се сматрале и светима. Корисно је чак да живе одвојено од свих људи. Због тога ће борба постати знатно лакша и напредак бити веома приметан, особито уколико буду строго пазили на себе и уколико буду пребивали у молитви, подвизавајући се у уздржању од јела и пића и истрајавајући у дуготрајним бдењима. [Корисно ће им бити], такође, да опште са опитним духовним оцима и да се користе њиховим руководством. Јер, крајње је опасно да [монах] живи сам и по својој вољи, без сведока, или да живи са онима који нису искусни у духовној борби. Много је, наиме, замки зла, много је скривених заседа и разноврсних клопки, које је непријатељ свагде расејао. Због тога је, колико је могуће, потребно старати се и трудити се да се живи заједно са мужевима којима је познато духовно делање и често разговара са њима, како и онај ко услед младости и несавршенства духовног узраста нема сопствену светлост истинског познања не би допадао мисленим зверима које, кријући се у тами, грабе и кваре оне који ходе без умног светилника Божанствених речи.

22. Уколико хоћеш, сине мој, да стекнеш и у себи имаш властити светилник умне светлости и духовног познања, како би без саплитања могао ходити у најдубљој ноћи овога века и како би твоје стопе исправљао Господ (Пс.118,133), како би, по пророчкој речи, врло зажелео јеванђелски пут, тј. како би са најтоплијом вером проходио најсавршеније јеванђелске заповести и постао причасник страдања Господњих путем жеље и молитве, показаћу ти диван начин и духовно откриће. Он не захтева телесни труд, ни подвиг, већ болан душевни напор, уз надзор ума, пажњу разума и садејство страха и љубави Божије. Тим открићем лако можеш да обрћеш у бекство пукове непријатеља, слично блаженом Давиду, који је, са вером и надом на Бога, убио једног иноплеменог дива и самим тим натерао у бекство хиљаде непријатеља са њиховим народом.

23. Моја реч циља на три силна и крепка дива - странца, на којима почива сва сила мисленог Олоферна. Уколико они буду оборени и убијени, занемоћаће сва сила лукавих демона. Ти наводни силници, три дива лукавог су - већ поменуто незнање, мајка свих зала, заборавност,њена сестра, сарадница и помоћница, и лењост, која од мрачне вуне души шије тамну одећу и покров, и која утврђује и укрепљује прве, дајући им самосталност. Она чини да зло у немарној души постане укорењено и упорно. Јер, од лењости, заборава и незнања добијају на снази и увеличавају се основе свих осталих страсти. Међусобно се помажући и, не могући да опстану једно без другог, они су снажна потпора непријатеља и главни началници лукавог. Уз њихову помоћ војска лукавих духова у души плете своје замке и успева да приведе у дело своје замисли.

24. Ако хоћеш да однесеш победу над страстима и да лако обраћаш у бекство гомилу мислених иноплеменика, сабравши се у себи молитвом и помоћу Божијом и сишавши у дубине срца - потражи у себи она три силна дива ђаволова, тј. заборавност, лењост и незнање, од којих хранећи се, дејствују, живе и крепе се у сластољубивим срцима и неваспитаним душама све остале страсти. При великој пажњи, при надзору ума и уз помоћ свише, оруђем правде, тј. сећањем на добро (узроком свега доброг), просвећеним знањем (којим бодра душа од себе прогони таму незнања) и живом ревношћу (која душу побуђује и води ка спасењу) пронаћи ћеш те, другима непознате и неподозреване, најпогубније зле страсти. Затим, обукавши се у ова оруђа правде, са сваком молитвом и мољењем, силом Духа Светог, ти ћеш одважно и храбро победити поменута три дива мислених иноплеменика: са изврсним сећањем по Богу и свагда помишљајући на оно што је истинито, што... је поштено, што... је праведно, што... је чисто, што... је достојно љубави, што... је на добру гласу, што је врлина, што је похвале достојно (Фил.4,8), прогнаћеш свезлу заборавност; просвећеним небеским познањем уништићеш погубну таму незнања; а спремном на свако добро, најживљом ревношћу изгнаћеш безбожну лењост, коју зло укорењује у души. Ове врлине не можеш стећи једино својим произвољењем, већ силом Божијом и садејством Светога Духа, уз велику пажњу и молитву. Стекавши их на тај начин, моћи ћеш да се избавиш од три наведена највећа дива лукавог. Када се силом делујуће благодати образује у души и марљиво ушчува (тројични) савез истинског познања, сећања на речи Божије и добре ревности, нестаће из душе и сам траг заборавности, незнања и лењости. Они ће се обратити у ништа, а у души ће најзад почети да царује благодат у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава и моћ у векове векова. Амин.