Зло које постоји Бог није створио. Зло је од умних, мисаоних духова који су отпали од љубави божанске, који су се окренули према својој личности и остали непокорни; почели су умовати своје умовање, али ма колико се свака умна сила која није сједињена са извором живота трудила да нешто добро учини и говори, све што она ради посољено је смрадом пакленим, јер је једино Бог извор мира и радости, љубави и правде и доброте.
Сва створена бића су ограничена, а оно што је ограничено није савршено; него им је дато да се усавршавају. Међутим, пала су; прво нису сачували своје достојанство анђели, па после на зависти тих духова који су пали и наши прародитељи Адам и Ева су пали. И ево, и у нама се исто укотвила та особина — паклена завист.
Завист не преза од ничега, и Богу у лице говори противно стално, свуда и на сваком месту.
Бог је сав љубав, а завист не трпи да се добро некоме ближњем учини.
Један од богоносних отаца, преподобни Нил Мироточиви (јављао се монаху Теофану, који је у 18. веку живео у његовој пештери) објашњавао је многе тајне из Царства Небеског. И каже да је завист печат антихриста на срце човеку. Како је то за нас страшна ствар! А ми често пута завидимо ближњима својим, чак и својим најрођенијима нешто завидимо. И не обраћамо пажњу на то да се лечимо, да дођемо к себи.
Бог наш, Исус Христос, јесте савршени Бог и савршени човек. Он као савршени Бог све обухвата љубављу, безграничном љубављу. Он је и као савршени човек мио свакој души која му приступа. Нама све некако изгледа да нам је далеко та љубав Божја, да је Бог много далеко од нас. Уствари, ми се удаљавамо. А Он не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали Му као према свом искреном пријатељу... Али ми не приступамо на такав начин, него све некако изоловано, некако званично; и кад се молимо и кад нешто добро чинимо, све некако као да смо исувише званични. А Он тражи од нас да будемо природни. Он нам је показао како је међу нама живео: простодушно, смирено и кротко. Какве нас је Господ створио, такви да Му приступамо. Као дете безазлено да Му приступамо.
Њему, Господу, мила су добра дела која чинимо. Милостињу и све што чинимо ради спасења нашег, ради користи ближњих и Свете Цркве, све је добро и мило Господу.
Али је Господу најмилија и најдража љубав безазлена, простодушна, детиња, која се тако приљуби к срцу Његовом. Ето шта је Господу најумивеније од нас што Он тражи. А то може свака душа. И богат и сиромах, и стар и млад...
Некако се стално враћам на ту тему, увек бих то понављао, да се научимо како да се приближимо своме Родитељу, како да Му се приближимо срцем, целим својим бићем; како да Му будемо омиљени као што су анђели и свети. Јер смо ми много прљави, нечисти. Он не гледа на нашу прљавштину и нечистоту кад Му приступамо од срца, прихвата нас одмах. Кад се нешто огрешимо о свога Родитеља па му од срца приступамо, све нам прашта, као да ништа није било.
Он, Господ наш, безграничан је у љубави, неисказано. Требало би да Му приступамо искрено и да будемо стално са Њим, јер Он је стално са нама. Он покреће наш живот и жели да Га разумемо и схватимо. Сав Његов живот на земљи био је природан, такав да га човек може схватити; казао је да је Он љубав, објаснио нам да је Богу тако омилио свет да је дао свога Сина Јединороднога ради спасења човека. Открио нам је тајну, много нам је открио. Узвисио нас је изнад свих створења; природа човекова уздигнута изнад свих створења ушла је у тајинство свете и животворјашче Тројице.
Па шта можемо ми као људи више желети од тога да будемо једно са својим Богом, са својим Родитељем? Зато бисмо требали за то кратко време живота да научимо како да Му приступимо. Пошто ми своје сопствене снаге немамо, морамо да Му приступимо као безазлена, простодушна деца, од срца, да Га молимо да нас научи како да будемо добри, како да Га силно љубимо као што Га љуби Мајка Пресвета, анђели и свети.
