Oče Georgije, ponovo ćemo postaviti pitanje, koje je već bilo na stranicama našeg žurnala, ali sada treba dati podrobniji odgovor.Zašto je potreban duhovnik u čemu je njegova uloga?
Biti hrišćanin,živeti po Božjim zapovestima sada je veoma složeno bez osvrta na iskustva drugih ljudi. A religiozni opit, pre svega, sadrži se u crkvenoj tradiciji. I nosioci te tradicije su duhovništvo, čija najvažnija funkcija je pastirstvo. Pri tome hoću da podvučem, da sveštenici mogu da budu razni: pametni, glupi, obrazovani, neobrazovani, ali svi su dužni da sebe osposobe da budu oni koji pomažu ljudima da pridju suštinskoj crkvenoj tradiciji. Zadatak sveštenika kao duhovnika je – pomoć čoveku da nauči da osmisli svoj život na hrišćanski način. Iako većina ljudi po pravilu, ne vlada ozbiljnim opitom shvatanja sebe samoga, a tim više da proceni sebe sa tačke gledišta kanonskih principa moralnosti. Duhovnik je pozvan da pomogne čoveku da nauči da izražava svoje misli, osećanja, da tokom ispovesti pomogne čoveku da nauči da procenjuje sebe s tačke gledišta crkvene tradicije. Uopšteno kažemo da je zadatak duhovnika, pomoći čoveku da udje u crkveni život i da nauči da bude hrišćanin.
Treba podvući, da upravo u odnosu duhovnika i mirjanina posebno značenje ima faktor ličnosti. Potrebno je da postoji saglasnost. To nije tako važno kada sveštenik krštava, pomazuje, venčava. Ali kada se radi o ispovesti to je posebno važno. Ima takvih slučajeva , kada čovek vodi duboki duhovni način života, ali ne može da nadje duhovnika, jer je jedan sveštenik nekome odgovarajući a nekome ne, to je individualno. Ako govorimo o terminu «duhovnik» - to je uvek sveštenik koji ispoveda jednog ili drugog. To nije duhovni otac, to je sasvim drugi termin
Hajde da porazgovaramo o tom terminu podrobnije
Pojam duhovnog oca često mešaju sa pojmom duhovnika. Znatan deo savremenih hrišćana ne raspolaže realnim opitom duhovnog života,u isto vreme se mnogo čitaju knjige,koje bih uslovno nazvao reprintna izdanja. Knjige govore o duhovnom životu u manastiru, o duhovnoj delatnosti čuvenih pastira, takvih kakvi su optinski starci, sv. Teofan Zatvornik, prep. Jovan Kronštadski. Naravno u takvoj literaturi se često sreće pojam duhovni otac. Ako se okrenemo izvoru pojavljivanja tog načina duhovnog rukovodjenja, dobijamo sledeće. Ono se formira u manastiru pre svega. A šta je manastir? To je takva vrsta skupa ljudi, koji odlaze od sveta i žive posebnim načinom života. Njihovo osnovno zanimanje nije dobijati hleb nasušni, ne rešavanje svakodnevnih problema, koji nastaju u društvu, već preobražavanje sebe samih. Zadatak monaha je veoma dubok. Hrišćanin koji živi u svetu, brine se da što redje realizuje svoje pomisli na rdjave postupke. Zadatak monaha s te tačke gledišta je vrhovni zadatak. On stremi ka tome, da bi i loše pomisli ispitivao. I evo pri takvom veoma strogom zahtevu od sebe kod monaha javlja se potreba da se stalno nalazi u ophodjenju s čovekom, koji ima veliki duhovni opit, koji je napredovao u toj duhovnoj delatnosti. I evo, živeći u manastiru jedno pored drugog, u savršeno identičnim spoljašnjim uslovima, imajući mogućnost da se ispoveda bilo kog dana kod opitnijeg monaha, u manastirskoj sredini formira se razumevanje duhovnog oca – to jest opitnijeg monaha, koji u konačnom zbiru uzima na sebe odgovornost za čoveka u ogromnom stepenu. To jest ne da mu se samo sve vreme ispoveda, on svakodnevno govori čak i o najskrivenijim svojim pomislima. A duhovni otac sa svoje strane veoma oštr0 ispravlja njegov život,u nekim situacijama obavezujući ga, čak i u sitnicama,da postupa po njegovom blagoslovu. Čak se smisao monaštva još sastoji u dobrovoljnom odsecanju sopstvene volje. Pri tome daleko od toga da svaki čak i opitni monah uzima na sebe takvo poslušanje. To se krajnje retko sreće čak i u manastirima (ako govorimo o pravom opitu duhovnog otačastva). Ali mnogi ljidi koji ulaze u crkveni život, tzv. Neofiti hoće odmah u punoj meri da realizuju te principe, koje su čitali u knjigama.
