Arhiepiskop Jovan San-Franciskanski (Šahovski)
Prvi dijalog
Mirjanin: Razmišljao sam, ali mi je teško da do kraja shvatim monaštvo. Postoji nešto tajanstveno u toj crkvenoj pojavi … To je neka knjiga, zapečaćena ako ne sa sedam onda u svakom slučaju sa nekoliko pečata …Rado bih porazgovarao na tu temu, upravo sa vama, monahom, koji je prešao granicu razdvajanja od sveta, i čak i hrišćanskog društva. Da li je istina da ste se odvojili i od hrišćanskog društva?
Sveštenomonah: Šta smatrate hrišćanskim društvom?
Mirjanin: Sve verujuće u Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista.
Sveštenomonah: Ali takvih je veoma malo!
Mirjanin: Ja ne mislim da ih je “veoma” malo …Desetine pa čak i stotine hiljada crkava postoje na svim krajevima sveta i ispunjavaju se narodom, koji priznaje Isusa Hrista – Bogočoveka. Milioni ljudi Mu se poklanjaju, čitaju Jevandjelje, čine dobro po zapovestima, osvećuju se Tajnama … Koliko knjiga, časopisa, naučnih radova se posvečuje na svim krajevima sveta i na svim jezicima Carstvu Božijem, Carstvu Tvorca nad čovečanstvom!
Sveštenomonah: Ali ja mislim da je hrišćana malo …Manje, nego što čak možemo i da zamislimo.
Mirjanin: Vi žeilte da kažete da uopšte niko nije hrišćanin, da svi mi izdajemo Gospoda u svom srcu i da ni vi sami ne znate da li se možete nazvati hrišćaninom …
Sveštenomonah: Ne, ja imam u vidu nešto drugo. Naravno, i to je pravilno da smo svi mi nedostojni da se zovemo hrišćanima i ne možemo odredjeno da kažemo ko će se pokazati kao hrišćanin na Poslednjem Sudu, ali ja sada mislim na nešto drugo. Verujte mi da je hrišćana malo … Hajde da kratko razmotrimo šta znači taj pojam: “hrišćanin”. Znači li on to kao što ste rekli, da čovek “priznaje” Isusa Hrista za Bogočoveka, ili nešto više pd toga? Razlike izmedju onih “koji priznaju” i ne priznaju može i da ne bude, jer je strašno reći ali i zli duhovi se ne mogu odupreti “priznanju” Sina Božijeg. “Veruju i drhte”, kako za njih kaže apostol Jakov. Pročitajte u Jevandjelju 2-I stih 3-e glave od Marka, kako su nečisti duhovi ispovedali Gospoda Isusa Hrista za Sina Božijeg, a u Delima je rečeno kako su zli duhovi ispovedali imena Hristovih apostola, napadajući sinove prvosveštenika Skeve … A da satana poznaje Sveto Pismo, vidimo na primeru kada je kušao Gospoda, a i ljudi koji su raspeli Gospoda su dobro poznavali Sveto Pismo … Postoji veliki broj vernika koji veruju verom koja u sebi nema ljubavi prema Bogu, i ne drhte ni angelskim svetim trepetom radosti, niti čak demonskim trepetom mučenja. O, to je strašna i grozna pojava u čovečanstvu! Nestala je trepetnost hrišćanstva. Ako želite da znate šta je monaštvo, ja ga odredjujem novim za mene samog terminom; trepet. Trepet (strah) po Bogu. Trepet pred Bogom. Angelski, sveti trepet srca, duha.
Mirjanin: Ali svaki hrišćanin može da ima – “trepet”!
Sveštenomonah: Naravno da svako može da bude monah – u svom srcu. To vidimo savršeno jasno u Žitijima svetih, u crkvenoj istoriji i oko sebe u svetu. Prorok i car David je imao više žena, a bio je monah: imao je trepet, i to takav da je postao najomiljeniji učitelj pustinjaka, veliki starac celog monaštva. “Gotovo je srce moje, gotovo je srce moje!” – to je monaštvo. “Neću ućutati radi Siona i radi Jerusalima se neću umiriti” – to je ono monaštvo Nebeskog Jedinog Manastira – Jerusalima, čiji su samo odraz svi ovozemaljski manastiri. Apostol Petar je imao ženu, a bio je monah: “Gospode, Ti sve znaš. Ti znaš da Te ljubim!”