Неће нас Господ оставити тако сироте ако Му стално будемо приступали од срца. Он очекује да се наше срце, наша душа распламса још јачом жељом и чежњом за Њим. Да никада не отпаднемо од Њега, од Његове љубави.
Често са нама бивају многе невоље и тешкоће овде на земаљској кугли, а све то јер се нисмо још смирили. Кад се душа смири и покори вољи Божјој, онда престају за нас страдања и патње. Јер тада су и страдања и патње некако мили срцу и души. Сасвим се друго разумевање живота код нас појављује; не мудрујемо више по овоме свету, као што свет мудрује. Схватамо другачије. Све што погледамо, све нешто блиставо, све умиљено.
Све нам је добро зато што је Богу све омиљено. Његова смо створења и све што је створено Његово је. И Он је то створио ради себе, дакле за себе, да будемо учесници у Његовој божанској љубави и божанском миру и радости.
Ето, као што видите, треба да се лечимо, да не примамо завист к срцу; завист разара унутрашњи мир и покој душе. Нпр. мирни смо, тихи, и дошао нам неки пријатељ и испричао о некоме ко нас је некад много вређао да има пуно успеха у животу, да је нешто постигао; и будући да му нисмо опростили, одмах се код нас појави дух зависти. Ето како не обраћамо пажњу. Непрестано морамо бити на молитви и не примати предлог духова зависти.
Свети Оци кажу: ако се одбаци предлог духова злобе, победа је добијена без борбе. Они су то из искуства говорили. Ако се предлог одбаци, победа је добијена без борбе.
Духови под небом стално упливишу мислене замке. Кад је преподобни Антоније видео шта све духови злобе под небом мреже и постављају, уздахнуо је и рекао: Боже мој, ко може од овога да буде спасен? И чуо је глас: Само смирени и кротки пролазе. Штавише, њих се то и не дотиче.
Видите, кад се душа смири, кад се покори вољи Божјој, духови злобе више немају власти над њом. Јер је она под окриљем благодати Светога Духа, огњем божанским скривена.
Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!
Овде, на земљи, људи треба да се потруде да не примају предлог духова злобе. Свети Оци говоре да треба добро да пазимо, да будемо на стражи, да знамо како је свака мисао која нам ремети унутрашњи мир од пакла упућена. И тај предлог да не примамо, да га одбацимо одмах! Ако се сагласимо и почнемо да беседимо са њим, уплитаће нас у мреже паклене. Од те једне мисли паклене нароје се многе и тек после човек види куда је зашао и шта учинио. Једно зло на друго се надовеже, па после кад дође себи човек каже: Шта ми је све то требало, био сам миран, тих, и одједном се све покварило. А покварило се зато што нисмо стражили.
Љубав, радост и мир, то су божански дарови, божанске особине. Оне појединачно чуда могу да стварају. Љубав сједињује све у једно; мир исто тако зрачи из човека, даје тишину; радост чини да се скине терет са човечије душе: кад дође нека радосна душа код тужне па му каже какве благе, тихе мисли, одједном као да је свануло. Значи, појединачно љубав, мир и радост чине чуда, али сједињени у једно могу заповедати свим стварима. Кад су сједињени и учвршћени у срцу, куда год таква душа упути мисли јавља се мир, јер из ње зрачи мир. Свети Оци кажу да може горе да премешта. Бивају исцељења, на пример, Господ је показао како, и казао да ћемо то чинити Његовом божанском снагом. Биће такви знакови: на болесне ставићемо руке и исцелиће се. То су истините речи Божје.
Али, ми смо изгубили доброту коју нам је Господ дао, па смо се мислено уплели као пиле у кучину и никако да се испетљамо, да буде мир у нашем срцу. Морамо обратити пажњу да у наше срце не улази оно што ремети мир.
Свети Оци прокрчили су нам пут и показали како треба да се потрудимо с Божјом помоћи.
