- Све је у Цркви Света Тајна. Богочовек Христос је „Велика тајна побожности“ (1.Тим.3,16), велика тајна вере богочовечанске, а у Богочовеку је сва тајна Цркве . Једна иста свебожанствена Ипостасна тајна Другог Лица пресвете Тројице проходи и прожима све тајне Цркве; и све што је у њој, и од ње. Свака Света Тајна извире и увире у Свету Тајну Цркве: у Свету Тајну Боговаплоћења, Богочовека, Богочовечности. У самој ствари, свака Света Тајна је васцела у Цркви, но исто тако је и сва црква у свакој Светој Тајни. Све у Цркви је Света Тајна. (3) Свака свештенорадња је Света Тајна. Свака је од њих огромна као и сама тајна Цркве. Јер и најмања од њих у Богочовечанском организму Цркве је у органској вези са васцелом Тајном Цркве – самим Богочовеком Христом (…) Свети програм и свети подвиг Свете Тајне Крштења - и Свете Тајне миропомазања - остварује се најсавршеније у Светој Тајни Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно реално доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Крсне смрти и Васкрсења и Вазнесења, као живот живота нашег, и као душа душе наше.
- Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. По Светом Теодору Студиту: Света Евхаристија је „центар целокупног Домостроја спасења“ ( Творенија,т.1,Спб. 1907,с.126). То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења. Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог“ (…) Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса, Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог нама Бог = Емануил“, вечито „с нама Бог“ (Мт.1,23). Томе је најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско Тело Христово. Црква - Тело Христово; Евхаристија - Тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека - нема Цркве; а где нема Цркве - нема Евхаристије. Све ван тога је - јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо Тело многи, јер је један Хлеб; јер сви у једноме Хлебу имамо заједницу (1Кор.10,17). Да, једно смо Тело многи, и то под једном Главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему“ (Кол.1,17; ср. Откр.1,8.10.17;21,6). (...)
- Божанско Тело и Крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет - Завет у Крви Богочовека Христа. И тај се завет Евхаристички продужује у Богочовечанском Телу Цркве, сједињујући Богочовечанском Крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета Крв нас кроз Њега уједињује са свима људима. Очигледна је историјска чињеница : право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива кроз Богочовека: Бог је - у Христу - ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи. За то нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека Христа, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском Телу Христовом - Цркви. И то стварно и доживљајно: у Светој Евхаристији, Светом Причешћу Тела и Крви Христове. (...)
- /Даље цитира и 1Кор.10,16-17, па каже/:“То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте Света Евхаристија, Света Литургија, Свето Причешће. (...) О тој богочовечанској стварности богомудри (Николај) Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама (Тела и Крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,15,1-5). Јер овде није само општост имена, или аналогија по сличности, него истоветност Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (то јест Црква) претвара у то Тело и Крв Христову... И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с Њим причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Са тог разлога и пише (Апостол) Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом“ (Тумачење Литургије, 38; РС 150,452-3). (...)
- Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовечанског, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер Свето Причешће, Света Евхаристија, то је само Божанско Тело Његово, то сама Божанска Крв Његова, то - сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства - свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој Крви, Завет у Божјем Телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком, Господом Христом, и Његовом Богочовечанском Црквом - у Богочовечанској Евхаристи = Литургији“.
/Ево и још неких Авиних речи о Св. Литургији из млађих његових текстова/
- Обраћајући се свештеницима 1923. год., Јустин пише: „Свештеник је, прво, молитвеник и посник. Храм је дом молитве; свештеник је молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве (Мт.21.13)... Друго - свештеник је свештенослужитељ. Ви сте свештенство - вечно свештенство (Јевр.8,24), то не заборављајте никада... Ме не мучи питање: зашто су наши храмови (1923.г.) пусти?... Зашто многи свештеници служе Свету Литургију два или три пута у години? Е да ли зато што су храмови пусти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун Анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Светој Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење говори, и Бога Славослови (Хришћански живот, бр. 7-8/1923,367).
- „Вечно жива Личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. У Православној Цркви Личност Богочовека Христа постала је и остала једини вечни Пут, Истина и Живот... Црква је увек личност, и то Богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве — дати су у чудесној Личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са Личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини христоосећањем, и њихово самосазнање - христосазнањем, да њихов живот буде живот - Христом, да њихова душа буде душа - Христом, да њихова личност буде личност - Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал.2,20). Мисија је Цркве да својим члановима осигура бесмртност и вечност, чинећи их учесницима у Божијој природи (2Петр.1,4)... Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света (Јн.18,36). У овом је свету да би свет дигла до оног света, одакле је и сама. Она је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода. Циљ је њен наднационални, васељенски, свечовечански: сјединити све људе у Христу, све без обзира на националност, на расу, на класу. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни Господара, нема мушкога рода ни женскога, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал.3,28), јер је све и у свему Христос (Кол.3.11). Методи тог свечовечанско-богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у Светим Тајнама и богочовечанским подвизима. У самој ствари: Света Тајна Причешћа - Св.Литургија - синтезира, дефинише, представља Христов метод и средство за сједињење свих људи: кроз њу се човек органски сједињује Са Христом и са свима вернима(подвукао овде и даље - Еп. Ат.). А кроз лично подвизавање богочовечанским подвизима: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, свемилошћу, човек утврђује себе у том јединству, очувава себе у тој светињи, сам лично преживаљава (=доживљава) Христа као јединство својеличности и као суштину свога јединства са осталим члановима Светог Тела Христовог - Цркве". (Унутрашња мисија наше Цркве Реализација Православља. „Хришћански живот, бр. 9, 1923,286-7; цео чланак је пренет у књ. „На Богочовечанском путу“, Бгд.1980, стр.277-284 )
- „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, - чиме ће дисати православни? ... Што ређе богослужење - све је ређе удисање ваздуха вечно свеже Христове вечности... Црква је дом молитве (Мт.21.13)... Православље је силно молитвом, - нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви. Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Светих Отаца, наук Светитеља Православних... Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хоће човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва - онакав човек. Молитва не само показује, него и проказује човека... У Светој Литургији је казана сва Истина од Алфе до Омеге. Зато је сва ограђена молитвама. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила (и даље набраја припремне каноне и молитве за Св. Причешће)... У припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: Причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење: обожује се сваки који једе и пије чистим срцем. Божанско Тело и обожује ме и храни, обожује дух, а ум храни чудесно. Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Светој Литургији? Припремне молитве казују нам тајну... У нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Свете Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Светој Литургији сабрано све Хришћанство, све Откривење“. (Хришћански живот, бр. 12/1924,550-2).