Njima se čini, da oni odmah mogu da bidi tako savršeni monasi, koji mogu da odsecaju sopstvenu volju, a njihovi sveštenici su dužni da budu optinski starci u svetu. Takvi ljudi više puta počinju sebi da traže duhovnog oca, menjajuči jednog pa drugog, oni počinju da imitiraju sa svojim sveštenikom odnose duhovnog oca i duhovnog čada. Kako je čoveku lako da upadne u obmanu, zabludu. I evo ta vidjena umom, pročitana iz knjiga predstava često smeta ustrojavanju normalnih (koji odgovaraju duhovnom nivou,načinu života i darovima datog sveštenoslužitelja) odnosa sa duhovnikom.
To, treba reći, i dezorijentiše i same sveštenoslužitelje, kojima se zadaje da odmah budu nečiji duhovni oci. U datom slučaju treba se setiti reči religioznog pisca S.I. Fudelja. On je govorio o tome, da je neophodan odnos distancije, kada čitaš oce. Ne treba gubiti osećanje realnosti,ne treba potpuno spajati sebe sa pročitanim tekstom i po tom tekstu graditi svoj život. I još jedan važan detalj. Veoma često se ne želi prost duhovnik, koji pomaže čoveku da se sam razvija, već duhovnog oca, koji na sebe uzima odgovornost za sve njegove postupke, stoji ne hrišćanska, već čisto sovjetska rudimentarna težnja ka totalitarnom autoritetu. To je veoma rasprostranjeno u našem društvu, jer smo desetine godina živeli u atmosferi, kada je svemogući bezlični kolektiv i bezlična svemoguća država sve rešavala za nas, kako će se ustrojiti naš život.
I to je u nama stvorilo porazni nedostatak odgovora. Mi smo navikli da živimo po receptu zemaljskih autoriteta, ponekad se time opterećujući, umarajući se ,ali time ne manje biti svesni neosporne istine da glavne probleme našeg života rešava neko drugi. Promenio se sistem vrednosti, ali ubedjenje u to da se sve u životu vrši prema naredjenjima odozgo, ovog puta ne iz zemaljskog politbiroa već iz nebeskog politbiroa – ne napušta mnoge ljude.
Na takav način, može se savetovati čoveku koji tek stupa na put hrišćanskog života, da ne traži sebi nikakve duhovne oce a da se postara da se stalno ispoveda kod jednog sveštenika.
Baš tako, početi svoj duhovni život možemo odatle, što ćemo regularno posećivati jedna hram, u kome se lakše usredsrediti, i postarati se dolaziti nekom odredjenom svešteniku, kome se lako ispovedati,koji te bolje razume,koji te dobro usmerava. I, stalno ispovedajući se njemu duhovno uzrastamo. Treba još dodati,da i na sveštenika ozbiljno utiče, kada mu dolaze duhovno ozbiljni, istrajni, parohijani koji mu veruju. Takav prilaz ga stimuliše u duhovnom životu. Ja po sebi znam: nekad ideš bez posebne želje, nadahnuća na ispovest, i odjednom došli su kod tebe na pokajanje ljudi ali ti razumeš , da su ti ljudi inteligentniji i od tebe samog,pa te oni nadahnjuju. To je veoma važno. I evo u takvom recipročnom radu duhovnika i stalno kajućeg se kod njega hrišćanina postepeno mogu da nastaju odnosi , koji predstavljaju odnose duhovnika i duhovnog čada. Ali taj proces je dugačak i složen.