Apostol Pavle je stub monaštva, koji je napisao zavet monašenja, koji se uvek čita na postrigu, reči iz 6-e glave poslanice Efescima, kao poklik borbe za svetu trepetnost Bogu predanog srca. Kako je čudno to delo – monaštvo! Kako je predivno, svetlo: odgovor, pred licem celog vidljivog i nevidljivog sveta, na Božiji priziv: “Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski”. Odgovor – i to za ceo život … Kakav je to izazov svetu, i to pre svega takozvanom “hrišćanskom”, ali koji u životu tvrdi da su jevandjelske zapovesti “neživotne”, “previše visoke” ili “neprilagodjene” “u potpunosti” k životu. Kakva je to sramota za hrišćanine, koji tako govore i misle! Oni time precrtavaju celo Jevandjelje i bogohulno prave “neživotnim” Onoga, Koji je sam Ovaploćeni Život i izvor svakog života. Upravo takvi hrišćani nemaju u sebi trepeta. Oni ne drhte kada otvaraju Jevandjelje ili celivaju Sveti Krst Gospodnji, ili Ikonu Nosioca života Nebeskog Jerusalima. Oni ne drhte na molitvi, ne drhte videvši oko sebe sablazan i mogućnost da se zaprljaju na vjeki. Prljajući se, oni terpere gledanjem okom srca veliku svetost Svetog nad svetim, Kome je otkrivena svaka naša promena misli, svaki pokret našeg srca. Trepetnost pred Bogom je nit Duha Svetog, koja prolazi morima, pustinjama, gradovima, selima i šumama, povezujući srca Istinske Hristove Pravoslavne Crkve na zemlji u jedan nevidljivi, ali hramoničan hor ljubavi prema Tvorcu. U tom horu je izmedju glasa istinskog “monaha” i istinskog “hrišćanina” samo ta razlika što monah pred celom ovozemaljskom Crkvom svedoči svoje poslušanje Jevandjelju, a hrišćanin samo u svom tajnom pokajanju. U svojim spoljašnjim delima, oba treba da svedoče istovetno. A to je naravno i razumljivo: zar postoje dva Jevandjelja, dva hrišćanstva? Istinsko hrišćanstvo je Jedina Sveta Pravoslavna Crkva. Ona ima mnogo formi, ustava i odeždi za svoje ljude, ali Njena reč je upućena jedino ka ljudskom srcu. U Crkvi ima mnogo zajednica, ali je Jedno Carstvo. Sve duše se razlikuju jedna od druge po liku (jer je lik – neponovljivi obraz duše!), ali su sve nastale od Boga i idu k Njemu na Sud …Jedan je Zakon, jedna je Ljubav, jedno Carstvo, jedan Car …I jedan trepet u srcu: trepet vere koja vidi, krotke nade, razuma, jasnosti, rukovodjenja i sile … Jedan Zakon, jedna Ljubav.
Mirjanin: Ali kako odrediti ko ima “trepet”, a ko ne?
Sveštenomonah: To se ne može odrediti. To će odrediti Božiji Sud. Sud će se odvijati tačno po Jevandjelju. Prema preciznim rečima iz Jevandjelja možemo unapred da uvidimo za šta ćemo biti osudjeni i kako možemo da budemo pomilovani milulućom ljubavlju.
Mirjanin: Ali kako – pomilovani?..
Sveštenomonah: Mislim da je naše pomilovanje, naš večni život – u tom trepetu strahopoštovanja pred Tvorcem. Strah da zgrešimo, rastužimo najuzvišeniju Ljubav. Čak i najmanji trepet – zrnce duha, ako nije plod, to zrnce drugog rodjenja, o kome je Spasitelj govorio sa Nikodimom i bez koga niko neće ući u Carstvo Božije. Trepet ljubavi prema Božijoj svetlosti je priznak te bračne odežde bez koje niko neće ući u Carstvo.
Mirjanin: Meni je sve čudno to što govorite …Jer monaštvo je nešto “izdvojeno” iz hrišćanstva.
Sveštenomonah: Oprostite, ali se ne slažem. Nije izdvojeno, niti podvučeno. Monaštvo je “pravoslavno hrišćanstvo”. Zbog čega se mi nazivamo “pravoslavnim” hrišćanima? Po tome što se monasi nazivaju monasima. Hrišćanstvo se proširilo po svetu, i javila se potreba, neophodnost da se ono projavi, kao ponovna blaga vest, ali sada već ne mnogobožcima, već uspavanim hrišćanima. Kada bi svi pravoslavili Boga, onda mi ne bi trebalo da se nazivamo pravoslavnima: kada bi svi hrišćani imali strahopoštovanje pred Bogom, onda ne bi bilo potrebe izlaziti iz njihove sredine i isticati taj izlazak. Šta je zaista “pravoslavlje”? To je precizna saglasnost ustrojstva života i vere prema novom Zavetu čoveka sa Tvorcem – Jevandjelskom Otkrovenju. Opštenje sa Crkvom Svetih, molitva za Crkvu ljudi na zemlji koji se nisu očistili – to je sve otkrovenje, tačno i javno odgovarajuće našem opštem srodstvu duša ljudske porodice, našom organskom povezanošću jedinstvom stvaranja. Tu povezanost treba da osećamo i spoznajemo. Ona nam je otkrivena u Jevandjelju i zadata kao lekcija privremenog života. Monaški zaveti su zajednički znak svih hrišćana. Izdvajajući se iz “hrišćanstva” monasi povezuju to “hrišćanstvo” sa Nebeskom Crkvom.
Mirjanin: Zaista monaštvo se može shvatiti kao osećaj tog jedinstva Crkve … ali ipak malo smućuje to podvlačenje “posebnog” puta, “drukčijeg”, - “monaškog”.
