Na pokloničkim putovanjima, gde smo izmešteni iz svog svakodnevnog okruženja, najbolje upoznajemo svoju palu duševno-telesnu prirodu koja se, inače, udobno smestila u prolaznom životu, u lažnom uverenju da ide krstonosnim putem, vrlo često se susrećemo sa „njegovim veličanstvom“ omiljenim idolom „ja!“, kome svi, pa i sujetni hrišćani služe, ne videći od samog sebe Drugoga.
Ko se ne pokloni ovom idolčiću, i da nikakvo drugo zlo nije učinio, tome se ne oprašta ni u ovom, ni u onom svetu. Setih se svetog Nektarija Eginskog, prognanog zato što je uvredio nekog idola, kako je u tuzi duševnoj zavapio Hristu: šta sam im uradio te me gone i klevetaju? A Hristos mu sa ikone odgovorio: a šta sam im ja uradio te su me razapeli? Uteha za sve prognane. A u Rusiji svuda srećemo krotke i blage, bivše i sadašnje, prognanike pravde radi, što je Božji blagoslov, jer je to u stvari blaženstvo Carstva nebeskoga.
I šta su to Srbi uradili svetu, te nas gone i klevetaju?
Kad bismo mi Srbi bili malo manje tvrdovrati, verovatno bismo malo manje stradali. Naša tvrdovratost lepo se da uočiti spram krotke i smerne ruske dušice.
A Rusi nas, eto zbog nečega, ni sami ne znaju, a ni mi ne znamo zbog čega, veoma vole. Avva Justin je rekao da svagda volimo Grke kao stariju braću; i Ruse kao mlađu braću da volimo, čini nam se sasvim u duhu evanđelske ljubavi. I svu ostalu braću, srednju i najmlađu treba da volimo, i neprijatelje, ali prijatelje najviše, da ne uvredimo Hrista u pravednima.
Braća Srbi, braća Srbi - i to pravoslavni! Ovo zvuči kao neka himna ljubavi. Toliko ste postradali, a mi.... stidimo se što vam nismo pomogli. Ogrešili smo se o vas. Vas tuku, a mi gledamo, i ništa ne možemo da učinimo. Ne daju vrazi naše jedinstvo... Boje se velikog pravoslavnog slovenskog carstva od dalekog Istoka do srenje Evrope, od dalekog Severa do mediteranskog Juga. Samo, znajte da ruski narod saoseća sa vama... Plakali smo za vama... Služili molebane i akatiste za spas Srpskog naroda. Pokrenuli časopis Srpski Krst da pokažemo svetu da Srbi stradaju za Svetu veru Pravoslavnu. Vi ste branitelji Pravoslavlja na Balkanu... Suze teku iz oka našeg zbog vaših stradanja... O, kako je veliki pred Bogom narod srpski! Kad vas gledamo, kao da ste neki poseban rod, vi ste sveti narod! Izabran između nas da ponese Krst Hristov! Blago vama... mi osećamo stid pred vama. Vi nosite Krst spasenja sveta na svojim leđima danas! Krst Hristov! Vaša slava sija u tami bezakonja sveg čovečanstva... Ime vaše su proglasili zlim zbog Hrista. To je veliki dar... Izabrani narod. Vaša herojska borba je probudila uspavanu Rusiju. Volimo Srbe, mnogo volimo Srbe... ovo su samo neke od reči koje smo svuda čuli od verujućih ljudi.
Volimo i mi Ruse, odgovaramo, došli smo svoji svojima. Kod kuće smo, naročito u crkvi. Bližnji Hristu i bližnji među sobom.
Moć ljubavi! Među nama teče neka stvaralačka sila harizmatične i promisliteljske ljubavi čiji su plodovi divni i blagosloveni, iako se rađaju u bolu, u plaču i stradanju velikom.