Господ тражи да по разуму, са пуно разумевања, одбацимо зло и примимо Њега и Његово добро у срце. Зато се морамо обратити Господу, једином извору живота. Да се сродимо с Њим, јер смо се одродили, Ми се некад одродимо и од својих најближих. А не што пута се и уз своје најближе осетимо усамљени, због тога што смо се удаљили од истинског нашег Родитеља. Удаљили смо се мислено, умномислено.
Духовни живот је умни и мисаони живот. Зато морамо да обратимо пажњу на то шта се у нама роји, да молимо даноноћно Господа да нас избави од сваког зла, да нас очисти и да нам снаге да одбацимо предлог духова злобе. Ако примимо предлог, онда се нешто и сагласимо, одмах почиње борба, ми одбијемо једно а они предлажу друго, треће, четврто... И немамо мира, немамо покоја. Онда да се срцем и умом обратимо Господу: "Господе, ево немам снаге, нисам се научио од младости, остарео сам у злу, зло моје са мном је остарело, па сад треба много труда да се то избаци и искорени из мене. Али Ти си силан и моћан, научи ме да будем безазлен, простодушан, кротак и смирен. Награди ме Твојим божанским особинама, као што награђујеш Твоје анђеле и Твоје свете."
И тако, стално у простоти срца и својим речима свака душа да припадне Господу. Зато нам је непходна молитва, ма како била кратка, да чим устанемо с кревета, од сна, одмах благодаримо Богу што нам је дао своју милост да проживимо ноћ. Кад дође вече, да благодаримо на свему, јер Господ је животодавац који даје. Ту показујемо своју љубав према Њему и Он ће да нас приљуби к Себи. Кад душа заволи молитву од срца, онда после не може да се одвоји од свога Родитеља. Стално је са Њим, било да разговара с људима, било да је на послу, на раду. Увек је са Њим, и креће се у присуству Његовом као што се анђели и свети крећу. Ето то је залог Царства Небеског још овде на земљи.
Ниједном мисаоном потезу из душе не сме бити центар неки од предмета овде на земљи. Мисаони центар љубави је Господ и са Господом љубимо све. Кроз Њега и у Њему је све. Не смемо да се везујемо за предмете.
Анђелски чинови се не заробљавају мислено у тварима. Они гледају твар, али се мислено у њој не заробљавају. Јер, њихов мисаони центар је заробљен једино силом божанском, са којом све љубе. А ми кад видимо неку ствар нама привлачну, прилепимо се за њу. И ако дуже тако остане, она нам постаје идол. Уместо Бога, у нашем срцу је тада тај предмет, било жив било мртав.
Божанска љубав не трпи егоизам. А човек кад је пао испразнио се, и нема никога ближег него своју личност. Он се својој личности окренуо и чува је: не дозвољава да га неко вређа, жели да се о њему све добро мисли, а при томе не обраћа пажњу каквим животом живи, шта ради и како ради. Не обраћа пажњу јер је сав концентрисан на своју личност.
Ми морамо себе да презремо за љубав Господа, да тог "господина Ја" не само одбацимо, него и — убијемо. Ако он не буде мртав, не можемо да се сјединимо са Господом, увек ће да штрчи тај наш "господин Ја". Јер он је велики господин и не може да савије шију, он је високо.
Господ нам је показао какви треба да будемо: смирени, понизни, покорни вољи Божјој. Али ми хоћемо све да устројимо по нашем мишљењу. Мучимо сами себе, измучимо се и — ништа нисмо урадили! Неће овај свет како ми мислимо. И "господин Ја" се онда много љути што није онако како он мисли. А онај ко се смирио не размишља о себи као да је он нешто, знајући да је ништа, да је трулеж. Ако нас не би Господ чувао, ако нас не би држао, ма не би било ништа од нас! Ништа, само блато.
Срце је хладно кад је расејано. Душа није код куће, она лута. Кад је код куће, онда она загрева и срце. Чим изађе вани, одмах бију. Ван куће бију, мислено бију. Једна мисао се прима, друга одбија, и срце се ломи и постаје хладно. А кад душа дође себи, кад се помири са Господом, тад је Господ у центру живота, и тад је благо и топло.