Sveštenomonah: Vi ste sada izrekli jednu veoma duboku misao, da je monaštvo kao “drukčiji put” i istovremeno istinski osećaj jedinstva Crkve. To i jeste širina uskog jevandjelskog puta. Naravno, monaštvo je osećaj jedinstva u Hristu, i naravno ono jeste poseban put. Ali poseban naravno, ne od hrišćanstva, već od obamrlog, neosoljnog takozvanog “hrišćanstva”. Od prvih vekova ovozemaljske istorije Crkve istinski hrišćani su se ne mireći se sa nepravdom i licemerjem, uklanjali od usrednjene crkvene sredine vernika: jedni u pravo monaštvo, drugi u lažno monaštvo, u lažno revnovanje za istinu, u raskol, u sektaštvo. Tako se nastavlja i danas. Naravno danas je situacija još složenija: u samo monaštvo je prodreo taj isti “ovaj svet”, od koga je ono bežalo. Monaštvo u istoriji nije izbeglo udeo hrišćanstva. Ono je stopama “hrišćanstva” počelo da vlada svetom i čak i da mu služi prefinjenije, družeći se sa bogatstvom sveta, s njegovim “moćnicima” i poznatima, hodajući sa zvezdama i ordenima, uz praznu molitvu i odsustvo ljubavi i milosrdja. Široki rukavi rase su postali farisejsko okrilje. I čiste duše su počele da se sa gnusnošću odvajaju od takvog monaštva, kao da se odvajaju od ovoga sveta, težeći jevandjelskoj čistoti i jednostavnosti.
Mirjanin: To je sve tačno što kažete. Ja sam sam pokajani mirjanin, ali nisam mogao bez negodovanja da gledam na cenovnik (ne mogu drukčije da ga nazovem) molitvi jedne savremene monaške obitelji, koja je pojednostavila obraćanje dobrovoljnim darodavcima, davši im novčanu procenu za molitve različitog trajanja, koje naravno na osnovu samo toga ne samo da ništa ne koštaju, već predstavljaju mrzost u Božijim očima. Oprostite što govorim tako direktno.
Sveštenomonah: Vi govorite saglasno Duhu Jevandjelja, i zbog toga su vaše reči mnogo više monaške, nego molitve tih monaha. Svi treba da revnuju za Hristovu istinu, i ne štiteći je u svetu, nećemo je zaštititi ni u sebi. Odista, taksiranje molitve je hula na Duha Božijeg. A taj greh se ne oprašta … I paralelno nazadovanju monaškog života počelo je da se obnavlja “belo monaštvo” (upravo iz takvih portiva, kakvim ste u duši razobličili monahe-srebroljupce!) – belo, prvovekovno, mučeničko hrišćanstvo u svetu, istinski Hristovi učenici. Pred svakim plamenim srcem, koje čezne za nebeskim životom se danas otvaraju tri puta: put crnog monaštva, oblačenje u odeždu spoljašnjeg odvajanja od ovoga sveta; put belog monaštva – oblačenje samo svoga srca u odeždu tog odvajanja, uz načine života svih ljudi, i na kraju, treći put – odvajanje od jedinstva crkve, pod ovim ili onim predlogom, - put manje duhovne ljubavi prema braći, a znači i prema Bogu. Poslednje mislim na “sektaše”. I zašto se odvajati? Želiš li da plamtiš ljubavlju ka Bogu biraj put belog ili crnog monaštva … Sam Gospod, Vladika naš, je u Svom Sopstvenom Najsvetijem Liku ostavio Svojim vernima te puteve. On ih je Sam spojio u Sebi budući Nazorej-Stranik u ovome svetu, uzimajući vino i jedući sve ono što svi jedu, - sva dela ruku Svojih. Apostoli su već bili čisti beli monasi: i apostol Petar sa ženom, i apostol Pavle – bez žene.
Mirajnin: Sada shvatam vaše razmišljanje! Ono mi je veoma blisko i u suštini jednostavno! Samo mislim da će nama svetskim hrišćanima biti veoma teško da se saglasimo s njom – treba reći ono što jeste – mi smo zaista navikli da gledamo na svoje svetsko hrišćanstvo, kao na dozvolu da živimo po svojim sopstvenim zapovestima, birajući za sebe iz Jevandjelja “opšta” pravila ponašanja; i ako bi svako od nas sastavio tablicu, šta iskreno smatra obaveznim za sebe, onda u toj tablici ne bi bilo zapisano ono što predstavlja suštinsku karakteristiku istinske Hristove vere. I naravno tamo ne bi bila zapisana osnova Jevandjelja: ljubav prema Bogu od sveg srca, ne bi bila zapisana ljubav prema Bogu od sveg uma, od sve volje, od celog bića i pristrasnosti … I te tablice bi bile prosto pravila časnog mnogobožačkog ponašanja … Zadivljujuće je kako Gospod provideći sve, direktno ukazuje hrišćanima: “Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju šta činite? Ne čine li tako i neznabošci?” (Mt. 5, 46-47).
