JEVANĐELJE (grč. εύαγγέλιον - blaga, radosna vest),
blaga vest ο spasenju čoveka kroz Isusa Hrista, obećano "semenu ženinom" (Post 3,15), zbog čega se to mesto u Bibliji naziva "protojevanđelje", prvo jevanđelje, na osnovu proročanstva (Is 61,1), za koje je Hristos rekao da se ispunilo na njemu (Mt 11,5; Lk 4,18). U smisao reči Jevanđelje ulazi sav bogati sadržaj povesti ο svespasavajućoj Božanskoj blagodati u Hristu (Dap 20,24; Rm 1,1-2; Lk 1,15) i blagovest ο Carstvu Božjem (Lk 6,16, Mt 4,23; 9,35). Hristos je centar blagovesti, i usled toga njegova ličnost i Jevanđelje nikada se ne mogu odvojiti (Mk 8,35; 10,29). Kada Sv. Pavle govori da on propoveda Jevanđelje Hristovo, to znači da on propoveda ono Jevanđelje koje je propovedao Hristos.
Izraz "jevanđelje", koji je prvobitno označavao blagu vest ο Isusu Hristu, tokom vremena je počeo da se shvata kao pripovest ο njegovom zemaljskom životu (Mk 1,1). Zato se govori ο četiri Jevanđelja kao ο različitim zbornicima, u kojima se pripoveda ο životu i delima Spasitelja na zemlji. S obzirom na to da su ove kanonske knjige bogonadahnute, a sadržaj im je sve ο životu i radu jedne ličnosti - Isusa Hrista, Jevanđelja nose oznake po onima koji ih kazuju, npr. Jevanđelje po Mateju (a ne od Mateja) i dr.; ono je od Boga, a po Matejevom kazivanju, zapisivanju.
Originalnost i autentičnost Knjige Jevanđelja na oltaruΟ originalnosti i autentičnosti četiri Jevanđelja svedoče najraniji hrišćanski pisci, kao: Sv. Kliment Rimski (postradao 100. godine) - u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima pokazuje poznavanje triju Jevanđelja; Sv. Ignjatije Bogonosac, Episkop (postradao 107. ili 115. godine), u svojim poslanicama ima navode Jevanđelja po Mateju; Sv. Polikarp, Episkop smirnski (postradao između 156. i 166. godine), u svojoj Poslanici Filipljanima ima mnogo navoda iz Jevanđelja po Mateju, i citira (1 Jn 4,3). Sv. Irinej, Episkop lionski (oko 140. do 202. godine), govori ο četiri Jevanđelja i čak iznosi osnovne razloge zašto ih ima četiri. Sv. Justin Mučenik (rodio se početkom II veka) navodi mnoštvo citata iz Jevanđelja po Mateju i Luki, a nekoliko po Marku i Jovanu. Sv. Kliment Aleksandrijski pruža jasno svedočanstvo ο tome da su hrišćanske opštine jednoglasno priznavale četiri Jevanđelja. I Tertulijan (250) zastupa autentičnost Jevanđelja po Luki. Sva četiri Jevanđelja nalaze se u dva najstarija prevoda Hovog Zaveta, na starosirijskom (pešito) i starolatinskom (itala) jeziku.
Što se tiče unutrašnjeg dokazivanja istinitosti Jevanđelja, prva tri sadrže Hristovo predskazanje ο razorenju Jerusalima; po stilu i načinu izlaganja, jasno je da su pisana pre ovog događaja (70. godine), jer govore ο znacima koji će prethoditi, a ne ο strahotama stvarnosti. U Jevanđelju po Jovanu, nailazimo na izraze koji potvrđuju predanje da je ono napisano mnogo kasnije, izvan Palestine, u Efesu. Zbog toga pisac brižljivo objašnjava jevrejske izraze i običaje (npr. Pasha - judejski praznik), jer su manje poznati. U Jevanđelju nema spomena ο razorenju Jerusalimskog hrama i propasti države; autor je, znači, pisao posle ovog događaja, i ukidanje jevrejskih ustanova je bila stvarnost.
