 Пре исповести сваки треба да се постара да се сети свих својих грехова, какве је ко учинио свесно или несвесно, треба пажљиво да испита свој живот, да би се, ако је могуће, сетио свих грехова, не само учињених после задње исповести, но и раније, по забораву неисповеђене. Затим, са умилењем и смирењем у срцу да приступи Крсту и Еванђељу и почне да исповеда грехе своје. При томе треба пазити:
1. Исповедај грехе своје отворено, схвативши, да их говориш не човеку, но самоме Богу, Који већ и онако зна твоје грехе, не само хоће да их ти признаш. И твог духовног оца немаш шта да се стидиш: он је такав исти човек као и ти, он добро зна и немоћ људску, и наклоност човека ка греху, и због тога твој духовни отац на исповести не може бити твој страшни судија Но ти се, можда, стидиш духовног оца, јер се бојиш да не изгуби добро мишљење о теби? Напротив, духовни отац, само ако је теби пријатно његово добро мишљење о теби, видећи твоју искрену, отворену исповест, далеко ће већу љубав гајити према теби. Притом, ако се ти стидиш и бојиш да откријеш своје грехе пред једним духовником, како ћеш онда поднети онај стид, када се јавиш на страшни суд Божји, где ће се твоји греси, ако се не очистиш од њих истинским покајањем, открити пред самим Богом, анђелима и свим људима, познатим и непознатим?
2. Исповедај све грехе своје подробно и сваки грех посебно. Свети Златоуст говори: "Не треба само рећи: сагрешио сам, или: грешан сам, но и све видове грехова треба изјавити", тј. сваки грех треба именовати. "Откривање грехова", говори свети Василије Велики, "подлежи истом закону као и објављивање телесних немоћи (болести)...". Грешник је душевно болестан, а отац духовни је лекар; према томе, треба исповедати или говорити своје грехе духовном оцу исто тако као што болестан телесно говори своје телесне болести лекару, желећи да преко њега добије исцељење.
3. Не мешај у исповест друга лица, не жали се ни на кога, иначе каква је то исповест? То није исповест већ осуђивање; значи - само нови грех.
4. Не старај се да иа исповести оправдаваш себе на било који начин, као: слабошћу, обичајем итд. На исповести, што више неко себе оправдава, тим ће мање бити оправдан од Бога, а што више неко себе обличава, осуђује и окривљује, тим ће више бити оправдан Богом. Зато не треба оправдавати себе на исповести, него напротив, што више окривљавати, обличавати и осуђивати, да би се удостојио добити опроштај од Господа Бога
5. Када о нечему упита духовни отац, не говори: "не сећам се може бити, и у томе сам грешан". Бог нам је заповедио да се увек сећамо својих грехова; а да се не би правдали заборавом, ми треба да се исповедамо што је могуће чешће јер они, који, по немару своме, мисле на своју душу и сувише ретко и на тај начин заборављају своје грехе, то су у томе сами криви, и зато не могу се надати на опроштај грехова које нису исповедили. Зато неизоставно ми треба да се постарамо да се сетимо свих грехова Када нам неко бива дужан, ми тврдо памтимо дуг, а своје дугове Господу Богу заборављамо! Није ли то с наше стране крајња небрига и немар о души?
6. Без питања духовног оца, не говори сам о ономе у чему ниси грешан, или што ниси радио. То значи, слично еванђелском фарисеју, само се хвалити, а не исповедати своје грехе, и зато само увећавати своју осуду.
7. Треба се исповедати са тугом и скрушеним срцем због грехова, којима смо ми увредили Господа Бога. Није добро што многи износе своје грехе са отвореном хладнокрвношћу и без икакве скрушености, као да воде неки обичан разговор; а још је горе, када многи, исповедајући се, дозвољавају себи да се чак и осмехују. Све је то знак некајања а исповедајући се на такав начин, ми се не очишћујемо од грехова, него их још увећавамо.
8. На крају, исповедај грехе своје с вером у Исуса Христа, и с надом на Његово милосрђе. Јер само верујући у Исуса Христа и надајући се на Њега, ми можемо добити опроштај грехова, а без вере никако не можемо добити опроштај. Пример за ово је - Јуда Издајник.
Ето на такав начин, браћо моја је неопходно исповедати се, да бисмо добили од Господа опроштај греха. "Ако исповедамо грехе наше, Он ће нам, као веран и праведан, опростити грехе наше и очистити нас од сваке неправде" (1 Јн. 1,9). |