Da li se igde na svetu danas mogu čuti reči kojima narod jedan drugome govori o ljubavi, upućuje reči divljenja, i oduševljenja, radi pravde i istine Božje? Da li bilo koji narod na zemlji želi jedinstvo sa drugim ne osvajanjem teritorije i vlasti nad njim, nego radi umnoženja ljubavi. Radi zajedništva u propovedanju reči Božje ljudima. Osećamo da smo jedan narod, narod Božji, svečovečanski. I da u nama ima moći i sile da sebe prinesemo, po rečima sveslovenskog proroka Dostojevskog, na spasenje sveta, da se žrtvujemo, radosno, ne bi li oni koji traže našli put ka Hristu.
I zar to nismo činili vekovima? Zar nismo stradali, trpeli ropstvo, progonstvo, poniženje, propast, sa verom u Boga da neće dospustiti više nego što možemo podneti. I On nas izbavi i od Turaka i Tatara i judeomasona i NSP i svakog ropstva antihristovskog, i šta! Hristos vasksrao sija u srpskoj i ruskoj duši! Sačuvali smo živog Hrista u srcu, ratovali smo za Njega i sa Njim, i sad možemo da Ga pokažemo svetu - čemu se nadao veliki Dostojevski i Nikolaj Srpski i ava Justin Novi svepravoslavni. Gonjeni Hristos je pobedio.
O.Aleksandar, naš putevoditelj, već vidi Srbe i Ruse sjedinjene duhovno, kulturno, politički, ekonomski, carski. I mi verujemo u moć jedinstva u istinitoj ljubavi. I već smo Istinitom Verom i Jednim Bogom sjedinjeni.
Toržestvo Pravoslavlja. Slovenski duh koji Bog čuva za kraj istorije da posluži svetu ljubavlju, evo ovom istom ljubavlju sa čijeg izvora i mi pijemo vodu živu.
A srpski ratnički duh sabljama svagda isukanim goni nas da stalno ratujemo, ako ne sa drugima a ono među sobom i sa sobom, jer je u tajni rata istinit život, ako se bori za istinu i pravdu Božju. I na putu nema mira. Da li će mir i sloga ikad biti mogući u zemlji srpskoj? Vredi li šta žrtva naša tebi, narode srpski, koji biraš propast? Hriste, od nas samih budi nam spas!
I šta su to Srbi uradili svetu, te nas gone i klevetaju?
Kad bismo mi Srbi bili malo manje tvrdovrati, verovatno bismo malo manje stradali. Naša tvrdovratost lepo se da uočiti spram krotke i smerne ruske dušice.
A Rusi nas, eto zbog nečega, ni sami ne znaju, a ni mi ne znamo zbog čega, veoma vole. Avva Justin je rekao da svagda volimo Grke kao stariju braću; i Ruse kao mlađu braću da volimo, čini nam se sasvim u duhu evanđelske ljubavi. I svu ostalu braću, srednju i najmlađu treba da volimo, i neprijatelje, ali prijatelje najviše, da ne uvredimo Hrista u pravednima.
Braća Srbi, braća Srbi - i to pravoslavni! Ovo zvuči kao neka himna ljubavi. Toliko ste postradali, a mi.... stidimo se što vam nismo pomogli. Ogrešili smo se o vas. Vas tuku, a mi gledamo, i ništa ne možemo da učinimo. Ne daju vrazi naše jedinstvo... Boje se velikog pravoslavnog slovenskog carstva od dalekog Istoka do srenje Evrope, od dalekog Severa do mediteranskog Juga. Samo, znajte da ruski narod saoseća sa vama... Plakali smo za vama... Služili molebane i akatiste za spas Srpskog naroda. Pokrenuli časopis Srpski Krst da pokažemo svetu da Srbi stradaju za Svetu veru Pravoslavnu. Vi ste branitelji Pravoslavlja na Balkanu... Suze teku iz oka našeg zbog vaših stradanja... O, kako je veliki pred Bogom narod srpski! Kad vas gledamo, kao da ste neki poseban rod, vi ste sveti narod! Izabran između nas da ponese Krst Hristov! Blago vama... mi osećamo stid pred vama. Vi nosite Krst spasenja sveta na svojim leđima danas! Krst Hristov! Vaša slava sija u tami bezakonja sveg čovečanstva... Ime vaše su proglasili zlim zbog Hrista. To je veliki dar... Izabrani narod. Vaša herojska borba je probudila uspavanu Rusiju. Volimo Srbe, mnogo volimo Srbe... ovo su samo neke od reči koje smo svuda čuli od verujućih ljudi.