Poređenja 4 Jevanđelja Upoređujući sadržaj Jevanđelja, primećujemo, pored zadivljujuće saglasnosti, i izvesne razlike; razlike su veće između Jevanđelja po Jovanu i tri druga Jevanđelja. Njihovi pisci - Matej, Marko i Luka - slažu se u izlaganju, i otuda se nazivaju sinopticima, a njihova dela - sinoptičkim Jevanđeljima, jer slede sinopsis, uporedno posmatranje događaja iz života Hristovog. Sinoptici uglavnom pripovedaju ο Hristovom radu u Galileji i njegovo poslednje putovanje u Jerusalim i događaje u vezi sa tim. Α Jovan izlaže njegove posete Jerusalimu iz godine u godinu i delatnost u Judeji. Jovan navodi one Hristove govore kojih nema kod prve trojice (npr. Jn 14-18), dok kod njega nema Propovedi na gori (Mt 5-7; Lk 6,20-49; 11,1-13; 12,21). Prva trojica govore više ο čudima Hristovim, a Jovan opisuje njegovu izvanrednu ličnost; prvi pripovedaju šta je on činio, a Jovan ko je on. No i među samim sinopticima opažamo izvesne razlike. Sva ova pitanja oko saglasnosti, međusobnih pozajmica u tri Jevanđelja, a i razlika, u teologiji se posebno proučavaju i nazivaju sinoptičkim problemom. U tom cilju, radi bolje preglednosti, izdaju se tekstovi jevanđelja uporedo u četiri kolone.
Jevanđelje po Jovanu Četvrta knjiga Novog Zaveta, sadrži 21 glavu, napisana je u Efesu, s ciljem da oni kojima je upućena "veruju da Isus jeste Hristos Sin Božji, i da verujući imaju život u ime njegovo." (20,31) Verovatno je napisano protiv lažnih učitelja u vezi sa pitanjem Hristove ličnosti, jer su ta pogrešna učenja jeresi, počela da se javljaju u I veku Hrišćanstva. Prvenstvena tačka jevanđelskog učenja jeste Božanstvo Boga Reči (Logosa), Gospoda Isusa, zatim, iskupljenje i neophodnost duhovnog preporoda, buduće Vaskrsenje mrtvih, poslanje Svetog Duha i dr. Celo Jevanđelje puno je najuzvišenijih i najtajanstvenijih istina hrišćanske vere. Prvih 18 stihova prve glave ključna su za dalje izlaganje, jer sve kasnije navedeno (čuda i propovedi) ima za cilj da potvrdi istinu izraženu u početku - Isus Hristos je Sin Božiji, Večna Reč, jedno sa Ocem (20,31). Zbog uzvišenog bogoslovskog izlaganja hrišćanskih istina, Sv. Jovan se na ikonama i freskama izobražava sa orlom u pozadini.
Jevanđelje po Luki Treća knjiga Ηοvog Zaveta, sadrži 24 glave i tekstualno je najduža novozavetna knjiga. Tpeće Jevanđelje nosi u naslovu ime Luke, jednog od pratilaca Sv. Pavla na misionarskim putovanjima. Pisac ne spominje sebe, ističe da sa svoje strane "ispitavši tačno sve od početka", želi da svom prijatelju "plemenitom Teofilu" izloži sve ο životu i radu Hristovom (1,1-4), što je moguće tačnije i potpunije. Ovo upućuje na zaključak da je u pitanju kritičko, a ne memoarsko pisanje; ono, ovakvo, predstavlja početak naučno pisane istorije Crkve. Sv. Luka ga je napisao pod nadzorom Sv. Pavla. Neki primećuju karakteristične osobenosti Sv. Pavla onda kada pisac izlaže reči Hristove ο blagodati Božjoj svespasiteljskoj za sve narode, kada slika Hrista kao Spasitelja ne samo Jevreja, nego i svih ljudi. Uz to, u ovom Jevanđelju izveden je rodoslov Isusov od Adama (unazad od Hrista ka Adamu, Lk 3,23-38), da bi se naglasilo da je Isus - Sin Čovečji. Time se želi predočiti da je Hristos ne samo za Jevreje, već da je preko Adama s njegovim semenom i za sve narode sveta. Samo Sv. Luka pripoveda ο grešnici koja pomazuje Hrista mirom (7,36-50), ο Zakheju (19,1-10), ο cariniku i fariseju (18,9-14), ο razbojniku na krstu (15 i 16). Jedino Jevanđelje po Luki donosi povest ο rođenju Jovana Krstitelja (1,5-25,57-58), ο rođenju i mladosti Isusovoj (2,1-7), neka zapažanja ο stradanju i Vaskrsenju, i pripovest ο Vaznesenju na Nebo (24,50-53). Smatra se da je Jevanđelje napisano dve godine pre knjige Dela apostolska (autor knjige je takođe Luka), negde oko 62. ili 63. godine.