- „Света Литургија је служба над службама, коју и Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа". (Хришћански живот, бр.10-12/1926, с. 393)
- „Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу - зна срце Православља; ко има њу - има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као најбитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве - са Светом Литургијом. Онда кроз цело његово биће заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, И он тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина, дужина и ширина (Еф.3,18) благодатног живота Православног". (Текст поводом превода Св. Литургије Св. ЈЗ и Св. ВВ на чешки у Прагу, од презвитера Честмира Крачмара, Хришћански живот, бр. 10-12/1927, с.257).
/Ево и још неких Јустинових речи о Св. Литургији из његових Стослова, књ. „На Богочовечанском путу", Бгд.1980, стр. 149-186/:
- „Света Литургија је доживљавање благодатне саборности, најшире и најдубље, јер то све: од Свете Тројице до последње твари доживљује једну исту мистерију - Богочовечанску. (стослов 1,87).
- Православље не зна за мистицизам. Оно зна за Богочовечански реализам: богочовечанско доживљавање, преживљавање, живљење, живот. Никакав мистицизам - ван Богочовечанских реалности нема вредности. Једини посредник између Бога и људи: Богочовек Христос (1Тим.2,5). (Стослов 1,92)
- Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни Домострој спасења = Домострој обожења, обогочовечења. (сшослов 1,100).
- У богослужењу - поновљен сав Богочовечански Домострој спасења... Срце свих молитава и служби, богослужење - Света Литургија... Ту нема раскола између живота вере и истина вере; све - једно: богочовечанско. Вера и богословље - једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени (=литургијски), богочовечански живот Цркве. (Стослов 2,58).
- Света Литургија је увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је њој - намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље... Света Евхаристија света Благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека; она једина Жртва, и стално се приноси, понавља (непоновљиво), ради нашег ухристовљења и охристовљења. (стослов 2,90-91).
- Причешће - Црква (подвукао еп.Ат.). Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је учесник. То важи за Свето Тело Христово (у Св. Евхаристији), али и за Свето Тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази и улази у живот Богочовека... (стослов 2,96).
- Историја Православне Цркве нас учи да је Литургија увек била центар и срж сваке у истини православне душе и саме Цркве. Загледајте у душу православних Светитеља и подвижника, и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање Литургијских Тајни као суштине своје личности једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље. – Ко не разуме Литургију, не може разумети Православље, - то говорим не ја, већ дубокомисаони апостол Православља - Хомјаков („Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију" - Хомјаков, Церков одна). (Стослов 3,45).
- Свештенослужитељ - свакодневно доживљује сву тајну светопостојања кроз своју свештенослужитељску делатност, изражену кроз Свету Литургију. Ту је све: од Анђела до црва; од Адама до Страшног Суда; и грехопад, и Голгота, и Витлејем, и Васкрсење, и Вазнесење, и обожење, и спасење = речју: Црква = црквовање. Све од Бога до последњег човека, Страшни Суд; рај и пакао. Нико ближи човеку, нико ближи свету од свештенослужитеља; нико ближи Богу, нико ближи птици, травчици, мраву, славују, свој твари, ма где она била, видљива и невидљива; у свему и кроз све то њега води Господ Исус Духом Светим: јер се све Њиме и за Њ сазда, и све је у Њему, и Он у свему (Кол.1,1,16-17) = а кроз Њега и преко Њега и свештеник, и сваки хришћанин. Зато се ми хришћани и облачимо у Христа: „обуците се у Христа" (Гал.3,27;Рм.13,14): зато се стално охристоличујемо, док „обличје Христово не постане у нама" (Гал.4,19). Охристовљење, охристосење, ето нама непрекидног подвига: који обављамо кроз Свете Тајне и свете врлине. О, како је широк и дубок, свеширок и сведубок сваки хришћанин: смешта у себе све светове, и себе разлива по свима световима. Ваистину: свечовек, и светвар - Богочовек Господ Христос. (11. VII. 1957. манастир Ћелије)". (Стослов 3,47).
(3)Отац Јустин је веровао, исповедао, и писао, да број Св. Тајни није ограничен бројем седам, како је то у новије време прешло и код нас из латинске сколастике; а када се и употребљава број седам (како је нпр. и код њега у Основном богословљу /школском уџбенику из 1943. год., ново изд. под именом Тајне вере и живота, где он пише: Светих Тајни у Цркви има много, јер је у Цркви све тајна Божија, а и сама Црква је „Тајна Христова". Но ми ћемо овде од Св. Тајни споменути ових седам" - и набраја их), то је само условно, као библијски символички број за пуноћу, која се иначе у Цркви превазилази Осмим даном и Педесетницом. Тако је Св. Недеља Први и Осми дан, а Педесетница знамење Есхатолошке бескрајности Незалазног Дана Царства Небеског.
- Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. По Светом Теодору Студиту: Света Евхаристија је „центар целокупног Домостроја спасења“ ( Творенија,т.1,Спб. 1907,с.126). То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења. Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог“ (…) Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса, Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог нама Бог = Емануил“, вечито „с нама Бог“ (Мт.1,23). Томе је најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско Тело Христово. Црква - Тело Христово; Евхаристија - Тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека - нема Цркве; а где нема Цркве - нема Евхаристије. Све ван тога је - јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо Тело многи, јер је један Хлеб; јер сви у једноме Хлебу имамо заједницу (1Кор.10,17). Да, једно смо Тело многи, и то под једном Главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему“ (Кол.1,17; ср. Откр.1,8.10.17;21,6). (...)
- Божанско Тело и Крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет - Завет у Крви Богочовека Христа. И тај се завет Евхаристички продужује у Богочовечанском Телу Цркве, сједињујући Богочовечанском Крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета Крв нас кроз Њега уједињује са свима људима. Очигледна је историјска чињеница : право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива кроз Богочовека: Бог је - у Христу - ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи. За то нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека Христа, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском Телу Христовом - Цркви. И то стварно и доживљајно: у Светој Евхаристији, Светом Причешћу Тела и Крви Христове. (...)
- /Даље цитира и 1Кор.10,16-17, па каже/:“То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте Света Евхаристија, Света Литургија, Свето Причешће. (...) О тој богочовечанској стварности богомудри (Николај) Кавасила благовести: „Црква показује себе у Светим Тајнама (Тела и Крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,15,1-5). Јер овде није само општост имена, или аналогија по сличности, него истоветност Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (то јест Црква) претвара у то Тело и Крв Христову... И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с Њим причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње Тело. Са тог разлога и пише (Апостол) Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом“ (Тумачење Литургије, 38; РС 150,452-3). (...)
- Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовечанског, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског Тела, које је Црква. Јер Свето Причешће, Света Евхаристија, то је само Божанско Тело Његово, то сама Божанска Крв Његова, то - сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства - свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој Крви, Завет у Божјем Телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком, Господом Христом, и Његовом Богочовечанском Црквом - у Богочовечанској Евхаристи = Литургији“.
/Ево и још неких Авиних речи о Св. Литургији из млађих његових текстова/
- Обраћајући се свештеницима 1923. год., Јустин пише: „Свештеник је, прво, молитвеник и посник. Храм је дом молитве; свештеник је молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве (Мт.21.13)... Друго - свештеник је свештенослужитељ. Ви сте свештенство - вечно свештенство (Јевр.8,24), то не заборављајте никада... Ме не мучи питање: зашто су наши храмови (1923.г.) пусти?... Зашто многи свештеници служе Свету Литургију два или три пута у години? Е да ли зато што су храмови пусти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун Анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Светој Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење говори, и Бога Славослови (Хришћански живот, бр. 7-8/1923,367).
- „Вечно жива Личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. У Православној Цркви Личност Богочовека Христа постала је и остала једини вечни Пут, Истина и Живот... Црква је увек личност, и то Богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве — дати су у чудесној Личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са Личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини христоосећањем, и њихово самосазнање - христосазнањем, да њихов живот буде живот - Христом, да њихова душа буде душа - Христом, да њихова личност буде личност - Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал.2,20). Мисија је Цркве да својим члановима осигура бесмртност и вечност, чинећи их учесницима у Божијој природи (2Петр.1,4)... Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света (Јн.18,36). У овом је свету да би свет дигла до оног света, одакле је и сама. Она је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода. Циљ је њен наднационални, васељенски, свечовечански: сјединити све људе у Христу, све без обзира на националност, на расу, на класу. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни Господара, нема мушкога рода ни женскога, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал.3,28), јер је све и у свему Христос (Кол.3.11). Методи тог свечовечанско-богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у Светим Тајнама и богочовечанским подвизима. У самој ствари: Света Тајна Причешћа - Св.Литургија - синтезира, дефинише, представља Христов метод и средство за сједињење свих људи: кроз њу се човек органски сједињује Са Христом и са свима вернима(подвукао овде и даље - Еп. Ат.). А кроз лично подвизавање богочовечанским подвизима: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, свемилошћу, човек утврђује себе у том јединству, очувава себе у тој светињи, сам лично преживаљава (=доживљава) Христа као јединство својеличности и као суштину свога јединства са осталим члановима Светог Тела Христовог - Цркве". (Унутрашња мисија наше Цркве Реализација Православља. „Хришћански живот, бр. 9, 1923,286-7; цео чланак је пренет у књ. „На Богочовечанском путу“, Бгд.1980, стр.277-284 )
- „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, - чиме ће дисати православни? ... Што ређе богослужење - све је ређе удисање ваздуха вечно свеже Христове вечности... Црква је дом молитве (Мт.21.13)... Православље је силно молитвом, - нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви. Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Светих Отаца, наук Светитеља Православних... Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хоће човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва - онакав човек. Молитва не само показује, него и проказује човека... У Светој Литургији је казана сва Истина од Алфе до Омеге. Зато је сва ограђена молитвама. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила (и даље набраја припремне каноне и молитве за Св. Причешће)... У припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: Причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење: обожује се сваки који једе и пије чистим срцем. Божанско Тело и обожује ме и храни, обожује дух, а ум храни чудесно. Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Светој Литургији? Припремне молитве казују нам тајну... У нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Свете Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Светој Литургији сабрано све Хришћанство, све Откривење“. (Хришћански живот, бр. 12/1924,550-2).
- „Света Литургија је служба над службама, коју и Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа". (Хришћански живот, бр.10-12/1926, с. 393)
- „Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу - зна срце Православља; ко има њу - има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као најбитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве - са Светом Литургијом. Онда кроз цело његово биће заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, И он тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина, дужина и ширина (Еф.3,18) благодатног живота Православног". (Текст поводом превода Св. Литургије Св. ЈЗ и Св. ВВ на чешки у Прагу, од презвитера Честмира Крачмара, Хришћански живот, бр. 10-12/1927, с.257).
/Ево и још неких Јустинових речи о Св. Литургији из његових Стослова, књ. „На Богочовечанском путу", Бгд.1980, стр. 149-186/:
- „Света Литургија је доживљавање благодатне саборности, најшире и најдубље, јер то све: од Свете Тројице до последње твари доживљује једну исту мистерију - Богочовечанску. (стослов 1,87).
- Православље не зна за мистицизам. Оно зна за Богочовечански реализам: богочовечанско доживљавање, преживљавање, живљење, живот. Никакав мистицизам - ван Богочовечанских реалности нема вредности. Једини посредник између Бога и људи: Богочовек Христос (1Тим.2,5). (Стослов 1,92)
- Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни Домострој спасења = Домострој обожења, обогочовечења. (сшослов 1,100).
- У богослужењу - поновљен сав Богочовечански Домострој спасења... Срце свих молитава и служби, богослужење - Света Литургија... Ту нема раскола између живота вере и истина вере; све - једно: богочовечанско. Вера и богословље - једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени (=литургијски), богочовечански живот Цркве. (Стослов 2,58).
- Света Литургија је увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је њој - намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље... Света Евхаристија света Благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека; она једина Жртва, и стално се приноси, понавља (непоновљиво), ради нашег ухристовљења и охристовљења. (стослов 2,90-91).
- Причешће - Црква (подвукао еп.Ат.). Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је учесник. То важи за Свето Тело Христово (у Св. Евхаристији), али и за Свето Тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази и улази у живот Богочовека... (стослов 2,96).
- Историја Православне Цркве нас учи да је Литургија увек била центар и срж сваке у истини православне душе и саме Цркве. Загледајте у душу православних Светитеља и подвижника, и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање Литургијских Тајни као суштине своје личности једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље. – Ко не разуме Литургију, не може разумети Православље, - то говорим не ја, већ дубокомисаони апостол Православља - Хомјаков („Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију" - Хомјаков, Церков одна). (Стослов 3,45).