Sveštenomonah: Sve je to tačno. U vekovima istorije Crkve Hristove “crno monaštvo” je bilo samo spoljašnje svedočanstvo ljubavi prema Bogu, i samo spoljašnje svedočanstvo odricanja od sveta (ne naravno njegove prirode, već greha koji je zarazio prirodu). O tome jasno gobvori Jevandjelje Postriga, u vreme kada apostol Postriga razjašnjava delo te ljubavi i tog odricanja od zla … Najzadivljujuće je to što je to spoljašnje svedočanstvo moralo da se projavljuje vekovima istorije u dalekim pustinjama i “gudurama” gde su odlazili ljudi kojih “svet nije bio dostojan” (Jevr. 11, 38). Hristovo Jevandjelje je dato ljudima da bi sve koji su poverovali u Njega učinilo monasima – “drukčijima”, od onih koji se mogu nazvati “svojima” u ovom svetu.
Drugi dijalog
Mirjanin: Želim samo da s vama podelim razmišljanja povodom našeg jučerašnjeg razgovora. Shvatam vašu tačku gledišta.
Sveštenomonah: Ona – nije moja, ona je crkvena … Ja sam je samo iskazao svojim rečima, svojim jezikom.
Mirjanin: Bilo kako bilo, ali pitanje monaštva je sad za mene veoma produbljeno. Ne mogu a da ne osetim saglasnost vaših reči sa jevandjelskim rečima o služenju Bogu u Duhu i Istini. Zaista, sve forme su samo svedočanstvo duha. Ako se oduzme duh – forma postaje prazna korica … Znate li za nekog od savremenih učitelja Crkve, koji bi na za nas mirjane razumljivom jeziku i našim teriminima govorili o tome istom? Sveti Oci prvih vekova su malo … teški za usvajanje. Ja još i mogu da ih pričitam, a moja žena i moja ćerka in neće ni čitati … iskreno vam kažem.
Sveštenomonah: Veoma cenim vašu iskrenost, ali vas uveravam u to da u tome što ste rekli nema nikakve jeresi. Učiteljstvo u Crkvi se nikada neće prekinuti, i u svim vekovima Crkva će davati svetu svoje učitelje, koji će u sve vekove imati jednog Duha Svetog i govoriti jednu te istu istinu Reči Božije, ali u raznim psihološkim formama, svaki put u formi koja je najrazumljivija za datu epohu, dato društvo i narod. U crkvi se odvija večno, neprekidno pronošenje blage vesti Otkrovenja, živo gorenje večne Istine Jevandjelja. Sveti Oci su Zlatousti, naprimer Kapadokijci, ali zaista “potežak” je njihov jezik za naše vreme; vi ste to potpuno pravilno primetili. Literarne forme iz IV veka malo doprinose usvajanju svetootačkih misli u našem veku. Potrebni su novi učitelji Crkve. Oni ne govore ništa novo, ali o svemu govore na novi način. U naše vreme je svetootačka istina Pravoslavlja zadivljujuće otkrivena u reči i delima oca Jovana Kronštatskog. Njegov dnevnik je knjiga “Moj Život u Hristu” – “Belo Dobrotoljublje”. Kao što su 35 autora “crnog” petotomnog Dobrotoljublja sastavili “monašku bibliju”, tako tom Dnevnika Kronštatskog predstavlja istinsko rukovodstvo za život u Hristu u svetu. Svaki hrišćanin, koji je organizovao svoj život saglasno tom Dnevniku, dostiže iste one rezultate koje dostiže svaki monah, koji ispunjava učenje Dobrotoljublja. I jedan I drugi će se pokazati preciznim izvršiocima jevandjelskih zapovesti, i ućiće u “mir Gospodnji” različitim spoljnjim sopstvenim životnim putevima.
Mirjanin: Ja sam samo čitao odlomke iz tog duhovnog Dnevnika oca Jovana Kronštatskog. I nekako, priznajem, nisam obratio posebnu pažnju na njih.
Sveštenomonah: To se i meni desilo na početku čitanja. Ali kada mi je Gospod otvorio oči i kada sam uvideo da misli o.Jovana nisu obične misli, koje dolaze iz uma, već da su to misli Duha – Božije otkrovenje, svim srcem sam se privoleo blaženom Dnevniku o.Jovana, koji je njega samog doveo na vrh svetosti i koji za našu epohu predstavlja najneophodnije duhovno rukovodstvo hrišćanina. Otac Jovan odgovara na sva pitanja savremenog mučenja duha i daje – iskazuje Duhom – jasne pouke iskustva ljubavi i straženja nad sobom. On bukvalno kao živ gleda sa stranica svoga Dnevnika i odgovara vam na sve vaše tajne misli i osećanja.
Mirjanin: Imao sam prilike da sretnem dosta porodica, u kojima se po molitvama oca Jovana desilo neko čudo, neko isceljenje, neki duhovni preporod.
Sveštenomonah: Rećiću vam da je on doprineo monašenju velikog broja ljudi. I belo i crno duhovništvo Rusije, i čak i arhipastirstvo, se nalazilo pod njegovim direktnim uticajem. On ne samo da je bio veliki starac – duhovnik Rusije, već je bio i harizmatik-prorok, poslan da prizove Rusiju na pokajanje. Poslan je pred opasnost, kako bi njegova reč ostala pred svima i rukovodila zbunjeni i rasejani ruski narod ka jedinom spasenju duha: ka “životu u Hristu”. Njegova apologetika Pravoslavlja je vrednija od svih apologetičkih traktata. Jer on je – sav u Hristu, i kao apostol Pavle mogao bi da kaže za sebe: “Ne živim više ja, već živi Hristos u meni”.