Господ гледа на дубину срца, шта оно тамо жели и чему чезне. И ако душа не може одмах да дође себи, Господ ће у своје време опет све очистити и привући да дође душа себи, к центру, и душа ће да се смири. Али ако у дубини срца има нешто што није рашчишћено, нешто што тежи овоме свету и везивању за овај живот, онда ће наше лутање бити дуготрајно и многе ћемо муке и невоље имати. Више ћемо имати ми који смо, ето, побожни него они који нису. Зато што они немају тај унутрашњи бол, не размишљају о вечности, њима је све овоземаљско: да се ужива, да се једе, пије... Ту је њихова пажња, а ми смо подвојени, хоћемо да смо са Господом а нисмо расчистили своје материјалне прилике земаљске, са чиме наше срце још има много везе па је заробљено.
Треба планове и жеље земаљске одбацити од срца, тек онда ми можемо са Господом љубити искрено и ближњега свога. Иначе се наша овоземаљска љубав прилепи час за једно час за друго, а то је све непостојано, ништа нема од тога. И та непостојаност ломи, стално нас ломи. Живот не примамо са разумевањем, него површно.
Све што планирамо да урадимо мора да буде са једном мишљу и једном жељом, јер Господ то тражи. Да сви будемо у једномислију. Молио се Господ за то да будемо једно. А ми се стално подвајамо, и у свом породичном кругу се подвајамо. Није то добро, опет то човек хоће да се изврши његова воља. Разумем то онда кад је у кући домаћин атеиста, а деси се да Господ позове неког члана породице. Али та душа коју Господ позове мора мудро да делује. Никако не сме мислено да ратује са својим домаћином, иначе ту нема напретка. Не сме да постане разбојник који убија своје најрођеније својим мислима и жељама. Друга је ствар ако се ми предамо Господу, а домаћин каже: "Одрекни се!" Онда ми ниси родитељ, онда ми ниси ни ближњи. Ја не могу да се одрекнем Господа, ја сам сједињен срцем са Њим, ја сам Његов и Његов божански живот је у мени; ја не могу да се одрекнем Господа, а ти како хоћеш. Али опет не смемо ништа увредљиво да помислимо у срцу јер и најмања таква мисао ремети нам мир. У нама се стање погоршава, а код наших ближњих заоштрава. И најмања мисао која није заснована на љубави разара мир.
У породици у којој има више чланова довољно је да је само једна особа незадовољна — не мора она то ничим да испољава, довољно је да почне да умује како се њој наноси неправда и како се са њом не поступа добро — па да се поремети мир у тој породици; она то својим мислима поремети. И сви су незадовољни, а не знају откуда то.
Према ближњима треба имати подједнак однос. Не смемо да делимо људе: овај ми је симпатичан, овај антипатичан. Јер онда сте овој другој особи објавили рат. И неће вас трпети. Иако ви у спољашњости нисте дали повода, ни речима ни покретом, у унутрашњости сте, својим мислима, то изазвали.
Ми хришћани смо се крштењем обукли у Христа, обукли смо се у Бога, а Бог је љубав. И како то, сјединили смо се са Господом у крштењу, а уствари ратујемо против Њега! Како ратујемо? Мислима, упућујемо злу мисао нашем ближњем и даљњем.
Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви.
Злим духовима ми дајемо тело да буду видљиви за овај свет, да можемо да их видимо како изгледају. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује... Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно — било добро било зло — што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.
"Молите се без престанка", наређује апостол. Унутрашња молитва, она је труд самога човека. Јер кроз молитву се човек приближава срцем Господу, а пали духови гледају да га вежу за било какав овоземаљски предмет.
У молитви првенствено треба да се има пажња. Без пажње молитва не вреди ништа, али ако се сасвим остави, онда је још теже. Значи — труд! Али, ми стално скрећемо пажњу на нешто друго. Свети Оци су се молили да их Господ избави од заборава молитве.