- Свештенослужитељ - свакодневно доживљује сву тајну светопостојања кроз своју свештенослужитељску делатност, изражену кроз Свету Литургију. Ту је све: од Анђела до црва; од Адама до Страшног Суда; и грехопад, и Голгота, и Витлејем, и Васкрсење, и Вазнесење, и обожење, и спасење = речју: Црква = црквовање. Све од Бога до последњег човека, Страшни Суд; рај и пакао. Нико ближи човеку, нико ближи свету од свештенослужитеља; нико ближи Богу, нико ближи птици, травчици, мраву, славују, свој твари, ма где она била, видљива и невидљива; у свему и кроз све то њега води Господ Исус Духом Светим: јер се све Њиме и за Њ сазда, и све је у Њему, и Он у свему (Кол.1,1,16-17) = а кроз Њега и преко Њега и свештеник, и сваки хришћанин. Зато се ми хришћани и облачимо у Христа: „обуците се у Христа" (Гал.3,27;Рм.13,14): зато се стално охристоличујемо, док „обличје Христово не постане у нама" (Гал.4,19). Охристовљење, охристосење, ето нама непрекидног подвига: који обављамо кроз Свете Тајне и свете врлине. О, како је широк и дубок, свеширок и сведубок сваки хришћанин: смешта у себе све светове, и себе разлива по свима световима. Ваистину: свечовек, и светвар - Богочовек Господ Христос. (11. VII. 1957. манастир Ћелије)". (Стослов 3,47).
(3)Отац Јустин је веровао, исповедао, и писао, да број Св. Тајни није ограничен бројем седам, како је то у новије време прешло и код нас из латинске сколастике; а када се и употребљава број седам (како је нпр. и код њега у Основном богословљу /школском уџбенику из 1943. год., ново изд. под именом Тајне вере и живота, где он пише: Светих Тајни у Цркви има много, јер је у Цркви све тајна Божија, а и сама Црква је „Тајна Христова". Но ми ћемо овде од Св. Тајни споменути ових седам" - и набраја их), то је само условно, као библијски символички број за пуноћу, која се иначе у Цркви превазилази Осмим даном и Педесетницом. Тако је Св. Недеља Први и Осми дан, а Педесетница знамење Есхатолошке бескрајности Незалазног Дана Царства Небеског.
- „Ми данашњи хришћани смо позвани од Светог Василија (Великог), позвани да испунимо циљ нашег човечанског живота, да будемо свесни хришћани у овоме свету, да се сећамо његових чудесних речи: Човек је биће коме је заповеђено да постане Бог(4)(...) То је сила вере, то је вера василијевска, то је вера григоријевска, то је вера златоустовска, то је вера Светих Апостола, (то је вера Светих Отаца), то је вера свих нас хришћана, мала и велика и највећа вера. Увек један циљ: да осигурамо себи Живот Вечни... А ето безброј Светитеља дивних, великих човекољубаца, препуних милосрђа и милостивости да нас прихвате, да нас пригрле, да нас спасу од свакога греха. Међу њима увек Велики Свети Василије, велики по милости, велики по молитви, велики пред Господом и превелики. Гле, удостојио се да напише Свету Литургију коју смо данас служили. Он удостојен да напише речи које Господа с неба доносе на земљу. Оваплоћују Га у Свету Крв која је од вина, у Свети Хлеб који је од брашна, и дешава се највеће чудо: да Господ оваплоћује Себе, и претвара и вино и хлеб у Тело Своје Духом Светим. Удостојен Свети Василије, он и Свети Јован Златоуст, да Господ буде увек међу нама. Господ Телом Својим сав присутан увек оваплоћује Себе, увек показује Себе очигледно свима нама, и даје Себе свакоме од нас (Св. Причешћем), да ми испунимо себе Господом Христом. Оно што Свети Василије назива чистотом живота, јер се Господ уселио у душу његову, то и ми хришћани кроз Свето Причешће чинимо ако се трудимо да што више чистимо и очистимо себе од сваког греха. Црква Христова је Тело Христово, једна на Небу и на Земљи, Анђели и људи измешани, Светитељи и грешници измешани (Еф.1.10.20-23; 4,4-6). (Беседа 12: на Св.Василија /1967/, књ.1, стр. 82-84).
- Данас су Свете Благовести, да нас подсете на ту главну и вечну истину: да смо дужни као хришћани да непрекидно испуњујемо себе Божанским силама, путем Светих Тајни и путем светих врлина.(5) Гле, шта је Свето Причешће? То је Тело Господа Христа и Крв (Његова). Ти васцелог Бога примаш, хришћанине, причешћујући се. Ето, ти данас ако се причестиш, или си се јуче причестио, ти си поново потврдио да је твој главни позив у овоме свету - да себе испуниш Богом и да живиш Богом и у име Бога. Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са тим Богом? (...) Велика је и света тајна Еванђеље Господа Христа, велика и света тајна и за Анђеле (1Петр. 1,12), а камоли за људе. То Свето Еванђеље важи за нас људе на земљи и за Анђеле на небу. И Господ је дошао у овај свет, вели Свети Апостол Петар и пише хришћанима, да бисмо ми сви постали учесници у Божијој природи (2Петр.1,4). Учесници у Божијој природи. Сједињујући се са Господом Христом кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће и остале Свете Тајне, ми на свој начин постајемо божанска бића, постајемо учесници у Божијој природи. (Беседа 38: На Благовести /1967/, књ.1, стр. 221-222).
- Ништа више Господ Христос није могао дати од онога што нам је дао. Нико не може дати више од онога што је дао Господ Христос човеку, Истинити Бог. Нема добра које можемо замислити и измислити ја и ти, а да нам Господ Христос не даје. Ето, Он нам је дао највеће и најграндиозније, највеће и најогромније добро... Причешћујући се, ми се причешћујемо на отпуштење грехова и на Живот Вечни! Причешћујући се, ми уносимо оно што је Божије у нас, све што вуче ка Небу у теби и мени. А Господ даје Живот Вечни. Сваки је човек вечно биће. И зато је Господ и оставио Свето Причешће да ми као вечна бића живимо Богом, да нам Он да силе да служимо Њему, у молитви Његовој, у посту Његовом, у бдењу Његовом, у милосрђу Његовом. То је Господ дао нама дошавши у овај свет. (Беседа 69: на Ваведње /1973/, књ.1,408).
- У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог, даје Себе теби. Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати од тебе, све што је смртно мора бежати од тебе... Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао (за Христа), пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: Свето Причешће је лек бесмртности (Посл.Ефес.,20,2). Причешћујући се, гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава и теби сваки грех. Тако је, браћо, свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности. (Беседа 109: на Педесетницу /1966/, књ.2, стр. 169.172).