Često pitaju: kako naći duhovnika? Odgovor je, molite se. Ali postoji i druga varijanta:ljudi idu po crkvama, pokušavaju, traže, šta tu posavetovati?
zadobijanje duhovnika – je delo obostrano.mnogo zavisi od sveštenika, ali mnogo i od mirjanina. Mirjanin treba da razume, da ako hoće da dobije duhovnika, onda on sam treba da se duhovno potrudi. Da ne menja hramove, ne vaga sveštenike, već osetivši kod nekog sveštenika čak i neveliku pažnju, da pokuša da sa njim počne da radi. Ne mesec i ne godinu za to je potrebno potrošiti mnogo snage. Zato kada čovek duhovno uzraste, on počinje da bolje razume i uopšte u okolini, i u tom svešteniku, sa kojim ga je Gospod u tom životu spojio. Zato ne treba ići putem spoljašnjih promena … Možda neće uspeti, tada je moguće otići od tog sveštenika; sveštenik se može pokazati kao loš, ili je on dobar ali niste uskladjeni. Moguće je preći kod drugog sveštenika ali to treba raditi u krajnjem slučaju
Kako oglasiti to, da čovek hoće da vidi u datom svešteniku svog duhovnika? Da li treba doći kod njega i obratiti mu se sa takvim pitanjem?
Znate, kada mi ljudi dolaze i pitaju da postanem njihov duhovni otac, ja odmah odgovaram, da ja mogu da probam da postanem vaš sveštenik kod koga ćete se stalno ispovedati, duhovnik. Vi ćete dolaziti na ispovest, a šta će ispasti, ne znamo. A duhovni otac ja ne mogu da obećam da ću vam postati, nemam takvo iskustvo. Konačno ja ne znakm kako se vidi sa strane, ja imamm parohijane koji se kod mene ispovedaju mnogo godina, i za koga od njih sam duhovni otac a ya koga duhovnik- ne znam. Čini mi se, что я da postupam kao duhovnik, sa kojim su se kod njih za te godine stvorili duboki medjuljudski odnosi. Ali ko od njih sada mene naziva duhovnim ocem, ne mogu da znam, jer ljudi to bolje osećaju od mene možda. Zato što se može doći i pitati sveštenika:. Samo ne treba govoriti:postanite moj duhovni otac, a možda ću vas ja stalno ispovedati, možda ću postati vaš duhovnik.
Ako ipak - sa sveštenikom se ne usklade odnosi o odjednom ti slušajno upoznaš drugog sveštenika i osetiš da te nešto vuče njemu, da ti on može dati više. Može li se otići kod drugog duhovnika? I da li o tome treba pricati?
Kao što sam već govorio, u odnosima duhovnika i mirjanina lični element ima veliko značenje. Jer je ove neophodna i mudrost, i delikatnost, jes možete uvrediti sveštenika takvim odnosom. U principu može se otići od jednog sveštenika drugom, ako postoji takva potreba, i moguće je probati da se ljudi objasne. Razumete, ovde nema nikakvih imperatica. Ovde je neophodan individualni prilaz, trba samo rešiti šta je ovde pravilno. Hrišćanstvo ne može od nas otimati slobodu. Mnogi hrišćani bi hteli da se da se odreknu od tog teškog, ali zajedno s tim blagodatnog dara, slobode, naći se u uslovima jake kontrole. Ali to je nepravilno, hrišćanin je bez slobode nezamisliv
Dozvolite, našla sam duhovnika, hoću kod njega na ispovest.Ali ja imam masu nebažnih i važnih pitanja,koje trba sa njim da rešim. Javlja se potreba nekog neformalnog razgovora sa njim. Na ispovesti ne ide lako, ne uspevaš sve da kažeš, i čini se da sa svojim pitanjima treba doći njemu po savet.Mnogi čekaju duhovnika posle službe,da bi razgovarali s njim.I često misliš,da jadnog baćučku svi rastržu,i da je bolje potražiti ga drugi put? Kako tu izgraditi odnos sa duhovnikom?