Volimo i mi Ruse, odgovaramo, došli smo svoji svojima. Kod kuće smo, naročito u crkvi. Bližnji Hristu i bližnji među sobom.
Moć ljubavi! Među nama teče neka stvaralačka sila harizmatične i promisliteljske ljubavi čiji su plodovi divni i blagosloveni, iako se rađaju u bolu, u plaču i stradanju velikom.
Da li se igde na svetu danas mogu čuti reči kojima narod jedan drugome govori o ljubavi, upućuje reči divljenja, i oduševljenja, radi pravde i istine Božje? Da li bilo koji narod na zemlji želi jedinstvo sa drugim ne osvajanjem teritorije i vlasti nad njim, nego radi umnoženja ljubavi. Radi zajedništva u propovedanju reči Božje ljudima. Osećamo da smo jedan narod, narod Božji, svečovečanski. I da u nama ima moći i sile da sebe prinesemo, po rečima sveslovenskog proroka Dostojevskog, na spasenje sveta, da se žrtvujemo, radosno, ne bi li oni koji traže našli put ka Hristu.
I zar to nismo činili vekovima? Zar nismo stradali, trpeli ropstvo, progonstvo, poniženje, propast, sa verom u Boga da neće dospustiti više nego što možemo podneti. I On nas izbavi i od Turaka i Tatara i judeomasona i NSP i svakog ropstva antihristovskog, i šta! Hristos vasksrao sija u srpskoj i ruskoj duši! Sačuvali smo živog Hrista u srcu, ratovali smo za Njega i sa Njim, i sad možemo da Ga pokažemo svetu - čemu se nadao veliki Dostojevski i Nikolaj Srpski i ava Justin Novi svepravoslavni. Gonjeni Hristos je pobedio.
O.Aleksandar, naš putevoditelj, već vidi Srbe i Ruse sjedinjene duhovno, kulturno, politički, ekonomski, carski. I mi verujemo u moć jedinstva u istinitoj ljubavi. I već smo Istinitom Verom i Jednim Bogom sjedinjeni.
Toržestvo Pravoslavlja. Slovenski duh koji Bog čuva za kraj istorije da posluži svetu ljubavlju, evo ovom istom ljubavlju sa čijeg izvora i mi pijemo vodu živu.
A srpski ratnički duh sabljama svagda isukanim goni nas da stalno ratujemo, ako ne sa drugima a ono među sobom i sa sobom, jer je u tajni rata istinit život, ako se bori za istinu i pravdu Božju. I na putu nema mira. Da li će mir i sloga ikad biti mogući u zemlji srpskoj? Vredi li šta žrtva naša tebi, narode srpski, koji biraš propast? Hriste, od nas samih budi nam spas!
VASKRŠNjA RADOST
Molitvenost ruske duše ogleda se u hramovima svagda punim ljudi gde teče neprestana molitva. Mnoge crkve na dva i tri sprata, a na svakom spratu po tri oltara. Na jednom se služi liturgija, na drugom akatist, na trećem moleban, na četvrtom parastos, a negde u dnu nekoliko monahinja naizmeničnio ponavalja neprestano Isusovu molitvu glasno u hramu.
Teče molitva, silna i umilna, hrani dušu i i vaznosi je na nebo zajedno sa angelskim pojanjem široke ruske duše jezikom koji ponekad podseća na dečje tepanje Ocu i Majci, a ponekad na grmljavinu groma.