- Сав је Господ у Цркви Својој. Речено је у Светом Еванђељу даје Црква духовно тело Христово, Он је Глава и Тело Цркве (Еф.1,21-22). Значи: сав је Господ ту са нама, и у нама, и међу нама. И ти, кад си прави члан Цркве, када (верујеш и) живиш по заповестима Спаситељевим, испуњаваш Еванђеље Христово, гле, ти и ја и сви можемо слободно рећи: С нама је Бог - Емануил. Кроз Свете Тајне, кроз све свете врлине, ми у Цркви уствари живимо Богом. Шта је Свето Причешће? Ето, то је највећа и најсветија Тајна. То и јесте сведочанство: С нама је Бог. У Светом Причешћу сав је Господ Христос, сав са целокупним Својим Божанством (и човечанством). И кад се ти причешћујеш, гле, примаш васцелог Господа у душу своју да живиш Њиме (1Јн.3,4.9). Кад се ми причешћујемо (у Св. Литургији) заиста је с нама Бог, заиста из нас бежи, и треба да бежи сваки грех, свака смрт, сваки нечисти дух. (Беседа 121: у Недељу 28 по Педесетници /1964/, књ.2, стр. 248-9).
- Цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа, није ништа друго него подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа (Гал.3,27; Рм.13,14), да себе охристовимо... Кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у оном свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (живимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господ Христом Који је у Светом Причешћу, него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије (1Кор11,29). Зато је Господ установио пост (и молитву) као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и страсти. (...) И данас, кад сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је Он и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету - а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим... Драги Господ, Којим се ми данас СВИ причешћујемо (подвукао еп.Ат), нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другога, као и децу своју... Чује се и данас на свакој Светој Литургији, Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер Господ ништа немогуће не тражи од нас. (Беседа 143: на Теодорову Суботу /1974/, књ.3, стр. 77-79).
- Ја више не живим, у мени живи Господ Христос (Гал.2,20). Зато, поучени Еванђељем Господа Христа, поучени кроз Светог Павла (Апостола), ми знамо да смо Тело Господа Христа. Црква је Тело Његово (Еф.1,23;4,17), духовно Тело Његово, и ми смо удови Цркве, живимо као живи делићи (=удови), као живе ћелије у Телу Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. И чули сте данас у Светом Еванђељу: ми се облачимо непрестано у Силу с висине (Лк.24,49), облачимо се у Светога Духа, облачимо се у Небеску Силу да победимо сваку мрачну демонску силу на земљи, сваки грех, сваку страст, свако искушење, сваког ђавола. То је наш живот на земљи. То је један непрекидни подвиг - подвиг охристовљења. Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, предај себе Господу Христу, и онда ћеш постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење. (...) Христос је заиста, како пише у Светом Еванђељу, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак свега људског, сваког човека (Откр.1,8; 22,13). Самим тим ти и ја, позвани смо да увек знамо, да увек осећамо, да увек доживљујемо да је Господ Христос Почетак и Завршетак нашег бића, целог нашег бића, нашег живота. Њиме да почињемо, Њиме да све завршавамо. А завршетак тај, то је бескрајни завршетак, завршетак који нема завршетка; то је крај који нема краја. (6) Јер поставши Христов, ти постајеш божански и бесмртан. То је смисао Цркве Христове, (смисао Свете Литургије), то је сваки хришћанин, (и сви хришћани), то је пут његов (и њихов), смисао његов (и њихов) - Богочовек Христос. И ти си позван да постанеш по благодати Богочовек. Да живиш Господа Христа као себе, да Њега стално доживљујеш као себе, да Он стално живи у теби (и свима), да у теби (и свима) бруји Еванђеље Светог Апостола Павла: Ја више не живим, у мени живи Христос! (Гал.2,20). (Беседа 175: на Вазнесење /1967/, књ.З, стр. 279-280).
- Ево ризнице свих блага, и ризнице свих Сила Божанских и небеских, и тог Царства Божјег које је на земљи (=Света Педесетница, када славимо „највеће чудо овога света: рођендан Цркве Божије - завршни Празник, завршило се Спасење"). Јер Црква Христова на земљи и јесте Царство Божје, Царство Божје и за мене и за тебе... Ако ко Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац (Мт.18,16-17). Зашто Цркву да послуша? Зато што је Црква - Света Тројица, и сва је Црква Истина Божја, сав Живот Божји, сва пуна Вечности Божанске, Правде и Истине Божанске. Зато је она непогрешиви судија. Дух Свети - гле, то је душа Цркве, то је савест Цркве, то је ум Цркве, то је разум Цркве. Зато Црква стоји у овоме свету као најважнији и непогрешиви судија. Судија, али пре тога и мајка, и лекар, и болница. Лечи од сваке болести, од свакога греха, лечи од свега смртнога, лечи од смрти. У Цркви је и лек од смрти: то је Свето Причешће, то је Свето Крштење, то је лек од смрти. Крстивши се у Господа Христа и примајући Свето Причешће, постајеш бесмртан, лечиш се од свега смртног, и од сваке смрти (...) Какве су силе које даје Дух Свети? Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан Свете Педесетнице, Сила с висине (Лк.24,29;ДАп.1,4-8;2,4)? То су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Светога. Те Свете Силе, те Божанске Силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, Свето Причешће, дају нам сву Свету Тројицу - на вечно спасење. Крштавао се у име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, свима Божанским Силама Свете Тројице. Свето Причешће - испуњујемо се васцелим Господом Христом. То долази од Господа, то је дар Његов Цркви (=нама у Цркви), а од нас зависи како ми примамо те Свете Силе... Та Божанска Сила (Духа Светога) је запалила, ето, и данас запаљује душе, и данас претвара душе у буктиње неугасиве, и данас чини људе неустрашивим борцима и победницима кроз Господа Христа. Ту силу даје Дух Свети. И наша је вера у сили Божијој, како вели Свети Апостол у своме Еванђељу (1Кор.2,4-5). У сили Божијој и Духу Светоме; наша је вера у доказивању Духа и силе, у доказивању и показивању Духа и силе. Шта ће нам учинити људи? Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рм.8,35)?... Ко је Христов? Онај који је Духом Христовим испуњен, онај који је Крштењем Светим, Светим Причешћем унео у себе Духа Светога, и умножава Његове силе у себи, вером и љубављу (и Литургијом), и држањем светих заповести Христових. Јер, ко нема Духа Христовог, није Христов (Рм.8,9), није хришћанин! По чему се човек познаје у овоме свету, познаје да је хришћанин? - По Духу Светоме, по роду Духа Светога (Гал.5,22)... Јер, ни Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову (на Св. Педесетницу). Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго до сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Алостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Црква Христова је непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова (у Телу Христовом), сведочанство и Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. /То сведочимо и Св. Литургијом/ (1Кор.11,25-25;Анафора Св.Василија). (Три Беседе на три дана Св. Педесетнице /1965/, књ.3, стр.317-333).