Jevanđelje po Marku
Druga knjiga Novog Zaveta, sadrži 16 glava, napisao ga je Marko, nećak Varnavin (Kol 4,10), na osnovu kazivanja i pod nadzorom Sv. Petra. Namenjeno je Hrišćanima iz neznaboštva; otuda on podrobno opisuje jevrejske običaje i izraze (7,3; 4,11; 15,42), no ništa ne govori ο Isusovom rođenju i dr. Premda Jevanđelje ne kazuje ništa novo, pored onog što nalazimo kod Mateja i Luke, ipak ono nije ponavljanje drugih Jevanđelja. Premda u Jevanđelju ima najbitnijih podataka iz Hristovog života, mnoštvo manje značajnih podataka, koje nalazimo samo ovde, svedoče ο tome da je autor dobijao ova svedočanstva od pouzdanog očevica, s dobrim pamćenjem (Mk 1,31; 9,27; 10,21,23; 1,35; 3,20; 6,31; 4,36). Ove i druge karakteristike imaju za cilj da predstave Hrista kao Sina Božijeg, čiji su život i dela poslužili kao osnovica jevanđelske propovedi. Osobitost Marka je i u tome što Isusa naziva bratom Jakova, Josije, Jude i Simona (6,3). Jevanđelje je napisano oko 70. godine, kada je razaran Jerusalimski hram, što ono nagoveštava (13,2).
Jevanđelje po Mateju
Prva knjiga Novog Zaveta, sadrži 28 glava. Ovo prvo od četiri Jevanđelja sveti oci jednoglasno pripisuju Sv. Mateju; isto tako, oni jednoglasno svedoče da je ono bilo prvobitno napisano na aramejskom, tadašnjem govornom jeziku u Palestini, mada se njegov prevod na grčki jezik, koji se koristio od najstarijih vremena, spominje uporedo s drugim Jevanđeljima. Ono nosi karakteristike originalnog sastava, a ne prevoda: citati iz Starog Zaveta, sadržani u Hristovim rečima, obično su uzeti iz prevoda na grčki jezik, iz Septuaginte, a ne iz originalnog jevrejskog teksta. Cilj pisanja Jevanđelja je jasno izražen u (1,1): "Rodoslov Isusa Hrista, sina Davida, Avramova sina." Ovime se želi naglasiti da je Isus sin Davidov, obećani jevrejski Mesija, njihov Prorok i Car. Matej započinje Jevanđelje rodoslovom, koji vodi do Avrama, praoca jevrejskog naroda. To je Jevanđelje ispunjenih proročanstava i, otuda, ono stalno ukazuje na to kako su se proročanstva ispunila u Isusu Hristu: "tada se ispuni što je rekao prorok". Ovde je to naglašenije nego u drugim Jevanđeljima. Reči Isusa Hrista navode se veoma podrobno, uz mnoge citate iz Starog Zaveta, i tako snažno ubeđuju Jevreje da je Isus - Mesija. Naziv "Sin Čovečji" Isus pripisuje samome sebi, naročito u ovom Jevanđelju. Jevanđelje je napisano između 63. i 67. godine.