Često ljudi mešaju ispovest i duhovnu besedu. Za ispovest se treba pripremati, da bi u toku nje jasno i konkretno iskazali svoje misli. Ispovest treba da ide lako, kao razgovor sa sveštenikom, i ne treba mešati jedno s drugim. Napominjem da su se u ruskoj crkvi do 17 veka hrišćani ispovedali nekoliko puta u toku godine, i sveštenici su bili slobodniji. I danas, na primer, u grčkoj, u srpskoj crkvi ispovedaju, prvo ne svi sveštenici, drugo, ljudi se ne ispovedaju pre svakog pričešća, to je mnogo redje nego kod nas. Ali pri tome oni sa sveštenikom razgovaraju mnogo češće nego na ispovesti. Kod nas se često sa sveštenikom razgovara samo na ispovesti. Sa svim što se kod čoveka nakupilo u duši on ide na ispovest.I ni sam ne može toliko da se kaje a druge da zadržava. To je problem!Ali postoji i drugi problem. Često sveštenik privlači ne samo žene nego i muškarce ponekad, ali sa ženama je češče, — prosto kao prijatni duhovni sabesednik, kao prijatna ličnost. To ponekad dobija surove forme, posebno kad je reč o poznatim sveštenicima. Završivši bogosluženje, parohijanke sede i čekaju ga – baćuška će doći., sačekaćemo ga, možda če nam nešto reći, obratiti nam se, potapšati nas po ledjima, pogladiti po glavi, šta to znači … Pri tome njihovi muževi sami sede kod kuće, zapostavljena deca se igraju oko hrama loptom a one čekaju razgovor s duhovnikom. Čista psihologizacija odnosa, kada ljudska radost, možda čak i neprosvetljena duhovnim životom , od razgovora sa očekivanim čovekom sve pokriva. To treba izbegavati. Možemo se ispunjavati prema svom duhovniku vremenom pravom hrišćanskom ljubavlju, ali češće od svega mi sa vama neke stihijno duševne emocionalne porive prihvatamo kao ljubav. Treba ići ne za ličnošću sveštenika pre svega već za tim, koliko će ti on kao hrišćaninu pomoći da se razviješ. A ne ugadjati sebi, ne radovati sebe,ne umiljavati tebe svojim čisto ljudskim kvalitetima.
Ali ako ja imam važno pitanje, npr. prelazak na novo radno mesto?
-Preporučujem dolazak na razgovor i duhovnu besedu a meru važnosti pitanja će proceniti sam hriščanin. Još je važno zapažanje mnogi sveštenici vole da upućuju veoma kategorično: tako i nikako drukčije. «hajde da zajedno rešimo, hajde da se posavetujemo kako», to je pravilniji pristup, od bezapelacionog naredjenja: «blagoslovim da postupis tako i tako». To ne prihvatam.
Tu treba napomenuti da sve zavisi od Boga, a postupati tako kao da sve yavisi od nas.Tj. mi treba da budemo saradnici Bogu, a ne potrebitelji njegovih blagodetnih sila.
Danas često blagoslov traže za sve i svašta. Šta je to blagoslovkada je neophodan a kada ne?
Obraćajući se za blagoslov, mi tražimo da saznamo volju Božju o nama samima o našem životu, o nekim našim zamislima. Čak samo znajući volju Božju I ispunjavajući je može se u konačnom zbiru ne ogrešiti o Boga. Ako pamtimo, da je blagoslov – opit da se spozna volja Božja i da se ona ispuni – to će postati razumljivo, da je često stremljenje da se dobije blagoslov na različite naše početke profanacija blagoslova. Osnovne istine hrišćanskog učenja nama su ipak veoma dobro poznate. Ako smo hrišćani, svima nama je blagosloveno da živimo hrišćanski , da volimo Boga i svoje bližnje. U to isto vreme u svakodnevnom životu javljaju se jedne ili druge epizode, susreti, problemi, hrišćanska razrešenja koja teško možemo da razumemo. U tom slučaju mi se prvo obraćamo svešteniku, da bi nas blagoslovio na to ili drugo razrešenje te situacije na hrišćanski način. Zato smo dužni da molimo Boga da otkrije Njegovu volju za razrešenje tog konkretnog slučaja, mi treba da imamo poverenje u tog sveštenika i najglavnije – treba da budemo spremni za to , da bi se ispunio blagoslov koji smo dobili. Ako poštuje te uslove, tj. ako hrišćanin tako na početku razmišlja, –redje će tražiti blagoslov. A ako dobije blagoslov, bezuslovno će ga ispuniti.