Hristos voskrese! Vaistinu voskrese!
Punih četrdeset dana veoma toržestveno se slavi ovaj radosni praznik, kroz svu zemlju bruji vaskršnja radost odama, i himnama, i troparima, i pozdravima. Na svakom hramu ispisano ovo evanđelje u četiri reči: Hristos voskrese, vaistinu voskrese!
Rastužila me je pomisao što mi ne osećamo punotu vaskršnje radosti duže od tri dana? Ili nam Hristos nije vaskrsao u duši? Neka u srcu srpskom vaskrsne Hristos Bog naš, amin!
Baćuška Serafim Sarovski, i Jovan Kronštadski i Jovan Krestjankin, i mnoge druge baćuške u belim odeždama koje su svakodnevno nosili, objavljivali su neprestano likovanje svetih u blaženstvu raja, gde se poje slavopojna vaskršnja pesma bez kraja, još ovde, na zemlji - pesma bez kraja.
Molitvenost ruske duše ogleda se u hramovima svagda punim ljudi gde teče neprestana molitva. Mnoge crkve na dva i tri sprata, a na svakom spratu po tri oltara. Na jednom se služi liturgija, na drugom akatist, na trećem moleban, na četvrtom parastos, a negde u dnu nekoliko monahinja naizmeničnio ponavalja neprestano Isusovu molitvu glasno u hramu.
Teče molitva, silna i umilna, hrani dušu i i vaznosi je na nebo zajedno sa angelskim pojanjem široke ruske duše jezikom koji ponekad podseća na dečje tepanje Ocu i Majci, a ponekad na grmljavinu groma.
Hristos voskrese! Vaistinu voskrese!
Punih četrdeset dana veoma toržestveno se slavi ovaj radosni praznik, kroz svu zemlju bruji vaskršnja radost odama, i himnama, i troparima, i pozdravima. Na svakom hramu ispisano ovo evanđelje u četiri reči: Hristos voskrese, vaistinu voskrese!
Rastužila me je pomisao što mi ne osećamo punotu vaskršnje radosti duže od tri dana? Ili nam Hristos nije vaskrsao u duši? Neka u srcu srpskom vaskrsne Hristos Bog naš, amin!
Baćuška Serafim Sarovski, i Jovan Kronštadski i Jovan Krestjankin, i mnoge druge baćuške u belim odeždama koje su svakodnevno nosili, objavljivali su neprestano likovanje svetih u blaženstvu raja, gde se poje slavopojna vaskršnja pesma bez kraja, još ovde, na zemlji - pesma bez kraja.
MOĆ RUSIJE JE U HRISTU
Blede brzo slike spoljašnje lepote krasnog grada na Nevi, slavnog Petrovog grada, koji kao severna Venecija svojom lepotom prevazilazi druge gradove Evrope, ali nas očarava pravoslavni hrišćanski Piter. On je duša, on je disanje grada, on je nebeska sreća koja je stoput silnija od svake zemaljske, on je susret sa svetima, sa svetom Ksenijom mudrom Hrista radi na jurodivi način.
Na zapadu ljudska duša umire bez Hrista, a oni ne osećaju, ne boli ih ta užasna duhovna smrt. Na istoku ljudska duša vaskrsava sa Hristom i boli je bol umirućih, jer sastradava ljubavlju evanđelskom sa svima potrebitima. Celom čovečanstvu treba viknuti da je Čovek na zemlji pozvan da liči na Hrista i Svete, a ne na hodajuće leševe bogoborne civilizacije kojima je vreme izmereno.