blaga vest ο spasenju čoveka kroz Isusa Hrista, obećano "semenu ženinom" (Post 3,15), zbog čega se to mesto u Bibliji naziva "protojevanđelje", prvo jevanđelje, na osnovu proročanstva (Is 61,1), za koje je Hristos rekao da se ispunilo na njemu (Mt 11,5; Lk 4,18). U smisao reči Jevanđelje ulazi sav bogati sadržaj povesti ο svespasavajućoj Božanskoj blagodati u Hristu (Dap 20,24; Rm 1,1-2; Lk 1,15) i blagovest ο Carstvu Božjem (Lk 6,16, Mt 4,23; 9,35). Hristos je centar blagovesti, i usled toga njegova ličnost i Jevanđelje nikada se ne mogu odvojiti (Mk 8,35; 10,29). Kada Sv. Pavle govori da on propoveda Jevanđelje Hristovo, to znači da on propoveda ono Jevanđelje koje je propovedao Hristos.
Izraz "jevanđelje", koji je prvobitno označavao blagu vest ο Isusu Hristu, tokom vremena je počeo da se shvata kao pripovest ο njegovom zemaljskom životu (Mk 1,1). Zato se govori ο četiri Jevanđelja kao ο različitim zbornicima, u kojima se pripoveda ο životu i delima Spasitelja na zemlji. S obzirom na to da su ove kanonske knjige bogonadahnute, a sadržaj im je sve ο životu i radu jedne ličnosti - Isusa Hrista, Jevanđelja nose oznake po onima koji ih kazuju, npr. Jevanđelje po Mateju (a ne od Mateja) i dr.; ono je od Boga, a po Matejevom kazivanju, zapisivanju.
Originalnost i autentičnost Knjige Jevanđelja na oltaruΟ originalnosti i autentičnosti četiri Jevanđelja svedoče najraniji hrišćanski pisci, kao: Sv. Kliment Rimski (postradao 100. godine) - u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima pokazuje poznavanje triju Jevanđelja; Sv. Ignjatije Bogonosac, Episkop (postradao 107. ili 115. godine), u svojim poslanicama ima navode Jevanđelja po Mateju; Sv. Polikarp, Episkop smirnski (postradao između 156. i 166. godine), u svojoj Poslanici Filipljanima ima mnogo navoda iz Jevanđelja po Mateju, i citira (1 Jn 4,3). Sv. Irinej, Episkop lionski (oko 140. do 202. godine), govori ο četiri Jevanđelja i čak iznosi osnovne razloge zašto ih ima četiri. Sv. Justin Mučenik (rodio se početkom II veka) navodi mnoštvo citata iz Jevanđelja po Mateju i Luki, a nekoliko po Marku i Jovanu. Sv. Kliment Aleksandrijski pruža jasno svedočanstvo ο tome da su hrišćanske opštine jednoglasno priznavale četiri Jevanđelja. I Tertulijan (250) zastupa autentičnost Jevanđelja po Luki. Sva četiri Jevanđelja nalaze se u dva najstarija prevoda Hovog Zaveta, na starosirijskom (pešito) i starolatinskom (itala) jeziku.
Što se tiče unutrašnjeg dokazivanja istinitosti Jevanđelja, prva tri sadrže Hristovo predskazanje ο razorenju Jerusalima; po stilu i načinu izlaganja, jasno je da su pisana pre ovog događaja (70. godine), jer govore ο znacima koji će prethoditi, a ne ο strahotama stvarnosti. U Jevanđelju po Jovanu, nailazimo na izraze koji potvrđuju predanje da je ono napisano mnogo kasnije, izvan Palestine, u Efesu. Zbog toga pisac brižljivo objašnjava jevrejske izraze i običaje (npr. Pasha - judejski praznik), jer su manje poznati. U Jevanđelju nema spomena ο razorenju Jerusalimskog hrama i propasti države; autor je, znači, pisao posle ovog događaja, i ukidanje jevrejskih ustanova je bila stvarnost.