Jedna moja poznanica psiholog gleda na razgovor sa duhovnikom veoma pozitivno. Ali ona vidi u njemu samo jedan od puteva koji čovek kao psiholog nalazi u svom životu. Neko ide na treninge, neko na seanse kod psihoterapeuta a neko u crkvu duhovniku…
To što psihoanaliza pomaže ljudima da skinu svoje duševne traume – je očigledno i veoma dobro, ako nekome psihoalanalitičari pomažu. Primećujem da he psihoanaliza rasprostranjena kod protestanata i u sekularizovanim zemljama. To znači to, da psihoanaliza preuzima na sebe funkciju ispovedi. Psihoanalitičar ove nastupa kao duhovnik, ali samo formalno. Bezuslovno, kao i u psihoanalitičarskoj seansi, tako i u ispovedi postoji psihoterapeutski element. Čovek govoreći o problemima koji ga muče skida svoj teret.I tu se završava psihoanaliza.A duhovničtvo ide dalje. Čak s jedne strane, rasteretivši se u razgovoru sa sveštenikom, koji te razume, saoseća s tobom, s druge strane hrišćanin dobija na ispovesti to što ne može da dobije u vreme seanse sa psihoterapeutom: blagodatnu pomoć od Boga, koja se daje kroz tainstvo pokajanja. Pokajanja u grehu koje se javlja u crkvi, daje ne uslovno psiholosko već bezuslovno ontološko opraštanje greha u večnosti opraštanje greha od strane Boga. Psihoanaliza je surogat ispovesti. To ne znači da je ona loša. Prosto ne treba se zaustavljati na tokm nivou.
Ima slučajeva kada mnogo godina čovek sebi ne može da nadje duhovnika iako ga traži. Ali ima i hriščana koji svesno izbegavaju takvo opštenje sa sveštenikom jer se boje da ne mogu da ispune neke stroge, uslove koji im se daju!
Istinsko opštenje sa duhovnikom zahteav od samoh čoveka velike unutrašnje napore. Eto te napore ljudi često ne žele da ulože.Oni se svesno stlanjaju od tog napora i tako sebe unižavaju. Konačno pre svega sam čovek je dužan da bude strog prema sebi i nije stvar duhovnika da istupa u svojstvi egzekutora.Sveštenik treba da bude u rukovodjenju delikatan, ali dosledan.Ako ljudi izbegavaju dohovno rukovodjenje samo zato što ih to mnogo obavezuje, kako će oni svoje obaveze pred Bogom ispunjavati? To je i greh, i prosto ogranišavanje sebi intenzivnog duhovnog života. Zato treba taj strah prevazići. Možda iza tog straha stoji nesrećni opit sa mladim pseudostarcem, koji su ogranišili čoveka na početku rigoroznim zahtevima i prosto ga odvratili. Tu se može posavetovati sa mo jedno ponovo potražiti drugog sveštenika
Tako se dobija da je za duhovni rast hrišćaninu duhovnik neophodan?
Ja bih rekao, veoma poželjan. Pojasniću takvu analogiju: moguće se samoobrazivati a može se učiti u školi.Opit pokazuje da u večini slučajeva obrazovanje dobijeno u školi po nekom sistemu je bolje od samoobrazovanja. Da, postoje i takvi genijalni ljudi koji samoobrazovanjem dostižu više ali često biva obrnuto. A Crkva-to je odredjen sistem i služitelji crkve – to su ti ljudi koji su prizvani da pomognu čoveku brže, intenzivnije da prodje put duhovnog razvoja. Zato hrišćanin ima veće šanse za duhovni razvoj u prisustvu duhovnika nego u njegovom odsustvu.
“Журнал «Фома»”
Protojerej Georgij Mitrofanov