Podsetimo se žitija sv. Matrone koju je Bogorodica izabrala da joj posluži upravo zato što je bolesna. „Jer bi druga pobegla“, rekla joj je. I nemoćno, slabo telo, posrami silno i jako svojom hristolikom voljom - u čemu je sve. Put promisla je čudesan, jer nedostatak pretvara u blagoslov, pa i narodići kao naš srpski, koji je obrazac velikim narodima, po rečima Isidore Sekulić - kakva sve čudesa može satvoriti uz pomoć Božju, samo ako ostane, iako slab i nemoćan, veran Hristu? Srbija oslabila Hrista radi, uplašena da li Bog čuje naše molitve... Ali Rusi i Srbi još nisu odigrali treći čin vasionske drame čovečanstva. Zar je ko video izneverenu ljubav Božju? Čovečiju, da. „Proklet da je ko se uzda u čoveka“, jer čovek i pored najbolje volje nije spasitelj, nego Hristos - a nada u Hrista je nepostidna.
Miomirisne mošti ruskih svetitelja koje miomirišu cvećem bezbrojnih hrišćanskih vrlina, odišu blagouhanijem raja svetih duša koje na smetlištu sveta rastu i cvetaju i miomirišu i daju duši sveži zrak, inače bi se ugušila na ovoj grešnoj i umirućoj planeti.
Blede brzo slike spoljašnje lepote krasnog grada na Nevi, slavnog Petrovog grada, koji kao severna Venecija svojom lepotom prevazilazi druge gradove Evrope, ali nas očarava pravoslavni hrišćanski Piter. On je duša, on je disanje grada, on je nebeska sreća koja je stoput silnija od svake zemaljske, on je susret sa svetima, sa svetom Ksenijom mudrom Hrista radi na jurodivi način.
Na zapadu ljudska duša umire bez Hrista, a oni ne osećaju, ne boli ih ta užasna duhovna smrt. Na istoku ljudska duša vaskrsava sa Hristom i boli je bol umirućih, jer sastradava ljubavlju evanđelskom sa svima potrebitima. Celom čovečanstvu treba viknuti da je Čovek na zemlji pozvan da liči na Hrista i Svete, a ne na hodajuće leševe bogoborne civilizacije kojima je vreme izmereno.
Podsetimo se žitija sv. Matrone koju je Bogorodica izabrala da joj posluži upravo zato što je bolesna. „Jer bi druga pobegla“, rekla joj je. I nemoćno, slabo telo, posrami silno i jako svojom hristolikom voljom - u čemu je sve. Put promisla je čudesan, jer nedostatak pretvara u blagoslov, pa i narodići kao naš srpski, koji je obrazac velikim narodima, po rečima Isidore Sekulić - kakva sve čudesa može satvoriti uz pomoć Božju, samo ako ostane, iako slab i nemoćan, veran Hristu? Srbija oslabila Hrista radi, uplašena da li Bog čuje naše molitve... Ali Rusi i Srbi još nisu odigrali treći čin vasionske drame čovečanstva. Zar je ko video izneverenu ljubav Božju? Čovečiju, da. „Proklet da je ko se uzda u čoveka“, jer čovek i pored najbolje volje nije spasitelj, nego Hristos - a nada u Hrista je nepostidna.
Miomirisne mošti ruskih svetitelja koje miomirišu cvećem bezbrojnih hrišćanskih vrlina, odišu blagouhanijem raja svetih duša koje na smetlištu sveta rastu i cvetaju i miomirišu i daju duši sveži zrak, inače bi se ugušila na ovoj grešnoj i umirućoj planeti.
Sveto Pravoslavlje. Ove reči treba izgovarati kao molitvu. Neprestano.
Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog rajskih miomirisa svetih kivota i gledanja lica makar i jednog svetog čoveka koji vredi više od svih susreta na zemlji, trebalo je putovati u Svetu Rusiju i na ovo podsetiti Svetu Srbiju. Moć Rusije nije u veličini, nego u - Hristu. Amin.
Janja Todorović
Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog rajskih miomirisa svetih kivota i gledanja lica makar i jednog svetog čoveka koji vredi više od svih susreta na zemlji, trebalo je putovati u Svetu Rusiju i na ovo podsetiti Svetu Srbiju. Moć Rusije nije u veličini, nego u - Hristu. Amin.
Janja Todorović