Mirjanin: Recite mi da li je istina da je on bio devstvenik u braku?
Sveštenomonah: Da, to je istina. I po tom pitanju je projavio punoću tog lika hrišćanina-monaha, o kome smo razgovarali. On je “beli monah” … I priziva hrišćane na belo monaštvo. Jer razmislite, Sam Gospod, Tvorac, Koji nam se javio i obukao našu ovozemaljsku odeždu je bio – da se osmelim da tako kažem – “Beli Monah”. On je bio “Nazorej” …tadašnje monaštvo, i – ravnoteža u svetu … I razmislite, kada se Gospod molio u Svojoj Velikoj Molitvi za svet, za njegovo spasenje, On je pominjao pred Ocem Svojim Nebeskim samo bele monahe – bračne ili nebračne, ali samo Njegove istinske hrišćane … “Ja se za njih molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji …Ja sam im dao riječ Tvoju, i svijet ih omrznu, jer nisu od svijeta, kao ni Ja što nisam od svijeta. Ne molim da ih uzmeš sa svijeta, nego da ih sačuvaš od zloga…Od svijeta nisu, kao ni Ja što nisam od svijeta …”(Jn. 17). – To je molitva za bele monahe, za istinsku Hristovu Crkvu, koja živi jednim duhom na zemlji, kao na nebu. Razlika je samo što je ovde na zemlji vojevanje za istinu, a tamo – trijumf Istine … Uostalom, i tamo postoji vojevanje, a i ovde ima trijumfa.
Mirjanin: Bilo bi interesantno znati kako bi se prema tim vašim razmišljanjima odnosili monasi na Svetoj Gori …Jer čini mi se da ste vi bili u toj monaškoj državi?
Sveštenomonah: Ja sam tamo čak primio svoj prvi postrig … došao sam tamo kao “crni hrišćanin” (prema našoj novoj terminologiji), kajući se za svoj bludni, samoljubivi život, a otišao sam odatle kao “beli monah” – na rad, u svet … Uostalom, može se reći slobodno i obratno.
Mirjanin: A da li ste s nekim na Svetoj Gori razgovarali na tu temu?
Sveštenomonah: Ja ni sa kim tamo nisam razgovarao na tu temu, ali je sa mnom o tome razgovarao na Svetoj Gori poznati starac-podvižnik, koji je živeo sam na planinskim liticama, i svakodnevno služio Liturgiju u svojoj maloj crkvi. Taj podvižnik je čovek višeg duhovnog obrazovanja (i čak pedagog): prezrevši dijalektičku kulturu ovoga sveta pošao je na Svetu Goru da se uči unutrašnjem delanju srca u Hristu. I tamo živi već 40 godina. Eto taj shimnik je zamislite mene mladog, koji sam težio ka monaštvu i već bio pred postrigom, veoma zadivio svojom primedbom da je “monaštvo” stanje …nenormalno” (čuo sam takvu frazu iz usta svetogorskog shimnika!). Ali sada je pojasnio svoju misao da svi hrišćani treba da žive monaškim stremljenjem ka Bogu i ako bi svet Crkve bio zaista izdvojen iz ovoga sveta (a to bi bilo normalno, dovoljno je za to čuti Gospodnje reči iz 17-e glave od Jovana), monaštvo bi izgubilo svoje savremeno značenje, utopivši se u toj istinskoj Crkvi. I kao što mi je starac naprimer ukazao na život nekih gradova i sela u Severnoj Africi, koji su u prvim vekovima hrišćanstva živeli manastirskim duhom – čak i po spoljašnjem – sa svim ženama i decom … I sam mogu da se setim lika prepodobnog Makarija, koji je vodjen Duhom, išao iz pustinje u Aleksandriju, kako bi video one koji treba da budu iznad njega, i koji ulaze u kuću kod dve porodične žene.
Mirjanin: To što vi pričate je veoma interesantno. Koliko smo se mi zaista udaljili od duha istinskog Pravoslavlja Hrišćanskog Života! Kakvi napori danas treba da se učine u Crkvi kako bismo se očistili.
Sveštenomonah: Da, treba da se očistimo i osolimo Duhom. I da revnujemo čistom revnošću ljubavi prema velikoj svetinji Otkrovenja, koja nam je data … Neka vam čak i bude čudno ovo što ću reći: ja bih želeo da se vrate ona prvohrišćanska vremena, kada nisu puštali u hram Božiji i da bi se udaljili od naših vremena, kada pozivamo na učešće u Najsvetijoj Evharistiji čak i posmatrače sa strane, često se mučeći svojim koncertnim pevanjem i posebno umetničkim ikonopisom … nije li to oskvernjenje svetinje? Blagoslovena su bila vremena, kada su ipodjakoni proveravali veru i duh onih koji su ostajali na Liturgiji vernih.
Mirjanin: A danas se Svetim Darovima ne poklanjaju čak ni oni koji stoje u Crkvi, ljudi koji učestvuju u Tajni ..Istina, tako je sramno gledati na taj svet, koji stoji (čak ponekad i bez najmanjeg poklona!) pred Hristovim Telom Koje se iznosi na Carskim Vratima.