У сваки посао да се унесемо са Господом. Јер, непријатељ стално извлачи ум: где смо били, шта смо радили, шта чули, чак све од детињства; па то онда врази све комбинирају, а ми мислимо да је све то наше. Они имају читав регистар нашег живота: шта смо чинили, како се понашали. Зато нам је потребан веома велики напор да се срцем приближимо Господу и да стално са Њим боравимо. То је радна молитва.
Поред радне, постоји и благодатна молитва. Она се добија као дар од Господа. Видећи наш труд да желимо свим бићем својим да се сјединимо са Њим, одбацујући све овосветске жеље, Он нас очишћава постепено од брига овога света, од привезаности за земаљске ствари, доводи душу у смирење и простоту, да не прима к срцу увреде, него шта год се дешавало да се смирава. Значи, постепено се очишћава душа да прими божански огањ да би се непрестано молила Духом Светим.
Безазлени, простодушни, неоптерећени бригама овога света брзо примају божански огањ ради непрестане молитве. Али ми који желимо да сазнамо шта је ово а шта оно, ми смо се натоварили овосветским бригама и интересима. Треба тога да се ослободимо, да се обновимо. А не можемо сами то, треба Дух Свети да сиђе у срце. Док смо у простодушности сједињени са Господом, мудрост овога света не улази у нас, него истиниту мудрост и истинито знање добијамо од Господа. Уколико се душа постепено смири, утолико јој се откривају тајне небеске. Смиреноме и кроткоме откривају се тајне свега што нас окружује, он схвата много дубље од оних који су годинама студирали мудрост овога света. Јер је у Богу тајна, и све док они мисле да су нешто стекли и да нешто знају, све дотле не може истинита мудрост божанска да уђе у њих, него им се само површно, према труду, даје откривење, у медицини, физици...
У духовном свету мисли су јасне као говори, оне се чују. Зато је труд о души драгоценији од свих дарова у овоме свету. Ако се човек не очисти па пређе у вечност са лошим карактерним особинама, неће моћи да уђе међу анђеле и свете.
Све док имамо неки мали ослонац у овоме свету, дотле ми мало поверења Господу дајемо. Свети Оци су све примали било добро било зло као од Господа, па су се смирили. Кад види да је душа припремљена, Господ је осењује благодаћу Духа Светога и онда она добија слободу, мир, радост и утеху, нема више страха. Та душа види да све страда због пада. Чим се окрене, одмах хоће да се заплаче за све и да се моли за све.
Човек у овоме свету може много да се труди улажући своје снаге за добро других, а да не очисти своју душу од греха. Може да пређе већину митарстава а да га мислена везаност за земаљске ствари на митарству милосрђа стровали у провалију. Могу се и многи спасти његовим трудом, на пример градњом задужбина, али му мислена везаност за земаљске вредности неће допустити да уђе у свет непролазних вредности, које само чиста душа може појмити.
Без ђавола се не можемо спасити! Јер ми смо синови наших родитеља са свим негативним особинама, које се не могу лако очистити. Треба много болова срца да се претрпи, па да се душа ослободи. Наши непријатељи нас нападају и преко људи, и тако борећи се — по Господњем промислу — ми постепено долазимо к себи. Без невоље нема богомоље. Тако душа увиђа да сваки њен ослонац овде на земљи није ништа и каже: немам никога да ме може разумети. Душа тражи неизменљиву љубав. Нема тога на земљи. Једино Господ може да нас утеши. По степену нашег ослобођења од брига, Господ нам дарује да осетимо да је Он са нама. Господ често допусти и да нас изненади непријатељ, па се чудимо шта је то са нама. Та допуштења од Господа су зато да увидимо да смо ништа.
Треба пазити да оно што мислимо и радимо буде мило Господу. Јер сваки је посао овде на земљи божански посао.