/Ево још неколико бисера из Јустинових тумачења Јеванђеља Христовог по Јовану и по Павлу/.
- Тумачећи Господњу Беседу О Хлебу Живота, Јован, гл. 6, Ава пише: „Хлеб Божији (Јн.6.33) на првом месту јесте Личност Богочовека Христа, оно што Он по Себи јесте и што Собом доноси и даје свету... Богочовек је Хлеб Божји, и тиме живот свету: Јер је Хлеб Божји Онај Који силази с неба и даје живот свету (Јн.6.33). Значи: живот на земљи је сав с неба, сав пореклом одозго, од Бога, од Богочовека. Овде је и сва логика живота, и сва сила живота, и сва вечност живота -Богочовек Христос... Људи подносе визију Бога само опосредовану материјом. Тако и у Христу: Бога виде преко тела, преко материје, кроз „завесу“ тела, не непосредно, јер је њихов вид неспособан да непосредно гледа Бога, суштину бића Његовог надбожанског. Бог се највише и најдубље може сагледати и видети само животом божанским, тј. Ако човек живи божанском Истином, божанском Правдом, божанском Љубављу, божанским Животом = Богочовеком, Богочовековим Еванђељем, (Причешћем Богочовеком)... Све је то условљено Личношћу Богочовека Христа, не овим делом Његовим или оним; јер је Хлеб живота Он Сам, у целокупној својој Богочовечанској Личности, појави и стварности. Зато изричито вели: Ја сам Хлеб Живота (Јв.6,48)“.
- Бог је постао човек, да би као човек дао људима средства и силе да савладају и победе смрт, хранећи се вечним животом, хранећи се Њиме - Хлебом Живота... У Богочовеку, у Телу Његовом (= у Цркви = литургији) је живот свету (Јн.6.51), а свуда наоколо је смрт света, агонија света, ропац и вечно умирање света без коначног издисаја. Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли дати, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дати него Божјом Крвљу и Божјим Телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт и стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, и Божјим телом и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт и само смрт. Тело и крв Христа су Тело и крв Сина Човечјега (Јн.6,53), оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су и тело и крв самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и Тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово - Тело Божје, крв Његова - Крв Божја, душа Његова - душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени (7) (...) Тело и крв Христова сједињују човека са самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку, Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христвим. Стога Спас и вели: Који једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему (Јн.6,56). Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма"(...)
- Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: Који једе Мене, и он ће живети Мене ради (Јн.6,58). Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега нема реалнијег и емпиричнијег реализма. Богочовек је Хлеб Који сиђе с неба (Јн.6,50): јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: Који једе Хлеб овај, живеће вавек (Јн.6,58). Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз Свете Тајне (=Св. Евхаристију) и свете врлине. На тај начин људи постају удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф.5,30)".
- Тумачећи даље Јн.6,63-64, каже: „Животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу (=Св. Евхаристији) човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (Јн.6,26-58). Те су речи истовремено и дух и живот“. (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, Бгд. 1989, стр. 70-79).
(4)Ове речи Св. Василија наводи Св. Григорије Богослов у својој Надгробној Беседи Светом Василију
(5)Код о. Јустина, још из времена његове студије о Св. Макарију Египатском (1926), често се понавља овај израз: „Свете Тајне и свете врлине", а то је често и у његовим Беседама (из којих овде наводимо неколико одломака о Св. Литургији-Причешћу). Треба, притом, знати да су и Св. Тајне и Св. врлине код њега пре свега Христолошке стварности, јер за њега, као и за Св. Максима, Сам Христос јесте Ипостасна Врлина, те према томе и стицање врлина, које бива кроз Св.Тајне и свете подвиге, јесте не мање благодатни, Христоцентрични, Светодуховски опит и искуство живота и спасења у Христу, те дакле увек и евхаристијско-еклисиолошка стварност. Такав је, уосталом, двоструки садржај Светолитургијских молитава и карактер хришћанског, Црквеног, подвижничко-литургијског етоса и живота Православног, личносаборног, мистриолошко-врлинског, који се засађује и почиње Светим Крштењем и наставља Св. Миропомазањем и Светом Литургијом, где су доживљава и опитује предукус есхатолошког Царства Небеског. То је оно што о. Јустина назива не мистицизмом него Богочовечанским реализмом.
(6)Отац Јустин је говорио: да је увек осећао да рашћење човека у Христу, усавршавање Светих на Небу, нема никада краја ни завршетка, и да се осећајући то, бескрајно обрадовао када је исту мисао, исту истину, нашао код Св. Симеона Новог Богослова.
(7)Ова последња реченица најбоље потврђује да је неумесан и богословски нетачан, и неправославан, израз „пресуштаствљење" ( transsubstantiatio ) који је за тајну претварања Хлеба и Вина у Литургији у Тело и Крв Христово употребила латинска, римокатоличка схоластика, па су је отуда и неки новији православни (у „школском богословљу") употребљавали, који израз, иначе, Отац Јустин нити је прихватао, нити је икада употребљавао.
- Данас су Свете Благовести, да нас подсете на ту главну и вечну истину: да смо дужни као хришћани да непрекидно испуњујемо себе Божанским силама, путем Светих Тајни и путем светих врлина.(5) Гле, шта је Свето Причешће? То је Тело Господа Христа и Крв (Његова). Ти васцелог Бога примаш, хришћанине, причешћујући се. Ето, ти данас ако се причестиш, или си се јуче причестио, ти си поново потврдио да је твој главни позив у овоме свету - да себе испуниш Богом и да живиш Богом и у име Бога. Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са тим Богом? (...) Велика је и света тајна Еванђеље Господа Христа, велика и света тајна и за Анђеле (1Петр. 1,12), а камоли за људе. То Свето Еванђеље важи за нас људе на земљи и за Анђеле на небу. И Господ је дошао у овај свет, вели Свети Апостол Петар и пише хришћанима, да бисмо ми сви постали учесници у Божијој природи (2Петр.1,4). Учесници у Божијој природи. Сједињујући се са Господом Христом кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће и остале Свете Тајне, ми на свој начин постајемо божанска бића, постајемо учесници у Божијој природи. (Беседа 38: На Благовести /1967/, књ.1, стр. 221-222).