Sveštenomonah: Teško je boriti se za svetu Crkvu u svetu. Trnovit je put onih koji su prizvani na to delo. A na to se prizivaju svi crni hrišćani, beli monasi, crni monasi, beli hrišćani. To je sveto delo. Borba za Hristovu istinu, krotku, koja se u svetu skoro ni ne štiti. Naravno, može se upasti iz krajnosti lenjosti u drugu krajnost – strašnog revnovanja za svetost. Na tom putu je takodje bilo grešaka u istoriji Crkve, i duše koje su se osetile “čistim” i “svetim” u radikalnijem smislu nego što je to moguće saglasno apostolskim poslanicama, su počele da projavljuju neumerenu revnost, već ne za domostrojno očišćenje ljudi, nego za njihovo odvajanje od Crkve. Duh lenjosti za Crkvu se čak ponekad poistovećuje sa tim duhom lažne revnosti za Pravoslavlje. Ali, idući za Svetim Ocima, izvršiocima jevandjelskog duha, pronaćićemo carski put revnovanja za Crkvu. Lik oca Jovana Kronštatskog nam pruža mnogo toga za razumevanje tog pravog puta. Opasnost postoji i s desne strane, ali ne treba zbog toga ležati u jami na levoj strani puta.
Mirjanin: Čujem da danas u Rusiji ima mnogo tajnih monaha i monahinja. To je nova pojava u crkvenom životu.
Sveštenomonah: Ta pojava je znak carskog očišćenja ljudi. To je za Crkvu značajniji znak nego sijanje kupola i obnavljanje ikona … Treba osluškivati Duh Crkve, Njenu krotku, molitveni, ali nepokolebljivu – s krvlju – borbu u svetu, za Svetinju Svetih sveta.
Treći dijalog
Mirjanin: Pročitao sam apostolsku poslanicu, koja se čita na Postrigu (Efes. 6. stihovi 11-17), i ponovo sam poželeo da porazgovaram sa vama. Misao o «belom monaštvu», kao o opštehrišćanskom stanju u naše vreme raspada mirske hrišćanske kulture, me trepetno teši svojom jednostavnošću, svojim tako svetlim mogućnostima unutrašnjeg odvajanja od svega što postoji u propadljivom svetu, uz spoljnju sjedinjenost sa svetom i formama njegovog života. U tom kretanju vere i volje se ovaploćava moja davnašnja zavetna misao o realizaciji istinske Pravoslavne Kulture. Jer treba početi sa plamenim očišćenjem svoga «unutrašnjeg čoveka», potpunog (a ne polovičnog!) oslobadjanja od svih atmosferskih pritisaka «ovoga sveta! Čovek treba da se rodi u drugoj kulturi, da prodiše drukčijim lakšim, posebnim vazduhom. I sve se to može predivno ostvariti pored radne mašine, u toj igli, pored tezge u prodavnici, gde se radja i sva pohota materijalnih svetskih revolucija. I kako je to velika uteha! Razmatrajući apostolsku poslanicu koja se čita na Postrigu, zadivilo me je da je nju Crkva uzela iz poslanice, koja je neosporno upućena svim hrišćanskim dušama, svakom njihovom zvanju i položaju.
Sveštenomonah: Da, ta poslanica se sastoji iz pouka svima – i očevima, i deci, i slugama, i gospodarima, i ženama, i muževima; svakome apostol daje svoju pouku, a na kraju izvodi zaključak (“na kraju, braćo moja …” st.10) i daje … deo poslanice koji se čita na Postrigu – osnovu monaškog delanja! Kakav najuverljiviji dokaz u korist tog “belog monaštva”, koji su u sebi nosili i kome su stremili svi hrišćani u svim vekovima, koji su u sebi imali duh apostolske Crkve.
Mirjanin: Jerusalimski hrišćani nisu čak imali ni svoju imovinu, a to već nije manastirski idioritam (1), već istinska kinovija! (2).
Sveštenomonah: Belo hrišćansko monaštvo u svetu je naravno zamišljeno kao ogromni Idioritam cele crkve, u svim manastirskim idioritmovima, s njihovim sopstvenim kelijskim monaškim domaćinstvima, a duhovni nivo je bio nivo prosečnog blagočestivog života u svetu. Episkopi su igumani za bele monahe; sveštenici, nastojatelji parohija – starci … Kao da se povećala odgovornost celog duhovništva! Episkopi ne bi završavali u administraciji, ni sveštenici u ispravljanju predivnih službi … Uzvišenije dostignuće je prinošenje Crkvi sve svoje imovine, kinovije zajednice … Ali ovu poslednju formu nije suštinski ispuniti bukvalno. Može se i tajno odrešiti od svih “svojih” vrednosti. Gospod gleda na srce. Zajedničko stremljenje vernih ka svecelosti služenja Bogu će pokazati sve te dopunske forme u svim životnim situacijama vernih, pastve i onih organizovanih od strane svog episkopa. Organizacija nije suštinska, niti njeni planovi, već razumevanje jevandjelskog duha, za primanje punoće i čistote, obećane svima smrću u Hristu – za vrednosti sveta i vaskrsenja za nove vrednosti. Suštinski je psihološki prelaz hrišćana sa duševnog na duhovno tle. U tome i jeste zadatak crkvene kulture.