Poređenja 4 Jevanđelja Upoređujući sadržaj Jevanđelja, primećujemo, pored zadivljujuće saglasnosti, i izvesne razlike; razlike su veće između Jevanđelja po Jovanu i tri druga Jevanđelja. Njihovi pisci - Matej, Marko i Luka - slažu se u izlaganju, i otuda se nazivaju sinopticima, a njihova dela - sinoptičkim Jevanđeljima, jer slede sinopsis, uporedno posmatranje događaja iz života Hristovog. Sinoptici uglavnom pripovedaju ο Hristovom radu u Galileji i njegovo poslednje putovanje u Jerusalim i događaje u vezi sa tim. Α Jovan izlaže njegove posete Jerusalimu iz godine u godinu i delatnost u Judeji. Jovan navodi one Hristove govore kojih nema kod prve trojice (npr. Jn 14-18), dok kod njega nema Propovedi na gori (Mt 5-7; Lk 6,20-49; 11,1-13; 12,21). Prva trojica govore više ο čudima Hristovim, a Jovan opisuje njegovu izvanrednu ličnost; prvi pripovedaju šta je on činio, a Jovan ko je on. No i među samim sinopticima opažamo izvesne razlike. Sva ova pitanja oko saglasnosti, međusobnih pozajmica u tri Jevanđelja, a i razlika, u teologiji se posebno proučavaju i nazivaju sinoptičkim problemom. U tom cilju, radi bolje preglednosti, izdaju se tekstovi jevanđelja uporedo u četiri kolone.
Jevanđelje po Jovanu Četvrta knjiga Novog Zaveta, sadrži 21 glavu, napisana je u Efesu, s ciljem da oni kojima je upućena "veruju da Isus jeste Hristos Sin Božji, i da verujući imaju život u ime njegovo." (20,31) Verovatno je napisano protiv lažnih učitelja u vezi sa pitanjem Hristove ličnosti, jer su ta pogrešna učenja jeresi, počela da se javljaju u I veku Hrišćanstva. Prvenstvena tačka jevanđelskog učenja jeste Božanstvo Boga Reči (Logosa), Gospoda Isusa, zatim, iskupljenje i neophodnost duhovnog preporoda, buduće Vaskrsenje mrtvih, poslanje Svetog Duha i dr. Celo Jevanđelje puno je najuzvišenijih i najtajanstvenijih istina hrišćanske vere. Prvih 18 stihova prve glave ključna su za dalje izlaganje, jer sve kasnije navedeno (čuda i propovedi) ima za cilj da potvrdi istinu izraženu u početku - Isus Hristos je Sin Božiji, Večna Reč, jedno sa Ocem (20,31). Zbog uzvišenog bogoslovskog izlaganja hrišćanskih istina, Sv. Jovan se na ikonama i freskama izobražava sa orlom u pozadini.
Jevanđelje po Luki Treća knjiga Ηοvog Zaveta, sadrži 24 glave i tekstualno je najduža novozavetna knjiga. Tpeće Jevanđelje nosi u naslovu ime Luke, jednog od pratilaca Sv. Pavla na misionarskim putovanjima. Pisac ne spominje sebe, ističe da sa svoje strane "ispitavši tačno sve od početka", želi da svom prijatelju "plemenitom Teofilu" izloži sve ο životu i radu Hristovom (1,1-4), što je moguće tačnije i potpunije. Ovo upućuje na zaključak da je u pitanju kritičko, a ne memoarsko pisanje; ono, ovakvo, predstavlja početak naučno pisane istorije Crkve. Sv. Luka ga je napisao pod nadzorom Sv. Pavla. Neki primećuju karakteristične osobenosti Sv. Pavla onda kada pisac izlaže reči Hristove ο blagodati Božjoj svespasiteljskoj za sve narode, kada slika Hrista kao Spasitelja ne samo Jevreja, nego i svih ljudi. Uz to, u ovom Jevanđelju izveden je rodoslov Isusov od Adama (unazad od Hrista ka Adamu, Lk 3,23-38), da bi se naglasilo da je Isus - Sin Čovečji. Time se želi predočiti da je Hristos ne samo za Jevreje, već da je preko Adama s njegovim semenom i za sve narode sveta. Samo Sv. Luka pripoveda ο grešnici koja pomazuje Hrista mirom (7,36-50), ο Zakheju (19,1-10), ο cariniku i fariseju (18,9-14), ο razbojniku na krstu (15 i 16). Jedino Jevanđelje po Luki donosi povest ο rođenju Jovana Krstitelja (1,5-25,57-58), ο rođenju i mladosti Isusovoj (2,1-7), neka zapažanja ο stradanju i Vaskrsenju, i pripovest ο Vaznesenju na Nebo (24,50-53). Smatra se da je Jevanđelje napisano dve godine pre knjige Dela apostolska (autor knjige je takođe Luka), negde oko 62. ili 63. godine.
