из Келије Светога Златоуста
при манастиру Кутлумуш
- Манојло Мелинос: Драги моји читаоци, дивимо се суровом животу и жестоким борбама монаха, а посебно светогорских стараца, и чудимо се и питамо како су стигли до таквих висина врлине. При том не мислимо на оно што се само по себи разуме: монах се одриче свега, ради Једнога! Одриче се породице, одриче се иметка, одриче се.себе... Послушност монаху свлачи његову индивидуу. Монах добро зна да духовник, према којем има послушност, слуша глас Господа и изражава Његову вољу, те је стога незаменљив. Монах добро зна да је Господ и њега ради био распет на крсту и да га воли као да једино он постоји у космосу!
Својим смелим одрицањима монах тежи ка пуноти. Он не напушта свет из страха или зато што не жели да живи у свету, него зато што воли оно што у њему побуђује привлачност ка вушем животу. Другим речима,, једини смисао одрицања која чине основу монашког живота, јесте избегавање свега онога што би могло да заустави душу у њеном трагању за Богом. Наравно, подразумева се да одрицања која постоје у монашким обећањима имају вредност само ако су стално активна.
Но сигурно је да ова обећања и прокрваре, па се изнова рађа^ ју благословом молитве која је једини пут који вуче монаха у висине, а посебно онда када је хоризонт затворен... Молитвом ће монах удахнути изван природни ваздух који га чисти, избавља, који Га изнова рађа, освежава и непрекидно обнавља.
Да се не ширим даље, драги моји читаоци, прибегавам многопоштованом оцу Мојсију, веома ученом монаху који ће нам разгрнути непознате слојеве светогорског величанства, светогорских стараца. Дијалог са њим у целини је изложен у књизи СВЕТОГОРЦИ СКИТОВА, четвртој по реду из цепује "Искуство Отаца".
- Ви имате реч, оче Мојсије.
- Отац Мојцује: Благосиљам Име Божије за духовни повод овог нашег разговора. Пратио сам твој увод, драги мој Манојло, изузетно разговетан и тачан, и искористићу као прилику твоје освртање на ту велику повластицу молитве нама дату, не бих ли скромно рекао да смо упознали не само људе који су се молили за себе, већ и за читаво човечанство. Упознали смо људе који еу се молили и за оне који се нису молили, који су се молили и за оне који нису хтели да се моле, молили су се и за оне који нису ни помишљали да се моле, молили су се за оне који нису могли да се моле, молили су се и за оне који су се молили! Њихова молитва била је молитва за читаву творевину, за цео свет, за све људе, а понајвише за оне који трпе и још више за оне који су то тражили, и још више за оне којима је молитва била Преко потребна.
Старац Пајсије нам је говорио да је имао свеске пуне имена, у којима би заводио болесне, и то по болестима: посебно би записивао оне који болују од рака, посебно срчане болеснике, посебно наркомане, посебно оне који су страдали у саобраћајним несрећама. Знао је по читав дан и ноћ да се посвети помињању на хиљаде имена...
Једно јутро мој познаник и ја посетили смо његову келију. Проучавао је псалтир и Јеванђеље и говорио нам како је свети Арсеније Кападокијски, чији је он иначе био први "и најбољи биограф, за сваку болест читао одговарајући одељак из јеванђеља и псалам, а Бог му је у његовој ватреној молитви одговарао чудотворећи кроз њега. Након једног врло пријатног разговора са њим, отишли смо како бисмо га препустили његовој пријатељици молитви и пријатељу изучавању. Мало пре него што смо узели од њега благослов за полазак, човек који је био дошао са мном замоли га следеће:
- Молите се за мога брата који се преставио. Име му је Спиридон.
Старац му је одговорио, остављајући га скамењеног:
- Већ се молим!
Онај изненађено настави:
- Оче, али ја вам нисам био рекао његово име. То сам учинио малочас.