- Ништа више Господ Христос није могао дати од онога што нам је дао. Нико не може дати више од онога што је дао Господ Христос човеку, Истинити Бог. Нема добра које можемо замислити и измислити ја и ти, а да нам Господ Христос не даје. Ето, Он нам је дао највеће и најграндиозније, највеће и најогромније добро... Причешћујући се, ми се причешћујемо на отпуштење грехова и на Живот Вечни! Причешћујући се, ми уносимо оно што је Божије у нас, све што вуче ка Небу у теби и мени. А Господ даје Живот Вечни. Сваки је човек вечно биће. И зато је Господ и оставио Свето Причешће да ми као вечна бића живимо Богом, да нам Он да силе да служимо Њему, у молитви Његовој, у посту Његовом, у бдењу Његовом, у милосрђу Његовом. То је Господ дао нама дошавши у овај свет. (Беседа 69: на Ваведње /1973/, књ.1,408).
- У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог, даје Себе теби. Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати од тебе, све што је смртно мора бежати од тебе... Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао (за Христа), пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: Свето Причешће је лек бесмртности (Посл.Ефес.,20,2). Причешћујући се, гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава и теби сваки грех. Тако је, браћо, свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности. (Беседа 109: на Педесетницу /1966/, књ.2, стр. 169.172).
- Сав је Господ у Цркви Својој. Речено је у Светом Еванђељу даје Црква духовно тело Христово, Он је Глава и Тело Цркве (Еф.1,21-22). Значи: сав је Господ ту са нама, и у нама, и међу нама. И ти, кад си прави члан Цркве, када (верујеш и) живиш по заповестима Спаситељевим, испуњаваш Еванђеље Христово, гле, ти и ја и сви можемо слободно рећи: С нама је Бог - Емануил. Кроз Свете Тајне, кроз све свете врлине, ми у Цркви уствари живимо Богом. Шта је Свето Причешће? Ето, то је највећа и најсветија Тајна. То и јесте сведочанство: С нама је Бог. У Светом Причешћу сав је Господ Христос, сав са целокупним Својим Божанством (и човечанством). И кад се ти причешћујеш, гле, примаш васцелог Господа у душу своју да живиш Њиме (1Јн.3,4.9). Кад се ми причешћујемо (у Св. Литургији) заиста је с нама Бог, заиста из нас бежи, и треба да бежи сваки грех, свака смрт, сваки нечисти дух. (Беседа 121: у Недељу 28 по Педесетници /1964/, књ.2, стр. 248-9).
- Цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа, није ништа друго него подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа (Гал.3,27; Рм.13,14), да себе охристовимо... Кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у оном свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (живимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господ Христом Који је у Светом Причешћу, него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије (1Кор11,29). Зато је Господ установио пост (и молитву) као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и страсти. (...) И данас, кад сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је Он и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету - а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим... Драги Господ, Којим се ми данас СВИ причешћујемо (подвукао еп.Ат), нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другога, као и децу своју... Чује се и данас на свакој Светој Литургији, Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер Господ ништа немогуће не тражи од нас. (Беседа 143: на Теодорову Суботу /1974/, књ.3, стр. 77-79).
- Ја више не живим, у мени живи Господ Христос (Гал.2,20). Зато, поучени Еванђељем Господа Христа, поучени кроз Светог Павла (Апостола), ми знамо да смо Тело Господа Христа. Црква је Тело Његово (Еф.1,23;4,17), духовно Тело Његово, и ми смо удови Цркве, живимо као живи делићи (=удови), као живе ћелије у Телу Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. И чули сте данас у Светом Еванђељу: ми се облачимо непрестано у Силу с висине (Лк.24,49), облачимо се у Светога Духа, облачимо се у Небеску Силу да победимо сваку мрачну демонску силу на земљи, сваки грех, сваку страст, свако искушење, сваког ђавола. То је наш живот на земљи. То је један непрекидни подвиг - подвиг охристовљења. Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, предај себе Господу Христу, и онда ћеш постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење. (...) Христос је заиста, како пише у Светом Еванђељу, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак свега људског, сваког човека (Откр.1,8; 22,13). Самим тим ти и ја, позвани смо да увек знамо, да увек осећамо, да увек доживљујемо да је Господ Христос Почетак и Завршетак нашег бића, целог нашег бића, нашег живота. Њиме да почињемо, Њиме да све завршавамо. А завршетак тај, то је бескрајни завршетак, завршетак који нема завршетка; то је крај који нема краја. (6) Јер поставши Христов, ти постајеш божански и бесмртан. То је смисао Цркве Христове, (смисао Свете Литургије), то је сваки хришћанин, (и сви хришћани), то је пут његов (и њихов), смисао његов (и њихов) - Богочовек Христос. И ти си позван да постанеш по благодати Богочовек. Да живиш Господа Христа као себе, да Њега стално доживљујеш као себе, да Он стално живи у теби (и свима), да у теби (и свима) бруји Еванђеље Светог Апостола Павла: Ја више не живим, у мени живи Христос! (Гал.2,20). (Беседа 175: на Вазнесење /1967/, књ.З, стр. 279-280).