Jevanđelje po Marku
Druga knjiga Novog Zaveta, sadrži 16 glava, napisao ga je Marko, nećak Varnavin (Kol 4,10), na osnovu kazivanja i pod nadzorom Sv. Petra. Namenjeno je Hrišćanima iz neznaboštva; otuda on podrobno opisuje jevrejske običaje i izraze (7,3; 4,11; 15,42), no ništa ne govori ο Isusovom rođenju i dr. Premda Jevanđelje ne kazuje ništa novo, pored onog što nalazimo kod Mateja i Luke, ipak ono nije ponavljanje drugih Jevanđelja. Premda u Jevanđelju ima najbitnijih podataka iz Hristovog života, mnoštvo manje značajnih podataka, koje nalazimo samo ovde, svedoče ο tome da je autor dobijao ova svedočanstva od pouzdanog očevica, s dobrim pamćenjem (Mk 1,31; 9,27; 10,21,23; 1,35; 3,20; 6,31; 4,36). Ove i druge karakteristike imaju za cilj da predstave Hrista kao Sina Božijeg, čiji su život i dela poslužili kao osnovica jevanđelske propovedi. Osobitost Marka je i u tome što Isusa naziva bratom Jakova, Josije, Jude i Simona (6,3). Jevanđelje je napisano oko 70. godine, kada je razaran Jerusalimski hram, što ono nagoveštava (13,2).
Jevanđelje po Mateju
Prva knjiga Novog Zaveta, sadrži 28 glava. Ovo prvo od četiri Jevanđelja sveti oci jednoglasno pripisuju Sv. Mateju; isto tako, oni jednoglasno svedoče da je ono bilo prvobitno napisano na aramejskom, tadašnjem govornom jeziku u Palestini, mada se njegov prevod na grčki jezik, koji se koristio od najstarijih vremena, spominje uporedo s drugim Jevanđeljima. Ono nosi karakteristike originalnog sastava, a ne prevoda: citati iz Starog Zaveta, sadržani u Hristovim rečima, obično su uzeti iz prevoda na grčki jezik, iz Septuaginte, a ne iz originalnog jevrejskog teksta. Cilj pisanja Jevanđelja je jasno izražen u (1,1): "Rodoslov Isusa Hrista, sina Davida, Avramova sina." Ovime se želi naglasiti da je Isus sin Davidov, obećani jevrejski Mesija, njihov Prorok i Car. Matej započinje Jevanđelje rodoslovom, koji vodi do Avrama, praoca jevrejskog naroda. To je Jevanđelje ispunjenih proročanstava i, otuda, ono stalno ukazuje na to kako su se proročanstva ispunila u Isusu Hristu: "tada se ispuni što je rekao prorok". Ovde je to naglašenije nego u drugim Jevanđeljima. Reči Isusa Hrista navode se veoma podrobno, uz mnoge citate iz Starog Zaveta, i tako snažno ubeđuju Jevreje da je Isus - Mesija. Naziv "Sin Čovečji" Isus pripisuje samome sebi, naročito u ovom Jevanđelju. Jevanđelje je napisano između 63. i 67. godine.