Mirjanin: Kakva je suštinska razlika izmedju tog dubokog, trezvenog delanja Crkve, ukorenjenog u dubinama Večnog Života i raznih beskrvno-mrtvih teorija furijerizma, sen-simonizma i krvavo-“živih” teorija naših dana, koje obuhvataju samo promenljivu i beznadežnu čovekovu opnu … Ukoliko su prve teorije idoli, koji zahtevaju zombiranje ljudske duše, onda druge zahtevaju i zobmiranje tela …”Knez ovoga sveta”, teži da podražava Cara Svetova, takodje zahtevajući celokupnost služenja njemu, i ukoliko čovek odbaci istinsku celovitost belog hrišćanstva, njegova duša će neumitno poći putem služenja mrtvom i mračnom duhu. Taj duh – o, kako sam to spoznao na svom malom životnom iskustvu – zahteva galsko, egipatsko služenje sebi, i ne zadovoljava se manjim. A čovečanstvo to ne vidi. Ono je zaista presno u svojoj kulturi. Istoriju zemlje osoljava odista samo malo stado Bele Hristove Crkve. O, kako je ona daleka od zaprljanih hrišćana! Kako svi treba da imaju na umu to Stado i da čuvaju od izopačivanja sećanje na Belu Crkvu. Jer ta belina duha je srce sveta! Svet njome kosmički diše, a da uopšte nije toga svestan. Ja sam još pre susreta s vama razmišljao o “Istoriji Crkve” i došao sam do pomisli, da je ta “istorija” u suštini samo propoved Hristove Istine u svetu – raznošenje ognja Života – i – organizacija sjedinjenja i zaštite tih probudjenih duša od duha tame, pohote i zlobe … A udzbenici naše savremene “crkvene istorije” nas nisu tome učili, niti su nas tome vaspitavali. U tim udzbenicima nikada ništa nisam nalazio sem intriga i spoljnih faktora. I nije čudo što crkveno društvo prosto ne poznaje svoju Crkvu i ne zna šta treba da radi u “hrišćanskom” svetu. Jedni hrišćani se okreću činjenju dobrih dela, drugi umetnosti, treći religioznom poklonjenju nacionalizmu, četvrti socijalnim reformama, peti staroobredništvu, šesti “naučnom” bogoslovlju, sedmi još nečim žele da umire svoju savest, dotaknutu jevandjelskim duhom, koji se u njima nije ugradio. I onda je to hrišćanstvo – izvor svih zala, beda i neverovatnih stradanja Hristove Crkve. Reka istorijskih slabosti hrišćana ističe iz tog izvora.
Sveštenomonah: Radujem se i divim, dragi moj, vašem trepetnom vidjenju crkvene istine. To što govorite je – gorka istina. Uostalom, u njoj je slatko to što nam je ona sada otkrivena i ne obmanjuje nas. Jednom kad je spoznamo, ona nas neće savladati … Mi se učimo da se borimo; kao deca “počinjemo da hodamo” u tome. Apostol Postriga govori samo i isključivo o suštini naše borbe za večni život prema Hristovom učenju. Vi potpuno tačno kažete da se danas čak treba boriti za sećanje na Hristovu Svetlost (ne samo na samu Svetlost!). To je apokaliptički momenat. Apostol kaže da imamo samo jednog neprijatelja, i on je – bestelesan, očima nevidljiv, i zbog toga posebno opasan, i borba protiv njega zahteva izuzetne mere, o kojima današnji vernici uopšte ne razmišljaju, i zbog toga su potkradeni u onom najvećem – trepetu Hristovog Duha, lišeni su soli svoje vere. Bestelesni neprijatelj je djavo, a njegove sluge zli duhovi su najrealnija pojava u svetu, koja deluje u smetenoj, sujetnoj ili ozlobljenoj duši. Zli duhovi su isto toliko realni kao i svetle sile nevidljivog sveta – Angeli, koji deluju u dubinama ljudskog duha i njegovom svetu savesti. Ta živa, opitna vera u bestelesni svet, koji prožima naš telesni svet takodje odvaja istinske od lažnih hrišćana. Hrišćani ovoga sveta se nad tim mogu čak i šaliti, sami naravno ne shvatajući da se smeju i šale nad Jevandjeljem. Veran Gospodu, beli monah-hrišćanin, zna šta predstavlja koren njegovog života. I apostol otkriva nepobitnu Božiju istinu – da sva unutrašnja borba ljudi ne treba da se vodi protiv ljudi, sebi sličnim po grehovnosti, već protiv ciljno vojinstvujućih bestelesnih sila zla, koje su potčinile dušu čoveka i čovečanstva, dušu svih svetskih inetersovanja, koje su postale potpuno telesne, ovozemaljske, nemajući nebeski duh večnosti. “Knez ovoga sveta” – tako je palog andjela nazvao Sam Bog. Znači on vlada svetom u nekom dubokom – javnom i tajnom smislu. On nije tvorac i svedržitelj sveta, ali je on knez, i prvi uslov za one koji primaju hrišćansko krštenje je trostruko odbacivanje satane od sebe, i sebe od satane, pri čitanju zaklinjućih molitvi, posle čega tek sledi sjedinjenje duše sa Hristom. I to odricanje od satane na krštenju, hrišćani koji su kršteni kao mladi, ne shvataju, jer ni roditelji ni kumovi ih ne uče tome, smatrajući tajnu obnovljenja običnim obredom, običajem. A to odricanje od satane treba sve vreme da bude pred očima hrišćanina i neprekidno da ga naoružava protiv unutrašnjeg zla u svojoj duši i da ga primorava da ka njoj neprekidno priziva svetle sile i Blagodat Samoga Cara Slave, Gospoda našega Isusa Hrista, sjedinjujući se s Njime u Isusovoj molitvi.