Старац му одговори:
- Види, свако вече одавде креће једна "композиција" са много вагона! На крају композиције су велики вагони што носе терет. У прве вагоне стављам болесне, оне који треба ускоро да се оперишу, стављам ученике и младе. На крају, у велике вагоне стављам упокојене, зато што они имају велику потребу, већу од оне коју имају живи. Треба много да се молимо за упокојене. Дакле, кад већ путује ова композиција, зашто да има празних места?! Пошто већ помињем Георгија, Александра, Марију, Василију, кажем и Спиридона, али кажем и сви Георгији, и сви Спиридони и тако укључујем и твога брата!
У овој простодушности очитују се велике богословске дубине, то јест чињеница да у часу молитве не постоји индивидуална молитва, зато што не постоји ни индивидуално спасење. Ми се не спашавамо као индивидуе, као јединке; спашавамо се као патријаршија, као митрополија, као архиепископија, као парохија, као породица, као манастир, као општежиће, као браћа. Наши међусобни односи, наша узајамна молитва, имају последице по цео свет. Мој грех или моја врлина имају последице по цело Тело (Цркву), позитивне или негативне, зависи. Према томе, ова молитва подвижника има дубоки богословски смисао; она повезује са читавом васељеном, са читавом творевином.
- М.М.: Оче, врло добро Вам је познато да данас - првенствено данас - људи који се даве у разноликим тешкоћама трагају за старцима како би се имали где ослонити и оснажити њиховим искуством на делу. Веома често ми смо ти од којих многи наши суграђани моле да им укажемо на благодатне старце како би нашли помоћи.
- Старац М.: Наравно, увек у потаји постоји опасност да се свему овоме приступа као фолклору, да је то све само један леп обичај и разговор који се може одвијати слободно, тако што ће неко седећи прекрштених ногу по салонима говорити о богоносним старцима које је упознао, и тако некако расту и његове "акције" упознавањем неких светих ликова... Рекао сам то већ, и желим да поновим, светост није прелазна! Од свих благодаћу преиспуњених људи, од трипут благословених стараца које смо поменули и које бисмо још могли поменути, и које познајеш и које ћеш упознати, ни од једног од ових људи светости и врлине благодат се не преноси, ако ми не одлучимо и не пожелимо тврдоглаво да заволимо Бога и да устрајавамо у овој љубави и у овој својој жељи... Другачије, ако је све ово само пријатно, макар оно што се чује и што се прочита, Бог ће сматрати нас одговорним, јер ми смо знали, слушали а нисмо правилно поступали...
Блаженопочивши отац Јефрем Катунакијеки говорио је: "Душо моја, и улазнице ће отићи у неповрат", желећи тиме да нагласи како су у таквим случајевима посете Светој Гори без користи; Но, не могу а да овде не поновим то да већина људи - колико су то млади радост је утолико већа - одлазе одавде доживевши добру промену, захваљујући својој посети. То је за нас монахе утешно и дирљиво. Славимо Бога за то што смо и ми у неколико допринели духовном престројавању људи пред којима је живот. Захваљујемо Му што даје овакве прилике, што ствара тако изузетна стања у душама младих људи.
Света Гора јесте и остаће бања поновног крштења за многе који су или њени стални становници, или посетиоци и поклоници.
Старац Пајсије неке своје посетиоце, који су се чудили слушајући чудесне догађаје из живота светитеља из синаксара, нпр. како је свети Симеон Столпник проборавио на једном дрвеном стубу пуних четрдесет година (према томе ми смо осуђени и нама је недостижно спасење), корио их је говорећи: "Нисте ви то добро прочитали, зато што ми не читамо синаксаре да би изгубили наду и запали у очајање, него да би се узвеселили, укрепили и задобили наду која ће нам помоћи у овом нашем личном [духовном] узлету, васкрсењу и преображењу! Ако је свети Симеон Столпник проживео четрдесет година на дрвеном стубу, а ти суздржавај своју љутњу четрдесет минута, односно чини нешто сходно својој мери! Ако су ови људи оставили своје родитеље, напустили своју браћу, своје пријатеље, школе, светле успехе које би сигурно постигли, напусти и ти оно што те раздваја од Бога!"