Кад бисмо љубили Господа целим својим срцем, не бисмо во вјеки сагрешили, јер Он би био у нама. Он је сила која спаљује сваку нечистоту, сваки грех, и не би у наше срце имало приступа ништа што није свето, што није племенито. Али будући телесни и неочишћени, кад хоћемо да укажемо љубав ближњему своме, одмах се ту уплиће и телесна страст. Морамо одвајати љубав од страсти. На страну страст, то враг упливише; него да обратимо пажњу божанској љубави, која не прави разлику. То није егоистичка, већ свеобухватна љубав, која све прашта и свему се радује.
Бура мисли и смућеност после исповести и одговора духовника значи да се послушник погордио, да мислено ратује против духовника, да се поуздао у духовника као човека. Господ је то приметио и допустио искушење.
Кад човек изгуби благодат, он то дуго не схвата, него још увек мисли да је има. Јер у њему још живе пређашње мисли и он не схвата да је охладнео и изгубљен за вечни живот.
Смиреног и кротког постави и у пакао, њему је добро.
Велико искушење долази пре или после добра које Господ учини. Да би душа остала у смирењу.
Док је у телу душа је заштићена, а кад изађе из тела онда је потпуно незаштићена, нага и слаба, као пуж кад изађе из своје љуштуре.
Тек кад се дође у додир са анђелима и светима, схвата се божански свет. Господ то допушта понекад и обичној души; онда кад нема никакве утехе на земљи, онда сам Господ даје утеху. Одбаченима, презренима, кад им је најтеже...
На земљи круже свакакви греси, особине духова који су пали. Сваки грех је мисао, мислена сила. Пали дуси се теше: једни у гневу, други у очајању, трећи у блуду — и међу њима има степена злобе. Ако је човек био у њиховој власти и слушао њихова наређења док је био у телу, и после изласка из тела мора да их слуша.
Треба остати природан, неуображен. Чим се неко уобрази, види се од кога је то: од палих духова који круже.
Свети Јаков Посник каже: "Циљ злих духова је бацити светог човека у телесни грех да би тако изгубио дарове исцељења и чудотворства". Треба знати и ово: из светог живота су други падали и зато што још нешто треба да пречисте у себи. Једна девственица се погордила и сви брачници су јој постали мрски, одвратни.
Ако душа остане у смирењу, онда је Господ све више осветљава. Има душа које су тако сједињене у љубави са Господом да се њиховог мисленог апарата заузети много не дотичу никакве нечисте мисли.
Философска чистота траје док је човек мислено обузет философијом. Треба постићи чистоту која долази као последица љубави према Богу.
Ми смо много разбијени, попут огледала које је разбијено и оцртава стварност у парчићима. Све док сила Божја не прикупи и састави, да се верно огледа и види лик Божји.
Кад тражимо и очекујемо од других поштовање и пажњу, они нам окрећу леђа, а кад нам до тога није стало или бежимо од поштовања, они јуре за нама.
Господ неће да испуни сваку нашу молитву, јер ако бисмо добијали увек кад затражимо, ко би нас могао убедити да на земљи има неко мудрији и умнији од нас, и од кога би такав примао савет? Господ нам понекад открива у мислима одговор на разна питања и тајне, а понекад затаји да бисмо се обратили људима за савет и тако се смирили.
Кад зли дух види да неки човек угађа Богу и постиже напредак у добру, тада се увлачи у срца других људи и ствара њихово нерасположење према оном Божјем човеку. Они осећају завист према њему и под утицајем демона чине му многе пакости, разносе рђаве гласине о њему и клевете, ометају га у послу... Они завиде своме брату јер не знају да је дух злобе заузео позицију у њиховом срцу.
Дух може заузети много већи простор него људско тело, али исто тако и много мањи простор од човечијег тела, тако мали као што је кубни сантиметар. Отуда је могуће да у човека уђе читав легион палих духова. Ти духови имају велику радост у томе да уђу у човечије тело, заузму га и тако се "оваплоте".
Зато, благо мени, желим вам свако добро од Господа и Мајке Пресвете, која је наша велика заштитница и покровитељица и заступница пред Богом. Она ће умолити Сина Свога да нам да снаге да будемо добри, да славимо Бога и овде на земљи и у вечности. Амин.