Čistota duha poziva na neprekidno molitveno očišćenje (“Gospode pomiluj”) i ukrepljenje (“Gospode, ukrepi”) u životu. Ta praksa osvežava dušu, hrani je, preobražava, istančava je, razvejava od nje zamke zlih, mračnih isparenja duha, kojima obično diše u misrkim situacijama, naravno to ne primećujući i budući pogružena pažnjom i interesovanjem za sve spoljašnje. “Knezovi te vazdušne oblasti”, vladari “tame ovoga veka”, “duhovi zlobe podnebesne” – kako ih naziva apostol – su istinski neprijatelji čoveka i čovečanstva, istinski vinovnici hiljade padova ljudske slobodne volje i koreni svih bolesti i stradanja sveta. Ali ljudi nisu toga svesni, jer su slepi, a i njihove vodje su takodje slepe. I tako slepi vode slepe, i svet se kreće ka jami. Mi jedni drugima nismo neprijatelji, već su nam svima neprijatelji demoni. A mi smo braćo bolesni i naravno slabi – svako je bolestan od svoje bolesti zla. Mi treba jedni drugima da opraštamo i da se volimo, treba da shvatimo da grešimo po prinudi, zbog ropskog položaja, i krivi smo samo (i neizmerno!) zbog toga što ne tražimo pomoć, ukrepljenje, isceljenje i oproštaj za svoju zlu volju, za volju koja ne teži sveceloj Hristovoj ljubavi. Mi smo svi bolesni u zlu. Crkva je bolnica za lečenje bolesnika, jer su u njoj izlečeni svi koji su istinski u njoj. A otrovni mirkob naše bolesti i naših stradanja, neprijatelj naš, zli duh, koji navodnjava atmosferu našeg ovozemaljskog života svojim mijazmama, koje ne ulaze samo u ljude već i u životinje, proniče u sve naše pore, i uništava se jedino Božijom Blagodaću. Ljudi često bivaju demoni sami sebi, ali još češće bivaju posednuti. Stepeni posednutosti su naravno razni, i ima mnogo njenih oblika. Sveti Dimitrije Rostovski se ovako obraćao narodu u crkvi: “Oprostite mi braćo, ukoliko svakog grešnika, koji ne razmišlja o svojim gresima nazovem posednutim”.
Ljudi zbog toga imaju neverovatnih nevolja i moralno i fizički, jer imaju mogućnost da “budu trezveni” (to jest da poslušaju Spasiteljeve reči: “stražite i molite se”), postupajući suprotno onome kako inače treba: primaju u srce zmiju i odbacuju čuvara-duha. Zlo je bliže paloj i u Hristu neobnovljenoj prirodi, i greh joj je sladak. Greh je mrzak, odvaratn i mučan obnovljenoj čovekovoj prirodi, a istina i ljubav su joj slatki, a Andjeo-Čuvar je životni prijatelj. Za ogromnu većinu ljudi je uobičajeno stanje da im je greh čas sladak, čas mučan, a svetost ih čas raduje i privlači, a čas plaši, muči i pritešnjuje … Važno je da se ti procesi odvijaju svesno, kako bi čovek mogao da ih prati u svojoj duši i unosi u njih svoju slobodnu volju, tu najveću i najdragoceniju odrednicu, od koje će sve zavisiti …Gospod “voli i namere”, kako kaže Vasršnja Reč, ali ukoliko su one usmerene ka svetlosti.
Sopstveno predavanje u belomonaško poslušanje Gospodu Isusu Hristu je čisto, potpuno “pronalaženje sebe”. Početak osećaja svojih istinskih vrednosti – u dubokoj svesti o svojoj ništavnosti. Umire staro zrno telesnog sveta, telesnih pomisli, a radja se novi klas mnogih duhovnih zrna. To radi Gospod Hristos – Jedina Nada sveta. Naša je samo iskra ljubavi. Naravno, mi smo svi samoljubivi, ali naši izvori i koreni našeg života druže moje, treba da budu na vodama Presvete Trojice – Oca Nebeskog, Sina – Usinovatelja čoveka i Duha, Utešitelja, u očekivanju tog trenutka usinovljenja!
Primedbe:
(1) Idioritmom se naziva manastir u kome svaki monah ima svoje kelijsko domaćinstvo, svoju trpezu.
(2) Kinovija je opštežiteljni manastir, sa zajedničkom trpezom, u kome monah nema ništa svoje (i jedan i drugi ustav postoje i danas na Svetoj Gori).
