Međutim, može se dogoditi da osoba ne nađe u svojoj duši olakšanje čak i onda kada su svi uslovi ispovesti zadovoljeni, tj. čak i onda kada se dobio oproštaj od sveštenika koji je koristio Epitrahilj, Molitvenik, Krst i Jevanđelje. Sve molitve bile su izrečene, grešnikova glava bila je pokrivena Epitrahiljem i otpuštanje grehova bilo je zagarantovano. Šta je onda razlog tome?
Kao što smo rekli, Pokajanje je jedna od najvećih tajni. Sve u njoj može biti okarakterisano kao ne iskazano, neobjašnjivo, neopisivo. Koliko je izvan našeg razuma da opišemo kako je Bog stvorio svet jednom Rečju, toliko je nemoguće objasniti kako Bog izova „obnavlja“ čoveka. Uobičajen način ispovesti, na koji se ljudi najlakše odlučuju jeste ispovest tipa pitanje-odgovor. Mnogi kao dodatno sredstvo koriste priručnik „Kako ispovediti svoje grehe“. Pokajnik dolazi kod ispovednika, nabroji sve svoje grehe, i dobije razrešenje tj. oproštaj svojih grehova.
Neophodno je da ispovest postane jedna ustaljena, duhovna potreba u životu svakog vernika.Dolazi post. Osoba dolazi u crkvu da svoje grehe ispovdi i da primi Sveto Prićešče...Post prolazi i osoba nastavlja sa svojim ustaljenim načinom života do sledećeg posta, ispovesti i prićešča. Nažalost, večina ljudi shvata ovu Svetu Tajnu kao povremenu versku radnju, kojoj pristupaju samo onda kada su u potrebi. I umesto da to bude jedan dug, neprekidan put ka Bogu, Sveta Tajna Pokajanja postaje jedna nepotpuna i uzgredna verska radnja. Ako ne naučimo da svoj život gradimo u jednom neprekidnom pokajanju, naša ispovest će uvek biti takva.
Život u pokajanju i Sveta tajna Pokajanja su jedno, ne mogu biti odvojeni. Kada i kako se ova tajna obavlja? Kada naša ispovest postaje pokretačka snaga? Za čoveka koji živi u stalnom pokajanju, svaka ispovest je nova i drugačija od predhodne. Svaka ispovest zahteva novu, samostalnu borbu osobe koja se kaje. Ne možemo se osloniti samo na Božju pomoć.Potrebna je i ljudska borba protiv greha.
Mi znamo da je Bog sveznajući.Bogu je znan život svakog pojedinca, još pre no što se ovaj rodio. Ništa nije skriveno od Boga. On zna svačije srce. S druge strane, čovek je obdaren od Boga slobodnom voljom, i Bog tu slobodu nikada ne oduzima čoveku. Čovek je odgovoran za sebe. Ista ideja data nam je ovaploćenjem Boga. On je rođen kao beba. Njegova Majka povijala je njegove ruke i noge u povoje. Bog je došao na ovaj svet ograničen u svojim akcijama. Mogao bih reći“ nije imao slobodu.“ Međutim, to nisu pravilno upotrebljene reči, jer se suprotstavljaju Njegovoj svetoj prirodi. Ipak, ove reči mogao bih ponovo iskoristiti kada vidimo Hrista u Pilatovoj tamnici vezanih nogu i ruku. Bio je zararobljen, bez slobode.
Znamo da Bog poseduje apsolutnu slobodu. Kada je Petar pokušao da ga zaštiti od vojnika u Getsimanskom vrtu, Gospod mu je rekao sledeće: „...ili misliš da ne mogu sada umoliti Oca svoga da mi pošalje više od 12 legiona andjela?“(Matej 26:53).On je bio slobodan da se brani, ali umesto toga on bira drugačije da bi ljudska sloboda trijumfovala. Posle svega rečenog, bez obzira što je svaki čovek predodređen za spasenje, ne znači da će svako od nas biti spašen. Mi treba da ispunimo ono što je Bog provibitno predodredo za nas, a to je da budemo usinovljeni preko Gospoda našeg Isusa Hrista. Mi treba da prihvatimo Njegovo usinovljenje. Ali to može biti dostignuto samo kod onih koji ispravno koriste svoju slobodnu volju, i koji žele da budu usinovljeni. Ponašanjem, koje je suprotno od navedenog, mi odbijamo sopstveno spasenje.
Sveštenik Aleksej Uminski