- Ево ризнице свих блага, и ризнице свих Сила Божанских и небеских, и тог Царства Божјег које је на земљи (=Света Педесетница, када славимо „највеће чудо овога света: рођендан Цркве Божије - завршни Празник, завршило се Спасење"). Јер Црква Христова на земљи и јесте Царство Божје, Царство Божје и за мене и за тебе... Ако ко Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац (Мт.18,16-17). Зашто Цркву да послуша? Зато што је Црква - Света Тројица, и сва је Црква Истина Божја, сав Живот Божји, сва пуна Вечности Божанске, Правде и Истине Божанске. Зато је она непогрешиви судија. Дух Свети - гле, то је душа Цркве, то је савест Цркве, то је ум Цркве, то је разум Цркве. Зато Црква стоји у овоме свету као најважнији и непогрешиви судија. Судија, али пре тога и мајка, и лекар, и болница. Лечи од сваке болести, од свакога греха, лечи од свега смртнога, лечи од смрти. У Цркви је и лек од смрти: то је Свето Причешће, то је Свето Крштење, то је лек од смрти. Крстивши се у Господа Христа и примајући Свето Причешће, постајеш бесмртан, лечиш се од свега смртног, и од сваке смрти (...) Какве су силе које даје Дух Свети? Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан Свете Педесетнице, Сила с висине (Лк.24,29;ДАп.1,4-8;2,4)? То су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Светога. Те Свете Силе, те Божанске Силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, Свето Причешће, дају нам сву Свету Тројицу - на вечно спасење. Крштавао се у име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, свима Божанским Силама Свете Тројице. Свето Причешће - испуњујемо се васцелим Господом Христом. То долази од Господа, то је дар Његов Цркви (=нама у Цркви), а од нас зависи како ми примамо те Свете Силе... Та Божанска Сила (Духа Светога) је запалила, ето, и данас запаљује душе, и данас претвара душе у буктиње неугасиве, и данас чини људе неустрашивим борцима и победницима кроз Господа Христа. Ту силу даје Дух Свети. И наша је вера у сили Божијој, како вели Свети Апостол у своме Еванђељу (1Кор.2,4-5). У сили Божијој и Духу Светоме; наша је вера у доказивању Духа и силе, у доказивању и показивању Духа и силе. Шта ће нам учинити људи? Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рм.8,35)?... Ко је Христов? Онај који је Духом Христовим испуњен, онај који је Крштењем Светим, Светим Причешћем унео у себе Духа Светога, и умножава Његове силе у себи, вером и љубављу (и Литургијом), и држањем светих заповести Христових. Јер, ко нема Духа Христовог, није Христов (Рм.8,9), није хришћанин! По чему се човек познаје у овоме свету, познаје да је хришћанин? - По Духу Светоме, по роду Духа Светога (Гал.5,22)... Јер, ни Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову (на Св. Педесетницу). Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго до сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Алостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Црква Христова је непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова (у Телу Христовом), сведочанство и Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. /То сведочимо и Св. Литургијом/ (1Кор.11,25-25;Анафора Св.Василија). (Три Беседе на три дана Св. Педесетнице /1965/, књ.3, стр.317-333).
/Ево још неколико бисера из Јустинових тумачења Јеванђеља Христовог по Јовану и по Павлу/.
- Тумачећи Господњу Беседу О Хлебу Живота, Јован, гл. 6, Ава пише: „Хлеб Божији (Јн.6.33) на првом месту јесте Личност Богочовека Христа, оно што Он по Себи јесте и што Собом доноси и даје свету... Богочовек је Хлеб Божји, и тиме живот свету: Јер је Хлеб Божји Онај Који силази с неба и даје живот свету (Јн.6.33). Значи: живот на земљи је сав с неба, сав пореклом одозго, од Бога, од Богочовека. Овде је и сва логика живота, и сва сила живота, и сва вечност живота -Богочовек Христос... Људи подносе визију Бога само опосредовану материјом. Тако и у Христу: Бога виде преко тела, преко материје, кроз „завесу“ тела, не непосредно, јер је њихов вид неспособан да непосредно гледа Бога, суштину бића Његовог надбожанског. Бог се највише и најдубље може сагледати и видети само животом божанским, тј. Ако човек живи божанском Истином, божанском Правдом, божанском Љубављу, божанским Животом = Богочовеком, Богочовековим Еванђељем, (Причешћем Богочовеком)... Све је то условљено Личношћу Богочовека Христа, не овим делом Његовим или оним; јер је Хлеб живота Он Сам, у целокупној својој Богочовечанској Личности, појави и стварности. Зато изричито вели: Ја сам Хлеб Живота (Јв.6,48)“.
- Бог је постао човек, да би као човек дао људима средства и силе да савладају и победе смрт, хранећи се вечним животом, хранећи се Њиме - Хлебом Живота... У Богочовеку, у Телу Његовом (= у Цркви = литургији) је живот свету (Јн.6.51), а свуда наоколо је смрт света, агонија света, ропац и вечно умирање света без коначног издисаја. Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли дати, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дати него Божјом Крвљу и Божјим Телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт и стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, и Божјим телом и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт и само смрт. Тело и крв Христа су Тело и крв Сина Човечјега (Јн.6,53), оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су и тело и крв самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и Тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово - Тело Божје, крв Његова - Крв Божја, душа Његова - душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени (7) (...) Тело и крв Христова сједињују човека са самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку, Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христвим. Стога Спас и вели: Који једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему (Јн.6,56). Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма"(...)
- Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: Који једе Мене, и он ће живети Мене ради (Јн.6,58). Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега нема реалнијег и емпиричнијег реализма. Богочовек је Хлеб Који сиђе с неба (Јн.6,50): јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: Који једе Хлеб овај, живеће вавек (Јн.6,58). Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз Свете Тајне (=Св. Евхаристију) и свете врлине. На тај начин људи постају удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф.5,30)".
- Тумачећи даље Јн.6,63-64, каже: „Животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу (=Св. Евхаристији) човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (Јн.6,26-58). Те су речи истовремено и дух и живот“. (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, Бгд. 1989, стр. 70-79).
(4)Ове речи Св. Василија наводи Св. Григорије Богослов у својој Надгробној Беседи Светом Василију
(5)Код о. Јустина, још из времена његове студије о Св. Макарију Египатском (1926), често се понавља овај израз: „Свете Тајне и свете врлине", а то је често и у његовим Беседама (из којих овде наводимо неколико одломака о Св. Литургији-Причешћу). Треба, притом, знати да су и Св. Тајне и Св. врлине код њега пре свега Христолошке стварности, јер за њега, као и за Св. Максима, Сам Христос јесте Ипостасна Врлина, те према томе и стицање врлина, које бива кроз Св.Тајне и свете подвиге, јесте не мање благодатни, Христоцентрични, Светодуховски опит и искуство живота и спасења у Христу, те дакле увек и евхаристијско-еклисиолошка стварност. Такав је, уосталом, двоструки садржај Светолитургијских молитава и карактер хришћанског, Црквеног, подвижничко-литургијског етоса и живота Православног, личносаборног, мистриолошко-врлинског, који се засађује и почиње Светим Крштењем и наставља Св. Миропомазањем и Светом Литургијом, где су доживљава и опитује предукус есхатолошког Царства Небеског. То је оно што о. Јустина назива не мистицизмом него Богочовечанским реализмом.
(6)Отац Јустин је говорио: да је увек осећао да рашћење човека у Христу, усавршавање Светих на Небу, нема никада краја ни завршетка, и да се осећајући то, бескрајно обрадовао када је исту мисао, исту истину, нашао код Св. Симеона Новог Богослова.
(7)Ова последња реченица најбоље потврђује да је неумесан и богословски нетачан, и неправославан, израз „пресуштаствљење" ( transsubstantiatio ) који је за тајну претварања Хлеба и Вина у Литургији у Тело и Крв Христово употребила латинска, римокатоличка схоластика, па су је отуда и неки новији православни (у „школском богословљу") употребљавали, који израз, иначе, Отац Јустин нити је прихватао, нити је икада употребљавао.
