Радост је играње душе која се весели оним што јој је по вољи (Василије Велики).
Радост је испуњење жеља, уживање у насладама и заборав жалости (Златоуст).
Уопштено говорећи, једина би била радост она која ствара вечни живот из мука и жалости, али истинском радошћу испуњавају се и они који творе правду, а док напредују у остваривању свога циља душа им остаје несметена и спокојна (Теодорит).
Радовати се у Господу значи испуњавати се свакога духовног весеља (исти).Радовање по свету није радовање, док у Господу и муке имају радост (Теофилакт).
Радост у Господу је радовање због онога што се по заповести Господњој на славу Божју догодило (Василије).
Радовање у Господу је највећа радост. Њом су се и Апостоли радовали. Радост која доноси корист управо је она која има почетак и корен и темељ у тамницама, у мукама, у жалостима, па отуда и добар крај има (Златоуст).
Најпунијом и истински савршеном радошћу сматрамо ону која је у Богу и ради Бога и у добрим делима кроз чврсту и непоколебљиву наду (Кирил Александријски).
Где је радост, нестаје бол суза. Где је радост, беже сета и жалост. Где је радост, нема туге. Где је радост, тамо су знамења весеља (Златоуст).
Радост светска почиње од наслада, а окончава се у жалостима. Нема тога ко се радује по свету, а да се уједно и по Богу радује, јер свако ко се по свету радује радује се због богатства, због сјаја, због славе, власти и гордости (Златоуст).
За радост по свету кажемо да је непотпуна, због онога што је у њој обмањиво и што би најмање требало гледати, то јест због ствари светских које су као утвара и сен (Кирил Александријски).