Према томе, Старечник и сва та лепа штива и приче добре су, само када доносе резултате, када постају козлић, одскочна даска, будилници, трубе које позивају на устајање, како бисмо и ми нашли проценте своје одговорности, меру својих могућности, како бисмо и ми нашли оно што можемо да принесемо, да понудимо оно што можемо а не оно што не можемо, али да не оставимо оно што можемо и да то не учинимо. Ово је врло важно и то је оно што се тражи. Дакле, заиста је врло лепо и пријатно говорити о свим овим људима. Али ја морам да признам и вам кажем да, сваки пут када читам или слушам или гледам такве људе, прекоревам и бичујем себе што не радим ништа по питању задобијања нечег таквог, што не користим прилику [која ми је дата], односно што се више не предајем Богу, јер ће се тек онда и Бог мени дати! Зато што на наш један корак, Бог чини десет, али ми треба да начинимо овај први корак, како би показали своју слободну вољу, како би показали да заиста жудно желимо и хоћемо да Бог буде владар нашега живота и да Бог није нешто маргинално, него неко ко нам треба у часовима нужде. Него,,Бог је суштина, Бог је онај Који нас у потпуности обузима и улепшава све наше дане и ноћи, наш целокупан живот!
Овим простим и скромним, али срдачним мислима верујем, драга моја у Христу браћо, желим и молим се да ове заиста лепе приче и приповедања постану повод за наш лични одах али и исправак и раскајање и покајање. Ови људи - старац Пајсије и остали старци били су као и ми. Они нису били другоГ менталитета и нису имали другачије моћи. Били су обични људи. Живели су у наше време, у наше доба. Недавно су се преставили. Многи од њих и данас живе, јер је чињеница и велика истина, да ако престану да постоје ови људи светости и врлине и молитве, неће постојати смисао постојања свету. Нема значења ни разлога. Они задржавају милост Божију која нам даје утеху, наду и укрепљење.
Блаженство преображених и препорођених верника, драги мој Манојло, припада и хришћанима века који је на заласку. Но понављам, за тако нешто потребна је одважност, подвиг, будност, надахнутост, жртва - нешто за шта ми треба смело да признамо да не постоји код нас самих. Блаженопочивши старац Пајсије често је понављао: Бог се открива јуначинама! Исто тако, веома много је говорио о усрдности при делању у духовном животу.
Изврсни биограф преподобног Силуана Атонског отац Софроније, говорио је како Христов живот треба кроз љубав Да постане наш живот. Старац Јосиф Исихаста задобио је мноштво рана од свог великог подвижништва и он је све што је казивао говорио из свог искуства, из оних пећина и стења која су... богословила, како је карактеристично знао да каже. Преподобни Силуан плакао је од љубави за свет који није упознао љубав Божију. Овом светитељу, који је осећао такву љубав, замало да срце није препукло од силне радости и он је молио Бога да му је више не задржи! Прозорљиви старац о. Порфирије из Кавсокаливе би, чувши за твој бол боловао са тобом, и својим смиреним миром и просветљеном љубављу исцељивао би те, ухвативши те за руку и благосиљајући те...
Ми хришћани двадесетог века и овог двадесет првог, нисмо јасно прозирни, нисмо истинито радосни или уверљиво храбри и усрдно великодушни. Шта је томе разлог? Шта недостаје? Шта треба Да се деси? Црква ће наравно остати неисцрпан извор божанских ризничних дарова, благодаћу Светих Тајни; живим предањем, свештенством и монаштвом; светлом историјом, храмовима, манастирима, књигама, водећим духовницима и богатим опитом. На нама је да се заложимо и потрудимо, како би стекли оклоп, принос и жртву.
Јеванђеље као лична посланица упућено је сваком од нас и данас,; преображавајући, обнављајући и спашавајући. Оно је највиши спаситељни израз љубави Божије према човеку.. Извесно је да би Господ, изнова долазећи у свет, говорио исте ствари, с обзиром на.то.да су потребе човека потпуно исте тада и сада.
- М.М.: Свакодневно, оче Мојсије, у сваком тренутку, сви се ми.суочавамо са хиљаду мука и невоља. То су понајвише лични, породични, пословни проблеми, разни и различити. Но заједнички садржалац свих њих је тескоба који нама влада. Ми пружамо, у датом случају, руке ка вама, нашим светогорским оцима, оче, и тражимо реч утехе! Из искуствено! виђења свог духовног мира шта има да нам каже један светогорски старац!
